Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'монашке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност. Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији. Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора. Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак. Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске. Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  2. У свим временима Господ је дао Цркви својој – своме Тијелу силу и благодат. Кроз фруле Духа Светог, људе Цркве и вјере, силази благодат и умножава се свагда. „Гдје хоће Бог, ондје се побјеђују закони природе“. Ни најтежа искушења нису побиједила обећање Спасово: „И на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“. То се остварује Божијом промисли и у мученичким српским земљама, и страдалном српском народу. Тако је и у земљи Славонији. Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност. Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији. Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора. Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак. Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске. Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније. За Поуке.орг Божидар Васиљевић View full Странице
  3. ризница богословља

    Из монашке ризнице

    На обронцима Гледићких планина у атару краљевачког села Годачице налази се манастир Згодачица. Заштитник ове обитељи је Свети Димитрије. Да појаснимо, манастир Згодачица је добио име по истоименом манастиру који је срушен и спаљен од Турака у 16. веку и који је удаљен од данашњег неких три километра. У недрима ове светиње налазе се мошти мученика из 16. века, откопане током обнављања старе цркве у селу Годачици. Милошћу Божјом њихово балагоуханије траје све ове године. Оно што манастир чини особеним не само у оквиру Српске Цркве већ и васцелог православља јесте начин његовог настанка. Основан је на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић почетком седамдесетих година прошлог века. Наиме, овом благочестивом пару Бог је подарио петоро деце: оца Саву, дугогодишњег игумана овчарског-кабларског манастира Вазнесења (+20104.), оца Серафима (+2014., недавнопочившу мати Серафиму и мати Параскеву - још увек делатну на служби Господњој. Чедо Десанка, рођена као четврто дете по реду, одмах се по рођењу и крштењу упокојила. Дакле, реч је породици коју с правом називају „мали Немањићи“, јер су све што имали даровали својој Цркви и отачаству. У жељи да досегне оно о чему је учена и за чим је њена душа чезнула најпре је 1942. године у својој четрнаестој години родитељско гнездо напустила мати Серафима отишавши у манастир Љубостињу. Тих ратних година се и отац Сава упутио у манастир Жичу, а по бомбардовању Жиче у манастир Ралетинац. Мати Параскева је у манастир Жичу стигла 1948. године. Две године касније отац Серафим, по доласку из рата, следећи обрзац својих браће и сестара напушта свет и одлази у манастир Вољавчу на Руднику. Родитељи као изразито побожни људи су одлазак деце прихватили као вољу Божју. Остали су да живе на свом имању, ревнујући и подвизвајући у раду и молитви. Врата њиховог дома су била отворена за све добронамерне људе, међу којима су предњачила духована лица. Приликом једне посете тадашњи Епископ жички др Василије Костић сагледавши велечину ове породице је рекао: -Овде ћемо да зидамо манастир. Услова има... Доста плодне земље и сваког обиља. Деца да вам се врате из матичних манастира и да овде наставе свој монашки завет, да се врате. Нису то крушке да падају куд која. Нека пригледају своје добре родитеље у старости... На кућни праг су се вратили сви, осим оца Саве који је по благослову отишао у манастир Вазнесења због потреба те обитељи. Огромним трудом и одрицањима у време јаке комунистичке диктатуре ова богољубива породица је успела да материјализује свој духовни сан. Засијале су се куполе манастира Светог Димитрија као потврда прегалаштва, тј. вредних руку побожних Ћировића. Удостојили су се да се 1981. године, за време Епископа жичког др Стефана Боце, црква освети и да се уврсти у збор манастира Српске Православне Цркве. Радост и благодарност Богу на овом дару је била неизрецива. Посебно су били ганути родоначелници ове обитељи Николај и Ангелина. Промислом Божјим крај свога живота ови боготражитељи су дочекали као монаси окружени својом децом, такође, носиоцима ангелског звања. Манастир је од тада кренуо да живи свој богослужбени живот и да приноси молитве Богу што чини и до данашњег дана. У вечни покој и ка свом вољеном Христу отишао је најпре отац Николај 1984. године. Шест година касније, преминула је мати Ангелина. Отац Сава се преставио 2004. године, а отац Серафим 2014. године. Недавно, на прелазу између празника Велике Госпојине и Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, упокојила се и монахиња Серафима. Ова 90-годишња слушкиња Божја завршила је свој земни пут и као сведок тешких искушења и патњи страдалне Србије. Волела је да беседи о вермену проведеном у Љубостињи, о великим људима који су походили овај манастир, нарочито о владики Николају који је показивао изузетну нежност према монаштву. Умела је да каже: -Био нам је све. Пример врлинског живота, образац који се следи и огромна подршка! Када је био одведен из нашег манастира од стране Немаца за манастир Војиловицу, окренуо се према нама, љубостињским сестрама, и очинским тоном рекао: „Не плачите, златице, вратиће се ваш дека. Господ је са нама, кога да се бојимо?“ Ове речи су се снажно утиснуле у душу мати Серафиме и постале јој потпора и утеха у многим искушењима. Снажила се њима када год су бројне житејске скорби претиле да је духовно сколе и сломе. Велико поштовање је имала и према Јакову Арсовићу, сада већ канонизованом туманском светитељу - Светом Јакову Новом. Од њега је научила шта значи скромност и ревност. Говорила је да је имао широко образовање, да је говорио неколико светских језика, али да је изнад свега био ништи боготражитељ и анђелски небожитељ. Поглед му је био стално оборен. Јео је мало и одевао се у изношену и подерану ризу. Сматрао је себе за ништа, а био је духовни див. Била је поносна што га је познавала. Напуштајући манастир Љубостињу много је патила, јер је тешко прихватила повратак кући и одлазак из те светиње. Сећајући се овог периода говорила је: -Данима сам неутешно плакала. Желела сам да останем у Љубостињи где сам уз игуманију и сестре ударила темељ мом монашком позиву. У задужбини царице Милице научила је да дивно поје, да разуме црквени поредак и безпоговорно испуњава задата послушања. Објашњавала је да јој то није било тешко јер је још у родитељском дому нучила да мора да буде вредна и смерна. Захваљујући овим особинама успела да ратне четрдесете и језиве призоре убиства и мучења љубостињских сестара издржи и прекали се у искусну и храбру монахињу. Често је плакала када се сећала мука искушенице Милке, свирепо заклане и бачене у Мораву. По послушању, морала је да очисти крваве трагове и опере њену црнину. Те потресне слике носила је до последњег издисаја. Издржала је осам тешких операција и често била здравствено веома угрожена. Међутим, увек је имала снаге и воље за молитву и рад. Никада се није жалила. Чак и кад је већ била веома времешна, настојала је да има врт који је сама окопавала и заливала. Знала је да остане у башти до сумрка, док све не уради како ваља. Говорила је да је рад на земљи благословен. Била је веома обазрива и педантана према свему, почев од књига, одржавања кандила и осталих црквених утвари, до чистоће кухиње и трпезе. Није волела расипање и немарност. Радовала се скромним, пристојним, богобојажљивим људима. Последње дане је провела у јаким боловима, али није клонула јер њен јелеј вере ни тада није пресушио. Чак и тада када јој је напаћно тело отказало послушност, а жалац смрти стајао више њеног узглавља, благосиљала је присутне и говорила о значају молитве. На крају када је и говор престао, остао је само неми целив икони Господу и Његовој Мајци. Испраћена је уз бројно монаштво, свештенство и духовне ауторитете наше Цркве. Отац Стефан Чкоњевић, игуман манастира, казао је да је на умору свакодневно примала причешће и трпељиво подносила муке с огромном љубављу и надом у Господа. Боготржитељи и поклоници свете обитељи манастира Згодачице упамтиће мати Серафиму као непоколебљиву, ватрену монахињу из редова молитвених Ћировића и неуморну слушкињу на њиви Господњој. Весна Васовић Извор: Српска Православна Црква
  4. ризница богословља

    Из монашке ризнице

    Напустио нас је још један чокот „малих Немањића“ На обронцима Гледићких планина у атару краљевачког села Годачице налази се манастир Згодачица. Заштитник ове обитељи је Свети Димитрије. Да појаснимо, манастир Згодачица је добио име по истоименом манастиру који је срушен и спаљен од Турака у 16. веку и који је удаљен од данашњег неких три километра. У недрима ове светиње налазе се мошти мученика из 16. века, откопане током обнављања старе цркве у селу Годачици. Милошћу Божјом њихово балагоуханије траје све ове године. Оно што манастир чини особеним не само у оквиру Српске Цркве већ и васцелог православља јесте начин његовог настанка. Основан је на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић почетком седамдесетих година прошлог века. Наиме, овом благочестивом пару Бог је подарио петоро деце: оца Саву, дугогодишњег игумана овчарског-кабларског манастира Вазнесења (+20104.), оца Серафима (+2014., недавнопочившу мати Серафиму и мати Параскеву - још увек делатну на служби Господњој. Чедо Десанка, рођена као четврто дете по реду, одмах се по рођењу и крштењу упокојила. Дакле, реч је породици коју с правом називају „мали Немањићи“, јер су све што имали даровали својој Цркви и отачаству. У жељи да досегне оно о чему је учена и за чим је њена душа чезнула најпре је 1942. године у својој четрнаестој години родитељско гнездо напустила мати Серафима отишавши у манастир Љубостињу. Тих ратних година се и отац Сава упутио у манастир Жичу, а по бомбардовању Жиче у манастир Ралетинац. Мати Параскева је у манастир Жичу стигла 1948. године. Две године касније отац Серафим, по доласку из рата, следећи обрзац својих браће и сестара напушта свет и одлази у манастир Вољавчу на Руднику. Родитељи као изразито побожни људи су одлазак деце прихватили као вољу Божју. Остали су да живе на свом имању, ревнујући и подвизвајући у раду и молитви. Врата њиховог дома су била отворена за све добронамерне људе, међу којима су предњачила духована лица. Приликом једне посете тадашњи Епископ жички др Василије Костић сагледавши велечину ове породице је рекао: -Овде ћемо да зидамо манастир. Услова има... Доста плодне земље и сваког обиља. Деца да вам се врате из матичних манастира и да овде наставе свој монашки завет, да се врате. Нису то крушке да падају куд која. Нека пригледају своје добре родитеље у старости... На кућни праг су се вратили сви, осим оца Саве који је по благослову отишао у манастир Вазнесења због потреба те обитељи. Огромним трудом и одрицањима у време јаке комунистичке диктатуре ова богољубива породица је успела да материјализује свој духовни сан. Засијале су се куполе манастира Светог Димитрија као потврда прегалаштва, тј. вредних руку побожних Ћировића. Удостојили су се да се 1981. године, за време Епископа жичког др Стефана Боце, црква освети и да се уврсти у збор манастира Српске Православне Цркве. Радост и благодарност Богу на овом дару је била неизрецива. Посебно су били ганути родоначелници ове обитељи Николај и Ангелина. Промислом Божјим крај свога живота ови боготражитељи су дочекали као монаси окружени својом децом, такође, носиоцима ангелског звања. Манастир је од тада кренуо да живи свој богослужбени живот и да приноси молитве Богу што чини и до данашњег дана. У вечни покој и ка свом вољеном Христу отишао је најпре отац Николај 1984. године. Шест година касније, преминула је мати Ангелина. Отац Сава се преставио 2004. године, а отац Серафим 2014. године. Недавно, на прелазу између празника Велике Госпојине и Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, упокојила се и монахиња Серафима. Ова 90-годишња слушкиња Божја завршила је свој земни пут и као сведок тешких искушења и патњи страдалне Србије. Волела је да беседи о вермену проведеном у Љубостињи, о великим људима који су походили овај манастир, нарочито о владики Николају који је показивао изузетну нежност према монаштву. Умела је да каже: -Био нам је све. Пример врлинског живота, образац који се следи и огромна подршка! Када је био одведен из нашег манастира од стране Немаца за манастир Војиловицу, окренуо се према нама, љубостињским сестрама, и очинским тоном рекао: „Не плачите, златице, вратиће се ваш дека. Господ је са нама, кога да се бојимо?“ Ове речи су се снажно утиснуле у душу мати Серафиме и постале јој потпора и утеха у многим искушењима. Снажила се њима када год су бројне житејске скорби претиле да је духовно сколе и сломе. Велико поштовање је имала и према Јакову Арсовићу, сада већ канонизованом туманском светитељу - Светом Јакову Новом. Од њега је научила шта значи скромност и ревност. Говорила је да је имао широко образовање, да је говорио неколико светских језика, али да је изнад свега био ништи боготражитељ и анђелски небожитељ. Поглед му је био стално оборен. Јео је мало и одевао се у изношену и подерану ризу. Сматрао је себе за ништа, а био је духовни див. Била је поносна што га је познавала. Напуштајући манастир Љубостињу много је патила, јер је тешко прихватила повратак кући и одлазак из те светиње. Сећајући се овог периода говорила је: -Данима сам неутешно плакала. Желела сам да останем у Љубостињи где сам уз игуманију и сестре ударила темељ мом монашком позиву. У задужбини царице Милице научила је да дивно поје, да разуме црквени поредак и безпоговорно испуњава задата послушања. Објашњавала је да јој то није било тешко јер је још у родитељском дому нучила да мора да буде вредна и смерна. Захваљујући овим особинама успела да ратне четрдесете и језиве призоре убиства и мучења љубостињских сестара издржи и прекали се у искусну и храбру монахињу. Често је плакала када се сећала мука искушенице Милке, свирепо заклане и бачене у Мораву. По послушању, морала је да очисти крваве трагове и опере њену црнину. Те потресне слике носила је до последњег издисаја. Издржала је осам тешких операција и често била здравствено веома угрожена. Међутим, увек је имала снаге и воље за молитву и рад. Никада се није жалила. Чак и кад је већ била веома времешна, настојала је да има врт који је сама окопавала и заливала. Знала је да остане у башти до сумрка, док све не уради како ваља. Говорила је да је рад на земљи благословен. Била је веома обазрива и педантана према свему, почев од књига, одржавања кандила и осталих црквених утвари, до чистоће кухиње и трпезе. Није волела расипање и немарност. Радовала се скромним, пристојним, богобојажљивим људима. Последње дане је провела у јаким боловима, али није клонула јер њен јелеј вере ни тада није пресушио. Чак и тада када јој је напаћно тело отказало послушност, а жалац смрти стајао више њеног узглавља, благосиљала је присутне и говорила о значају молитве. На крају када је и говор престао, остао је само неми целив икони Господу и Његовој Мајци. Испраћена је уз бројно монаштво, свештенство и духовне ауторитете наше Цркве. Отац Стефан Чкоњевић, игуман манастира, казао је да је на умору свакодневно примала причешће и трпељиво подносила муке с огромном љубављу и надом у Господа. Боготржитељи и поклоници свете обитељи манастира Згодачице упамтиће мати Серафиму као непоколебљиву, ватрену монахињу из редова молитвених Ћировића и неуморну слушкињу на њиви Господњој. Весна Васовић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×