Претражи Живе Речи Утехе

Вечерас је након вечерње службе служен молебан Пресветој Богородици у Цетињском манастиру. Молебан је служио Епископ диоклијски Методије, уз саслужење свештенства и монаштва. Велики број Цетињана, вјерних науци Христовој и Светом Петру Цетињском, узнијело је, са Владиком и својим свештенством и ђацима Цетињске богословије, молитве за мир, слогу, спас од сваке невоље и искушења. Звучни запис беседе Након молебана, вјерницима се пастирском бесједом обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије: Цијело Цетиње је врт Пресвете Богородице Служили смо молебан Пресветој Богородици којој је посвећен Цетињски манастир, а не само овај манастир, него и све цркве на Цетињу, а не само све цркве на Цетињу, већ ријеч Ћипур значи башта, дакле све ово је врт је врт Пресвете Богородице. У нашој држави увијек се знало шта је чије Знамо да је Бог свуда присутан и да Бога има међу свим људима, шумама, ријекама, али од кад постоје људи, увијек су постојала нарочита мјеста, нарочити дани за молитву. Зато је Иван Црнојевић ову своју државу утемељио на камену Цетињскога манастира. Откад постоји ова наша драва, и Зета и античка Дукља, увијек се знало шта је чије. Велможе и властодршци који нису имали ни скупштине ни уставе, а чак ни они манастирску и црквену имовину нису приписивали себи. Ако се бринемо за нашу Црну Гору, борићемо се против овог закона. Ако су манастири и цркве Црногорске, наравно да јесу, али они су нам дар са неба и само луд човјек мисли да историја почиње од њега. Ако уђемо у Цетињски манастир, наћићемо вриједне ствари из свих страна свијета, од тога је саткан Цетињски манастир. Замисао Краља Николе Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена су под Ловћеном Међу нама, на Цетиње (Краљ Никола) Коме пјева краљ­? Зашто испод Шаре? Мисли на Косово и Метохију, зато су ливаду гдје су се сабирали назвали Обилића пољана, зато су највеће јунаке даривали Обилића медаљом. Зато су под црногорском капом и Пива и Морача и Ступови и црква Петра и Павла, зато што је ишао на Косово и чекао да се ослободе и дечани и Патријаршија, Пећ, Ђаковица. Зато, кад је био у изгнанству, не каже да нам је неко укинуо Цркву, већ је рекао да кад се врати, Патријарх српски ће бити његов пећки Митрополит. Тако је говорио. Нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нема нама молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама из Цетињског манастира буде заједно са њима. Да се идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих нити има њима Црне Горе без нас. И када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати под цијену да га брат убије. Када се вратио, брат га је загрлио и, на питање зашто га не убије, рекао: „Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!“ Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува! И да се зна да овдје никад није било безакоње, да се увијек знало шта је чије и да је Црна Гора цвјетала и напредовала. Зато се и ми бунимо да ова држава буде боља и јача, с авојим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осјећа да јесте. Да нам Бог да снаге да ово што нас је помутило не траје дуго, а ово да буде вјечно, Цетињски манастир и ова светиња. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиоје, у недељу 12. јанауара 2020. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Георгија у старој Бежанији. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су старешина храма јереј Владимир Левићанин, јереј Желимир Продановић, јереј Андрија Вукчевић, јереј Милош Велимир, ђакон Радомир Врућинић и ђакон Дарко Радовановић. Литургијско славље својим појањем улепшао је хор при храму св. Георгија под руководством госпође Ане Ивановић. После светог Причешћа најмлађи су традиционално обрадовани још једним даром. Наиме, свако дете је после светог Причешћа добило и малу чоколадицу. На крају Свете Литургије Свјатјејши је произнео беседу у којој је говорио о смислу Христовог оваплоћења. Указујући да када је, по речима св. Апостола Павла, дошла пуноћа времена, Господ Христос је дошао нама на начин на који је то Он изабрао и то је био једини могући начин, а то је да нам се објави као један од нас: „да буде сличан нама у свему осим у једном, у греху“. Извор: Радио Слово љубве

Епископ диселдорфски и све Њемачке г. Григорије служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да је Богомладенац Христос нама повратио људскост. „И још више: учинио је да наша људскост може бити сједињена са Његовим Божанством. Учинио је да наша смртност буде сједињена са Његовом бесмртношћу“, рекао је Владика диселдорфско-њемачки. Додао је да је страшна ријеч Светога Писма: Шта вриједи човјеку ако и сав свијет задобије, а души својој науди. „То значи: а Христа се одрекне, а са Христом се не сједини, а с Богом се не помири и с Богом се не узнесе на небо“, казао је Владика Григорије. Након причешћа вјерних, Влчадика је још једном поучио сабрани вјерни народ који брани своје светиње од властодржаца који незаконом о слободи вјероисповијести атакују на њих. „Много сам радостан што сам вас видио, што сам био у овој чудесној цркви, која је чудесна као грађевина и коју чините ви, народ Божји, као дјеца Божја. Да будете храбри, да будете оптимисти, да будете радосни и да уносите у овај свијет, пун туге и очајања, радост и љепоту коју ми примамо учешћем у Светој и Божанској литургији од Пресветога и јединога Светога Господа нашега Исуса Христа“, казао је он. Пожелио је свима благослов и мир Божји у дане Божића. „Да Бог да да се проведри изнад Црне Горе и да Бог да да ово што видимо овдје у овоме храму буде свуда и на сваком мјесту у Црној Гори. А то значи да буде мир Божји, да буде љубав Божја, да буде слога, да буде једномислије, да буде поштовање међу људима“, рекао је Владика Григорије. Владици је на љубави и ријечима охрабрења заблагодарио протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све више вјерника широм Црне Горе, како православних тако и наше браће римокатолика и муслимана придружује се молитвеном ходу и мирним протестима против Закона о слободи вјероисповјести који је недавно усвојен у Скупштини Црне Горе. Звучни запис разговора Коментаришући свакодневне литије које красе Црну Гору у ове предбожићне дане, протојереј Предраг Шћепановић се запитао: Ако је Бог са нама, ко ће против нас. Извор: Радио Светигора

Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је нову књигу Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, „Рођење Христово: С нама Бог!“ Ново издање је посвећено празницима Рођења Христовог и Богојављења. Ова два празника установљени су у спомен на два различита догађаја јеванђељске историје, али имају заједнички смисао: Господ се јавио у телу да спаси људе. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник и успомену Преподобне мајке свете Петке Параскеве 27. октобра 2019. године, свету архијерејску Литургију у брчанском насеља Грчица, поводом славе храма, служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање архијерејског намјесника брчанског, протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Јездића и Предрага Ћирковића, јереја Драгана Поповића, те протођаконâ Славољуба Милошевића и Кристијана Ђокића. У току свете Литургије, послије Великог входа, протођакона Кристијана Ђокића, Владика Фотије је рукоположио у чин свештеника. Евхаристијско славље је увеличао својим предивним појањем и византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког. Владика Фотије у својој бесједи је нагласио значај светитељâ, нарочито Свете Петке, велике молитвенице пред Богом за православни хришћански род, и нагласио је значај светих људи и у нашим временима, јер примјер таквих људи треба да буде свима нама идеал честитог, светог и узвишеног живота, и да сви имамо прилику да својим животом будемо потенцијални светитељи. Након Литургије за кума наредне године изабран је Милан Смиљић из Брчког, даровани су свети барјаци и свете иконе, те је услиједио трократни опход око светог храма. Обављен је и помен постарадалим борцима из последњег Одбрамбено - отаџбинског рата, у спомен соби у порти храма. Овом духовном слављу присуствовао је велики број вјерника са свих парохија на простору града Брчког и шире, а потом је у парохијском дому, услиједило послужење и трпеза љубави за све присутне. Све је било достојанствено и узвишено, нека Господ Бог наш молитвама Свете Петке, и на даље буде свима нама на помоћи. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, у Саборном храму у Крагујевцу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију, а верни народ је био у прилици да по милости и благодати Божијој, а по предању Светих Апостола у оквиру Свете Литургије учествује у Светој тајни рукоположења. Преосвећени Владика Јован је ђакона Мирољуба Блажића, рукоположио у чин презвитера. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Преосвећеном Владики Јовану на Светој Литургији саслуживали су: ректор Богословије “Свети Сава” у Београду протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор Зарије Божовић, протојереј – ставрофор Милован Блажић, протојереј – ставрофор Радован Блажић, протојереј – ставрофор Његослав Јовић, протојереј – ставрофор Миленко Лакић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Дејан Лукић. После прочитаног јеванђелског зачала верни народ је поучио о значају празника у својој беседи протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Свети Сава” у Београду. Обраћајући се верном народу и презвитеру Мирољубу, Владика Јован је честитао верном народу празник Воздвижења Часног Крста, рекавши: Нека је благословено ово наше сабрање на Светој Литургији, да се поклонимо Часном Крсту. Данас имамо још један дар, рукоположење Мирољуба за свештеника, коме Црква Божија поверава служење у Саранову, Архијерејско намесништво Рачанско. Да се данас помолимо Богу за њега, да благодат коју он данас прима, да га та благодат води, руководи и чува. Ми на сваком богослужењу кажемо: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу Својом. Дакле, благодат нас Божија чува, уколико ми благодат чувамо у нама и са нама. Ми смо сви благодат Божију задобили у Светим тајнама, у крштењу, у светим врлинама као и у рукоположењу... Мирољубе, ти данас постајеш свештеник, боље речено постајеш слуга Божији, слуга олтара, и слуга народа Божијег, немој то заборавити, ти си постављен да служиш Богу и народу... Свети апостол Павле, у својим посланицама, моли свештенике, јереје Цркве, да се владају достојно свога чина, свога призива и свога позива. Да се владају вером, дуготрпљењем, смирењем, у љубави према Богу и према народу. Молим те, брате, да вршиш службу своју свештеничку са марношћу, наоружај се овом благодаћу, носи благодат у себи, носи овај призив и позив, тако, да увек имаш на уму да си ти као свештеник, мост, преко кога себе и душе повереног народа приводиш Богу. Извор: Епархија шумадијска

Торжественим архијерејским литургијским сабрањем прослављена је храмовна слава Саборног храма Рођења Пресвете Богородице и слава града Зајечара. Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, протојереја-ставрофора Јована Илића из Епархије нишке и војних свештеника јереја Ђорђа Димића и Ивана Ганића. Литургији су присуствовали градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, председник општине Мајданпек г. Драган Ппоповић, начелник зајечарског управног округа г. Владан Пауновић, представници Војске Србије, Полиције, Ватрогасне бригаде, градских институција. Мноштво верног народа окупљено на светом литургијском сабрању, прославило је празник Пресвете Богомајке, која се сматра заштитницом града Зајечара. Домаћин црквене славе био је г. Милан Станковић, помоћник градоначелника Зајечара. Владика Иларион је у надахнутој празничној беседи поздравио представнике града Зајечара и Мајданпека, часно свештенство и монаштво епархије, војне свештенике и све сабране, честитајући свима храмовну и градску славу. Владика је позвао на јединство у Господу, да заједничком молитвом изграђујемо себе у Цркви Божијој, да живимо и напредујемо у духовном и душевном, а потом и телесном здрављу, да јачамо у вери доласком у свете храмове, јер се само тако можемо одржати и опстати као народ Божији, народ Светосавски. Владика је подсетио на чудесно рођење Пресвете Богородице од тада бездетних родитеља светих Јоакима и Ане, чије је молитве Бог услишио, показавши да Он увек чује молитве чистог срца и оних који му се са вером обраћају. Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света. Проблем недостатка подмлатка, недостатка деце у нашем граду и нашој земљи је произашао управо из тога што се наш народ удаљио од цркава које су полупразне, од молитве и испуњавања Божијих заповести, а притом се много брине и говори о све мањем наталитету, нагласио је владика. Зато се данас молитвено обраћамо Господу и његовој светој Мајци за просвећење нашег народа, да би нам Господ услишио молитве заступништвом Пресвете Богородице, да нас она чува, води и руководи и упућује у ономе што је добро и корисно. Потом је владика још једном поздравио уважене госте, свештенство и све сабране, са молитвеном жељом да се још много година окупљамо и славимо у миру. Свечана славска литија са Епископом Иларионом и градоначелником на челу прошла је улицама града. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Сви свети, посебно Свети мученици – страдалници који су својим мучеништвом и земаљским животом положеним за Христа ради задобијања Небеског живота, показали су да су деца будућег века и светионици у тами који нам показују пут којим треба да ходимо, казао је данас у Недјељу Свих светих, архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у пастирском слову сабранима на Светој литругији у овој древној немањићкој светињи. Задужбина српског краља Светог Стефана Дечанског је имала данас и посебну радост, у току Свете службе Божије крштена је и миропомазана мала Ивона. „Свако је позван да понесе свој крст. Нико не може знати шта нас све чека, али крст је управо у томе да примимо са благодарношћу и љубављу све што нам Господ даје, и ако је лако и ако је тешко, са чврстом надам да је то добро за нас и баш оно што нас уводи у живот вечни. Да не ропћемо и не одбацујемо тај крст, већ да заблагодаримо Господу да нас преко тих малих мука и невоља, кроз које често пролазимо у овоме животу, уведе у много већу радост која почиње сада и овде, већ у овоме свету, и траје у векове векова“, казао је архимандрит Сава. Отац је нагласио да би ми, људи по своје слабости, волели вечни живот и васкрсење, али без крста: „Волели бисмо да нам све некако буде лакше. Волели бисмо да нам духовни живот буде једна утеха и бег од мука и невоља овога света, а не оно што треба да буде, а то је начин како да се суочимо са невољама и проблемима у овоме свету, и лепим и ружним, на начин који ће нам помоћи, не само да сачувамо своју душу и духовно узрастамо и сазремо, већ да будемо утеха и онима око нас.“ И зато Црква стално, као и светитељи, подсећа да наше Царство није од овога света, као што ни ми нисмо од овога света, бесједио је о. Сава и појаснио да су хришћани у свакој земљи домаћи и свака земља им је отаџбина, али у свакој земљи су странци. „Дакле то је живот хришћански! Ми пролазимо кроз овај свет идући као путници ка Царству Божијем које је заправо, и Господ каже: Царство небеско је у вама, у нашим срцима и када нађемо то обиталиште тихо мира и радости, то је онај мир о коме Господ говори: Мир Свој дајем вам. „ Објаснио је игуман дечански да тај мир није од овога света и да нам га не могу одузети моћници и силници овога света, који мисле да могу да поробе оно што се поробити не може, а то је слобода коју имамо у Христу Господу спаситељу нашем. Тај мир када човек задобије, без обзира да ли је у здрављу и снази или у болести и самрти, у младим или старим годинама, осјећа радост и благодари Господу и постаје благовесник те радости свима другима и извор неизмерне утехе, као што су и светитељи били кроз историју: „Такав је био и међу светима и просјавши Свети краљ Стефан Дечански, чије свете мошти овде почивају већ скоро седам стотина година, који је у свом животу прошао много искушења и страдања иако је био царскога, краљевскога рода, али његов живот, као и многим владарима, краљевима, није био лак.“ Говорећи о животу Светог краља Светог Стефана Дечанског, отац Сава је подсјетио на велика страдања овог Божијег угодника која су га пратила кроз цео његов живот, због којих је и он могао да се запита чему све то, који је смисао живота. „Нема те светске славе која није угорчена страдањем, нити младости која није угорчена неким болом, патњом, губитком који нам Господ допушта не да би се играо са нама и зато што је то Њему потребно, већ зато да бисмо познали дубоко, суштаствено, пролазност свега и да се не бисмо ни за шта везали. Када човјек није везан ни за шта од овога света, он је најслободнији, јер тада му нико ништа узети не може.“ По његовим ријечима када смо везани за новац, славу, положај,богатство, углед у свету, човјек живи у сталном страху и борби да гурне другога, да себе постави на боље место, не видећи заправо да гурајући другога гура самога себе, да газећи другога гази сам лик Христов у другоме и у ближњем: „Господ нас све време учи да схватимо и разумемо колико смо међусобно повезани и колико смо сви синови, не само по нашој заједничкој људској природи у паломе староме Адаму, већ пре свега, у новој освештаној људској природи коју је сам Господ – Логос – Син Божји предвечни узео и вечно сјединио са божанском природом како бисмо у њему нашли вечно покојиште и радост, вечни смисао живота.“ Управо је то смисио и Света тајне крштења коју је данас примила наша мала сестра Ивона, казао је архимандрит Сава и додао да је то смисао и монашког живота: „Ми долазимо овде да се подсетимо то крштенског завета да док не умре у нама стари човек са својим жељама, идејама, маштањима, амбицијама, неће се родити нови човек у Христу Исусу, а када заживи у нама Христос, то је нови истински живот који почиње већ сада и овде.“ У Господу нема ни прошлости, ни будућности, већ све је један велики тренутак који стално бива, истакао је отац и додао да онај који уђе у заједницу са Господом сада је већ и у вечности истовремено, али у овоме свету, и доживљава ту неизмерну радост која се излива благодаћу Духа Светога и божанским енергијама испуњава и блажи васцелу творевину. Како ми то често затворених очију не видимо и живимо старим човеком и поново се враћамо својим старим навикама и обичајима, ту су светитељи који нас стално подсећају да је то смисао нашег живота да постанемо нова твар, јер на крају Господ ће престворити и небо и земљу, и настаће ново небо и нова земља, као што и говори последња књига у Јеванђељу Откровења и као што сведоче многи светитељи који су имали откровења о томе. „У том новом небу и тој новој земљи живеће само они који су заиста живели Христом, који могу са апостолом Павлом да кажу: Не живим више ја него живи Христос у мене“, закључио је архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани, у литургијској бесједи на празник Свих светих. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Пренос моштију Светог оца Николаја, храмовске славе манастира Врањина са свештенством Свету службу Божију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Након литургије, Владика је предводио Литију око храма, одслужио помен оснивачима, ктиторима, добротворима и приложницима ове древне светиње, као и њеним, почетком фебруара трагично пострадалим поклоницима Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и Нини Кумбуровићима. Потом је благосиљао славски колач манастирског храма. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је у овом свијету, у свеукупној Божјој творевини, а и у нама људима све у знаку Свете Тројице. „Све у себи носи тај печат тројичности. Сунце које нас грије, и оно је тројично. Ваздух и вода и земља, и то је тројичност без које не би било живота на земљи. Људска природа има ум, осјећање и вољу. И то је тројичност. Душа и тијело и ум човјеков, и то је тројичност коју је Бог уградио у људску природу. Зато и служба Божија, којом прослављамо Бога, и она је у знаку благосиљања царства Оца и Сина и Духа Светога, у знаку часнога крста кога стављамо на своје биће у име Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и данашњи празник тројичан. „Прво прослављамо преполовљење Христовога Васкрсења кроз које се припремамо за прослављање Свете Тројице – Тројичинадне. Друго, прослављамо пренос моштију Светога оца нашег Николаја Мирликијског, чији живот је такође сав био у потовању и знаку и љубави према Оцу и Сину и Духу Светоме. А треће што овдје, у овој древној светињи немањићкој обиљежавамо, то је осамсто година од стварања наше помјесне Цркве – Жичке архиепископије, Пећке патријаршије и наше Зетске епископије, Зетске митрополије 1219/20. године“, подсјетио је он. Нагласио је да је Врањина једна од првих светиња у којој су боравили свети епископи овога апостолско-светосавког трона. „Да би се та Зетска митрополија на крају зауставила, ево већ пет стотина година на Цетињу, гдје су велике светиње сабране – рука Светога Јована Претече, дио Часнога Крста на коме је разапет Господ, икона Мајке Божије филеримске коју је сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, мошти Светога Петра Цетињског Чудотворца и Светога Петра Ловћенског Тајновидца“, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да је Ловћенски Тајновидац, пред упокојење на страмцу свога стрица Светог Петра Цетињског, Црну Гору предао Светој Тројици. Додао је да се Свети Петар Други потом попео на Ловћен гдје је и након упокојења поново разапет. „И данас су мошти његове на распећу. Ено га утамниченог у оном зиндану паганском, вапије својим Црногорцима да га врате у његову цркву, да обнове цркву Светог Петра Цетињског, његовога стрица, да би он скинуо проклетство са Црне Горе“, казао је Владика. Владика је најавио почетак обнове манастирског конака на Врањини, који је својевремено подигао краљ Никола. Од кума данашње манастирске славе Небојше Станковића, кумство за наредну годину је примило подгоричко Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У новом броју Православља, новина Српске Патријаршије, пажњи читалаца препоручујемо разговор са митрополитом Павлом, намесником Кијевско-печерске лавре: Управљамо поглед пун наде у Српску Цркву. После смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана, јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође. Текст под наслово Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха написао је Данко Страхинић. Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве, износи на видело податке о прогону монахиња манастира Стјеник 1955. године и храбром чину једне побожне жене из Видове, док проф. др Ксенија Кончаревић подсећа на осамдесет година деловања манастира Свете Меланије у Петровграду (Зрењанину). Владика Методије: Михољска Превлака - Мјесто помирења, љубви и праштања (ПДФ) Поводом недавних збивања на Михољској Превлаци у тексту под називом Крстионица на пјени од мора за новине Српске Патријаршије пише Никола Маловић, српски писац из Боке Которске. Извештај о данима искушења у Митрополији црногорско-приморској налази се у тексту Место сабирања, помирења, љубави и праштања. Славица Лазић у новом броју Православља доноси до сада необјављен разговор са Добрицом Ерићем, у знак сећања на великана српске поезије и прозе, у тексту који је насловљен једним његовим стихом: „Моја земља је разапета на крсту од четири стране света“. У рубрици „Реч две са...“ протођакон др Дамјан Божић је разговарао са протојерејем-ставрофором др Милошем Весином, парохом јужночикашко-ленсиншким и професором Богословског факултета у Либертивилу. Разговор је насловљен: Схизофренија дијаспоре или дијаспора незалазне младости Цркве. За живот је потребно тако мало, кажу наши најстарији суграђани који живе у Стационару у даљској, а њихове речи су забележили волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства који су им протеклог викенда били у посети. У новом броју новина Српске Патријаршије објављујен је и позив на Литургију која ће бити служена 22. априла 2019. године у храму Светог Илије у Млаки код Јасеновца, Епархија славонска, на дан пробоја последњих јасеновачких логораша. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама. Извор: Православље

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, који је ових дана гост Епархије будимљанско-никшићке као и Митрополије црногорско-приморске, одржао је у недјељу 31. марта 2019 године са поћчетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предавање на тему „Крст носити нама је суђено“. На самом почетку вечери, вјероучитељ Павле Божовић поздравио је све присутне, најавивши уваженог предавача, игумана Стефана, заблагодаривши му на доласку у нашу Митрополију и наш Саборни храм у Подгорици, као и на издвојеном времену и труду. Архимандрит Стефан је потом узео ријеч, захваливши се свештеном братству Саборног храма у Подгорици на позиву и гостопримству, након чега је отпочело предавање-излагање архимандрита Стефана. Он је током предавања говорио о значају подвига, о значају молитве, трпљења, вјере и уздања у Бога, што је очекивано наишло на велико интересовање публике. Он се у првом дијелу свог излагања осврнуо на словесност човјека, која је између осталог садржана и у свијести о крсту и крштењу, будући да се у крсту, у хоризонтали и вертикали налази пуноћа живота: ''Сваки човјек, па и онај најобичнији, има такву силу интелектуалне способности да може да се прекрсти, да зна смисао тога крштења. А то крштење повезује вертикалу и хоризонталу. Повезује Небо и Земљу, управо у томе се налази пуноћа живота човечијега и његовог бића, за које је речено да је ни паклена врата неће надвладати, нити могу одолети тој сили и снази.'' Игуман Стефан се осврнуо и на безбожна времена социјализма и комунизма, којима је просто недостајало сагледавање човјека као слике и прилике - иконе Божије, као и самог поимања једне дубље и шире перспективе, оне небо-земне, која је опет садржана у Крсту: ''Једне прилике један пјесник је рекао: ,,У великој заблуди људи одбацише посте и бадњаке, а узеше црвене барјаке'' И гдје дођоше ти људи? Дошли су у сукоб са собом, што најопасније што се могло десити. Да човјек против брата се бори, а да смисао одлази у бесмисао. Дошло је у једном тренутку до тога да брат брата презире зато што није идеолошки послушао мене или ја њега. Браћо моја, то се не може догодити људима који размишљају о тој вертикали и хоризонтали у којој се налази цела васељена. Просто, није у питању један народ или један простор или једна планета, него је у питању цијели Универзум.'' - нагласио је он. Отац Стефан се између осталог дотакао и многих борби које су војеване кроз седам васељенских сабора, од којих је по његовим ријечима управо овај Седми, дао коначно побједу, тријумф над сатаном, смрћу и самим тим је одбрањен човјек и његов лик: ''Е кад то сазнамо, ту треба да сместимо своју свест и савест, онда наше опредељење је оно које су у ствари наши оци прихватили након Седмог Васељенског Сабора кад је тријумфално Црква једна Света Саборна и Апостолска победила сва искушења и све са тог сабора гледано из наше перспективе садашњег времена је дошло као победа над разним предрасудама, а нарочито тај Седми сабор који савладава иконоборачкку јерес даје дознања свакоме човеку да је тада установљена победа не само над иконоборцима, већ победа над грехом, над сатаном и над смрћу. Одбрањен је човек и његов лик.'' Напослијетку, отас Стефан је нагласио и зашто је борба против гријеха важна. Он је указао зашто је важно да се гријех побјеђује оружјем поста и молитве, називајући гријех погубном змијом која са три главе - својства прождире, одводи људе у погибао: ,,Ко се крсти биће спашен од троглаве погубне змије. Троглаву ту змијетину незаситу која прождире људе од Адама до најновијих дана, незасито узима човјека са земље а то је смрт, а она се никада наситити не може. За њу је Његош давно рекао: ,,Ни најести га, а камоли прејести!'' - она стално прождире, има троструку глад. Та трострука глад се састоји од греха. Она човека привуче, намами и превари и уведе у грех, онда га грех предаје сатани, а сатана га исцрпи и предаје га смрти. То троје је увек и у свему повезано једно са другим. Зато браћо и јесте речено за грех да он не долази са стопама, он не долази са кољена, он не долази са рамена, него долази са главе, одозго, из ума, запосједа главу, односно ум људски - то јесте престоницу људскога живота и спушта се у средиште људског бића, тј. у срце.'' - упозорио је Архимандрит Стефан. ,,Зато смо ми православни људи позвани да се томе супротставимо свакодневно, али, постом и молитвом.'' - подсјетио је он. У даљем наставку вечери, архимандрит Стефан је пружио могућност слушаоцима да поставе питања на основу ове веома широке и велике теме, која је, како је констатовао, везана за цијелу васељену, вертикалу и хоризонталу. Сусрет хришћанске заједнице у Подгорици са оцем Стефаном завршен је са прегршт позитивних утисака овог корисног и исцрпног предавања архимандрита Стефана. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице. Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе... Извор: Православље

Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

У фебруарском броју Православља, новина Српске патријаршије читајте о посети руског председника Путина храму Светога Саве; знаменитим Србима који су волели и воле Свету Русијуиз пера проф. др Ксеније Кончаревић. Поводом прославе празника Светога Саве и 8 векова од аутокефалије Српске Православне Цркве, читајте о капиталном подухвату – преводу Студеничког типика на три светска језика. У овом броју представљамо и Зборник радова о Епархији бачкој, „Епархија бачка кроз векове“, али и Српски Молитвеник - Споменица Милану Решетару, књигу која је ове године добила награду „Павле и Милка Ивић“. О вечном сећању на жртве Новосадске рације пише протојереј Владана Симића члан Одбора за обележавање Новосадске рације 1942. године, у тексту под насловом „Време је за корак више“. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић за овај број новина пише о Теолошком доприносу Владете Јеротића, а у Рубрици Реч две са... протођакон др Дамјан С. Божић разговара са архимандритом др Евстатијем Аздејковићем из Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић пише о меморандуму који је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2003. године једногласно и једнодушно усвојио – Меморандум о Косову и Метохији у тексту под насловом: Косово и Метохија -српска црквена тајна... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Из овог броја издвајамо текст протојереја Владана Симића: "Време је за корак више" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље

У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка

Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка