Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'над'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 24 results

  1. Текст томоса који је издао патријарх васељенски Вартоломеј приликом признавања украјинске цркве (на украјинском језику) доноси такво уређење ове цркве по којој она практично нема никаква самостална овлашћења. Украјинској цркви Цариград је „признањем“ заправо наметнуо вазалну улогу. Она нема право да поседује епархије, нити парохије ван Украјине, које ће по свој прилици припасти искључиво у надлежност Цариграда. То у преводу значи да ће сви Украјинци који живе у Америци или Европи или где другде у свету припадати директно Цариградској патријаршији, што даље значи да ће се сви приходи које остваре ове парохије и епархије сливати у касу Цариграда. Црквене спорове унутар украјинске цркве решаваће Цариград. Дакле ни судска власт, као што је пракса у свим аутокефалним црквама, неће припадати помесној украјинској цркви. 1. Првославна Украјинска црква(ПЦУ) неће имати заграничне епархије и парохије. 2. Надлежности ПЦУ ограничавају се на простор Украјине. 3. Све украјинске епархије и парохије ван Украјине(у дијаспори) подчињавају се Цариграду. 4. Устав ПЦУ мора бити усклађен одлукама томоса. 5. Цариград ће бити највиша инстанца у решавању црквених спорова ПЦУ. 6. ПЦУ сагласно одредбама томоса признаје цариградског патријарха као врховни ауторитет. 7. ПЦУ ће миро примати од Цариграда као знак духовног јединства са Фанаром. 8. ПЦУ је обавезна да учествује на свим састанцима који се одржавају под покровитељством цариграда и на којима се одлучује о важним питањима црквеног живота. 9. Приликом решавање канонских, догматских и других важних црквених питања, поглавар ПЦУ је обавезан да се обрати Цариградском патријарху. 10. Искључива права на ставропигију и егзархију су по томосу у надлежности Цариграда. Патриот
  2. У недељу, дана 2. децембра 2018. године, када наша Света Црква молитвено прославља светог пророка Авдију, мученика Варлаама и преподобног Јоасафа, Епископ Херувим је началствовао Светом службом Божијом у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Архипастиру су саслуживали: протонамесници Ненад Лазић и Драгослав Шалајић, пароси тењски, јереј Далибор Зарић (Епархија бачка), и ђакони Срђан Лукић из Борова Насеља и Предраг Јелић из Даља. Након што се верни народ причестио уследило је освећење Часног Крста који ће красити овај храм и подсећати људе на Царство Небеско које им је Господ припремио. Епископ Херувим желећи да поучи верни народ прозинео је следећу богонадахнуту беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, децо Божја, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која се излила. Божја милост се излива кроз све векове у историји наше Свете Цркве када год се служи Служба Божија. Данас смо имали велики благослов да можемо на овој Светој Литургији да освештамо крсно знамење које ће бити постављено на куполи нашег светог храма. Ово крсно знамење ће сведочити светлост Васкрсења и светлост Истине које само крсно знамење са собом носи. Велики је дан што смо данас овде и што је овај храм полако почео да се обнавља и да задобија ону светлост и красоту која припада свакоме светом храму. Храм Божији је место молитве, дом љубави и милости Божије која се непрестано излива на сваког човека који долази у свети храм са љубављу, са страхопоштовањем и са вером. Са вером да је Бог ту присутан и да Бог твори чудеса овде на земљи. Бог и твори чудеса данас овде на Светој Литургији јер смо се сабрали и сјединили у Телу и Крви Христовој, и ова наша дечица и сви људи који су приступили Чаши. То је печат, то је тврђава наше вере, оно што нам је Господ оставио да се ми непрестано причешћујемо Телом и Крвљу. То је налепши Дар који је Бог оставио човеку. У томе Дару нам се отварају истине, путеви нашега живота у овом огреховљеном и обремењеном животу. Ту се сусрећемо са Господом, и Господ нас милује и прима у своје наручје као најбољи Дародавац нашега живота. Он нам је даровао Живот, а ми требамо у овоземаљскоме животу да га умножимо врлинским животом, да га умножимо Јеванђељем и чињењем дела која су достојна човека, а никако творећи и чинећи дела која нису достојна тога Дара. -Период Божићног поста у коме се налазимо упућује нас на преумљење и указује да непрестано требамо да стражимо над нашом душом. Требамо сузама да омивамо грехе своје. Сваки човек је грешан, безброј је грехова које чинимо свакодневно, не само ви народе него и ми свештеници. Страсти нас одвлаче од љубави Божије, али Бог даје покајање и пост као моћно средство којим управљамо свој ум ка Господу. Кроз свете службе Божије и току поста који је пред нама треба да се причешћујемо Телом и Крвљу да бисмо осетили љубав Оваплоћења коју је Бог излио на овај свет. Господ је као најбољи Дародавац знао шта значи то када човек живи у заједници и управо нам је зато оставио Тело и Крв Христову као печат и тајну наше вере. -Нека би Господ дао да сте благословени и да се овај наш храм обнови и засија светлошћу Васкрсења и нека се благодат Божија усели у њега, од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост сабрања верног народа у Тењи настављена је за трпезом љубави у парохијском дому овога места. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Вилер Текс

    Филм: Крст над јамом- http://www.jadovno.com

    Дугометражни документарни филм снимљен у продукцији удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке. Премијерно приказан у Бањалуци 26. априла 2018. а затим и у Београду, Новом Саду, Бијељини, Козарској Дубици, Љубљани и Суботици. Аутор: Душан Ј. Басташић Камера: Бојан Мичић, Синиша Ковачевић, Душан Ј. Басташић Монтажа: Бојан Мичић, Душан Ј. Басташић Графичка обрада: Драган Зељковић Музика: Петар СОПОТ Топаловић Тонска обрада: Драган Шукало Удружење Јадовно 1941. Бања Лука, Р. Српска http://www.jadovno.com
  4. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући  простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала.   Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.  
  5. Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице
  6. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних  партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен  „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“,  рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска
  7. Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола, који је предложило Министарство за људска и мањинска права, неприхватљив је за друштвени амбијент Црне Горе. Њиме се разарају морални темељи друштва, али се ствара посредна дискриминација већине грађана Црне Горе кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Посебно се угрожавају права дјетета и традиционалне породице и Црна Гора први пут у историји добија хомосексуалане матичаре, хомосексуалне кумове и хомосексуалне судује, акценти су трећег завршног Округлог стола у оквиру Програма јавне расправе о Нацрту закона о животном партнерству лица истог пола, који је, послије Будве и Бијелог Поља, одржан данас у у Подгорици. Уводничар јавне расправе била је Бланка Радошевић Маровић испред Министарства за људска и мањинска права Владе Црне Горе, а у име Делегације ЕУ у Црној Гори обратила се Пламена Халачева. Скупу, иако раније најављени, нису присуствовали министар Мехмет Зенка и шеф Делегације ЕУ у Подгорици Аиво Орав. Након кратког обраћања званичница ЕУ је напустила Јавну расправу на шта је реаговано од стране учесника. Након што су чланови Радне групе презентовали нормативна рјешења која су предложена Нацртом, први дискутант је био представник Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије. Он је подсјетио присутне на јавно обраћање Митрополита црногорско-приморскога г. Амфилохија министру Зенки и другим државним званичницима у марту ове године када им је упутио Хришћански осврт поводом најављеног Закона о регистрованом партнерству истополних лица. Отац Велибор је обавијестио присутне да ће Митрополија благовремено доставити своје примједбе Министарству и затражио да се Нацрт закона, из бројних разлога, повуче из процедуре. Изнио је низ примједби истичући да се ради о класичном плагијату, што је Радна група покушала да сакрије од јавности, јер је исти скоро дословно преписала од Хрватске. Он је казао да је наслов закона смишљен да превари јавност у Црној Гори и да је, заправо, ријеч о Нацрту закону о хомосексуалним заједницама. Сматра да се Нацрт закона о животном партнерству лица истог пола доноси под притиском и да је примјер октроисаног закона. „Будите поштени, па овај закон назовите Закон о хомосексуалним заједницама. У обиму права и обавеза по форми, начелима, начину заснивања и престанку те заједнице, вођењу регистра надлежном органу, Нацрт закона о хомосексуланим заједницама, који сте ви назвали животно партнерство, заправо је брак лица истог пола. По обиму права и по свему то је брак. Црна Гора овим предложеним Нацртом закона уводи у правни поредак хомосексуалне заједнице. Први пут Црна Гора добија хомосексуалне матичаре и хомосексуалне кумове. Развод ове заједнице, ради обмане јавности је назван раскидом, али је поништење те заједнице, као и у случају брака, названо поништење и то пред судом. Тако ће први пут у историји Црне Горе један судија судити разводе бракова и раскиде хомосексулних партнерстава. Матични регистар животних партнерства исти је као и регистар вјенчаних, тако да Црна Гора по први пут добија и хомосексуалну матичну службу“, казао је координатор Правног савјета Митрополије. Нацрт закона представља невиђени атак над дјецом коју ће уводити у те тзв. заједнице и он је дискриминаторан. „Питање старатељства хомосексуално опредјељених особа над малољетном дјецом уређено је са два члана, 55 и 56, и у те заједнице могу се уводити дјеца из претходног брака које је један од партнера имао, умјесто да је то изричито забрањено. То је све уведено и легализовано, као и све остало у овом тексту који се противи и правном, и здравом разуму, и здравој логици „, казао је др Џомић и питао да ли су преписивачи овог Нацрта свјесни какве животне, правне последице могу изазвати неодређени појмови „хитан случај“ и „непосредна опасност за дјецу“ . Запитао се и зар увођење дјеце у такву хомосексулану заједницу а која су рођена у браку или ванбрачној заједници од оца и мајке, није хитан случај и непосредна опасност за дјецу коју свим дозвољеним средствима треба штити од овог акта и намјера преписивача овог документа. “ Наведене одредбе су директно супростављене међународно правним актима о правима дјеце. Нијесте навели ниједну конвенцију о правима дјеце коју сте радикално угрозили овим актом“ рекао је протојереј- страврофор др Велибор Џомић координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске на округлом столу у Подгорици и позвао Министарсто да обустави и врати на почетак овај документ јер је Црној Гори потребан дијалог о рјешавању проблема а сваки правни акт мора да буде наслоњен на друштвену реалност у којој ће обитавати. Он као правник сматра да Црна Гора и њен правни поредак имају довољно простора да заштите права свакога и без доношења овог закона. Испред Епархије будимљанско-никшићке ђакон Костантин Дојић, шеф Канцеларије за међународну сарадњу је казао да би се усвајањем овог Закона о истополном партнерству створила посредна дискриминација већине грађана кроз повлашћен третман хомосексуланих конкубената. Он је истакао да би с обзиром да традиционални патријахални морал вриједности баштини велика већина грађана Црне Горе, доношење оваквог закона у ситуацији гдје традиционални вјерски брак није регулисан, створило касту повлашћене мањине у односу на још увијек нерјешене потребе и права велике већине грађана по питању брака. “ Доносећи овакав закон Црна Гора ће већину својих грађана ставити у подређени положај у односу на политички хомосексуализам. Дио Западног свијета пере своју савјест због нечовјечности у прошлости наметањем и извозом политичког хомосексуализма традиционалним друштвима која немају снагу да им се одупру. Матрица је иста – прво се ораганизују параде, па легализује партнерство, па се мијења дефиниција брака, па се онда креће на образовање и утицај на дјецу у јавном школству док је крајњи степен „ЛГБТ еманципације“ прогон хришћана а нерјешена ситуација у погледу вјерских заједница у Црној Гори само олакшава посао“, рекао је ђакон Коста Дојић у примједбама на текст Нацрта. Јавна расправа о тексту Нацрта закона о животном партнерству лица истог пола почела је 14. маја и трајаће до 29. јуна ове године. Весна Девић Фото: ПР Центар Извор: Митрополија Црногорско-приморска View full Странице
  8. Могуће је да постоје две стране Доналда Трампа. Мирна и агресивна, у зависности од расположења. И могуће је да смо их обе недавно видели. Непосредно након што је најавио састанак са Ким Џонг Уном, Трамп је одлучио се повуче из споразума са Ираном, проузрокујући нестабилност и претњу ратом на Блиском истоку и не само тамо. Наравно, постоји само један Трамп који је у оба случаја урадио исту ствар. У случају Северне Кореје применио је екстремни притисак, укључујући економске санкције и војну претњу, а исто је урадио и у иранском случају надајући се да ће, пошто је упалило у првом покушају, поново донети резултате. Да ли ће се то догодити? Шта ако је америчка влада свесна да притисак на Иран неће донети резултате? Шта уколико се, са Израелом и Саудијском Арабијом, припремају за рат против Ирана? Тешко је спекулисати о последицама оваквог војног конфликта. Усредсредимо се на ограничења која носи овакав Трампов приступ: Да ли ће Трамп добити оно што му следује? Пошто ни Кина ни Русија не могу то да ураде – заробљени су у истој игри као и Трамп и суштински обраћају се истом реториком "Америка (Русија, Кина...) на првом месту". Последња шанса Само Европска унија може задати одлучан ударац и новонастала ситуација пружа овом политичком блоку јединствену шансу да се представи као суверена снага и делује као да је споразум са Ираном и даље на снази. Користећи ову шансу, француски министар финансија Бруно ле Мер рекао је да би се Трамповом предлогу да се ЕУ придружи америчкој политици према Ирану морала супротставити снажна и независна европска спољна политика. "Морамо да радимо заједно у оквирима Европе како бисмо одбранили наш европски економски суверенитет. Да ли желимо да будемо вазали који повлађују и скакућу како бисмо добили пажњу?" Звучи добро – али постоји ли у Европи довољно снаге и јединства да би се тако нешто урадило? Да ли ће нова источноевропска, посткомунистичка линија (која се протеже од балтичких држава до Хрватске) подржати европски отпор Америци, или ће поклекнути пред САД и на тај начин још једном потврдити да је брзо ширење ЕУ на Исток била грешка? Ствари додатно компликује чињеница да је Европа преокупирана унутрашњом популистичком побуном, покренутом чињеницом да људи све мање верују бриселској бирократији, сматрајући је центром моћи који нема демократски легитимитет. Резултат недавних избора у Италији је да су, први пут у развијеној западноевропској држави, на власт доспели евроскептични популисти. Уз то, повлачење из споразума са Ираном представља тек један од три антиевропска дела Америке: Европска унија се одлучно супротставила премештању америчке амбасаде у Израелу, из Тел Авива у Јерусалим, а први хитац у трговинском рату са три највећа трговинска партнера била је одлука да се подигну намети на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика. Други поглед Иако већина нас са наклоношћу гледа на европску реакцију, не смемо заборавити позадину америчке одлуке. Да бисмо је схватили, хајде да се окренемо другој теми која би се могла учинити потпуно различитом: тренутном хаосу у САД насталом због наглог укидања емисије "Розен" на Еј-Би-Сију због расистичког твита звезде тог програма, Розен Бар. У колумни "Да ли ће одласком Розен Бар америчка радничка класа нестати са телевизија?", Џоан Вилијамс сматра да би левица коначно морала да почне да слуша глас беле радничке класе. Она луцидно примећује да је кључни фактор у овој афери прошао непримећено: укидање је "америчким телевизијама ускратило једини позитиван поглед на белу радничку класу у последњих пола века, односно од настанка телевизије". Вилијамс безрезервно подржава изопштавање Розен Бар због расистичких твитова, али и наводи да "расизам није једина ставка у друштвеној хијерархији. Непоштовање према белој радничкој класи је део пакета културног непоштовања који је отворио пут демагозима попут Трампа". Она сматра да је нестанак беле радничке класе најјаснија индикација нестанка америчког сна. "Скоро сви Американци рођени после четрдесетих година прошлог века зарађивали су више од својих родитеља; данас се тиме може похвалити мање од половине. Револт који је произвео Брегзит и Трампа одраз је фабрика које труну, умирућих градова и пола века празних обећања. Они који су у овом процесу изгубили јесу веома, веома гневни, а Трамп представља њихов средњи прст. Што више буде једио обалске елите, наслађиваће се све више његових следбеника. Коначно, неко ће их приметити." И у том светлу треба сагледати Трампов рат таксама против најближих савезника: у његовој популистичкој верзији класног рата, Трампов циљ је да заштити америчку радничку класу (Нису ли радници у црној металургији симболи традиционалне радничке класе?) од "нелојалне" европске конкуренције и самим тим спасе радна места у САД. Због тога ће сва негодовања званичника и економиста из ЕУ, Канаде и Мексика, као и контрамере које су предложили, промашити циљ: док они следе логику Светске трговинске организације о слободној међународној трговини, само се нова левица, која се бави стрепњама запостављених, може истински супротставити Трампу. На неком дубоком и често нејасном нивоу, неоконзервативци сматрају ЕУ за непријатеља. Оваква перцепција, коју контролише јавни политички дискурс, добија снагу у подземном и вулгарном двојнику, политичкој визији коју гаје десничари, хришћански фундаменталисти у опсесивном страху од новог светског поретка (са теоријама завере попут оне како је Обама у тајном пакту са УН, па ће међународне снаге интервенисати у САД и све истинске америчке патриоте потрпати у концентрационе логоре...). Супротне идеје Један од начина да се ова дилема разреши је хришћанско фундаменталистичка идеја, артикулисана кроз дела Тима ле Хаја и његових сарадника: да им се на више нивоа формира опозиција. Наслов романа Тима ле Хаја води у том смеру: "Европска завера". Према томе, истински противници Америке нису муслимански терористи, јер су најобичнији пиони којима манипулишу европски секуларисти, истинске антихришћанске снаге, који желе да ослабе САД и успоставе нови светски поредак под доминацијом Уједињених нација. На неки начин, они су и у праву: Европа није само још један пуки геополитички савез, већ глобална визија која је неспојива са националним државама. Све нас ово враћа Трампу и Путину: један је отворено подржавао Бегзит, док је други веровао да је тај потез био потајна жеља Запада. Обојица су конзервативни националисти у линији са слоганом "Америка/Русија на првом месту", који сматрају да им је уједињена Европа највећи непријатељ (иако Путин у јавности износи сасвим супротне ставове и велики број Руса жали јер су искључени из европског пројекта) – и обојица су у праву. Проблем Европе је како да остане верна својем ослобилачком наслеђу, које је сада угрожено растом конзервативних популиста. У "Белешкама за дефиницију културе", славни конзервативац Т. С. Елиот примећује да постоје времена када се опције своде на избор између јереси и неверништва, те да је одвајање од базе једини начин да се религија очува. То је ствар која се данас мора учинити: једини начин да се Трамп истински порази је да се у либералној демократији очува оно што је вредно спасавања.
  9. александар живаљев

    Владимир Коларић: Седмица над седмицама

    Свака седмица је у богослужбеном времену, истинском времену наших живота, годишњи богослужбени циклус у малом, а Страсна седмица је седмица над седмицама. Она као таква изражава највећу тајну времена и наших живота, јер сваки наш живот почиње ступањем у град земаљски, у ком нас чекају почасти, љубави, пријатељства, али и издаје, суђења и најзад, неизбежна – схватимо то – смрт. Краткоћа нашег живота и наша усамљеност у страдању никада не би могли бити осмишљени без оног седмог дана. Свако осмишљавање које се завршава Великим петком, даном наше неизбежне смрти и смрти света у нама, смрти целокупног космоса у сваком од нас, може бити само лаж, обмана, идеологија, умовање од овога света, радосно прихваћено поробљавање, издаја нашег истинског назначења у овом свету. А ми смо ту управо да оживљавамо тог уморног старца-космоса и преводимо га у лик вечног младића-Христа, који је победио свет и који га побеђује увек изнова – у нама и са нама. Садржај наше вере је уверење и доживљај реалности седмог дана и његовог непрестаног присуства у нашим животима, и труда да његова светлост – кроз нас – свакодневно обасјава тај створени и пали, дивни и ужасни свет, нашу робију и наш дар. Али тог седмог дана нема без свих претходних, без света, времена и смрти. А они нас неће победити само ако на време растопимо онај лед у нама, и ако за своју икону не узмемо старца-космоса, већ Сина Божијег и Човечијег, усвајајући га као једину истинску стварност наших живота. А то није могуће другачије него у светлости седмог дана, лудилу вере, у лудилу деце Христове.
  10. Свака седмица је у богослужбеном времену, истинском времену наших живота, годишњи богослужбени циклус у малом, а Страсна седмица је седмица над седмицама. Она као таква изражава највећу тајну времена и наших живота, јер сваки наш живот почиње ступањем у град земаљски, у ком нас чекају почасти, љубави, пријатељства, али и издаје, суђења и најзад, неизбежна – схватимо то – смрт. Краткоћа нашег живота и наша усамљеност у страдању никада не би могли бити осмишљени без оног седмог дана. Свако осмишљавање које се завршава Великим петком, даном наше неизбежне смрти и смрти света у нама, смрти целокупног космоса у сваком од нас, може бити само лаж, обмана, идеологија, умовање од овога света, радосно прихваћено поробљавање, издаја нашег истинског назначења у овом свету. А ми смо ту управо да оживљавамо тог уморног старца-космоса и преводимо га у лик вечног младића-Христа, који је победио свет и који га побеђује увек изнова – у нама и са нама. Садржај наше вере је уверење и доживљај реалности седмог дана и његовог непрестаног присуства у нашим животима, и труда да његова светлост – кроз нас – свакодневно обасјава тај створени и пали, дивни и ужасни свет, нашу робију и наш дар. Али тог седмог дана нема без свих претходних, без света, времена и смрти. А они нас неће победити само ако на време растопимо онај лед у нама, и ако за своју икону не узмемо старца-космоса, већ Сина Божијег и Човечијег, усвајајући га као једину истинску стварност наших живота. А то није могуће другачије него у светлости седмог дана, лудилу вере, у лудилу деце Христове. View full Странице
  11. Другог дана Божића, на празник Сабора Пресете Богородице Његова Светост Патријарх Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Богородичиној цркви у Земуну, која датира из 18. века и највећа је црква у старом делу Земуна. Патријарху су прислуживали свештеници храма, певница, а поред присутног верног народа присуствовали су и заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић и представници управе Општине Земун. На дан који је посвећен Богородици, која је заслужна за рођење Господа Спаса Нашег сећамо се и бекства Свете Породице са Богомладенцом у Назарет од цара Ирода, тим поводом Патријарх је поручио: „Разуме Она као мајка сваку матер која бди над својим дететом“. View full Странице
  12. У среду, 8. новембра 2017. године, на дан сећања на светог Димитрија Солунског Чудотворца, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у крипти базилике над моштима светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду Барију (Италија). Владици Давиду су саслуживали јеромонах Нектарије (Андрејев) и протођакон Андрија Јелић. Након Свете Литургије, сви присутни су били у прилици да се поклоне моштима светог Николаја. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  13. Kako je Tango Six među prvima i potvrdio, 20. oktobar na Batajnici biće zanimljiv, sigurno drugačiji od koncepta Otvorenog dana. Ministar odbrane Aleksandar Vulin jutros je potvrdio da će akro-grupa ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga „Striži“ leteti iznad vojnog aerodroma Batajnica 20. oktobra. Događaj koji će se zvanično zvati „Sloboda 2017“ prema Vulinu sadržaće još jednu interesantnu vazduhoplovnu tačku domaćih lovaca. Kako Tango Six saznaje, u pitanju će biti air-policing demonstracija koja, na ovaj način postavljena, do sada nije prikazana javnosti. Složićete se da nije poenta da vam otkrijemo detalje – bitno je doći, videti uživo. Vidimo se na Batajnici!
  14. Епископи пакрачко-славонски Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије служили су 9. октобра, на празник Светог апостола и евангелисте Јована Богослова са свештенством Свету службу Божију у Лаври преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. Молитвено је учествовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. У литургијској бесједи Владика Атанасије је рекао да је велика тајна то што је Господ повјерио мајку своју љубљеноме ученику Јовану Богослову. „Који је тајну богословља поцрпео из груди, кад се наслонио на Његове груди на Тајној вечери, како говоре Свети оци. Препун би љубави и зато би препун богословља“, рекао је он. Он је казао да је радостан овај празник у храму Светог Симеона Мироточивога, оживљенога и обновљенога. „Оживљенога и обновљенога као манастира, овде на месту рођења Стефана Немање. Господ је поверио Јовану своју мајку. А она је символ и носиоц, живо оличење Цркве. По катакомбама римским, грчим острвима и малоазијским Богородица је насликана у олтару како шири руке, шира од небеса. Она је, уствари Црква, то је рекао и Свети Кирил Александријски. Њу као такву даје своме брату усвојеноме, брату по љубави Јовану Богослову“, казао је Владика Атанасије. Он је нагласио да је Господ предао апостолу девственику девствену матер своју. „То је знак да Јован има један примат и над апостолом Петром. Знак други је тај што Jован своје Јеванђеље око стоте године. И то је оно једанаесто васкрсно Јеванђеље где Господ три пута пита Петра: Љубиш ли ме? Паси овце моје. Несрећни властољубиви Рим је измислио, смислио да то, не знам какав примат даје Петру. А уствари Он само васпоставља оно што је Петар био изгубио својим трикратним одрицањем“, објаснио је Владика Атанасије. Извор: http://www.mitropolija.com/episkopi-pakrljacko-slavonski-jovan-i-umirovljeni-zahumsko-hercegovacki-atanasije-sluzili-liturgiju-u-lavri-sv-simeona-mirotocivog-u-podgorici/
  15. Суд БиХ ослободио je Насера Орића оптужби за злочин против ратних заробљеника српске националности на подручју Братунца и Сребренице, преноси "Дневни аваз". Тужилаштво најавило жалбу. Судско веће Суда БиХ изрекло је ослобађајућу првостепену пресуду и припаднику Армије Сабахудину Мухићу. Припремила Александра Митић Тужилаштво БиХ најавило жалбу на пресуду Орићу Жалбу на ослобађајућу пресуду ратном команданту тзв. Армије БиХ Насеру Орићу, којег Србија потражује због ратних злочина над Србима, најавило је Тужилаштво БиХ. "Тужилаштво БиХ не може да коментарише првостепену пресуду Суда БиХ. Када добијемо писани отправак пресуде, уложићемо жалбу на ослобађајућу пресуду", саопштено је из Тужилаштва. Председник Србије Александар Вучићпозвао је Србе да не изговоре ниједну тежу реч против наших комшија Бошњака, а на пресуду Орићу реаговала је и премијерка и чланови Владе, као и остали српски званичници. Такође, председник Републике Српске Милорад Додик рекао је да је ослобађајућа пресуда Насеру Орићу доказ да нема казне за злочине над Србима. Председавајући Судског већа Шабан Максумић навео је у образложењу да су Насер Орић и Сабахудин Мухић ослобођени по све три тачке оптужнице. Ради се о оптужбама за убиство ратних заробљеника Слободана Илића, Митра Савића и Милутина Милошевића, а према тачкама оптужнице они су ликвидирани у сребреничким селима Залазје, Куњерац и Лолићи. У образложењу се наводи да на основу исказа заштићеног сведока оптужбе "О1" није могла бити донета осуђујућа пресуда. "Исказ заштићеног свједока ‘О1' био је недоследан и нелогичан, те у исказима 2003. и 2014. године уопште није споменуо оптуженог Орића, него је у исказу 2014. године тврдио да је судију Слободана Илића убио Зулфо Торсуновић", наводи се у образложењу. И за исказ сведока оптужбе Ибрана Мустафића наводи се да је нелогичан и недоследан. Орић након изласка из суднице није давао изјаве, већ је уз многобројне честитке кратко рекао: "Правда је победила". Тужилаштво БиХ је против Насера Орића и Сабахудина Мухића подигло оптужницу 27. августа 2015. године. Према оптужници, Орић, тадашњи командант, и Мухић, припадник Армије БиХ, 1992. године су у местима Залазје, Лолићи и Куњерац, убили три заробљеника српске националности (Милутина Милошевића, Митра Савића и Слободана Илића). Насер Орић је ухапшен 10. јуна 2015. године на граници Француске и Швајцарске по захтеву Србије која је потерницу за њим расписала 2014. године. Неколико дана након хапшења Швајцарској је достављен формални захтев Србије за изручење. Међутим, захтев за изручење је поднело и Тужилаштво БиХ наводећи да против њега спроводи истрагу већ седам година. Орић је изручен Босни и Херцеговини. Иначе, Орић је и у Хашком трибуналу био оптужен за злочине почињене на подручју Сребренице и околних села од децембра 1992. до марта 1993. године. Првостепено је осуђен на две године затвoра 2006. године, али је Апелационо веће 2008. године ослободило Орића налазећи да првостепено веће није имало све неопходне доказе да Орић буде осуђен по командној одговорности. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2897811/naser-oric-oslobodjen-optuzbi-za-zlocin-nad-srbima.html
  16. Вечерас је у Свечаној сали Дома Војске Србије премијерно приказан документарни филм „Небо над Бјеловаром“, аутора Недељка Лајшића, посвећен народном хероју Милану Тепићу и војнику Стојадину Мирковићу, који су погинули у том граду, септембра 1991. године. Пројекцији су, уз чланове породица хероја, присуствовали начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, државни секретари у Министарству одбране Александар Живковић и Бојан Јоцић, вд помоћника министра Ненад Милорадовић, чланови колегијума начелника Генералштаба као и представници Министарства одбране и Војске Србије. Филм, који је сниман на бројним локацијама у Босни и Херцеговини, настао је уз подршку приједорске Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила, а потписује га бројна екипа. Осима аутора, ту су новинарка Гордана Вила, сниматељи Дејан Косић и Дејан Мариновић и монтажер Бојан Куртовић. У обраћању присутнима, председница Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила и извршни продуцент филма Здравка Карлица, истакла је да она и њени сарадници добро знају како је остати без најближих. – Сви су они наши хероји јер су дали живот за отаџбину. На почетку наше борбе, мајор Тепић и Стојадин Мирковић показали су своје херојство, а њихов пример су следили други – и додала да је филм покушај да им се одуже и да их сачувају од заборава, те да је то дуг према херојима. Аутор филма Недељко Лајшић, који иза себе има 20 документарних филмова, од којих су многи награђени на међународним фестивалима, у свом кратком обраћању, у име екипе која је радила филм захвалио се посетиоцима и истакао је да је срећна земља која је имала Милана Тепића и Стојадина Мирковића.
  17. Војвода7

    Болест над болестима

    A da to nije prirodno, ja ne bih i dalje imala mleka i ne bih se osećala dobro dok dojim sina. Kad dete sisa, žena doživljava određeno seksualno zadovoljstvo. A kada to radi muškarac, zadovoljstvo je još veće. Ohrabrivala sam sina da se ne brije zato što je osećaj mnogo bolji kada ga hranim u javnosti, što nekim čudom još više provocira ljude, pa daju sebi za pravo da komentarišu. Ironično je i što, kad god dojenje pokušam da predstavim kao nešto prirodno, sve više ljudi me prijavljuje za nedolično ponašanje. Ali istrajavam jer to je moj izbor i ne zanima što drugi imaju da kažu. Nastaviću da hranim sina u javnosti zato što sam majka i imam pravo na to.“ http://zena.blic.rs/porodica/sin-mi-ima-12-godina-i-dojim-ga-u-javnosti-rekla-sam-mu-da-ne-brije-bradu-jer-mi-tako/5j6jfj5
  18. Прошло је 72 године од краја другог по реду ратног сукоба светских размера. И ове године, 9. маја ће бити обележен Дан победе над фашизмом. Иако уједињени, без обзира на појединачне интересе, али ипак уједињени у заједничкој борби против фашистичког зла оличеног у Хитлеру и Трећем Рајху, земље победнице предвођене Русијом, САД и Великом Британијом нису „могле“ да се договоре око заједничког датума обележавања Дана победе, али су их на својеврстан начин ујединили ветерани и сени предака који су своје животе дали у борби против фашистичког непријатеља. Сви оличени у покрету и манифестацији „Бесмртни пук“. Историја Министар унутрашњих послова Трећег рајха Хајнрих Химлер, понудио је 28. априла 1945. владама САД и Велике Британије безусловну капитулацију. Ову понуду су Вашингтон и Лондон одбили, уз захтев да она буде упућена и Влади СССР-а. Немачка врховна команда је 1. маја затражила примирје од Совјетског Савеза, али је влада СССР-а одбила преговоре о тој понуди. Захуктала ратна машинерија Антихитлеровске коалиције имала је да одради свој победнички посао до краја. Претходни протокол о безусловној капитулацији свих немачких оружаних снага потписан је у Ремсу, у Француској, 7. маја. Према овом протоколу, поред осталог, било је предвиђено да немачка Врховна команда изда наређење потчињеним командантима својих копнених, поморских и ваздухопловних снага да 8. маја у 23.01 часа обуставе све операције. Политички и војни врх Трећег рајха претходно је покушао маневар, па су представници владе адмирала Деница, кога је Хитлер одредио за свог наследника, покушали да се предају само западним савезницима, члановима Антихитлеровске коалиције. Пошто овај покушај није успео, настојали су да одлагањем предаје добију у времену, да би што више трупа и становништва Немачке извукли из зоне дејства совјетских армија које су незадрживо хрлиле ка Берлину. Ни овај маневар владе Трећег рајха није успео, јер су западни савезници тражили ултимативну капитулацију Немачке. У таквим околностима, начелник оперативног одељења немачке Врховне команде, генерал Јодл, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, потписао је претходни протокол о капитулацији 7. маја у 02.41 часа. На самом почетку, 9. маја 1945, у 00.16 часова, тек што је откуцала поноћ, у Берлину је потписан акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име поражене нацистичке Немачке, овај акт су потписали фелдмаршал Кајтел, генерал Штумпф и генерал Хиндебург. У име чланица Антифашистичке коалиције, безусловну капитулацију Немачке посведочили су совјетски маршал Жуков и британски генерал Тедер, а током дана су вест о капитулацији објавили западни савезници. Тако је и званично, Други светски рат у Европи окончан, с изузетком Југославије, где је потрајао до 15. маја. Када је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа 1945. САД су из специјално опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом тог типа у историји ратовања, доживео апокалипсу. После два дана, 8. августа 1945. СССР је објавио рат Јапану, а САД су бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. Упркос изгледном поразу, јапански војни врх био је спреман на наставак рата, али се јапански цар с тим није сложио. После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је дефинитивно капитулирао. На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра је званично потписан акт о безусловној капитулацији Јапана. Тиме је Други светски рат, започет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно био завршен. Дан победе У знак сећања на 9. мај, у Москви се сваке године одржава велика Парада победе у којој поред дефилеа (некада Совјетске) Руске војске и приказа актуелних потенцијала НВО, учествују и ветерани, учесници велике победе над фашизмом, као и делегације војски земаља савезница које за свечани мимоход пошаљу и војну јединицу. Највећи број држава света је прихватио обележавање овог дана, као Дана победе, док се тај датум у ЕУ ипак обележава дан раније-8. маја. То је још израженије у последње време. Истина и „Европа“ обележава 9. мај, али као свој „дан-Дан Европе“ у знак сећања на тзв. „Шуманову декларацију“ која је 1950. године утрла пут оснивањеу ЕЕЗ, тј. Европске уније. Бесмртни пук У знак сећања на борце против фашизма, у преко 60 држава света се сваког 9. маја одржава манифестација „Бесмртни пук“. Први пут је марш „Бесмртног пука“ одржан још 1965. године у Новосибирску, када су ученици једне школе прошетали улицама тог града носећи фотографије својих очева и дедова-рођака који су учествовали у Другом светском рату. Следећих 30-ак година, понегде су сличне манифестације одржаване у Совјетском савезу, да би се 1999. године та манифестација одржала и ван граница Русије, у Израелу. У данашњем облику, марш „Бесмртног пука“ се одржава од 2011. године, када је на иницијативу тројице новинара из Томска (Сергеј Лаленков, Сергеј Колотовкин и Игор Дмитриев), у том граду основан Покрет „Бесмртни пук“ са Повељом која је формулисала принципе рада ове непрофитне, нестрачке и невладине грађанске иницијативе. Од тада се организовану широм Русије, а у наредним годинама и у великом броју земаља света одржава ова манифестација. Најчешће млади носећи фотографије својих предака, раме уз раме са живим ветеранима, сваког 9. маја се прошетају градовима Русије, Велике Британије, Француске, САД, Кине, Аустралије, Белорусије, Грчке, Канаде, Србије-свеукупно 64 земље. „БЕСМРТНИ ПУК” ће поново – и овога 9. маја – бити у Београду! У саопштењу организатора се каже: Поштовани сународници и српски пријатељи, У Србији ће се и ове године 9. маја, на Дан победе, по други пут одржати шетња Бесмртног пука. Сународници и балканска браћа поново ће изаћи на улице Београда са портретима својих ближњих, оних који су били учесници ратова. Они ће носити фрагменте сећања о рату који се чувају у породичним документима, албумима и писмима. Обновићемо целокупну слику судбина војника, јединица и одреда, свих који су учествовали у одбрани Отаџбине у Првом и Другом светском рату, као и у одбрани од агресије НАТО на Југославију 1999. године. Позивамо вас да учествујете у акцији Бесмртног пука у Србији. Деветог маја обележићемо 72. годишњицу Победе у Великом отаџбинском рату. У свим градовима и селима Руске Федерације и многим земљама у свету биће одржане манифестације посвећене Победи над фашизмом. Српска историја је тесно повезана са руском, посебно историја српске борбе у страшним ратовима који су у ХХ веку потресали Европу. Многи Срби сматрају да припадају руском свету и деле са нама исти систем вредности. За нас је простор заједничког сећања шири од државних граница. Бесмртни пук може да постане још једна важна етапа наше заједничке историје. Кад прође улицама Београда, он ће још једном потврдити да се налазимо у истом простору сећања. Ако Срби изађу са портретима својих јунака и бораца за слободу и независност своје Отаџбине, то ће бити још једна потврда да ће Срби и Руси вечно остати заједно. На 9. мај, дан Велике Победе над фашизмом, „Бесмртни пук Србија” проћи ће улицама Београда и показати читавом свету лица оних који се нису покорили злу, лица оних који су победили фашизам! Будите у борбеном строју са нашим прецима! Позивамо вас да Дан победе заједно дочекамо са јунацима из строја „Бесмртни пук”! Љубазно молимо све оне који желе да се придруже да са собом понесу сачуване фотографије рођака, учесника у српским ратовима: Првом светском рату, оних који су се током Другог светског рата борили против фашистичке окупације Југославије, ако и оних који су бранили Југославију током агресије НАТО 1999. године. Позивамо све, без обзира на политичке погледе и партијску припадност, да се уздрже од политичких транспарената и разлика током шетње, у знак сећања и поштовања према нашим Херојима. Видимо се 9. маја. ПАТРИОТ
  19. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety).  Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes).                                                                                        ***   „Османски поручник“   Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта.                                                                                     *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд.     Данко Страхинић    
  20. Поводом дана у којем се обележава геноцид над хришћанским Јерменима у Османској империји - 1915, 24. априла, преносимо један занимљив поглед на савремено кинематографско - политичко обележавање тог догађаја из пера Динка Страхинића. Текст је објављен у листу „Православље“ бр. 1202 (15. април 2017. године) и овде се доноси уз сагласност уредништва новина Српске Патријаршије. Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић View full Странице
  21. Беседа Владике Атанасија на отварању изложбе копија фресака са Косова и Метохије и промоцији монографије "Старина Призрена" у крипти Храма Светог Саве, 17. марта 2017. године
  22. александар живаљев

    Др Владимир Божовић: СМИСЛОЦИД НАД ЊЕГОШЕМ

    Божовић: У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу (ВИДЕО) Од ИН4С -29 јануара, 2017 У земљи смислоцида и истиноцида Његош је „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу, нагласио је др Владимир Божовић на промоцији књиге Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића, одржаној прије пар дана у Матици српској. Божовић је нагласио да Његош преживљава у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“ те да његов прогон није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе. Обраћање др Божовића преносимо интегрално: Oва сјајна књига о којој вечерас говоримо је потресно свједочанство о Његошевом распећу након што је напустио ову „сферу безумног метежа“. Тон књиге је миран, сви гласови су чисти, нема театралних лупања по грудима ни јецаја. И поред тога што горчина прожима све. Свједочанство о суморном времену је историографски пунокрвно, дато у чистом огледалу политичких и културних прилика. Равнотежа чињеница и закључака указује на интелектуалну зрелост и ауторску посвећеност истини. Површински ток књиге јесте фактографски. Међутим, фино ткање „Седам Његошевих сахрана“ се јасно открива под прстима савјесног и проницљивог читаоца. То је прича о упорном поткопавању симболичког значаја Његоша – или како кажу неки истакнути његошофоби, његове „десакрализације“. На ту тему, наш Подгоричанин, у овом времену прогнани Подгоричанин, Ристо Стијовић, каже: „Мислим да нико нема права да квари изглед Ловћена, јер сви сматрамо тај врх Ловћена где је гроб Његошев – као симбол слободе свих Југословена, а специјално нас Срба.“ Тако смо, након рушења Ловћена, „српског Олимпа, споменика подигнутог Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“, односно Његошеве завјетне капеле, дошли и до тога да неке надобудне „будале тупога погледа“, а које се данас шепуре под значком „званичне Црне Горе“, каче обиљежје Петру II Петровићу, владици и владару Црне Горе, геноцидног пјесника. Али, зар то неког чуди? У земљи смислоцида и истиноцида. Покушај патуљасте интелектуалне менажерије да изгура Његоша из гнијезда универзалног генија дјелује гротескно. Међутим, похлепни примитивизам који истовремено држи и државни печат и полицијски пендрек је опасан и веома штетан. Нарочито кад почне да „преуређује” темељне системе друштва. На примјер – образовни. Ти „подухвати“, видјели смо претходних година, закономјерно завршавају културоцидом. Суштински избачен из читанки, културног и јавног живота, Његош данас опстаје као рањена слика на зидовима напуштених кућа, дршкама од гусала, али живи и у сестринским душама оних што се последњих 25 година „не шћеше у ланце везати“. Прогон Његоша није само зато што је најсвјетлији источник српског националног и државног интегрализма, већ прије свега зато што је пјесник херојског Отпора и Слободе. Ријетко се гдје тако упорно и осмишљено радило на обезвређивању и разграђивању херојске традиције као у Црној Гори – пркоса, побуне, мушкости у свом изворном, витешком формату. Зашто? Па зато што је то овдје било снажно, дубоко укоријењено. Зато што је овдје зрно клицу слободе заметнуло… Примјери побуне, отпора, као и њихови духовни темељи, у ГМО времену, су главни непријатељи идеологије корпоративног ропства. Зато се из образовних програма „чисте“ подстицајне „неравнине“ духа. Истовремено, обоготворују се сви облици земаљске пропадивости. Иза такве улицкане глазуре бескрвног, силиконског живота зјапи понор духовног и моралног ништавила. Циљ је свести човјека, односно човјечанство, на духовно анастезирану, пихтијасту биолошку масу која живи искључиво на нивоу физиолошке размјене материје и енергије. На већ утртом путу ка глобалном ропству, спорадично, испријечи се по који „лудак“ тек да протресе зомбирану сцену. Стога, потискују се и бришу се сви дубоки културолошки обрасци отпора, а ропски менталитет се уграђује на различите начине, а првенствено путем језика. Зато је Његош проблем. У његовом поетическом универзуму, „лудаци“ побуне и отпора бујно клијају. Стога, Његош јесте икона, тог пркосног, надстварног призива оног „што бити не може“. То се у савременом политиколошком рјечнику зове „мека моћ“. Знају жреци новог сатанизма да ће уз Његоша стасавати неки нови лудаци којима није лако владати. Само безвољним и неухрањеним робовима. Како наш велики пјесник рече: Друмови ће пожељети лудака… То је антологијска рефлексивна елегија о ишчезнућу хероја и надолазећој генерацији беживотних пластиканера Друмови ће пожељет’ лудака, а лудака више бити неће, вјековима за њима ће плакат’ ојађено небо и дрвеће. … Неће бити тога ко ће смјети да посумња у све ко до сада, попут тешке оморине љети свијетом ће владати досада. Причајући о Његошу, а у покушају да ухватимо неку копчу до његовог „свјетила луче животворне“, лако се склизне у јефтину патетику… „А ми, Французи“, како каже сјајни Пеђа Милосављевић у својим писмима отпора према рушењу завјетне Његошеве капеле, не волимо патетику. Зато, једноставним политичким жаргоном речено, оптуживати Његоша да је исламофоб је класична замјена теза. Он се исламом као религијом, у смислу његове теолошке основе, уопште не бави. Не бави се начином живота исламске заједнице ни њиховим вриједносним системом. Како онда може бити исламофоб? Све чешће и гласније, поједини интелектуалци исламске вјероисповјести, поручују како је Његоша потребно ишчистити, реформисати како би био прихватљив у смислу савремених конвенција суживота. Упоришна тачка у захукталом обрачуну са Његошем је „истрага потурица“ у „Горском вијенцу“. Увријеђени лексиком, а посебно Његошевим идеолошким и вриједносним односом према „плахима и лакомима“. Сви знају, а они поготово, да су Турци и потурице, у Његошевом спјевовима, уоквирени појмом окупатора. И поред тога, они владику и владаоца Црне Горе окривљују да показује премало позитивног сензибилитета, односно да су му опоре поетске стрелице, према поробљивачима. Стога, кажу они, не може бити узор младим нараштајима. Какав обрт у слободарској, његошевској Црној Гори, зар не? Међутим, јасно је да иза те јефтине параде озлојеђености, владају други мотиви. Његош је проблем као „луча бесамртна“ духа отпора и борбе за слободу. А тек онда зато што је „трагически“ заточник српске, косовске идеје… Нема ни трунке сумње да Његош отпаднике од „вјере прађедовске“, види искључиво као нарастајуће ћелије окупационе силе. А да је то потпуно исправно, имамо потврду и у науци. Наиме, према историјској, исламској доктрини, нови припадници ислама нису само свјежи дјелови исламске вјерске заједнице, већ органски дио структуре растуће исламске државе. Тако, на примјер, каже Мирољуб Јефтић, професор на ФПН-у у Београду. То је, упућује професор Јефтић, заправо био кључни механизам ширења и учвршћивања исламске империје на окупираним територијама. Стога, пошто је толико споран Његошев поглед на „отпаднике од вјере прађедовске“, иако је, потцртавам, то искључиво дато у контесту односа према окупационој сили, било би упутно да размотримо како питање „отпадништва од вјере“ или „муртед“ третира Ислам данас. И то искључиво отпадништво од вјере и ништа више, без аспекта издаје кроз сарадњу са окупатором. А кад кажем данас, онда то буквално и мислим – данас у 2017. години, при чему је све засновано на учењу највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари. На сајту Исламске заједнице Црне Горе, у тексту „Светост живота“, посебно се третира питање „отпадништва од вјере“: 3. Напуштање вјере Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих-хадису, (а у њему се према догми вјерно преносе ријечи Посланика, Бухари, књига 84, број 57) се каже: „Ко промијени своју вјеру убијте га!“ Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: „Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили“ (Али Имран: 72). Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: „Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан“. О скупино муслимана, заиста је крв света! Дакле, оптужити Његоша да је лозинку „истрага потурица“ користио као исламофоб, а не као пјесник слободе, да је под тим мислио ишта друго до борбу против пузајуће окупације, а при том не видјети да се у темељима учења вјере коју заступају налазе претходно дате „формуле“ за вјерски толерантан суживот је несхватљиво лицемјерје. Наравно, овај наведени принцип не нестаје тако што ће овај текст нестати са сајта Исламске заједнице Црне Горе. Ово је, као што смо видјели, догматски темељ исламског учења. А отуд не нестаје. Ово, наравно, није никакав апел на реформу Ислама и прилагођавање духу времена, јер ми на то немамо право. И не покушавамо да бранимо Његоша, јер би то тек дјеловало гротескно. Он и данас, како каже сјајни Милован Данојлић, орловским погледом са врха Спарте обухвата нас и наше вријеме. Сваки Његошев читалац, рећи ће ону чувену, свевременску фразу да „Његош никад није био актуелнији“. Па да тиме и завршим. Са нечим што је врло, врло актуелно у Црној Гори. Опет цитирам Милована Данојлића: није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи којој свјетској организацији се, данас, могу упутити ови стихови Куго људска, да те Бог убије! Али ти је мало по свијета те си својом злошћу отровала, но си отров адске своје душе и на овај камен избљувала.
×