Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'нама'.
Found 35 results
-
.jpg.9849ca2440818ca7be198b6b475ee4ff.jpg)
У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице. Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе... Извор: Православље -
Поделите са нама леп догађај који вам се данас догодио
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Мој ЖРУ дневник
Нека веста лепог ЖРУ Дневника члановâ форума Изволите @АДМИНИСТРАТОР @атеиста @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @Упознавање @Члан @Свештеник -
Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празник Сретења Господњег, који се слави четрдесети дан по Рождеству Христовом, а спомен је на догађај када Пресвета Богородица доноси Сина у храм јерусалимски, да га сходно закону посвети Богу и себе очисти, молитвено је прослављен у острошкој светињи у петак 15. фебруара 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима, као и јереј Милан Станишић из Будимљанско-никшићке епархије. Говорећи о спасењу, казао је да спасења има разних, али да треба бити склон само истинском и правом, истинском, вјечном спасењу. – Потребно нам је да вјерујемо, да као што су мошти Светог Василија нетрулежне и чудотворне и већ пренесене из овог трулежног свијета у онај други, бољи, да ће такво спасење заиста доћи. Ми га као хришћани знамо, али га нажалост, одвећ често заборављамо и не очекујемо. Отуда, драга браћо и сестре, Сретење јесте нама свима опомена да се као старац Симеон и старица Ана припремимо, да када Христос други пут дође, не као дијете, него као судија, судија љубави, да се припремимо за истиснко спасење и за будући свијет у коме неће бити жалости, туге, гријеха и болести – казао је о. Дарко и додао да то спасење морамо истински да затражимо. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење и празновање великог празника Сретења Господњег, настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог-
- 1
-
-
- протопрезвитер-ставрофор
- дарко
- (и још 13 )
-
У фебруарском броју Православља, новина Српске патријаршије читајте о посети руског председника Путина храму Светога Саве; знаменитим Србима који су волели и воле Свету Русијуиз пера проф. др Ксеније Кончаревић. Поводом прославе празника Светога Саве и 8 векова од аутокефалије Српске Православне Цркве, читајте о капиталном подухвату – преводу Студеничког типика на три светска језика. У овом броју представљамо и Зборник радова о Епархији бачкој, „Епархија бачка кроз векове“, али и Српски Молитвеник - Споменица Милану Решетару, књигу која је ове године добила награду „Павле и Милка Ивић“. О вечном сећању на жртве Новосадске рације пише протојереј Владана Симића члан Одбора за обележавање Новосадске рације 1942. године, у тексту под насловом „Време је за корак више“. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић за овај број новина пише о Теолошком доприносу Владете Јеротића, а у Рубрици Реч две са... протођакон др Дамјан С. Божић разговара са архимандритом др Евстатијем Аздејковићем из Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић пише о меморандуму који је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2003. године једногласно и једнодушно усвојио – Меморандум о Косову и Метохији у тексту под насловом: Косово и Метохија -српска црквена тајна... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама... Из овог броја издвајамо текст протојереја Владана Симића: "Време је за корак више" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" Извор: Православље -
Владика Јован: Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У уторак, 29. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и преподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Александар Ђорђевић. Звучни запис беседе У беседи којом се Епископ Јован обратио верницима речено је да се сила Божија пројављује и у разним предметима, одећи и свему чега се Господ дотакне, с циљем да се вера утврди у човеку. Апостол Петар, кога је анђео Божији ослободио гвоздених верига, пример је човека који је у исто време и верујући и колебљив. “Петар је у кратком временском периоду рекао да се никада неће одрећи Христа, а потом га се и одрекао. Човек слабе природе за час падне”, нагласио је Епископ Јован у наставку рекавши: “у човека кад уђе страх он је збуњен и уплашен, а тамо где има вере тамо страха нема јер вера и љубав изгоне страх. Петар се истински покајао, а покајање је онде где има вере. Петрово покајање нам говори да је покајање изнад сваког греха. Покајање је када постанемо свесни огреховљеног стања у коме се налазимо и када пожелимо да из тог стања изађемо као бољи људи. Зато не би требало никада ослањати се на себе и људску природу јер човек без Бога не може ништа добро учинити. Нама је потребно да стојимо у вери, и када паднемо да не губимо веру, а вера је поверење. Нека нам Господ помогне да стојимо чврсто у вери. Бог вас благословио”. У наставку свете Литургије Владика је причестио ђаке ОШ “Јован Поповић” који су се одазвали позиву свог вероучитеља г. Милоша Тодоровића и дошли на свету службу како би крунисали заједнички рад остварен током првог полугодишта, заснован и утемељен у вери и љубави према Светој Тројици. Извор: Епархија шумадијска -
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Богојављење, у суботу 19. јануара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију са великим водоосвећењем у манастиру Ђурђеви Ступови. У архипастирској бесједи, којом се обратио бројним сабраним вјерницима, Владика је казао да крштење Христово, које догодило прије толико вјекова, има дејство и упечаћује се у животу Цркве кроз све вјекове, и овај празник када се крстио Христос у Јордану, када је Јован Претеча, испуњавајући Његову заповијест, вршио погружење Христа у Јордану, слушајући глас са Неба од Бога Оца Који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте. Тада је духовним својим очима видио да силази Дух Божји на Њега, увјеравајући се у истинитост ријечи Божјих, која му је раније саопштена, да на кога види да силази Дух Свети то је Спаситељ, то је Господ, то је Христос, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Ми смо се данас сабрали у овој светињи и учествујемо у овом великом догађају, у великом слављу. Сви смо узели живог, правог учешћа у оном моменту кад смо примили крштење, а тада смо у цијелом свом бићу осјетили, доживјели оно што је Господ устројио за нас, јер је Господ примио крштење, не ради очешћења својих грехова, него да би нама устројио бању поновног рођења, крштења, обновљења природе, обновљења мисли, осјећања, душе, на чему стоји све што градимо у Цркви Божјој“. „То је темељ, јер, да би човјек постао хришћанин прво мора да се крсти, па се онда на томе гради све остало, молитва, пост и Свете Тајне. Без крштења човјек није члан Цркве, а са крштењем у нас се упечаћује права, истинита вјера у Свету живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, постајемо чланови Цркве, добијамо пуноћу вјере, истине, живота“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је истакао да се на данашњи велики празник освећује вода у част и у спомен крштења Христовог. Та вода је љековита и чудотворна. У нашем народу постоји лијеп обичај да свака хришћанска породица од ове воде захвата и носи кући да би, у току цијеле године, нарочито у случају болести, слабости, немоћи уз молитве пили богојављенску воду и тако се кријепили душом и тијелом. Данас је пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, прославила своју славу, јер се на овај велики празник 1219. упокојио жупан Првослав, ктитор ове свете обитељи, који почива у древној немањићкој задужбини. „Данас слави пјевница великог ктитора ове свете обитељи жупана Првослава који се упокојио на данашњи дан. Убудуће, вршићемо му помен послије празника Светог Јована Крститеља, а и ово спомињање преко пјевнице жупана Првослава је лијепо. Данас смо ломили колач, свима за здравље и за спасење и у спомен нашег великог ктитора да би се његова душа радовала на Небу и ми овдје да се радујемо сви овом празнику“, поручио је Владика будимљанско-никшићки. Након Светог причешћа, Епископ Јоаникије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Интервју за Вечерње новости, дат г-ђи Јованки Симић. Ваше Преосвештенство, у данима уочи празника рођења Богомладенца Христа, празника љубави и мира, када је српски народ узнемирила одлука о формирању војске косовско-метохијских Албанаца, Његова светост патријарх српски Иринеј упутио је недвосмислену поруку да на „безакоње Албанци не би ни помислили да нису имали јасан подстицај Сједињених Америчких Држава и других западних сила, руковођених сопственим себичним интересима који су у крајњој линији супротни интересима и Срба и Албанаца“. Јасно и тачно се изражавајући и дајући готово непогрешиву оцену узрокâ и последицâ догађаја који се тичу нашег народа, Његова Светост није заправо рекао нешто што пажљивијем посматрачу наших прилика и неприлика није и раније било очевидно. Патријарх, да се нашалим горком шалом, није ни имао намеру да „открије Америку”. Америка је ту, у нашој родној кући, на Косову и Метохији. У нашу кућу је уселила нове станаре, додуше наше суседе са оближњих планина или из Албаније. Они су одмах заложили ватру, кувају ручак, гаје децу и у нашим собама, често са нашим намештајем, живе као да су их стекли они, а не наши преци. Када се неко ипак осмели да само наиђе поред капије сопствене куће, деца нових станара дочекају га каменицама и псовкама, а буде срећан ако нови домаћин не испали куршум или га локална полиција не ухапси и припише му неки измишљени злочин. Америка, наравно, све то покровитељски посматра јер Косово, наводно независно, јесте, ни мање ни више, него „кључни партнер Вашингтона за очување мира и стабилности у Европи”, како стоји у писму америчкога председника Трампа, упућено човеку са псеудонимом и надимком Змија. Како величанствена похвала Европи! Али ни наша заветна косовско-метохијска земља, ни наш народ у целини, не постоје, надам се, ради тога да служе као полигон за размену оваквих комплимената између Европе и Америке нити као „линија ватре” између Запада и Истока. Ми не знамо докле ће Америка бити у нашој кући и ту, реално, мало шта можемо да учинимо. Знамо, међутим, да су и наша држава и Црква дужне да учине све што до њих стоји како би народ преживео и ову невољу и сачувао своје светиње. У том циљу одговорни представници Цркве, државе и културе треба да закуцају на свака врата, а ниједна не смеју да залупе за собом. Његова светост је упутио и апел српском народу и свим политичким чиниоцима да буду одговорни и јединствени и да дају подршку настојањима државе Србије да сачува мир и обезбеди опстанак српског православног народа на Косову и Метохији. Постоје интереси народа и државе који не дозвољавају политичким чиниоцима разлике у приступу конкретним изазовима и искушењима. Патријарх је свакако имао на уму велики притисак моћних странаца на државно руководство у тренутку проглашења шиптарске војске на Косову и Метохији и још већи притисак на наш преостали тамошњи народ. Стога је и позвао на консензус политичких чинилаца макар по питању опстанка и очувања народа и његових светиња на Косову и Метохији. Ја сâм не спадам нити желим да спадам у политичке чиниоце тако да је моја оцена о корисности или штетности страначких акција за народ и државу приватна и баш никога не обавезује. Не видим, ипак, како ће покретање демонстрацијâ на улицама Београда у исто време када се проглашава шиптарска војска помоћи безбедности Зочишта или Високих Дечана и снабдевању болнице у Митровици, дечјих вртића и школа или како ће оснажити српску преговарачку позицију... Националнa слога често нам је у прошлости недостајала. Имамо ли, после свих страдања, барем сада вере и снаге за јединство? Свестан трагичности хроничне неслоге, наш народ је грб византијске династије Палеологâ – четири у крст уписана грчка слова вита или бета, што је био акроним слогана који указује на Христа Господа као „Цара над царевима” – претворио у четири ћирилична „с” и тако срочио наш народни слоган Само слога Србина спасава. Вера у Господа доноси снагу и јединство. За време свог робовања у логору Дахау о овоме је размишљао и свети Владика Николај Велимировић и записао: „Слога у добру, за којом Срби одвајкада теже, значи веру у Једнога доброга Бога, Који је сâмо Добро и Извор свакога добра. Који тако верују готови су да се сложе са свим осталим људима који такву слогу желе, тојест слогу у име Бога добра, Који је Извор свакога добра“. Црна Гора, заправо њени челни политичари и црквени расколници већ дуже време исказује тежњу према аутокефалности. Може ли се уопште замислити ситуација да било који припадник српскога рода, за посету манастиру Острог, буде приморан да тражи дозволу неког расколника или, пак, представника црногорске власти? Треба да будемо захвални првом човеку подгоричког режима на искреној изјави да ће се држава Црна Гора „темељно и са пуном одговорношћу” бавити „обновом аутокефалности Црногорске Православне Цркве”(!). Сада сви – на Цетињу и у Београду, знају на чему су. Више нико не може да замера Његовој Светости Патријарху због поређења положаја српског народа у данашњој Црној Гори са његовим положајем у негдашњој НДХ. Ђукановићу се очигледно жури. Он трчећи спаљује мостове према српском народу и онемогућава одговорне личности из Српске Православне Цркве да одиграју било какву конструктивну улогу, какву су, по његовој оцени, имали раније. Нисам надлежан да из Новог Сада дајем рецепте за тешке идентитетске поремећаје у Црној Гори. Неки тврде да су они последица чистог користољубља, а други мисле да се ради о мењању идентитетских маски. Као типичан пример и за једно и за друго виђење наводе самог Ђукановића: он је најпре био комунистички омладински руководилац, па један од вођâ „антибирократске револуције” и српски националиста, чак и вајни Великосрбин, па хушкач на пљачку Конавала, најгрлатији пријатељ Русије и још штошта, а затим, не баш из чиста мира, црногорски суверениста и пропагатор НАТО-а, уз то анти-Србин и тлачитељ српског народа у Црној Гори, уводитељ санкцијâ Русији, промотер „независног Косова”, савезник Тачија и Харадинаја и још штошта. Додуше, и Едип је мењао разне идентитете и улоге све до тренутка када се суочио са истином. Спас од агоније српског народа у Црној Гори могућ је искључиво у јединству Срба које ће несмуњиво показати да су они у Црној Гори и даље већински народ. Ђукановић је својим поступцима већ онемогућио било какву кохабитацију и забравио врата своје собе, у којој су се раније смењивали различити представници Срба. Истини за вољу, постоји код Ђукановића и неизмењива константа. То је атеизам. Бити атеиста је ствар свачије, па и његове, личне слободе и личног избора. Проблем је у томе што он, декларисани атеиста, жели да се бави унутрашњим питањима Цркве. Одвојеност Цркве и државе, уставна категорија која постоји и у оваквој Црној Гори каква је данашња, њега, дабоме, не ограничава, а његов наум да буде некрштени врховни арбитар за црквена питања не умањује му демократски потенцијал и рејтинг код његових покровитеља. Уосталом, зашто би они имали било какав проблем са његовом демократичношћу и поштовањем људских права кад га немају ни кад је реч о саудијској, Порошенковој и другим демократијама? Још ако би му пошло за руком да свој безумни наум и оствари, могао би да добије и честитања од неког „дужностника” Стејт Дипартмента. Баш као и Порошенко ових дана! Али Црква није политичка партија коју по својим потребама оснива и трансформише неки надобудни политичар: она је вечни богочовечански организам, а њен једини Оснивач је Сâм Христос. Оно што није успело римским царевима, турским султанима, Стаљиновим и Брозовим комесарима, неће успети ни овом човеку, достојном сажаљења без обзира на све. Шта би у том случају било са 650 цркава и манастира обновљених и саграђених под брижном пажњом СПЦ и митрополита Амфилохија? Уколико се верници наше Цркве у Црној Гори одлучно и једнодушно одупру Ђукановићевој политици, чији прокламовани циљ јесте да Српске Цркве и српског народа не буде у Црној Гори, стари и нови храмови ће слободно наставити своју мисију. Право је чудо Божје да је наша Црква, суочена са толико недаћâ у Црној Гори, смогла снаге и средстава и успела да обнови старе храмове и сазида нове, велелепне, у Подгорици и Бару. Такав труд митрополита Амфилохија је за сваку похвалу. Није ли управо овај „случај“ са македонском црквом доказ колико смо као нација били слабовиди у време комунизма? Тада су нас учили да је „религија опијум за народ“, а истовремено педесетих година прошлог века, ти исти комунисти „правили“ су македонску цркву с циљем да окрње српски, етнички и духовни простор? Није народ био слабовид. Народ је страдао. Страдала је образована елита, страдали су и домаћини сељаци, занатлије... Народ, обезглављен, није могао да се одупре злу. Режим је сурово спроводио давно зацртане антисрпске и антиправославне циљеве. Српски етнички, духовни и културни простор је у Титово доба плански распарчаван. Истовремено су вршене масовне егзекуције и хапшења, отимане територије, стваране нове нације и лажне Цркве, отимана култура... Као примере терора и страдања наше Цркве под комунистима помињем архијереје страдале на различите начине: црногорске митрополите Арсенија Брадваревића и Јоаникија Липовца, дабробосанског митрополита Нектарија Круља, скопског митрополита Јосифа Цвијовића, владику бачког Иринеја Ћирића, жичког Василија Костића и хвостанског светог Варнаву Настића. Од 1945. до 1985. године, није било ни једног јединог дана, а да неки свештеник Српске Православне Цркве није био на робији. Ту треба додати и монахе и монахиње, а не смемо заборавити ни стотине хиљада верника. Идуће године обележићемо 800 година аутокефалности СПЦ. Имамо ли данас у духовном и световном смислу људе мудре и храбре који попут Светог Саве неће подлећи притисцима и уценама ? Свети Сава је имао визију пута који води у живот. То је визија у којој српски народ, као органски део Једне, Свете и Саборне Православне Цркве, може бити са Богом и без посредникâ, али увек у васељенској заједници Цркве. Та визија и то дело Светог Саве, аутокефалност Српске Цркве, коју са радошћу, захвалношћу и поносом прослављамо, трајно и заувек је определила дух српског народа као слободног и слободољубивог. Српски народ је покоран само Христу, Богу Живоме. Та наша национална особина, стална и племенита тежња за слободом, у исто време је и наш крст, наше распеће, извор мучеништва и светитељства многих. Када погледамо у именослов светих Српске Цркве, јасно је да је одговор на Ваше питање позитиван. Христос се роди! Срећна Нова година! Извор: Епархија бачка -
Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”. Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки. У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача. Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања. Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа Извор: Епархија бачка -
Епископ нишки Арсеније: Крст је зарад љубави према нама постао знак победе и спасења!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка -
Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
-
Митрополит Порфирије: Пресвета Богомајка - највећа међу нама и прва на челу људског рода!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- митрополит
- порфирије:
- (и још 9 )
-
-Прослава празника Успења Пресвете Богородице у манастиру Лепавини- Световаведењски манастир Лепавина је у уторак, 15/28. августа 2018. године, прославио велики празник свечасног Успења Пресвете Богородице. Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
-
Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Мој омиљени писац, Момо Капор, је записао када је био на Светој Гори, да се путовање тамо не планира. Једноставно вас нешто позове и осјетите да морате да одете тамо, а да када се вратите, негђе успут оставите сујету. Мислио сам о његовим ријечима док сам посматрао манастире који су се низали на обали, и гледао пређеле нетакнуте природе који су били баш као у временима када су тим крајевима ходали и молили се Свети људи који се и данас у молитвама помињу. Света Гора је дошла нама, или смо ми отишли њој. Свеједно. Од једне случајне идеје, ако случајности постоје, почела је и ова наша прича. Прича која говори о несвакидашњем путовању кроз Албанију, Македонију, па све то врха Свете Горе. То путовање нас је за кратко вријеме од 7 дана, водило путевима којима је ишао Свети Николај Велимировић. Са зидина манастира Св. Наума у Охриду, гледали смо залазак сунца над језером, пејзажу који је Св. владику Николаја, инспирисао приликом писања његових ђела, и гђе је вапио за Светом Гором, коју је назвао царством без круне. Ишли смо стазама Старца Пајсија Светогорца и посјетили манастир Суроти, војничко гробље Зејтинлик у Солуну, тражили тајну гроба Вука Бранковића и његовог брата монаха Герасима Радоње, који су по предању скривени у манастиру Св. Павла, и упознали бројна друга мјеста и људе која су остали уткани у ову причу. Када смо ступили на Зејтинлик, очекивао сам да ћу виђети старог чувара овог здања, Ђорђа Михајловића, кога сам упознао прошле године приликом посјете.Остала ми је упечатљива слика старца који у војној униформи дочекује госте и неуморно прича причу о животима и судбини, сјена шуме камених крстова која се простире изнад Солуна. Сјећам се да сам га прошле године године питао има ли ту сахрањених Црногораца. Старац ми одговори „Има Црногорци, Херцеговци…“. Питао сам га има ли Подгоричана. Старац ме поведе код једног од гробова у крипти и показа. Потом оде, каже стиже екскурзија. Наслони се на штап испред придошлих путника, и поче да прича причу.. Листам старе књиге са именима сахрањених бораца, док у даљини чујем глас старца. Поповића сам избројао 39. Ко зна, можда ту има и неких мојих рођака. А кад мало размислим, сви ту су моји, сви они чије сјене лутају Зејтинликом, па чак и овај старац, који је поријеклом из Грбља, кога сваки пут очекујем да ћу пронаћи у добром здрављу. Старац Ђорђе, чувар Зејтинлика и чувар неких давних времена. Настављамо ка Уранополису, главној луци одакле иду бродови ка Светој Гори. Ни сам нисам знао шта да очекујем од овог путовања, иако сам о Светој Гори знао доста из књига и прича. Знао сам да су наши властелини кроз вјекове помагали манастире на Светој Гори. Пред Хиландара, помагали су и манастир Св. Павла, Кутлумуш и друге манастире. Пустио сам да ова прича дође непозвано, тихо у да се завуче негђе под кожу чекајући прави тренутак да се запише. Мјесто одакле потичу моји преци, у 14. вијеку, било је метох манастира Хиландар. Мисли ми прекида слика јата галебова који круже око брода, и који без страха лете до људи који им дају кришке хлеба… Пут нас је даље водио до манастира Св. Пантелејмона и манастира Григоријат. На мјесту на коме налази овај манастир, којег је основао Григорије, чије се мошти налазе у манастиру Горњак у Србији, некада се налазио храм бога Посејдона. Гледали смо пећину у којој се молио Симон, из које је, једне ноћи након указаног знамења, почео градити манастир Симонопетра. Слушали смо анђеоско појање монаха овог манастира, које је допирало из тмине манастира приликом јутарње литургије, када су први зраци свјетлости продирали и обасјавали манастир. Слика коју покушавам да вратим и поново доживим. Велики проблем је представљала језичка баријера јер нисмо знали Грчки. За нас, који долазимо из материјалног свијета, имали смо слику о монасима као људима са чудним животним, и судбинским одлукама, које смо често нехришћански знали да осудимо и критикујемо. Један од људи којег смо упознали рекао нам је да се монаси боре са свим демонима које им људи из спољнег свијета са собом доносе. Ако је то тако, онда су монаси последњи витезови последњих времена… Све те слике су нас водиле ка врху Свете Горе, Атос. Предање каже да је Богородица, приликом путовања бродом за Кипар, због невремена пристала на Атос, и да се у моменту када је крочила на тле, са највишег врха, највећи идол који се тамо налазио, срушио и пао у понор. Тако се и Света Гора назива врт Пресвете Богородице. Из Уранополиса бродом настављамо ка луци скита Св. Ане. Пут нас води степеницама од скита Св. Ане, монашког насеља, преко утабане стазе која води кроз шуму све до крста Ставрос. Настављамо стрмом стазом и застајемо задивљени сликом плаветнила неба које се у даљини спајало са морем. У даљини нетакнуте природе, виде се скитови и куће у којима живе монаси. Стаза нас води ка Панагији, објекту који се налази на висини од 1500 метара надморске висине, одакле се јасно види врх. По предању, Богородица је дошла до овог мјеста, и управо Панагија значи Богородица. Објекат се састоји од цркве и спаваонице у којој може да борави око 20 људи. Настављамо ка врху који је све ближе. Пред нама се у сумрак појављује црква посвећена Преображењу, и гвоздени крст Св. Атанасија Атонског. План да спавамо у цркви, или под отвореним небом, отпада, јер се црква обнавља, а вјетар који је почео све јаче да дува враћа нас ка Панагији. Мрак се прелива ка литицама Атоса док се спуштамо ка Панагији. Посматрамо фотографије, поносни на све остварено. Прве ријечи ове приче пишем у тмини ноћи испред Панагије, гледајући у слику звезданог неба и свијетала далеких далеких градова на пучини. Сјетио сам се да сам са Олимпа гледао излазак сунца из чијег се црвенила промаљала Света Гора. Сада сам са Атоса гледао Олимп. Стајући испод врха на који је прије доста вјекова боравио и Св.сава, сјећамо се давно изговорених ријечи „Ваљало је овђе бити…“ Јесмо ли упознали Свету Гору? Нисмо. Загребали смо само дио површине једног свијета, који је више него фасцинантан и чија посјета мијења човјека, и гдје човјек доживи неку врсту преображења. Свијет у коме су чуда сасвим обична ствар, а приповиједање о светим људима који су тим чудима тежили, приказивање другачије филозофије живота. Враћамо се у стварност вјерујући да ће ови људи издвојити времена у својим монашким животима и молити се за нас и наше ближње, и да ћемо уз њихову помоћ бити ближи мудрости древних времена, и можда бити ближи спасењу и искупљењу, коме сви јавно или потајно тежимо… Немања Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице -
Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог -
У недјељу 12. по Педесетници, 19. августа 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа великог и славног Преображења Господњег на Тавору, саборно и молитвено било је на острошкој гори, гдје се велики број вјерног народа сабрао око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, великог Божијег угодника. Светом Литургијом на платоу испред Горњег острошког манастира началствовао је протојереј-ставрофор Радојица Божовић, а саслуживали су му архимандрит Данило настојатељ манастира Светог Саве под Орлином, свештеници Небојша Товирац из околине Шамца и Игор Јовановић из Куманова. Звучни запис беседе Након читања Светог Јеванђеља о светом и свијетлом Преображењу Господа Исуса Христа, сабране је ријечима празничне бесједе поучавао о. Радојица, који је између осталог подсјетио да су апостоли Петар, Јаков и Јован били свједоци овог чудесног догађаја, а појавили су се и пророци Мојсије и Илија. -Господ је својим преображењем показао апостолима и свима нама дио божанске славе, божанске природе. Он је до тада показао своју божанску силу и моћ док је васкрсавао мртве и исцјељивао болне и чинио чудеса, а преображењем је показао дио божанске природе онолико колико човјек може да носи и колико му је потребно – казао је о. Радојица и подјсетио да су апостоли када се Господње лице засијало као сунце пали ничице и нису могли да гледају у ту свјетлост и ту снагу природе Божије. Господ је показао свима да су у Његовом људском тијелу били смјештени сва суштина Божија и сва својства Божија. -И сила, и снага, и правда, и природа, и љубав и све оно по чему је Бог, Бог. Тако да и ми знамо и вјерујемо и писмима и светим ријечима апостола, свједока Христових, јер су они то посвједочили не само ријечима него и животом својим. Сви они су мученички пострадали и нијесу жалили своје животе, јер су знали коме служе и за кога страдају – казао је о. Радојица и додао да је ово дан у који треба и ми да се преображавамо и да оно што је лоше у нама поправимо и излијечимо. Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице, а сабрани који посте Богородичин пост, а који су се измирили са ближњима и молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице
-
Kрајем јула месеца из штампе је изашао нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Овај летњи број посвећен је теми светиње живота. Насловну страну краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанкског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског. Богат садржај овог 362. броја представља катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА View full Странице
-
Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања… -
Растко Јовић: Ко није са нама, тај је…
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Многи са правом критикују реални социјализам због своје искључивости. Социјалистички експеримент је деценијама градио једноставну бинарну слику света у којој постоје израбљени и израбљивачи, одн. пролетери и буржоазија. Са друге стране, Запад је имао своје виђење света по којем су они добри момци, док су сви остали дехуманизовани, празни и зли. Медији су беспоштедно трошили енергију да прикажу слику о дивном и богатом Западу, наспрам одвратног Истока, људи ниже вредности. Холивудска продукција своје највеће блокбастере ствара потхрањујући овакву слику стварности. Свет се дели на добре и зле, а ову поделу је потребно што пре схватити и прихватити. И тако деценијама имамо, са обе стране, наративе о свету који није тако компликован, комплексан – свету који је једноставан, подељен на добро и зло. Уз добро, онако како се дефинише, морају сви бити, док је зло, како га виде, осуђено на одбацивање. Пабло Пикасо, Герника, 1937. Од времена Хладног рата није се много променило. Бинарни поглед на свет и даље је доминантан, а систем поједностављивања видљив у свакој пори друштвеног живота. Искључивост која је присутна огледа се у често у позитивном вредновању самог удруживања и заједнице по себи, ма колико она била испражњена смислом. Данас није нужна претпоставка постојање идеологије да би у политичкој партији чланови имали осећај припадности на темељу супротстављања другима. Они други такође немају идеологију, али су непријатељи – што је ваљда довољан разлог социјалног организовања. Удруживање ради личног интереса, а не удруживање ради заједничког циља. И наравно – ко није са нама, тај је против нас. Оваква парадигма свако друго мишљење жигоше као непријатељско и опасно. Људи који прилазе Цркви често долазе из окружења или наслеђа бинарног погледа на свет: света у којем постоје наши и други, а ти други су по правилу непријатељи. И док је ова парадигма функционисала кроз партију, идеологију, државу – сада се примењује на нови живот – црквени. Отуда је једна идеологија замењена другом, па, крајње отужно, православље постаје инструмент нове идеологије, замењује се православизмом. Интегративна и укључујућа улога хришћанства потпуно је изгубљена из вида, док су вредносне категорије запуштене у име подела и освајања. И поред истина које нам је открио Макијавели, остављајући човека тамо где јесте када себе и своје интересе ставља испред свега, хришћанство позива тог истог човека да искорачи у нови свет. „Ко није против вас, с вама је“ (Мк 9,40) У Јеванђељу по Марку, имамо јасно дат опис човека који лечи људе у име Христово. Апостоли наилазе на тог човека: „Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне“ (Мк 9,38). Одушевљени Христом, Апостоли Га доживљавају као вођу, али и више од тога. За њих он је моћан чудотворац, који им још није до краја јасан, чија порука мира и љубави није још до краја освојила њихова срца, као ни Његова порука о Царству које ће Он успоставити. И док Христос говори о Царству Божијем, дотле је његовим ученицима његова порука ближа као прича о Царству на земљи. Исусове алузије на Царство овде на земљи довољне су да их збуне, „Царство Божије је међу вама“, „Царство је већ дошло.“ Апостолима је ипак дража визија овоземаљског царства где ће видљиви господар бити Исус, а они његови најближи сарадници. Апостоли, резонујући на овај начин, доживљавају сада као неопходно да бране свој статус припадности малој, али одабраној групи. Наилазећи на човека који такође лечи друге људе, изненађени су да тај човек ради нешто ван њихове контроле и надзора. Изненађени, али и одушевљени предлажу му да се придружи Христу. Претпостављамо да он то није учинио јер му Апостоли забрањују да даље ради било шта: „и забранисмо му, јер не иде за нама“ (Мк 9,38). За њих је несхватљиво да неко може радити нешто слично њима, а да ипак буде ван система који се ствара око Христа и његових ученика. Другим речима, човек чини добро, али без припадања заједници апостола. Апостоли у наставку приче одлазе Христу сигурни да ће Његова реакција бити кажњавање непослушног чудотворца без припадања. Противно њиховим очекивањима, Он им одговара да пусте човека без припадања на миру – „јер ко није против вас, с вама је“ (Мк 9, 40). Ове речи су у њиховим ушима изазвале, можемо то наслутити, велики потрес. Уместо очекиваног погледа на свет, црно-белог, или си са нама или си против нас, Господ отвара једну потпуно нову димензију овом изјавом. Данашње време није време атеизма како многи мисле. Оно у чему се многи социолози религије слажу јесте да људи и даље верују, само што верују без припадања било којој конкретној заједници. Људи можда нису анти-теисти или атеисти, али јесу анти-црквени или анти-јерархијски настројени. Правећи разликовање ових појмова, у стању смо да критички сагледамо сваки од наведених феномена увиђајући могућности измене и поправљања. „Без припадања“ У данашње време, толеранција означава прихватање и сарадњу са особама са којима није нужно и најчешће се у много чему не слажемо. Појмови толеранција и мултикултурализам су уместо својих племенитих циљева за последицу донеле насиље, социјалну неправду, појачано сиромаштво. Уместо интеграције друштва, живот људи различитих култура и традиција прерастао је у „суживот“, тј. живимо једни поред других (али не и једни са другима). Иако веома корисна, толеранција има много мањи домет него ли Христова порука из Јеванђеља по Марку. Када преведемо Његове речи, оне су много јаче и шаљу много снажнију поруку. Ко није против нас (нпр. неки атеиста), он је са нама. Уколико је са нама, то значи да можемо сарађивати са њим и радити заједно на многим циљевима од обостраног значаја. Један од циљева свакако јесте да живимо квалитетан и испуњен живот – нешто чему свако људско биће тежи, далеко од пуке егзистенције. Дубина Христове поруке постаје очигледна управо данас, контекстуализована позива и нас на радикално преиспитивање досадашњих погледа на свет и људи око нас. Другим речима, уместо дезинтеграције човечанства, ова порука делује интегративно, спајајући људе на минимуму заједничке основе. Штавише, ово није питање само избора, већ то Христос поставља као императив. Он одговара Апостолима тако што им каже да не треба да бране било коме да у Име његово лечи и помаже другима, иако тај који то чини не мора да буде и формално члан њихове заједнице: „А Исус рече: Не браните му!“ Формално бити припадник заједнице, или бити „без припадања“ није од суштинске важности у Христовим очима. Као припадници православне заједнице имамо само већу одговорност да помажемо и надахњујемо свакога ко добро чини, па био он део нас или не. Нови завет нам показује да Христос умире за наше грехе, грехе и заблуде наших мисли и уверења. Његов крст јесте позив на наш лични крст. Удаљавање од заблуде и идеологије православизма у којем постоје само пријатељи и непријатељи – ми и они. Истина је само један савршени, Онај који страда за све људе без обзира на њихове погрешке. У моменту смрти, Христос у себе укључује сваког човека – сваког који умире. Тако је и Његова смрт искуство које сви делимо – са или без припадања… View full Странице -
Пред нама је нова интернет страница Православног мисионара (АУДИО)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Православни мисионар – срце унутрашње мисије наше Свете Цркве Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (на челу са ђаконом Александром Савићем и Александром Арсенином), који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара је управо отварање интернет странице. Поред најаве сваког броја, звучног записа представљања сваког новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, на новој интернет страници налази се богата архива бројева старијих од шест месеци који су потпуно доступни за преузимање у пуној резолуцији у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима -
У години када Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, са поносом прославља јубилеј 60. година активног и богоугодног постојања и делања на пољу ширења речи Божје, отворена је и нова интернет страница која обилује бројним садржајима. Нова интернет страница доступна је на адреси misionar.spc.rs, као и у ћириличном домену мисионар.спц.срб. Прилог радија Беседе Православни мисионар – срце унутрашње мисије наше Свете Цркве Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић). Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих. Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (на челу са ђаконом Александром Савићем и Александром Арсенином), који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара је управо отварање интернет странице. Поред најаве сваког броја, звучног записа представљања сваког новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, на новој интернет страници налази се богата архива бројева старијих од шест месеци који су потпуно доступни за преузимање у пуној резолуцији у PDF формату. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима View full Странице
-
У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса. „И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско. „Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство. „Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика. Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења. „Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине. „Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади. „Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија. „Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он. Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија. „Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин. Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова. Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 7 )
-
Малим освећењем обновљене цркве Светог Спаса на Топлој и Светом архијерејском литургијом коју су у њој са свештенством служили Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит белоцерковски и богуславски Украјинске православне цркве Московског патријархата г. Августин, у Херцег Новом је јутрос почела прослава празника Вазнесења Господњег и великог јубилеја – тристоте годишњице Топаљске комунитади. Звучни запис (1) Звучни запис (2) Звучни запис (3) Звучни запис (4) -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току литургије Митрополит Амфилохије је у свештенички чин рукоположио ђакона Зорана Миљанића, који ће бити трећи парох при овоме храму, а Митрополит Августин у чин ђакона Драгомира Видаковића. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да се Господ, када је дошла пуноћа времена, вазнио на небеса да би и нама отворио пут на небеса. „И да би показао да човјек није исто што и црв и мрав и остала жива бића овдје на земљи. Јесте земља његова колијевка, гдје се рађа и узраста, али није мјесто његовог коначнога постојања. Мјесто коначнога човјековог постојања је Царство небеско. Христос је пропутио тај пут вазневши се на небеса и сјевши са десне стране Бога Оца и тиме прославивши, не себе као Сина Божјега, јер је Он као такав прослављен прије настанка свијета, него прославивши људску природу, прославивши сву своју творевину“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Христовим вазнесењем све отворило свој пут према вјечности, према небесима, према ономе што Јеванђеље назива Царство небеско. „Оно није царство смрти него управо царство живота. Ови наши незнавени политичари, говорећи о Царству небеском, на које призива Црква Божја све људе и све земаљске народе већ двије хиљаде година, они кажу да то Црква призива у смрт. Не призива Црква у смрт, а то свједочи овај свети празник Вазнесења Христовог, него Црква призива управо у живот. И то не у пролазни живот, него овом пролазном животу дарује квасац вјечнога и непролазнога живота“, објаснио је он. Митрополит Амфилохије је нагласио да је достојанство сваког људскога бића безмјерно достојанство. „Призвање свакога човјека јесте да живи на овој земљи. И уколико живи по заповијестима Онога који га је створио, утолико ће његово достојанство да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа Богочовјека. То је смисао овога светога празника, који није само празновање нечега што се догодило, него је основни ритам и потка људскога живота. Смисао људскога живота се открива на овај велики и свети празник Христовог Вазнесења“, рекао је Владика. Нагласио је да нема величанственијег прослављења људске природе од прослављења које се догодило на овај свети дан Христовог вазнесења. „Зато се радујемо Вазнесењу и благодаримо и нашим прецима који су, ево, подигли овај храм у славу и част вазнесенога Господа у коме се окупљају душе гладне и жедне вјечнога живота ево триста година. И ове године обиљежавамо и триста година херцегновске комунитади. На овом мјесту прослављамо Христа Господа. И овај град добија свој прави и истински смисао управо овим храмом Вазнесења и овим празником“, поручио је он. Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов присуство Митрополита Августина из Украјине. „Господ је њега овдје послао из Кијевске Руси да потврди да су сви земаљски народи призвани на прослављење, на бесмртност и на вјечни живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач храма, а онда је Митрополит Амфилохије заблагодари градоначелнику Херцег Новог Стевану Катићу и његовим сарадницима за помоћ коју су учинили приликом обнове храмова на подручју Херцег Новог поводом 300 година новске комунитади. „Очевидно да је Стеван наставио тристогодишњу традицију. И достојно је данас наставио“, рекао је Митрополит Амфилохије. Вјернима се обратио и Митрополит Августин и пренио поздраве и благослове предстојатеља Украјинске православне цркве Московског Патријархата г. Онуфрија. „Сваки празник је чудо Божје, а посебно празник Вазнесења Господњег и Благовијести Пресвете Богородице са празником Пресвете Тројице. То су најчудеснија догађања у историји Бога у овоме свијету и у историји овога свијета“, рекао је он. Рекао је да је срећан и да му је част што може да стоји поред Митрополита Амфилохија. „Ви сте јако срећни, и сви смо јако срећни да имамо таквог архипастира кога на богословским конференцијама и скуповима и на проповиједима цитирају као Свете Оце. Оно што он пише преводи се на друге језике. Али, за мене је главно нешто друго. Времена су јако тешка и вјероватно су ово последња времена. И јако је важно да поред нас буде проповједник као пророк Илија или Јован Крститељ. Митрополит Амфилохије је један од таквих“, рекао је Владика Августин. Светковина се наставља вечерас у 17,30 часова празничном вечерњом службом у овом храму, а потом Литијом улицама Херцег Новога, и свечаном академијом у дворани „Парк“, са почетком у 19 часова. Пред почетак јутрошњег сабрања на Топлој господа Митрополити Амфилохије и Августин посјетили су манастир Савину. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Божије Царство у нама -Дух Свети (емисија "Личност и Заједница")
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
.jpg.198030b31c528f9e876e746112d1c353.jpg)