Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'нам'.
Found 68 results
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић: Да се угледамо на цариника који нам је показао примјер смиреноумља као сигурног темеља!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Свету литургију у Недељу о митару и фарисеју у храму Светог Јована Владимира служио је данас протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и јереја Младена Томовића. Литургијску бесједу одржао је отац Слободан, који је рекао да је ово прва недјеља пред вишемјесечни богослужбени циклус у години, који данас почиње, а завршава се Педесетницом – силаском Светог Духа на апостоле. „Од данас почиње да се у богослужењу користи књига коју називамо Посни Триод и прва служба у тој књизи је управо служба посвећена Недељи о митару и фарисеју. Све нас то уводи у велики пост у којем себе преиспитујемо, Преиспитујемо какво је заиста наше унутршње стање. Да покушамо својим малим трудом, а изнад свега, уздајући се у Божију љубав и милост, да своје срце, свој ум, своју душу очистимо од сваке гријеховне прљавштине, а да у своје срце усадимо Божанске и Јеванђелске врлине“, казао је он. Говорећи о самој теми данашњег Јеванђеља отац Слободан се осврнуо на најгори гријех који води у пропаст и погибао, а то је гријех гордости. „И овдје нам сву лошу страну и погубност тога гријеха и те страсти душевне, Господ описује кроз лик фарисеја, оног човјека који је веома добро познавао закон Божији, али чије је срце било отврднуло, зато што се умјесто смјерности и понизности пред Богом у његовом срцу зацарила гордост, поставивши себе као мјерило свега, а не живога Бога. А са друге стране, ту бијаше цариник свјестан свога гријеха који, као што Господ рече, отиде оправдан. Гордост је извор свакога зла. Због гордости је отпао и сатана који је са собом повукао мноштво анђела. Због гордости је пао и човјек. Да се угледамо на овог цариника који је нам је показао примјер смиреноумља као сигурног темеља на којем ћемо надаље изграђивати своје спасење. Тако дакле, да се потрудимо да кроз смиреноумље, смирење пред Богом, али и кроз смирење једних према другима, кроз међусобно поштовање, међусобну љубав, уважавање, праштање, градимо своје спасење. Да све то градимо кроз вјеру, кроз љубав и кроз свако добро дјело које треба да краси срце човјека, изнад свега човјека хришћанина“, поручио је отац Слободан Зековић. Након завшетка Свете службе сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архимандрит Бенедикт: Умолимо Господа да нам да благо вјечно!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
На почетку емисије отац Бенедикт је тумачио Свето Јеванђеље које се чита на недјељу о Митару и фарисеју, истичући посебно колико је гријех гордости ружан пред Господом. Отац Бенедикт је, одговарајући на питање наших слушалаца, објаснио и колико је битно читати Псалтир, као и колики је гријех абортус и како се спасити гријеха хомосексуализма. Емисију са оцем Бенедиктом топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора -
Владика Јован: Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У уторак, 15/2. јануара 2019. године, када наша света Црква у периоду претпразништва Богојављења прославља и празнује преподобног Серафима Саровског и светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протојереј Славиша Илић, из Епархије врањске, ђакон Урош Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У беседи након прочитаног Јеванђеља Владика Јован је објаснио шта ми задобијамо од вере у Бога и од љубави према Њему. “Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо, а љубав, коју пружамо, нам се узвраћа од Бога јер се Бог рађа и страда и васкрсава да би нас спасао”, поучио је Епископ Јован који је даље тумачио јеванђељску причу о чокоту рекавши: “Христос нам за себе каже да је он прави чокот којег ништа не може да оштети и уништи, а док је чокот здрав и све што је на њему биће здраво. Са друге стране, као што лекари одстрањују нездрав орган из тела како би сачували остале органе, тако и виноградар одсеца ону лозу која је заразна да не би заразила друге. Виноградар нам је дао средства помоћу којих се можемо накалемити на чокот, односно Цркву. Та средства су свете тајне, Јеванђеље и врлине. Веома је важно да схватимо да ако нисмо накалемљени да онда венемо. Крштењем смо се обукли у белу хаљину коју смо позвани да чувамо од греха, а будући да смо по природи слаби и грешни потребно је да будемо свесни својих грехова и да се покајемо јер је покајање изнад сваког греха. А покајања нема без смирења. Човек без смирења не може да прими поруку Цркве јер он прихвата само своје мисли. Ако смо у Цркви, живећемо искрено и поштено, а не лукаво, дволично и лицемерно. Кад човек живи чисто и поштено онда он живи небом, а хода земљом. Док будемо плевили сами себе живећемо на чокоту и доносићемо плодове, а ако не плевимо подивљаћемо. Лукавство је опасна болест, оно обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. Зато слушајмо Цркву, а она се слуша животом и Јеванђељем. Црква је тај чокот, она нам даје најлепше сокове, самог Христа, односно Свето Причешће за које једино вреди живети”. Извор: Епархија шумадијска -
Само да јавим, видим да форумаши изгледа ми не знају....
- 184 нових одговора
-
- 1
-
-
- сте
- путин....да
- (и још 3 )
-
Коринђање - На Бадње вече долазе нам деца коринђаши
Ромејац је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић. Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац. - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда. Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета. Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати. - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић. Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће. ЧАВРЉАЊЕ Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш". http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши -
Епископ новосадски и бачки Иринеј: Америка нам отима родну кућу, на нама је да Косово сачувамо!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка -
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Долази нам Божић (ВИДЕО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
-
Митрополит Онуфрије: Господ нам даје да пијемо из чаше жалости
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Упркос невољама које су спопале Православну Цркву, она ће остати непоколебива заувек, написао је митрополит Онуфрије у писму митрополиту Илариону, првојерарху Руске Заграничне Православне Цркве. У писму се на првом месту захваљује на молитвеној подршци коју Загранична Црква пружа канонској Цркви Украјине. У писму стоји: „Света канонска УПЦ и богољубиви украјински народ пролазе кроз један од најтежих периода у историји...“ „На нашу велику жалост, услед сталних војних непријатељстава у источној Украјини, непрестане претње Врховне Раде која је донела неколико антицрквених закона, а нарочито услед антиканонског мешања Цариградске Патријаршије у унутарњи живот наше свете Православне Цркве, настала је нека духовна збрка у верском животу Украјине, при чему се крши не само право на верску слободу него и уставна права сваког верника“. „Благодаримо Богу за све што нам Господ допушта. Господ нам даје да пијемо из чаше жалости, и пијемо из ње смирено и благодарно Богу. Верујемо да ће упркос свима невољама које су пуштене на нас, Црква Христова остати неразорива за во вјеки и врата пакла неће је превладати“, пише Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква -
Епископ диселдорфски и немачки Григорије у Берлину: Без Бога није нам могуће спасење!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Претходног викенда Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке Господин Григорије био је у првој канонској посети црквеној општини Берлин. У суботу 22. децембра Владика Григорије био је на вечерњој служби у Храму Светог Саве, при коме су пароси протојереј Вељко Гачић и протонамесник Радомир Колунџић, док је у недељу 23. децембра служио свету литургију у Храму Васкрсења Господњег. Епископу су у присуству многобројног верног народа саслуживали старешина ЦО Берлин протојереј-ставрофор Драган Секулић, протонамесник Радомир Колунџић и протођакон Александар Секулић. Светој литургији присуствовали су и дипломатски представници Републике Србије и Грчке. Звучни запис беседе Извор: Епархија деселдорфска и немачка -
Недавно је свијет обишла вијест да папа Фрањо отворено подупире промјену текста завршног дијела Молитве Господње или Оченаша, те најстарије и најзначајније кршћанске молитве, молитве коју је први измолио Исус у својој Проповиједи на гори, препоручио је потом апостолима, наложивши им уједно да ту молитву шире међу народима. Завршни дио Молитве Господње гласи овако: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Односно, у једној другој варијанти, и не уведи нас у напаст, него избави нас од Злога. Ријеч „уведи“ требало би замијенити примјеренијом ријечју. Папа Фрањо то утемељује констатацијом да садашњи текст почива на погрешном преводу. Превод и не уведи нас у искушење једноставно није добар. И каже папа Фрањо: „Французи су га већ преиначили у ’и не пусти нам пасти у искушење’ [et ne nous laisse pas entrer en tentation]. У искушење [tentazione] наиме могу пасти сам, Бог ме неће гурнути у искушење да би потом гледао како сам пао. Отац наш то не би учинио: отац ми помаже да се смјеста подигнем [aiuta ad alzarsi subito]. У искушење те може увести само Сотона“. Можда би било боље умјесто и не пусти нам пасти у искушење рећи и не препусти нас искушењу, јер то да се находимо у искушењу није овисно о нама: замку нам, према Светом писму, може поставити – као што ју је у Јудејској пустињи поставио Исусу – управо Сотона, а о нама је потом овисно хоћемо ли се у ту замку (напаст или искушење) дати уловити или не. Искушење је наиме већ од еванђеља проглашено главним инструментом Сотоне, Сатана, ђавла, злодуха… У односу на то, након два миленија, при изоштреном рефлектирању зла, предзадњи је редак Молитве Господње постао упитан. Досад је вриједило да је и Бог (наш Отац) тај који може увести у искушење, јер: Оче наш… и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Но, започели су се питати вјерници, није ли тај и такав Бог заправо некакав провокатор? Јер да нам добри Бог постави замку, да нас он уведе у искушење, то је немогуће, то је незамисливо. То је једино и само ђаволова активност. Ђаволова је активност и погрешан превод изворног текста. Ако је наиме мисао да би Бог некога могао увести у искушење немогућа мисао, према Исусу чак нешто посве незамисливо, тада иза такве енормне грешке, грешке која претпоставља да нам Господ поставља замке, може стајати само работа лошег, ако већ не и злобног преводиоца. Но како је Сотони тако дуго, стољећима и стољећима, успијевало прикривати самога себе и на властито, ђаволско мјесто постављати Бога, тако рећи засјести на божје пријестоље? Сотона је вјеројатно „искористио“ библијску причу о Јову. У њој се уз Јова (Hiob) сусрећемо и с Богом и са Сотоном. У арабљанској покрајини Ус живио је богобојни и праведни човјек Јов. Срећа га је у свему пратила. Поред седам синова и три кћери, имао је и седам тисућа оваца, три тисуће камила, пет стотина јармова волова, пет стотина магарица и безброј служинчади. Човјек тај био је најугледнији међу свим синовима Истока. И док су му се једнога дана дјеца на гозби веселила, а он на свом пољу приносио жртве паљенице, на небу се скупише Божји синови [хебрејски: bene elohim], анђели [грчки angelos је превод за хебрејски malaak, гласник], и стану пред Господа, односно Бога. Међу њима бијаше и Сотона. Један од – унаточ свему – Божјих синова, члан небеског двора, покорни слуга божји. Кад га Господ приупита одакле је дошао, Сотона [хебрејски: satan] му одговори: с лутања [хебрејски: shut] и шетања по земљи. И Бог започне Сотони хвалити Јова, једног од својих најоданијих поданика на земљи, хвалити његову поштеност и праведност, његову богобојажљивост и клоњење од зла: „Јеси ли мислио у својем срцу на слугу мојега Јова? Нема таква човјека на земљи, беспријекорна и искрена, који се боји Бога и чува од злога“. Сотона, који је с Богом на „ти“, на то провокативно одврати: „Зар се тако узалуд Јов боји Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјело руку његових благословио си, и стока се његова умножила на земљи. Али само пружи руку своју и дотакни се свега што има, проклињат ће те у лице“. Бог насједне на ту провокацију Сотоне, пристаје Јова ставити на пробу, одобривши Сотони да му нанесе страховити губитак, али прецизно одредивши до које мјере: „Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје“. И отиђе Сотона од Господина. Укратко, Сотона Јову може узети све, само руку своју на њ не може ставити. Класична библијска егзегеза наглашава сљедеће: Писац Књиге о Јову зорно приказује Бога који пребива на небеском двору. И као што земаљски краљ шаље своје надзорнике да га обавјештавају о збивањима у његовој земљи, тако и Бог шаље своје посланике да га обавјештавају о збивању на земљи. Одређеног дана се пред Богом тако приказао и Сотона (што значи тужилац). Егзегеза даље истиче да је сам Бог изазвао Сотону, који је потом оптужио Јова. Изазвао је Бог Сотону похвалом која заправо одражава и Јовову похвалу самоме себи. Сотона не приговара Богу да је Јов одиста такав какав јест, него тврди да је такав јер му се то напросто исплати. Замјерку је зато могуће отклонити само искушењем. И Сотона је Богу подложан и дјелује у оквиру што га је Бог поставио. Својом је изјавом наиме Бог допустио Сотони да Јова стави на пробу и тиме доведе у искушење: одупријети се Богу, одбацити га и можда чак проклети. Сотона се сада на Јова острвљује свим средствима. Досећи ће да ће му сусједно номадско племе, Сабејци, отети волове и магарице, а пастире побити. На то ће Сотона притисак појачати: „Огањ Божји удари с неба и спали овце и слуге и прождрије их“. Калдејци ће му пак уграбити камиле. И најгоре: „На то се вјетар велики диже из пустиње и удари на сва четири угла куће, обори је на дјецу и она погибоше“. Бог под сводом стављања на пробу доброг и праведног Јова, провјере његове вјерности, допушта дакле и усмрћење дјеце, Јовових седам синова и трију кћери. Но унаточ том и таквом страховитом искушењу, Јов се не одвраћа од Бога. Додуше, од жалости ће „раздријети плашт свој“ и „острићи себи косу“, но устрајат ће у Божјем страху, послушности и покорности. Устрајат ће према сљедећој логици: „Наг сам изашао из утробе матере своје, наг ћу се вратити онамо. Господ даде, Господ узе. Нека је благословљено име Господње!“ На овом мјесту ваља бити посебно пажљив: Бог је узео, није узео Сотона. Након свега тога Бог и Сотона састану се још једанпут. Бог опет почне хвалити Јова. Побожни човјек није га разочарао, чврсто се држао свог интегритета, и пребацује Сотони што га је наговорио да га ни кривог ни дужног мучи и чини му нажао. Али Сотона се не предаје и злобно каже: „…пружи руку своју и дотакни се и костију његових и меса његова, проклињат ће те у лице.“ И Бог напосљетку допусти Сотони да повећа притисак, да се окоми на њега особно, само га не смије убити: „Ево ти га у руке: али му живот сачувај“. Сотона прибјегне сада различитим облицима мучења. Удари Јова злим приштом (гнојним чиревима) од табана до тјемена. Сједио је, јадник, у пепелу и стругао гнојне красте крхотином цријепа. Несрећом разгњевљена Јовова жена започне га засипати погрдама: „Хоћеш ли се још држати беспријекорности своје? Прокуни Бога, па умри“. Но Јов је устрајан: „Брбљаш као безбожна [бедаста] жена; добро смо примали од Бога, а злога зар нећемо примати?“ Зна већ Бог што чини. Премда нас ставља на пробу, премда нас уводи у искушење, Бог је наш Отац. Зато га само можемо молити: „Оче наш… не уведи нас у искушење. Не препусти нас Сотони и његовој злоби“. Бог на крају услиши Јовову молитву. „И Господин преокрене Јовову судбину, јер се помолио за пријатеље своје; и двоструко Господин поврати Јову све што бјеше имао“. Одсад ће Јов имати четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица. И изнова је добио седам синова и три кћери. И првој надјене име Јемина, другој Касија, трећој Керен-Хапук, имена којих одговарају укусу Истока, дакле голубица, мирисно уље и рог помасти за очи. Како су пак гласила имена убијених кћери у оквиру дијалога између Бога и Сотоне не знамо. Бог Јову дјецу није удвостручио, само је удвостручио број његових година. И тако Јов поживје „сто и четрдесет година и видје синове и унуке до четвртога кољена“. А сам пак умрије „стар и сит живота“. То је дакако прича са стајалишта Бога, Сотоне и Јова. У причи није ништа речено о жртвованој дјеци. Зашто их Бог као Бог Милосрђа није ускрисио од мртвих? Зашто их је само замијенио с новорођенчади? Јесу ли у Јовово вријеме дјеца као дјеца била достојна пуне пажње? На исти начин као што је није била вриједна Јовова жена, односно била је вриједна само кроз омаловажавање? Папа Фрањо готово сваким даном посвједочује интенцију да католичанство етички обнови, односно препороди у свјетлу еванђеља и у духу нових знамења времена. У том свјетлу ваља гледати и његову намјеру да „препороди“ и Оченаш, односно његову садашњу верзију, црквено важећу верзију. Бог као Бог Милосрђа унаточ записаном није могао склопити савез са Сотоном и искушавати Јова помором његове дјеце. Ако би то учинио, било би то у еклатантној опречности с Богом у правом смислу ријечи. Има ли излаза из те слијепе улице? Ријечи што их је писац Књиге о Јову приписао Богу нису Божје ријечи, него његове ријечи, пресликане на Бога. Књига о Јову је резултат тадашњих повијесних околности и стања њихових писаца. То означује и други теолошки обрат папе Фрања: нису подложни гријешењу само папе, него и писци библијских текстова. Њихови списи нису записи непосредног диктата Бога. Ријечи писаца као људи нису Божје ријечи, нису вјечне ријечи Вјечности, него ријечи бића која су изручена пролазности времена и властитој смртности. Они слиједе људско разумијевање ствари, догађаја и напосљетку истине. Било како било, извјесно је тек да се на тој точки јавила голема потешкоћа, потешкоћа која је масивнија од Божјег стављања на пробу и увођења у искушење из Књиге о Јову. На темељу слике Бога каква се надаје из Књиге о Јову зацијело не би било добро испустити молитву „не уведи нас у искушење“. Наиме, нитко не би желио поновно доживјети оно што је доживио добри и праведни Јов, нитко не би волио доживјети судбину његове прве дјеце. По свему судећи остају двије могућности: преиначити текст Оченаша и због те преинаке, која инаугурира нову слику Бога, „прецртати“ слику Бога из Књиге о Јову, или пак задржати слику Бога из Књиге о Јову, што нас потом сили да будемо дистанцирани према свакој намјери преиначивања Молитве Господње или Оченаша. Јер притом вјерници рискирају, дође ли до новог дила између Бога и Сотоне, да више неће моћи прибјећи својему Богу, молити га да не посегне за сотонским стављањем на пробу и сотонским искушењем, сотонским вођењем у напаст. Извор: Теологија.нет
-
Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић: У току Поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора -
Владика Херувим: Божићни пост нас упућује на преумљење нашега ума и указује нам да непрестано требамо да стражимо над нашом душом!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио. Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером. Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара. -Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере. -Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места. Извор: Епархија осечкопољска и барањска -
Краљ Петар Први Карађорђевић нам донео слободу и победу З. Г. - Ј. С. | 25. новембар 2018. Многобројни грађани присуствовали откривању споменика Петру Карађорђевићу. Нови Сад пре 84 године донео одлуку да гради монумент ВЕЛИЧАНСТВЕНОЈ атмосфери на новосадском Тргу републике, у присуству многобројних званица и грађана, председник Србије Александар Вучић и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић свечано су открили монументални споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу, уз председникову поруку да је слобода за коју се залагао омиљени српски владар камен темељац модерне српске државе. Поздрављајући окупљене званице и многобројне грађане, Вучић је рекао да је тим свечаним чином поново дошао својој кући у Нови Сад, где су слободни људи пре пуног века одлучили да буду део слободне Србије и да ту остану заувек: - Овај споменик нисмо подигли ми, него твоја дела, а ми смо се само коначно сетили да никада више не заборавимо и да нам занавек остане да ништа важније и прече од Србије немамо. Буру емоција изазвало је Вучићево извињење "старом краљу", јер су нам, како је навео, биле потребне чак 84 године да схватимо ко нам је донео победу и слободу. Нови Сад је још 1934. године донео одлуку да подигне споменик популарном Чика Пери, краљу уз кога "иде она света реч слобода", и "светом старцу", како су га са дивљењем ословљавали Французи. - Баш та српска слобода, за коју се краљ Петар читавог живота борио, на понос и славу српског рода, и честито и часно је изборио, она је камен темељац модерне српске државе - истакао је председник Србије. Вучић је поручио да ћемо се у Србији и данас борити за слободу, али и да променимо лице Србије својим трудом и радом, онако како нас је учио Свети Сава. - С љубављу, знањем и ентузијазмом бранићемо Србију, која истим правним аршинима мери и брине за све своје грађане, без обзира на њихово име, веру или порекло. За Србију која ће имати храбрости да тражи и нађе нова решења за све старе проблеме - нагласио је председник Вучић. На важност слободе, за какву се залагао највољенији српски краљ Петар Први Ослободилац, и чије су речи уклесане на постаменту новог споменика, указао је и градоначелник Вучевић. - Поносан је Нови Сад што је добио свог првог коњаника. Споменик који је трајно сведочанство о једном владару и једном великом рату из којег је наш народ изашао као победник. Али, са тугом коју читав век носи због једне голготе кроз коју је пролазио и више од милион и 200.000 наших јунака који су заспали вечним сном - рекао је новосадски градоначелник. Овај споменик, додао је, подсећа на понос и част српског народа и на све оне који су заједно преживели пакао Првог светског рата, у који су отишли да би одбранили своју земљу, да бисмо ми данас могли да уживамо у слободи. ПРВИ КОЊАНИК НОВИ Сад има на десетине споменика, али је споменик краљу Петру први споменик на коњу. Аутор је академски вајар Зоран Ивановић, а то монументално дело изливено је у уметничкој ливници "Јеремић" у Врчину. Споменик је висок 10 метара са постаментом. На његовој јужној страни пише "Петар Први Карађорђевић 1844-1921". На северној стоји "Краљ Србије 1903-1918", грб Краљевине Србије постављен је на западној страни, а на источној пише "Рума, 24. новембар 1918, Нови Сад, 25. новембар 1918". ОБРАЋАЊЕ ГЛУМАЦ Лазар Ристовски, у краљевој униформи, изговорио је део обраћања краља Петра у Призрену, непосредно пре албанске голготе. - Вратићемо се. Ако не живи, мртви ћемо их прогонити до судњег дана - биле су краљеве речи у интерпретацији нашег познатог глумца и редитеља. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:762585-Kralj-Petar-Prvi-Karadjordjevic-nam-doneo-slobodu-i-pobedu
-
Архимандрит Сава (Јањић): Добро нам дошли на славу; молимо се Богу да буде мирно
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Патријарх Иринеј у храму Светог Марка на Ташмајдану: Свето Писмо да нам буде "настољнаја књига"!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Арнаут, протојереј Милош Миловановић, јереј Миодраг Ристић, као и ђакони Драган Ашковић, Драгиша Ђокић и Славко Аничић. На крају сабрања Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о прочитаној јеванђелској перикопи о милостивом Самарјанину. -Богу се приближавамо вером и делима својим јер је вера без дела мртва. Прилог радија Слово љубве -
Викарни Епископ диоклијски Методије у Спужу: Нека нам Свети Петар Цетињски буде узор!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Викарни Епископ диоклијски Методије у Спужу: Нека нам Свети Петар Цетињски буде узор!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У недељу, 4. новембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом служеном у Цркви Светог Петра Цетињског у Спужу, прослављена је храмовна слава. Литургију је служио преосвећени Епископ диоклијски Методије уз саслужење свештенства и вјерног народа који се овог недељног јутра сабрао у великом броју. „Старозавјетни пророк је рекао за Господа: „Изаћи ће јунак“. И заиста појавио се јунак, Господ Исус Христос који је дошао да побиједи све немани које тиште овај свијет“, рекао је у литургијској проповиједи, некадашњи парох даниловградски протојереј-ставрофор Драган Томић и додао да је Господ тај јунак који је водио мегдане са сатаном који унижава род људски. „Из ове јеванђељске приче о истјеривању демона из човјека видимо како Господ побјеђује демоне. Ова прича нам говори да Господ након Васнесења силу проповиједи и исцјељења није понио са собом него оставио својој Светој Цркви“, нагласио је отац Драган подсјетивши да је овдје у Бјелопавлићима Бог преко светиња, преко Светог Василија и Светог Арсенија оставио велику сили благодати којом се многи исцјељују. „Зато слушајмо ријеч светог Јеванђеља, слушајмо своје свештенике и ходимо онако како нас они упућују да би достигли Царство Небеско“, закључио је отац Драган Томић. На крају свете Литургије, владика Методије је пререзао славски колач и ријечима архипастирске бесједе се обратио сабраном вјерном народу честитајући празник, подсјећајући на пут и живот светог Петра Цетињског, који је као и Господ по Гетсиманији ишао и лијечио људе, тако је и свети Петар силом Христом исцјељивао људе. “ Да Господ да да нам Свети Петар буде узор и примјер и да нас кроз молитве њему благослиља и сила Божија преображава и сабира на свете службе, као што нас је и овдје данас сабрала на овој светој Литургији на којој се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом“, истакао је владика Методије. У име митрополита Амфилохија, владика Методије је додијелио архипастирске захвалнице госдподину Бранку Милићу са Косова и Метохије за изузетан допринос у обнови Храма Светог Петра Цетињског и госпођи Бранки Вујић, која је приложила звоно за Цркву Светог Петра Цетињског у Спужу. Златним ликом Петра Другог Петровића Његоша одликована је породица Предрага и Свјетлане Драгојевић који су изродили шесторо дјеце и тако испунили Божију заповијест „рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њом“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Какве су нам мисли, такав нам је живот!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Какве су нам мисли, такав нам је живот!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Протопрезвитер Бранко Тапушковић: Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог -
Протопрезвитер Бранко Тапушковић: Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У 18.недјељу по Духовима, 30. септембра 2018. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Свете мученице Веру, Наду и Љубав мати им Софију, саборно и молитвено било је у манастиру Острогу. Стотине вјерника сабрале су се током овог викенда у светињи из разних крајева васељене, на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, а саслуживали су му сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, протојереји Василије Савић из Жичке епархије, Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епрахије и Никола Деспот из Сремске епархије, као и јереј Радислав Нунић из Бањалучке епархије. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и велики број вјерника, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог подсјетио да је Господ стварајући човјека подарио му лик и подобије, обећао му живот вјечни и непролазни у Његовом Царству, а подарио му је и крстоликост и крстоносност. – Ношење крста опјевано је у народним пјесмама, крстом се осјењујемо, знаком крста се чувамо од свих противничких појава. Крст као побједа нам је кључ од врата Царства небеског- казао је о. Бранко. Он је истакао да разапињући сами себе према овоземаљским сопственим жељама и нашем стремљењу према Христу и ономе што је вјечно и непролазно, на тај начин се и ми сараспињемо Христу Богу нашем. – Човјек је по својој физичкој грађу усправно биће и то је ова вертикала коју видимо на Часном крсту. Када крене својим путем спасења, то је хоризонтала Часног крста. Оно што је потребно јесте покрет, односно подвиг. А подвиг је оно што ми постижемо из љубави према Христу – казао је о. Бранко и нагласио да су управо наоружане силом часног и животворног крста три дивне сестре које данас прослављамо Вера, Нада и Љубав и мати им Софија понијеле су све оно што је крстоносно и крстолико у људском роду. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице -
Митрополит Амфилохије: У овом животу се молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: У овом животу се молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни!
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Руска Православна Црква Цариграду: Покажите нам документе на које се позивате
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Цариградска патријаршија објавила је раније извештај на 29 страница који наводно објашњава њено право да украјинској цркви призна аутокефалност, позивајући се на историјске документе. У извештају је наведено да Руска православна црква нема право на Украјинску православну цркву, јер је предавање Кијевске митрополије у надлежност Москви у 17. веку „носила привремени карактер“. „У документима тога нема“, рекао је Балашов новинарима. „Веома су нам чудне биле тврдње појединих представника Цариградске патријаршије да су одлуке које је објавио Цариград (о даривању аутокефалности) наводно засноване на историјским документима и да су им некакво оправдање. Желимо да поставимо питање својој браћи – из каквих су докумената извели такве закључке. Можемо ли да се упознамо с документима који су све до данас остали изван наше пажње. Сумњам, међутим, да они постоје“, додао је Балашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Руска Православна Црква Цариграду: Покажите нам документе на које се позивате
ризница богословља је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Документи које је представила Цариградска патријаршија не потврђују њено право на Кијевску митрополију, изјавио је у петак заменик шефа Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Николај Балашов. Цариградска патријаршија објавила је раније извештај на 29 страница који наводно објашњава њено право да украјинској цркви призна аутокефалност, позивајући се на историјске документе. У извештају је наведено да Руска православна црква нема право на Украјинску православну цркву, јер је предавање Кијевске митрополије у надлежност Москви у 17. веку „носила привремени карактер“. „У документима тога нема“, рекао је Балашов новинарима. „Веома су нам чудне биле тврдње појединих представника Цариградске патријаршије да су одлуке које је објавио Цариград (о даривању аутокефалности) наводно засноване на историјским документима и да су им некакво оправдање. Желимо да поставимо питање својој браћи – из каквих су докумената извели такве закључке. Можемо ли да се упознамо с документима који су све до данас остали изван наше пажње. Сумњам, међутим, да они постоје“, додао је Балашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
