Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'монах'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 23 results

  1. У недељу, 19. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској,ПРОТОНАМЕСНИК ВЕЛИМИР ВРУЋИНИЋодржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - МОНАХ - АРХИЕПИСКОП - ПАСТИР. Извор: Радио Беседа
  2. Међу бројним гостима на слави капеле посвећене Светом Василију Острпшком Чудотворцу у манастиру Пустиња нашао се и монах Доментијан, сабрат хиландарске обитељи. Колико Свети Василије као понос монаха значи светогорској браћи, каква је симболичка веза између Хиландара и манастира Пустиња, сведочи о. Доментијан у разговору са Јадранком Јанковић. Извор: Радио Источник
  3. Учитељ из Кеније, фрањевац Петар Табихи проглашен је у Дубаију за најбољег учитеља на свету. Он је у недељу 24. марта примио награду као наставник математике и физике у Дубаију од фондације „Global Teacher Award“, а са њом и милион долара. Монах Петер Табихи је посветио сву своју помоћ својим ближњима. Он је живот својих ученика обогатио на разне начине, рецимо, установио је научне клубове, а и радио на помирењу између завађених племена и религија. Скоро 80% својих месечних примања давао је на пројекте којим су се користили становници његовог села. Многи његови ђаци су сирочићи или потичу из сиромашних сеоских породица, па их је подучавао и томе како да боље обрађују пољопривредно земљиште. Од 10.000 кандидата из 180 земаља ову награду је добио Кенијац, коме је честитао његов председник Ухуру Кенијата. Извор: Катпрес (са немачког Инфо служба СПЦ)
  4. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  5. Дана 13. јануара прославили смо празник Светог Доситеја нишког и загребачког. То је био повод да са монахом др Павлом Кондићем, који је био уз нашег Митрополита Амфилохија 2008. године када су обретене Свете мошти Доситеја Загребачког, и тада објавио књигу на 460 страна посвећену овом Светитељу, разговарамо о Светитељском лику Светог Доситеја загребачког. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  6. На данашњи дан (2. децембра 1915. године) прије 103. године убијен је свештеномученик Викентије Митрополит скопски. Поводом дана страдања Светог Викентија, Радио “Светигора” доноси предавање монаха др Павла Кондића сабрата манастира Стањевићи, на тему „Свештеномученик Викентије Скопски +1915“ које је одржао 12. августа у манастиру Михољска превлака код Тивта. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  7. Монах др Павле (Кондић) сабрат манастира Стањевићи код Будве, велики познавалац живота и дјела Светог Владике Варнаве говорио је, за Радио Светигору, о овом дивном Светитељу Цркве православне. Међу 14 књига које је до сада објавио монах др Павле (Кондић), једна је посвећена управо Владици хвостанском. Монографија ,,Радосно пењање на Голготу“ др Павла (Кондића) најобимнија је монаграфију о Владики Варнави, која броји преко 700 страна. Отац Павле је своје излагање почео сусретом двојице Божјих људи који су се духовно препознали, нашег високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, тада свршеног теолога, и Светог Владике Варнаве Настића, на празник Свете мајке Ангелине 1962. године. Звучни запис разговора
  8. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора
  9. Поводом празника Светог Арсенија другог Архиепископа Српског, наследника Светог Саве наш саговорник био је монах др Павле Кондић црквени историчар. Отац Павле нам је говорио о једном мало познатом периоду изгнанства Светог Арсенија током Првог свјетског рата када је и Светитељ, преко својих моштију, учествовао у страдању свога народа али и доносио благодат и уливао снагу за опстанак и борбу за коначно ослобођење и уједињење, чију стогодишњицу обиљежавамо управо ових дана. Отац Павле се осврнуо на страдање и осталих Ћивота светитеља у Црној Гори током Другог свјетског рата. Звучни запис разговора View full Странице
  10. Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква
  11. У организацији Митрополије црногорско-приморске, Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи и општине Будва 14. и 15. септембра 2018. године биће одржан Научни скуп под називом „Седам векова манастира Свете Тројице - Стањевићи (1338-2018.)“. Радио Светигора: Научни скуп у Стањевићима, монах др Павле Кондић Овај значајан научни скуп, којим почиње обележавање 680 година велике светиње стањевићког манастира, чија ће централна прослава бити одржана 22. септембра, благословиће у петак, 14. септембра 2018. године, у 10 часова у манастиру Стањевићи Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а у његовом раду учествоваће велики број еминентних научника. Другог дана, 16. септембра, скуп ће биће одржан на будванској Цитадели. У Организационим одбору скупа су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије - председник Одбора, Епископ буносајрески Кирило Бојовић, протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факулета Свети Василије Острошки у Фочи - Универзитет у Источном Сарајеву, Ђорђије Вујовић, председник Скупштине општине Будва, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕУО Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, протосинђел Јефрем Дабановић, настојатељ манастира Стањевићи, др Васиљ Јововић, историчар, мр Луција Ђурашковић, директор ЈУ Музеји и галерије Будве, Мила Бољевић, директор Градске библиотеке Будва, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске, и дипл. инж. Јован Маркуш, историчар и публициста - секретар Одбора. По завршетку скупа биће штампан зборник радова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Монах др Павле Кондић који је приредио за штампу сабрана дјела свештеномученика Луке Вукмановића, говорио је о личности, дјелу, страдњу и светитељском лику свештеномученика Луке Црмничког. Он је са нама подијелио и своја искуства приликом приређивања сабраних дјела Светитеља Луке црмничког. Звучни запис разговора View full Странице
  13. Са интернет портала headliner.rs доносимо видео запис на коме јеромонах Петар и монах Теофило из туманске обитељи изводе њихову верзију "Wasting Love": View full Странице
  14. На торжественој Литургији саслуживали су протонамесник Бране Миловац из Бачке Паланке; протојереји-ставрофори: Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији; Душан Колунџић и Радослав Живанов из Епархије бачке; јереј Бранислав Мишковић, парох румски; ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Апостол је читао професор појања у Карловачкој богословији Јован Стојановић, док су чтечеви били Никола Лукић, асистент за предмет Савремено богослужбено предање и Историја српског богослужења (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет) и студент Ђорђе Марковић. За певницом су појали професори и богослови Карловачке богословије, свештенство и монаштво Епископије сремске, а верни народ је одговарао на Литургији. Током свете Литургије Бојана Пилиповића, студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду, родом из Бачке Паланке, на монашки постриг привели су архимандрит Серафим из манастира Денковца, Епархија шумадијска, и протосинђел Пајсије, духовник манастира Раванице Сремске. Примивши монашки чин, млади Бојан је добио монашко име Евгеније. Епископ сремски Василије је честитао игуманији Гаврили, духовнику манастира Раковца оцу Варнави и сестринству на томе што су добили новог сабрата и посленика на Њиви Господњој, оца Евгенија. Између осталог, Владика је казао: -На светој Фрушкој гори било је некад 40 манастира, а данас их је васпостављено 23. У свакој од ових светиња гори кандило вере и у свакој од њих има некога да запали свећу и отвори врата, да прими верника и поклоника. Тако је обновљен и манастир Раковац, посвећен Светима Козми и Дамјану, који је у српском народу и Карловачкој митрополији играо велику улогу. Многи су подвижници и оци стасавали у овом манастиру. И данас када је наш брат Евгеније приступио древној светињи, пожелимо му да се по угледу на многе Свете оце, учитеље Цркве, подвижнике, непрестано моли Богу и светим и бесребреним Козми и Дамјану. Честитамо оцу Евгенију на овоме чину, на ангелском образу, и молимо се да као што смо читали молитве и призивали да благодат Духа Светога сиђе на њега исто тако пожелимо да кроз ту призму божанске енергије он надвлада сва искушења и одагна их од себе, а да тако у чистоти и лепоти душе своје, узрастајући у меру раста висине Христове, послужи Господу и роду нашем, поручио је Преосвећени Владика који је заблагодарио родитељима оца Евгенија што су га васпитавали у духу истинске вере и подржавали његову жељу од малих ногу да прими монашки чин. Владика Василије је после свете Литургије осветио и преломио славски колач који је припремила мати Гаврила са сестринством. Небоземни тропар Божјим угодницима Козми и Дамјану певали су сви присутни. Празнично слово после Литургије произнео је Преосвећени Епископ г. Василије. Отац Евгеније је по завршетку божанске Литургије примао честитања од христољубивог народа. Богоугодни разговор и радост због прослављања покровитеља манастира Раковца, светитеља Козме и Дамјана, и због новог сабрата оца Евгенија, настављена је за време трпезе љубави. О свему се данас старао отац Варнава, показујући велико гостољубље овог манастира. Манастирској слави и чину монашења присуствовали су верни из неколико епархија наше Свете Цркве, свештенство и монаштво из епархија Сремске и Шумадијске; протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве; јеромонах Димитрије из манастира Шишатовца; професори Карловачке богословије: Љубомир Лукић, Јован Стојановић и Горан Власац; докторант на Православном богословском факултету Бојан Грујичић (Епархија ваљевска), колеге оца Евгенија из школских и студентских дана, родбина, пријатељи, сарадници и приложници манастира Раковца. * * * Манастир Раковац, познат још од 15. века са дугом и богатом, али и страдалном историјом, и данас призива све на молитву, јер кандило вере чува се овде већ непуних шест векова. Да подсетимо: у Раковцу је 1700. године сачињен нови препис Душановог законика, а 1714. године написан познати раковачки рукописни Србљак. Године 1741. бакрорезац Тома Месмер „изрезао“ је за овај манастир гравиру под именом Христос Евхаристија, а 1749. године изрезбарене и осликане певнице за Раковац (данас у Баноштору) начинио је јеромонах Силвестер Поповић. У ризници манастира Раковца чувани су петохлебница из 1609. године; омофор извезен свилом 1664. године; дрвени кивот украшен седефом у коме је чувана десна рука Светог Прокопија; бакрорез из 1741. године са сликом тадашњег манастира, рад Томе Месмера; фелон од зеленог сомота из 1749. године... Извор: Српска Православна Црква
  15. На дан када Црква прославља Свете бесребренике и лекаре Козму и Дамјана, 14. јула 2018. године, фрушкогорски манастир Раковац прославио је ове Божје угоднике, своје заштитнике и покровитеље. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије уз саслужење архимандрита Данила из манастира Папраће, Епархија зворничко-тузланска; јеромонаха Сергија (Антића) из Епархије бањалучке, јерођакона Иринеја (Цветковића) из Епархије шумадијске и јеромонаха Митрофана из манастира Бешенова). На торжественој Литургији саслуживали су протонамесник Бране Миловац из Бачке Паланке; протојереји-ставрофори: Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији; Душан Колунџић и Радослав Живанов из Епархије бачке; јереј Бранислав Мишковић, парох румски; ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Апостол је читао професор појања у Карловачкој богословији Јован Стојановић, док су чтечеви били Никола Лукић, асистент за предмет Савремено богослужбено предање и Историја српског богослужења (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет) и студент Ђорђе Марковић. За певницом су појали професори и богослови Карловачке богословије, свештенство и монаштво Епископије сремске, а верни народ је одговарао на Литургији. Током свете Литургије Бојана Пилиповића, студента Православног богословског факултета Универзитета у Београду, родом из Бачке Паланке, на монашки постриг привели су архимандрит Серафим из манастира Денковца, Епархија шумадијска, и протосинђел Пајсије, духовник манастира Раванице Сремске. Примивши монашки чин, млади Бојан је добио монашко име Евгеније. Епископ сремски Василије је честитао игуманији Гаврили, духовнику манастира Раковца оцу Варнави и сестринству на томе што су добили новог сабрата и посленика на Њиви Господњој, оца Евгенија. Између осталог, Владика је казао: -На светој Фрушкој гори било је некад 40 манастира, а данас их је васпостављено 23. У свакој од ових светиња гори кандило вере и у свакој од њих има некога да запали свећу и отвори врата, да прими верника и поклоника. Тако је обновљен и манастир Раковац, посвећен Светима Козми и Дамјану, који је у српском народу и Карловачкој митрополији играо велику улогу. Многи су подвижници и оци стасавали у овом манастиру. И данас када је наш брат Евгеније приступио древној светињи, пожелимо му да се по угледу на многе Свете оце, учитеље Цркве, подвижнике, непрестано моли Богу и светим и бесребреним Козми и Дамјану. Честитамо оцу Евгенију на овоме чину, на ангелском образу, и молимо се да као што смо читали молитве и призивали да благодат Духа Светога сиђе на њега исто тако пожелимо да кроз ту призму божанске енергије он надвлада сва искушења и одагна их од себе, а да тако у чистоти и лепоти душе своје, узрастајући у меру раста висине Христове, послужи Господу и роду нашем, поручио је Преосвећени Владика који је заблагодарио родитељима оца Евгенија што су га васпитавали у духу истинске вере и подржавали његову жељу од малих ногу да прими монашки чин. Владика Василије је после свете Литургије осветио и преломио славски колач који је припремила мати Гаврила са сестринством. Небоземни тропар Божјим угодницима Козми и Дамјану певали су сви присутни. Празнично слово после Литургије произнео је Преосвећени Епископ г. Василије. Отац Евгеније је по завршетку божанске Литургије примао честитања од христољубивог народа. Богоугодни разговор и радост због прослављања покровитеља манастира Раковца, светитеља Козме и Дамјана, и због новог сабрата оца Евгенија, настављена је за време трпезе љубави. О свему се данас старао отац Варнава, показујући велико гостољубље овог манастира. Манастирској слави и чину монашења присуствовали су верни из неколико епархија наше Свете Цркве, свештенство и монаштво из епархија Сремске и Шумадијске; протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве; јеромонах Димитрије из манастира Шишатовца; професори Карловачке богословије: Љубомир Лукић, Јован Стојановић и Горан Власац; докторант на Православном богословском факултету Бојан Грујичић (Епархија ваљевска), колеге оца Евгенија из школских и студентских дана, родбина, пријатељи, сарадници и приложници манастира Раковца. * * * Манастир Раковац, познат још од 15. века са дугом и богатом, али и страдалном историјом, и данас призива све на молитву, јер кандило вере чува се овде већ непуних шест векова. Да подсетимо: у Раковцу је 1700. године сачињен нови препис Душановог законика, а 1714. године написан познати раковачки рукописни Србљак. Године 1741. бакрорезац Тома Месмер „изрезао“ је за овај манастир гравиру под именом Христос Евхаристија, а 1749. године изрезбарене и осликане певнице за Раковац (данас у Баноштору) начинио је јеромонах Силвестер Поповић. У ризници манастира Раковца чувани су петохлебница из 1609. године; омофор извезен свилом 1664. године; дрвени кивот украшен седефом у коме је чувана десна рука Светог Прокопија; бакрорез из 1741. године са сликом тадашњег манастира, рад Томе Месмера; фелон од зеленог сомота из 1749. године... Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Кроз осам вјекова дугу историју СПЦ, црквено – народни и архијерејски сабори су имали веома важну улогу у животу како саме Цркве, тако и државе. Кроз историјску ретроспективу свих важних дешавања везаних за саборе СПЦ води нас доктор историјских наука, монах Павле Кондић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Мати игуманија Параскева Митрић рођена је 1941. земљорадничкој породици од оца Савка (1913-1974) и мајке Тривуне (1912-2001) рођ. Квргић, у месту Чуклић код Шипова – Република Српска. На крштењу је добила име Стана. Породица Митрић била је позната богомољачка породица у Шипову и околини. Игуманијин деда био је солунац у Великом рату, а њен отац Савко био је у немачком заробљеништву за време Другог светског рата. Савко и Тривуна имали су деветоро деце, а Стана је била четврто дете по реду. Крсна слава породице Митрић је Свети великомученик Георгије – Ђурђевдан. Основно образовање и средњу пољопривредну школу Стана је завршила у Чуклићима и Шипову, након чега се одазива призиву Божјем и долази у манастир Месић где добија благослов игуманије Теодоре да буде искушеница. Показавши велику ревност према вери и монашком животу, током више година искушеништва, епископ банатски Висарион Костић, замонашио је, по чину расофорне монахиње, у манастирском храму Месића, искушеницу Стану и дао јој име Параскева, на празник Преображења Господњег, 19. августа 1959. године. Монахиња Параскева је, од доласка у манастир Месић, била под будним оком духовне мајке и игуманије Теодоре, која је заједно са, тада малобројним сестринсвом, у тешким временима обнављала Светопретечин манастир Месић, духовни бисер православног Баната. Епископ браничевски Хризостом Војиновић је, у својству администратора епархије банатске, замонашио у чин мале схиме монахињу Параскеву у капели епископског двора у Вршцу, на празник Ваведења 1980. Том приликом је у беседи рекао:„Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи:“Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненандном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завере и одржи! Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако њеном манастиру и мајци Игуманији и свим у Христу сестрама.“[1] Показавши велику ревност према манастиру Месић, као и послушност Цркви, епископ банатски Хризостом Столић, произвео је монахињу Параскеву у чин игуманије на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 1992. године и поверио јој управу манастира. Великим трудом игуманије Параскеве и месићког сестринства, завршена је грађевинска обнова манастира Месића коју је започела још игуманија Теодора Милошевић, док је на духовној обнови и узрастању своме и сестринства радила непрекидно, до издиханија. Велику љубав показала је према сестрама које су у манастир Месић пристигле поготово од ступања на епископску службу др Амфилохија Радовића, 1985. сада митрополита црногорскоприморског. Смирењем и ревношћу за Дом Божји била је узор младим сестрама које су се духовно обликовале у манастиру под руководством исповедника, епископа Амфилохија. Већина од њих је и кренула за својим духовним оцем у Црну Гору 1991. и сада су игуманије манастира Ждребаоник, Бања код Рисна, Бешка, Дуга и др. Игуманија Параскева, упокојила се 24. октобра 2017. уочи празника своје небеске покровитељке, свете Петке. Заупокојену Литургију служили су митрополит Амфилохије и епископ банатски Никанор Богуновић а потом, на платоу испред храма свечано монашко опело игуманије Параскеве, уз саслужење и појање преко 100 свештеника, свештеномонаха, монаха и монахиња и бројног народа Божјег из разних епархија Српске цркве. Сахрањена је у монашком гробљу у порти манастира у коме је послужила Богу и народу 60 година. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. МОНАХ КОЈИ ЈЕ УЧИНИО ПРАВИ ПОДВИГ - ОТКУПИО 15.000 ОСУЂЕНИХ ИЗ ЗАТВОРА Архимандрита Гервасију (Раптопулоса) из Солуна су предложили за Нобелову награду за мир. За последњих 35 година, он је откупио из затвора више од 15 000 људи, на шта је потрошио више од 4 милиона евра. После неколико разговора с њим, један познати преступник-рецидивист је решио да оде на Атон. Коментаришу руски затворски свештеници. Доброг свештеника су имали прилику да упознају и московски затвореници. 2010. године, о. Гервасије је служио у храму Покрова Пресвете Богородице у Бутирском затвору. То је била, вероватно, прва у Русији, служба свештеника разних земаља у затвору. За успомену, госту су дали икону „Спаситељ у белом хитону“ (хитон - дуга бела старогрчка кошуља до пета), коју је некада насликао мученик који је робијао у Бутирки (затвор у Москви), митрополит Серафим (Чичагов). Зато што је отац Гервасије посветио свој живот помоћи затвореницима, они су га прозвали светим. „Светац затвореника“ је плаћао казне за сиромашне људе, који су направили мале преступе, што им је помогло да избегну затвор. Новац за помоћ затвореницима, оцу Гервасију су давали многи грчки и инострани добротвори. Поред откупа људи, свештеник је помагао и онима који остају иза решетака. Његовом заслугом затвореници су добијали одећу, обућу, средства хигијене и чак стоматолошку помоћ. За само 35 година свог рада, он је потрошио на помоћ затвореницима више од 4 милиона евра За неке људе, сусрет с оцем Гервасијем је доводио до потпуног преображаја њиховог живота и дубоког покајања. Како извештавају средства масовног информисања, недавно је отац Гервасије посетио преступника из Грчке, који издржава казну у Румунији. После неколико разговора рецидивиста (човек који је поново извршио преступ за који је већ био осуђиван) је замолио оца да онде на Атон и да се замонаши. Данас се он још налази у затвору, али свакодневно извршава монашко правило и обележава црквене празнике. Међу затвореницима има много бивших хришћана Повраћај људи вери у време издржавања казне је масовна појава, примећује протојереј Константин Кобељев, старији свештеник Покровског храма у Бутирском затвору. Последњих неколико година, проценат оних који се причешћују у храму је много већи, него на средњем московском нивоу. Причешћује се око 68% људи, од оних који су дошли на службу. - Истовремено, - додаје отац Константин, - међу затвореницима има много људи који су раније били верујући, али их је овоземаљско одвукло на странпутицу и престали су да се исповедају и причешћују. По речима оца Константина, људи своју веру у много случајева задрже и после ослобађања, али због одсуства система рехабилитације, они често не могу да нађу себи место у животу и поново се нађу иза решетака. Делимично, у решењу проблема рехабилитације могу помоћи манастири. За то су неопходни добро припремљен игуман и добронамерно настројена братија. Тада је рехабилитација у потпуности могућа, - сматра заменик председника Синодског одељења за манастире и монаштво, игуман Стефан (Тараканов). – Главно је да то за манастир не буде наредба „пристигла одозго“, зато што ће тада рад бити формалан и неће дати резултата. За још једну опасност игуман Стефан сматра превелик број бивших затвореника у манастиру. - Ако је то 1-2 човека, онда је рехабилитација сасвим могућа – говори о. Стефан. – Али ако је половина братије из те категорије, онда ће се пре мењати облик самог манастира, а не бивши затвореници. Ипак, тачан број бивших затвореника међу манастирском братијом, представник Синодског одељења није могао да изнесе, зато што се таква статистика не води. Изгледа, да је најпознатији манастир који ради с ослобођеним затвореницима, по његовим речима, Антонијево-Сијски манастир у Архангелској области. Враћали смо у нормалан живот разборите затворенике - 2000-их година код нас је било, скоро непрекидно, око 60 послушника, од којих су велики део чинили бивши затвореници, - сећа се архимандрит Трифон (Плотников), који је 18 година био настојатељ Антонијево-Сијског манастира, а данас је на челу Одељења социјалног служења Екатеринодарске епархије. По речима бившег настојатеља, првих година постојања обитељи, када се језгро братије још није оформило, на бивше затворенике се, понекад, могло ослонити више него на послушнике који су се припремали за монашки пут. - Они су много пута спасавали манастир, преузимајући на себе много тога и много су се трудили у обнови манастира и обнављању монашког живота, - додаје архимандрит Трифон (Плотников). – Ипак с њима није било лако, нимало лако. Некада смо се осећали као да седимо на бурету барута. Ипак, атмосфера је била прилично добра. Како ја понекад кажем, ми смо враћали у нормалан живот разборите разбојнике. Сачували смо многе од тих, који су били на путу да постану практично професионални разбојници. Манастир може да препороди човека – сматра архимандрит Трифон, али постоји једно велико „али“ – захтева се његова жеља и унутрашњи (духовни) рад на самом себи. - Манастирски живот, богослужење, покајање, молитва – све то толико помаже, - сматра отац архимандрит. – Човек, сам, мора веома много да „изгара“, да би се то остварило, а манастир му у томе само помаже. По аутоматизму нико не постаје бољи. Али, наравно, није способан сваки манастир да ради с бившим затвореницима, упозорава о. Трифон, зато што такав рад захтева „зној и крв“. У Сијском манастиру, рад с затвореницима није почео по сопственој жељи, већ стицајем околности – у области има много затвора и људи који излазе на слободу су понекад куцали на манастирска врата. По речима оца Трифона, ти људи нису имали куда да оду и било им их је толико жао, тако да у манастиру просто нису имали другог избора, но да их приме. - Ето, он само што је изашао из затвора, он се боји света – све у свету се изменило, док је он лежао у затвору. Он је усплахирен, као сатерана у угао звер, - сећа се отац архимандрит. – И куда да иде? Он мора негде да иде, бар на кратко време, бар на недељу. Поживеће, прилагодиће се. Гледаш – већ је некако постао веселији и другачије гледа на људе. - Веома је пријатно, што на овом свету има таквих људи какав је отац Гервасије, - закључио је отац Трифон. – То је подвиг, помагати затвореницима, и дај Боже да таквих људи као што је отац Гервасије буде што више“. Напомињемо да ће се 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, у Москви одржати добротворна акција „Дан милосрђа и саосећања са свима који су у затворима“. На тај дан, у сваком храму престонице ће, после завршетка Божанствене литургије, да буде одржан молебан за „православне хришћане, који су у затворима“. У храмовима истражних затвора престонице, православни свештеници ће одржати празнични молебан и честитати затвореницима празник. Кирил Миловидов, 11. 10. 2012. Превод с руског: С. М. 22. 12. 2012. Извор: архива манастира Лепавина
  20. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков
×
×
  • Create New...