Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'молитву'.
Found 17 results
-
Како је запаљени Нотр Дам распалио молитву у срцима Парижана
a Странице је објавио/ла Иван Недић у Вести из осталих цркава
Ево како је све било. Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати. Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук. Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену. Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима. Излазим из куће. Живим у близини. Из своје улице видим огроман стуб дима. За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар. Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie. Остајем тамо. Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају. Неки се моле на коленима, у шест редова. Неки држе иконе и розаријуме (бројанице). Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце. Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља. Молитва је непрестана, без пауза. Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они. Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање. Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку. Други пут сви заједно читају Оче наш. Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза. Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама. Пети пут – молитва св. Франциска. Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици. Седми пут – молитва за ватрогасце. (Можда сам нешто заборавио). Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима. Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано. Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику. Смркава се, пале се уличне светиљке. Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца. Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови. Са свих страна звоне звона. У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена. Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану). Затим се пева још неколико Богородичиних песама. Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена. Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви. Затим опет Je vous salue Marie, без престанка. Пламен се још увек уздиже, али је слабији. Људи постепено почињу да се разилазе. После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу. Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва. Објашњавам јој. Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају. Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима. Хиљаде људи сатима певају на улицама. Била је то нека врста [духовне] револуције. Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/ Превод са руског Иван С. Недић, Јелена Недић -
Како је запаљени Нотр Дам распалио молитву у срцима Парижана
тема је објавио/ла Иван Недић у Сведочимо веру
Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на својој страници на Фејсбуку доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице Госпође наше (Notre-Dame de Paris). У наставку дајемо превод сведочанства у целости. На приложеном видео-снимку појављује се и аутор сведочанства. Ево како је све било. Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати. Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук. Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену. Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима. Излазим из куће. Живим у близини. Из своје улице видим огроман стуб дима. За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар. Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie. Остајем тамо. Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају. Неки се моле на коленима, у шест редова. Неки држе иконе и розаријуме (бројанице). Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце. Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља. Молитва је непрестана, без пауза. Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они. Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање. Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку. Други пут сви заједно читају Оче наш. Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза. Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама. Пети пут – молитва св. Франциска. Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици. Седми пут – молитва за ватрогасце. (Можда сам нешто заборавио). Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима. Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано. Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику. Смркава се, пале се уличне светиљке. Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца. Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови. Са свих страна звоне звона. У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена. Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану). Затим се пева још неколико Богородичиних песама. Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена. Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви. Затим опет Je vous salue Marie, без престанка. Пламен се још увек уздиже, али је слабији. Људи постепено почињу да се разилазе. После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу. Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва. Објашњавам јој. Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају. Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима. Хиљаде људи сатима певају на улицама. Била је то нека врста [духовне] револуције. Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/ Превод са руског Иван С. Недић, Јелена Недић View full Странице -
Марко Јакшић: припадници Српске листе одвраћају грађане од одласка на молитву
a Странице је објавио/ла АлександраВ у Друштво
Марко Јакшић из Народног покрета Срба на КиМ „Отаџбина“ потврдио је за Данас да Српска листа води кампању против владике Теодосија не само у Митровици него и у другим градовима. Према Јакшићевим сазнањима, сви запослени у преосталим српским државним институцијама на КиМ – у школству, општинама и здравству, добили су „сигнал“ да не иду на молебане. – Претпостављам да Српска листа неће бранити одлазак у цркву кад њени коалициони партнери у Влади Косова буду прогласили косовску православну цркву – каже Марко Јакшић. „Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка 6. августа закључно са петком 10. августом сви, према својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи Молебан за Косово и Метохију“, поручио је владика Теодосије. Извор: Данас -
Владика Теодосије је за ову недељу прогласио пост и молебане за КиМ у Епархији рашко-призренској. Пред први Молебан, који је био најављен после вечерње службе у цркви светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, извори листа "Данас" јављали су да припадници Српске листе одвраћају грађане од одласка на молитву. Марко Јакшић из Народног покрета Срба на КиМ „Отаџбина“ потврдио је за Данас да Српска листа води кампању против владике Теодосија не само у Митровици него и у другим градовима. Према Јакшићевим сазнањима, сви запослени у преосталим српским државним институцијама на КиМ – у школству, општинама и здравству, добили су „сигнал“ да не иду на молебане. – Претпостављам да Српска листа неће бранити одлазак у цркву кад њени коалициони партнери у Влади Косова буду прогласили косовску православну цркву – каже Марко Јакшић. „Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка 6. августа закључно са петком 10. августом сви, према својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи Молебан за Косово и Метохију“, поручио је владика Теодосије. Извор: Данас View full Странице
-
Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије позивају на пост и молитву за спас Косова и Метохије
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позивају сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служиће се „Молебан за Косово и Метохију“. Стога, Архијереји наше Цркве позивају свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 8 )
-
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије Рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позивају сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служиће се „Молебан за Косово и Метохију“. Стога, Архијереји наше Цркве позивају свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
View full Странице -
Сребреница: Владика Фотије позвао на молитву и праштање (АУДИО)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска-
- 1
-
-
- сребреница:
- владика
- (и још 5 )
-
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници први пут служио Свету Литургију којој је присуствовао велики број вјерника. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
-
Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације. живопис капеле св.Симеона Богопримца, Црна Река Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме. Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази. Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки лутајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот. Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком. Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо! Молитва у метежу Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо. Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу: "Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање". Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га. Митрополит Антоније (Блум) ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, година 31.свеска 184. број 6/88 страна 259.
-
Недавно прочитах негде на форуму да је пре око месец дана умро отац Гаврило из Привине Главе. Имао сам прилику поодавно га посетити и поразговарати. Био је необичан свештеник и монах, на граници свега онога што је тврдио да није: http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:702504-NAZIVALI-GA-PROROKOM-Preminuo-iguman-Gavrilo Знао је залутати у свет Старог завета па је тако знао препоручити приношење крвне жртве Богу - курбан, јање по узору на празноверне и не до краја христијанизоване Румуне, помало и врачар, гатар, гледач, али пророк сигурно никакав не. Свети апостол Павле препоручује пророковање, а Гаврило каже да нема пророка после светог Јована Крститеља. Није баш ето добро познавао Свето писмо и каноне, али је био добар "менаџер"... Знам и да је знао тражити и коју стотину евра за услуге ове или оне, али какав да год да је био био је вредан човек и заслужује наше молитве, напротив итекако треба наше молитве. Читао бих псалме из Псалтира за оца Гаврила, али које, може ли ко препоручити које псалме!
-
Ситуација везана за филм „Матилда“, нажалост, подсећа на ситуацију која је пре извесног времена настала у вези са скандалозним француским недељником „Шарли Ебдо“. Тада су неки све нас покушали да приморају да се одлучимо: да ли сте са „Шарлијем“ или сте с терористима који су пуцали у запослене у редакцији? Сад покушавају да нас натерају да бирамо: или подржаваш „Матилду“ или си с онима који позивају на спаљивање биоскопа. А шта да раде они који нису ни с једнима, ни с другима? Ја се, на пример, беспоговорно и категорички изјашњавам против било каквих позива на насиље и било каквих претњи упућених било коме, без обзира да ли су то режисер, глумци, дистрибутери итд. Такође сам против забране приказивања филма, против препорода цензуре по угледу на совјетску. Али истовремено нипошто не могу и нећу да станем на страну оних који овај филм бране. За разлику од већине учесника у полемици ја сам овај филм погледао. Јер сад неки кажу: нисте гледали, зато ћутите и чекајте да филм почне да се приказује. И оптужују људе који се изјашњавају против филма на основу трејлера због тога што га критикују, а да га нису погледали. Ја своје мишљење о филму нисам изразио на основу трејлера, већ на основу тога што сам видео његову пуну верзију. Моје мишљење је увредило режисера који ме је позвао на претпремијеру, али сам морао да поступим по савести. Нисам могао ни да прећутим. У дискусији о филму учествују најразличитији људи и групе људи. Али писама у којима се изражава негодовање данас има на хиљаде. Многи људи не схватају зашто је у години кад је прошао век од револуције још једном јавно требало пљунути у човека који је био стрељан са својом породицом, с малолетном децом. Годишњица револуције представља повод за молитву и помен невино настрадалих, а не за то да се настави са пљувањем на њихов спомен. А да не говорим о томе да је за Цркву цар Николај Други страстотрпац, који је прибројан збору светих. И царица Александра Фјодоровна, која је у филму приказана као хистерична вештица, такође је прибројана збору светих. На Царским данима у Јекатеринбругу окупља се најмање сто хиљада људи који пет сати у току ноћи у литији иду од места на којем је стрељан до места на којем се претпоставља да је сахрањен. Изражавам наду у то да ће се у години кад се обележава век од трагичних догађаја који су за последицу имали више милиона жртава у нашем народу, наћи режисери, писци и уметници који ће умети да на достојан начин овековече сећање на убијеног цара. Извор: Православие.ру -
Председник Одељења за спољне црквене односе Московског патријархата митрополит Волоколамски Иларион дао је коментар поводом заоштравања јавне дискусије о филму „Матилда“ Повезана вест: Патријарх Кирил осудио филм "Матилда" и позвао да се превлада друштвена смутња поводом историјских јубилеја:" Уметничка фикција и лаж су различите ствари" Ситуација везана за филм „Матилда“, нажалост, подсећа на ситуацију која је пре извесног времена настала у вези са скандалозним француским недељником „Шарли Ебдо“. Тада су неки све нас покушали да приморају да се одлучимо: да ли сте са „Шарлијем“ или сте с терористима који су пуцали у запослене у редакцији? Сад покушавају да нас натерају да бирамо: или подржаваш „Матилду“ или си с онима који позивају на спаљивање биоскопа. А шта да раде они који нису ни с једнима, ни с другима? Ја се, на пример, беспоговорно и категорички изјашњавам против било каквих позива на насиље и било каквих претњи упућених било коме, без обзира да ли су то режисер, глумци, дистрибутери итд. Такође сам против забране приказивања филма, против препорода цензуре по угледу на совјетску. Али истовремено нипошто не могу и нећу да станем на страну оних који овај филм бране. За разлику од већине учесника у полемици ја сам овај филм погледао. Јер сад неки кажу: нисте гледали, зато ћутите и чекајте да филм почне да се приказује. И оптужују људе који се изјашњавају против филма на основу трејлера због тога што га критикују, а да га нису погледали. Ја своје мишљење о филму нисам изразио на основу трејлера, већ на основу тога што сам видео његову пуну верзију. Моје мишљење је увредило режисера који ме је позвао на претпремијеру, али сам морао да поступим по савести. Нисам могао ни да прећутим. У дискусији о филму учествују најразличитији људи и групе људи. Али писама у којима се изражава негодовање данас има на хиљаде. Многи људи не схватају зашто је у години кад је прошао век од револуције још једном јавно требало пљунути у човека који је био стрељан са својом породицом, с малолетном децом. Годишњица револуције представља повод за молитву и помен невино настрадалих, а не за то да се настави са пљувањем на њихов спомен. А да не говорим о томе да је за Цркву цар Николај Други страстотрпац, који је прибројан збору светих. И царица Александра Фјодоровна, која је у филму приказана као хистерична вештица, такође је прибројана збору светих. На Царским данима у Јекатеринбругу окупља се најмање сто хиљада људи који пет сати у току ноћи у литији иду од места на којем је стрељан до места на којем се претпоставља да је сахрањен. Изражавам наду у то да ће се у години кад се обележава век од трагичних догађаја који су за последицу имали више милиона жртава у нашем народу, наћи режисери, писци и уметници који ће умети да на достојан начин овековече сећање на убијеног цара. Извор: Православие.ру View full Странице
-
Исусова Молитва - Отац Тадеј нам говори да је пуна Исусова Молитва у почетку гласила: Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме (грешног/грешну) - Свети Нил Мироточиви говори да ако зажелиш да сажмеш у једну молитву све молитве Цркве и сво Богослужење, све вапаје и све жеље - која би то била молитва? Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њом и ми треба да се молимо, по могућности без престанка. Ово су речи пуне савршене "Исусове молитве" коју објави посланик Божији, Свети Нил Мироточиви 1817. год. на Светој Гори - Грчка Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради помилуј ме грешнога (грешну) или у краћем облику: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну) - Најомиљенија Молитва свих Хришћана свих времена, посебно негована код Православних Монаха била је молитва Господа Исуса. Она се зове и "молитва ума" или "молитва срца", јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: "Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања". Учешће ума и срца припада свакој молитви. Ум треба да пази на речи а срце да их саосећа. Вежбање у молитви састоји се у томе да се ум васпитава у пажњи а срце у саосећању. "Не треба само речима да се моли, него и умом. Не само са умом, него такође и срцем. Тако да ум често и јасно схвати шта речи исказују, а срце да саосети оно што ум покреће. Све заједно је права молитва. Ако нешто од тога недостаје, онда је молитва непотпуна, или није никаква" (Теофан Затворник). Апостоли и искусни Оци захтевају од сваког Православног Хришћанина, да свим срцем призива име Исусово, против сваког искушења. Не напуштајте никако Исусову молитву, већ је изговарајте непрестано, при јелу и пићу, при раду или кад сте на путу, да бисте увек били наоружани. "Име Исуса Христа продире у дубину срца, тамо налази и везује непријатеља, ослобађа и оживљава душу. Зато пребивај увек у Имену Божјем, да 6и се срце сјединило са Господом. Ипак велики је труд док се непријатељ протера и Христос се усели у срце" (Јован Златоуст). - И рече Исус: "До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена" (Јован 16,24). Апостоли су се молили Исусовом молитвом и они нас уче: "А изнад свега узмите штит вјере о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духовни који је ријеч Божија"(Ефесцима 6,16-17). Честим причешћивањем и "Исусовом молитвом" очистимо себе и онда ће најомиљенији гост Исус Христос доћи сам у срце наше. "Да се Христос вјером усели у срца ваша"(Ефесцима 3,17). Силом, нити било каквом техником, не можемо приморати позивајућег госта сместити у нечије срце. "Уселићу се у њих и живећу у њима", (2. Корин. 6,16). - Господ говори: "Именом мојим изгонићете демоне" (Марко 16,17). Као најснажније оружје против невидљиве борбе против невидљивог непријатеља, служи име Господње: "Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј ме грешнога/ну" - Сила Исусове Молитве - Монахиња Татјана Послије јутарњег правила у пет сати ујутру, тек што сам успјела да прилегнем ради предаха, кад поче необично виђење. Видјех себе у Петербургу на Васиљевском острву. Спремајући се да пођем на службу у Саборну цркву Светог Николе, обукох монашке хаљине и мантију и седох у мале кочије. Изненада, обретох се на некаквом мрачном тргу. Од страха и ужаса грозничаво сам се освртала час на једну час на другу страну, тражећи излаз из тог положаја. Одједном видим, иду на стотине људи. Искључиво "мирјани", а лица им мрачна, убијена вјечном тугом, као и мени. "Ко сте ви?" питам их. Они одговорише: "Ми смо, попут тебе, у магновењу прешли у вјечност!" Шта сам у том тренутку осјетила, немогуће је описати! Страх и трепет овладали су мојим бићем. Ту ми приђе неки свијетли муж, чије је лице остајало скривено у сјају којим је зрачило, и рече:"Слиједи ме!". Затим ме поведе ка митарствима. Водио ме је кроз шуме, степе и неке зграде. Степе су биле безграничне и ја сам осјећала да сам прешла из земног живота у загробни. али неспремна, неочекивано. Затим ме уведе у собу, у којој се налазило мноштво "мирјана": мушкараца и жена, одраслих и дјеце. Сви су они били убијени вјечном тугом и болом. Насред собе код огромног стола стоји жена и говори ми: "Човјече, ово је мјесто за тебе припремљено до Другог Доласка Господњег". Ја се окренух ка свима који су били тамо и упитах: "Чиме се ви бавите, молите ли се Богу овдје?" Они тужно одговорише: "Занавјек нас Господ неће чути због нашег немарног држања за дане нашег земаљског живота. Ми занавијек нећемо имати смјелости да призивамо Име Господње. Док смо живјели на земљи, било нам је дато да се у животу трудимо а души је била дана молитва. Заповијест Христова о непрестаној молитви била је наша дужност. Обавезни смо били да цијелога свога живога оа сваким уздахом произносимо молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живјети тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну. најважнију молитву нијесмо вршили " Чувши то ја се помолих и осијених крсним знамењем. И .... тада...? На свој ужас осјетих да се чак и звук мога гласа вратио к мени! Обазревши се, опазих железну таваницу, железне зидове и дрвени обојени под. Тада задрхтах од сипног страха и ужаса, од осјећања безизлазности сопственог положаја. Они поред мене рекоше: "За навјек нас Господ неће чути. Само они који живе на земљи могу да нас пред Њим помињу". Једна жена поче да ми говори: "Ови људи су били добри Хришћани, љубили су Бога и творили су добра дјела људима, али у души Господа стекли нису. Сви ви допали сте овде због свога равнодушног живота, мислили сте да тако сви живе" "Ах", рекох. Како се мучим и страдам. Као да ме огњем жежу!". Сруших се и осетих као да ми се тело дели од костију. "Какав 6и живот ти жељела?", упита жена. Одговарам јој са трепетом: "Жељела бих такав живот да умревши видим земаљско и небеско. Господа и Мајку Божију!" На то се жена осмехну и рече: "Само свети прелазе у Вечносг. Они који су за живота на земљи стекли Господа у срцу "Исусовом молитвом". А ти инокињо (монахињо), њој се ниси научила. Кроз ту молитву усељава се благодат Божија и душа се сједињује са Христом и не види такве страхове у каквима се ви налазите. Рај је у души човековој - где је Господ, тамо је и Рај. О својем виђењу ти треба да причаш свима монахујућима и у свијету живећим Хришћанима, који пропадају услед сопственог немара. О виђеном не причај једино невјерујућима и маловјернима. Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да 6и им свједочио о животу послије смрти, али они му неће повјеровати и убиће га!" Тек што жена произнесе те ријечи, у мени се јави нека нада у повратак у земаљски живот. Сви који су се налазили у жељезној соби, простријелише ме погледима, који као да су говорили: "Зар је могуће да ће изићи из ове тамнице? Жена настави: "Ако човјек умре, произносећи у тренутку смрти Исусову молитву, душа ће му стати пред Господа и бивати са Њим неразлучно у вјекове. Такође. ако произноси молитву "Пресвета Владичице моја, Богородице, спаси ме грешнога" у вијеке ће бити неразлучно са Мајком Божијом. Ако у својим последњим гренуцима човјек не буде у стању да изговори ни ријечи његова ће је душа, која је тој молитви тежила у време земаљског живота, сама произносити на самртној постељи. У каквом стању душа изађе из тела, таква ће у вијеке остати. Неће бити никаквог побољшања. Само помињање може измијенити удес душин." И још ми рече: "Ах, монахујући, монахујући", иноцима се називате, то јест - онима, другачијима од осталих у свијету живећих Хришћана. Али. да ли тако живите? Ви не полажете своје печали на Господа и Мајку Божију и овако размишљате: "Сама треба да постигнем, иначе му нема живота". О таквим иноцима не брине се Мајка Божија ни у овом ни у будућем животу. А брине се само о онима који своје печали полажу на њу, који трпе невоље, сиромаштво и болест у име Матере Божије и говоре: "Тако је зацијело, угодно Царици Небеској, све ми се даје по вољи Свевишњега!." Хоћеш ли да ти покажем немарне монахиње". настави жена. "погледај! " и ја видјех - иду монахиње које су служиле при цркви и крале новац - онај украдени новац носе на рукама у вијеке вијекова, заједно са хартијама на којима је назначено коме новац припада. Пролазе и друге - оне које нису дјевственост сачувале. У неких послушница била је прибадачама причвршћена раса. Међу њима су биле и оне са пјевнице - њихова лица била су мрачна, као и моје - убијена вјечном гугом. Ја ћу на то: "Појте пјесму Мајци Божијој, желим да је послушам!" Оне одговарају: "Немамо смјелости у вијека вјекова. Зато што јој, живећи у обитељи, нијесмо служиле чистим срцем". Ја горко заплаках над тим што смо због свога немара и лењости лишени среће да песмом славимо Господа и Његову Свету Мајку. После свега што сам чула и видела прилази ми човјек који ме је водио и каже ми: "Пођимо сада на мјесто на коме се твоја душа растала са тијелом. И магновено, ја се нађох у својој постељи. Било ме је страх да се померим, осмотрила сам све предмете у својој ћелији, дошла к себи и произниела молитву са пуним крсним знаком.. . Слава Богу, то је био сан! Тек што сам успела да изговорим те речи, кад одједном обрех се на овом свијету. И, гле онај који ме водио каже мени тада: "Не мисли да је све то било у сну. Ти си заиста била на оном свијету". Падох пред њим на кољена: "Тешко мени, како сам несрећна!" поново сам дошла овдје. И зашто сам толико разгледала предмете у ћелији, а нијесам на ноге скочила?" "Следи ме! рече он, "ходићемо још 20 дана и вратићемо се ту, гдје ти је суђено да проборавиш до Другог доласка Христовог". Ја сам међутим, све падала и никако нијесам могла да идем. Он је к мени окренуо лице и погледао ме милостиво. Упитах га: "Ниси ли ти мој Ангео?" - "Да! чух његов одговор. Стадох да га молим: "Умоли Свевишњега и врати моју душу да се покаје. Тада мој чувар рече: "Вратићу, али само под једним условом: ако будеш испричала о свему што си овде видјела и чула!". Падох на кољена, давши обећање да ћу све испунити, и у том тренутку осетих душевну радост, а Ангео ми још говораше: "У твоме срцу нема Господа. И ти си само обећала да ћеш Га задобити. Ако се подаш лажном стиду, вратићеш се на пређашње место. Ја ћу с тобом бити и гледаћу како ћеш све испуњавати!". У магновењу опет се обретох у своме кревету. Поскочих и видех - код постеље стоји човек. Потрчах својој келејници са ријечима: "Била сам на оном свијету!" А човек свеједнако стоји на ономе мјесту. Ја се страшно уплашим да се са мном нешто не деси! Отворих врата да се не бих постидела И устегла да све испричам, и видјех - човек се укри у зид! Изађох на ходник у ужасном трепету. Зовем сестре. Оне дотрчаше к мени са свих страна и чуде се необичној промени, која се код мене за тако кратко време збила. Јер, прије свега 20 минута виделе су ме на заједничкој молитви. Падох пред њима на кољена, увјеравајући их да сам се отада потпуно изменила. Никакав земаљски ужас не може се упоредити са ужасима које сам била преживела у животу послије смрти. И дан данас говорим о ономе што сам видјела без устезања. Амин. - Из архива Т.Коваљске (Светигора 6р. 34, стр. 42. Са руског В.Н.)". - Обратите пажњу на речи: Обавезни смо били да целога свога живота са сваким уздахом произносимо Молитву Исусову, а ми нисмо обраћали пажњу на своја срца. Али, као што ми без ваздуха не можемо живети, тако је и душа без молитве - мртва. Ми смо људи, споља гледано, најбољег владања, испуњавали смо све дужности, само једну, најважнију - молитву, нијесмо вршили..." Исто тако на следеће речи: Свевишњи може да васкрсне и стогодишњег мртваца, а да би им свједочио о животу после смрти, али они му неће поверовати и убиће га! Према томе Апостол Павле говорио је и писао: "Молите се без престанка" (1 Сол. 5,18). Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Божији, Богородице ради, помилуј нас грешне.
