Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'напади'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Особа А. И. је у Приштини отела ручну торбу и телефон особама Х. Х. и Ј. Х. и затражила од њих да нападну на Високе Дечане. Косовска полиција и антитерористички одред су, према сазнању портала „Косово онлајн”, брзо започели истрагу и привели ову особу, којој је одређен притвор од 48 сати. У интерном службеном извештају косовске полиције особа је доведена у могућу везу с терористичким нападом на манастир Високе Дечане. Међутим, ову информацију је нешто касније демантовао портпарол косовске полиције. Зашто портпарол полиције прикрива извештаје и детаље којима његова служба оперише, није познато, али је сасвим јасно да су Високи Дечани у континуитету од 1999. на мети албанских екстремиста. „Овај најновији и прилично нејасан случај показује да се безбедности културно-историјских, посебно хришћанских објеката, мора посветити додатна пажња, имајући у виду да је на Косову и Метохији у последњих двадесет година међународно гарантованог мира уништено 150 хришћанских светиња. Епархија рашко-призренска ће од Кфора тражити већи степен заштите и манастира и наших посетилаца. Поред свега, манастир редовно прима посетиоце, бројне поклонике и туристе. Надамо се да ће тако и остати”, саопштено је из Епархије рашко-призренске. Двадесет минобацачких граната пало је до сада око овог Унесковог споменика, а једна је, на срећу, пре десетак година погодила манастирску ограду која се налази иза олтара задужбине Стефана Дечанског, једне од најлепших грађевина на Балкану. Атмосфера која се формирала око Високих Дечана у албанској јавности представља овај манастир као прворазредну опасност за албанске националне интересе. Због тога је он изложен двострукој врсти притиска: оружаним и физичким нападима и узурпацијом имовине, док је на другој страни у јавности присутна стална пропаганда да су ову светињу градили Албанци у средњем веку и да су им је касније преотели српски окупатори. Екстремне групације из манастирске околине и јавно мњење ниједног тренутка не сагледавају несебичност братства Високих Дечана које је у најтежим тренуцима НАТО бомбардовања и сукоба између Срба и Албанаца пружало помоћ локалном албанском становништву. Интересантно је да је јачањем Исламске државе на Блиском истоку и одласком око 500 Албанаца на ратишта у Сирији повећан притисак на Високе Дечане. И поред заштите Кфора, зидова и бодљикаве жице, на манастирском имању и помоћним објектима осванули су октобра 2014. године натписи „Калифат долази”, УЧК и АКШ. Две године касније четворица наоружаних припадника ИД ухапшена су испред манастирске капије и предата косовским истражним органима и полицији. Случај је заташкан и заборављен. Високи Дечани су у потпуности изоловани од остатка света. Два прстена обезбеђења, тенковске препреке, оклопна возила и стражарске кућице Кфора не одвраћају нападаче. Земља коју су добили на свим судовима није уписана у локални општински катастар, а сваки покушај повратка Срба у дечанску општину и манастирску околину је осујећен и брутално заустављен. Иза свега тога, у манастиру, развио се живот, толеранција, подршка угроженима и повратницима. Парадоксално је да се, с растом спољних притисака, повећавала отвореност манастирског братства, унутрашњи развој, економија и бројност монаштва. Искуство трпљења је вековно и, чини се, уграђено у зидове овог комплекса. Када су дечанског игумана Макарија питали, у доба комунизма, зашто подиже зид око оно мало имања што му је преостало, он је одговорио: „Зидам зид братства и јединства!” Управо је комунистичка идеологија манастиру одузела 800 хектара земље, а власт и систем успостављени након 1999. одузели су му слободу. У том периоду је тадашњи игуман Теодосије, а садашњи владика рашко-призренски, на питање какав то нови зид зида, одговорио: „Зидам зид мира и толеранције!” Заштита Високих Дечана је сложен и болно осетљиви проблем, она се креира у главама фанатика и политичара, она одређује односе између хришћанства и ислама, она трајно уништава живот избеглица које двадесет година сањају своју Метохију. Српски манастири као мете џихадиста Земље западног Балкана, посебно косовска територија, већ годинама су угрожене од повратника џихадиста с ратишта у Сирији и Ираку. На Косову је најмање 200 људи ухапшено или је било под истрагом због сумње у повезаност с Исламском државом. Око 350 људи отишло је у Сирију, 2012. године и нешто касније, да се бори на страни ИД, а 50 их је тамо погинуло. Косово има око 250 повратника с ратишта, а истраживања су показала да новац није био њихов мотив одласка у рат, већ вера у идеологију и спремност да за то дају живот. Група с Косова под називом „Помагачи Исламске државе у земљи орлова” добила је директно од ИД 9.000 евра за нападе на српске манастире и цркве, сличне мартовском погрому 2004. године. Џихадиста Бујар Бехрами у септембру је пресудом суда у Приштини због тога осуђен на десет година затвора након што је признао све за шта је био оптужен. Завера је настала у јесен 2016. године, када је Бехрами ступио у везу с Ридваном Акифијем и с њим најпре испланирао напад на Израелце током фудбалске утакмице у Албанији. План је представљен главном косовском џихадисти у Сирији Лавдриму Муџахерију. Православне цркве су као мета постављене касније. „Моја идеја била је да нападнемо православне објекте у време њихових верских празника. На ’Гуглу’ и ’Википедији’ истраживао сам где се цркве налазе, који су снажни отрови и експлозиви”, рекао је Бехрами. Експлозив су нашли у Албанији по цени од 1.000 евра за килограм, али је проблем било налажење бојних отрова и бомбаша самоубица. Зато је првобитни план о нападу за Божић померен најпре за Ускрс, а затим за Видовдан. Као мете означени су Грачаница, Косовска Митровица, Пећ и Призрен. Група је откривена пре него што је успела да своје планове и оствари. Д. Чарнић Извор: Политика
  2. Црквеног одбора храма светог великомученика Георгија у дробњачком селу Дубровско поводом немилих иступа једног дијела једне дубровачке породице. Прилог Радија Светигоре Храм светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Дубровско, власништво је Епархије будимљанско-никшићке Српске православне цркве. Вјековима уназад се на нашој дурмиторској страни сложно служило Богу. Часна прошлост дробњачког племена почива на теократским темељима. Тако је и у срцу дробњачкоме на Пошћењу, Дужима и Дубровску. Црква Божија и наш храм отворени су за све добронамјерне људе који дјелују у складу са правилима пристојног понашања, богослужбеног поретка и канонима мајке Цркве. Сваки добровољни прилог нашем храму у вријемену иза нас није могао бити залог за власнички удио, нити је ико икада за срамоту то постављао као услов. Поједини људи који се на средствима информисања представљају као мјештани села могу, по свим нормама, наступати само у своје име и могу освјетлати или обрукати само свој образ. Иако су сви присутни на поменутом читалачком обраћању за медије били из једне породице, они немају нити одлуку, нити мандат, да иступају у име братства Божовића. Особито је груба изречена неистина да ће у име братстава Пековића, Пићурића, Голубовића и Ћеранића бити потписника у прилог срамног покушаја да се славна светосавска традиција Дробњака сведе на латиничну изневјеру предака и потомака. Ове дубровачке породице нијесу, нити ће било ком свом братственику дати пуномоћје да потписује јалове петиције којима се, гле чуда, од Божије Цркве намерава одузети Божији храм. Једнако право на духовно наслеђе нашег мјеста имају породице Ђурковић, Ђурђић, Гломазић и Маловић. Са благословом надлежног епископа господина Јоаникија изабрани Црквени одбор храма светог великомученика и побједоносца Георгија у дробњачком селу Дубровско, на недељни празнични дан васкршњих Месних поклада позива на уздржање од рђавих мисли и дјела. Постом, молитвом и покајањем расуђујмо. По биједи гријеха га газили, а не по себи и блиставој светосавској традицији нашој. Храм Божији се не може скрнавити мијењањем намјене по нахођењу. Све законске мјере заштите храма и свештених лица, предузећемо у циљу очувања мира међу људима и права на испољавање верских потреба. Честитајући осам векова Светосавке цркве, желимо вам свако добро под милим Богом. Обновимо небеско у селу Дубровско! У име Црквеног одбора Миљан Ћеранић, предсједник Извор: Радио Светигора
  3. И ако ово није ништа ново, о овим стварима смо већ доста писали, црквени расколници- а заправо прерушени комунисти и отпадници од Цркве, настављају са лчажном пропагандом- а све у циљу унижења СПЦ а величања својих "духовних вођа". Живимо у времену када није ништа свето ово је управо последица педесетогодишње атеистичке владавине, чија деца данас пљују по Цркви, а под маском наводне одбране. На њиховој листи се налазе сви који нису присталице м. Артемија и његове компаније: на првом месту је блаженопочивши Патријарх Павле, па онда наш Патријарх Иринеј, а затим и сви Епископи наше Цркве (изузев два-три Епископа које на једвите јаде могу да прођу њихове процене светости), потом свештенство и монаштво које чврсто стоји уз своју Цркву и наравно народ који неће да ћути и клима главом на њихове лажи и клевете. Зато њима смета и наш сајт, јер је готово једино јавно место (наравно и старији форум Верујем.орг је ту) где може да се чује реч верујућих људи онако како то благослови Црква. Колико иду са својим лажима и безобразним измишљањима говори и оптужба на рачун Његовог Преосвештенства Епископа Г. Г. Игнатија коме, наводно, одговара Епископ бачки Г. Г. Иринеј: пропратни текст: Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? Ово је писмо, које је пре више од две године стигло на адресу Владике Игњатија браничевског и изгледа на адресе више свештеника у извор: Фејсбук, 31.12.2010 +++ његовој епархији, након којег се, по причи једног свештеника, Владика Игњатије Мидић променуо за 360 степени. Из писма се веома лако може видети да Владика Иринеј бачки има нека сазнања о делу и раду возљубљеног брата Владике Игњатија и други епископа, али све то вешто крије. Невероватно је да Владика Иринеј именом и презименом помиње лица која су везана за Владику Игњатија а да на основу тога није уопште реаговао. Читајући ово, и посматрајући дело и рад Епископа Иринеја, стиче се утисак да се Владики Иринеју жури да га римокатолици што пре приме у своје редове јер по свему судећи он сам себе искључује из СПЦ. Уосталом, прочитајмо писмо па сами просудимо шта је Владика Иринеј Буловић овим писмом хтео да каже. ______________ Дакле, најгоре клевете које, нажалост прихватају слабоверни људи не размишљајући о последицама за живот Цркве. Ево и како то са слашћу коментаришу појединци са расколничке групације "Истина је само једна- Владика Артемије": Alex Vein NOVINAR.de » Vladika Ignatije Midić pored “Ravene” ima ženu i dete? | online novine koje zajedno s www.novinar.de Новинар.де су онлине новине које стварају и пишу посетиоци пре 6 ч. · Свиђа ми се · Прокоментариши · Подели Milos Jevdjovic воли ово. Војислав Пантић Хм, извор фејсбук. Колико је ово вјеродостојно, ипак са овим стварима се није шалити. Али, итекако бих волио да је ово све тачно, да већ једном пође "права чистка". пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Мислиш да се на Фб износе свуда неистине?Опрости одавно се зна да већина наших епископа има и жене и децу,и шта је то сада толико чудно.Епископу Јовану Шумадијском,најмлађе дете трчкара по двору кажу његови епархијани.Дакле молим па видиш да у њима нема страха Божијег,да су безаконици невиђени. пре 2 ч. · Свиђа ми се · КИМ Цвејић Не морамо ни да се замарамо размишљајући о томе ко је и шта урадио, ако смо осетили да смо на правом путу, ако смо непоколебиви у нашој вери. Тада, једноставно, знамо то што Истина... каже, да у њима нема страха Божијег, да су безаконици невиђени и да се морамо чувати њих и општења са њима, без обзира на то шта је који од њих појединачно учинио. Свакако су у јереси. А ми треба да наставимо да храбро идемо путем којим смо кренули, уским, трновитим. пре 2 ч. · Свиђа ми се · 1 особа · Војислав Пантић Свако може откуцати допис и рећи да је то тако. Не сумњам, а нити спорим то да поједине Владике раде што раде и да су недостојни свог чина и да своје неистомишљенике покушавају да рашчине. Итекако се слажем да их треба разобличавати, али то мора да буде аргументовано, а на рекла казала. пре 2 ч. · Свиђа ми се · Momo Marinković Писмо има помало смисла, мада мислим да је далеко испод интелектуалног ниво Бачког, а сумњиво је и то што писмо није потписано. Прва два ултиматума јесу испуњена, али трећи није, што такође показује да то није дело Бачког, јер оно што он науми, он то и оствари! Мада су сумње у сваком случају оправдане, историја показује да су сви јересоисповедници живели нечистим животом, тако да основа за сумњу свакако има, мада се слажем са братом Војиславом, са непровереним информацијама на ову тему се не треба играти! пре 2 ч. · Свиђа ми се · ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Па једино да сликамо Мидића са женом а није ни то проблем,ако се ми организујемо можемо све да набавимо онако сликовито,па нека народ види ко их води у јерес пре 2 ч. · Свиђа ми се · 3 особе/а · КИМ Цвејић То је одлична идеја. Гласам за! Пре око сат времена · Свиђа ми се · 1 особа · Andrija Rakočević Ovo mi liči kao obračun svim sredstvima. Radi sebe, dostojanstva svoje borbe ovakve stvari (sumnjiva pisma sa najgorim optužbama) treba izbjegavati. Progon vladike Artemija je dovoljno veliki prestup ba baca ljagu na njegove aktere. Iskreno ne bih ni volio da je pomenuto u pismu istina jer to je određeni stupanj posrnuća koji stvara osjećaj ogavnosti i prezira, a valjda kao narod se nismo sunovratili do te mjere. Пре око сат времена · Свиђа ми се · Данило Донале Пошто је почело одвајање жита од кукоља, онда до краја изгурати, истина је само једна и нема потребе за ћутањем, само праве информације износити и никог се не бојати, а горепоменутог браничевског првосвештеника треба разобличити.....Али само истину износити!!! Пре 58 мин. · Свиђа ми се · _____________ Наравно, права Црква се не бави лажима већ на истини и на чињеницама, лажи црква нема других адута осим лажи. Као што сам већ више пута поновио: Ово шта раде је позив на одстрел и то раде на веома провокативан начин: довољно је поменути Папу, заклане Србе у Хрватској, превођење православаца у римокатолицизам, измењене службе које су сада римокатоличке... и то вртити у круг до бесвести- док народ који није утврђен у својој вери наравно да олако пада на ове безочне клевете које немају везе са везом. Свакако, Црква ће увек ићи напред и неће стати и чекати- ко хоће да буде на Броду Спасења- добродошао је, а они који то не желе- нико их неће задржавати на силу, али се за сваког треба борити до последњег атома снаге, јер је највећа љубав и живот свој положити за пријатеље.
  4. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру
  5. У периоду после украјинског државног преврата из 2014. године посланици обласне скупштине Тернопоља су више пута покретали тему одузимања Почајевске лавре од Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и предају те светиње и целог њеног поседа регионалном музеју. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и не
  7. Српски књижевник, публициста, режисер, колумниста, Драгослав Бокан за ПАТРИОТ говори о Српској Православној Цркви и Православљу уопште, о Православљу на интернету, хејтерима, расколницима, противницима цркве и Православљу у ХХI веку. Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ… – Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства. Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)… А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену. Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак. А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку. Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе. Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада.. Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне… Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса. Драгослав Бокан Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна? – Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена… Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке. Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве? – У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса. А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви. Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује… Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство? – Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу. По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају. Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа. ”Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”. Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу. Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици. Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима? – За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”. Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”. Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде. Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку. Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе? – Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати. Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни! Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама. Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено. Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу. Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми. Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо. ”Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!” Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?” – Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула. Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима. А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”. Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју. Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости. Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив! Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте. Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео. Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед. Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”? – Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”. Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике. Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”). Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао. То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени. Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди). ”Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља. Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар. Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље? – Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу. Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве. Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности. Коментари на електронским медијима на вести о цркви Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће? Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена. Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности. И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности. У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова. Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса. Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве. Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи? – Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”. Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет. Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило… Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу. – Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља. Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања. Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења. То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи. Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и неверујући), тако да је ”јавност” погрешна адреса за бављење личним греховима црквених великодостојника. Не могу сагрешења свештенства да се смање и разреше медијским обзнањивањима, јер је то модел секуларне државе (за њене институције и функционере) који не одговара Цркви и хришћанском доживљају света. Ако постоји грех који је прекршај закона наше државе, онда Црква препушта држави нек она суди. Подељене су ингеренције и Црква неће да изиграва државу и преузима њену улогу. Она слуша исповести грешника, а ако је реч о криминалним делима, на држави је да суди и да се бави њима. Ту је реч о два различита кода: један су закони државе, а други – сагрешења пред Богом. И то се не подудара увек, а различито је и онда када се подудара (пре свега зато што држава не прихвата и не може да прихвати важност покајања и преображене свести покајаног, док је то за Цркву најважније од свега: држава је нужно и ”правно”, законски окренута прошлости у којој је грех почињен, а Црква – садашњости и будућности онога што је из тог греха, кроз искрено и истинско покајање, произашло или не). Да ли је наша Црква оболела од етнофилетизма као што имамо прилику да чујемо од разних лево-либерално настројених коментатора? – Многи исто тако сматрају да је оболела од недостатка националног и ”етнофилетизма”, па су припадници обе ове струје при Цркви у потпуној равнотежи. Космополитима и модернистима смета живо осећање Цркве за народ у коме живи и са којим се обраћа Богу, а шовинистима, опет, смета што Црква није у употребној функцији нације и национализма. Нико од њих није задовољан, јер траже оно што Црква није и не може да буде (ако је заиста Црква). Црква је, иначе, већ по дефиницији, родољубива, а фамозни ”етнофилетизам” је стари фанариотски термин који је, некада, служио као маљ против помесних Цркава и њихове аутокефалности. Свака аутокефалност се одмах проглашавала за етнофилетизам, па је то, временом, изродило искривљено тумачење и неприхватање духовне самосталности помесних Цркава. Такви избегавају оно ”С”у називу ”СПЦ”, јер не разумеју органску и мистичну везу народа и његове Цркве. То је, у суштини, римокатолички модел, са некадашњом папском одредбом да служба Божија сме да буде само на латинском, а не на језику Словена и других народа, као и строгом забраном идеје националне, а истовремено васељенске и универзалне, свечовечанске и богочовечанске Цркве. View full Странице
  8. Сајбер напади на болнице у свету изведени вирусом НСА? петак, 12.05.2017. у 22:16 (Фото Ројтерс) ВАШИНГТОН – Иза масовних хакерских напада уз тражење откупа, који су данас изведени на болнице и компаније широм Европе, назире се наводни процурели сајбер вирус америчке Националне безбедносне агенције (НСА), тврди портал „Политико” у свом америчком издању. И АФП наводи да су безбедносни експерти данас изразили забринутост због таласа сајбер напада који се брзи шири по свету, а у којем је, изгледа, употребљен вирус разоткривен у документима који су процурели из НСА. У Шпанији је тим за хитан компјутерски одговор саопштио да је данашњи напад измењена верзија вируса „ВонаКриптор”, која је била садржана у априлском онлајн материјалу групе која себе назива „Шедоу брокерс” (Посредници из сенке), а која је објавила оно за шта тврди да су подаци НСА, преноси „Политико”. (Танјуг)
  9. Зоран

    Спортски инциденти

    Пријава против ФК Нови Пазар Поднета прекршајна пријава против фудбалског клуба Нови Пазар, због истицања транспарента "Стадион Аћиф ефендија", на утакмици са Црвеном Звездом. Транспарент се односи на колаборационисту из Другог светског рата. Републичко јавно тужилаштво поднело је захтев за покретање прекршајног посупка против Фудбалског клуба Нови Пазар и одговорног лица у том клубу, због уношења транспарента са натписом "Стадион Аћиф ефендија", током утакмице Црвена Звезда - Нови Пазар. У Тужилаштву наводе да се транспарент односи на Аћифа Хаџиахметовића, колаборационисте из Другог светског рата, и да истицање његовог имена асоцира на расне, верске и националне сукобе. Изношењем тог транспарента фудбалски клуб прекршио Закон о спречавању насиља на спортским приредбама. "Читава акција спречавања насиља на спортским теренима и на елиминисању свих облика насиља, тиче се и оваквих националистичких, са призвуком фашистичких испада. Ми ћемо против тога најенергичније реаговати јер је циљ да се не заврши само на прекршајном поступку, већ сматрамо да постоје елементи кривичног дела", навео је специјални тужилац за организовани криминал Слободан Радовановић. Чланови новопазарског навијачког клуба "Торцида Санџак 1989." поручили су да је њихово право да се, изражавајући своје мишљење, воде оним што воле, цене и сматрају исправним, истичући да је ефендија Аћиф "велики човек, политичар и муџахедин". Аћиф Хаџиахметовић, познат као Аћиф ефендија, је предратни санџачки политичар који је током Другог светског рата сарађивао са немачком војском у Новом Пазару, где је организовао окупациону управу. Хаџиахметовић је 1945. године стрељан као ратни злочинац. Уставни суд Србије добио је доказе које је, уз захтев за забрану 14 навијачких група Црвене Звезде, Партизана и Рада, послао републички тужилац Слободан Радовановић. Велики број докумената и доказа пристиглих у Суд прослеђени су судији известиоцу. извор - видео

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...