Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'моштима'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.
  2. Литија са моштима Превлачких мученика прошла кроз Тиват мај 10, 2019 Митрополија Актуелности, Догађаји Традиционални духовни сабор „У свјетлости Христовог васкрсења – Бокељи Светом Сави и Превлачким мученицима“ посвећен спаљивању моштију Светог Саве на Врачару и обретењу моштију Превлачких мученика, окупио је данас на стотине вјерника из читаве Боке которске. Духовно сабрање православних Бокеља почело је Светом архијерејском литургијом на Михољској Превлаци коју је служио Епископ диклијски г. Методије. Вјерници су у послијеподневним часовима дочекали мошти Превлачких мученика које су превезене бродом из превлачког светилишта до обале Пине. Услиједила је литија улицама града, молебан на раскрници испред зграде општине, као и вечерње богослужење у цркви Светог Саве коју је служио владика Методије. Испред парохијског дома тиватског храма одржан је 19. Сабор православних хорова Боке на коме су саборно наступили хорови „Свети Василије Острошки“ из Кумбора, „Рождество“ из Бијеле, „Евстатије Превлачки“ из Будве, „Свети Сава“ из Херцег Новог, Дјечји хор „Свети превлачки мученици“ из Тивта. Они су саборно пјевали композиције духовног и свјетовног репеортоара. Сабор организују Митрополија црногорско-приморска, Српска православна црквена општина тиватска, Братство православне омладине Црне Горе и Манастир Светог Архангела Михаила – Михољска Превлака. Извор: Радио Тиват
  3. Гост радија Светигора био је игуман манастира Студеница- архимандрит Тихон (Ракићевић) са којим смо разговарали о манастиру Студеници, о животу у „манастиру свих српских цркава“, о моштима светог Симеона миротичивог и њиховим чудесима. Тема разговора је такође била везана за ново, цјелокупно издање Типика светог Саве. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  4. Том приликом, Његова Светост Патријарх је заблагодарио високопреподобној настојатељници мати Теофанији и сестринству на срдачном дочеку и гостопримству. У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила Његову Светост Патријарха српског са делегацијом речима добродошлице поздравио је Преосвећени Епископ домодједјевски г. Јован. ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква
  5. У наставку посете Московској Патријаршији поводом примања награде Међународног фонда јединства православних народа, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са пратњом стигао је у Покровски ставропигијални манастир где се поклонио моштима Свете Матроне Московске. Том приликом, Његова Светост Патријарх је заблагодарио високопреподобној настојатељници мати Теофанији и сестринству на срдачном дочеку и гостопримству. У име Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила Његову Светост Патријарха српског са делегацијом речима добродошлице поздравио је Преосвећени Епископ домодједјевски г. Јован. ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. У петак, 23. марта 2018. године, у Саборном храму Светог Саве у Бечу свештенство и верници дочекали су и поклонили се чудотворним моштима Туманских чудотвораца Светог Зосима Синаита и Светог Јакова Новог. Многобројни народ пристигао је у великом броју у храм, како би замолили свете чудотворце за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Јутарњу службу са акатистом Пресветој Богородици служио је протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, старешина храма, уз саслуживање свештеника из Беча. За певницом су појали свештеници братства храма Светог Саве. Након богослужења, отац Димитрије, игуман манастира Тумане, одржао је предавање на тему: „Свети Зосим и Јаков Тумански – чудотворци и исцелитељи“ Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. Успешно је завршио и стекао два доктората у Француској, а затим је напустио службу и световни живот и дошао је код светога владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања, Владика га је примио. Као монах строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. У току рата, живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању, сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­не. Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.
  7. У петак, 23. марта 2018. године, у Саборном храму Светог Саве у Бечу свештенство и верници дочекали су и поклонили се чудотворним моштима Туманских чудотвораца Светог Зосима Синаита и Светог Јакова Новог. Многобројни народ пристигао је у великом броју у храм, како би замолили свете чудотворце за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Јутарњу службу са акатистом Пресветој Богородици служио је протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, старешина храма, уз саслуживање свештеника из Беча. За певницом су појали свештеници братства храма Светог Саве. Након богослужења, отац Димитрије, игуман манастира Тумане, одржао је предавање на тему: „Свети Зосим и Јаков Тумански – чудотворци и исцелитељи“ Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. Успешно је завршио и стекао два доктората у Француској, а затим је напустио службу и световни живот и дошао је код светога владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања, Владика га је примио. Као монах строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости. У току рата, живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању, сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године. О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку. Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију. У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­не. Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти. На за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског. Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста. View full Странице
  8. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру
  9. Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“. Могу се навести сведочанства многих светих отаца која показују да се у Грчкој Цркви мошти никада нису схватале као нетљено тело. Ако погледамо светогорску праксу, видећемо нешто веома необично за нас. Тамо је раширено мишљење да се сваког човека тичу речи: Земља јеси и у земљу ћеш отићи. Сахранивши умрлог монаха, Светогорци га после неког времена ископавају из земље да би видели да ли је његово тело иструлело. Ако је тело неоштећено, сматрају да је тај човек био толико грешан да га земља не прима. За њега почињу да се појачано моле да би му Господ опростио и земља га примила. Тако да овде нема ни говора о непропадању тела. И мошти грчких светих, рецимо Јована Златоуста, – само су делови скелета. Овако је било у Грчкој Цркви. Али можда се у нашој Руској Цркви друкчије учило. Сетимо се опет значења руске речи „мошти“ која потиче од корена „моћ“ (моћан, силан). Ево шта на основу проучавања древних руских летописа говори Е. Голубински: „Исправно је сматрати да су мошти светих некада више или мање цела тела, а некада саме кости. Само означавање остатака светих речју мошти говори о томе да су наши преци под њима подразумевали углавном кости, јер реч „мошти“ значи управо кости“. 1478. године у Москви су радећи на храму Успења отварали гробове митрополита ради прегледања њихових тела и као резултат прегледа су написали у једном летопису следеће: „Јону нађоше целога, Фотија не потпуно, само једну ногу, а Кипријан је сав иструлео, само су остале мошти“. Потпуно је јасно да „мошти“ значи кости. 1667. године отворене су мошти преподобног Нила Столобенског, и о томе је обавештен митрополит Новгородски Питирим: „Сандук и тело његово свето иструлише, а мошти свете су целе све“. Е. Голубински наводи речи преподобног Јосифа Волоцког који у својем „Просветитељу“ пише о моштима: „Ове кости су прах и земља; али пошто су за демоне страшне, и слепи од њих прогледавају, кужни и болесни се исцељују од свакаквих болести… ако видимо некога од светих, или кост од његовог тела, или прах од сандука његовог, са чашћу и свето треба да чувамо и са страхом да се клањамо и целивамо с љубављу“. Наравно, све ово не значи да нема нетљених тела светитеља. Тела многих светих угодника су се сачувала или у потпуности, или делимично. Један од примера који је забележила совјетска власт су мошти јарославских чудотвораца. Приликом отварања је сачињен акт који говори о томе да јарославски кнежеви – Теодор, Давид и Константин „имају сачувано тело, кости, хрскавице и кожу на сасушеном телу“. И ово није једини случај, наравно. У музеју лежи нетљено тело светитеља Јоасафа Белгородског. У Чернигову су мошти светитеља Теодосија коме је иструлео само део пете. Мошти Тоболског митрополита Павла које се чувају у Кијево-Печерској Лаври су такође целе, али се не сматрају моштима светог угодника. Ако све ово размотримо, постаје јасно да Црква није никад учила о моштима као о нетљеним телима. Прослављање моштију угодника се врши независно од тога да ли је иструлело или није њихово тело. Светитељ се прославља због свог живота и за ону благодатну помоћ коју је пружао људима и за време свог живота, и после смрти. А мошти су остаци светог човека, како сачувана тела, тако и кости и чак остаци у виду праха и пепела. Овако је одувек учила Црква. Али истовремено су постојале тенденције поимања моштију управо као нетљених тела. Погледајмо, можда се тек у последње време појавило ово ново учење о „непропадању“ моштију? Свима је у сећању отварање моштију преподобног Серафима Саровског. За многе је тада било саблажњујуће што су нађене само кости. У Петрограду су се раширила говоркања да старац Серафим уопште није био свет, да су мошти отворене само због жеље Синода и Господара; говорило се да се оригинални документи с отварања моштију крију од народа. Ова говоркања су узнемиравала јавност, и покојни Петроградски митрополит Антоније (Ватковски; умро 1912.) био је принуђен да објави посланицу у којој је рекао да се прослављање моштију светих угодника уопште не врши зато што они имају нетљена тела, већ због њиховог светог живота. Ова реч је била битна због тога што је, прво, била упућена целој јавности и, друго, тицала се веома великог светитеља, о чијој су светости оставили сведочанства наши дедови, сећање на кога живи, те зато није било никакве сумње у његову светост, његове подвиге, силу његове молитве, његову помоћ напаћенима. Треба рећи да је појам „нетљене мошти“ постојао још у давнини. Ово изгледа несхватљиво ако се упореди с тек наведеним расуђивањима. Очигледно се појам „нетљеније, непропадање“ употребљавао у неком другом смислу о чему говори следећи пример. Војвода Суздаљски у свом извештају Суздаљском архиепископу о прегледању гробнице Бориса Јурјевича говори да су „кости целе“, а затим их већ назива „нетљеним костима“. Изгледа да се реч „нетљеније“ примењивала не само за тело, већ и за кости, т. ј. за било које остатке који се називају моштима. Када је Господ стварао човека, узео је од земље прах и удахнуо у њега дах живота. Човек се назива венцем творевине, он је „сатајник Божанских Тајни“, говори Григорије Богослов. Прво је био створен свет невидљиви – свод небески, затим свет видљиви, и тек онда је Господ створио човека у коме је спојио оба света. Човек је предодређен да буде анђео у плоти, како се поје у тропару Пророку Илији, и Црква, појући о светим угодницима, говори о њима: „Земни ангели и небески људи“. „Шта је Бог за душу, то је душа за тело“, – говори Григорије Богослов, и ако је задатак човека обожење, онда је то обожење не само душе, већ и тела. „Човек мора да своје тело, као помоћно (у односу на душу), – наставља светитељ, – стави у службу Богу“. Код нас људи душа не може да буде одвојена од тела, (она се одваја само Божјим наређењем, када умиремо, и тада само привремено), и ако је душа човекова света, онда му је и тело свето. Постоји и други поглед на тело који је упадљиво изражен у завештању Л. Н. Толстоја, који своје тело назива „одвратном и непотребном ствари“ коју треба што пре уклонити да не би сметала другима да живе: „Заиста сам се одрекао Цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и написао сам у завештању својим ближњим да, када будем на самрти, не пуштају код мене црквене служитеље, и да моје мртво тело што пре уклоне, без икаквих над њим речи и молитви, као што се уклања било која одвратна и непотребна ствар, да не би сметала живима“. Према учењу Православне Цркве, тело не само да није „одвратна и непотребна ствар“, већ је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо, и Григорије Богослов каже да ће душа ступити у горњи свет „заједно с плотију, стопивши се с њом једним духом, умом и богом“, богом – у смислу обожења. Христос нам је открио пут ка обожењу, само треба да идете њиме, ствар је до вас. А шта је то плот или тело? У хришћанском учењу постоје три поимања плоти: 1) плот безгрешна, света, саздање Божје, она Плот о којој је речено: Слово (Логос) постаде тијело (Јован., 1, 14) и која се у Христу толико осветила да Спаситељ каже: Који једе моје тијело… има живот вјечни (Јован., 6, 54); 2) „плот“, „плотски“ – то јест греховни, супротност „духу“, „духовноме“; 3) наше тело у којем се сједињује и једно и друго. Иако је наша плот огреховљена, не треба заборавити да ју је створио Бог. Ко је пажљиво слушао парастос, сећа се ових речи: Плачем и ридам, размишљам о смрти ада и видим лепоту нашу, створену према лику Божјем, унакажену, осрамоћену, обезобличену у гробу како лежи. Овде се не говори о души, већ о телу које лежи у гробу, – да је оно створено према лику Божјем. Ако је циљ хришћанског живота задобијање Духа Светога, онда не само за душу, већ и за тело, како сведоче својим искуством, својим животом свети угодници. Господ је, пребивајући у Телу, творио чудеса, васкрсавао чак и мртве (сина Наинске удовице, Јаирову кћи), преко Тела се чак и одећа Христова освештавала и постајала чудотворна – додирнувши је само исцелила се жена крвоточива. Чак је и сенка апостола чинила чудеса – они на које би пала су се исцељивали од болести. Ван тела не бисмо могли да живимо. Само се вољом Божјом привремено раскида савез душе и тела. Треба увек памтити оно што говори Апостол: Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији (1 Кор., 6, 19-20). Према учењу отаца Цркве, наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Свети оци саветују да кривимо за наше ружне поступке не тело, већ дух и душу, греховне помисли које се рађају у души. Зло не почиње од тела, већ од душе, и обрнуто – ако је душа задобила Духа Светога, то се преноси на тело, и то предаје се тако да се освећује сваки део његов, свака кост, сваки уд. Сетите се благодарствених молитви после Светог Причешћа: још продри у удове и све саставе моје, у све зглобове, у унутрашњост и у срце. Спали трње свих сагрешења мојих… учврсти саставе са костима, просвети пет простих чула. Ако се тако разумева сврха нашег тела – да буде сасуд Духа Светога, онда је разумљиво шта значе за верујуће гробови светих угодника Божјих – уопште не исто што и гроб некаквог значајног човека. У гробовима светих угодника је скривена благодат. Јер постоји само овакво питање: или ми уопште не верујемо у Бога и могућност одуховљења и освећења нашег бића, или пак верујемо у задобијање Духа Светога свим нашим бићем – онда ће и тела светих угодника бити за нас света. Ако верујемо да можемо да примимо благодат Божју не само душом, већ и телом, онда ће нам постати јасне речи светог Јована Златоустог: „Отвори очи вере и погледај на својствену им силу Божју, на благодат Духа у коју су обучена“. И онда ће за нас те кости, тај прах да буду драгоцени не само као остаци драгих људи, већ као сасуди пуни благодати: чесне твоје мошти као сасуд благодати пуни који се излива на све који им долазе… (Из акатиста Преподобном Сергију). Код Макарија Египатског се много говори о томе да су свети задобили Духа Светога не само душом, већ и телом. Одавде следи да богослужење није само сабрање двоје или троје у име Божје. То није тако једноставно: ја и ти смо се окупили и већ можемо да вршимо богослужење. Центар богослужења јесте Евхаристија, а врше је често лоши, гадни, грешни људи. Али ми ипак верујемо да се Тајна заиста дешава, да заиста долази до претварања (пресуштествљења) хлеба и вина у Тело и Крв Христову којима се причешћујемо у Тајни Евхаристије. Па ми смо често само телом у храму, ми се можда уопште ни не молимо, можда се не моли ни сам свештеник који врши Тајну, међутим, ми верујемо да се Тајна ипак дешава. Шта нам даје ту сигурност? Треба знати да је Црква пре свега Црква Небеска и да, вршећи Евхаристију, ми је вршимо у име целе Цркве – Небеске и земаљске, у име светих који се подвигом добрим подвизаваше на земљи, и пре свега у име Мајке Божје. И свештеник који врши претварање Светих Дарова верује да се оно врши не због његових заслуга и молитви, већ у име целе Небеске Цркве. Приносимо ти ову словесну службу (у име) за праоце у вери упокојене, оце, патријархе, пророке, апостоле, јеванђелисте, мученике, исповеднике, постнике и сваки дух праведни у вери преминули, а посебно за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију – овако се свештеник моли у име оних којима стално прибегава у молитвама. У суштини никаквих Тајни у богослужењу не може да буде за оне који не верују у општење са светима. Ако немамо с њима везу, ако одбацујемо живе удове Тела Христовог, онда немамо ни Само Тело Христово, нема Цркве, нема Тајни. Наравно, постоје и сада Божји изабраници, они се можда налазе међу нама, али ми их не знамо: међутим, њиховим молитвама имамо пуноћу црквеног живота. Ако све ово нису за нас само речи, онда је разумљиво зашто се врши и вршила на моштима литургија још у катакомбама и зашто је 5. Васељенски Сабор потврдио овај обичај. Хришћани су веровали да су свете не само душе, већ и тела угодника, и 7. Васељенски Сабор је установио да се без антиминса са честицом светих моштију не сме освештавати Црква. Мошти светих угодника су залог тога да они с нама врше богослужење. Наше тело није бескорисна ствар, већ је створено према лику Божјем и може да буде такође свето и нетљено као и душа. У канону за свето Причешће читамо: О, страшне тајне! О, милосрђа Божјег! Како се ја ништавило причешћујем Божанског Тела и Крви и постајем непролазан (нетљен у цркв. слов.). Овде се говори о нетљенију не само душе, већ и тела. Исто тако и крштење чини нетљеном не само душу, већ и тело. Сада ће нам можда постати јасно шта значи израз „нетљене мошти“, „нетљене кости“. А за човека који је отишао од Цркве он може да буде саблазан исто као што за многе може да буде саблажњива молитва за целомудреност при вршењу Тајне Брака, – целомудреност не претпоставља обавезно девственост. За човека црквеног је очигледно да ми који имамо тело морамо да га ставимо у службу Богу, и да је циљ доласка Христовог – освећење не само душе, већ и тела, т. ј. успостављање у човеку лика Божјег. Када сви који су у гробовима устану (из Чина погребења), каква устане душа, такво ће устати и тело. Ако је душа постала чистија и боља, онда ће се и тело осветити. Ми обично не разумевамо овако нетљеније тела, смештајући га пре васкрсења мртвих. Свештенослужитељ се на опелу моли: Ти Који си ме некада саздао из небића и почаствовао Твојим Божанским ликом, а због прекршаја заповести опет ме вратио у земљу из које сам узет, врати ме богосличности, да се у првобитну лепоту обучем. Дакле, Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом. Извор: Православие.ру View full Странице
  10. Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве.
  11. Молебном пред моштима Светог патријарха Тихона које су из Донског манастира пренете у Храм Христа Спаса, започео је у Москви ванредни Освештани Архијерејски Сабор Руске православне цркве. Дневни ред Архијерејског Сабора има 14. тачака: 1. Реферат Његове Светости патријарха о унутрашњем животу и спољној делатности РПЦ 2. Реферат Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија о животу Украјинске ПЦ 3.Реферат митрополита крутицког и коломенског г. Јувеналија о обележавању 100. годишњице почетка гоњења РПЦ 4. Реферат митрополита волокаломског Илориона о закљуцима Синодалне библијско-богословске комисије о документима Критског Сабора 5. Реферат епископа јегорјевског Тихона о досадашњем раду на идентификацији "јекатеринсбуршких остатака" 6. Разматрање документа " О манастирима и монасима РПЦ" 7. Разматрање документа "О канонским аспектима црквеног брака" 8. Разматрање допуне Правила о наградама РПЦ 9. Разматрање допуна и исправки Устава РПЦ 10. Разматрање предлога о општецрквеном прослављању до сада локално слављених светих 11. Избор нових чланова Општецрквеног суда 12. Утврђивање Акта Архијерејског Сабора о унутрашњој и спољној делатности РПЦ 13. Утврђивање Саборске посланице верним чедима РПЦ 14. Торжествено заседање Архијерејског Сабора у поводу 100. годишњице обнове патријаршијства у Русији у присуству поглавара и делегација Помесних цркава. Сабору су поздраве и жеље за успешан рад упутили председници Русије, Белорусије, Молдавије и Казахстана. На почетку рада Сабора мандатна комисија је утврдила да му присуствује 347 архијереја РПЦ. На почетку заседања пропојана је Бјечнаја памјат осморици архијереја упокојених у међусаборском периоду. У свом реферату патријарх Кирил изнео је статистичке податке о РПЦркви. Она сада има 303 епархије, односно 144 епархија више него 2009. године. То је у склопу настојања да се архијереји приближе народу и управљању пастирског и социјалног служења свештенства. Тако је у том периоду установљено и 60 митрополија. У РПЦ делује 34 774 активних свештеника и 4640 ђакона. Број богослужбених места приближива се цифри од 40 000. У "даљем зарубежју" делује 900 парохија (укључујући и парохије Руске Заграничне Цркве). У досадашњем току обраћања Архијерејском Сабору, патријарх Кирил је ставио следеће нагласке: - Главно наслеђе које смо примили од новомученика и исповедника руских јесте њихова љубав према Христу и ближњима за које су положили животе своје. Примером те љубави и ми да се руководимо. - Ми смо наследници управо "Тихоновске цркве" зачете на Помесном сабору 1917-18, и издржале проверу времена, па ни сада, поштујући академске слободе и приступе богословљу, не треба да се делимо, него сабирамо. Пример тога је десетогодишњицица канонског јединства са Руском заграничном црквом. - Али то јесте и главна одлика епископског служења у Цркви, односно саборности (католичности), савремени епископ не сме да изгубу ту примарну основу свог деловања. - Они (епископи) никако не смеју да се претворе у пуке администраторе или медијске манипулаторе, да се прилагођавају духу овог времена световности, већ да се посвете вечној мисији Цркве. - Патријарх је још нагласио улогу доброчинства и социјалног служења као општецрквеног дела од највећег значаја, омладинске мисије у којој је битно држати се начелима да се младима Христос примером покаже као Слобода, а не као забрана. Он се позабавио и питањем развоја богословља не само у предавачком већ и у научном смислу, које има велику и трбало би да има све већу улогу у мисији Цркве. View full Странице
  12. У среду, 8. новембра 2017. године, на дан сећања на светог Димитрија Солунског Чудотворца, Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Литургију у крипти базилике над моштима светог Николаја Мирликијског Чудотворца у граду Барију (Италија). Владици Давиду су саслуживали јеромонах Нектарије (Андрејев) и протођакон Андрија Јелић. Након Свете Литургије, сви присутни су били у прилици да се поклоне моштима светог Николаја. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  13. Са извјесним закшњењем доносимо ову вијест од 16.09.о.г. сматрајући да заслужује пажњу наших православних медија. 16.09.2017 | 13:09 | IKA Središnje misno slavlje pohoda relikvije tijela sv. Leopolda Herceg Novom Herceg Novi, (IKA) - Poziv na susret s Božjim milosrđem koje jedino može darovati istinski i potpuni život u dijalogu i ekumenizmu odjeknuo je iz Parka Boke sa središnjeg euharistijskog slavlja kojeg je u prisutnosti relikvija neraspadnutog tijela sv. Leopolda Bogdana Mandića u subotu 16. rujna predslavio mons. Marin Barišić, splitsko-makarski nadbiskup i metropolit. U koncelebraciji su bili i barski nadbiskup, Rok Đonlešaj, mostarsko-duvanjski biskup Ratko Perić, srijemski biskup Đuro Gašparović i mjesni kotorski biskup Ilija Janjić. Prisutna je bila i delegacija koja je tijelo dopratila iz Padove: fra Jure Šarčević, provincijal Hrvatske kapucinske provincije i predsjednik Hrvatske redovničke konferencije, rektor Svetišta sv. Leopolda Mandića u Padovi, fra Flaviano Giovanni Gusella i gvardijan padovanskog kapucinskog samostana fra Marco Putin. U ime mitropolita crnogorsko-prigorskog Amfilohija Radovića prisutan je bio protojerej-stavrofor Đorđe Orović te izaslanici beogradskog nadbiskupa i skopskog biskupa. Na početku je okupljene pozdravio mjesni kotorski biskup pozivajući sve da u ovim svečanim danima bude prisutno zajedništvo u slavljenju Boga koji je divan u svetima svojim. U svojoj se homiliji mons. Barišić osvrnuo na život svetog Leopolda koji je, koliko god skrovit i sakriven bio, odjekivao snažnim porukama i poticajima za sve koji su s njim danas živjeli, a danas još više. Primijenio je na sveca riječi pjesnika Ivana Mažuranića: ''Nije visok tko na visu stoji, niti je velik tko se malen rodi, a kad padne, golem grob mu treba.'' Podsjetio je i kako mnogo govori silno mnoštvo koje je došlo na njegov sprovod te na kanonizaciju u Rimu. Sveti Leopold po zavičaju i rodu pripada svima nama, a kao svetac Božji pripada i svim narodima i svim vremenima, rekao je mons. Barišić. U svojoj je ispovjedaonici bio produžena ruka Lica milosrđa Božjega, s preko sakramenta svete ispovijedi s drugima je dijelio osobno iskustvo radosti i pomirenja. Sveti Leopold je uistinu bio prijatelj ranjene i patničke, periferne i grješne ljudskosti, ali istovremeno i ogledalo Božjeg milosrđa. Bio je pažljiv da ne povrijedi svojim riječima i gestama pokornike koji su pristupali sakramentu pomirenja. Jer već time što je netko kleknuo i pristupio ispovijedi, ponizio se. U svim grešnicima naš je svetac pred sobom vidio osobe za koje je Krist dao život, istaknuo je mons. Barišić. Radost pomirenja u Leopoldovoj ispovjedaonici nije ostajala u njoj niti samo u srcu pokornika već je zahvaćala obiteljske, bračne i društvene odnose, naglasio je splitsko-makarski nadbiskup. „Do neba je dopirala jer Nebo se raduje obraćenju samo i jednog grješnika. Radost oproštenja mijenja osobe, odnose i humanizira društvo. (…) Bez otvorenosti ovoj ljubavi ne možemo biti sretni i zadovoljni, ne možemo biti braća drugima ako sami ne živimo sinovstvo Oca Nebeskoga" rekao je. Psihijatri mogu pomoći, ali ne mogu reći 'Ja ti opraštam', rekao je. Nije dovoljno prihvatiti sebe i misliti pozitivno. Ne možemo podići sebe hvatajući se za kosu, niti možemo preskočiti svoju sjenu. Potrebno je da nas netko drugi prihvati. Onaj koji može reći: 'Otpuštaju ti se grijesi.' Braćo i sestre nemojte misliti da je nemoguć naš povratak i pomirenje. Svi se možemo prepoznati u bijegu rasipnog sina, ali i sve nas čekaju raširene ruke i milosrdni zagrljaj Oca Nebeskoga, poručio je mons. Barišić. Spomenuo i koliko je svetog Leopolda boljela rana razdijeljenosti Kistove Crkve i podijele između Istoka i Zapada. „Doista, svatko od nas danas jest jedna rastrganost i podijeljenost u sebi, i Istok i Zapad. Nije li iz ovog Leopoldovog pogleda na naš život potrebno svakom od nas doživjeti najprije u sebi, po sakramentu pomirenja, ''ekumenizam'', cjelovitost identiteta i osobnost kako bismo mogli biti pažljivi i otvoreni, dijaloški i ekumenski raspoloženi prema drugima i različitima?" upitao je okupljene. Na kraju je rekao kako Leopoldova prisutnost u Herceg Novom i danas progovara. „Za vaš bračni, obiteljski i društveni život nužno je potrebno iskustvo radosti milosrđa Božjega. Samo s Bogom možemo humanizirati društvo i svijet. Samo s Bogom možemo biti braća i sestre jer nam je zajednički Bog Otac. Neka i vaši grijesi budu mjesto susreta s Božjim milosrđem. Neka sakrament ispovijedi bude način po kojem ćemo iz stare grešnosti prijeći u novi život" rekao je nadbiskup Barišić. Homiliju je zaključio molitvom: „Sveti Leopolde, pomozi nam da još dublje otkrijemo darovano nam spasenje u Isusu Kristu, Licu Božjeg milosrđa. Neka nas Njegovo milosrđe preporodi i učini ljudima, kršćanima, koji znaju pitati i darivati oproštenje. Veleposlaniče Božjega milosrđa, i naš ambasadore, nitko nas toliko široko i trajno ne predstavlja na zemlji kao ti. Štoviše naš predstavniče i zagovorniče na nebesima, Tebe molimo da nam pomogneš otkriti i iskusiti snagu Božjeg milosrđa koje je jedino sposobno darovati nam istinski i potpuni život u dijalogu i ekumenizmu, miru i zajedništvu, radosti i ljubavi. Sveti Leopolde, moli za rodni Herceg Novi, za 'Zaljev svetaca', za kršćane Istoka i Zapada, za sve nas i za čitav svijet." U prinosu darova prineseni su i svijeća koja se koristila na beatifikaciji Leopolda Mandića, slika sveca za kotorski katedralu i slika napravljena tjedan dana prije Leopoldove smrti. Slavlje su pjesmom animirali zborovi Pauls, Rotimlja i Dobri Pastir, Cim i Ilić (BiH). Tijelo svetog Leopolda napustilo je Herceg Novi u popodnevnim satima nakon završne mise koju je predslavio kotorski biskup. Iduće odredište hodočašća je Dubrovnik.
  14. Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније служио је 17. октобра 2017. године, на празник Светих Стефана и Јелене Штиљановић, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви. Празничном сабрању крај светих моштију честитог кнеза Стефана молитвено су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, верни народ престонице и гости из Русије и Пољске. Житије Светих Стефана и Јелене (Штиљановић) Звучни запис беседе викарног Епископа моравичког Антонија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Један од најтежих и најсаблажњивијих догађаја последњих година за нас, верујуће православне људе, повезан је са отварањем моштију Божјих угодника. Недавни догађаји су потресли оне од нас који се мало разумеју у истински црквени живот, који нису упознати с искуством светих отаца. Зато хоћу да размотрим ово питање на основу истинског светоотачког учења Цркве, и ако су за многе били неочекивани резултати отварања моштију, онда ће не мање неочекивано бити за њих да чују и оно што намеравам да кажем. Многи сматрају да мошти морају да буду нетљене, т. ј. да чувају изглед тела; ако тога нема, онда говоре о превари и труде се свим снагама да нам наметну то лажно мишљење. Реч „мошти“ је употребљена пре свега у истом оном значењу као и латинска реч релиел – реликвија, т. ј. она означава једноставно „остатке“. Наша реч „мошти“ потиче од корена „моћ“, т. ј. мошти – то су кости, скелет, она унутрашња потпора на којој се држи тело. У Требнику, књизи која прати живот хришћанина од рођења до смрти, у делу „Опело над лаиком-хришћанином“ реч „мошти“ се употребљава у смислу „остаци“: Када умре неко православан, сродници његови позивају свештеника који дошавши у кућу у којој леже мошти умрлога ставља епитрахиљ и, запаливши тамјан у кадионици, кади тело мртваца и све оне који ту стоје, а почиње обично: Благословен Бог наш… На крају опела, када односе покојника уз појање Свети Боже: и тако узевши мошти, идемо ка гробу… И даље: и спуштају се мошти у гроб, а архијереј или свештеник, узевши прах лопатом, прелази крстом преко моштију, говорећи: Господња земља и све што је у њој и што живи на њој. А онда сипа преко моштију јелеј из кандила. У прве векове хришћанства мошти светих мученика су се поштовале исто као и данас, али уопште нису сматране за „нетљено тело“ у нашем смислу. То је нарочито разумљиво када се узме у обзир да су многе од њих бацане зверима и чак спаљиване. Светитељ Јован Златоуст, говорећи о блаженом Вавили: „Прошло је доста времена од погреба светог Вавиле, тако да су у гробу остале само кости“, очигледно није сматрао да тело светога обавезно мора да буде нетљено. Слична мишљења налазимо у његовом „Слову о Макавејима“: „Не говори ми о праху, не замишљај пепео и иструлеле од времена њихове кости, већ отвори очи вере и погледај на силу Божју која им је својствена, на благодат Духа која их је обукла, на славу Небеске Светлости која их окружује“. Свети Амвросије Милански говори слично: „Дивно је видети како пропадљиво тело светих чини чудеса“.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...