Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'надбискуп'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. На миси поводом Сретења Господоњег, Дана државности Републике Србије, у цркви Криста Краља у Београду надбискуп Станслав Хочевар одржао је проповед у којој је узмеђу осталог поручио: -Нема, наиме, сумње, браћо и сестре, да је у овом нашем видљивом и створеном свету најважније и најприоритетније сачувати и развијати прави, то јест позитивни однос према Првоме, према Зачетнику свега, према Творцу свега! Кад се изгуби однос према Изворнику, према „Истоку“, кад смо уништили однос према ономе ко је дао Печат свему – све губи своју изворност, све је могуће искривити, деформисати. -Наша ослоњеност на Изворник, на Исуса Христа – Правога Бога и правога човека – омогућује да све не само сачува праву вредност, него да се та вредност непрестано увећава, умножава и тако ствара нове вредности… Управо о томе говори апостол Павле у посланици Филипљанима: „Чините што је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год је љубазно, што год хвале вредно! У срцу нек вам је крепост – врлина, похвала!“ Такво је, наиме, срце које је повезано с Творцем! Без величања Творца, јер само то је аутентично поштење, ниједна заједница не може напредовати! Сиромаштво, проблеми, неразумевање међу људима не долазе из недостатка материјалних добара, него из недостатка аутентичних релација према Творцу. Где нема односа према Творцу, тамо нема ни аутентичних ствари, то јест, нема ни материјалних добара!, поручио је Набискуп и наставио: -Већ пророк Исаија, тај прави еванђељски великан из најделикатнијег тренутка прадавне јеврејске повести, говори да је у свима нама тама ако се не дамо осветлити од Онога који долази – од Исуса; он тврди, даље, да је свуда на Земљи прави мрак ако Земљу – иначе тако предивну – не осветљује Син, Син писан великим словом; јер само Он нам омогућује својим синовским очима – те, дакле, у правом светлу – гледати овај свет. Само у Његовој светлости – тврди псламопојац – и ми видимо и гледамо светлост. Управо зато, каже велики Исаија, само је Исус „саветник чудесни, Бог силни, Цар мира!“ Да, Он сам постаје чак „Отац вечни“, јер у Њему, у Првоређеноме и Јединорођеноме, огледа се Очева Снага, Сила, моћ, богатство; само у Њему и по Њему можемо и ми људи успешно наставити састварање света, очувати хармонију космоса, здравље људи, унапредити њихову радиност, креативност, одговорност. -Молити се за државну заједницу и приносити жртву за државну заједницу – значи откривати незамењиву вредност зрелих људских лица. Само чување тајне светости живота и изграђивање тих живота до висине блаженстава (блаженства су дух живота) омогућује државној заједници интегрални напредак у интегралноме богатству! Сви друштвени односи, сва такозвана политика – а политика значи бринути се за опште добро свих – мора бити у служби интегралнога рађања нових људи: и у кванитативном и у квалитативном смислу. Данашњи човек, отргнувши се од Бога, од Творца, више не покушава да припада људскоме роду и да треба заступати развој људскога рода! Он се данас осећа само као индивидуа, као прах у космосу, као од стабла живота отргнути лист с којим се поиграва вихор идеологија. Прекинути нормалан развој људскога рода увек значи порицање Творца и затварање самога себе у тамницу бесмисла и нихилизма, рекао је надбискуп Хочевар. -Блажени, пак, они који су сиромашни духом, што значи да на прво место стављају Бога и сваку људску личност – икону Божју – јер само тако ће се из тога односа по себи нужно рађати материјално богатство. Благо свима ожалошћенима – онима, дакле, који су жалосни због данашњега нихилизираног материјализма и агностицизма – јер они својом жалошћу најбоље траже прави однос према вредности. Благо онима који се нису отровали данашњом агресивношћу и деструктивношћу толиких медија, те мирно сведоче за праве вредности: они ће освојити далеко лепши свет Божјега Царства. Блажени су сви који у наше време толике корупције и первертираности на моралном подручју – својим живљењем гладују и жеђају за оном праведношћу која влада у космосу Пресвете Тројице; они ће такав космос заједништва стварати на нашој Земљи… и у вечности!, поручио је Надбискуп. -Благо свима који упркос толиким рекламама и телевизијским „ријалитима“ могу гледати само јединог Заручника, „Најлепшег“ заручника читавога човечанства. Контемплирајући Њега, способни су тражити само оно што је аутентично, што доноси мир, што ствара заједништво. Такви, наиме, знају да само аутентично заједништво може стварати поверење, а из нашега међусобног поверења рађа се и свеопштее узајамно такмичење: у поштовању, љубави, служењу, материјалним добрима, нади – нади као јединој динамици будућности, нади која обилује духовним, душевним и материјалним дубинама… Верујемо да Бог Отац ствара такве личности за нашу земљу, верујемо да Богочовек Исус бира такве људе за Србију, верујемо да Свети Дух посвећује и охрабрује такве личности за нашу државну заједницу, поручио је набискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  2. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква
  3. Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  4. Поводом божићних и новогодишњих празника београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је у четвртак 20. децембра, у просторијама Надбискупије у Београду приредио пријем за преосвештенство, екселенције амбасадоре, представнике различитих институција, организације, заједнице и различита удружења. Екуменски мошки збор је одпевао неколико божићних песама. У уводним речима и поздраву, надбискуп Хочевар се овако обратио гостима: “Овај наш скуп, овај наш сусрет – радо називамо пријемом. Што значи да неко мене, моју личност, моју заједницу, мој народ, моју државу – прихвата, признаје и прима; над мојим постојањем неко се радује и верује у моју мисију. Управо тако, браћо и сестре, драги сви ви пријатељи Kуће сусрета; еццелленза реверендиссима – Нунзио Апостолицо, ваша преосвештенства, екселенције амбасадори, поштоване даме и уважена господо, драги сви ви представници различитих институција, организација, заједница и удружења! Ова кућа, овај дом, ова институција – Београдска надбискупија – све вас с великим поштовањем поздравља и с још већом радошћу кличе: Добро дошли! Завршавамо „Годину заједништва“ – годину молитве, проучавања, порука мира и рада. Ми верујемо да је сваки сусрет у миру, као и сви многоструки сусрети у креативном миру – да су сви они могући! Зато мир ове Божићне тајне желимо да разменимо са свима вама, наши уважени пријатељи! Спокојно можемо да вам обећамо да ћемо све своје мисли, поруке, молитве и целокупну делатност посветити питању мира. Вама је такође познато да први јануар сваке године, који је иначе велика светковина Пресвете Богородице, обележавамо као „Дан мира“. Свети отац папа Фрања упутио је, наиме, свим особама одговорним за стање у свету поруку да је добра политика она која је у служби мира. Тој његовој поруци се – сада већ традиционално – придружујемо и ми, јер на тај дан у Цркви Kриста Kраља зазивамо Свевишњег, да свима нама подели мир, разумевање и сарадњу међу народима. Позивамо и вас на то славље. А вечерас вам желимо управо то, да 2019. година буде „година мира, разумевања, правде и сарадње“. Српској православној Цркви желимо богато и инспиративно славље 800-годишњице аутокефалности. Свима изричемо најдубљу захвалност за све видове сарадње, помоћи, саветовања и солидарности… Знамо и верујемо да аутентичним слављем Божићне Тајне можемо да изрекнемо, изразимо, учинимо и учврстимо све оно што не можемо да искажемо својим речима. Нека нам, дакле, буде срећан и благословен Божић! Свима кличемо: Мир Божји – Христос се роди – Ваистину се роди! Нека Његова моћ буде у свима нама, а посебно сада – током овог сусрета – да будемо у стањуда откријемо какав заправо пријем нама приређује само божићно Небо! Добро дошли своме Дому! Извор: Београдска надбискупија
  5. Кардинал ће присуствовати званичној церемонији у спомен-гробљу за пале аустро-угарске војнике 10. новембра – Предвиђен састанак са српским патријархом Иринејом – Аустријски војни бискуп Фрајштетер такође у Београду. Кардинал Кристоф Шенборн допутоваће у Београд средином новембра, где ће присуствовати спомен-служби поводом завршетка Првог светског рата. У суботу, 10. новембра 2018, бечки надбискуп ће у јутарњим часовима предводити заупокојену мису за мир, помирење и правду међу народима у католичкој катедрали Успења Блажене Девице (Хаџи Мелентијева) у Београду заједно с надбискупом београдским Станиславом Хочеваром. У раним поподневном часовима посетиће спомен-гробље аустријских војника на Новом гробљу. На Новом гробљу је, поред других, сахрањено 640 аустро-угарских војника који су пали 1914. и 1915. године у борбама за Београд. Тачно њих 320 су Аустријанци, а 320 Мађари. Пре годину дана надбискуп Хочевар је освештао обновљену капелу у знак сећања на пале војнике аустро-угарске војске. Политички и војни функционери и представници дипломатског кора учествоваће у обележавању стогодишњице. Савезни председник Аустрије Александар ван дер Белен недавно је посетио спомен-гробље на Новом гробљу заједно са српским колегом Александром Вучићем. У суботу 10. новембра у 17 ч. на Богословском факултету биће приказана књига кардинала Шенборна „Христова школа живота“. У недељу 11. новембра Кардинал ће посетити један избеглички центар који финансијски помаже и Каритас Аустрије. Београдска набискупија најављује да ће се 9. новембра (петак) пре подне у просторијама Народне банке у Немањиној улици одржати конференција на тему Европски идентитет, док ће се увече у самој Надбискупији приредити екуменски догађај Поруке мира. Извор: Српска Православна Црква
  6. Кардинал ће присуствовати званичној церемонији у спомен-гробљу за пале аустро-угарске војнике 10. новембра – Предвиђен састанак са српским патријархом Иринејом – Аустријски војни бискуп Фрајштетер такође у Београду. Кардинал Кристоф Шенборн допутоваће у Београд средином новембра, где ће присуствовати спомен-служби поводом завршетка Првог светског рата. У суботу, 10. новембра 2018, бечки надбискуп ће у јутарњим часовима предводити заупокојену мису за мир, помирење и правду међу народима у католичкој катедрали Успења Блажене Девице (Хаџи Мелентијева) у Београду заједно с надбискупом београдским Станиславом Хочеваром. У раним поподневном часовима посетиће спомен-гробље аустријских војника на Новом гробљу. На Новом гробљу је, поред других, сахрањено 640 аустро-угарских војника који су пали 1914. и 1915. године у борбама за Београд. Тачно њих 320 су Аустријанци, а 320 Мађари. Пре годину дана надбискуп Хочевар је освештао обновљену капелу у знак сећања на пале војнике аустро-угарске војске. Политички и војни функционери и представници дипломатског кора учествоваће у обележавању стогодишњице. Савезни председник Аустрије Александар ван дер Белен недавно је посетио спомен-гробље на Новом гробљу заједно са српским колегом Александром Вучићем. У суботу 10. новембра у 17 ч. на Богословском факултету биће приказана књига кардинала Шенборна „Христова школа живота“. У недељу 11. новембра Кардинал ће посетити један избеглички центар који финансијски помаже и Каритас Аустрије. Београдска набискупија најављује да ће се 9. новембра (петак) пре подне у просторијама Народне банке у Немањиној улици одржати конференција на тему Европски идентитет, док ће се увече у самој Надбискупији приредити екуменски догађај Поруке мира. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Version 1.0.0

    28 downloads

    Књига на документован начин, користећи архивску грађу из свих релевантних извора (Ватикан, Италија, Хрватска, САД, Велика Британија, Немачка, Југославија), приказује улогу Ватикана и Католичке цркве у Хрватској у геноциду над Србима за време НДХ и II светског рата. Италијански аутор посебно истражује и истиче одговорност примаса Хрватске, монсињора Алојзија Степинца. Књига представља својеврсну ауторову реакцију на проглашавање Степинца за блаженог.
  8. Свечаности су присуствовали представници Народне скупштине Републике Србије, представник Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама пуковник Саво Иришкић, представници Војске Републике Србије, Главни војни капелан Војске Србије са помоћником, помоћник Главног војног имама Војске Србије, амбасадори државних заједница, представници локалних власти, делатници на подручју културе, друштвених институција и друштвених комуникација, представници Његове светости патријарха српског – браћа из Српске православне Цркве, Муфтија србијански Абдулах Нуман и остали верници. Литургију је песмом пратио Екуменски мушки збор с диригентом Братиславом Прокићем. Надбискуп је свима пожелео срдачну добродошлицу и истакао како је Београд сам по себи град сусретања и прожимања. „Тако је сасвим логично, да желимо посебном пажњом антиципирати празник Сретења и тиме приказати небеску жртву и молити се за нашу државну заједницу“, Србију, рекао је монс. Хочевар. У проповеди, надбискуп Хочевар је нагласио како је наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. „Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње“, рекао је надбискуп. После литургије надбискуп Хочевар је госте позвао у кућу Ординаријата на агапе и сусрет у заједништву. У наставку доносимо проповед надбискупа у целости. Тражите и наћи ћете „У даним његовим цветаће правда и мир велик довека…“ (Пс 72,7) Тако, браћо и сестре, пева и обећава псалмиста, који нас уједно својом великом мелодиозношћу и инспирацијом условљава… „У Његовим данима“, каже, „цветаће правда!“ – Који су то Његови дани? Његови су дани – дани Богочовека Исуса Христа! Од када је Он постао човеком, присајединио се сваком људском бићу и тако постао универзални критеријум свега. Његови су дани дакле онда, када смо ми – свесно и слободно прожети љубављу и обучени храброшћу – мислима, речима, делима и стилом живота – потпуно Његови. Правда цвета онда, када је човек као појединац или као део заједнице, потпуно Његов. Његови су дани тада и тамо – где су наши односи с Творцем хармонични и динамични; отворени за Његову вољу и прожети Његовом снагом. Где цвате ова и оваква правда, тамо и само тамо рађају се највећи плодови; плодови мира! „Мир није одсутност рата“ – каже мајка Црква у својем најдубљем миленијумском искуству, „већ плод најдубље хармоније свих вредности које живимо и Божије благодати, која у нама делује“. Имајући, предрага браћо и сестре, пред својим духовним очима ова најдубља спознања, која су дар Духа Светога, а уједно смо свесни, у каквим друштвеним условима на разини читавога света живимо, искрено смо позвани на најдубља промишљања. За нас људе би било данас погубно поновно се предати заводнику, који је првога човека одвратио од свестраног сагледавања стварности и тако се он радије препустио само ономе „што је лепо за поглед и укусно за јело“, како тврди 1. Мојсијева књига – поглавља протологије. Оваква секуларизација, која је већ онда почела, тј. давање приоритета видљивоме и опипљивоме – може нас поновно гурнути из раја наде; из раја оправданих очекивања! Свето Јеванђеље нас је данас јако опоменуло, „да иштемо, да тражимо, да куцамо…“ (Мт 7,7) Они који се задовољавају само „видљивим и опипљивим“, немају више што тражити! Они траже само већи квантитет; изгубили су осећај за квалитет. Такав начин живота ствара само већа сметишта! Сви ми пак, који смо данас поновно чули пророка Изаију, да је наше богатство у Новорођеном Сину, у Сину Божијем, у Богочовеку Исусу Христу, ми живо осећамо да је наша задаћа тражење квалитета. Откривамо, да је наша снага у рађању новога човека. Сви ми осећамо да би требали имати филозофски и теолошки факултет – да се само симболично изразим – предност. Да би требали ми сви имати као приоритетну задаћу, свим снагама у свим становницима наше драге Земље пробудити жељу и чежњу за трагањем; за тражењем нових људи; за тражењем виших и већих вредности. Људско биће, као и биће сваке племените заједнице, народа или нације, не може се задовољити само са постигнутим; не може бити аутархично – самодовољно. Сви ми знамо из сопственог искуства: nonprogredi – regrediest; сви ми интуитивно осећамо да је једина аутентична срећа и блаженост на земаљском путу, напредовање у позитивном расту; у мистичном сједињењу с Богом, па зато – нужно – у сједињењу са свим људима… са свим становницима Земље. Ко не носи све људе у своме срцу, не носи нити самога себе; није дакле господар самога себе! Зато остаје биће псовке, незадовољства, мржње и зависности. Ко, дакле, не иште праве путеве, не тражи новог човека и не куца на врата историје, не поседује нити самога себе нити пунину заједништва. Наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло је свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње. Убеђени смо дакле, да нас сва сећања прошлости – да ли је то крфска декларација, указивање Мајке Божије у Фатими, почетак бољшевистичке револуције, крунисање краља, рађање Краљевине или аутокефалности СПЦ: убеђени смо дакле да нас све то, јер желимо да волимо Бога, води до нових могућности, до лепших решења, до Тајне Ускрса. Прогласили смо „Годину заједништва“ не само да бисмо непрестано превазилазили све ране, које су се показале пре сто година поводом завршетка Првог светског рата, већ да би све те страшне ране, као што је то у Ускрслом Господу, постале мелем и лек за будућност. Ми се на овим местима, где су се некада захуктавали ратови, непрестано молимо и славимо свете тајне преображења, да управо одатле изађе нова снага васкрсења и преображења. У нашем Богородичином парку стоји и либански кедар, засађен од представника Католичке и Православне Цркве; расте и „стабло мира“, које су засадили председник Владе Србије и амбасадор Аустрије! Али расте и посебно разгранато стабло као што су били разгранати представници свих Европских народа и наше отаџбине, који су у Београду, размишљајући о помирењу, пружајући отворене руке свима онима, који су некада ишли затвореним песницама један против другога. Поштовани, тко не иште, тко не тражи, тко не куца, тај не прихвата Тајне Богочовека Исуса Христа! Он је раширених руку на Крсту молио Оца за опроштење свих грехова. Ускрснувши од мртвих – тада је наиме било његово тражење новога живота довршено – свима је и свагде поручивао само мир… „Мир вама!“ Како бисмо могли ми, који се радо проглашавамо Његовима, још увек говорити о освети? Смемо ли још увек да будемо прожети негативним предубеђењима једни према другима и ношени предрасудама? Св. Јаков нам је поручио: „Ако у срцу имате горку завист и свадљивост, не узносите се и не лажите против истине! Није то мудрост која одозго силази, него земаљска, људска, ђаволска.“ (Јак 3,14-15) Браћо и сестре! Ми смо се окупили на божанској литургији да бисмо се напунили небеске мудрости. Да бисмо тражили оно, што је одозго, небеско, непролазно и вечно. Само то позитивно изграђује историју, нашу историју. Али наша историја припрема и метаисторију. Амен. фото: Вујичић Хаџи Марко делимична опрема:
  9. Поводом Дана државности Републике Србије, београдски надбискуп и метрополит монс. Станислав Хочевар је 13. фебруара у цркви Криста Краља у Београду, уз концелебрацију секретара апостолске нунцијатуре монс. Филипа Колнага и осталих свештеника предводио свечано литургијско славље. Свечаности су присуствовали представници Народне скупштине Републике Србије, представник Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама пуковник Саво Иришкић, представници Војске Републике Србије, Главни војни капелан Војске Србије са помоћником, помоћник Главног војног имама Војске Србије, амбасадори државних заједница, представници локалних власти, делатници на подручју културе, друштвених институција и друштвених комуникација, представници Његове светости патријарха српског – браћа из Српске православне Цркве, Муфтија србијански Абдулах Нуман и остали верници. Литургију је песмом пратио Екуменски мушки збор с диригентом Братиславом Прокићем. Надбискуп је свима пожелео срдачну добродошлицу и истакао како је Београд сам по себи град сусретања и прожимања. „Тако је сасвим логично, да желимо посебном пажњом антиципирати празник Сретења и тиме приказати небеску жртву и молити се за нашу државну заједницу“, Србију, рекао је монс. Хочевар. У проповеди, надбискуп Хочевар је нагласио како је наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. „Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње“, рекао је надбискуп. После литургије надбискуп Хочевар је госте позвао у кућу Ординаријата на агапе и сусрет у заједништву. У наставку доносимо проповед надбискупа у целости. Тражите и наћи ћете „У даним његовим цветаће правда и мир велик довека…“ (Пс 72,7) Тако, браћо и сестре, пева и обећава псалмиста, који нас уједно својом великом мелодиозношћу и инспирацијом условљава… „У Његовим данима“, каже, „цветаће правда!“ – Који су то Његови дани? Његови су дани – дани Богочовека Исуса Христа! Од када је Он постао човеком, присајединио се сваком људском бићу и тако постао универзални критеријум свега. Његови су дани дакле онда, када смо ми – свесно и слободно прожети љубављу и обучени храброшћу – мислима, речима, делима и стилом живота – потпуно Његови. Правда цвета онда, када је човек као појединац или као део заједнице, потпуно Његов. Његови су дани тада и тамо – где су наши односи с Творцем хармонични и динамични; отворени за Његову вољу и прожети Његовом снагом. Где цвате ова и оваква правда, тамо и само тамо рађају се највећи плодови; плодови мира! „Мир није одсутност рата“ – каже мајка Црква у својем најдубљем миленијумском искуству, „већ плод најдубље хармоније свих вредности које живимо и Божије благодати, која у нама делује“. Имајући, предрага браћо и сестре, пред својим духовним очима ова најдубља спознања, која су дар Духа Светога, а уједно смо свесни, у каквим друштвеним условима на разини читавога света живимо, искрено смо позвани на најдубља промишљања. За нас људе би било данас погубно поновно се предати заводнику, који је првога човека одвратио од свестраног сагледавања стварности и тако се он радије препустио само ономе „што је лепо за поглед и укусно за јело“, како тврди 1. Мојсијева књига – поглавља протологије. Оваква секуларизација, која је већ онда почела, тј. давање приоритета видљивоме и опипљивоме – може нас поновно гурнути из раја наде; из раја оправданих очекивања! Свето Јеванђеље нас је данас јако опоменуло, „да иштемо, да тражимо, да куцамо…“ (Мт 7,7) Они који се задовољавају само „видљивим и опипљивим“, немају више што тражити! Они траже само већи квантитет; изгубили су осећај за квалитет. Такав начин живота ствара само већа сметишта! Сви ми пак, који смо данас поновно чули пророка Изаију, да је наше богатство у Новорођеном Сину, у Сину Божијем, у Богочовеку Исусу Христу, ми живо осећамо да је наша задаћа тражење квалитета. Откривамо, да је наша снага у рађању новога човека. Сви ми осећамо да би требали имати филозофски и теолошки факултет – да се само симболично изразим – предност. Да би требали ми сви имати као приоритетну задаћу, свим снагама у свим становницима наше драге Земље пробудити жељу и чежњу за трагањем; за тражењем нових људи; за тражењем виших и већих вредности. Људско биће, као и биће сваке племените заједнице, народа или нације, не може се задовољити само са постигнутим; не може бити аутархично – самодовољно. Сви ми знамо из сопственог искуства: nonprogredi – regrediest; сви ми интуитивно осећамо да је једина аутентична срећа и блаженост на земаљском путу, напредовање у позитивном расту; у мистичном сједињењу с Богом, па зато – нужно – у сједињењу са свим људима… са свим становницима Земље. Ко не носи све људе у своме срцу, не носи нити самога себе; није дакле господар самога себе! Зато остаје биће псовке, незадовољства, мржње и зависности. Ко, дакле, не иште праве путеве, не тражи новог човека и не куца на врата историје, не поседује нити самога себе нити пунину заједништва. Наша Београдска Надбискупија, као део Католичке Цркве, врло је свесна где нам је дато живети и које су наше задаће. Проматрајући историју интегрално и живећи на овој пророчкој граници Истока и Запада, откривамо све јаче и јаче да морамо бити у служби заједништва. Прогласили смо зато „Годину заједништва“! Интензивно се по тим наканама молимо и радујемо се свакоме кораку, свакоме чину и свакој речи – које промовишу пут заједништва, мира, слоге, дакле и помирења и сарадње. Убеђени смо дакле, да нас сва сећања прошлости – да ли је то крфска декларација, указивање Мајке Божије у Фатими, почетак бољшевистичке револуције, крунисање краља, рађање Краљевине или аутокефалности СПЦ: убеђени смо дакле да нас све то, јер желимо да волимо Бога, води до нових могућности, до лепших решења, до Тајне Ускрса. Прогласили смо „Годину заједништва“ не само да бисмо непрестано превазилазили све ране, које су се показале пре сто година поводом завршетка Првог светског рата, већ да би све те страшне ране, као што је то у Ускрслом Господу, постале мелем и лек за будућност. Ми се на овим местима, где су се некада захуктавали ратови, непрестано молимо и славимо свете тајне преображења, да управо одатле изађе нова снага васкрсења и преображења. У нашем Богородичином парку стоји и либански кедар, засађен од представника Католичке и Православне Цркве; расте и „стабло мира“, које су засадили председник Владе Србије и амбасадор Аустрије! Али расте и посебно разгранато стабло као што су били разгранати представници свих Европских народа и наше отаџбине, који су у Београду, размишљајући о помирењу, пружајући отворене руке свима онима, који су некада ишли затвореним песницама један против другога. Поштовани, тко не иште, тко не тражи, тко не куца, тај не прихвата Тајне Богочовека Исуса Христа! Он је раширених руку на Крсту молио Оца за опроштење свих грехова. Ускрснувши од мртвих – тада је наиме било његово тражење новога живота довршено – свима је и свагде поручивао само мир… „Мир вама!“ Како бисмо могли ми, који се радо проглашавамо Његовима, још увек говорити о освети? Смемо ли још увек да будемо прожети негативним предубеђењима једни према другима и ношени предрасудама? Св. Јаков нам је поручио: „Ако у срцу имате горку завист и свадљивост, не узносите се и не лажите против истине! Није то мудрост која одозго силази, него земаљска, људска, ђаволска.“ (Јак 3,14-15) Браћо и сестре! Ми смо се окупили на божанској литургији да бисмо се напунили небеске мудрости. Да бисмо тражили оно, што је одозго, небеско, непролазно и вечно. Само то позитивно изграђује историју, нашу историју. Али наша историја припрема и метаисторију. Амен. фото: Вујичић Хаџи Марко делимична опрема: View full Странице
  10. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква
  11. На Бадње вече 24. децембра 2017. године (по грегоријанском календару) поноћну мису у катедрали Узнесења Блажене Дјевице Марије у Београду предводио је београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар уз саслужење катедралног жупника влч. Леонида Бевза, влч. Горана Аврамова и богослова Хрвоја Шпехара и Михаела Сокола. Евхаристијско славље директно је преносио РТС. Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net
  13. Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net View full Странице
  14. Оно што мене боли од самог почетка боравка у Београду јест то што на моје молбе да нетко дође у Београд и објективно представи лик надбискупа/кардинала није било одазива Од идеје до реализације интервјуа с београдским надбискупом монс. Станиславом Хочеваром прошло је врло мало времена премда смо мислили да ће чак бити тешко договорити интервју због деликатних питања око канонизације кардинала Алојзија Степинца, јер смо чули да се монс. Хочевар ангажирао око слања писама српског патријарха Иринеја папи Фрањи, након чега је заустављен процес канонизације. Монс. Хочевар спремно је одговарао на наша питања, чак и тај осјетљиви дио о кардиналу Степинцу и противљењу СПЦ-а његовој канонизацији. У Хрватској има релативно мало информација о ситуацији католика у Србији. Kакво је стање у Србији, тј. вашој надбискупији? Хвала на вашем занимању! Али изненађен сам вашом тврдњом да у Хрватској има “релативно мало информација о ситуацији католика у Србији”. Утолико више што готово редовито двојица бискупа из Србије долазе на пленарна засједања ХБK. Један од бискупа са својом бискупијом припада црквеној покрајини – метрополији у Хрватској. Ми смо ваша сусједна земља. Наша Београдска надбискупија има у посљедње вријеме прилично добру интернетску страницу. Увијек смо отворени медијима… Дакле, у самој Србији постоји Београдска надбискупија-метрополија, са суфраганским бискупијама у Суботици и Зрењанину. Сријемска бискупија припада Осјечко-ђаковачкој метрополији, док свој осебујан статус имају призренска Апостолска администратура и Егзархат за католике источног обреда са сједиштем у Руском Kрстуру. Свакако би било потребно свестрано представити и повијесни развој ове хијерархијске мреже, али мислим да то овде није могуће. Већ из тих елементарних чињеница може се развидјети велика специфичност и католицитет Kатоличке цркве у Србији. Да, знамо да бискупи из Србије долазе на засједања ХБK, јер их се редовито поздравља, али не сјећам се да је то икад било нешто више од те формалности, тј. да се у јавности могло чути више информација о животу католика у Србији. Зашто је тако? Хвала и на том питању. Ја ћу дати само кратак одговор, а све позивам на размишљање. Гледајте ово: године 2013. свечано смо у Нишу славили 1700. годишњицу Миланског едикта. Имали смо редовите контакте с ХБK, с агенцијом у Загребу, више наступа у медијима. И какав је био учинак? Свих ових година у Србију долази приличан број вјерника из Италије, Аустрије, особито из Словеније, па чак из Босне, Словачке, Украјине и Пољске, али врло мало из Хрватске. Но има неколико бискупија у Хрватској које нам јако помажу и солидарне су с нама! Особно се увијек заузимам за добре сусједске односе. У животу, наиме, много значи имати добре сусједе. Што је за вас, као београдског надбискупа, најтеже? Не желим вас заваравати, али знајте да ја никад не размишљам о потешкоћама и по свом карактеру и по формацији увијек понављам: hic Rhodus, hic salta. Ако смијем бити потпуно отворен као човјек: једина моја потешкоћа јест то што нисам довољно свет. Али као пастира јако ме боли неразумијевање међу народима… Kакви су ваши односи са Српском православном црквом? Желим увијек разлучивати теолошку и повијесну димензију Цркве. Дакле: је ли Српска православна црква – Црква? Ми признајемо њезину сотериолошку димензију; то значи снагу спашавања људи! Дакле, то је велика Тајна и заслужује најдубље поштовање. Друго је њезина људско-повијесна димензија. Моја је задаћа да им молитвом и искреним дијалогом помогнем. Зато су моји односи потпуно срдачни и – као свуд – пастирски брижни. Јесу ли они поремећени сад због стопирања канонизације кардинала Степинца на захтјев СПЦ-а? Волио бих бити што краћи. Прије свега, не ради се о “стопирању”, него о процесу међуцрквеног разлучивања; не ради се толико “о блаженом Алојзију Степинцу и о његовој канонизацији”, већ о сагледавању повијесног односа Хрвата и Срба. Средишња личност бл. Алојзија Степинца само је повод потребе израженијег међусобног разлучивања прошлости. Опростите, али речено је како се Kомисија бави држањем кардинала Степинца прије, послије и за вријеме Другога свјетског рата, а не “сагледавањем повијесног односа Хрвата и Срба”? Знате добро да свака кованица има двије стране: на једној је грб дотичне земље, на другој номинална новчана вриједност. Само тако кованица може имати свој прави идентитет. Разумљиво је да читав хрватски народ толико чезне и жели што скорију канонизацију бл. Алојзија Степинца. Одакле та изванредно велика жеља којој се диве и сви други народи? Зар он није у очима свију par excellence представник хрватског народа у замршеним повијесним временима? Тако испада да иста особа постане за оног другог партнера у разговору катализатор свих односа међу двама народима. Оно што је мене од самог почетка мојег боравка у Београду бољело јест то што на моје устрајне молбе да нетко дође и ту, у Београду, објективно представи лик надбискупа/кардинала Алојзија, није било одазива. Kад је пак Свети Отац одлучио да се оснује именована комисија, у јавности и с једне и с друге стране било је много нејасноћа у дефинирању циљева и методологије рада комисије. Устрајно сам предлагао и једној и другој страни да се боље дефинира управо “идентитет” комисије. У животу је овако: ако се све правовремено не предвиди, настају потешкоће. Ми салезијанци посебно смо осјетљиви на питање превенције. Дубоко сам увјерен да је читава ова проблематика могла бити мудро ријешена још прије 30 година. Ево зашто треба гледати у будућност; то, наиме, налаже љубав. Љубав увијек види и предвиди. Право нас само прати и уразумљује. Сјетимо се Маријине улоге у Kани Галилејској. Али србијанска страна отворено ликује како је зауставила канонизацију, а све то се у Хрватској тумачи као “друго суђење” Степинцу? Kад кажете “србијанска страна”, на кога мислите? Ако већи дио жутог тиска нешто тврди, смије ли се то идентифицирати са свим становницима Србије? Та Србијанци су сви становници Србије. Свакако и националне мањине. Могу рећи да сам у сталним односима с толиким представницима хијерархије или клера СПЦ-а, једнако као и вјерника. Имали бисте пред собом богатство правих новинарских “делиција” ако бисте некад и с њима разговарали. Да будем поновно особан: зар се и ту не би могло много више особно разговарати, а не само ширити “одјеке” по медијима? У Загребу се чак прича да сте и ви помогли СПЦ-у око слања писма у Ватикан? Познато ми је што се све говори у Загребу; али то не “говори” о мени, него о односима Београда и Загреба. Ја нисам слуга ни једног ни другог града. Тражим само пут разумијевања, а то увијек узрокује и неразумијевање. Св. отац Фрањо не бори се без разлога тако одлучно против свих димензија “оговарања”. Kакав је ваш став о захтјеву СПЦ-а и писама папи Фрањи? Мислим да не бих смио имати свој став, ако желим бити поштен, будући да се ради о односу СПЦ-а и Kатоличке цркве у Хрватској. Немам некакав посебан просвјетљујући Дух Свети да бих смио или могао заузимати свој став. Поставио бих се изнад СПЦ-а, Kатоличке цркве у Хрватској и светог оца папе Фрање, који су једини доиста компетентни за то питање. Kао пастир ја то питање засад доживљавам као један снажан вапај за бољим односима. Је ли у реду то што се СПЦ уопће умијешао у то питање? Ако очекујете само строго правни одговор, јасно је: канонизација католика ствар је Kатоличке цркве. Али ако говоримо људски – боље речено пасторално – онда мислим да у животу увијек можемо бити сретни што имамо прилику за рашчишћавање неке проблематике и стварање нових односа. “Бог све помаже на добро онима који га љубе” (Рим 8, 28). Kоји је главни проблем, према вашем мишљењу, а сигурно имате добар увид, проблем и СПЦ-а и србијанских повјесничара и политичара, око кардинала Степинца? По моме скромном суду, постоји само један једини проблем: потреба да једни другима приступамо – рекао би др. Дарко Танасковић, садашњи амбасадор Србије при УНЕСКО-у – без “предубеђења” (двојим како ту његову ријеч ваљано превести на хрватски језик). Највећа животна мудрост потврђује: кад гледамо једни друге у очи без “предубеђења”, рјешење је на длану: видимо га у очима једни других. Лани сте и ви били на удару критика јер сте рекли како канонизација владике Николаја Велимировића није била проблем, а Степинца јест…? Да, човјек је увијек “на удару” кад се бори за истину. Ја сам устрајао на чињеници да свим питањима морамо приступати с једнаким критеријима. Kонкретна имена додала је особа која је водила разговор. Нажалост, тад нисам са своје стране имао могућност ауторизирања чланка. Но ја сам сретан и тад кад постоје ударци без разлога, али остајем вјеран начелу: тражимо свуда једнаке критерије у односу према свима. Има ли смисла након овога поставити вам питање о екуменским односима? Наравно да има смисла. Док буде куће, дома (гр. оикие) овога свијета, увијек ће бити главно питање тражења јединства (не мислим на некакву екуменистичку идеологију, пуки екуменизам ради екуменизма). Јединство је увијек плод милости, а милост не добивамо без јединства. Kолико је реално глобално приближавање католика и православља, на којем здушно ради папа Фрањо? Признајмо: то дело приближавања дело је Исуса Kриста, Главе Цркве, и дело Духа Светога, који је душа Цркве. И сама повијест нас ових дана поновно утврђује у томе. Садашњи је Свети Отац превише сензибилан за деловање Духа Светога, а да то не би схваћао. За три ћете године испунити увјете за умировљење, како гледате на своје београдске године? Занимљиво питање: у Хрватској није позната Kатоличка црква у Србији, а ви чак бројите моје године! Одговор ће вам бити у моме стилу, који није конвенционалан. Захвалан сам Богу што ме је послао међу сиромашне. Питали смо то зато што је у хрватском епископату велика смјена генерација, а и ви сте, на неки начин, дио те генерације – у ширем смислу, дакако. И долазе нови бискупи, како се каже, “по мјери папе Фрање”? Смјена је природна. Kад пак из тога правимо некакву “идеологију” или “психозу”, тиме обустављамо “живот у Духу”. Познајем колеге који само још “броје” и “чекају”. Ја особно сам се увијек сматрао недостојним тако узвишене службе. Св. Столица ме је устрајно молила… Сад самом себи не допуштам “мјерење времена”, него ћу слушати глас своје савјести, који покушавам свакодневно “одгајати”. Исто тако ми се не свиђа тврдња “по мјери папе Фрање”. Бог води повијест и шаље пастире и пророке у својој слободи. Тиме нисам хтио рећи, не дај Боже, да сви пастири добро раде, него да и различитост у карактеру доприноси богатству Цркве. Хоће ли, након вашег умировљења, након низа надбискупа из Словеније, бити вријеме и за једног Хрвата београдског надбискупа? То питање свакако није за мене ни за социологе. Хвала Богу на томе што у Цркви имамо и друге инстанце. Зашто је, заправо, Светој Столици било важно да у Београду столују надбискупи из Словеније? Питање је, допустите ми рећи, сасвим погрешно. Мислим да Светој Столици није стало до Словенаца као таквих, него до разумијевања међу људима, међу вјерницима. Знате и сами да нема погрешних питања, него само погрешних одговора, па бих га радо допунио: мислите ли, дакле, да евентуалном београдском надбискупу Хрвату не би било стало до “разумијевања међу људима и вјерницима”? У младости сам више пута читао код мудрих људи ово: “Kаква су питања, такви су и одговори!” Радо допуштам “вашу варијанту” која је ипак – по моме скромном мишљењу – типичан израз такозваног “флуидног” друштва. Али ви сте добро разумјели да је мој нагласак био управо на “разумијевању”. Дакле, критериј за бирање новог београдског надбискупа неће бити “националност”, него способност дијалога. Први надбискуп монс. Рафаел Родић, Хрват, био је ту јер је могао врло добро комуницирати не само са својим вјерницима хрватског поријекла него и са Србима, Мађарима, Нијемцима итд. Но још се и данас у овдашњој јавности поставља питање како то да се велики др. Јосип Ујчич, који је овде боравио 28 година, није никад сусрео с патријархом. Утолико више што је неко вријеме обављао и службу предсједника Бискупске конференције Југославије. Да закључим: стварност живота много је већа него што ми у свакидашњој брзини живота откривамо! Дарко ПАВИЧИЋ
×
×
  • Create New...