Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'море'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Како се наводи у саопштењу, дечаци и девојчице су први пут у животу видели море, деца уче да пливају и баве се спортским и уметничким активностима. Они ће на мору остати од 3. до 10. августа, а организоване су им и екскурзије и одлазак у манастир Острог. Малишане је одабрала рашко-призренска Епархија по социјалним критеријумима у девет забачених села Косовског поморавља и централног Косова – Горње Кусце, Угљаре, Прилужје, Батусе, Радево, Лепина, Црквена Водица, Добротин и Шилово. – Усред бурног лета пуног тензија, одмор далеко од посебно тешке свакодневице је више него потребан деци. Ово путовање је прилика за најсиромашнију децу да прекину живот у изолацији, упознају другу децу, стварају пријатељства, и истовремено уживају у распусту на мирном месту, изјавио је председник организације Арно Гујон. Недавно је на својој Фејсбук страници Гујон објавио да су након његовог предавања на Факултету политичких наука у децембру прошле године, студенти из Центра за међународну јавну политику одлучили да се укључе у пружање помоћи Србима на Косову и Метохији. – Организовали су више прикупљања донација на факултету и током зиме однели ту помоћ деци из села Видање. Међутим, ношени овим првим успехом, студенти нису стали на томе, написао је Арно Гујона на свом Фејсбук профилу након што га је Радомир Јовановић, организатор пројекта, обавестио да су почетком јула 7 деце из Видања одвели на море у Игалу. митрополија црногорско-приморска
  2. Француска хуманитарна организација „Солидарност за Косово“ Арно Гујона организовала је летовање у Тивту на мору за 42 деце из српских енклава на Косову Како се наводи у саопштењу, дечаци и девојчице су први пут у животу видели море, деца уче да пливају и баве се спортским и уметничким активностима. Они ће на мору остати од 3. до 10. августа, а организоване су им и екскурзије и одлазак у манастир Острог. Малишане је одабрала рашко-призренска Епархија по социјалним критеријумима у девет забачених села Косовског поморавља и централног Косова – Горње Кусце, Угљаре, Прилужје, Батусе, Радево, Лепина, Црквена Водица, Добротин и Шилово. – Усред бурног лета пуног тензија, одмор далеко од посебно тешке свакодневице је више него потребан деци. Ово путовање је прилика за најсиромашнију децу да прекину живот у изолацији, упознају другу децу, стварају пријатељства, и истовремено уживају у распусту на мирном месту, изјавио је председник организације Арно Гујон. Недавно је на својој Фејсбук страници Гујон објавио да су након његовог предавања на Факултету политичких наука у децембру прошле године, студенти из Центра за међународну јавну политику одлучили да се укључе у пружање помоћи Србима на Косову и Метохији. – Организовали су више прикупљања донација на факултету и током зиме однели ту помоћ деци из села Видање. Међутим, ношени овим првим успехом, студенти нису стали на томе, написао је Арно Гујона на свом Фејсбук профилу након што га је Радомир Јовановић, организатор пројекта, обавестио да су почетком јула 7 деце из Видања одвели на море у Игалу. митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Љето показује своје зубе. Соба са западне стране, сада у 22.15 на термометру 28 степени. Сумњам да ћу спават у комаду ову ноћ. А ви, можете ли спават?
  4. Сва мора Од Никола Маловић -1 септембар, 2017 Наше море (Фото: Н.М.) Вјерујем да не постоји коначан списак свих мора на свијету. Није то отуд што можебити мора ничу и гасе се као државе – него зато што, као нпр. у Медитерану, свако жели да пред својом обалом има море за себе. Сам Бог зна којим се струјама граниче океани. У Хомеровој Одисеји све је море, нема других имена, а у Илијади се помињу само Трачко и Икарско. На савременим картама, у размјерама 1:85.000.000 виде се четири океана: Атлантски (24), Сјеверни ледени (7), Индијски (4) и Тихи (33). Бројке у заградама представљају мора која се могу ишчитати из размјера 1:30.000.000 и 1:3.000.000. Што детаљнија мапа – потенцијал за нова мора је већи. Почнимо од полова. Условно дакако речено – артичка мора су: Источносибирско, Гренландско, Бијело, Карско, Лептевско, Чукотско, Бофорово, Берингово, Охотско, Лабрадорско, Норвешко, Сјеверно, Балтичко, Баренцово, Ирско и Келтско море. Антарктичка мора су: Шкотско, Веделово, Амундсеново, Белингсхаузеново, Росово и Космонаутско море. Мора Индијског океана су: Арабијско, Црвено и Лакадивско море. Или их са морима између Филипина и Аустралије, око архипелага великих острва, Суматре, Јаве, Борнеа и Нове Гвинеје, ако их (не) сврстамо у пацифичка мора, има још и више: Натуна море, Андаманско, Филипинско, Сибујанско, Бохолско, Самарско, Лузонско, Јаванско, Флореско, Саву море, Бандско, Молучко, Халмареско, Церамско, Соломоново, Сулу море, Целебеско, Бизмарково, Сулавеси море, потом Јапанско, Источнокинеско, Жуто, Јужнокинеско, Арафурско, Тиморско, Коралско, Тасманово и Коро море. Мора Атлантског океана су Саргаско, Карипско и Аргентинско море. Али ту је и Медитеран – Средоземно море. За Грке је оно „наше море“, који ће назив Римљани потом латинизовати. У Маре нострум… Медитеран има мора за чак 10 одисеја! Ако и Црно море уврстимо у рукавац Атлантског океана, средоземна мора су ова: Црно море, Азовско, Средоземно, Јадранско, Тиренско, Лигурско, Јонско, Егејско, Критско, Карпатско, Трачанско, Мраморно и Миртоанско море. За колико мора од свих ових никад нисмо чули…? Немогуће је установити којим су од свих мора пловили Срби. Лакше је казати да су поморци из Боке навигавали свим океанима свијета. И свим морима на картама, укључујући и електронске, у размјерама 1:85.000.000 – 1:3.000.000. Зашто нека мора – нису мора? Зашто је Мексички залив – залив, за разлику од сусједног Карипског мора, које је – море? Зашто Балтичко море, баш као и Црно – није залив, као нпр. Хадсонов залив, који је (на граници Сјеверног леденог океана и Атлантика) – површином већи и од Црног и од Балтичког мора заједно, иако су географски гледано све ово заправо заливи?! Зашто се морем зове Црвено, дочим први сусједни залив није море него голф Персијски, иако је површином дупло већи од неких егзотичних пак мора? Зашто се за сличне плаво-бијеле површине с обје стране Индије не каже, рецимо, Бенгалско море а залив Арабијски, него се каже обратно: Арабијско море и Бенгалски залив? Овако је могуће широм свијета постављати пругастоплава питања до у бескрај. Број мора је бесконачан, као и број струја које су им, сем копнених препрека, вјероватно једине природне међе. Посебно Саргаском мору, које је једино море окружено морем! Ако и постоји човјек који је био у свим државама на свијету, вјероватно не постоји човјек који је опловио сва мора. Постоје Бокељи који тврде да је немогуће овладати свим ћудима мора чак унутар заливске коре од ораха! Шта ли се тек догађа поморцима када су им буре и таласи прве комшије. На свакој литургији, сви у црквеном броду моле се (и) за оне који плове морима. До те су мјере поморци на граници дефиниције – ни да су мртви, ни да су живи. Једна од најљепших пословица гласи: Дај ми срећу и баци ме у море.
  5. На Дан планете Земље, доносимо ову оду Мору, Лутајућег Бокеља и једног од најбољих савремених српских писаца, Николе Маловића. Извор: http://www.in4s.net/sva-mora/ Сва мора Од Никола Маловић -1 септембар, 2017 Наше море (Фото: Н.М.) Вјерујем да не постоји коначан списак свих мора на свијету. Није то отуд што можебити мора ничу и гасе се као државе – него зато што, као нпр. у Медитерану, свако жели да пред својом обалом има море за себе. Сам Бог зна којим се струјама граниче океани. У Хомеровој Одисеји све је море, нема других имена, а у Илијади се помињу само Трачко и Икарско. На савременим картама, у размјерама 1:85.000.000 виде се четири океана: Атлантски (24), Сјеверни ледени (7), Индијски (4) и Тихи (33). Бројке у заградама представљају мора која се могу ишчитати из размјера 1:30.000.000 и 1:3.000.000. Што детаљнија мапа – потенцијал за нова мора је већи. Почнимо од полова. Условно дакако речено – артичка мора су: Источносибирско, Гренландско, Бијело, Карско, Лептевско, Чукотско, Бофорово, Берингово, Охотско, Лабрадорско, Норвешко, Сјеверно, Балтичко, Баренцово, Ирско и Келтско море. Антарктичка мора су: Шкотско, Веделово, Амундсеново, Белингсхаузеново, Росово и Космонаутско море. Мора Индијског океана су: Арабијско, Црвено и Лакадивско море. Или их са морима између Филипина и Аустралије, око архипелага великих острва, Суматре, Јаве, Борнеа и Нове Гвинеје, ако их (не) сврстамо у пацифичка мора, има још и више: Натуна море, Андаманско, Филипинско, Сибујанско, Бохолско, Самарско, Лузонско, Јаванско, Флореско, Саву море, Бандско, Молучко, Халмареско, Церамско, Соломоново, Сулу море, Целебеско, Бизмарково, Сулавеси море, потом Јапанско, Источнокинеско, Жуто, Јужнокинеско, Арафурско, Тиморско, Коралско, Тасманово и Коро море. Мора Атлантског океана су Саргаско, Карипско и Аргентинско море. Али ту је и Медитеран – Средоземно море. За Грке је оно „наше море“, који ће назив Римљани потом латинизовати. У Маре нострум… Медитеран има мора за чак 10 одисеја! Ако и Црно море уврстимо у рукавац Атлантског океана, средоземна мора су ова: Црно море, Азовско, Средоземно, Јадранско, Тиренско, Лигурско, Јонско, Егејско, Критско, Карпатско, Трачанско, Мраморно и Миртоанско море. За колико мора од свих ових никад нисмо чули…? Немогуће је установити којим су од свих мора пловили Срби. Лакше је казати да су поморци из Боке навигавали свим океанима свијета. И свим морима на картама, укључујући и електронске, у размјерама 1:85.000.000 – 1:3.000.000. Зашто нека мора – нису мора? Зашто је Мексички залив – залив, за разлику од сусједног Карипског мора, које је – море? Зашто Балтичко море, баш као и Црно – није залив, као нпр. Хадсонов залив, који је (на граници Сјеверног леденог океана и Атлантика) – површином већи и од Црног и од Балтичког мора заједно, иако су географски гледано све ово заправо заливи?! Зашто се морем зове Црвено, дочим први сусједни залив није море него голф Персијски, иако је површином дупло већи од неких егзотичних пак мора? Зашто се за сличне плаво-бијеле површине с обје стране Индије не каже, рецимо, Бенгалско море а залив Арабијски, него се каже обратно: Арабијско море и Бенгалски залив? Овако је могуће широм свијета постављати пругастоплава питања до у бескрај. Број мора је бесконачан, као и број струја које су им, сем копнених препрека, вјероватно једине природне међе. Посебно Саргаском мору, које је једино море окружено морем! Ако и постоји човјек који је био у свим државама на свијету, вјероватно не постоји човјек који је опловио сва мора. Постоје Бокељи који тврде да је немогуће овладати свим ћудима мора чак унутар заливске коре од ораха! Шта ли се тек догађа поморцима када су им буре и таласи прве комшије. На свакој литургији, сви у црквеном броду моле се (и) за оне који плове морима. До те су мјере поморци на граници дефиниције – ни да су мртви, ни да су живи. Једна од најљепших пословица гласи: Дај ми срећу и баци ме у море. View full Странице
  6. Умро је сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Ово је прича о Милану Вукобратовићу, који је умро сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Он није историјски позната личност, већ човек који је живео свој живот у одређеном историјском периоду дајући му свој допринос кроз догађаје у којима је учествовао, заједно са људима које је познавао и са којима је радио. Милан Вукобратовић рођен је у Плочи-Грачац у Лици 19. октобра 1903. године од оца Спасоја и мајке Јеке, девојачко Тркуља. Према предању његови претци су се доселили у седамнаестом веку преко Хeрцеговине и Далмације, склањајући се од најезде Турака у Црној Гори. По Храбаку један његов предак, Иванко Вукобратовић био је барјактар Стојана Јанковића 1690. године и војевао је са њим против Турака по Равним Котарима. Са сигурношћу се може утврдити да је ово насеље постојало пре доласка Турака у Лику 1527. године, али под именом Новаковићи и Новаци. Простор данашње Плоче насељен је првим становницима српске националности у време Ферхад паше Соколовића (1575—1577) у оквиру интензивнијег насељавања села у Личком пољу, која је извршена у периоду 1690—1692. године. Према списку српско – православних парохија у Карловачком Ђенералату од 1700. године се каже да у српско – православној епархији Радуч, којој је припојена и Плоча, има 120 кућа, са два пароха. Исте године објављен је податак према ком село Плоча и Кик заједно имају 40 домова. Плочани су дали и свој допринос у Првом светском рату, као српски добровољци. Многи се и не вратише, а они који су се вратили, дођоше са Карађорђевим знамењем и ордењем. Уочи самог Другог свјетског рата Плоча је имала: школу, цркву, жандармеријску станицу, два парна млина, три дућана, гостиону, три шустерске радње, двије ковачке радње, пекарску радњу и попову кућу. По подацима Митрополије Карловачке од 1905. године, село Плоча, са селима Мала Плоча и Кик, имала је политичку (управну) општину у Ловинцу. Српских домова је било 390, а Срба православне вере било је 3.019. Уочи Другог светског рата Плоча је била велико српско-православно село, са око 285 домаћинстава и око 1.700 становника. Вукобратовићу су имали надимак Чочићи и славили су Ђурђевдан. Отац Спасоје 1905. године не успева да се исели у Америку јер је враћен по обављеном лекарском прегледу на коме је утврђено да има очну ману. По повратку одао се печалбарству по Европи. Миланов брат Лазо родио се 1909. године, у Другом светском рату бива заробљен и из заробљеништва се враћа 1945. године.Као капетан, пилот-ловац Ратног ваздухопловства и пробни пилот „Утве“ 1960. године гине у удесу приликом приказивања прототипа авиона за време Скопског сајма. Миланов отац решава се 1912. године на сеобу у Нову Градишку где проналази запослење као физички радник у електричној централи. Исте године Милан завршава своје осмогодишње школовање започето у Плочи. У Првом светском рату отац му није мобилисан, али се укључује у хуманитарни рад на збрињавању сиромашне српске деце у коме му и Милан помаже. Нова радост у кући, 1916. године рађа се сестра Анђа коју је животни пут много касније одвео до Чешке. Шпански грип 1917. године односи им мајку Јеку. Распад Аустро-Угарске монархије доноси учестале нападе, паљевине, пљачке и убијања у граду од стране „зеленог кадра“ што је натерало становништво на самоодбрану. По смиривању ратних прилика настала је велика беспослица и млађи свет у групама почео је да одлази за Србију, трбухом за крухом.Са једном таквом групом пошао је и Милан Вукобратовић, стигао у Београд где се запослио као физички радник на истовару шлепова на десној обали Саве, срећан да је пронашао посао. На Земунском кеју среће се са ратним лађама. „… 1919. година – Једне недеље на Земунском кеју по први пут угледах ратне лађе-мониторе нанизане и везане уз обалу реке. Зачуђен и задивљен нисам приметио да ми је пришао морнарички официр Марко Гргић, поручник фрегате из Врањица код Сплита…“ У разговору се информисао о Милану и предложио му да се добровољно пријави за морнара и службу у морнарици тадашње војске. Пун одушевљења прихватио је понуду и сутрадан су се нашли на уговореном састанку. „…Следећег јутра опростих се са друговима на шлепу и нађох се са поручником који ме одведе пред команданта брода „Соча“. Потписах приступницу, обукоше ме у униформу америчког пешака са оним овијачама око ногу, дадоше ми морнарску капу са репићима са натписом „Ратна морнарица“ и ето мене слатководног морнара на Дунаву. Убрзо ми отац посла потребна лична и школска документа, примих моју прву плату по уговору и отпоче моје изучавање морнарског живота. Речна флотила састојала се од пет монитора : „Саве“, „Драве“, „Мораве“, „Соче“ и „Вардара“ и малог патролног бродића. Неколико месеци био је уз нас и један савезнички брод „Lady Birth“ који нас је касније напустио и отпловио низ Дунав. „Соча“ на коју сам укрцан био је брод наоружан са два топа калибра 150 мм и шест митраљеза у покретним куполама, у оно време челична грдосија која је богами уливала респект посматрачу. Морнари већином добровољци од 16-18 година. Стари морнари Аустријанци и Чеси су се разишли…“ Милан 1920. године бива прекомандован у Команду морнарице где је примио дужност курира између Команде и Министарства војске и морнарице у Београду до 1921. године. За разлику од тадашњих модерних армија које су имале организоване оружане снаге у три вида, Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжињерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице граничара и жандармерије.Те исте 1921. године изашао је конкурс за бродарску школу у Шибенику. Милан конкурише и опредељује се за радио-телеграфску струку. Примљен је на двогодишње школовање. Упоредо се уписао и похађао дописну школу Миљенка Видовића из Сарајева која је имала инзванредан тим професора. „…напорно сам радио по 8-10 сати дневно. Ретко сам користио оне изласке средом, суботом и недељом. Време је било драгоцено, али исплатило се ! 1923. године успешно заврших двогодишње моје стручно школовање, изађох са сведоџбом радиоте-леграфисте II класе и поднаредничким чином…“ Тек након Првог светског рата започело се са организовањем обавезног школовања подофицирског кадра у Подофицирским школама у новоствореној првој Југославији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.-1929. године, односно Краљевини Југославији 1929.-1941.године. Школовање подофицира рода пешадије организовано је у Скопљу 1919. године, Београду и Сарајеву 1919. године и у Загребу 1920. године где су деловале „Пешадијске подофицирске школе“. Постојале су две „Подофицирске артиљеријске школе“ 1919. године у Крагујевцу и Љубљани које су 1924. године обједињене и премештене у Ћуприју. Школовање стручних подофицира у ратној морна-рици започело је у „Подофицирској школи морнарице“ која је основана 1922. године при „Морнарској команди у Шибенику“. Трајало је две године, након чега су подофицири упућивани на специјализације у одговарајуће стручне школе и матична заповедништва. Школа се од 1924. године звала „Бродарска подофицирска школа“, а од 1932. године „Стручна подофицирска школа“. Од 1928. године школовање је продужено на три године, а полазници су након две године упућивани на специјализацију, артиљеријску, бродарску, дисциплинско-административну, интендантску, минерску, радио-телеграфску, санитетску, сигналну и торпедну. Школовање питомаца за морнаричко-техничке по-дофицире изводило се од 1921. године у „Стројарској школи морнарице“, од 1922. године „Стројарска и електротехничка школа морнарице“, од 1928. године „Машинска школа морнарице“ и до 1928. године трајало је две, а од тада три године. У тадашњој држави деловала је и „Поморско- ваздухопловна школа“ од 1924. до 1941. године, а школовање стручног летачког подофицирског кадра одвијало се у „Другој пилотској школи“ основаној 1921. године у Мостару која је 1937. године премештена у Краљево. У саставу „Команде ваздухопловних стручних школа“ у Петроварадину је 1926. године основана „Ваздухопловна подофицирска школа“ и пред Дуги светски рат премештена је у Сјетлину код Сарајева. Стручни подофицири за механичаре у летачким јединицама и ваздухопловним установама школовани су у „Ваздухопловној механичарској школи“, а од 1939. механичари су школовани у „Поморско-ваздухопловној школи. По завршеном двогодишњем школовању за Милана наступа период праксе, самосталног рада на свим бродовима Ратне морнарице, миноловцима и торпиљеркама.Копненим и острвским извидничким станицама на острвима Шипану и Угљану, на морнаричким, поштанским и транзитним станицама у Дубровнику и Крку, великим радиостаницама у Боки Которској, у Клинцима и Новом Саду. Радио-телеграфисте Вукобратовића, Станковића, Главина и Барина 1925. године шаљу у Берлин у „Телефункен“ и „Сименс“ на обуку за рад на најновијим типовима радиостаница које смо добили од Немачке на рачун репарације. Вративши се у земљу распоређује се у „ИЗКУ“, Извидничку команду Ратне морнарице у Шибенику на рад у тамошњој радиостаници и телеграфским линијама са извидничким станицама. „…Исте године одржано је прво такмичење у брзини примања „на слух“. Добио сам као први, 125 слова у минути прелазну значку „Златно сидро са сребрном стрелом“. Касније се нисам такмичио због заузетости. Завршио сам 1927.-1928. године вишу стручну школу и изашао са чином вође радио-телеграфске гране и дипломом радио-телеграфисте I класе и дозволом рада на свим бродовима у земљи и иностранству, дате уз сагласност Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба, Мини-старства саобраћаја и Министарства пошта и телеграфа…“ Наведену дозволу добио је касније од Дирекције поморског саобраћаја у Сплиту 25. маја 1931. годи- не, Д.п.с. Број 11171, Ред.Број 101, а исту је верификовала Лучка Капетанија I. Реда из Дубровника у којој је положио заклетву. „… 1929. године прекомандован сам у Тиват на матични брод за подморнице „Хвар“. Ту сам похађао курс за подморничаре…“ Милан Вукобратовић ( 1903 – 2002 ) Од Дубровачке пловидбе 1927. године откупљен је један трговачки брод који је одмах упућен у Арсенал у Тивту где је преграђен у брод матицу за подморнице под новим именом „Хвар“. Био је изграђен 1896. године у Великој Британији, бродоградилишту „Sir Jas. Laing Sons, Ltd“, Sounderland, као теретни брод под именом „Umtali“. Касније је добио име „Солун“ и за матичну луку имао је Дубровник. Имао је депласман од 3600 тона и брзину од 12 чворова. Није био наоружан. „…преуређен за боравак и коначиште подморничара. Имао је просторије и кабине за становање, дневни боравак, кухиње, трпезарије, читаоницу, библиотеку и амбуланту. Могао је да прими око триста људи. Официри као командно особље становали су на копну. Посаде су имале своје ногометне клубове, оркестар, драмску секцију. Сећам се да смо пред херцегновском публиком давали две једночинке од Пеције Петровића „У навиљцима“ и „Ми смо род“, богами успешно. Имали смо трчање у рану зору кроз лепи тиватски парк и то по три пута седмично. „Хвар“ нам је био прави дом коме смо се радо након напорних вежби и пловидби враћали…“ Велики прогрес у конструкцији и производњи подморница остварен је неколико година пре избијања Првог светског рата 1914. године када је у употреби широм света било око 400 подморница које су пловиле у 16 земаља. Готово половина ових подморница биле су француске и британске, али су то биле махом мале обалске подморнице испод 300 тона. Са друге стране Немци су градили веће подморнице способне да оперишу далеко од својих база, потиска 550-850 тона. То ће им омогућити да први пут у историји овакав тип брода употребе у блокади про-тивникове обале. На почетку рата Велика Британија имала је 71 подморницу у употреби и још 31 у фази градње, а Немачка 33 у употреби и још 28 у изградњи. Почетком 20. века Аустро-Угарска је сама радила на конструкцији својих подморница. Тако је у Пули 2. јула 1907. године започела изградњу прве подморнице SM U-1 која је у флотну листу уписана четири године касније, 15. априла 1911. године. У рат Аустро-Угарска је ушла са 7 подморница. Марта 1915. године железничким композицијама у Пулу стижу делови малих обалских немачких подморница типа UB-1 и UC-2 која је служила за полагање мина. У пулском бродоградилишту су склапане и касније су кориштене за операције у Јадранском и Егејском мору, Дарданелима.У Јадранско море упловљавају и веће немачке подморнице које ће из Боке Которске деловати током читавог Првог светског рата у рејону Онтранта и даље према Средоземљу. Током рата Бока Которска постаће главна подморничка база на Јадрану. За време Првог светског рата подморница се показала први пут као изузетно ефикасно, како офанзивно, тако и дефанзивно оружје за вођење рата на мору и то ће утицати на многе државе да прошире постојећу или оснивају први пут нову флотилу подморница у својим ратим морнарицама. Међу тим земљама биће и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У новоформираној Краљевини СХС није се поклањала велика пажња развоју Ратне Морнарице. Усвојени концепт развоја оружаних снага није поклањао превелику пажњу значају морнарице из разлога што су људи из државног и војног врха заступали конзервативно становиште да војска треба да води рат претежно на копну, а не на мору. Није се журило са успостављањем школског система у коме би се школовао будући кадар неопходан за морнарицу. У служби Краљевске Ратне Морнарице између 1919. и 1920. године примљено је укупно 156 поморских официра, 70 подофицира и 111 подофицира осталих специјалистичких служби који су пре тога служили у морнаричким јединицама Аустро-Угарске. Средином двадесетих година стварају се предуслови за формирање озбиљних поморских снага са новоизграђеним модерним бродовима чија је улога према разматраним ратним плановима одбрана југословенске обале, али и средство за садејство са француским и британским снагама на Медитерану. Значајну улогу у односу државе према питању даљег развоја овог вида оружаних снага одиграла је организација „Јадранска стража“ која је окупљала све људе који су на било који начин могли допринети развоју поморске свести и традиције, обезбедити средства за финансирање обуке, школовања и набавке нових пловила и тако утицати на развој Ратне Морнарице. „Храбри“ и „Небојша“ у Newcastleu Пројекат за заштиту обале на Јадрану усвојен је 1925. године и то је била основа за планирање и изградњу нове флоте. На основу њега Главни генералштаб и Команда морнарице 1. маја 1925. године износи предлог за изградњу флоте који је пред посланицима Народне Скупштине образложио министар војни, генерал Душан Трифуновић у марту 1926. године. Изгласан је десетогодишњи зајам и одобрена буџетска средства износила су око 700 милиона динара или 2.536.000 фунти стерлинга, од чега је 458.000 фунти стерлинга било намењено за куповину две подморнице. Искусни подморнички официри Јанко Крсњави, Владимир Пфајфер, Мирослав Стурмбергер, Иван Улмански, Славомир Томић добијају задатак да формирају подморничарске јединице и оспособе људство које треба да прими прве бродове. Већ у јесен 1924. године на подморничарску обуку у вишу школу за торпедисте која се налазила у Тулону, Француској, шаљу се поручници Мирко Плајваз и Мартинец. Након завршетка школовања заменила их је друга група, а они су пребачени на курс подводне навигације у истој школи. То су била прва два подморничка официра које је произвела Југословенска Краљевска Морнарица. Крајем 1925. године стручну школу за подморничаре у Тулону завршила су још четири Југословенска официра. Након завршетка школовања сви су наставили практичну обуку пловећи неколико месеци на француским подморницама. Почетком 1926. године враћени су у Југославију. Од почетка је постојала дилема дали подморнице купити у Француској или Великој Британији. Наши официри који су имали прилику да детаљније проуче француске подморнице имали су замерке на квалитет њихових дизел мотора, али су дали свој глас за набавку француских подморница под условом да се у њих уграде немачки мотори. Пресудна је била одлука тадашњег министра финансија Милана Стојадиновића да се подморнице купе у Великој Британији образлажући то чињеницом да су они дали повољније услове кредитирања. Изабрана је подморница класе „L“. 1927. – наше подморнице у бродоградилишту „ Messrs Armstrong-Whitvorth“, Newcastle Поручник бојног брода Богослав Ерни формирао је комисију која је требала у Великој Британији да прати изградњу две подморнице и да редовно шаље извештаје о напретку. Окупљено је људство које је одмах послато са комисијом да се упозна са истим типом подморница у саставу Royal Navy, да се обуче и да преузму новоизграђене подморнице и да их довезу у отаџбину. Обе подморнице су припадале тада последњој генерацији типа „L“ са ознаком „L-52“ и уговор је закључен са бродоградилиштем „Messrs Armstrong-Whitwort“, Newcastle, за цену од 458.000 фунти стерлинга. Већ унапред одређена су имена подморница „Храбри“ и „Небојша“. „Хвар“, матични брод за подморнице и уз његов бок подморнице „Храбри“ и „Небојша“ – I. подморничка група , “ Смели” и „Осветник“ – II. подморничка група „Небојша“ је поринут 16. јула 1927. године, а неколико дана затим и „Храбри“ је поринут у море. Обе подморнице су након неколико пробних вожњи предате нашим посадама половином октобра 1927. године. Посаде су наставиле са пробним во-жњама и обуком до краја године заронивши неколико пута до дубине од 45 м. Почетком 1928. године брод „Хвар“ састао се са обе подморнице у Великој Британији и заједно крећу на историјско путовање, повратак у отаџбину. Приликом пловидбе на једној подморници дошло је до квара на погонској осовини па су се морали задржати на Гибралтару ради поправке. Коначно 8. априла 1928. године пред Боком Которском ушли су у југословенске територијалне воде где су били свечано дочекани. Обе подморнице биле су уписане у флотну листу Ратне Морнарице Краљевине Југославије актом Пов.М.Бр. 1192/0 од 15. марта 1928. године. Наручена су и 24 торпеда од 533 мм у Великој Британији која су истовремено испоручена. Подморница „Храбри“ носила је број 1, а „Небојша“ број 2. Њих две са бродом „Хвар“ чиниле су I. подморничку групу, а њен први заповедник био је Јанко Крсњави.Конструкција је била стандардна двотрупна, са унутрашњим трупом под притиском и спољашњим хидродинамичким трупом који је броду давао форму. Депласман је узносио 990/1182 тона, дужина 70.2 метра, ширина 7.1 метар, а газ је износио по стандардном депласману 4 метра. За површинску вожњу користила су се два дизел мотора фирме „Diesel-Vickers“ снаге по 895 киловата-1200 коњских снага, којима је брод развијао максималну брзину по површини од 15.6 чворова. Приликом роњења за погон су служила два електро-мотора укупне снаге 1194 киловата-1600 коњских снага којима је у зарону постизана максимална брзина од 10 чво-рова. Оперативна дубина роњења износила је 50 м, а максимално дозвољена 60 м. Подморница је имала аутономију од 5600 наутичких миља при економској брзини од 8 чворова на површини, односно 70 наутичких миља при брзини од 5 чворова под водом. Брзина зарањања била је око 60 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви калибра 533 мм са укупно 12 торпеда у борбеном комплету, два топа калибра 102 мм и једног противавионског митраљеза 12.7 мм. Унутрашњи део подморнице био је подељен на осам одсека. Почевши од прамца то су били : торпедни одсек, предњи подофицирски одсек, одсек за официре, одсек за радио-станицу и хидрофон, командна централа, машински одсек, електро-моторни одсек, крмени подофицирски одсек. У спољњем трупу налазили су се танкови горива, а посебно заштићени били су танкови са компримованим ваздухом на притиску од 180 бара, за пирење баластних танкова. Висина перископа била је 6 м. Подморница је имала укупно 3 независна перископа, уређај за везу под водом, радио-телеграфску опрему, хидрофон и пратећу опрему за подводну локацију. Посада је бројала 45 чланова. „…Реч, две о мојој сабљи. Питам ја вас шта ће једном подморничару сабља ? Пешаку да ! Коњанику да! Али подморничару ? Смешно ми је било увек кад сам се спремао за „излаз“ да пашем ту сабљу. Много пута за време крстарења наиђе и нека идила, млад човек жељан познанства, рецимо ја, таман да загрлим девојку сабља се испречи, ђаво да је носи! И док ја петљам око ње „ерос“ одлепрша. А за три године колико сам је опасивао, два пута сам је вадио из канија и то да је подмажем…“ Милан Вукобратовић Министарство финансија је у оквиру програма за опремање Ратне Морнарице одобрила нови кредит у износу од тадашњих 300 милиона динара, од којих је 100 милиона било намењено за набавку морнаричког наоружања, а преосталих 200 милиона усмерено је на куповину још две подморнице. Појединци из Ратне Морнарице отворено су се залагали за куповину француских подморница класе „Сирена“ са депласманом од 600/700 тона, брзином од 14/9.5 чворова, аутономијом у површинској вожњи 3500 наутичких миља при брзини од 10 чворова, односно при подводној вожњи 90 наутичких миља при брзини од 5 чворова. Била је наоружана са 7 торпедних цеви 550 мм, једним топом 100 мм и три противавионска митраљеза, а посада је бројала 40 људи. За француску ратну морнарицу између 1925.-1927. године изграђено је укупно 11 подморница овог типа. Наши официри на школовању у Тулону имали су прилике да се ближе упознају са тим типом подморнице. И поред тога расписан је међународни конкурс на коме је учествовало око 20 бродоградилишта из Француске, Велике Британије, Холандије, Шведске, Америке и једног бродоградилишта из Јапана. Након разматрања свих понуда избор је пао на бродоградилиште „Chantiers de la Loire“ , Nantes у Француској и поручене су две подморнице конструктора Simonot-a који је у то време био један од најзначајнијих француских конструктора подморница за потребе Француске, Летоније и Грчке. Обе подморнице плаћене су 160 милиона тадашњих динара. Унапред су им одређена имена „Смели“ и „Осветник“. „…наше две подморнице су се завршавале у бродоградилишту у Нанту на Лоари. Случајно или намерно подморнице су грађене у граду где је рођен чувени писац „20.000 миља под морем“ Жил Верн ? Верујем намерно ! Јер Французи су познати по по-штивању и вољењу својих умова. Подигнут му је леп споменик у централном градском парку… …Нас 16 старешина својих струка послани смо да се упознамо и преузмемо подморнице. Када су се сви радови завршили стиже из Југославије у то време помоћни брод „Ситница“ са члановима комисије за пријем подморница и повратак посада. Ја сам са млађим колегом из Словеније Стерлеом распоређен на „Осветника“, а колега Цецић из Латова на „Смелог“…“ Брод „Ситница Помоћни брод „Ситница“ изграђен је 1891. године у Немачкој у граду Elbingu, под именом „Nayade“. Имао је стандардни депласман од 370 тона, брзину од 9 чворова, наоружан са два топа 47 мм и 2 противавионска митраљеза. Био водоносац и по доласку из Француске преуређен је у матични брод за подморнице иако се још водио и као школски брод. Ове подморнице имале су потисак од 630/809 тона дужина је износила 66.7 м , ширина 5.4 м, а при пуном депласману газиле су до 4.2 м. За погон су имале два дизел мотора фирме M.A.N. Укупна снага дизела била је 2 х 552 киловата по 740 коњских снага. За подводну вожњу користила су се два електро-мотора укупне излазне снаге од 821 киловата-1100 коњских снага. Електро-мотори су се напајали из 90 тона тешког батеријског модула који се састојао од укупно 140 акумулатора фирме A.K.L. „Tjudor“. На површини максимална брзина коју су могле развити износила је 14.3 чворова, а под водом 9.4 чворова. Аутономија на површини је износила 7800 наути-чких миља при брзини од 8 чворова, односно 90 наутичких миља при брзини од 4.5 чворова под водом. Брзина зарањања била је 50 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви – 4 прамчане и две крмене калибра 550 мм, а борбени комплет био је 8 торпеда – 6 у цевима и 2 резервна у прамачној торпедној секцији. На палуби се налазио топ калибра 100 мм фирме „Шкода“. Конструкција је била класична двотрупна. Унутрашњи труп под притиском био је подељен на икупно 6 одсека. На прамцу се налазила прамчана торпедна просторија са 4 торпедне цеви и још 2 резервна торпеда на полицама. Иза њега налазила се прамчана заједничка просторија за смештај 15 људи уз коју су били и резервоари са компримованим ваздухом за пирење баластних танкова. Следећи одсек био је подељен на два по вертикали – у доњем делу били су смештени акумулатори и мунициона комора за палубни топ, а изнад магацина смештена је остава за намирнице, резервоар пијаће воде, подофицирски салон и електрична кухиња. У централној секцији биле су две кабине за официре, кабина команданта и мали салон, бродски оперативни центар са радио-телеграфском кабином и кабином ПЕЛ-исте,управљачки пултови. Ентеријер просторија за официре био је прилично луксузно уређен, а као материјал су кориштена храстовина и аказу. Изнад БО -а у основи торња налазио се командни мост са два перископа и уређајима за преношење команди. У продужетку према крми налазио се машински одсек са дизел-моторима и резервоари за гориво. У петом одсеку били су електромотори, а у шестом-крменом била је заједничка просторија за боравак 14 људи у коју је уклопљен на самом крају и торпедни део са две крмене торпедне цеви. Ту су били и резервни резервоари са кисеоником запремине 125 литара на 150 бара. На мосту подморнице налазиле су се две радио-антене, резервни чамац, један апарат за рониоца, уређаји за подизање перископа, завршетак издувне гране дизел-мотора. „Осветник“ „…Биле су опремљене са подводним гониометрима за одређивање смера долазећих шумова које су производиле елисе бродова на морској површини. Шест микрофона на предњем делу брода у централној оси регистровале би шумове и помоћу електро-магнетског уређаја у њима претварали их у електричне импулсе који су се одражавали у слушалицама радио-телеграфисте који би помоћу окретног кондезатора установљавао под којим углом долазе у односу на подморницу. За међусобну везу испод водене линије са обе стране брода инсталиране су мембране које су радиле на обрнутом принципу од микрофона. Притиском тастера у радио-кабини мембране су осцилирале и електромагнетске осцилације претварале у звучне које су даље преношене кроз воду. Имале су још једну новину. Антена осим редовне вањске која је била разапета међу јарболима код надморске вожње, била је чврсто изолирана у гуменом овоју и омогућавала је примопредају електромагнетских таласа и испод површине до 10 м дубине, наравно на краћа одстојања. „СФР“ радиостанице, последња реч технике, изванредно су функционисале…“ “Смели” „Смели је поринут на дан 1. децембра 1928. године, а „Осветник“ 14. фебруара 1929. године. Током пролећа и лета обе подморнице провеле су време изводећи пробне вожње најпре површинске по Лоари, а потом су изашле на отворено море и пред Sent Nazerom и Brestom извеле успешно и прва роњења. У пробним роњењима учествовале су мешовите француско-југословенске посаде, а наши подморничари су се постепено упознавали са новим бродовима. Крајем августа 1929. године испловиле су из Nanta и кренули пут Tulona, а потом су се упутиле у Sen Tropez где је требало да преузму нова торпеда где их је дочекао поручник бојног брода Јоспи Ахлин, који је надгледао проузводњу торпеда за наше подморнице-укупно 24 комада 550 мм. Коначно 16. новембра 1929. године на пригодној свечаности у Тулону приликом свечане смотре југословенских посада на обе подморнице дигнута је застава Краљевине Југославије. „…Дође дан опроштаја од гостољубивих грађана, стависмо моторе у погон, поређасмо се на палубамаи уз громогласно „Ура !!!“ одпловисмо низ Лоару пут мора, узесмо курс ка Брехту-ратној луци на Ламаншу. Ту завршисмо све : радове, пробне вожње, роњење и отпловисмо према Тулону, другој ратној луци где завршисмо радове на електромоторима. У Тулону је извршена и комисијска примопредаја уз лепу свечаност. Ја сам добио као поклон малу отпремну станицу, као неку играчку, а тако и колега Цецић са „Смелога“. Кренусмо дуж француске ривијере. У јеку туризма посетили смо Сен Тропез, Сен Рафаел и нека мања места ради пропагирања наше заставе и флотиле. Напокон, у рану јесен отпловисмо кроз Бискајски залив, Гибралтар, Средоземље, Отранто у Боку Которску … … од Сицилије до на улаз у Боку пратио нас је огроман морски пас. Многи и многи метак испаљен на њега није му нашкодио. Све што је из бродске кухиње избацивано нашло је места у његовој утроби, верујем чак и лим од конзерви. Проценили смо га на 4 м дужине. Пред улазом у Боку напустио нас је. Посаду је сачињавало 35 чланова : поред команданта Миодрага Томића-капетана корвете, два навигацијска официра, једног машинског инжењера, једног електроинжењера, четири виша подофицира, 24 наредника и поднаредника и два морнара за опште послове. Однос међу посадом био је одличан, толеранција и хармонија. Било нас је разних националности, али то се није примећивало. За три године моје службе на „Осветнику“ ни један једини спор међу нама није избио…“ Подморнице „Смели“ и „Осветник“ уписане су у флотну листу Југословенске Краљевске Морнарице актом Пов. М. Бр.5633/7 на дан 28. новенбра 1929. године. У пратњи једне француске ескадре упутиле су се према Југославији и на дан 4. децембра 1929. године први пут су упловиле у домаће воде, а у Боки је приређена велика свечаност поводом њихо-вог упловљавања. Одмах им је придружен матични брод „Ситница“ и тако је формирана II. подморничка група. Први командант подморнице „Смели“ био је капетан корвете Иван Улмански, а убрзо га је заменио Владимир Пфајфер. Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић. Стратегијским плановима поред одбране југословенске обале подморницама је био предвиђен и задатак садејства са Французима и Британцима на Средоземљу. Све четири подморнице су поред основних задатака извођења борбене обуке редовни задаци били и излети по Медитерану, крстарење и посета бројним лукама у пријатељским земљама. Прво такво крстарење већих размера предузето је 1929. године када је ескадра Југословенске Краљевске Морнарице коју су чиниле крстарица „Далмација“, матични брод „Хвар“, подморнице „Небојша“ и „Храбри“ и шест торпиљерки типа „Т“ под командом вицеадмирала Прице обишле Малту, Крф и Бизерту. Крстарица „Далмација“ је саграђена у АГ Wесеру у Бремену као лака крстарица СМС „Ниобе“ и поринута у воду 18.07.1899 године. Друга од 10 јединица класе Газелле, прве и најбројније класе правих лаких крстарица које је Немачка изградила. Тада су уз војне почасти положили венце у Плаву гробницу. Редовна активност била је и увежбавање садејства са површинским јединицама. На једној таквој вежби 16. маја 1930. године подморница „Небојша“, возећи се на перископској дубини, сударила са паробродом „Прачат“ негде између Боке и Дубровника. Том приликом предњи топ од 102 мм у торњу је оштећен па је подморница упућена у Тиват на поправке. Малта – „Далмација“ „Хвар“ „Небојша“ „Храбри Исте године „Храбри“, „Небојша“ и „Ситница“ су се опет упутиле у Медитеран и посетиле су Александрију и Бејррут. Том приликом приређен им је свечани дочек, а на челу делегације која је то организовала био је тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Египту, велики песник Јован Дучић. Прича се да је Дучић организовао велики пријем и вечеру за официре и посаду после чега су осванули у најеминентнијем локалу у Александрији. Године 1933. „Небојша“ и „Осветник“ опет су биле у водама јужног Средоземља, а 4. октобра 1934. године још једном. Овога пута „Храбри“ и „Смели“ кренули су на ново крстарење при чему су пристајали на Сицилији, да би касније продужили у Бизерту у коју је „Смели“ упловио док је „Храбри“ остао на пучини. За време док су биле на крстарењу састав је депешом обавештен да је у Марсеју убијен краљ Александар и наложено им је да се одмах врате у земљу. „Београд“ – Малта У Тиват су обе упловиле 13. октобра. Са крстарењима се наставило и у следећим годинама. Августа 1935. године „Храбри“ и „Осветник“ су опет посетили Малту, а следеће године биле су на Крфу. Године 1937. из Велике Британије у Тиват је дошла техничка инспекција која је требала да процени у каквом су стању подморнице и како се одржавају. Констатовано је да су „Храбри“ и „Небојша“ у задовољавајућем стању док француске подморнице захтевајучешће ремонте. Исте године, тада нови и модерни брод матица за хидроавионе „Змај“ у пратњи подморнице „Храбри“ и „Смели“ посетили су Крит, Пиреј и у повратку Крф где су полагали венце у Плаву гробницу што је устаљено 1921. године када је први пут један састав Југословенске Краљевске Морнарице пристајао на Крф. Том приликом је у успомену страдалника подигнут камени крст који и дан данас тамо стоји и на коме пише „ Бесмртним херојима, Краљевска Морнарица“. Ово крстарење из 1937. године је било последње које је предузето у Медитерану. Године 1938. Команда Ратне Морнарице донела је одлуку да посаде интезивно вежбају у домаћим водама и да ће се одржавању подморница и обуци посада и даље поклањати велика пажња. „…Најрадоснији дани били су када смо се кретали дуж наше обале и посећивали све веће градове и луке. Колико за нас, толико и за грађане то је била нека врста свечаности и пропагирања наше младе морнарице. Године 1930. „Осветнику“ је Макарска даровала лепо извезену заставу…“ 1930. Макарска – “Осветник” и “Смели” „… Збогом цигарето ! – прича из морнарског живота. Дивно јесење јутро, морнари у гаћицама перу палубу „Осветника“. Запалих цигарету и шеткам по-мало. Одједном ме обузе страшан кашаљ. Груди да ми попуцају ! Једва дођох до даха. Повадих из џе-пова сав прибор, филигранску кутију за цигарете, муштиклу од ћилибара, кутије за шибице и све то бацим у море. Један морнар скочи у море и похвата све предмете у прозирној морској води. – Ево, ово је Ваше господин-вода. – Не !-одговорих. Било је моје,а сад је твоје пријатељу и задржи то и да Бог да никада не запушио ! Да ли је запушио, не знам, али да ја нисам од тада запушио, то знам…“ „…Иако ми је морнарски живот пружао многе радости као младом човеку који се за њега определио у мени су се временом пошеле ројити неке мисли. То ипак није оно право што би ме требало задовољити. Почео сам да размишљам о неком ширем хоризонту. Некако ми је почео сметати тај скучени простор са много људи. Како сам радио под уговором, а дан продужавања се приближавао, након дугог размишљања реших се да га не продужим. Крајем априла позову ме у штаб флотиле. Упиташе ме за разлог неподношења захтева за нови уговор. Шта да им одговорим ? Ја шутим ! Не подносим зато што сам одлучио да пређем у грађанство, одговорих. Па јесте ли ви свесни да рушите лепу каријеру. Решили смо да вам саопштимо како би се ове јесени спремили за испит стручног потпоручника. Преспавајте то ви па ми се јавите сутра, рече ми командант флотиле капетан бојног брода Јанко Кршњави. Каква ноћ ! Какво спавање ! Ако се одлучим да останем, каква ме чека будућност стручног официра ? Командир неке извидничке станице, наставник у некој школи, шеф неког одељења у неком надлештву или не дај Боже, шеф неког магацина ! Зар да напустим овај красан позив радио-телеграфисте ? Зар да се одрекнем дивног Морзеовог кључа, тастераи слушалица који су ми омогућавали контакт са етером испуњеним симфонијама звукова многобро-јних радио станица ? Сутрадан изађох пред команданта и понових одлуку да одлазим ! Штета и за вас и за нас-рече командант- јер губимо доброг морнара и стручњака. Но ипак ћу вам помоћи. Идите у Загреб, потражите господина Бањца, директора „Јадранске пловидбе“. Чуо сам да требају једног радиотелеграфисту за „Краљицу Марију“, туристички брод који плови по Медитерану. Пружи ми руку и зажели срећу…“ Тако је Милан Вукобратовић решио да за собом остави све бродове и подморнице. Наставиће се... Синиша МИЈАТОВИЋ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...