Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нам'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 140 results

  1. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ рашко-призренски г. Теродосије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у светогеоргијевском храму манастира Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Теодосије је рекао да нас данашња јеванђелска прича о блудном сину учи о превеликој Божанској љубави. „И покајању као почетку нашег спасења“, рекао је Епископ рашко-призренски. Нагласио је да без покајања нема спасења. „И Господ је рекао да је дошао у овај свет ради грешника, а не ради праведника. Под праведницима подразумевао је фарисеје и књижевнике, подразумевао је оне који су споља испуњавали закон Божји који је Мојсије предао људима, а нису имали љубави, самилости, нису припремили срце своје за Господа“, објаснио је Владика Теодосије. Владика је, тумачећи данашње Јеванђеље, рекао да је Црква Божија очев дом, а отац Господ наш. „А овај млађи син представља оне људе који се у гресима удаљавају од самога Бога“, рекао је он. Нагласио је да нам ништа не вреди ако животом својим угађамо Богу, а немамо љубави према ближњем, према грешнику који исто треба да се спасе. „Ето, то је порука данашње приче јеванђелске пред свети и велики пост за који нас Господ припрема смирењем, покајањем, уздржањем, да и ми будемо носиоци његове љубави“, закључио је Владиока Теодосије. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да је вишеструк благослов данашњег богослужења – поред саме Литургије, благослов је и присуство Епископа Јована преко кога је стигао благослов велике Руске цркве, Владике Теодосија и дечанских монаха који су донијели благослов косовско-метохијских светиња, оца архимандрита Данила Љуботине из Пероја. „Данас имамо посебан благослов и у томе што је овдје и крст у коме је дио Часнога крста Господњега – крст старца Никанора Хиландарца, светитеља наших времена, првога светитеља аустралијскога“, рекао је Владика Амфилохије. Игуманија Фотина, поклонила је Епископима Теодосију и Јовану по икону- Епископу Каракаса Јелене Балшић, а косовско-метохијском Владици Светог пророка Јеремије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  3. Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Стево Вучинић Потпредсједник савјета НВО „ЦПЦ“ Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од великосрпског и руског хегемонизма и Загребу који лобира за нас у ЕУ, јер би нас у противном, како је казао, ”појели с опанцима”. Параноја у Црној Гори добија нове обрисе кроз интервју Стева Вучинића. Преносимо сегменте тог „интервјуа“, јер ово благо не треба ускратити публици. „Београдска штампа, за коју је својевремено војвода Гавро Вуковић тврдио да је највећа фабрика лажи на Балкану, трансформисала се у праву индустрију за ширење лажних вијести. Укључени су сви почев од највиших државних адреса Србије, преко Академије наука, Цркве, научних и културних институција, скоро свих медија, па до посљедњег грађанина из србијанских забити. Хорски понављају неистину да су Срби у Црној Гори угрожени и да недавно усвојени Закон о слободи вјере темељи правни основ да им се отиму светиње. Из повјеснога искуства знамо да ће такву и сличне лажи ширити свијетом све док не ликвидирају црногорску државу и Србији обезбиједе излаз на Јадранско море”, казао је Вучинић за Актуелно. Ових дана управо гледамо екстазу тога напада Србије са свиме што она јесте на нашу земљу, и то директно и фронтално. Повод томе нападу крије се у одговору на питање: Ђе је јужна граница Србије? За званични Београд, то је очито, али не и јавно декларисано, цијела црногорска обала. Наравно, унутар ње, подразумијева се и цијела Црна Гора”, рекао је Вучинић. Вучинић наглашава да Црна Гора као поморска држава, има геостратешки значај за континенталну Србију. “Анексијом Црне Горе стекла би геополитички значај, који она сада нема. Дозволила би да се на црногорској обали укотве војни бродови и успоставе војне базе земаља којима су Европска Уније и НАТО непријатељски циљеви, и подупрта њиховом пријетећом силом Европи, стационираном, дословно у средишту континента, колосално оснажила сопствени утицај на политичке центре који о одлучују о статусу Косова и републике Српске, на које територијално претендује. Зато директно и индиректно насрће на све црногорско, с тенденцијом да земљу уведе у хаос, чак и грађански рат, и у нередовним оконостима на власт доведе пету колону, оличену у скоро цијелој опозицији. Инструмент за ту операцију јој је Српска црква која вјешто користи економско-социјалне проблеме земље, и подмукло, користећи се религиозном харизмом, на ноге је дигла осиромашени и прости свијет против уставнога поретка. Зато за земљу и њене водеће људе и користи термине који имају изругујуће значење, повезује их с криминалом и са злочиначким организацијама, да би тај свијет наоружала мржњом према сопственој земљи и властима”, казао је Вучинић. Он констатује да нажалост, државна администрација обилује кадровима, спремним да продају услуге свакоме ко је спреман да их плати. “Многи су најобичнији страни агенти и издајници који су се завјерили противу сопствене земље. Али овога пута, званични Београд и београдски попови намјерили су се на црногорску власт спремну да брани суверенитет државе чланице НАТО-а која је још и под високом заштитом Сједињених Америчких Држава. У здравље званичног Вашингтона, не треба заборавити и Берлина под чијом смо монетарном заштитом и Загреба који свесрдно лобира наше интересе у ЕУ, за сада можемо да одахнемо, иначе, вели се, ‘појели би не с опанцима’. Незадовољнима преостаје да служе молебане и шетају док им не досади”, поручио је Вучинић. Вучинић: Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови... WWW.IN4S.NET Потпредсједник савјета НВО "ЦПЦ" Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од...
  5. У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. У уторак 4. фебруара 2020. године, на празник светог апостола Тимотеја и светог преподобномученика Анастасија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац. Епископу су саслуживали: протосинђел Николај, игуман манастира Саринац, протојереј-ставрофор Живота Марковић и јереј Слободан Савковић, парох великопчеличкои. Звучни запис беседе За певницом су појале монахиње манастира Липар и Ралетинац, предвођене високопреподобном игуманијом манастира Липар Тавитом, уз присуство великог броја народа који се сабрао око свога Архијереја. Током свете Литургије, преосвећени Владика се обратио верујућем народу беседећи о важности Речи Божије као насушне хране за задобијање вечног живота. Преосвећени Владика је подсетио да као што нам је потребан овоземаљски хлеб да одржимо тело, тако нам ради одржања душе потребан и небески Хлеб који је Реч Божија. Епископ је говорио и о важности послања свештеника ради душа које су гладне Бога. “Господ је рекао: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити”, што значи да нас Бог одмара опраштањем грехова, али једино ако слушамо праведно и испуњавамо реч Божију, једино тако можемо осетити и близину Божију и присутство Божије”, закључио је преосвећени Владика. Извор: Епархија шумадијска
  7. -Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти, себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом, поручио је Перовић коментаришући наводе Ђукановића. -СПЦ у Црној Гори покушава да креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде, тврди Ђукановић, наводећи да литије у Црној Гори имају политичку позадину. Ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић поручио је предсједнику државе Милу Ђукановићу да се Српска православна црква у Црној Гори, борећи против спорног Закона о слободи вјероисповијести, бори за бољу Црну Гору, те да им није циљ да промијене државу, већ спорни правни акт. Ђукановић је синоћ у емисији Телескопија на РТЦГ оптужио СПЦ да је инструмент за реализацију великосрпских националних интереса, да покушава да сруши државу Црну Гору, те да представља мину у темељима црногорског мултиетничког и европског друштва. Лидер ДПС-а је оспорио да митрополиту црногорско-приморском Амфилохију припада трон Светог Петра Цетињског, тврдећи да СПЦ дијели људе и позвао државне институције да препознају да је Црна Гора угрожена и да дјелују у складу са овлашћењима. Коментаришући тешке оптужбе предсједника Ђукановића, Гојко Перовић је у изјави за „Дан“ казао да „борећи се против оваквог закона, ми као грађани Црне Горе, а истовремено и вјерници Православне цркве, боримо се за бољу Црну Гору. За Црну Гору која ће имати добре, а не лоше законе. Све остало су промашене и неутемељене приче. Тема је лош закон. Тема протеста је лош закон који једној великој групи људи и једној институцији, која окупља највећи број вјерника у Црној Гори, ускраћује могућност да се за своја права бори свим могућим правним средствима. Дакле, ускраћени су нам правни механизми, ускраћена нам је прилика да се за црквену имовину боримо онако како се могу борити сва физичка и правна лица у Црној Гори до усвајања овог закона. Усвајањем овог закона суспендована су нам она права за доказивање имовине која имају сва друга физичка и правна лица у Црној Гори на основу и других закона и Устава. Дакле, закон је антиуставан и дискриминише нас као и Цркву. Желећи да овај и овакав закон нестане и да га замијени бољи, ми се управо боримо за Црну Гору, као њени лојални грађани и као вјерници Православне цркве. Све остало је политикантство и обмањивање јавности. Све мимо ове борбе за бољи закон и за бољу Црну Гору која ће имати добре законе је празна прича која обмањује јавност, па макар она долазила и са мјеста предсједника државе“, казао је Перовић. Он је истакао да треба спустити тензије и тражити пут ка разумијевању. „Не желим да на сваку предсједникову тезу, којом обмањује јавност, дајем коментаре што би било подизање тензија. Нико не уцјењује државу, нити је то могуће. Држава припада свима нама. Владајућој већини покушавамо да предочимо својеврстан плебисцит, да нам треба бољи правни пропис од оваквог закона. Није добро да било ко из власти себе или своја политичка рјешења поистовјећује са државом. Циљ нам је да промијенимо закон, а не државу“, поручио је Перовић одговарајући на наводе Ђукановића. Мило Ђукановић је синоћ на РТЦГ казао и да би и он могао да позове грађане на контрапротесте, али да то не ради јер би могло да изазове последице. Ипак, истакао је како вјерује да ће доћи до дијалога између предсједника Владе Душка Марковића и митрополита Амфилохија о спорном закону, али и да држава неће пристати ни на какве уцјене. Устврдио је да СПЦ није стварала државу Црну Гору већ је чинила све да она нестане. „СПЦ се опире регистрацији и обавези да буде друштвени субјект који ће бити дио правног система Црне Горе. Њена централа у Београду прихватила је ту обавезу у Србији, а СПЦ у Црној Гори не жели да се региструје јер тврде да су стварали Црну Гору и да су старији од Црне Горе. СПЦ покушава да у Црној Гори креира преседан. Ову државу није стварала СПЦ, већ је учинила све што је у њеној моћи да ове државе не буде“, тврди Ђукановић, који је оцијенио да литије у Црној Гори имају политичку позадину и да их подржава просрпска опозиција. Он је коментарисао и изјаву Гојка Перовића који је казао да нема колективне одговорности, већ да сви индивидуално сносимо одговорност, поручујући „да свако мора знати да када извуче мач из корица, треба да зна како ће га у корице вратити, а не да преноси одговорност на другог“. „Државни органи гарантују стабилност и безбједност грађана, уставни поредак и право и слободу сваког грађанина“, казао је Ђукановић, одговарајући на питање о слању специјалних полицијских снага на сјевер државе. Ðукановић је рекао и да је проблематична легитимација да митрополит Амфилохије говори са трона Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 27. јануара 2020. године, на Савиндан, свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару са Епископом ремезијанским Стефаном. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори: Владимир Вукашиновић, Божо Бакајлић, Бранко Митровић, Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јереј Владимир Левићанин, прођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Вручинић, ипођакон Владимир Јелић, и чтечеви: Милош Шарић и Милош Стаменковић. Поред певнице појала су два мешовита хора: хор Мокрањац и хор храма Светог Саве, диригент Станковић Катарина и дечији хор Растко под диригентском палицом Стојанке Вукомановић. Прослави је присуствовао и изасланик Владе Републике Србије министар здравља г. Златибор Лончар. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.
  10. Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено. Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)? Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони 🙂 Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити. С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима. Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце? Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже. У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце. Како се носите са кризним ситуацијама? У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“. Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту. Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин. И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу. Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца? Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета! Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете. Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом? Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац. Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав. Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству? Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство. Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству? Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег. Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати? Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце. А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других. Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. Нека поука за крај? Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо: У ОВОЈ КУЋИ: СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО) МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ ПРАШТАМО СВИМА СТРПЉИВИ СМО ЖИВИ СМО ЉУДИ ВОЛИМО СВАКОГА Деца су нам дата на дар - отац Игор Зиројевић - Први пут с оцем PRVIPUTSOCEM.COM
  11. На празник Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече Господњег, у жичкој Спасовој цркви, Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин. Саслуживали су архимандрити Дамјан (Цветковић), Јаков (Лазовић), Сава (Илић), протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, као и протођакон Александар Грујовић. Његово Преосвештенство Епископ жички Јустин обратио се сабраном народу који је испунио овај Свети храм. У својој беседи, подсетио је на страдања хришћана кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим због доношења тзв. Закона о слободи вероисповести. Своју беседу започео је честитајући крсну славу свима који славе, поручујући им: „Да заблагодаримо Господу што нам је од Божића до дана данашњег дао изобилну радост. Ово су дани када смо прослављали велике догађаје, значајне за спасење нас људи. Као што знамо, ми хришћани, где је много радости, где је много лепог, ту је и оно што је тешко. Без тога не бисмо могли да напредујемо.“ Владика је затим нагласио да је Црква Божија прва која осети муке и невоље које се догађају у свету, зато што је Црква Тело Христово, а Христос је увек присутан и на земљи. Сада, када се читава Света Тројица нама јавила на Јордану, и ми осећамо Њено присуство које нас чува и закриљује. Њој треба да благодаримо што до сада нисмо подносили невоље које превазилазе наше моћи. У наставку своје беседе, Архипастир Епархије жичке нагласио је да смо ми као хришћани заједно живели са другим конфесијама одувек, јер ми нисмо они којима неко смета. Нама само смета грех у нама и против тога се боримо. Ми нисмо против других људи. Напротив, ми се молимо за њих, да их Бог просветли, зато што Господ неће да било ко пропадне, и неће ничију смрт, него да се сви људи спасу. Међутим, сада је дошло до сукоба оних који верују и оних који не верују, који хоће да покваре истину, да поремете односе које је Господ Бог установио. Поновивши речи светитеља Божијих који кажу: „Не тражи мучеништво, не истичи се у овоме свету“, Епископ Јустин је са посебним усрђем поручио да смо дужни да се успротивимо када неко хоће да наруши истину и гони Цркву. „Због свега горе реченог, наставио је Епископ жички, дошло је време да се поделимо, не по нашем хтењу, већ зато што се они деле од једне, саборне и апостолске Цркве, и гоне је. Да је само ненавиде, било је и биће. Међутим, они отворено гоне Цркву, тобоже под видом неких праведних закона. Нема праведног закона, ако није закон Божији на првом месту. Тек тада могу људски закони да се уреде, да се уреде односи међу људима.“ На крају своје беседе, Његово Преосвештенство Г. Г. Јустин похвалио је сва молитвена сабрања за нашу страдалну Цркву у Црној Гори, захваливши се свима који су на празник Богојављења узели учешћа у Литији која је одржана у Краљеву упркос зими и мразу, тако сведочећи истину. Извор: Епархија жичка
  12. На празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. По окончању свете архијерејске Литургије Преосвећени Епископ Стефан одслужио је Чин Великог освећења воде. У наставку је, традиционално, организована литија до Аде Циганлије где је одржано пливање за Часни крст. Звучни запис беседе Литију је предводио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефа са свештенством АЕМ, а уз верни народ су били и припадници Жандармерије, Војске Србије, дипломатског кора и Свибора. Пре почетка пливања Епископ Стефан је произнео молебствије и благослов за пливаче. На крају је произнео беседу у којој је присутнима пренео благослове Свјатјејшег Патријарха српског Г. Иринеја и између осталог рекао да се: „Бог се јави и Бог нам се јавља свакога дана. У нашем народу Бог нам се јавља осамсто година, јер како славимо осамсто година Цркве ми сведочимо да нам се Бог јавља и да је Бог са нама“. Председник организационог одбора манифестације, протојереј-ставрофор Славко Божић, у знаку мира међу људима, из великог крста пустио је 7 голубова, а затим се присутнима обратио помоћник градоначелника града Београда г. Андрија Младеновић и истакао да смо сви заједно у вечној победи Исуса Христа. „Када имамо јаку веру све тешкоће можемо победити“ рекао је председник општине Чукарица и члан организационог одбора, г. Срђан Коларић. Пре изласка пливача, глумац Лепомир Ивковић изрецитовао је песму „Балканац“ Десанке Максимовић. Ове године за Часни крст пливало је 60 припадника жандармерије, војске, Свибора али и осталих људи. Овогодишњи победник је студент треће године Војне академије, Ђорђе Рацковић. Прошлогодишњи победник Павле Драгишић је почасно отпливао 33м која представљају број година Исуса Христа када је разапет. На манифестацији је и додељена награда најбољем песнику на тему Богојављења и пливања за Часни крст. Српски оперски певач, г. Оливер Њего отпевао је песму „Пукни Зоро“ коју је како каже поклонио свим присутним људима. На крају манифестације после проглашења победника присутнима се обратио и захвалио на учешћу и присуству протојереј-ставрофор Славко Божић. Извор: Радио Слово љубве
  13. Европски Савет за спољне послове је неформална група, која има збуњујуће име које подсећа на важне ЕУ институције. Ипак, иако није званична институција, у њој су чланови секретар НАТО Солана, шведски министар Карл Билт и други утицајни и моћни. Овакве групе обично јавно исказују оно што званичници мисле тајно, или полутајно говоре на састанцима. На Божић су објавили подужи текст у коме су таргетирали СПЦ као једног од главних криваца за проблеме Балкана. Текст је на енглеском и може се наћи овде The power of perspective: Why EU membership still matters in the Western Balkans WWW.ECFR.EU The EU should demonstrate its commitment to the Western Balkans by encouraging countries there to resolve their outstanding disputes Но укратко, већина медија је пренела најзанимљивије делове који се тичу СПЦ. СПЦ је приказана као манијакални реликт прошлости, који угрожава мир и стабилност, потиче мржњу према мањинама ЛГБТ, муслиманима итд, Социјално неадаптирана за 21. век СПЦ угрожава чак и Преспански Споразум о имену Македоније којим је избегнут рат Албанаца и Македонаца итд. Оптужбе су такве какве су, нама је јасно какве су, но моје питање је шта можемо учинити да се решимо беде да нас најмоћније организације на свету не прогањају. СПЦ теолошки нема никакве потребе да буде у конфликту са ЕУ и НАТО. НАТО и ЕУ нису наши непријатељи, ни литургички ни догматски нити по било чему што се тиче самог бића Цркве. Беда која нам је навучена јесте искључиво политички став појединих Епископа, који су своју идеологију и политичке идеје наметали целој Цркви, и добрим делом деценијама неумереним изјавама и ничим изазвани нама стезали омчу око врата, и хушкајући народне масе. Ми сад већ у Црној Гори плаћамо губитком светиња сваку Амфилохијеву беседу против НАТО, Атанасијеве коментаре о еврослинавцима и против људских права и демократије итд. Нажалост нису њих двојица једини. Ако се нешто не промени, плаћаћемо и у другим крајевима. Питање је да ли нам је то требало? Као Цркви, не као политичком етносу? Мора нам бити јасно да су то политички ставови, а не црквени, и да ма како нама лично блиски били, они нису нити тема нити став Српске православне цркве, немају везе са догматима, са канонима или богослужењем. Исто тако, политичко навијање смо имали од Николаја и Гаврила Дожића за Енглезе 1941., а скупо смо их платили. Овај пут нико други до наш епископат који нам је навукао ову беду на врат, својим изјавама и ставовима мора под хитно да престане да коментарише политику, иако им је то веома тешко, али морамо поредати приоритете: то је Црква као богослужбена заједница пре свега. Лако је са туђом патком у коприве силазити, и да неко други плаћа туђе рачуне. Ово је велик проблем и сви ми можемо очекивати проблеме, који су сасвим непотребни. Наравно, не требамо се окривљивати, него морамо гледати како да се извучемо. Тема није да ли је све ово тачно зашта нас оптужују, него како можемо да се извучемо. Конкретно како заштити нашу канонску територију у Македонији, а да не будемо оптужени да минирамо Македонску државу и нацију? Упали смо у проблеме преко главе и ово је само наговештај.
  14. (О) убавој нам Црној Гори… Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602 Пише Дарко Ристов Ђого Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било. НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа. Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао. У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом. ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација. Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека. СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана. Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако. „Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!). Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад. Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин. Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње. МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења. Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна. Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна. „Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“ Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
  15. У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље. Звучни запис обраћања У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу. – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар. Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу. – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић. Извор: Епархија милешевска
  16. Његова Светост Патирјарх српски Г. Иринеј служио је данас, у недељу 29. по Духовима, 05. јануара 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји - ставрофори: Сава Павић, Трајан Којић, Сретен Младеновић, јереји: Јован Јоцковић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони: Владимир Руменић, Драган Ашковић, Драган Танасијевић, Славко Аничић и новорукоположени ђакон Никола Костић. Апостол у току Свете Литургије прочитао је академик Димитрије Стефановић. Звучни запис беседе Његова Светост Патирјарх Иринеј је на почетку Свете Литургије рукопроизвео чтеца Николу Костића у чин ипођакона, а затим је, ипођакона Николу, у току Литургије, рукоположио у чин ђакона. Исповедно писмо, пред рукоположењем у ђаконски чин, прочитао је протојереј - ставрофор Трајан Којић, духовник новорукоположеног ђакона Николе. По Причешћу Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о смилу празновања Божића истакавши да је Божић темељ свих наших празника, а да смо данас у Светом Јеванђељу чули: "о делу велике Божанске љубави и о томе како је Господ дошао у свет нама људима". Бог је нашао начин и пут да дође људима, јер како би ми поднели да се Господ јави у својој сили и слави, запитао се Свјатјејши, и додао да је "Господ одабрао да нам се јави као човек, те је Бог постао човек да би човек постао бог. И то је велика тајна, не само за човека, већ и за анђеоске умове." Господ је дошао да нам открије Своју науку, да нам открије тајне неба и земље, али и тајну нашег смила живота. "И то је велики знак Његове љубави према нама. Зато треба да будемо благодарни Господу, јер Он нам је дао своју науку, али и средства да то остваримо. Дао нам је Цркву своју и у њој благодат Духа Светога да нас води" истакао је Свјатјејши у беседи. Извор: Радио Слово љубве
  17. Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама. Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању. Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције. Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху). Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве. За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам. За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става. Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине. Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер. Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола. Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес. Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света. Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10). У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве. Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога. * Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти. Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године. О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца, Београд, лета Господњег 2019. Презвитер Оливер Суботић парох жарковачки, главни уредник Православног мисионара и заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ Извор: Поуке орг View full Странице
  18. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је у недељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. године Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Великомученика Прокопија у Прокупљу уз саслуживање свештенства, монаштва, ђакона, ипођакона и чтецева Епархије нишке. Пре почетка Божанствене Литургије Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније произвео је чтеца дипломираног теолога Николу Ераковића из Куршумлије, катихету прокупачких средњих школа у чин ипођакона. Звучни запис беседе Преосвећени Владика се у надахнутој беседи осврнуо на Јеванђелско зачало о безумном богаташу, које је читано на данашњој Светој Евхаристији. Примере из ове поучне приче о богатом човеку који је није размишљао о животу вечном и непролазном, већ само о овоме што се дешава овде на земљи, можемо препознати и у животу људи око нас, али и у свом животу, поручио је Владика Арсеније. "Из ове Јеванђелске приче можемо да видимо колико бриге овога света могу да нас одврате и колико нас свакодневно одвраћају о размишљању о животу вечном и о нашој припреми за вечни живот" рекао је Владика, нагласивши да је „сваки удах наш, свакога дана, дар Божји! Свакога дана треба благодарити Богу на свим тим даровима које нам дарује." Владика је још рекао да "видимо много примера из овога света богатих и моћних људи, који само размишљају да још више богатства стичу и сабирају, не размишљајући о томе да је овај живот пролазан и да смо ми само путници који пролазе кроз овај свет на путу ка царству Божјем и ка вечном животу." У току Литургије, после канона Евхаристије, тачније после отпеваног "и всјех и свја" исповедно писмо прочитао је духовни отац ипођакона Николе, схиархимандрит, игуман манастира Височке Ржане отац Рафаило Хиландарац и одмах иза тога Преосвећени Владика Арсеније приступио је рукоположењу ипођакона Николе Ераковића у чин свештенођакона. На Литургији је одговарао и појао црквени хор "Свети Прокопије" из Прокупља као и присутни верни народ. У Светој Тајни Причешћа са Живим Господом Исусом Христом сјединили су се готово сви присутни, што је Евхаристији дало њен пуни значај. Извор: Епархија нишка
  19. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, духовник у Храму св. Саве на Врачару, служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у цркви св. Кнеза Лазара у крипти Светосавског Храма. Наводећи животне ситуације као модел који се поклапа са темом прочитаног јеванђељског зачала, прота је подвукао да "ни у кући, ни у породици, а ни на послу нема слоге, љубави и трпљења". "Како да задобијемо живот вечни када не можемо да саставимо ни један дан у љубави", пита о. Стојадин. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  20. У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. новембра 2019. године, на празник Светог Арсенија Серемца, свету aрхијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду. Његову Светост Патријарха дочекао је старешина храма протојереј-ставрофор Трајан Којић са свештеничким братством и верним народом. Саслуживали су протојереји-ставрофори Андрejа Арсић, Вајо Јовић, Јован Благојевић, Драган Протић, Драган Предић и Слободан Кеџић, јереји Миодраг Ристић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони Владимир Руменић, Драган Ашковић, Славко Аничић, Драган Танасијевић и Бранислав Кеџић. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је тпм приликом рукоположио ђакона Бранислава Кеџића у презвитерски чин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима. "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч. Одрастање у малом месту мора да је било идилично? – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње. Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу? – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара. Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом? – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута. Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре? – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех). Дефинитивно је некада било другачије? – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако. Значи, живимо последице модерног живота? – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже. И такав начин живљења довео нас је до отуђења? – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним. Да ли се све то дешава смишљено и намерно? – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници. Kолико је сиромаштво допринело томе? – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада… Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима? – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци. Kакав је однос Новосађана према цркви? – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању… Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола? – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера. Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)? – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи. Делује да смо ми као народ далеко од јединства? – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса. И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији? – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш… Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем? – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру. Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе? – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам. Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"? – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад. Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација? – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога. Често истичете да таворимо као друштво? – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен. Полако се ближите пензији? – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех). Разговарао: Дејан Игњић Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад
  23. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је у недељу, 3. новембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија и свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је казао да је Реч Божја увек жива и да увек допире до дубине наших срца. У Речи Господњој – на тајанствени начин, благодатни начин – присутан је и обраћа нам се непосредно Сâм Господ Христос. Сведочење победе живота над смрћу, правде над неправдом, истине над лажју, Господа Христа над сатаном, то је једина блага и радосна вест за сав свет. Ми, када год дођемо у храм Божји, увек поново доживљавамо ту истину и као истину нашега живота, нашега постојања у времену ради вечнога живота у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој рукоположио је, у току свете Литургије, ђаконa Бранислава Нијемчевића из Мошорина у чин презвитера. На светој Литургији певао је хор Свети Јован Крститељ, под диригентским вођством професора Снежане Жујић. Литургији је присуствовао господин Бранислав Шушница, председник Општине Бачка Паланка. У Бачкој Паланци данас је настављен рад научног скупа под називом: „Епархија бачка у осмовековној историји Српске Православне Цркве“. Након свете Литургије владика Иринеј је, у одмаралишту Багремара у Бачкој Паланци, поздравио учесника научног симпосиона и изразио радост због уложеног труда на пољу истраживања мисије Српске Православне Цркве и Епархије бачке. Учесницима симпосиона обратио се Епископ мохачки г. Исихије, нагласивши да све теме које су биле изложене на научном скупу представљају значајан допринос при даљем проучавању историје Епархије бачке и наше помесне Православне Цркве. Симпосион је организован у сарадњи Епархије бачке и Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, а поводом обележавања јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим. Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“, Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне. Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина. 2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се). 3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не. 4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам. 5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште. 6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати. 7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху, јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо. 8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем, савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају. 9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају. 10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“. 11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве? 12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају. 13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње. 14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу. 15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...