Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мушкарац'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ… Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање.. Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције, истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени је наметнути ауторитет бреме, које носи зато што мора, а незадовољство које непрестано расте, резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави". Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су уз њих, као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи), што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити. У суштини третирају их као ствари, које се не разликују много од њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма “Дивљина” групе Београдски Синдикат: "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа." Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника! Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на питање: "Када ћеш се женити?!" " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа, човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!? Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца, жена, и личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо. Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"! У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност. Наиме, таква жена, у овом, суровом свету, мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства, пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се инфериорни, не схватајући, да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти. Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге. Због чега се то дешава? По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу Божијом, мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање. Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца, инфериорна. Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност. Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" ! Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..." И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.
  2. БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ… Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање.. Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције, истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени је наметнути ауторитет бреме, које носи зато што мора, а незадовољство које непрестано расте, резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави". Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су уз њих, као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи), што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити. У суштини третирају их као ствари, које се не разликују много од њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма “Дивљина” групе Београдски Синдикат: "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа." Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника! Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на питање: "Када ћеш се женити?!" " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа, човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!? Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца, жена, и личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо. Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"! У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност. Наиме, таква жена, у овом, суровом свету, мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства, пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се инфериорни, не схватајући, да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти. Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге. Због чега се то дешава? По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу Божијом, мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање. Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца, инфериорна. Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност. Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" ! Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..." И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.
  3. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду
  4. Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  5. Мушкарац увек треба да буде испред Додао садржај:: Пријатељ Божији2017-08-31 00:00:00 У времену све агресивније доминације жена над мушкарцима у којем се чак и законским средствима форсира предност жене над мушкарцем, непходно је да се подсетимо, не само природног, већ Богом благословеног и устројеног односа мушкарца и жене. А то устројство казује да мушкарац увек трба да буде испред жене. Наравно, не у смислу доминације над њом и њеног омаловажавања. Постоји само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. При том не било која револуција, већ јеванђељска. Јеванђељска револуција у свести. Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго – на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете. Мушкарца је Бог створио првим, а жену – другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера. Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар – цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“. Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама. Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница – редослед имена – открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена. То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона. Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту. „Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично. Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа. Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија – само књижевни споменик. Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на – огњиште (на њој је брига о кући). И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли. Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем! Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир – мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно – ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир, – мени! Други – вама, затим вашој ћерки, и тек онда – детету“. То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су – наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо“. А зетови – су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало. Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“. Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи – њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи сe ca Богом и мешајући се у живот одрасле деце. Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље. Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи. Ако је дете – главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско? Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се? „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам – газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању – чини чуда. Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге. Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место – ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног. Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију. Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва. Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16). Протојeреј Андреј Ткачов, свештеник и писац Извор: fakti.org http://www.prijateljboziji.com/_Muskarac-uvek-treba-da-bude-ispred/77843.html
  6. ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Прави мушкарац плаче кад му је тешко У једној од својих беседа у Манастиру Глоговац Владета Јеротић говорио је о људма који не плачу и о агресији. Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Доста калуђера ми је говорило кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. – Kако те напустио, зашто? – Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо ко жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ. Kад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач… Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин. Пиплметар
×
×
  • Креирај ново...