Претражи Живе Речи Утехе

У среду, 11. марта 2020, Његово Блаженство румунски патријарх Данило упутио је следећу молитву свима епархијама Румунске патријаршије за избављење од епидемије вируса корона. Посебна молитва за избављење од нове епидемије: Пре отпуста (Божанска литургија, вечерња, јутрења) свештеник каже: Господу се помолимо! Верници: Господе, смилуј се! Свештеник чита ову молитву окренут према истоку: Господе, Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитву, прими наше покајање за наше грехе, заустави нову заразну болест (нову епидемију), као што си једном престао да кажњаваш народ у време цара Давида. Ти који си Лекар душа и тела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег Милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити својом благодаћу све оне који се човекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, свој мир и испуни наша срца чврстом вером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и према ближњему. Јер си Ти Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узноаимо: Оцу и Сину и Духу Светому, сада и увек и у векове векова. Верници: Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ буносаирески и јужноцентрално-амерички г. Кирило позвао је вјернике у Јужној Америци на појачану молитву због веома деликатне ситуације у Црној Гори. Скупштина у Црној Гори је гласала током ноћи и, нажалост, изгласала закон о „слободи вјероисповести.“ Једна од тачака овог закона каже да цркве и манастири у Црној Гори, који су одувек припадали Српској православној цркви, сада морају бити ИМОВИНА државе Црне Горе. Црногорски православни верници, заједно са својим епископима и свештенством чувају своје храмове и манастире и мирно протестују. Приступ градовима широм Црне Горе је блокиран. Митрополит Амфилохије је послао молитвену поруку поред моштију Св. Петра Цетињског. Помолимо се сви да Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, Свети Арсеније Сремац, Свети Стефан Пиперски, Свети Симеон Дајбабски, чије мошти чувају црногорске манастире пред Богом узнесу своје молитве за Митрополита Амфилохија, владику Јоаникија, владику Методија и сво свештенство и вернике Српске Православне цркве у Црној Гори. Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка Извор: Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка

Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава. 2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве. 3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи. 4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени. 5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство. 6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих. 7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе. 8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога. 9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже. 10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија. 11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку? 12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно. 13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ. 14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство. 15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег. 16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво! 17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност. 18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду. 19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства. 20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи. 21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо. 22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. 23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба. 24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо. Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све. 25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. 26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу осамнаесту по Педесетници, на празник Светих мученика Сергија и Вакха – Срђевдан, 2o. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Сјеници. Саслуживали су парох штаваљски протојереј-ставрофро Мирослав Вранић, парох сјенички протојереј-ставрофор Андрија Јанковић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Поздрављајући присутне и честитајући свима на пожњевеним богатим духовним даровима Епископ Атанасије је рекао: – Дошавши у овај свети храм стадосмо пред Бога и пред Његове Свете апостоле и све Свете Његове. Тако учвршћујемо своју заједницу са Богом и са Светима Његовима и учвршћујемо заједницу једни са другима. – Велика је и многострука корист од овог нашег сабирања у овом светом храму. Заблагодарили смо Богу за течење ове године. Заблагодарили смо Богу за плодове које нам је дао ове године. Молимо се Богу да да и богату идућу годину. Помолили смо се Богу и да да успеха деци која су отпочела нову школску годину да добро уче, да се добро владају, да добро савлађују градиво и наставницима да Бог да умеће у обављању свога учитељског посла. За све смо се молили Богу, за све што нам је потребно. – Молећи се Богу за оно што нам треба немојмо заборавити оно што је најпотребније а то је заједница са Њиме, то је живот вечни. Живот вечни да иштемо најпре од Бога. Да Бог да да живимо у јакој вери, нади и љубави, да једни друге не заборављамо, да једни другима праштамо, да увек кроз живот ходимо растерећени, чисте душе, неоптерећени никаквим злом, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска

Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим. Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи. Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију. Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти. Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ г. Јован Пурић началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, у Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Поред братства Храма Васкрсења Христовог саслуживали су игумани епархијских манастира Плужац, Јовања и Лелић – архимандрити Данило и Михаило и отац Георгије. Молитвено је учествовао велики број верника, који је поред унутрашњости цркве испунио и порту. Један од повода за сабрање било је и обележавање дана рођења Светог Нектарија Егинског који Епархија ваљевска обележава првог октобра или у недељу пре тог дана, као што је ове године случај. Благодаран Господу и Преосвећеном Епископу ваљевском Милутину, са чијим је благословом служио Литургију, Епископ Јован је поручио верницима да Господ никад неће оставити човека, али да човек мора кроз молитву Богу да отвори свој ум, док је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа Милутина обнародовао да ће освећење Храма Светог Нектарија бити у првој половини наредне године – када ће се навршити 100 година од светитељеве земаљске кончине. Извор: Радио Источник

Ево како је све било. Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати. Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук. Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену. Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима. Излазим из куће. Живим у близини. Из своје улице видим огроман стуб дима. За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар. Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie. Остајем тамо. Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају. Неки се моле на коленима, у шест редова. Неки држе иконе и розаријуме (бројанице). Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце. Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља. Молитва је непрестана, без пауза. Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они. Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање. Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку. Други пут сви заједно читају Оче наш. Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза. Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама. Пети пут – молитва св. Франциска. Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици. Седми пут – молитва за ватрогасце. (Можда сам нешто заборавио). Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима. Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано. Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику. Смркава се, пале се уличне светиљке. Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца. Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови. Са свих страна звоне звона. У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена. Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану). Затим се пева још неколико Богородичиних песама. Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена. Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви. Затим опет Je vous salue Marie, без престанка. Пламен се још увек уздиже, али је слабији. Људи постепено почињу да се разилазе. После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу. Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва. Објашњавам јој. Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају. Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима. Хиљаде људи сатима певају на улицама. Била је то нека врста [духовне] револуције. Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/ Превод са руског Иван С. Недић, Јелена Недић

Марко Јакшић из Народног покрета Срба на КиМ „Отаџбина“ потврдио је за Данас да Српска листа води кампању против владике Теодосија не само у Митровици него и у другим градовима. Према Јакшићевим сазнањима, сви запослени у преосталим српским државним институцијама на КиМ – у школству, општинама и здравству, добили су „сигнал“ да не иду на молебане. – Претпостављам да Српска листа неће бранити одлазак у цркву кад њени коалициони партнери у Влади Косова буду прогласили косовску православну цркву – каже Марко Јакшић. „Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка 6. августа закључно са петком 10. августом сви, према својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи Молебан за Косово и Метохију“, поручио је владика Теодосије. Извор: Данас

Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позивају сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служиће се „Молебан за Косово и Метохију“. Стога, Архијереји наше Цркве позивају свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ситуација везана за филм „Матилда“, нажалост, подсећа на ситуацију која је пре извесног времена настала у вези са скандалозним француским недељником „Шарли Ебдо“. Тада су неки све нас покушали да приморају да се одлучимо: да ли сте са „Шарлијем“ или сте с терористима који су пуцали у запослене у редакцији? Сад покушавају да нас натерају да бирамо: или подржаваш „Матилду“ или си с онима који позивају на спаљивање биоскопа. А шта да раде они који нису ни с једнима, ни с другима? Ја се, на пример, беспоговорно и категорички изјашњавам против било каквих позива на насиље и било каквих претњи упућених било коме, без обзира да ли су то режисер, глумци, дистрибутери итд. Такође сам против забране приказивања филма, против препорода цензуре по угледу на совјетску. Али истовремено нипошто не могу и нећу да станем на страну оних који овај филм бране. За разлику од већине учесника у полемици ја сам овај филм погледао. Јер сад неки кажу: нисте гледали, зато ћутите и чекајте да филм почне да се приказује. И оптужују људе који се изјашњавају против филма на основу трејлера због тога што га критикују, а да га нису погледали. Ја своје мишљење о филму нисам изразио на основу трејлера, већ на основу тога што сам видео његову пуну верзију. Моје мишљење је увредило режисера који ме је позвао на претпремијеру, али сам морао да поступим по савести. Нисам могао ни да прећутим. У дискусији о филму учествују најразличитији људи и групе људи. Али писама у којима се изражава негодовање данас има на хиљаде. Многи људи не схватају зашто је у години кад је прошао век од револуције још једном јавно требало пљунути у човека који је био стрељан са својом породицом, с малолетном децом. Годишњица револуције представља повод за молитву и помен невино настрадалих, а не за то да се настави са пљувањем на њихов спомен. А да не говорим о томе да је за Цркву цар Николај Други страстотрпац, који је прибројан збору светих. И царица Александра Фјодоровна, која је у филму приказана као хистерична вештица, такође је прибројана збору светих. На Царским данима у Јекатеринбругу окупља се најмање сто хиљада људи који пет сати у току ноћи у литији иду од места на којем је стрељан до места на којем се претпоставља да је сахрањен. Изражавам наду у то да ће се у години кад се обележава век од трагичних догађаја који су за последицу имали више милиона жртава у нашем народу, наћи режисери, писци и уметници који ће умети да на достојан начин овековече сећање на убијеног цара. Извор: Православие.ру