Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'монах'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 37 results

  1. Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство. Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода. Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте Пулс живота Ноћ – дан Зима – пролеће Рађање – умирање Крштење – опело *** Мировање – делатност Ћутање – реч Дијастола – систола Сан – будност Размишљање – стварање Молитва – васкрсење Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте. Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла. Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног. Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте. Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад. Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу. Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара. Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде. Пливајмо узводно. Фејсбук страница манастира Рибница
  2. Патријарх Гаврило је одиграо значајну улогу у уједињењу Црне Горе и Србије, састрадавао је својим народом и тако послужио Богу и роду своме, истакао је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске у документарном филму “Век уједињења - патријарх Гаврило”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Поред монаха Павла сабрата стањевићке светиње, о патријарху Гаврилу Дожићу говорили су протопрезвитер др Александар Средојевић и мср Растко Ломпар.
  3. “Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије. “И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца. Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана. “И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У новом издању емисије "Живоносни источник" на Телевизији Храм представљено је ново допуњено издање књиге „Тихи син утјехе”, о животу и делу знаменитог архимандрита Варнаве (Гвозденовића), игумана свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. О новој књизи говорили су монах др Павле (Кондић), управник архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат свештене обитељи манастира Стањевићи, као и проф. др Зоран Илић, редовни професор Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини. Разговор је водила Миланка Тешовић. Блаженопочивши архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Високи Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Овај знаменити игуман савински упокојио се у Господу 25. јуна 2018. године. Повезан садржај: Нова књига о блаженопочившем савинском игуману Варнави - Тихи син утјехе
  5. У навечерје празника Сретења Господњег и свечаног прослављања Славе Епархије тимочке, доносимо кратак историјат Епархије тимочке из пера монаха Игнатија (Марковића). Јула 1833. године књаз Милош посетио је Тимочку Крајину, која ће тек на Сретење 1834. године, заједно са 6 нахија Карађорђеве Србије, бити присаједињена Србији. Дан након Сретења 1834.г. успостављена је Тимочка Епархија, а за њеног првог Епископа хиротонисан је у Саборној цркви у Крагујевцу Доситеј Новаковић из околине Прилепа, калуђер зографски, протосинђел Нишкога Митрополита Мелентија који мученички од Турака на трећи дан Духова пострада заједно са виђенијим нишким грађанима, па игуман и архимандрит манастира Горњака. У ово време у Зајечару, седишту Тимочкога Владике, постојала је мала црквица (подигнута тек 1830. године, јер се народ овога краја сакупљао на Службу Божију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у Грлишту, недалеко од Зајечара) у којој ће Владика Доситеј служити своју прву службу на Васкрс 1834.г. Већ на пролеће је почела да се зида Саборна Црква Рођења Пресвете Богородице, а сам се кнез заузео да се црква што пре заврши. За зидање цркве коришћен је камен од старих надгробних споменика, а грађани су били обавезни да раде на подизању цркве. Цркву је освештао Епископ Доситеј 23. децембра 1834. године. Владика је и у свом Двору имао капелу са свим потребним богослужбеним књигама, данас се у Епархијској библиотеци чува његов Архијерејски служебник на грчком језику писан. Епископ Доситеј је пренео седиште Епархије из Зајечара у Неготин 1839. године јер није успео да Зајечарце умоли да долазе на богослужења (данас је потпуно другачија слика). Он је имао удела у стварању првог црквеног закона, новцем помагао читаонице, школе, Гимназију а био је и члан Српског ученог друштва. Епархијом је управљао 20 година и сахрањен у старој Неготинској цркви. Други Епископ је 1854-1865. године Герасим Стојковић из Великог Арада, богослов сремскокарловачки, професор београдске богословије (предавао пастирско богословље, моралку, догматику, литургику и катихетику), калуђер враћевшнички. Трећи је Евгеније Симеоновић 1865-1880. године из Беле Цркве, богослов вршачки, регистратор кнежеве канцеларије, професор београдске богословије (заједно са својим претходником на трону Неготинских Епископа), калуђер манастира Манасије. Нарочито је имао љубав према благољепију богослужења. Мојсије Вересић из Страгара код Крагујевца, калуђер манастира Благовештења, богослов београдски, па професор исте, Шабачки Епископ 1868-1874. године, пензионисан а онда Епископ Неготински 1880-1883. године. Познат по својој администрацији Митрополијом Београдском, после протеривања великог Митрополита Михаила. Епархија је 1886. године укинута, а онда 1890. године обновљена под именом Тимочка. Поново седиште: Зајечар. Мелентије Вујић је пети Епископ ове Епархије, 1891-1913. године. Он је из села Осеченице код Ваљева, калуђер је враћевшнички и као калуђер завршио је београдску богословију. Затим се школовао у Кијевској Духовној Академији, а по завршетку исте постављен је за Ректора Призренске богословије (1889-1891). Из свете Косовско-Метохијске српске земље дошао је за Тимочког Владику. Свети Владика Мелентије заиста је био и јесте дивна личност у историји нашега народа и наше Цркве. Осећао је сваку народну муку, гледао да помогне свуда где то може и материјално и поуком. Храбрио је свештенике и учио их Јеванђељу Божијем, припремао их за тешка времена која ће доћи, добар део њих и за мученичко страдање које ће доћи за време Првог светског рата. Пошто није успео да реши материјално стање свештеника, како је обећао када је Владика постао, повукао се са Епархије у Манастир Хиландар. У Хиландару се својски и мушки трудио да се обнови општежиће. Своје завештање оставио нам је и у писаној форми, па су од тога две његове књиге приређене (има их још неприређених у његовој заоставштини): Духовно злато којим се небо купује (приредио Свети Владика Николај) и Духовна градина (приредио Епископ Атанасије Јевтић). Упокојио се 1921. године и сахрањен је на хиландарском манастирском гробљу. Шести Епископ Тимочки био је др Иринеј Ћирић 1919-1921. године. Епископ Иринеј је из Сремских Карловаца, ученик Московске Духовне Академије (која ове године обележава 190 година), калуђер хоповски, па придворни патријаршијски ђакон и библиотекар у Сремским Карловцима, професор богословије сремскокарловачке. Један од најученијих људи свога времена, познат и по богословским али и по публицистичким радовима, овде се показује и на делу: сакупља свештенство, оспособљује цркве за богослужења, проповеда... А онда за Тимочког Владику долази, велики и непоколебиви стуб Цркве, Емилијан Пиперковић, 1921-1970. године. Рођен је у Липљану на Косову, где га је крстио свештеномученик Дена Дебељковић (пострадао од Бугара). Нижу гимназију завршава у Солуну, богословију на Халки (ту му је школски друг био Васељенски Патријарх Атинагора). Као питомац САСабора дипломира на Теолошком факултету у Атини 1918.г., а после годину дана докторира на тему: "Источни Илирик и право Цариградске Патријаршије над њим". Замонашен је 1911. године. Суплент је београдске реалке, па после неколико дана професор сремскокарловачке богословије 1920-1921.г. Као јеромонах био је у комисији за обнову Српске Патријаршије у Цариграду. До краја живота бавио се богословским радом, а објављивао је и по тадашњим грчким часописима. Осми Епископ Тимочки Методије Муждека, 1971-77. године, из Славоније, је дугогодишњи професор и Ректор Призренске богословије, познат по цитирању Светога Писма. Он је био ученик Светог Јована Шангајског. Иза њега су остала његова предавања, беседе... Девети Епископ Тимочки је Милутин Стојадиновић, 1978-1992. године, из Горњег Ковиља, калуђер и игуман Крушедола, први Ректор после Другог светског рата обновљене богословије у Сремским Карловцима. Владика Јустин Стефановић, Чачанин, калуђер и игуман Манастира Црна Река. Он је 1992. године администрирао Епархијом Тимочком, а онда после упокојења Епископа Милутина, постао Тимочки Епископ 1993. године. Напред смо навели, када смо говорили о Епископу Доситеју, да у Зајечару није исто стање као у његово време - да Зајечарци данас иду у Цркву. О другачијем стању говори и чињеница: да су тридесетак младих Зајечараца и Зајечарки који су у последњих десет година изабрали монашки живот по манастирима ове и других Епархија наше Цркве. Сигурно је да и у томе избору има плодова труда Епископа Јустина. Додатак: Садашњи Епископ, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прошлог, 2019. Лета Господњег предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој прославио је јубилеј - пет година преданог и плодоносног архипастирског служења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Ова Црква је добила новог јерарха у недељу 25. јануара – архимандрита Алексија (Традера) који је хиротонисан за Епископа Витезде и биће викар Првојерарха ове Цркве митрополита Тихона. Божанска Литургија је одслужена у Саборној цркви Светог Николе у Вашингтону у присуству свештенства Вашингтонске архиепископије, монаштва манастира Светог Тихона Задонског, духовних академија Светог Тихона и Светог Владимира и других. Новохиротонисани епископ Алексије биће надлежан за ставропигијалне установе ове Митрополије, међу којима су: Академија Светог Владимира, манастир Светог Тихона Задонског и Богословска семинарија у Јужном Канану у Пенсилванији. Иначе, нови епископ је примљен у Православље у манастиру Светог Тихона, где се подвизавао 10 година и предавао у Семинарији. Затим је био монах у Каракалу у Светој Гори, где је рукоположен за јеромонаха, а од прошле године живео је у манастиру Светог Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка
  9. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је у суботу, 14. децембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у параклису Светих Отаца Атонских у манастиру у Ковиљу, а саслуживали су епископи осечкопољски и барањски Херувим и мохачки Исихије, архимандрити Прокопије (Тајар) и Нектарије (Самарџић), протопрезвитер-ставрофор Драгомир Живанић, као и ђакони епархијâ бачке и осечкопољске и барањске. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија После малог входа на светој Литургији, искушеника Младена Живанића, докторанда Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, привео је његов духовни отац – Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а монашки постриг извршио је Митрополит загребачко-љубљански, давши му име Јустин. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, митрополит Порфирије је казао да је монах сведок Царства Божјега. Допринос монаха је да буде сведок Царства небескога, да својим постојањем и својим животом, а не својом речју, преображавајући себе преображава и свако место на којем се налази. Сваки монах треба да буде свестан да, испуњавајући оно што је обећао, треба да буде оно на шта га Господ позива – да буде свети, да иде ка светости и ка савршенству. Све што се у Цркви Христовој дешава увек се тиче читаве Цркве. Ова света Литургија, и монашење које смо у њој обавили, јесте дар за читаву Цркву. Сви се данас радујемо! Честитамо владици Иринеју као духовнику брата, монаха и оца Јустина, честитамо и оцу Јустину, али те честитке значе, пре свега, молитву да оно што је обећао држи, поручио је Митрополит загребачко-љубљански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. У Солуну и Београду се одржава више активности у оквиру програма прославе 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог српског архиепископа, под називом „Светогорски и хиландарски монах Свети Сава – први архиепископ српски“. Организатори програма су недобитна организација „Светогорско огњиште“ (Светогорски центар /Αγιορειτική Εστία / Mount Athos Center) из Солуна (чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и Фондација „Задужбина Светог манастира Хиландара“ из Београда (чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Програм се одвија у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и Друштвом пријатеља Свете Горе из Београда. Иницијативу за организацију програма покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског огњишта“ и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“. Будући да је архимандрит Методије у том тренутку био представник Свете Горе у управи „Светогорског огњишта“, иницијатива је потекла из окриља ове организације, као општи светогорског допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе. Имајући све ово у виду осмишљен је програм којим ће се кроз научне, уметничке, културне и духовне садржаје обележити 800 година од самосталности Српске православне цркве представљањем духовног и културно-историјског доприноса и улоге Свете Горе Атонске у духовном развоју и делима Светог Саве Српског, уз осветљавање његове личности као светогорског и хиландарског монаха и касније првог архиепископа српског. Детаљније можете да прочитате на интернет страници манастира Хиландара
  11. Док су 7. октобра 2019. године звона у манастиру Жича објављивала радост прославе 800 година самосталности Српске православне Цркве у хришћанској Васељени, монах др Павле Кондић је, за трпезом љубави у манастиру Свете Тројице- Стањевићи говорио о путу Светог Саве у живот вјечни. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  12. Version 1.0.0

    68 downloads

    Миливоје М. Јовановић
  13. Монах Давид Перовић Држи ум свој у аду и не очајавај заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1 Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2 Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4 Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања. На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7 Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога. Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума. Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10 Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13 Поема Држи ум свој у аду и не очајавај Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени. Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени. Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног. Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног. Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора. Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне. Бестидничко срце то пустоши раба, шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте. Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада, или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна, нас од Адама из Едема. Него, сматрај да сви други спас’ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако. Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако. Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо. За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај. 1 Преподобни Јован Синајски, Лествица 5. PG 88, 768A, 989B. 2Архимандрит Софроније, Свети Силуан Атонски (на грчком), стр. 614–615. 3 Исто, стр. 547, 545. 4Исто, стр. 544, 275–282. Архимандрит Софроније, О молитви (на грч.), стр. 76. 2. Кор. 11, 30–31. Рим. 14, 10. Преподобни Јован Синајски, Лествица 4. PG 88, 684C. 5 О светом Силуану, интервју са архимандритом Софроније, (на белоруском), стр. 14–15. 6 Држи ум свој, Исто (на белорус.). 7 Исто. 8 Мк. 13, 22. 9 1. Јн. 2, 16. 2. Тим. 3, 2. 10Василије Велики, Омилија на Гордија мученика 8. PG 31, 505C. Архимандрит Захарија, Ка теологији старца Софронија (на грч.), стр. 367–368. Архимандрит Софроније, Речи упућене заједници бр. 6, јануар 1993 (на француском), стр. 1–15. 11 Митрополит Јован Зизјулас, Теологија Светог Силуана Светогорца, у: SOP, бр. 238, мај 1999 (на франц.), стр. 3–4. 12 Видети Молитва за покојне, у: Православни молитвеник (на српском), стр. 156. 13 Исто. 14 Творевина, саздање, плод, биће, фикција. 15 Молитвено правило александријског обућара откривено преподобном Антонију Великом његовога смирења ради. 16 Брзо.
  14. Предавање монаха др Павла Кондића на тему „Митра и скуфија Јустина Ћелијског“ које је одржао на Међународној научној конференцији ,,Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“ која је одржана у Београду 10-11 маја 2019. године. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Јустина Поповића Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 10. и 11. маја 2019. године у Београду организовали су међународну научну конференцију „Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“. Монах, клирик и светитељ Православне Цркве, професор Универзитета у Београду и саоснивач Српског философског друштва — Јустин Поповић (1894–1979) сматра се једним од највећих православних теолога двадесетог века. Упркос једногласном признавању снаге његових непорециво великих интелектуалних и духовних домета, одређене димензије и аспекти његовог дела остали су или неосветљени или су предмет различитих тумачења. Циљ конференције је да осветли димензије и аспекте дела Јустина Поповића који нису довољно истражени или су подложни различитим – понекад супротсављеним – тумачењима, и да дијалошки процени доприносе његове мисли не само Православљу, већ хришћанском богословљу и духовности уопште. Извор: Радио Светигора
  15. У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР. Извор: Радио Беседа
  16. Међу бројним гостима на слави капеле посвећене Светом Василију Острпшком Чудотворцу у манастиру Пустиња нашао се и монах Доментијан, сабрат хиландарске обитељи. Колико Свети Василије као понос монаха значи светогорској браћи, каква је симболичка веза између Хиландара и манастира Пустиња, сведочи о. Доментијан у разговору са Јадранком Јанковић. Извор: Радио Источник
  17. Учитељ из Кеније, фрањевац Петар Табихи проглашен је у Дубаију за најбољег учитеља на свету. Он је у недељу 24. марта примио награду као наставник математике и физике у Дубаију од фондације „Global Teacher Award“, а са њом и милион долара. Монах Петер Табихи је посветио сву своју помоћ својим ближњима. Он је живот својих ученика обогатио на разне начине, рецимо, установио је научне клубове, а и радио на помирењу између завађених племена и религија. Скоро 80% својих месечних примања давао је на пројекте којим су се користили становници његовог села. Многи његови ђаци су сирочићи или потичу из сиромашних сеоских породица, па их је подучавао и томе како да боље обрађују пољопривредно земљиште. Од 10.000 кандидата из 180 земаља ову награду је добио Кенијац, коме је честитао његов председник Ухуру Кенијата. Извор: Катпрес (са немачког Инфо служба СПЦ)
  18. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  19. Дана 13. јануара прославили смо празник Светог Доситеја нишког и загребачког. То је био повод да са монахом др Павлом Кондићем, који је био уз нашег Митрополита Амфилохија 2008. године када су обретене Свете мошти Доситеја Загребачког, и тада објавио књигу на 460 страна посвећену овом Светитељу, разговарамо о Светитељском лику Светог Доситеја загребачког. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  20. На данашњи дан (2. децембра 1915. године) прије 103. године убијен је свештеномученик Викентије Митрополит скопски. Поводом дана страдања Светог Викентија, Радио “Светигора” доноси предавање монаха др Павла Кондића сабрата манастира Стањевићи, на тему „Свештеномученик Викентије Скопски +1915“ које је одржао 12. августа у манастиру Михољска превлака код Тивта. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  21. Монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи код Будве, велики познавалац живота и дјела Светог Владике Варнаве говорио је, за Радио Светигору, о овом дивном Светитељу Цркве православне. Међу 14 књига које је до сада објавио монах др Павле (Кондић), једна је посвећена управо Владици хвостанском. Монографија ,,Радосно пењање на Голготу“ др Павла (Кондића) најобимнија је монаграфију о Владики Варнави, која броји преко 700 страна. Отац Павле је своје излагање почео сусретом двојице Божјих људи који су се духовно препознали, нашег високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, тада свршеног теолога, и Светог Владике Варнаве Настића, на празник Свете мајке Ангелине 1962. године. Звучни запис разговора
  22. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора
  23. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора View full Странице
  24. Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква
  25. У организацији Митрополије црногорско-приморске, Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи и општине Будва 14. и 15. септембра 2018. године биће одржан Научни скуп под називом „Седам векова манастира Свете Тројице - Стањевићи (1338-2018.)“. Радио Светигора: Научни скуп у Стањевићима, монах др Павле Кондић Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...