Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мученици'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 30 results

  1. У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце. У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића. Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом. „То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “ Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена: „Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“ НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије: „Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“ Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије. „Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“ Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама: „Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“. Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца. „Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“ По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке: „И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“ Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу. „Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“ Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова. „Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“ Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих. „У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања. У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“ о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића. Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором: „Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“ На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда: „Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“ Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино. У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. У тридесету недјељу по Педестници, 26. децембра 2018. Љета Господњег , када наша Света Црква ,молитвено прославља Свете Петозарне Мученике Евстратија, Аксентија, Евгенија, Мардарија и Ореста и светог Свештеномученика Гаврила српског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи. Светом службом Божијом началствовао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, а саслуживали су му протосинђел Сергије Рекић, јеромонах Никита, сабраћа острошке обитељи, протојереј Миленко Јекић, јереј Радмило Чизмовић, парох пјешивачки и јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања из Светог Јеванђеља, пастирском се бесједом сабраном свештенству, монаштву и народу обратио архимандрит Павле ријечима: ”Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Драга браћо и сестре, Јеванђељским примерима да трпљењем спасавамо душе своје, трпљење свако дело усавршава колико год се трудили у сваком делу и колико као људи жељели да имамо мир, љубав и радост међу собом ипак не заборавимо да Господ претпе у свом животу пљувања, бијења, крст и издајство и све то ми у нашим животима ћемо да проживимо. То дело усавршава све наше трудове то је круна свих наших подвига тако и у житијима светих мученика, кажу да су то људи који нису имали страсти у себи јер само бестрасан човек може да буде мучен и претрпи за Христа, тако и ми наше трудове крунишемо трпљењем које све усавршава и приводи нас Христу Богу нашем у Царство небеско у име Оца и Сина и Светога Духа.” Сабрани који сус се постом, молитвом и исповијешћу припремили, примили су Свето Причешће. На крају Свете Литургије вјерни народ са свештенством и монаштвом цјеливао је дјелове моштију ових светих угодника Божијих чије су мошти похрањене у острошкој светињи. Извор: Манастир Острог
  3. Помаже Бог Моје име је Драган Петровић дипл.правник из Београда. Са благословом владике Арсеније нишког, раније викарни епископ пат.српског Иринеја, а под руководством проф.др.протојереја ставрофора Радомира Поповића и пок.проф.др.археолога Ђорђа Јанковића и уз консултацију маг.археолога Милице Јанковића др.теологије, маг.историје Слободана Продића и проф.др.Миодрага Петровића, започет је истраживачки пројекат , који траје већ три године, о најстаријим светитељима града Сингидунума односно Београда, а то су св.ђакон Ермил и св.војник Стратник, ( страдали 315 године) св. свештеномученик Монтан и његова жена Максима, св.чтец Ермоген и ђакон Фортунат и св.ђакони браћа близанци Донат и Венуст (страдали 304 године). https://www.youtube.com/watch?v=sfzMO-J7zRw https://www.youtube.com/watch?v=OX2zxG8_sZc У истраживању су учествовали дипл.археолог и дипл.теолог Павле Матулић, инжењер електротехнике Александар Цветковић и моја маленкост. Пронађена су њихова житија и мошти које се налазе већином у Северној Италији (Аквилеја, Чивидале, Удине, Конкордиа, Милано), Риму, Цариграду и Америци. Током истраживања смо дошли до потпунијих података о још једној знаменитој личности из Сингидунума односно данашњег Београда а то је римски цар Јовијан, ( страдао 364 године) који није међу светима (напомена: током истраживања од прошлог месеца, према пронађеним најстаријим подацима изгледа да је свет ) али је сигурно исповедник православне вере, чији је живот према изворима до којих смо дошли, а који су из 4 или 6 века (на сиријском језику) је изузетно занимљив. Римокатолици га називају православни зилот. У Чивидалеу се налазе и реликвије св.Ромула свештеника сирмијумског, св.Силвана ђакона сирмијумског и св.Секундијана сирмијуског пострадалих такође 304 године, такође и у Конкордији крај Венеције. Везано за све њих као један врло озбиљан исторјиски документ појављује се Чедадско јеванђеље, јеванђеље из града Чивидале из 6 века ( мада постоји предање да га је написао св.ап.Марко, а пре Чедада налазило се у Аквилеји те носи име и овога града), где имамо први упис словенских имена на маргинама овог четворјеванђеља, око 1500, где се поред чешких, словачких, бугарских, тзв.хрватских, нешто мање и германских, имамо и највероватније упис из 8 века једног српског владара, кнеза Прибислава из 892-893 године, сина кнеза Мутимира. Данашња наука сматра да су имена записаних ходочасника од којих су највећи део били владари из поменутих земаља била везана за наводни тзв.култ књиге, да су они ишли да би се поклонили овоме четворојеванђељу, али наша претпоставка је да су већина њих ишли на поклоњење нашим сингидунумским светитељима чије су се мошти налазила у ова два споменута града а затим остављали имена уписана на маргинама овога четворојевађеља ради помињања (глосе) Следствено томе онда би имали праксу поштовања наших светитеља од 4 века па све до 11 века. Због Велике Шизме, он престаје и губи се на истоку, док остаје у Северној Италји и у Словенији, нешто мање и у Хрватској, Истра, нпр.храм св.чтецу Ермогену из 5 века у једном селу у околини Пуле. На ово указују и одређени етнолошки показатељи везани за обичаје и културу житеља ових поминутих територија који могу директно и индиректно да се вежу за најраније предање поштовања ових светитеља који потичу са ових простора. Ово све захтеав једну дужу и студиознију анализу. Нико од горе споменутих није у календару Српске Православне Цркве. У код румуна св.Монтан и Максима су убележени црвеним словима. Током истраживања постоји велика вероватноћа да смо дошли и до моштију св.Никите Ремезијанског које се такође налазе у Северној Италији. Све ово је рађено у славу Божију, без икакве финансијске подршке. http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15212 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15142 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15112 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15411 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15213 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15360 http://www.slovoljubve.com/slovoljubve/Cir/Newsview.asp?ID=15096 http://slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=16973 ТВ Храм: емисија Хришћански траг https://www.youtube.com/watch?v=ErDfBMF0PeE https://www.youtube.com/watch?v=_h6ZJuHjxTc https://www.youtube.com/watch?v=NBk63wYFIGQ https://www.youtube.com/watch?v=U0D2NYdHIFA https://www.youtube.com/watch?v=8dG6NeleRu https://www.youtube.com/watch?v=AsjoqKQp0p4 https://www.youtube.com/watch?v=YWWCgBIOaC8 С поштовањем Драган Спас сваком пропаст ником Izvor: http://ss.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=21325
  4. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Празник изношења Часног Крста Овај изношења Часног Крста празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. Свети мученици Макавеји Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на више од 500 деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. године на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и монаштва. У светом богослужењу молитвено је учествовао верни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, као и поштоваоци овог светог жртвеног места који су се сабрали из разних крајева. Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и верним народом, освештали славско жито и преломили славски колач. Архипастирским словом обратио се надлежни епископ Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ. -Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља. У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу, Владика јасеновачки и пакрачко-славонскигГ. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици. -Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће, поручио је Његово Преосвештенство и речима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, оца Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна. -Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944. године, сразмерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом светском рату, не само на простору Југославије, него и много шире. Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју. -Не заборавимо да су 1944. године, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога, рекао је епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. веку када је велике жртве поднео народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе. -Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило 90-тих година, али и за стварање Републике Српске. У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у Епархију будимљанско-никшићку, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим, беседио је Владика Јован. Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и 74-годишњице од страдања у Велици организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави. Домаћин славља био је г. Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је део славског колача предао г. Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину. Извор: Епархија будимљанско-никшићка Епархијске вести |
  7. Светом Литургијом која је 28. јула 2018. године служена испред цркве Светих Кирика и Јулите у Велици код Плава прослављена је друга годишњица канонизације Величких и Гореполимских мученика и храмовна слава ове светиње. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на више од 500 деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. године на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и монаштва. У светом богослужењу молитвено је учествовао верни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, као и поштоваоци овог светог жртвеног места који су се сабрали из разних крајева. Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и верним народом, освештали славско жито и преломили славски колач. Архипастирским словом обратио се надлежни епископ Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ. -Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља. У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу, Владика јасеновачки и пакрачко-славонскигГ. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици. -Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће, поручио је Његово Преосвештенство и речима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, оца Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна. -Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944. године, сразмерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом светском рату, не само на простору Југославије, него и много шире. Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју. -Не заборавимо да су 1944. године, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога, рекао је епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. веку када је велике жртве поднео народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе. -Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило 90-тих година, али и за стварање Републике Српске. У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у Епархију будимљанско-никшићку, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим, беседио је Владика Јован. Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и 74-годишњице од страдања у Велици организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави. Домаћин славља био је г. Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је део славског колача предао г. Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину. Извор: Епархија будимљанско-никшићка Епархијске вести | View full Странице
  8. Поводом ктиторске славе храма, Светог мученика цара Николаја, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством служиo je свечано празнично бденије у понедјељак, 16. a 17. јула служиo je Свету Архијерејску Литургију са почетком у 9 часова. Након Свете Литургије обављен је парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима Саборног храма. Прилог радија Светигоре View full Странице
  9. По благослову Епископа беседу је произнео свештеник Ненад Драгићевић, нагласивши да је "основни постулат у Цркви љубав, која је једина мерило живота у њој". На крају свете службе, братсво Саборне цркве је за Епископа и верни народ припремило Трпезу љубави у црквеној сали. Извор: Епархија крушевачка
  10. У уторак, 17. јула 2018. године, када наша света Црква прославља успомену на свештеномученика Саву горњокарловачког и на свету мученички пострадалу царску породицу Романових, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију уз саслужење протојереја Александра Ерића, протојереја Ивана Цветковића, јереја Ненада Драгичевића и протођакона Андрије Јелића. Чтецирали су господа Марко Цветковић, Ненад Радаковић и Душан Арсић, док су за певницом појали свештеници Саборног храма. По благослову Епископа беседу је произнео свештеник Ненад Драгићевић, нагласивши да је "основни постулат у Цркви љубав, која је једина мерило живота у њој". На крају свете службе, братсво Саборне цркве је за Епископа и верни народ припремило Трпезу љубави у црквеној сали. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  11. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  12. Поводом празника Светих славних и добропобедних мученика Романових, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве". Текст је у штампаном облику објављен у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ПДФ Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Први пут и свечано, 28. и 29. маја 2018. године, у Сурдулици су прослављени Свети мученици сурдулички, уврштени у Диптих Светих Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2017. године, а на предлог Епископа врањског г. Пахомија и пуноће Епархије врањске. Обележавање овог великог празника и догађаја, како за саму Епархију врањску и Општину Сурдулицу, тако и за целу Православну Цркву и државу Србију, почело је вечерњом службом у цркви Светог великомученика Георгија у Сурдулици, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, у присуству домаћина сабрања Епископа врањског г. Пахомија, свештенства и верујућег народа Епархије врањске. Након вечерње службе и посете спомен-костурници у којој су похрањене мошти Светих сурдуличких мученика, на градском шеталишту испред Културног центра отворена је изложба, коју су приредили Епархија врањска и Архив Српске Православне Цркве. О изложби и њеном значају говорио је др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве из Београда. Протојереј Небојша Стојадинов подсетио је на страдање српског живља и свештенства Српске Православне Цркве у Бугарској окупационој зони у време Првог светског рата, а присутне је поздравио и Епископ врањски г. Пахомије, који је и отворио изложбу. У име Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Србије, изложби и првој слави присуствовао је г. Марко Николић, помоћник директора Управе, а ученици веронауке приредили су културно-уметнички програм. На дан празника Светих сурдуличких мученика, 29. маја 2018. године, светом Литургијом у порти сурдуличке цркве, началствовао је Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Преосвећених Архијереја полошко-кумановског г. Јоакима и врањског г. Пахомија, великог броја свештенства и монаштва, као и верног народа. Литургију су појањем увеличале монахиње из манастира Светог Стефана у Горњем Жапском и Светог Пантелејмона из Лепчинца, као и чланови хора Свети кнез Лазар из Крушевца. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Eпископ је заслужним појединцима у очувању духовних, националних, културних и историјских вредности доделио је архијерејске грамате, а додељене су и награде најбољим учесницима на деветом конкурсу Отаџбина и слобода – прошлост, садашњост и будућност чија је овогодишња тема била Бесмртна светлост мученика осветљава наш пут. Кумство за следећу годину у име Града Врања преузео је др Дејан Тричковић, председник Скупштине Града. Црквена општина Сурдулица, Коло српских сестара из Сурдулице при Црквеној општини и 4. бригада КоВ-а за све присутне приредили су трпезу љубави, а у порти цркве изведен је и богат културно-уметнички програм. Присутне госте и вернике поздравили су и празник честитали и Епископ бихаћко-петровачки G. Сергије и г. Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Епархија врањска СПЦ
  16. Први пут и свечано, 28. и 29. маја 2018. године, у Сурдулици су прослављени Свети мученици сурдулички, уврштени у Диптих Светих Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2017. године, а на предлог Епископа врањског г. Пахомија и пуноће Епархије врањске. Обележавање овог великог празника и догађаја, како за саму Епархију врањску и Општину Сурдулицу, тако и за целу Православну Цркву и државу Србију, почело је вечерњом службом у цркви Светог великомученика Георгија у Сурдулици, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, у присуству домаћина сабрања Епископа врањског г. Пахомија, свештенства и верујућег народа Епархије врањске. Након вечерње службе и посете спомен-костурници у којој су похрањене мошти Светих сурдуличких мученика, на градском шеталишту испред Културног центра отворена је изложба, коју су приредили Епархија врањска и Архив Српске Православне Цркве. О изложби и њеном значају говорио је др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве из Београда. Протојереј Небојша Стојадинов подсетио је на страдање српског живља и свештенства Српске Православне Цркве у Бугарској окупационој зони у време Првог светског рата, а присутне је поздравио и Епископ врањски г. Пахомије, који је и отворио изложбу. У име Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Србије, изложби и првој слави присуствовао је г. Марко Николић, помоћник директора Управе, а ученици веронауке приредили су културно-уметнички програм. На дан празника Светих сурдуличких мученика, 29. маја 2018. године, светом Литургијом у порти сурдуличке цркве, началствовао је Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење Преосвећених Архијереја полошко-кумановског г. Јоакима и врањског г. Пахомија, великог броја свештенства и монаштва, као и верног народа. Литургију су појањем увеличале монахиње из манастира Светог Стефана у Горњем Жапском и Светог Пантелејмона из Лепчинца, као и чланови хора Свети кнез Лазар из Крушевца. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Након благосиљања славског колача, који је поводом прве славе припремила Општина Сурдулица, на челу са председницом др Александром Поповић, беседу о Светим сурдуличким мученицима на крају свете Литургије одржао је Епископ врањски г. Пахомије. Eпископ је заслужним појединцима у очувању духовних, националних, културних и историјских вредности доделио је архијерејске грамате, а додељене су и награде најбољим учесницима на деветом конкурсу Отаџбина и слобода – прошлост, садашњост и будућност чија је овогодишња тема била Бесмртна светлост мученика осветљава наш пут. Кумство за следећу годину у име Града Врања преузео је др Дејан Тричковић, председник Скупштине Града. Црквена општина Сурдулица, Коло српских сестара из Сурдулице при Црквеној општини и 4. бригада КоВ-а за све присутне приредили су трпезу љубави, а у порти цркве изведен је и богат културно-уметнички програм. Присутне госте и вернике поздравили су и празник честитали и Епископ бихаћко-петровачки G. Сергије и г. Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Извор: Епархија врањска СПЦ View full Странице
  17. 2. БОКСЕРСКИ УСТАНАК Но и Кинези су људи од крви и меса. При том и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900 године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали "бели ђаволи". Ти усташи назвати су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и таране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гњев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или - како би Срби рекли - за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци "Малог Мисионара". 3. ШТА ПРИЧА ОЧЕВИДАЦ У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје: 4. ЈУНАЦИ НА МУКАМА - Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако: ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима. ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима. ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле отсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: "За Христа није тешко страдати!" Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи. 5. ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА ЦЗИ-ЧУНА Овај православни мученик родио се 1855 године. Крштен је још у детињству, а кад му је било 10 година он је постављен за учитеља. У 25 години рукоположен је за свештеника од Николаја епископа Јапанског. Руси су га звали Митрофаном. Још у детињству Цзи-Чун лишио се свога доброг оца који га је много волео, и који га је дао у старање и васпитање његовој баби Катарини. Мати му се звала Марина и била је учитељица у некој женској школи. Ондашњи началник руске мисије архимандрит руски Пападије обратио је нарочиту пажњу младом Цзи-Чуну и дао га је једном истакнутом учитељу Лун Јуану с тим, да га овај спрема за свештенички чин. Цзи-Чун је био смернога карактера, веома пажљив, обазрив и ћутљив; био је повучен и мирољубив. Кадгод се догодило да га за нешто карају или оптужују, он се није старао да себе оправдава. Никако није желео да прими свештенички чин. Отказивао се од тога непрестано говорећи: "малоспособни и малодушни човек - како би се смео усудити да прими тако велики чин?" Но принуђаван од началника мисије и убеђиван од стране свога учитеља, Цзи-Чун, из свете послушности која мора да влада у светој цркви Христовој, најзад се поклони вољи својих старијих, мада је предосећао да њему као свештенику предстоји мучна судба и мученички крај. Као свештеник Цзи Чун био је главни помоћник архимандриту Флавијану при преводу богослужбених и духовних књига на кинески језик. Петнаест година служио је он тако Богу и народу своме. При том трпео је много увреда од своје околине, но он се на то није обазирао. У време боксерског бунта 1 јуна 1900 год. (по кинеском календару 17 дана 5. месеца) буду зграде Руске Мисије спаљене од бунтовника. Многи хришћани избегавши пожар склоне се у дом оца Цзи-Чуна. Међу овима били су чак неки који нису волели овог Божјег човека, али милостиви Цзи-Чун примио је њих и није их истерао из свог дома. Видећи неке уплашене и поколебане, Цзи-Чун их је крепио и храбрио именом Христовим. Сваки дан он је излазио из куће и ходио да види спаљену цркву, и да се на пепелишту њеном помоли Богу. Јуна 10. око 10 сати увече јурну боксери на кућу Цзи-Чуна и опколе је. У кући је тада било око 70 хришћана. Неки од њих успеју да се пробију и побегну, а они који су били слабији са женама и децом остану. Наравно, остане и отац Цзи-Чун. Он се није ни крио. Седео је у дворишту свога дома, и ту је дочекао боксере. Ови незнабошци знајући да је он свештеник нарочито су били кивни на њ. Зато одмах јурну с голим ножевима и избоду га по грудима. Смртно рањен свештеник падне под једну смокву, и ту преда Богу душу. Потом јурну незнабошци у кућу и побију и све отале хришћане који су се ту затекли. Године 1903, у време мира у Китајском царству, подигнут је у Пекингу Храм Мученика. У тај храм пренето је и тело свештеномученика Цзи-Чуна и заједно са телима осталих кинеских мученика погребено под олтаром. А на месту где је Цзи-Чун погинуо постављен је велики крст. Сваке године у дан кинеских мученика, а то је 10 јуни (по правом календару), после службе у храму, иде литија до оног крста и тамо се врши свечан помен. Тако је славно окончао свој земни век овај непоколебљиви војник Христов и преселио се у Царство небеско. Из онога света јављао се Цзи-Чун осталим његовим сународницима кад су били мучени и као њихов ангел утешитељ храбрио их и тешио их указујући им на венце славе. 6. МУЧЕНИШТВО ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ Свештеник Цзи-Чун имао је жену Татијану, из фамилије Ли, и три сина: Исаију, Сергија и Јована. Исаије је имао жену Марију. Сви су они пострадали у то време за Христа; остао је у животу само средњи син Сергије, који је сад протојереј. ТАТИЈАНА је имала 44 године. Оне страшне ноћи 10 јуна она се некако спасла, али је сутрадан ухвате боксери. Ухвате Татијану и још 18 Кинеза хришћана, свега 19 душа, па их изведу из града кроз капију звану Ан-Дин-Мин и доведу до боксерског стана званог Сиао Ин Фан. Ту одсеку главу и Татијани и осталима. На том месту налази се сада православни Дом Убогих, звани "Троугаоник". ИСАИЈА је био стар 23 године. Служио је у артиљерији. 7 јуна боксери га ухвате. Знајући га раније као хришћанина, они му одсеку главу на главној улици код капије Пин-Це-Мин. ЈОВАН је имао само 8 година. Оне ноћи кад му је убијен отац, свештеник Цзи-Чун, боксери су ухватили малог Јована, па му одерали леђа и одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина Марија спасе га некако од смрти и сакрије у нужник. Сутрадан нађу га где седи без обуће и одеће на вратима, па га упитају, да ли га боли. Малишан одговори: "не боли ме ништа". Сила Христова утољавала је бол. Улична дечурлија смејала му се и викала: "Ер-мао-цза!" Ова кинеска реч значи: слуга ђавола. Тако су незнабожни Кинези називали хришћане. На то издевање одговарао је мали Јован: "Ја верујем у правога Бога и нисам Ер-мао-цза". Кад је заискао воде, они му нису дали. Протасије Чан и Иродион Сиу, тада још некрштени, посведочили су, како су видели то дете са љутим ранама на леђима и ногама. Ране су му биле с прста дубоке, но он није осећао болова. Кад су га боксери поново ухватили, Јован је мирно и без страха пошао куда су га повели, "као јагње на заклање". Виде га уз пут неки старац, па му се сажали и рече: "Шта је криво дете. Његови су родитељи криви што су га учинили слугом ђавола". Други му се ругали како рамље. Но Јован на све то није обраћао пажње као ни његове убице, боксери. који су га водили на губилиште. МАРИЈА, супруга Исаијина и снаха свештеника Цзи-Чуна, имала је 19 година. На два дана пред погром, она дође у кућу свога свекра, желећи да умре у његовој близини. Кад су боксери 10 јуна опколили дом свештеников, Марија се сва дала на то, да храбро и присебно помогне другима да се спасу. Она их је изводила из куће и подржавала да се успну на зид и пребаце. У том боксери и војници разбију врата и уђу унутра. Тада Марија храбро стане пред њих и почне их страшно изобличавати због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Нападачи су стајали као окамењени и нису се усудили убити Марију. Но после су је ранили у руку и просекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори, да се удаљи и избегне смрт, али му је јуначка Марија одговарала: "Ја сам рођена овде код цркве Пресвете Богородице, овде хоћу и да умрем!" И остала је ту. Доцније су наишли ту боксери и умртвили блажену Марију. Ето тако су пострадали и мученички венац примили ови кинески православни хришћани. Њихова храброст у признању Христа за Бога и Господа пред незнабошцима и њихова смрт за Христа, без страха и колебања, подсећа нас на древне хришћанске исповеднике и мученике у земљама које су ближе нама. 7. АЛБАЗИНЦИ Међу мученицима, пострадалим за Господа Исуса Христа, били су у великом броју Албазинци. То су потомци оних славних Албазинаца, који су још у 1685 години донели светлост Христове православне вере у Пекинг, престоницу Китаја. Не може свак бити Христов мученик. То је дато само онима који имају особиту љубав према живом Господу своме. То је нарочито одликовање од Христа, да неко умре мученичком смрћу као што је Он умро. Због велике љубави и преданости старих Албазинаца Господ је наградио њихове потомке мученичким венцем. Албазинци су једно монголско племе на југу руског Сибира, које је још у 17 веку примило веру православну. Албазинец КУЈ ЛИНГ и ХАЈ ЦИУАН са братом својим ВИТОМ, и Албазинка АНА ЖУИ, са многим другим Албазинцима, храбро су пошли у смрт не бојећи се оних који убијају тело а душу не могу убити (Мат. 10, 2). Најпре су били мучени а потом на разне начине убијени од незнабожаца. Необично су узбудљиви призори били, кад су ови дивни мученици на коленима молили се Богу да опрости њиховим мучитељима док су ови оштрили сабље да их посеку. Призори на почетку 20. столећа усред незнабожног Китаја истоветни су са оним из првих дана после Христа у Јерусалиму. 8. УПОКОЈ, ГОСПОДЕ Крваве 1900 године била је православна црквена општина у Пекингу малена. Она се састојала свега из хиљаду, православних Кинеза. Приликом гоњења и мучења од стране боксера неки су се од њих уплашили и отпали од праве вере, па принели жртве идолима. Али 300 њих је пострадало. Заиста ово је био велики губитак за тако малену општину. Без мало трећина. Но благословен је такав губитак. То није губитак него добитак. Јер они који пострадају за Христа, постају моћнији на небу него што су били на земљи. Они имају велику смелост, да просе од Бога што год хоће за своје сроднике и сународнике у земаљској цркви. И Бог им испуњава прошења и молбе. Молитвама кинеских мученика може се слободно приписати узраст и распрострањење православне цркве у Китају после 1900 године. Место једног храма, данас у Китају има много православних храмова. И место једног архимандрита као началника Мисије у Пекингу, данас постоје три православна архијереја на китајској земљи. Има Кинеза православних свештеника, и ђакона, и учитеља, и мисионара. Има и неколико црквених болница и домова за сиротињу и школа. И тако благодарећи крви кинеских мученика Христова вера шири се и напредује у царству жутих људи. И у Китају као и на свима другим странама показала се истинитост оних речи: "Крв мученика - семе цркве". А ми помолимо се Свевишњем за нашу једноверну браћу кинеске мученике: Упокој, Господе, слуге Твоје! И узвикнимо: Слава онима које је Христос прославио! Слава православним кинеским мученицима на век века! Амин. 9. ШТА ЗНАМО О КИНЕЗИМА Мало знамо. Знамо да их има око 400 милиона. Дакле више него свих европских народа са Русијом укупно узето. Кинези су већином земљорадници. Познати су као најбољи баштовани у свету. Намножени и стешњени веома у својој земљи, они су били принуђени да употребе превелики труд и вештину, да с малог парчета земље истерају што већи плод. После Светског Рата упутила се једна пољопривредна мисија из Америке у Китај, да научи Кинезе "рационалном" обрађивању земље. На челу те мисије био је један чувени професор пољопривредне науке. Кад су се вратили у Америку, тај учени професор изјавио је, да они "нису имали шта да науче Кинезе, али да су много научили од Кинеза". Осим тога, Кинези се баве трговином и разноврсним занатима. Највећи су им градови: Пекинг, Нанкинг, Шангај и Кантон. Хране се највише пиринчем а пију чај. Царство китајско је веома старо. По рачуну самих Кинеза њихово је царство постојало на 2000 година пре Христа. Са северне стране Китај је ограђен једним необично дебелим и високим зидом, са кулама и стражарама за војнике. По предању тај зид је зидао Чин-Ши-Хванг, 200 година пре Христова рођења. Иако је и пре њега постојало царство и било царева, њега Кинези називају својим првим царем, зато што је он успео да разједињена племена уједини и да завлада уједињеним Китајем. Велики зид на северу он је сазидао ради одбране земље од дивљих Татара. Кажу, сазидао га је за десет година. Зид је дуг преко 2000 километара. И заиста тај зид је послужио Кинезима врло добро, да кроз многе векове живе у миру. Још им је тај зид помогао да одрже свој карактер и своје обичаје од страних примеса до најновијег времена. 10. ШТА СУ КИНЕЗИ ПРОНАШЛИ? Изузев праве вере, коју ми као хришћани имамо, може се рећи, да су Кинези цивилизованији народ од Европејаца. По њиховом предању, цивилизација је њихова била развијена на 2000 година пре Христа. Њихова књижевност датира се од 1500 година пре Христа. Два столећа пре рођења Господа кинеска царска библиотека садржавала је 2705 књига. Научна "теорија релативитета", о којој се у Европи почело говорити тек пре 10 година, била је у Китају позната на 330 година пре Христа. Ту теорију објавио је философ Чванг-Тцу. Пре Европејаца Кинези су пронашли кола с точковима, точак лончарски, компас за лађе и музичке ноте. Све ове проналаске Кинези приписују једном свом великом цару који је живео на две и по хиљаде година пре хришћанског времена. Кинези су измислили и окарину. Од воћа и биља из Китаја су пренесени у Европу: бресква, мандарине и чај. Кинези су први изумели хартију и штампу. Они су први почели употребљавати папирни новац. Док је у Европи први пронашао штампу Јохан Гутенберг (+ 1468), дотле су Кинези имали штампаних књига на 500 година раније. Први сеизмоскоп (справа за одређивање земљотреса) пронађен је 132 године после Христа од кинеског астронома Чанг-Хенга. Грнчарија је код Кинеза дошла до таквог савршенства као нигде иначе у свету. Најбољи порцулан израђује се у Китају. Китај је још отаџбина и свиле. По предању, прва Кинескиња која је почела неговати свилене бубе и с њих скидати свилу била је царица Схи-Линг, на 2000 година пре Христа. Она је смислила и први разбој за ткање свиле. 11. КИНЕСКА МУДРОСТ "Кинези су имали много својих мудрих људи, од којих се за највеће сматрају: Конфуциус, Лао-Тзе и Менциус. Њихова мудрост не садржи никакву божанску истину, него се сва односи на владање људи, на управљање државом и на чување традиција. При том постоји и опширна, усмена мудрост народна, стечена из искуства. Навешћемо овде неколико кинеских изрека: 12. КИНЕСКА ВЕРОВАЊА Човека обузима туга кад помисли, да је кинески народ незнабожан и идолопоклонички. Један тако даровит народ, са тако великом културом и великом животном мудрошћу не зна ништа о једноме живоме Богу. Овај случај с Кинезима потпуно је убедљив доказ, да један народ ни са највишом културом не може сам доћи до познања праве истине, док му се истина с неба не јави. Све што се од земље могло научити, Кинези су научили одлично, али од земље се нису могли научити небеским тајнама. Њихови мудраци познали су готово до савршенства многе тајне природе, али нису могли скинути завесу са небеса и познати тајне небеске. Вера Кинеза састоји се из мађија, идола и спиритизма. Сем разних легендарних божанстава, мушких и женских, људских и животињских, они обожавају и многе претке своје. Сваки Кинез држи у својој кући или авлији кипове, од дрвета или камена, својих умрлих предака. Пред њима кади и пали свеће (од хартије). Кинези верују да дух сваког човека живи и после његове смрти. Наравно, у сравњењу са тупавим материјалистима европским који одричу постојање духа и душе, таква вера Кинеза могла би се сматрати правилном. Но та правилност простире се само на врло краткој линији, а после долазе заблуде. На име: духови умрлих људи вечно су ту на земљи, и немају другог места ван земље где би живели. Они обитавају свуда: у домовима, у ваздуху, у стењу и дрвећу, у рекама и планинама. Ти духови су обично немирни и злобни, па их треба непрестано умилостивљавати жртвама. Очигледно, да то што Кинези сматрају духовима својих предака ништа друго нису него маскирани демони. Такав је случај и са спиритизмом. Како су разна веровања код Кинеза, тако су код њих и разне науке о владању. Три су најпознатије науке о владању, и то: једна Конфуцијева, друга Лао-Тзеа, и трећа Будина. Но има и безброј варијаната. Главно су Конфуцијанизам, па Таоизам, па Будизам. Но осим тога у Китају живи и велики број муслимана. 13. ХРИШЋАНСТВО У КИТАЈУ Нешто пре 700 година била је прилика да сви Кинези као један приме веру хришћанску. У то време владао је китајским царством цар Кублај кан. Њега је посетио био један племенити Венецијанац, Марко Поло, знаменити светски путник. Марко Поло необично се допао цару Кублају, и овај га је често призивао у свој двор и с њим разговарао као пријатељ са пријатељем. Кад је цар упитао Марка Пола о вери европских народа, Марко је са великим усрђем и знањем изложио цару откривену науку Господа Христа. После дужих разговора и после дугих размишљања цар је изјавио своме госту, да је он вољан да прими веру Христову са целим својим народом. Обрадован том царевом изјавом Поло каже цару, да су зато потребни свештеници, и да је он готов ради те велике ствари вратити се дома и издејствовати где треба, да се пошаљу у Китај хришћански свештеници. Тако се он растане са царем и поврати у Венецију и у Рим. Али ту је доживео неочекивано разочарење. Кад је он почео причати о Китају као једном великом царству, већем од целе Европе и многољуднијем од Европе, о жутим људима и њиховим вештинама, о животињама и биљкама, непознатим у Европи, - сви су га почели исмевати и називати га лажовом. Његови најближи пријатељи сматрали су га полуделим. И тако овај велики човек умре у највећем огорчењу, презрен и одбачен од свију. Пре Марка Пола у Китају је проповедано Јеванђеље, но углавном међу простим народом. По предању, прву Благу Вест о Сину Божјем донели су у Китај такозвани томиста, то јест хришћани из Индије, где је проповедао апостол Тома. Но проповед томиста није се показала успешна. Нешто успешније, но не много, прошли су несторијанци, јеретици хришћански, који су као изгнаници из Византијског царства, пошли на Далеки Исток, и допрли до жутог царства. Да је Марко Поло успео да за живота Кублај кана одведе хришћанске свештенике, на сву прилику да би цео китајски народ тада био крштен. Али ваљда промислу Божјем хтело се, да то дело одложи. Римокатоличка црква је после слала неке своје мисионаре у Китај, међу овима и језуите. Најчувенији њихов мисионар био је Ксавије. Но својом међусобном свађом језуити саблазне Кинезе, те их ови једне побију а друге протерају. После римских мисионара дошли су у Китај протестантски мисионари из Енглеске и Америке. Најзад се јавила и мисија православна, руска, с којом смо раније упознали читаоце. 14. ПРОДАВАЦ БЕОГРАДСКИХ НОВИНА КИНЕСКИ ВЛАДИКА У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. КИТАЈ, КИТАЈ — песма младих Кинеза – Велика је земља наша, Од Тибета па до мора, Пуна башти и испаша, Пловних река, зелен-гора. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Велики су цари наши, Од славнога Хуанг-ти, И мудраци и зидари К'о Чин-Ши-Хванг и Конфуци. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Но ево нам сада Христа Који носи кључе неба Нек' се Китај Њим заблиста И насити Живог Хлеба. Тад ће Китај, наш Китај, Бити прави Божји рај. Син Истока, Цар всељене, На Западу распет с нова, У китајске жури стене, На Истоку тражи крова. Китај, Китај,наш Китај, С Христом биће прави рај. Христос вечни, Цар небеса, Сад Истоку Царство нуди, Прво зове род Кинеза, Приђите Му, жути људи! Китај, Китај, наш Китај, С Христом биће прави рај! КИТАЈСКО ПРАВОСЛАВНО БРАТСТВО У ШАНГАЈУ Ово братство састоји се из многих чланова, Кинеза и Руса. Под мудрим руководством свога Архијереја, Њ. Пр. Владике Јована, ово братство добро напредује. Ми ћемо навести овде имена неколико чланова Кинеза и њихова занимања, да би читаоци "Малог Мисионара" видели, какви људи у Китају примају Православље, и да би њихова имена држали у молитвеној успомени: Никола Ли, свештеник; Андреј Јуј, адвокат; Илија Чан, адвокат; Илија Вен, свештеник; Петар Чан, царински чиновник; Др. Виктор Чиен, лекар; Мелетије Ши, трговац; Амвросије Јуј, драгоман; Иван Ло, преводилац са страних језика; Тока Ма, учитељ страних језика. МОЛИТВА ЗА КИНЕСКИ НАРОД Свевидећи Боже, Сунце над Сунцима, видело над виделима, који својим погледом обујимаш сва створења на небу и на земљи;који једини знаш број ангелских војски, као и мрави у прашини, тица у ваздуху и риба у води - излиј милост Твоју на народ кинески, најмногољуднији народ Твој на земљи, молимо Ти се. Господе, Ти си дао народу кинеском велику животну мудрост, да зна земљу обделавати, трговину поштено водити, власти се покоравати, родитеље поштовати, кућу своју уређивати и волети ред и поредак у свему. Но та мудрост води човека само до гроба, који је мало удаљен од колевке сваког смртног. Недостаје народу кинеском она вечна Мудрост Твоја, Господе, која се оваплотила на земљи у Сину Твом јединородном, која преноси душу преко гроба и уводи је у царство небеско. Створитељу благи, безгранична Љубави, зар Твоја љубав може имати границу према многим милионима Твога великог кинеског народа? Не и никако. Него си Ти својим чудесним промислом одредио време у које ће китајски народ прићи и поклонити се крсту Христовом и примити у себе крв Христову пречисту и силу Духа Твог Светог. Ускори то време, Многомилостиви. Помози мисионаре крста и васкрсења у земљи кинеској. Отвори врата благодати Твоје за Китај насупрот гресима нашим. Да би и земља жутих људи забрујала песмом и усклицима из безбројних људских грла: Рождество Твоје Христе Боже наш и Христос воскресе из мртвих! Тројице Пресвета, нека би тако било по молитвама свих апостола и јеванђелиста. Нека би тако било. Амин.
  18. 1. ЗЛОЧИН ЕВРОПЕ У КИТАЈУ Било је времена кад је Европа себе рачунала најкултурнијом земљом на свету. То није било давно. То је било крајем деветнаестог века, пре једног непуног човечјег века. У то време Европа је држала под својом влашћу све народе на кугли земаљској, изузев три четири. Међу ове слободне неевропске народе рачунао се и кинески народ. Но као негда премудри цар Соломон што се није могао одржати на висини, на коју га је милост Божја уздигла, него је пао у прашину и поклонио се идолима, тако ни Европа. На вртоглавој висини, на коју се она била уздигла Божјим допуштењем, да би била светлост и заштити свих осталих мањих и слабијих народа, Европа се понела ветровима охолости, и пала је. Пала је у прашину, њеном руком натопљену крвљу осталих Божјих народа, браће своје. И још се није дигла. И Бог зна, да ли ће се икада дићи. 1897 године узбунио је Европу немачки цар Вилхелм (који сада живи као изгнаник и сужањ у туђој земљи) ускликом "Жута опасност!" То јест: Кинези су опасни по европске народе; дакле Кинезе треба притеснити, поробити и тако учинити безопасним! И на усклик тада моћног цара одазвала се сва Европа. И настало је једно страшно притешњавање, поробљавање и пљачкање кинеске земље и кинеског народа. Руке белих људи зацрвенеле су се од крви њихове жуте браће. И недужна крв Кинеза завапила је ка Створитељу свих људи, као оно у прве дане људске историје, кад је крв Авељова завапила к Богу против Каина братоубице. И рече Бог Каину: шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље к мени. 2. БОКСЕРСКИ УСТАНАК Но и Кинези су људи од крви и меса. При том и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900 године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали "бели ђаволи". Ти усташи назвати су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и таране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гњев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или - како би Срби рекли - за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци "Малог Мисионара". 3. ШТА ПРИЧА ОЧЕВИДАЦ У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје: 4. ЈУНАЦИ НА МУКАМА - Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако: ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима. ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима. ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле отсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: "За Христа није тешко страдати!" Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи. 5. ЖИТИЈЕ МУЧЕНИКА ЦЗИ-ЧУНА Овај православни мученик родио се 1855 године. Крштен је још у детињству, а кад му је било 10 година он је постављен за учитеља. У 25 години рукоположен је за свештеника од Николаја епископа Јапанског. Руси су га звали Митрофаном. Још у детињству Цзи-Чун лишио се свога доброг оца који га је много волео, и који га је дао у старање и васпитање његовој баби Катарини. Мати му се звала Марина и била је учитељица у некој женској школи. Ондашњи началник руске мисије архимандрит руски Пападије обратио је нарочиту пажњу младом Цзи-Чуну и дао га је једном истакнутом учитељу Лун Јуану с тим, да га овај спрема за свештенички чин. Цзи-Чун је био смернога карактера, веома пажљив, обазрив и ћутљив; био је повучен и мирољубив. Кадгод се догодило да га за нешто карају или оптужују, он се није старао да себе оправдава. Никако није желео да прими свештенички чин. Отказивао се од тога непрестано говорећи: "малоспособни и малодушни човек - како би се смео усудити да прими тако велики чин?" Но принуђаван од началника мисије и убеђиван од стране свога учитеља, Цзи-Чун, из свете послушности која мора да влада у светој цркви Христовој, најзад се поклони вољи својих старијих, мада је предосећао да њему као свештенику предстоји мучна судба и мученички крај. Као свештеник Цзи Чун био је главни помоћник архимандриту Флавијану при преводу богослужбених и духовних књига на кинески језик. Петнаест година служио је он тако Богу и народу своме. При том трпео је много увреда од своје околине, но он се на то није обазирао. У време боксерског бунта 1 јуна 1900 год. (по кинеском календару 17 дана 5. месеца) буду зграде Руске Мисије спаљене од бунтовника. Многи хришћани избегавши пожар склоне се у дом оца Цзи-Чуна. Међу овима били су чак неки који нису волели овог Божјег човека, али милостиви Цзи-Чун примио је њих и није их истерао из свог дома. Видећи неке уплашене и поколебане, Цзи-Чун их је крепио и храбрио именом Христовим. Сваки дан он је излазио из куће и ходио да види спаљену цркву, и да се на пепелишту њеном помоли Богу. Јуна 10. око 10 сати увече јурну боксери на кућу Цзи-Чуна и опколе је. У кући је тада било око 70 хришћана. Неки од њих успеју да се пробију и побегну, а они који су били слабији са женама и децом остану. Наравно, остане и отац Цзи-Чун. Он се није ни крио. Седео је у дворишту свога дома, и ту је дочекао боксере. Ови незнабошци знајући да је он свештеник нарочито су били кивни на њ. Зато одмах јурну с голим ножевима и избоду га по грудима. Смртно рањен свештеник падне под једну смокву, и ту преда Богу душу. Потом јурну незнабошци у кућу и побију и све отале хришћане који су се ту затекли. Године 1903, у време мира у Китајском царству, подигнут је у Пекингу Храм Мученика. У тај храм пренето је и тело свештеномученика Цзи-Чуна и заједно са телима осталих кинеских мученика погребено под олтаром. А на месту где је Цзи-Чун погинуо постављен је велики крст. Сваке године у дан кинеских мученика, а то је 10 јуни (по правом календару), после службе у храму, иде литија до оног крста и тамо се врши свечан помен. Тако је славно окончао свој земни век овај непоколебљиви војник Христов и преселио се у Царство небеско. Из онога света јављао се Цзи-Чун осталим његовим сународницима кад су били мучени и као њихов ангел утешитељ храбрио их и тешио их указујући им на венце славе. 6. МУЧЕНИШТВО ЈЕДНЕ ПОРОДИЦЕ Свештеник Цзи-Чун имао је жену Татијану, из фамилије Ли, и три сина: Исаију, Сергија и Јована. Исаије је имао жену Марију. Сви су они пострадали у то време за Христа; остао је у животу само средњи син Сергије, који је сад протојереј. ТАТИЈАНА је имала 44 године. Оне страшне ноћи 10 јуна она се некако спасла, али је сутрадан ухвате боксери. Ухвате Татијану и још 18 Кинеза хришћана, свега 19 душа, па их изведу из града кроз капију звану Ан-Дин-Мин и доведу до боксерског стана званог Сиао Ин Фан. Ту одсеку главу и Татијани и осталима. На том месту налази се сада православни Дом Убогих, звани "Троугаоник". ИСАИЈА је био стар 23 године. Служио је у артиљерији. 7 јуна боксери га ухвате. Знајући га раније као хришћанина, они му одсеку главу на главној улици код капије Пин-Це-Мин. ЈОВАН је имао само 8 година. Оне ноћи кад му је убијен отац, свештеник Цзи-Чун, боксери су ухватили малог Јована, па му одерали леђа и одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина Марија спасе га некако од смрти и сакрије у нужник. Сутрадан нађу га где седи без обуће и одеће на вратима, па га упитају, да ли га боли. Малишан одговори: "не боли ме ништа". Сила Христова утољавала је бол. Улична дечурлија смејала му се и викала: "Ер-мао-цза!" Ова кинеска реч значи: слуга ђавола. Тако су незнабожни Кинези називали хришћане. На то издевање одговарао је мали Јован: "Ја верујем у правога Бога и нисам Ер-мао-цза". Кад је заискао воде, они му нису дали. Протасије Чан и Иродион Сиу, тада још некрштени, посведочили су, како су видели то дете са љутим ранама на леђима и ногама. Ране су му биле с прста дубоке, но он није осећао болова. Кад су га боксери поново ухватили, Јован је мирно и без страха пошао куда су га повели, "као јагње на заклање". Виде га уз пут неки старац, па му се сажали и рече: "Шта је криво дете. Његови су родитељи криви што су га учинили слугом ђавола". Други му се ругали како рамље. Но Јован на све то није обраћао пажње као ни његове убице, боксери. који су га водили на губилиште. МАРИЈА, супруга Исаијина и снаха свештеника Цзи-Чуна, имала је 19 година. На два дана пред погром, она дође у кућу свога свекра, желећи да умре у његовој близини. Кад су боксери 10 јуна опколили дом свештеников, Марија се сва дала на то, да храбро и присебно помогне другима да се спасу. Она их је изводила из куће и подржавала да се успну на зид и пребаце. У том боксери и војници разбију врата и уђу унутра. Тада Марија храбро стане пред њих и почне их страшно изобличавати због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Нападачи су стајали као окамењени и нису се усудили убити Марију. Но после су је ранили у руку и просекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори, да се удаљи и избегне смрт, али му је јуначка Марија одговарала: "Ја сам рођена овде код цркве Пресвете Богородице, овде хоћу и да умрем!" И остала је ту. Доцније су наишли ту боксери и умртвили блажену Марију. Ето тако су пострадали и мученички венац примили ови кинески православни хришћани. Њихова храброст у признању Христа за Бога и Господа пред незнабошцима и њихова смрт за Христа, без страха и колебања, подсећа нас на древне хришћанске исповеднике и мученике у земљама које су ближе нама. 7. АЛБАЗИНЦИ Међу мученицима, пострадалим за Господа Исуса Христа, били су у великом броју Албазинци. То су потомци оних славних Албазинаца, који су још у 1685 години донели светлост Христове православне вере у Пекинг, престоницу Китаја. Не може свак бити Христов мученик. То је дато само онима који имају особиту љубав према живом Господу своме. То је нарочито одликовање од Христа, да неко умре мученичком смрћу као што је Он умро. Због велике љубави и преданости старих Албазинаца Господ је наградио њихове потомке мученичким венцем. Албазинци су једно монголско племе на југу руског Сибира, које је још у 17 веку примило веру православну. Албазинец КУЈ ЛИНГ и ХАЈ ЦИУАН са братом својим ВИТОМ, и Албазинка АНА ЖУИ, са многим другим Албазинцима, храбро су пошли у смрт не бојећи се оних који убијају тело а душу не могу убити (Мат. 10, 2). Најпре су били мучени а потом на разне начине убијени од незнабожаца. Необично су узбудљиви призори били, кад су ови дивни мученици на коленима молили се Богу да опрости њиховим мучитељима док су ови оштрили сабље да их посеку. Призори на почетку 20. столећа усред незнабожног Китаја истоветни су са оним из првих дана после Христа у Јерусалиму. 8. УПОКОЈ, ГОСПОДЕ Крваве 1900 године била је православна црквена општина у Пекингу малена. Она се састојала свега из хиљаду, православних Кинеза. Приликом гоњења и мучења од стране боксера неки су се од њих уплашили и отпали од праве вере, па принели жртве идолима. Али 300 њих је пострадало. Заиста ово је био велики губитак за тако малену општину. Без мало трећина. Но благословен је такав губитак. То није губитак него добитак. Јер они који пострадају за Христа, постају моћнији на небу него што су били на земљи. Они имају велику смелост, да просе од Бога што год хоће за своје сроднике и сународнике у земаљској цркви. И Бог им испуњава прошења и молбе. Молитвама кинеских мученика може се слободно приписати узраст и распрострањење православне цркве у Китају после 1900 године. Место једног храма, данас у Китају има много православних храмова. И место једног архимандрита као началника Мисије у Пекингу, данас постоје три православна архијереја на китајској земљи. Има Кинеза православних свештеника, и ђакона, и учитеља, и мисионара. Има и неколико црквених болница и домова за сиротињу и школа. И тако благодарећи крви кинеских мученика Христова вера шири се и напредује у царству жутих људи. И у Китају као и на свима другим странама показала се истинитост оних речи: "Крв мученика - семе цркве". А ми помолимо се Свевишњем за нашу једноверну браћу кинеске мученике: Упокој, Господе, слуге Твоје! И узвикнимо: Слава онима које је Христос прославио! Слава православним кинеским мученицима на век века! Амин. 9. ШТА ЗНАМО О КИНЕЗИМА Мало знамо. Знамо да их има око 400 милиона. Дакле више него свих европских народа са Русијом укупно узето. Кинези су већином земљорадници. Познати су као најбољи баштовани у свету. Намножени и стешњени веома у својој земљи, они су били принуђени да употребе превелики труд и вештину, да с малог парчета земље истерају што већи плод. После Светског Рата упутила се једна пољопривредна мисија из Америке у Китај, да научи Кинезе "рационалном" обрађивању земље. На челу те мисије био је један чувени професор пољопривредне науке. Кад су се вратили у Америку, тај учени професор изјавио је, да они "нису имали шта да науче Кинезе, али да су много научили од Кинеза". Осим тога, Кинези се баве трговином и разноврсним занатима. Највећи су им градови: Пекинг, Нанкинг, Шангај и Кантон. Хране се највише пиринчем а пију чај. Царство китајско је веома старо. По рачуну самих Кинеза њихово је царство постојало на 2000 година пре Христа. Са северне стране Китај је ограђен једним необично дебелим и високим зидом, са кулама и стражарама за војнике. По предању тај зид је зидао Чин-Ши-Хванг, 200 година пре Христова рођења. Иако је и пре њега постојало царство и било царева, њега Кинези називају својим првим царем, зато што је он успео да разједињена племена уједини и да завлада уједињеним Китајем. Велики зид на северу он је сазидао ради одбране земље од дивљих Татара. Кажу, сазидао га је за десет година. Зид је дуг преко 2000 километара. И заиста тај зид је послужио Кинезима врло добро, да кроз многе векове живе у миру. Још им је тај зид помогао да одрже свој карактер и своје обичаје од страних примеса до најновијег времена. 10. ШТА СУ КИНЕЗИ ПРОНАШЛИ? Изузев праве вере, коју ми као хришћани имамо, може се рећи, да су Кинези цивилизованији народ од Европејаца. По њиховом предању, цивилизација је њихова била развијена на 2000 година пре Христа. Њихова књижевност датира се од 1500 година пре Христа. Два столећа пре рођења Господа кинеска царска библиотека садржавала је 2705 књига. Научна "теорија релативитета", о којој се у Европи почело говорити тек пре 10 година, била је у Китају позната на 330 година пре Христа. Ту теорију објавио је философ Чванг-Тцу. Пре Европејаца Кинези су пронашли кола с точковима, точак лончарски, компас за лађе и музичке ноте. Све ове проналаске Кинези приписују једном свом великом цару који је живео на две и по хиљаде година пре хришћанског времена. Кинези су измислили и окарину. Од воћа и биља из Китаја су пренесени у Европу: бресква, мандарине и чај. Кинези су први изумели хартију и штампу. Они су први почели употребљавати папирни новац. Док је у Европи први пронашао штампу Јохан Гутенберг (+ 1468), дотле су Кинези имали штампаних књига на 500 година раније. Први сеизмоскоп (справа за одређивање земљотреса) пронађен је 132 године после Христа од кинеског астронома Чанг-Хенга. Грнчарија је код Кинеза дошла до таквог савршенства као нигде иначе у свету. Најбољи порцулан израђује се у Китају. Китај је још отаџбина и свиле. По предању, прва Кинескиња која је почела неговати свилене бубе и с њих скидати свилу била је царица Схи-Линг, на 2000 година пре Христа. Она је смислила и први разбој за ткање свиле. 11. КИНЕСКА МУДРОСТ "Кинези су имали много својих мудрих људи, од којих се за највеће сматрају: Конфуциус, Лао-Тзе и Менциус. Њихова мудрост не садржи никакву божанску истину, него се сва односи на владање људи, на управљање државом и на чување традиција. При том постоји и опширна, усмена мудрост народна, стечена из искуства. Навешћемо овде неколико кинеских изрека: 12. КИНЕСКА ВЕРОВАЊА Човека обузима туга кад помисли, да је кинески народ незнабожан и идолопоклонички. Један тако даровит народ, са тако великом културом и великом животном мудрошћу не зна ништа о једноме живоме Богу. Овај случај с Кинезима потпуно је убедљив доказ, да један народ ни са највишом културом не може сам доћи до познања праве истине, док му се истина с неба не јави. Све што се од земље могло научити, Кинези су научили одлично, али од земље се нису могли научити небеским тајнама. Њихови мудраци познали су готово до савршенства многе тајне природе, али нису могли скинути завесу са небеса и познати тајне небеске. Вера Кинеза састоји се из мађија, идола и спиритизма. Сем разних легендарних божанстава, мушких и женских, људских и животињских, они обожавају и многе претке своје. Сваки Кинез држи у својој кући или авлији кипове, од дрвета или камена, својих умрлих предака. Пред њима кади и пали свеће (од хартије). Кинези верују да дух сваког човека живи и после његове смрти. Наравно, у сравњењу са тупавим материјалистима европским који одричу постојање духа и душе, таква вера Кинеза могла би се сматрати правилном. Но та правилност простире се само на врло краткој линији, а после долазе заблуде. На име: духови умрлих људи вечно су ту на земљи, и немају другог места ван земље где би живели. Они обитавају свуда: у домовима, у ваздуху, у стењу и дрвећу, у рекама и планинама. Ти духови су обично немирни и злобни, па их треба непрестано умилостивљавати жртвама. Очигледно, да то што Кинези сматрају духовима својих предака ништа друго нису него маскирани демони. Такав је случај и са спиритизмом. Како су разна веровања код Кинеза, тако су код њих и разне науке о владању. Три су најпознатије науке о владању, и то: једна Конфуцијева, друга Лао-Тзеа, и трећа Будина. Но има и безброј варијаната. Главно су Конфуцијанизам, па Таоизам, па Будизам. Но осим тога у Китају живи и велики број муслимана. 13. ХРИШЋАНСТВО У КИТАЈУ Нешто пре 700 година била је прилика да сви Кинези као један приме веру хришћанску. У то време владао је китајским царством цар Кублај кан. Њега је посетио био један племенити Венецијанац, Марко Поло, знаменити светски путник. Марко Поло необично се допао цару Кублају, и овај га је често призивао у свој двор и с њим разговарао као пријатељ са пријатељем. Кад је цар упитао Марка Пола о вери европских народа, Марко је са великим усрђем и знањем изложио цару откривену науку Господа Христа. После дужих разговора и после дугих размишљања цар је изјавио своме госту, да је он вољан да прими веру Христову са целим својим народом. Обрадован том царевом изјавом Поло каже цару, да су зато потребни свештеници, и да је он готов ради те велике ствари вратити се дома и издејствовати где треба, да се пошаљу у Китај хришћански свештеници. Тако се он растане са царем и поврати у Венецију и у Рим. Али ту је доживео неочекивано разочарење. Кад је он почео причати о Китају као једном великом царству, већем од целе Европе и многољуднијем од Европе, о жутим људима и њиховим вештинама, о животињама и биљкама, непознатим у Европи, - сви су га почели исмевати и називати га лажовом. Његови најближи пријатељи сматрали су га полуделим. И тако овај велики човек умре у највећем огорчењу, презрен и одбачен од свију. Пре Марка Пола у Китају је проповедано Јеванђеље, но углавном међу простим народом. По предању, прву Благу Вест о Сину Божјем донели су у Китај такозвани томиста, то јест хришћани из Индије, где је проповедао апостол Тома. Но проповед томиста није се показала успешна. Нешто успешније, но не много, прошли су несторијанци, јеретици хришћански, који су као изгнаници из Византијског царства, пошли на Далеки Исток, и допрли до жутог царства. Да је Марко Поло успео да за живота Кублај кана одведе хришћанске свештенике, на сву прилику да би цео китајски народ тада био крштен. Али ваљда промислу Божјем хтело се, да то дело одложи. Римокатоличка црква је после слала неке своје мисионаре у Китај, међу овима и језуите. Најчувенији њихов мисионар био је Ксавије. Но својом међусобном свађом језуити саблазне Кинезе, те их ови једне побију а друге протерају. После римских мисионара дошли су у Китај протестантски мисионари из Енглеске и Америке. Најзад се јавила и мисија православна, руска, с којом смо раније упознали читаоце. 14. ПРОДАВАЦ БЕОГРАДСКИХ НОВИНА КИНЕСКИ ВЛАДИКА У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. КИТАЈ, КИТАЈ — песма младих Кинеза – Велика је земља наша, Од Тибета па до мора, Пуна башти и испаша, Пловних река, зелен-гора. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Велики су цари наши, Од славнога Хуанг-ти, И мудраци и зидари К'о Чин-Ши-Хванг и Конфуци. Китај, Китај, наш Китај, Земља дивна као рај! Но ево нам сада Христа Који носи кључе неба Нек' се Китај Њим заблиста И насити Живог Хлеба. Тад ће Китај, наш Китај, Бити прави Божји рај. Син Истока, Цар всељене, На Западу распет с нова, У китајске жури стене, На Истоку тражи крова. Китај, Китај,наш Китај, С Христом биће прави рај. Христос вечни, Цар небеса, Сад Истоку Царство нуди, Прво зове род Кинеза, Приђите Му, жути људи! Китај, Китај, наш Китај, С Христом биће прави рај! КИТАЈСКО ПРАВОСЛАВНО БРАТСТВО У ШАНГАЈУ Ово братство састоји се из многих чланова, Кинеза и Руса. Под мудрим руководством свога Архијереја, Њ. Пр. Владике Јована, ово братство добро напредује. Ми ћемо навести овде имена неколико чланова Кинеза и њихова занимања, да би читаоци "Малог Мисионара" видели, какви људи у Китају примају Православље, и да би њихова имена држали у молитвеној успомени: Никола Ли, свештеник; Андреј Јуј, адвокат; Илија Чан, адвокат; Илија Вен, свештеник; Петар Чан, царински чиновник; Др. Виктор Чиен, лекар; Мелетије Ши, трговац; Амвросије Јуј, драгоман; Иван Ло, преводилац са страних језика; Тока Ма, учитељ страних језика. МОЛИТВА ЗА КИНЕСКИ НАРОД Свевидећи Боже, Сунце над Сунцима, видело над виделима, који својим погледом обујимаш сва створења на небу и на земљи;који једини знаш број ангелских војски, као и мрави у прашини, тица у ваздуху и риба у води - излиј милост Твоју на народ кинески, најмногољуднији народ Твој на земљи, молимо Ти се. Господе, Ти си дао народу кинеском велику животну мудрост, да зна земљу обделавати, трговину поштено водити, власти се покоравати, родитеље поштовати, кућу своју уређивати и волети ред и поредак у свему. Но та мудрост води човека само до гроба, који је мало удаљен од колевке сваког смртног. Недостаје народу кинеском она вечна Мудрост Твоја, Господе, која се оваплотила на земљи у Сину Твом јединородном, која преноси душу преко гроба и уводи је у царство небеско. Створитељу благи, безгранична Љубави, зар Твоја љубав може имати границу према многим милионима Твога великог кинеског народа? Не и никако. Него си Ти својим чудесним промислом одредио време у које ће китајски народ прићи и поклонити се крсту Христовом и примити у себе крв Христову пречисту и силу Духа Твог Светог. Ускори то време, Многомилостиви. Помози мисионаре крста и васкрсења у земљи кинеској. Отвори врата благодати Твоје за Китај насупрот гресима нашим. Да би и земља жутих људи забрујала песмом и усклицима из безбројних људских грла: Рождество Твоје Христе Боже наш и Христос воскресе из мртвих! Тројице Пресвета, нека би тако било по молитвама свих апостола и јеванђелиста. Нека би тако било. Амин. View full Странице
  19. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 17. маја 2012. године одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Вера |
  20. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је 17. маја 2012. године одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве. Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје) пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. Тропар, глас 4. Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета. Кондак, глас 8. На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице. Вера | View full Странице
  21. Kроз житије Св. Ермила и Стратоника , као и предисторију која је довела до мучеништва Св. Ермила и Стратоника водио нас је г. Драган Петровић.
  22. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква
  23. У новом у (358. новембар/децембар 2017) броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе можете прочитати текст катихете Бранислава Илића на тему: СВЕТИ ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ РОМАНОВИ У БОГОСЛУЖЕЊУ. Све објављене текстове катихете Бранислава Илића можете прочитати ОВДЕ Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Наишао сам на овај чланак на бугарском сајту, а тиче се тога да је наша црква послала помјесним црквама захтјев за уношење грађана Сурдулице страдалих од стране бугарске војске у календар. Сръбската църква информира поместните църкви за канонизацията на Сурдулишките мъченици У овом тексту се говори да већина епископа у Грчкој не прихвата да се сурдулички страдалници ставе у календар. Чињеница је да они нису страдали због вјере, већ због националне припадности. Какав је ваш став о овоме? Лично сматрам да је са многим канонизацијама, попут канонизације Његоша, покушано да се уздигне неки национални дух у народу. То је исто као када би се у Бугарској канонизовао Васил Левски.
×
×
  • Create New...