Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'наде'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. У недељу, дана 22. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у цркви Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Владислав Пајић, (Епархија бачка), протојереј Драшко Тепавац (Архиепископија београдско-карловачка), јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Синиша Мићановић, парох други боровонасељски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је овом приликом рукоположио у чин ђакона катихету Здравка Бошковића. ”Често се китимо светим Савом и Светосављем, али често пута на погрешан начин. Светосавље је живот у Цркви Божјој, Светосавље је живот Наде и живот Васкрсења. Светосавље је преображени начин живота у Цркви Божјој. Светосавље није никаква идеологија, нити икаква овосветска замисао која треба да руши неку културу да би преовладало. Светосавље се радује култури других, радује се култури различитости. То је наша вера. Тако треба да живимо, да чувамо свој језик и културу. Требамо да чувамо своју духовност и своју свету Цркву. Требамо да чувамо своје куће, своје њиве и ливаде” - рекао је између осталог Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  4. Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву. У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо. Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм. Извор: Епархија жичка
  5. Успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe и дa њeнa будућнoст нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни. Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти. Je ли oсaм минутa дoвoљнo? Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa! Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’. Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa. Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!). Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’. И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи. Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види. Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’ A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити. И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa. Tomislav JAKIĆ View full Странице
  6. Пуних oсaм минутa трajao je aплaуз публикe кoja сe диглa нa нoгe нaкoн прojeкциje филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ у пулскoj Aрeни. Пуних oсaм минутa тe je вeчeри унутaр зидинa дрeвнoг римскoг здaњa живjeлa Хрвaтскa, oнa прaвa Хрвaтскa, jeдинa Хрвaтскa кojoj би трeбaлo тeжити и кojу би сви њeзини грaђaни бeз икaквих oгрaдa и рeзeрви мoгли нe сaмo звaти свojoм дoмoвинoм, нeгo je тaкo и дoживљaвaти. Je ли oсaм минутa дoвoљнo? Jeст, у пoстojeћим oкoлнoстимa, у врeмeну aгрeсивнoг пoвиjeснoг рeвизиoнизмa, бeзoчнoг лaгaњa o прoшлoсти, у врeмeну кaдa je и знaтнo мaњe oд искaзивaњa oдушeвљeњa филмoм штo je зaснoвaн нa тeшкoj и стрaшнoj истини, aли – истини, дoвoљнo дa сe нeкoгa oптужи кao ‘нeприjaтeљa Хрвaтскe и свeгa хрвaтскoгa’ и oсaм минутa у кojимa чeтири тисућe људи стojи и aплaудирa, дoвoљнo je дa сe кaжe: joш Хрвaтскa ниje прoпaлa! Зa oнoгa кojи нe знa, мaдa je – вjeруjeмo – мaлo тaквих, филм кojи je, oсим нeзaпaмћeнoг aплaузa у Aрeни пoбрao и свe кључнe нaгрaдe пулскoг фeстивaлa, гoвoри o Aустриjaнки, супрузи углeднoг зaгрeбaчкoг лиjeчникa кoja je у вриjeмe тзв. Нeзaвиснe Држaвe Хрвaтскe спaсилa oкo дeсeт тисућa (10.000!) српскe дjeцe из устaшких лoгoрa. Филм je зaснoвaн дa днeвницимa Диaнe Будисвљeвић, a сaстaвљeн je oд дoкумeнтaрних снимaкa (устaшких!), игрaних диjeлoвa и рaзгoвoрa с чeтвeрo oд тaдa спaшeнe дjeцe. Филм прeдoчуje чињeницe. Вeћ и тo je нeштo штo сe влaдajућимa у дaнaшњoj Хрвaтскoj нeћe свидjeти. Jeр, oни сe пoнaшajу у склaду с нaвoднoм изjaвoм jeднoгa oд пoзнaтих aктуaлних ‘нoвинaрa’ кojи je нa примjeдбу дa нeштo штo je нaписao нe oдгoвaрa чињeницaмa, лaкoнски oдгoвoриo: ‘To гoрe пo чињeницe!’. Чињeницe, нaрaвнo, нe oдгoвaрajу ни крajњoj устaшoфилскoj дeсници кojу oд aктуaлнe влaсти рaзликуje сaмo тo штo je oд њe рaдикaлниja и у свojoj устaшoнoстaлгиjи oтвoрeниja. A нe oдгoвaрajу ни Kaтoличкoj цркви кoja здушнo рaди нa ‘лaкирaњу’ пoвиjeсти НДХ и устaштвa кaкo би мoглa – зajeднo сa свjeтoвним влaстимa – зaoкружити зajeднички прojeкт устoличeњa нoвих узoрa дoлaзeћим гeнeрaциjaмa – свeтoг Aлojзиja Стeпинцa и првoг прeдсjeдникa Хрвaтскe – Фрaњe Tуђмaнa. У филму сe, нaимe, нa oснoви зaписa из днeвникa Диaнe Будисaвљeвић, кaжe кaкo тaдaшњи нaдбискуп Стeпинaц ‘ниje мoгao’ пoмoћи у aкциjи спaшaвaњa српскe дjeцe, нeгo je Диaни Будисaвљeвић сaвjeтoвao дa сe, с oбзирoм нa свoje пoриjeклo, oбрaти Ниjeмцимa. Нaпoкoн, филм сe нeћe свидjeти ни нeкритичким aпoлoгeтимa бившe jугoслaвeнскe држaвe, збoг судбинe oнe кoja гa je инспирирaлa. Пoслиjeрaтнe влaсти у Jугoслaвиjи нajприje су узeлe Диaни Будисaвљeвић кaртoтeку с пoдaцимa o спaшeнoj дjeци, пoтoм joj зaбрaнилe билo кaкву aктивнoст нa спajaњу спaшeнe дjeцe с њихoвим oбитeљимa и нa крajу je, дoслoвнo, прeкрилe вeлoм зaбoрaвa. У врeмeну пaртизaнских хeрoja (кojи jeсу били хeрojи!) у сeктaшкoм глeдaњу пoслиjeрaтних влaстoдржaцa ниje билo мjeстa зa хeрoину грaђaнскoг пoриjeклa, к тoмe и Aустриjaнку (мaдa je и oнa итeкaкo билa хeрoинa!). Збoг тoгa нaгрaдe у Пули, a изнaд свeгa oнaj oсмoминутни aплaуз, изрaвни су удaрaц у лицe пoнajприje oнимa кojи свoj избoрни успjeх тумaчe кao пoкрићe зa ствaрaњe ‘нoвe Хрвaтскe’, зaснoвaнe нa лaжимa и нa свe oтвoрeниjeм кoкeтирaњу с нajмрaчниjим стрaницaмa хрвaтскe пoвиjeсти. To jeст удaрaц у лицe свимa, укључуjући и aктуaлну прeдсjeдницу, кojи нису штeдили ни риjeчи ни трудa (нимaлo суптилнo, мoрa сe признaти) дa вeћ и приje прojeкциje у пулскoj Aрeни искaжу свoje увjeрeњe, штo ниje билo ништa другo нeгo врлo jaснa сугeстиja дa нaгрaдити трeбa филм Aнтунa Врдoљaкa пoсвeћeн гeнeрaлу Aнти Гoтoвини. У тoj je причи Гoтoвинa, нe први путa, биo пaмeтниjи oд oних кojи би гa силoм хтjeли прeтвoрити у свojу мaскoту и зaштитни знaк, пa je пoручиo дa oн нa прojeкциjу у Пулу нeћe дoћи, нeгo ћe jeднoм у миру зajeднo с рeжисeрoм oдглeдaти филм. И мaдa je тa изjaвa билa пoзнaтa у jaвнoсти, прeдсjeдницa ниje oдoљeлa, нeгo je нa пoчeтку фeстивaлa ‘пoздрaвилa Aнтунa Врдoљaкa кao свoгa приjaтeљa кojи je, oсим штo je рeдaтeљ, и вeлики дoмoљуб’ штo je њoj, дoдaлa je, пoсeбнo вaжнo. С прaвoм рeдaтeљицa ‘Днeвникa’, Дaнa Будисaвљeвић, кaжe кaкo сe нaдa дa прeдсjeдницa тимe ниje хтjeлa пoручити дa ‘ми oстaли рeдaтeљи нисмo дoмoљуби’ и пoмaлo гoркo дoдaje: ‘Ниje лиjeпo звучaлo’. И дoистa – ниje. Kao штo врлo вjeрojaтнo нeћe лиjeпo звучaти рeaкциje из дeснoг тaбoрa нa пулски успjeх филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’. Oни кojи би нajрaдиje циjeлу Хрвaтску прeтвoрили у пoприштe мaсoвних грoбницa штo би их грoзничaвo oткривaли и истрaживaли, пoвeћaвajући из дaнa у дaн брoj ‘жртaвa кoмунистичкoг рeжимa’ (мaдa je нeспoрнa истинa дa je у вриjeмe тoгa рeжимa, oсoбитo у првим мjeсeцимa, злoчинa билo и нa стрaни пoбjeдникa), a свaкoднeвни живoт у Хрвaтскoj свeли нa кoмeмoрирaњe жртaвa и Другoг свjeтскoг и Дoмoвинскoг рaтa (aли нe свих, a тo je oнo битнo!), сви oни – дaклe – сигурнo нeћe мирнo примити удaрaц штo су им гa свojим oдлукaмa o нaгрaдaмa зaдaли публикa и жириjи. Нaгрaђeни филм oнeмoгућaвa, тaкo би бaрeм трeбaлo бити, дa сe и дaљe гoвoри o устaшкoj држaви кao (и) o oствaрeњу стoљeтнoгa снa хрвaтскoг нaрoдa (jeр ниje тaj нeсрeтни нaрoд вaљдa стoљeћимa сaњao мaсoвнe злoчинa штo ћe их пoчинити нaд ‘другимa и другaчиjимa’). Tрeбao би oнeмoгућити свaкo дaљe пoрицaњe oнoгa штo je, дoдушe ‘сaмo’ нa тeмeљу дoкумeнaтa, пoвиjeсних истрaживaњa и изjaвa прeживjeлих суврeмeникa и дo сaдa билo пoзнaтo: дa je, нaимe, Нeзaвиснa Држaвa Хрвaтскa билa злoчин и у идejи и у прaкси. Нo свe кључнe пojeдинoсти o Хoлoкaусту тaкoђeр су билe пoзнaтe, aли их je тeк чeтвeрoдиjeлнa aмeричкa тeлeвизиjскa сeриja приje нeкoликo дeсeтљeћa нeпoврaтнo ‘усaдилa’ у свиjeст прoсjeчних људи ширoм свиjeтa (a ниje случajнo штo њeмaчкa тeлeвизиja упрaвo oвих дaнa ту сeриjу рeпризирa). У кojoj ћe мjeри бити oмoгућeнo (или oнeмoгућeнo?) дa пулски пoбjeдник дoпрe дo нajширeг кругa пoтeнциjaлних глeдaтeљa, тeк oстaje дa сe види. Вриjeднoст филмa ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ зa кojeгa смaтрa дa би гa трeбao видjeти свaки учeник у Хрвaтскoj, нajнaгрaђивaниjи хрвaтски филмски рeжисeр Рajкo Грлић види oвaкo: ‘To дjeлo укидa сву дeмaгoгиjу кojу су нaмeтнули Црквa, диo пoлитичaрa и рaзнe oргaнизaциje o тoму дa je устaштвo билo нeштo лиjeпo, плeмeнитo и зaслужнo. Taj филм гoвoри o кoриjeну људскoг злoчинa, зaтo je тaкo вeличaнствeн и збoг тoгa je тaкo извaнрeднo примљeн у Aрeни.’ A тaj успjeх у Aрeни, и кoд публикe и кoд oцjeњивaчкoг судa, пoтврдa je дa зa Хрвaтску joш имa нaдe, дa будућнoст Хрвaтскe нису oни кojи инспирaциjу зa свoje дjeлoвaњe нaлaзe у прoпaлим и дaвнo (у свиjeту бaрeм!) oтписaним и пoрaжeним идeoлoгиjaмa дeснe прoвeниjeнциje. Нe, будућнoст Хрвaтскe су oни кojи сe, мaкaр и нa сaмo oсaм минутa, тргну и пoкaжу прaвo лицe Хрвaтскe кaквa би трeбaлa бити. И зaтo je тa пулскa ‘oсмoминутнa Хрвaтскa’ тoликo вaжнa. Дaнaс, a пoгoтoвo сутрa. Tomislav JAKIĆ
  7. Некадашњом црногорском химном „Онам онамо“ коју је написао краљ Никола Први Петровић, коју су извели чланови Српског пјевачког друштва „Светосавник“ руковођени диригенткињом Ратком Вујачић почело је „Српско вече“ у крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења. Потом су услиједили стихови Десанке Максимовић, које је прочитао водитељ вечери Драган Алорић, које је бројна публика, међу којима и амбасадор Србије у Црној Гори др Зоран Бингулац, наградила аплаузом. Организатори ове успјешне музичко-поетско-бесједничке вечери били су СПД „Светосавник“ и Српски национални савјет у Црној Гори. Гост вечери, протојереј мр Предраг Шћепановић, након Алорићевог уводника и хорског наступа, подсјетио је како је некада Десанка Максимовић посјећивала и подгоричке школе и дружила се с дјецом, читајући им своје стихове, притом не слутећи да је данас више неће бити у овдашњим читанкама. Шћепановић је публику подсјетио и ријечи Светог Петра Цетињског, који је пролазећи Катунском нахијом с ђаконом, изненада заплакао. На ђаконово питање зашто плаче, Св. Петар је одговорио „Плачем над Црном Гором у 20. вијеку, дабогда ни пашче не доживјело те муке“. А, ово вече, додао је, и организовано је како би се пјесмом и поезијом покушале ублажити те ране у Црној Гори. Осврнуо се и на значај поезије, пјесме уопште, прича које су се преносиле с кољена на кољено, истичући да смо као народ захваљујући томе сачували историју, наду и идеју о слободи. А, све то, може се сажети у питање које су старији некад постављали дјеци, а које је било повод и за једну Бећковићеву поему „Чији си ти мали“. „То питање нам је као дјеци често било досадно, но, како сазријевамо, схватамо да је важно да знамо ко су нам били славни преци, рекао је Шћепановић и додао: – Пјесма је израз наде и васкрсења, и једино што је имао отац да остави сину, и син своме сину, била је нада да ће сванути дан, дан велики као Видовдан, и да ћемо се ослободити. У то име и ово је вече слободе, пјесништва и свега онога што је наш народ дао свијету и хришћанству, рекао је Шћепановић. Публици се обратио и др Момчило Вуксановић, предсједник Српског националног савјета, најављујући да ће оваквих вечери бити још, и то не само у Подгорици, већ и другим градовима Црне Горе и региона. – Желимо да покажемо да постоји огроман простор српске културе, у којем ми морамо и можемо на оригиналан начин чувати сопствени идентитет. У времену када нам нападају Цркву, нападају језик и затиру ћирилично писмо, и када из наставних програма избацују све што је везано за српску културу, књижевност и што је најважније постојаност српског народа у Црној Гори, СПД „Светосавник“ и СНС покушаће да организују што више манифестација, руководећи се ријечима академика Чедомира Попова приликом оснивања Матице српске у Црној Гори „Ако не можемо да живимо у једној држави, живјећемо у једној култури“, рекао је Вуксановић. Публика уживала у бесједи и пјесми Хор „Светосавник“, који очигледно и бројем чланова и интерпретавино све више напредује, извео је поред химне и пригодне хорске обраде пјесама „Свилен конац“, „Најдужа ноћ“ из филма „Заспанка за војника“, Мокрањчеву осму Руковет са пјесмама са Космета, пјесму „Црвен цвете“, руске пјесме „Тамна је ноћ“ и „Ћерјомуха“, „Српкиња“ и „Тамо далеко“. Као солисти хора наступиле су Ирина Ћалић, Теодора Ћалић, Бојана Радовић, а хору је помагао и хармоникаш Миљан Лакићевић. Хорски пој употпунили су стихови Добрице Ерића, Лазе Костића, али и дијелови из бесједа Матије Бећковића и Франца Вебера. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Од срца хвала овим људима! Бог им добро дао.
  9. У целокупној историји српске културе мало је интелектуалаца који су као Владета Јеротић стекли тако велику популарност да су постали и својеврсни културни феномен свог доба, оцењено је на јучерашњем комеморативном скупу у Српској академији наука и уметности (САНУ) у Београду посвећеном успомени, како је речено, на „једног од најугледнијих њених чланова последњих деценија”, „човека доброте и наде”. Његова популарност, наглашено је, дошла је као дар способности да на сложена питања из разних области – медицине, психологије, теологије, књижевности, уметничког и научност стваралаштва, пружи јасне, разумљиве и највећем броју слушалаца прихватљиве одговоре који су долазили од оног коме се веровало. Академик Миро Вуксановић, који је говорио испред Одељења за језик и књижевност, чији је члан био и Јеротић, рекао је за њега да нисмо имали савременика који је на „такав начин ставом, речју, умео да лечи кроз сусрете, не само појединачне већ и на великим скуповима, којих је било такорећи непрекидно у Србији и ван ње”. „Могло би се рећи да је Владета Јеротић културно добро, или национално добро, јер је његовим књигама, сабраним делима, забележено нешто јединствено”, рекао је Вуксановић, објашњавајући да се то огледало у бројности и разноврсности тема о којима је говорио Јеротић. За Јеротића је Вускановић навео да је, уз Патријарха Павла, човек који је највише допринео да се православни свет вратио Цркви, па их је сједињене и унео у своју „биографију памћења”. Помињући бројне Јеротићеве разговоре са људима, Вуксановић је рекао да је Јеротић „говорио као да мали крстови падају у руке слушатеља”, а чинио је то „сваконоћно, свакодневно, где год га позову”. На комеморативном скупу, којем су присуствовали др Владимир С. Костић, председник САНУ, академици и сарадници Акадмије, чланови породице, блиски пријатељи, познаваоци и поштоваоци почившег академика, међу којима је и протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина београдског Саборног храма, говорили су и научни саветник у САНУ Бојан Јовановић и аутор ТВ емисије Агапе Александар Гајшек. Јеротић је преминуо 4. септембра ове године. Диплому психијатра стекао је на Медицинском факултету у Београду, специјализовао је неуропсихијатрију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Био је начелник психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”, дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао пастирску психологију, члан Удружења књижевника Србије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
  11. Treba mi pomoc! Na datoj trani sajta Библијски институт se pominje knjiga: АПОСТОЛИ СУБВЕРЗИВНЕ НАДЕ. Tamo se daje i predgovor srpskom izdanju, ali nema linka ka pdf fajlu. Ili pdf fajla te knjige nema ili ja ne mogu da ga nadjem. Ako ga nema kako doci do te knjige. Moze li se i gde poruciti, i kako? Molim uputite me, ko zna.
  12. Образовно - научна редакција РТСа управо је поставила на свој јутјуб канал, емисију "Траг у времену - Пут добра оца Тадеја" из 1995. године. Са великим духовником у аутентичном амбијенту манастира Витовнице разговарала је Вида Томић. Редитељ: Драган Ћирјанић, уредник: Петар Савковић. Не пропустите овај редак доживљај благодатне енергије и мудрости у Христу Спасу, старца Тадеја. View full Странице
  13. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.
  14. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави. View full Странице
  15. И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже: Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао: Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“ Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега. Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“ И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му: Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу. Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе. Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу! Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш. Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем. Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји. Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем. Рекао сам једној жени: Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао: Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега. Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу: Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то: Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање. Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз. Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост. Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало. А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога. Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“. Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено. На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли: Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили: Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“ Ето то је још једно решење за неке проблеме. А неко каже: Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити. Ти ћеш ми рећи: Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији: Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио: Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ. Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе. Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли: Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“. За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада: Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла: Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“ Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу. Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен. У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“. Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља. Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима. Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао: Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“ Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење. Извор: Православие.ру
  16. За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22). Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“ И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку. Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла: Ја губим разум, плачем и дању и ноћу. Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже: Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне! Ја сам јој рекао: Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити. Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“ Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега. Када дођеш до крајње границе, онда ускоро долази чудо, говорио је један парализован човек - Бог ме не напушта. Решење се често појављује када се нађеш у ситуацији да више немаш куд. Тада кажем Богу: „Ако нешто не учиниш, ја овако не могу даље да живим!“ И заиста, нешто се догодило, и дела у његовом животу су се мењала. Он се најпре мењао душевно и приступао је проблему са више радости, оптимистично, са надом и вером. Рекао сам му: Да би се појавило решење неког нашег проблема, потребно је да имамо поверење да ће се догодити нешто боље. Ако решење не ишчекујеш са надом, оно се неће ни догодити. Неки људи се у својим потешкоћама и очајањима повлаче и изводе коначни закључак да се у њиховом животу ништа неће променити, свему је крај! А с обзиром да они не верују да ће се нешто променити, онда се решење не може ни десити. Веома је важно веровати у промену, у исцељење, чудо, у побољшање нашег живота, нашег детета, супруга. Односно, важно је да у нашој души постоји нада да се приближава нешто боље од очаја и разочарења. На пример, када се врши тајна јелеосвећења над неким, то се не врши само формално, него са вером, да ће се захваљујући овом помазању десити нешто важно у души болесника, а такође и у његовом телу. Тако ми почињемо да тражимо решење без вере. Шта Христос пита пре него што изврши чудо? „Верујеш ли ти“ (уп.Јн.11,26). Односно, верујеш ли да ти могу даровати радост, да ти могу дати исцељење, да могу васкрснути твоје дете? Када би неко рекао: „Верујем!“ - тада би се догађало чудо, зато што веровати значи отворити душу, имати поверење, примати радост у себе. Све ово зависи и од тога како су нас вапитавали. Већина нас не верује искрено да ми заслужујемо да се радујемо. Ми смо на неки начин повезали радост и срећу са казном. Када се много радујемо, тада кажемо: „Ох, ово се неће добро завршити. Данас смо се много смејали, а сутра ћемо плакати.“ Чекамо да се сутра догоди неки инцидент и питамо се зашто нам је био потребан толики смех! То јест, радовање је недопустиво, и чим почнеш да се радујеш, очекујеш да ћеш добити ударац по образу! Страшно је што смо ми научили да овај ударац произилази из Божијих руку! Ми мислимо да Бог уствари не жели да се радујемо, да он жели да види како плачеш, како се мучиш, како се кажњаваш, осећаш кривицу, не налазиш решење. Мислиш да те Он посматра као нека деца, која муче инсекте и пробадају им тела, отклањају крила, и уверен си да је Богу пријатно да те посматра како се тако мучиш. Ако је то твоја психологија и ако имаш такав став, онда се у твом животу ништа не може променити. Веома је важно да имамо поверење да је решење нешто што заслужујемо и што нам Бог даје као одговор на било који проблем. Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати. Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји. Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити! Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом.“ Са ишчекивањем. Рекао сам једној жени: Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка. Имала је тридесет година, па сам јој рекао: Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме? И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега. Али, ја га не познајем. Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити. То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама. Решиш им један проблем, а они кажу: Дааа, али....постоји и ово... Решиш им и то: Да, али то није тако, али... То су људи који су стално незадовољни. Човек који је незадовољан не налази решења, не зато што она не постоје, него због тога што он није спреман да отвори своју душу да би их примио. У његовом животу постоји само роптање. Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз. Али када не живимо у складу са духом Христових заповести... Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. Не пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост. Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало. А шта је решење? У једној кинеској пословици се каже: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. Јер, када нешто нема решење, прихватиш то као датост, и не узнемираваш се много због тога. Пример: у једној породици био је болестан човек, он није боловао од грипа, већ од озбиљног дугогодишњег обољења, имао је парализу, или нешто још много озбиљније. У оваквој ситуацији не можеш да кажеш: „Желим решење. Желим да се промени моје стање!“ На пример, дете је парализовано, и шта ти ту можеш да учиниш? Постепено прихваташ да је то датост и да нема решења, у почетку вичеш, нервозан си, свађаш се, препиреш се са Богом, са друштвом и целим светом, али после три - четири године ћеш рећи: „Шта да радим? Морам да живим. То је моје дете, моја животна ситуација, и ја то не могу променити. Прихватићу то, ја га волим и грлим“. Такво је решење неких проблема. Неки проблеми не решавају се споља, већ само унутар нас. Када моја душа прихвати то, ја ћу се смирити. А све оно што је споља видљиво, остаје непромењено. На Кипру имам пријатеље, који су добили дете са Дауновим синдромом. Поред њега имају још здраве деце, али последње се родило болесно. Они то нису знали, него су сазнали тек када се дете родило. У почетку су тражили решење. Али какво решење можеш да пронађеш у овом случају? Не постоји решење. Они су били пуни гнева, нису прихватали савете, нису желели да слушају речи утехе. А када би им неко износио узвишене речи о Богу, спуштали би слушалицу, а потом би рекли: Молим те, ти си добро, и сад желиш мени да дајеш савете преко телефона, како ја треба да прихватим своје дете такво какво је, не слажем се са тим! Али после годину - годину ипо пана, они су говорили: Ово дете је наша радост! Они сада дететову болест сасвим другачије подносе и прихватају. Ништа не сме да буде на силу, него ти сам одлучујеш и говориш: „Живећу са овим дететом!“ Ето то је још једно решење за неке проблеме. А неко каже: Ако ми Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! А шта ти желиш? Мој нос, какав је мој нос? Какве су моје уши? Зашто тако говориш? Незадовољан сам собом. Неке ствари у животу не решавају се онако како ми хоћемо. Потребно је да их прихватимо, да се помиримо са неким стварима, да заволимо себе онаквима какви јесмо. Једноставно, хајде да променимо оно што се може променити. Ти ћеш ми рећи: Зар није могао да изврши операцију? Он ми је ово причао 1992. године, када се такве операције нису обављале. Тако ми је један ученик рекао, док сам био катихета у гимназији: Ако ми до Божића Бог не пошаље решење, окончаћу свој живот! Ја сам му одговорио: Зар је то решење? Он је слушао неку страну песму под називом „Одлука о самоубиству“. Када у своју душу примиш реч „самоубиство“, какав излаз из својих проблема можеш пронаћи - одмах трчи код лекара! То значи да је ситуација крајње озбиљна. Када размишљаш о смрти као решењу својих проблема, то значи да се у теби појавила депресија, очај и безнађе. Разуме се, треба да идеш код свог духовника, да одлазиш у Цркву да се молиш, али ако је твоје стање још горе, праћено безразложним плачем, и потпуним очајањем, ако све посматраш у сивим бојама, и на најблиставије Сунце гледаш као на таму, и ништа ти се не допада, онда се решење не налази у речима, него похитај право код доктора, теби је неопходно лечење, теби је потребна помоћ. Многи људи се муче, али не куцају на права врата. Они куцају, али не на та врата. Довели су ми једно дете да бих над њим прочитао молитве заклињања, а дете је имало чисто психолошке проблеме. Наравно, нисам читао ове молитве, јер не могу рећи детету, младом човеку, са којим је очигледно све у реду: „Изађи нечисти демону!“ Са дететом је све у реду, односно, наравно није у потпуности све у реду, али он није бесомучан, с обзиром да може да иде у Цркву, да се моли, да се причешћује. Али, само су у његовој души налазе проблеми неуролошке и психолошке природе. Дакле, неке ствари треба да прихватимо такве - какве су, али постоје и друге ствари које се помињу у кинеској изреци: „У животу се немојте бринути за две ствари, за оне које се решавају, и за оне које се не решавају“. За те ствари и ситуације које се не решавају, рекли смо да треба да их прихватимо онаквима какве јесу. Али за оне ствари које су решиве, потребно је да нешто урадимо. На пример, жена коју муж злоставља не може да каже: „Решење је у томе да прихватим ситуацију таква - каква је“. Излаз није прихватање злостављања, већ је потребно сести и разговарати, како би се нашао заједнички језик, као што су недавно учинили једни супружници, који су ми рекли: Сели смо и рекли: наш брак не може овако да се настави. Морамо да увидимо шта се догађа и да пронађемо неко решење. Пролазе месеци, године, а ми не можемо пронаћи заједнички језик међу собом. Свађамо се, изједамо једно друго, вичемо. Потребно је наћи излаз. Не можемо наставити овако све док не постанемо седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци или стогодишњаци. У овој ситуацији је потребно ударити шаком о сто, у позитивном смислу речи, затражити своја права, сагледати у чему је проблем, јер да би један супружник разумео другог и потребе његове душе он мора да схвати да: „Ја се нисам удала за тебе да бих изгубила сопствени живот, да би моје срце потамнело, да би довео и себе и мене до тешке физичке болести. Потребено је да размотримо шта се догађа са нама двома“. За неке ствари решење је почети са променама у свом животу. Измени оно што ти се не допада. Тако ми је на Светој Гори говорио један познаник, који није могао да остане у једном манастиру. Он се борио са тим једну, две, три године, а затим је отишао у други манастир. Упитао ме тада: Да ли сам добро урадио? Зашто губити разум, зар није боље учинити нешто од чега твоја душа може да процвета, оживи и да би ти достигао нешто узвишено. Тако ми је једна особа рекла: Зар није развод боље решење у поређењу са мучењем које се никада неће окончати? У суштини, готова решења и рецепте није лако давати. Ја сад кажем: „Развод!“ - а неки ће рећи: „Отац је рекао да је развод у реду, па ко хоће нека се разводи!“ Ја то нисам рекао, него да је у неким случајевима, за одређене људе боље да се разведу, да би се догодило нешто, што би променило тај „систем“ како не би заједно изгубили себе. Да би се решили неки проблеми неопходно је нешто променити код куће, у нашим односима, у породици, на послу. Некога на послу стално ниподаштавају, забадају му нож у леђа, вређају га, исмевају. Он тамо не може да каже: „Ја сам хришћанин! Ја подносим жртву! Због кога? Имам породицу, децу, имам плату“, тамо једноставно мораш да затражиш своја права. Зато хајде да разјаснимо, шта значи бити хришћанин, и шта значи бити смирен. У Цркви се то назива расуђивање: Бог нас непрестано просветљује, како да одговоримо на сваки животни изазов. Негде није потребно ништа учинити и прихватити све како јесте, а у другој прилици морате ударити шаком и рећи: „Не! Ово мора да се промени! Од понедељка ћу бити друга особа. Ја имам право да будем срећан, али како да будем срећан, ако ми од нервозе опада коса, ако се разбољевам, ако ми коса седи, ако ми лице прекривају боре, ако ме боли желудац, ако не могу да спавам ноћу? Наћи ћу неко решење“. Али, опет је добро што живимо у оваквом времену, јер ово о чему сада говорим, у давним временима је доживљавано као сан летње ноћи. Било је епоха када је жену тукао муж, и она је свакодневно трпела батине. Она би једноставно рекла: „Имам мужа, који ме повремено ошамари“. Она је о томе причала само са неком од својих пријатељица. Данас је другачије. Недавно је био међународни дан борбе против породичног насиља. Тако дакле, за неке проблеме треба наћи решење код куће. Али ево још једног проблема. Ми обележавамо још и дан борбе против насиља над мушкарцима. Постоје и такви мушкарци који трпе батине од својих жена. Знам такве случајеве. Али, решење није у томе да се делимо на партије и таборе и проналазимо победнике и губитнике, већ да сви будемо победници у љубави у свом дому, и да живимо у слози једни са другима. Неки супружници ми чак нису ни говорили да желе да пронађу решење, него су ме питали ко је од њих двоје у праву. Ја сам рекао: Па добро, ако кажем да је један у праву, шта ћеш ти учинити касније? Зар нећеш рећи: „Отац ми је рекао да сам у праву!“ Дакле, у следећој свађи, он ће то искористити и рећи: „Отац је мени рекао да сам у праву!“ Ради се о томе да не побеђује онај ко је у праву. Христос је победио не због тога што је у праву, Он је победио зло, зато што је прихватио да се лиши сопственог права и да буде распет. То је противречна логика, коју Црква уноси у наш живот. Уколико неко жели да жртвује нешто за добробит своје породице, а да притом не шкоди својој души, треба га пустити да то учини. Он ће тражити, одустајати, мењаће се , али све дотле, докле му је очувана духовна равнотежа и спокој. Али, уколико га све то разграђује, онда је потребно наћи друго решење. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...