Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'навршило'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. 15 година емитовања радио емисије “Православно јутро” на регионалном радију – “Коперникус Радио Јагодини” 97. 3 Mhz и “Радију Златоусти” – званичном радију Епархије шумадијске. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, 22. маја 2004. године, на празник преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, на регионалном радију - “Радио Јагодини” 97,3 Mhz, данас “Коперникус Радио Јагодини”, кренула је са емитовањем емисија Српске Православне Епархије Шумадијске, намесништва Беличког, ЦО Јагодинских “ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО”. Емисију уређује аутор овог текста парох друге рековачке парохије јереј Борис Милосављевић. Одличном сарадњом медијске куће РТВ Коперникус Јагодина и наше Свете Цркве ова емисија већ петнест година живи на регионалном радију “Коперникус Радио Јагодини”. Емисија се емитује два пута недељно. Недељом са почетком у 8 сати када је премијерно емитовање, и суботом са почетком у 8 сати, када је репризно емитовање емисије. Треба истаћи и изузетну сарадњу са “Радијом Златоусти” званичним радијом Српске Православне Епархије Шумадијске која траје од самог његовог оснивања и на чијим се таласима суботом и недељом такође емитује емисија. Емисија се састоји из седам рубрика: Мисионарска писма, Духовник, Историја Живота, Не веруј у идоле, Христова наука, У свету постоји једно царство и Житија Светих. Трајање емисије је 90 минута. У самој реализацији емисије кроз све ове године учествовао је велики број људи: вероучитељ Предраг Димитријевић, некадашњи ученици ОШ “17. октобар” из Јагодине Зорана Јанковић, Кристина Пешић, Соња Димитријевић и Јована Стевановић, и чланови новинарске секције ОШ “17. октобар” из Јагодине. Новембра 2015. године ЈИП “Нови Пут” је приватизован у постао је члан Коперникус групе. До ове приватизације у реализацији емисије су учествовали тадашњи запослени на радију: спикери Јелена Добросављевић, Весна Петровић, Сузана Лубура, Биљана Марковић, Никола Косановић и Слободанка Јевтић, тонска реализација Горан Јевтић, Златко Милојковић, Саша Пантелић и Зоран Петковић. После приватизације у реализацији ове емисије учествују Златко Милојковић и Саша Јовић, а овде се морам захвалити и свим остали запосленим у овој медијској кући који помажу у реализацији ове емисије. Овде ћу још једном поменути и мог сталног сарадника јагодинског вероучитеља Предрага Димитријевића и чланове новинарске секције ОШ “17. октобар” из Јагодине. Радио је медиј који у односу на све друге данашње медије, мислим на интернет и телевизију, је доступан свуда: у аутомобилу, на послу, у продавници, где год се човек нађе Као такав нама хришћанима пружа велике могућности да до сваког људског срца допремо и да глас Цркве Божије пружи свима веру и наду, да издржи у овим заиста по све тешким временима и да свима нама у души сване Православно јутро. За ову изузетну и петнестогодишњу сарадњу наше Свете Цркве са медијском кућом некада ЈИП “Нови Пут” а сада РТВ Коперникус Јагодина” захваљујем се директору ове куће Љубиши - Бати Вујићу који је заиста био отворен и спреман за сарадњу у свим сегментима, и својим трудом допринео да Истина Јеванђеља нађе пут до многих душа. Захваљујем се и главном уреднику “Радија Златоусти”, протојереју – ставрофору Милићу Марковићу и одговорном уреднику “Радија Златоусти” Гордани Јоцић. Захваљујем се и свима вама драга браћо и сестре у Христу, који слушате ову емисију, и својим предлозима, мишљењима и сугестијама помажете да она траје и преко радио таласа шири “Благу вест” свима људима, позивајући све да слушајући чују, дођу и виде како је благ Господ, и да тако сви заједно живимо Истином у вери, нади и Љубави. Да мерило и нада нашег живота буде и остане Васкрсли Господ Христос, Који нас све позива да литургијски живимо и сједињујући се са Њим у Светој Тајни Причешћа, и ми будемо причасници вечнога живота, Синови Божији по благодати и љубави Божијој. Емисија посвећена јубилеју емитована је 26. маја на таласима “Коперникус Радио Јагодине” и “Радија Златоусти”, која између осталог садржи разговор са Игуманом Петром Драгојловићем настојатељем Манастира Пиносава на тему “Како данас хришћански живети”. Затим разговоре са помоћником намесника Беличког и старешином Старе јагодинске цркве протојерејем Александром Гајићем и са директором РТВ Коперникус Јагодина Г. Љубишом - Батом Вујићем, који су говорили о јубилеју и сарадњи медија и Цркве. Желим свима свако добро од Господа, и нека благослов Господњи сиђе на све нас молитвама Пресвете Владичице наше Богородице, Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, Светитеља Саве, свих светих и нашег Светог Владике Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Господина Јована. Амин. Извор: Епархија шумадијска
  2. На дан светих Ћирила и Методија текуће године свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење свештенства: протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске, јереја Драгана Сердара, пароха боровског и ђакона Срђана Лукића и Предрага Јелића. Учешћа у светој Литургији узео је и др Марко Николић, помоћник директора Управе за вере. Света браћа Ћирило и Методије су заједно са својим ученицима богонадахнуто деловали остављајући за собом плодове своје проповеди и делања по Јеванђељу. Њихов рад допринео је ширењу речи Божје међу словенским народима, па се тако данас овим писмом служи више од 300 милиона људи. По одслуженој светој Литургији Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је парастос блаженопочившем Епископу Лукијану који је својим трудом и радом оставио неизбрисив траг у Епархији која му је била поверена. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  3. Ове, 2019. године, 20. априла, навршава се 17 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. Животопис Владике Данила (Крстића) Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава. Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду. Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци. На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града. Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997). Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа. Извор: Манастир Ваведење
  4. У порти храма Светог архангела Гаврила у Бранковини, где почива Деснака Максимовић са супругом јој Сергејем Сластиковим, 11. фебруара 2019. године молитвени помен служили су Преосвећена господа Епископи ваљевски Милутин и шабачки Лаврентије. -Десанка је својом речју показала да за истинито, искрено, дубоко и чисто писање није потребна оштрина пера, него ширина душе и дубина љубави којом се то перо натапа, дивне су речи Александре Павловић, професорке српског језика у шабачкој Медицинској школи „Др Андра Јовановић“, која је са својим ученицима дошла у Бранковину да посети надалеко познати културно-историјски комплекс и помоли се за душу најлепшег пера српске лирике, песникиње која је била један од најистакнутијих српских стваралаца и интелектуалаца свог времена и остала путоказ и надахнуће новим генерацијама. Крај хумке у којој почива са супругом Сергејем, молитвени помен одслужили су Епископ ваљевски г. Милутин и Епископ шабачки г. Лаврентије, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Владика Лаврентије дуго је и добро познавао Десанку Максимовић. -Њен лик и дело драгоцени су српском народу и, молећи се за њену душу, молимо се Господу да нас благослови и убудуће тако великим људима, рекао је владика Лаврентије. Владика Милутин, пак, са великом поетесом упознао се преко њених књига: -Добро је читати их, јер тако осећамо и њену душу. Добре људе Бог памти и ми смо се данас молили да она остане у памћењу Божјем, што је најважније после упокојења. Јер, ко је у Божјем памћењу, није умро, већ је само прошао кроз капију смрти и ушао негде где људско око није видело и ухо чуло. То је Бог уготовио нашој Десанки и свима онима који су били добри људи овде на земљи. На гробу човек најбоље осети колико је пролазан, али и колико је вечан. Владика Лаврентије је Десанку одлично познавао и нико лепше не говори о њој од њега, закључио је владика Милутин и захвалио Епископу шабачком што сваке године долази у Бранковину. Старешина храма Светог архангела Гаврила протојереј – ставрофор Душан Патијаревић и овога пута био је пословично добар домаћин у Бранковини, прелепом колубарском селу које уз Десанку Максимовић чува успомене и на славну породицу Ненадовић из које су потекли великани српске историје, духовности и културе. Поздрављајући госте за трпезом љубави у Парохијском дому, прота Патијаревић захвалио је свима који су дошли да упуте молитве и лепе речи у част 26. године од одласка са овог света драге песникиње. -Те 1993. године, када се она упокојила, био је сличан дан као данас. Сећам се, када је стигла вест да се Десанка упокојила, било је снега у порти, а неки тмурни облаци се надвили над овим крајем. На сам дан њене сахране сунце нас је обасјало кад смо служили опело. Радујем се што сте обишли спомен комплекс овде у Бранковини. Имали сте шта и да видите. Ово је место великана: проте Матеје, војводе Јакова, књижевника Љубе Ненадовића... Одавде је кренуо устанак, борба за ослобађање Србије од турског ропства и то Бранковину такође чини важним и местом поклоњења људи са свих страна, казао је прота Душан Патијаревић. Свештенство Епархије шабачке даривало је све присутне књигом одабраних песама Десанке Максимовић „Духовни завичај“. Са благословом владике Лаврентија, збирку је издала Издавачка кућа „Глас Цркве“ прошле године у част 120-годишњице рођења и 25-годишњице упокојења Десанке Максимовић. Чланови Уметничке групе „Агапе“ из Шапца извели су кратак уметнички програм инспирисан стваралаштвом Десанке Максимовић. Организатори сабрања у њену част били су Задужбина „Десанка Максимовић“, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић“ Ваљево и Град Ваљево. Извор: Српска Православна Црква
  5. Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква
  6. Данас, 3. октобра 2018. године, навршава се осам година откако је Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј устоличен у ставропигијалној лаври Патријараха српских – Пећкој Патријаршији. Информативна служба Српске Православне Цркве упућује Његовој Светости најтоплије честитке, уз молитву Господу да му подари још многа и блага лета и крепост духовну и телесну за даљи пожртвовани труд на Њиви Господњој. Радио Слово љубве емитовао је данас, са почетком у 15 часова, специјалну емисију посвећену осмогодишњици устоличења Његове Светости у Пећкој Патријаршији. Посетиоцима интернет-странице Српске Православне Цркве препоручујемо преглед вести које смо тих радосних дана објавили - ОВДЕ. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Животопис: Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године). У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990. Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду. Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља. Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки. Извор: Радио Слово љубве
  8. Патријарх српски Герман био је 43. врховни поглавар СПЦ од 1958. до 1990. године. Упокојио се у Господу 27. августа 1991. године и сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду. Животопис: Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године). У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве. На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког. На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990. Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду. Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља. Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  9. Архимандрит Иларион Руварац је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији. О лику и дјелу Архимандрита Илариона, поводом годишњице његовог упокојења, за наш Радио говорио је монах др. Павле Кондић. Звучни запис разговора View full Странице
  10. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ:
  11. На данашњи дан и празник Светог великомученика Прокопија, прије педесет година, 21. јула 1968. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у манастиру Светог Герасима Кефалонијског у Аргостолију у грчкој покрајини Кефалонији рукоположен у чин јеромонаха. Владика је претходно, уочи празника Светог Прокопија, у овом манастиру рукоположен у чин јерођакона. Рукоположио га је Митрополит кефалонијски Прокопије, који га је 1967. године и замонашио. Владика Амфилохије каже да је Митрополит Прокопије због свега тога, али и много чега другога, одиграо значајну улогу у његовом животу. „У то вријеме, кад сам дошао у Грчку 1966. године из Рима, био сам на распећу. Није ми се, морам да кажем, враћало у комунистичку Југославију, него сам чак био и пасош југословенски бацио и добио емигрантски пасош. И то благодарећи управо Митрополиту Прокопију“, казао је у разговору за Радио-Светигору поводом јубилеја Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије каже да је још док је био у Риму донио одлуку да крене монашким путем. „Написао сам то оцу Јустину (Поповићу Ћелијском – прим. РВ) и добио сам муњевит одговор. У том његовом писму била је чувена реченица коју ја сад говорим свима које монашим: Радује ме да си себе сагледао са тачке вјечности. Послије сам с његовим благословом отишао у Грчку. Тамо сам онда пријавио и докторски рад“, каже Владика. Митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу завршио је 1953. у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду. Велики утицај на духовном уздизању Митрополита Амфилохија у то вријеме извршио је преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, као и светогорски старац Пајсије. Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности, и имао врло позитивне приказе од стране познатих теолога. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова СПЦ у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2006. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. Изабран је за професора Академије 2001, године, а истовремено је одлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације одликован и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледаних званица. Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду новозавјетни грчки, латински и старословенски. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено замонашио у Грчкој, и од кога је добио архимандритски чин. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године. Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског и егзарха Свештеног трона пећког, извршио је Патријарх српскии Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ Митрополиту црногорско-приморском је васпостављена титула Архиепископа цетињског (1998). Митрополит Амфилохије је био члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог), од њеног оснивања у мају 2011. до данас. Митрополит Амфилохије Радовић, послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, устоличен је у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставили су духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештенства. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је чувао у тешким временима и сачувао, требало је кренути готово изнова, обновити цркве и манастире, омасовити свештенство, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако оспораван разним подметањима од комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Цркве у Црној Гори. Уочи доласка на Цетињску катедру, Eпископ банатски Амфилохије је у пригодној бесједи у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, маја 1989. г. најавио будућу обнову и градњу храмова у Митрополији црногорско-приморској, истичући да је „храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења, духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човjека“. По устоличењу за Митрополита црногорско-приморског Владика Амфилохије, уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем (Мићовићем). Од великог је значаја била обнова послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије манастира Св. архангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Подмаине, Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др. Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих Помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан пројекат је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару. Освећење овог храма обављено је поводом хиљадугодишњице страдања Светог Јована Владимира, 2016. године, а началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење Патријарха српског Иринеја, Архиепископа албанског ТАнастасија и представника осталих помјесних Цркава. Нови саборни храмови, попут Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире. Од доласка на Цетињску катедру митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да – ако је и није могуће подићи на истом мјесту, на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеју на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. г, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима Митрополита Амфилохија. На основу неспорних чињеница можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме Митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе и у књажевини и краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази Митрополит Амфилохије представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXI вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и послератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником Митрополитом Јоаникијем (Липовцем). Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем, да као некада, не буде ни једног црногорског мањег мјеста и већег села у којем би био храм без пароха. По доласку на Цетињску катедру Митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просвјетно духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од комуниста 1945. Најстарија и по мишљењима многих најбоља просвјетна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора и шире. Убрзо по доласку у Црну Гору Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“, са првом библиотеком црквене књиге, под називом „Свети Петар Цетињски“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Најприје су то књиге богословске садржине српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа, светоотачке поуке и духовна искуства светих људи, стараца, претежно Руса и Грка, затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија био је посебно важан тренутак, не само за развој установе него и за мисију Православне цркве у Црној Гори. У служби духовно-просвјетне мисије Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије. За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Патријарх Александријски Теофил III, Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне цркве чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни Митрополити и Епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других помјесних Православних цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према Митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској. Митрополит Амфилохије представљао је Српску православну цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима, на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе Франциска у Ватикану 19. марта 2013. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог архијерејског сабора за ревизију Устава СПЦ и др. Године 1993. на Цетињу, и у манастиру Острогу одржан је први пут у историји Црне Горе на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ. Митрополит др Амфилохије Радовић поред теологије и философије бави се и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;“Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011. Ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику. У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима. У току је издавање Сабраних дјела Митрополита Амфилохија у 30 књига у издању „Светигоре“ у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас. Митрополит Амфилохије је добитник многих значајних књижевних награда. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Попут својих претходника Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља. Међу њима су: Орден Његоша првог реда Републике Српске (1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001), Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002), Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003), Орден за Вjеру и вjерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006), Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве (2008), Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске Православне Цркве (2013), Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918.год.(2014),Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014). Извор: Митрополија црногорско-примиорска ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ КОЈЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ВАШОЈ ПАЖЊИ: View full Странице
×
×
  • Create New...