Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'молитви'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  2. НАЈБЛАЖЕНИЈИ СИМЕОН, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП Кратка напомена Сабирајући списе светих отаца, углавном ради коришћења монаха, свети састављачи Добротољубља су имали братољубиву жељу да духовну корист задобију и једноверни световњаци, њихова браћа. Посебан значај су дали истицању умне молитве, коју је могуће узгајати као пресудно оружје у духовним подвизима и монаха и оних који се подвизавају добрим подвигом у свету. Они су веома ценили вредност тајног делања умне молитве. Свети Никодим у предговору Добротољубља у више наврата наглашава њену неопходност, истичући њено неговање и код византијских достојанственика. Узрок одсуства светих у наша времена он налази у запостављању поменутог животворног и боготворног дела. У оквирима својих предлога, они су пажљиво одабирали списе отаца, који се баве свим духовним садржајима, а нарочито умносрдачном молитвом. Сакупивши обилну грађу за издавање, они су сматрали за добро да на крају књиге додају још неколико списа, које су преписали из рукописних ризница светогорских библиотека. Из књиге светог Симеона Солунског уврштена су поглавља у којима значајни тумач црквеног богослужења излаже своја искуства у Исусовој молитви, наглашавајући неопходност њеног непрестаног понављања да би се дошло до богатих плодова. Он молитву сматра исповедањем вере и главницом духовног живота. Захваљујући њој апостоли су изгонили демоне и чинили разна чуда. Напротив, неисповедање Исусовог имена и непризивање Његове помоћи приближава антихристу. Свети солунски архиепископ наглашава да сви правоверни треба устима и умом да непрестано изговарају молитву, и свештеници, и монаси, и световњаци, као што ће благочастиви читалац и прочитати у кратком спису. О СВЕШТЕНОЈ МОЛИТВИ 1. Реч о молитви, брате, има велику важност. Истински говорећи, она нам је дело које нам је Бог предао, и представља главу свега другога. Молитва значи пребивање са Богом, свагдашњи боравак заједно са Њим, као што говори Давид, тј. имати душу прилепљену уз Њега и неодвојиву од Њега, и ум нераскидив од Њега. Прилепи се душа моја уз тебе (Пс. 62, 9), говори он, и још: Ожедне тебе душа моја (Пс. 62, 2), и још: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја теби, Боже (Пс. 41, 2), и још: Љубићу те, Господе, снаго моја. Господ је утврђење моје, и прибежиште моје (Пс. 17, 2-3), и још: Душа је моја у рукама твојим свагда (Пс. 118, 109) (тј. уместо [да каже]: „Увек са тобом“). Стога он и каже: Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1). Пророк износи да је на молитви заједно и са анђелима, сједињујући се са њима у добром делу изјављивања своје љубави према Богу и чежње према Њему: Хвалите Господа са небеса, хвалите га на висинама. Хвалите га, сви анђели Његови; хвалите га, све силе Његове (Пс. 148, 1-2). Он нема намеру да каже да се анђели не моле и да их он призива на молитву, већ хоће да их похвали што она представља њихово властито и непрекидно дело због љубави према Богу, и сам им се присаједињавајући, будући да молитва и хвала Богу треба да буду непрестано и неућутно дело сваког словесног створења. Штавише, добри и анђелски песмопојац Давид разгорева и читаву васељењу, предсказујући, како ми се чини, јављање Спаситеља на земљи и кроз Њега познање Пресвете Тројице од стране свих народа, те њихово непрестано Њено славословљење: Хвалите Господа све народности, похвалите Њега сви народи (Пс. 116, 1). И Исаија учи да анђели узносе неућутну хвалу Богу, [наводећи] своје виђење славе Божије и анђела који непрестано певају трисвету песму. Слично је и са Језекиљем. Поменута песма је дело првих чинова, серафима и херувима, од којих се први називају огњеним због њихове силне љубави и пламених песама, а други – изливањем, због ширине или ширења виђења и хваљења Бога. Они се још називају многоочитима због обиља, тананости и проницљивости њиховог умозрења и славословља, и њихове непрекидности. Најзад, и међу нама се огњенима називају преподобни мужеви, који горе пламте љубављу и ревношћу и срдачном молитвом, по реченоме: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4), и још: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и још: Будите духом ватрени; Господу служите… у молитви постојани (Рим. 12, 11-12). Многи међу нама су имали преливајуће изобиље богопознања, као велика вода се изливајући у божанственој чежњи, као што се говори: Благодат тече из уста твојих (Пс. 44, 3), и још: Раширио си срце моје (Пс. 118, 32). Међу нама има и оних који се могу назвати очитима, с обзиром да виде Бога, по писаноме: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15), и још: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Као и чисти срцем, они виде Бога (Мт. 5, 8). И трећи чин анђела, тј. престоле неки међу нама подражавају. На њима се Бог успокојава, а успокојење јесте седиште и престол. На седишту се успокојавају они који седну на њега, а Бог се успокојава на онима који га поштују помислима, песмама, речима и делима. Јер, Његов покој је част (Ис. 11, 10). Стога и Бог, коме угађају, говори о њима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16). Таквима Он говори: Ја и Отац мој… њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). Тврдећи да се речено дешавало, апостол говори: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама. Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5). Ето дела молитве: имати Христа, носити га у срцу и уму, непрестано се на Њега сећати и о Њему мислити, горети љубављу према Њему, као серафими, увек га гледати, као херувими, и успокојавати га у срцу своме. Стога за слуге Христове молитва јесте и треба да буде најважније дело. Сва друга служења стоје на другом месту. Остали анђели се шаљу на наше спасење и саопштавају нам наредбе Божије. И премда делатно служе, помажући наше спасење, ипак је молитва и њихово непрестано занимање. Стога, јављајући нам се и устројавајући оно што је неопходно за наше спасење, они су [заузети] хвалом Богу и молитвом, учећи и нас исповедању и слављењу Бога. Исаија их је чуо како певају славу Богу, као и Језекиљ и Данило. Пастири су у часу рођења Господњег видели мноштво небеских сила како хвале Бога, говорећи: Слава на висини Богу (Лк. 2, 14). Јован је у Откривењу такође слушао многе њих како певају. И анђео који му је откривао тајне Откривења такође му је, када му се Јован поклонио, рекао: Пази, немој! Ја сам слуга као и ти и као браћа твоја која имају сведочанство Исусово; Богу се поклони (Отк. 19, 10). Видиш ли какву сви они част указују Богу. И при свом служењу њихово најважније дело јесте певање славе Богу. Стога и сам свети Павле, серафимски благовесник, који је био узнесен до трећег неба, говори: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Њега самог је научио Владика свих, који учи: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк. 21, 36), и још: Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13), и још: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41), и још: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35-36). Наведеним речима Он нас учи унутрашњој молитви, пажњи ума и непрестаној молитви. Он потом наводи: Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Лк. 12, 43), додајући речи о даровима за бдење и молитву: Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 44). Он ће њега и друге учинити сличне боговима, небеским царевима, који су светлији од сунца. Видиш ли какве дарове Бог припрема онима који бдију и моле се! Нека бисмо их се и ми удостојили, свагда остајући бодри и непрестано се молећи, као што смо научени. 2. Постоје многе молитве, али је превасходнија од свих она коју је дао сам Господ (Оче наш…), као што пише у Јеванђељу, с обзиром да укратко обухвата читаву јеванђелску истину. После ње се налази спасоносно призивање Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег (Исусова молитва), којој су нас научили преподобни оци наши, нарочито златоречити отац наш, који је у три слова изложио учење о божанственој молитви, те богоносни Лествичник, свети Дијадох епископ фотички, Симеон Нови Богослов, Никифор подвижник и многи други. Они су о њој говорили у складу са Духом Божијим, који је живео у њима. И сама молитва се изговара Духом Светим, као што говори свети Павле: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Онај ко је изговара јесте од Бога, као што говори свети Јован: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). У наше дане најбоље су о њој писали Духом вођени, богоречити, богоносни, христоносни и заиста божанствени оци наши Калистос, ранији патријарх царског града, новог Рима [тј. Константинопоља], и његов сарадник и саподвижник преподобни Игњатије. Они су у сто поглавља изложили целокупно духовно, узвишено и богомудро учење о њој. 3. Божанствена молитва се састоји у призивању Спаситеља: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Она је и молитва, и обећање и исповедање вере, те даривалац Духа Светога и божанствених дарова. Она је очишћење срца, одагнање демона, усељење Исуса Христа, извор духовних прозрења и божанствених помисли, отпуштење грехова, лечилиште душе и тела, дародавац божанственог просвећења, источник Божије милости, испоручење тајни Божијих, једини носилац спасења с обзиром да носи име Спаситеља нашег у себи, које је призвано над нама. Јер, апостол говори: Јер, нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12). Речено призивање је и молитва (стога што кроз њега саме себе предајемо Христу у вапају), и исповедање (стога што је Петар био ублажен за сличан посту пак), и очишћење срца (стога што су именом Исуса Христа били изгоњени демони и изгоне се), и уселење Христа (стога што је Христос у нама кроз сећање на Њега, будући да га сећање усељава у нас и испуњава нас радошћу, по речима светог Давида: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4), и извор духовних прозрења и помисли (стога што је Христос светлост истинита – Јн. 1, 9, и што онима који га призивају саопштава просвећење и благодат, по узвику пророка: И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама – Пс. 89, 17, и као што је Господ обећао: Ко иде за мном имаће светлост живота – Јн. 8, 12), и источник милости Божије (стога што је Господ милостив и штедар према свима који га призивају – Пс. 85, 5, и брзо штити оне који му вапију – Лк. 18, 7-8), и испоручење смиренима тајни Божијих (као што је рибару Петру истину о Христу јавио Отац небески – Мт. 16, 17, и као што је свети Павле био однесен до трећег неба и чуо неисказане речи – 2. Кор. 12, 4), и једини носилац спасења (стога што нема ни у једноме другоме спасења – Дап. 4, 11, осим у Господу, кога призивамо, с обзиром да је Он једини Спаситељ света, Христос – Јн. 4, 42). У последњи дан ће сваки човек, хтео или не хтео, исповедити да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2, 11). Речено исповедање је знак наше вере и сведочанство да смо од Бога. Јер, сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је, а онај ко не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, већ – антихристов (1. Јн. 4 ,2-3). Дакле, сви верујући треба непрестано да исповедају речено име и ради проповедања вере, и ради сведочења наше љубави према Господу нашем Исусу Христу (од које ништа и никада не треба да нас раздвоји), и ради благодати која долази од њега, тј. отпуштања грехова, лечења душе, освећења, просвећења и пре свега – спасења. Божанствени јеванђелист говори: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији (ето вере), и да верујући имате живот у име Његово (ето спасења и живота – Јн. 20, 31). 4. Наведено призивање сваки благочастиви [Хришћанин] треба да изговара као молитву и својим умом, и језиком, и стојећи, и ходећи, и лежући на кревет, и говорећи са другима, и чинећи било шта. Он свагда треба да се приморава на њега, с обзиром да ће наћи велики плод и радост, као што из искуства знају они који се о њему марљиво старају. Међутим, световни људи, па чак и монаси, налазећи се усред неизбежних животних старања, не могу речено да испуне. Стога нека се макар у одређено време њему посвете. Нека сви као правило имају да неизоставно творе речену молитву, тј. и лица освећеног чина, и монаси, и световњаци. Монаси су на њега ионако призвани, имајући га као неодложни дуг, макар се налазили у старањима око својих послушања. Они увек треба да се принуђавају да творе речену молитву и да Господа непрестано призивају, чак и са расејаним мислима и поробљеним умом. Иако су расејани, дакле, они не треба да дозволе да је занемаре, већ на сваки начин треба да се старају да јој се враћају и да се радују свом враћању. И лица свештеног чина треба да се старају о поменутом делу као и о проповеди, о свештенослужењу, као пројављивању своје љубави према Христу Господу. Световњаци, пак, треба да чувају молитву као печат и знамење своје вере, као заштиту, освећење и одгнање искушења. Стога сви, и лица свештеног чина, и монаси и световњаци треба да се, уставши од сна, најпре сете Христа и да на Њега помисле, приносећи му првине својих мисли као жртву, с обзиром да их је Он спасао, да носе Његово име, да су се у Њега обукли у светом крштењу, за су Њиме запечаћени у светом миропомазању, да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, постајући Његови удови и храм у коме Он увек пребива. За све речено сваки Хришћанин је дужан да га увек љуби, и да се из љубави свагда Њега сећа. Стога свако у одређено време треба да твори Његову молитву по сили својој. ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ: „ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ“ Господе Исусе Христе, помилуј ме, и скраћено: Господе помилуј, од апостолских времена је дато Хришћанима и установљено да непрестано понављају, као што и понављају. Па ипак, иако многи чине речено, малобројни знају шта значи Господе помилуј. Стога бесплодно узвикују и вапију: Господе помилуј, а не добијају милост Господњу, с обзиром да сами не знају шта ишту. Стога ми треба да знамо о каквој милости Господа Исуса се ради. О каквој, дакле? О свакаквој. У Његовој десници се налази све што нам је неопходно у садашњем палом стању. Јер, од времена Његовог Оваплоћења и Очовечења, од узимања на себе страдања и изливања Свесвете Његове Крви, Он је избавио човека из руку ђавола, поставши Господ и Сведржитељ људске природе на посебан начин. Стога се и све наше нашло у Његовим рукама. Господ је и пре Оваплоћења од искони био Господ све видљиве и невидљиве твари, као њен Саздатељ и Творац. Ето како је и како ће увек бити по бићу, али не и по слободној делатности словесних бића. Демони, а за њима ни људи нису усхтели да га сами од себе имају за Господа и Сведржитеља свога, те су се одвојили од Њега, иако је Владика свега. Јер, свеблаги Бог је људе и анђеле саздао самовласним [слободним], обрадивши их словесношћу и неће да наруши њихову слободу, нити да над њима господари насилно, против њихове воље. Стога Он господствује над онима који хоће да буду под Његовом влашћу и управљањем и штити их, а оне који неће као самовласне оставља да чине своју вољу. Када је Адам, прелешћен богоодступником ђаволом, и сам постао одступник, не хотећи да слуша заповести Божије, Бог га је оставио његовом произвољењу, не желећи да властелински господари над њим. Прелестивши га у почетку, завидљиви ђаво није престајао и даље да га прелашћује све док га по неразумности није учинио сличним бесловесној стоци, учинивши да живи као неразумне животиње. И над њим се сажалио многомилостиви Бог, те је спустио небеса, сишао на земљу и постао Човек ради човека, избавио га својом Пречистом Крвљу и устројио му спасоносни пут живота. Он му је у Светом Јеванђељу указао како да угађа Богу, препородио га и пресаздао божанственим крштењем и успоставио му небеску храну у Пречистим Тајнама. Укратко, са највећом мудрошћу Он је нашао начин да са човеком буде нераздвојан, као и човек са Њим, како ђаво више не би имао места у човеку. Ипак, ни након реченога, Он никога не принуђава, већ свима оставља на произвољење да се спасавају, као што им предлаже, или да гину. И на делу и бива да се једни спасавају, док други не брину о свом спасењу. Од других једни уопште не верују у Јеванђеље, а други верују, али не живе по њему. Неке Хришћане је и после наведених великих благодатних дарова и доброчинстава Божијих ђаво опет прелестио. Они су се по дејству света и тела удаљили од Бога, потпавши под ропство греху и ђаволу, творећи вољу његову. Ипак, они нису у потпуности постали неосетљиви да не би осетили зло од кога су пострадали и да не схвате своју грешку и ропство у које су пали. Међутим, они у себи не виде и силу да се избаве од њега. И они прибегавају Богу и вапију: Господе помилуј, како би се сажалио на њих многомилостиви Господ и помиловао их, како би их прихватио као блудног сина и опет им даровао своју божанствену благодат, избавио их од ропства греху, удаљио од њих демоне и вратио им слободу како би убудуће могли да живе богоугодно и да чувају заповести Божије. Хришћани који, дакле, са наведеним циљем вапију: Господе помилуј, свакако ће се удостојити милости Божије и добити благодат како би се ослободили ропства греху и спасли. Они, пак, који уопште немају наведене помисли и не знају несрећу свог положаја и поробљеност вољи тела и светским обичајима, па чак ни наведени циљ, већ по навици вапију, Господе помилуј, уопште не могу добити милост Божију, а нарочито дивну и безмерну милост. За њих је чак и боље да је не добију, неголи да је добију и изнова изгубе, стога што ће имати двоструко прегрешење. Речено ћу ти појаснити примерима. Замисли бедног и ништег човека, који жели да добије милостињу од неког богаташа. Шта ће он рећи богаташу, дошавши пред њега? Једино: „Помилуј ме. Сажали се над мојом бедом и уреди мој живот“. И онај ко има дуг и нема чиме да га плати, те усхте да се избави од терета и реши да замоли зајмодавца да му га опрости, шта ће, дошавши, рећи? Опет једино: „Помилуј ме. Сажали се на моју беду и опрости ми дуг који сам ти дужан“. Шта ће учинити и онај ко некоме згреши и зажели да од њега добије опроштај? Доћи ће ономе коме је згрешио и рећи: „Помилуј ме. Опрости ми оно у чему сам ти погрешио“. Поменути знају шта траже и ради чега траже, те добијају по тражењу сагласно околностима, употребљавајући добијено на своје добро. Постави сад са друге стране грешника који духовно осиромашује, који је дужан пред Богом и који га је много пута ожалостио. Можда он и вапије Богу: Господе помилуј, али не схвата шта говори и због чега говори. Он чак не зна ни у чему се састоји милост коју би желео да добије од Бога и због чега је потребна. Он једноставно по навици узвикује: Господе помилуј. И како да му Бог укаже милост кад не може ни да зна да ју је примио, нити обраћа пажњу на њу. Напротив, он је може злоупотребити или изгубити, постајући још већи грешник неголи раније. Милост Божија заправо јесте благодат Светога Духа, коју ми грешни треба да тражимо од Бога, непрестано му вапијући: „Господе помилуј. Покажи милост своју, Господе мој, на мени грешноме, у жалосном стању у коме се налазим, и опет ми дај благодат своју. Дај ми дух силе да би ме укрепио у супротстављању искушењима ђаволским и мојим рђавим греховним навикама. Дај ми дух савета како бих дошао себи, освестио се и исправио. Дај ми дух страха како бих се бојао да те жалостим и како бих испуњавао заповести твоје. Дај ми дух љубави како бих те волео и како се више не бих удаљавао од твоје близине. Дај ми дух мира како бих сачувао мир у души својој, како бих сабрао све помисли своје и остао у тиховању, избегавајући мучење мислима. Дај ми дух чистоте како би ме сачувао чистим од сваког оскрнављења. Дај ми дух кротости да био имао тиху нарав у општењу са братијом својом, Хришћанима и како бих се уздржавао од гнева. Дај ми дух смирења како о себи не бих мислио високо и како не бих био горд“. И онај ко зна и осећа колико је потребно све речено, те га и измољава од многомилостивог Бога, узвикујући: Господе помилуј, свакако ће и добити тражено и удостојити се милости Божије и Његове благодати. Онај, пак, ко не зна ништа од реченога, као што смо рекли, и само по навици узвикује: Господе помилуј, у ствари нема могућности да било када добије милост од Бога. Јер, он је и раније већ добио много милости од Бога, премда је није познао, нити је заблагодарио Богу, који му је дао. Он је добио милост Божију када је био саздан и када је постао човек. Добио је милост када је био препорођен у крштењу и постао православни Хришћанин. Он је добио милост када се избављао од великих, душевних и телесних невоља, које су га сретале у животу. Он је добио милост Божију сваки пут када се удостојавао да се причести Пречистим Тајнама. Он је добијао милост Божију сваки пут када је грешио пред Богом и када га је жалостио својим гресима, а није био погубљен и када није био кажњен као што приличи. Он је добијао милост Божију када је му је Бог много пута чинио добро, премда он није ништа знао или је заборављао. И како сличан Хришћанин још да добије милост од Бога кад уопште не зна и не осећа да је већ добио много милости од Њега? Чак и када призива: Господе помилуј, он не зна шта говори, произносећи речи без сваке мисли и циља, једино по навици. ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V (https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-v/18/) https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BE%D0%BD_%D0%A1%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8
  3. Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубаљански г. Порфирије предводио је синоћ деветнаесту „Интернет литију“ која се пружила вирутелним простором настављајући на свој начин протест против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести и правном полужају вјерских заједница. „Ми који смо у Цркви увијек смо људи мира, проповиједамо ријеч Божију и сваког дана молимо се за мир у цијелом свијету и то није фраза“, рекао Високопреосвећени Порфрије додавши да је то израз етоса Цркве. „Господ Исус Христос је Бог мира“, рекао Митрополит Перић. „Владику Јоаникија познајем више од четрдесет година још док смо били студенти, не теологије, и док смо живјели у Студентском граду“, присјетио се загребачко-љубљански Митрополит додавши да је Бог учинио да им се путеви, не укрсте већ споје. Митрополит Порфирије је нагласио да ово утамничење засигурно није поколебало владику Јоаникија. „Сигуран сам да га је посјетио Господ Христос у ћелији“, наглашава први међу православним епископима у Хрватској. Он је објаснио да се све, па и ово страдање дешава по Божијем допуштењу. „Владици Јоаникији се још више прочистила мисао о томе да треба још више истрајатати – не у бунту и протесту него у литији тј. молитви“, рекао је владика Порфирије нарочито нагласивши да је важно што су литије задржале свој изворни молитвени карактер. „Бог нас неће питати шта нам раде други људи већ шта ми радимо другима“, рекао владика Порфирије одговарајући на питање о томе шта у Црној Гори можемо научити из примјера хрватских сукоба. „Сигуран сам да су литије најбољи могући Богом дати начин јер су оне молитва“, поручио је Митрополит Порфирије. „Важно је веома да имамо духовно рукодеље, да не дозволимо да мислимо емоцијама, али ни да нам ум буде отуђен од срца. Да мислимо умом из срца тј. умом и срцем кроз Христа“, закључио је Његово високопреосвшетенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Доносимо кратку поуку Његовог Преосвештенства новопрестављеног Епископа ваљевског г. Милутина који је казивао о молитви, и њеном значају за сваког верника.
  5. У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу. Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије. Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. У емисији Оче, да те питам протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду, говорио је о значају поста и о молитви светог Јефрема Сирина. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша високопреосвештенства, преосвећени и љубљени у Христу браћо и сестре, Срдачно вам честитамо празник Преподобног Симеона Мироточивог. Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивање Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима. О љепотама Црне Горе писали су многи познати поесници и писци. Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим сведочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца Богу и Његовој Светој православној Цркви. У Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска, која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморски, као и многи други. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон мироточиви, отац првог архијереја Српске Православне Цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник Православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу. Сигурно тврдим да је овај Светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске Правосклавне Цркве. Он и данас као и за свог овоземаљског живота, наставља да се моли за Свету Српску Православну Цркву и за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима Преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху. За осам вијекова од дана утврђења епископије у Црној Гори, коју је утврдио Свети Сава, било је много радосних и тужних догађаја, а ипак, али сви ти догађаји су ипак утврђивали ваш богољубиви народ у истинитој вјери у Бога, који се нада у заштиту својих светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, смутњу и раздјељење у јединственом тијелу Христовом, Светој саборној и апостолској Цркви, не могу да нас не оптужују. Кроз многе вијекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убјеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије, ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и крсном ходу. У овај дивни и светли дан, јединосушно молимо од Бога благослов, да благослови наш живот, наше народе наше, наше државе, наше ближње и све оне који живе са нама, као и све оне који се труде да живе богоугодно. Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свима светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека би, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава се напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију. Такође желимо да вам поклонимо икону Светога свешетномученика Владимира Митрополита кијевског и галицког који је пострадао мученичком смрћу послије Октобарске револуције. Он је био велики исповједник и дао је свој живот за јединство Цркве православне. У овој икони се налази и честица Његових светих моштију. Нека Господ молитвама Својих свешетномученика утврђује све нас. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9, 29). Ово је спасоносан пропис највећег Лекара душа људских. Ово је лек опробан и доказан. И другог лека сумашествију нема. А каква је то болест? То је присуство и господарство злог духа у човеку, опаког злог духа, који се труди да коначно упропасти и тело и душу човекову. Дечка, кога је Господ ослободио од злог духа, бацао је овај опаки дух час у ватру, час у воду, само да га погуби. Докле год један човек само мудрује о Богу, дотле је он немоћан, потпуно немоћан према злом духу. Зли дух се подсмева немоћном мудровању светском. Но чим један човек почне да пости и Богу се моли, зли дух бива испуњен страхом неописаним. Мирис молитве и поста он не подноси никако. Благоухани божански мирис гуши га и раслабљава до крајње изнемоглости. У човеку који само мудрује о вери, демону је пространо место. Но у човеку који почне искрено се молити Богу и постити, са стрпљењем и надом, демону постаје тесно, претесно, и он мора да бежи из таквог човека. Против неких телесних болести постоји само један лек. А против највеће болести душевне, демонијаштва, постоје два лека који се морају једновремено употребљавати. Пост и молитва. Апостоли и светитељи постили су и Богу се молили. Зато су били онако моћни против злих духова. О Исусе благи, Лекару наш и Помоћниче у свима бедама, укрепи нас силом Духа Твога Светога, да се можемо држати спасоносног прописа Твога о посту и молитви, ради спасења нашега и наших ближњих. Теби слава и хвала вавек. Амин. Свети владика Николај (из ”Пролога” за 21. фебруар) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје. 2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек. 3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено. 4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу. 5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам. 6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама. 7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  12. У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања! Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин. Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3). За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста. На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија! Извор: Православие.ру
  13. Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу. 2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила. 3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: „Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам“ А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице. 4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Пре појања Трисветога свештеник иште од Бога да прими ову песму и да Своју благодат подари онима који певају. Какву благодат? Онакву каква приличи овој песми: да освети душе наше и тела, дарујући нам опроштај сагрешења, како бисмо Му у светости служили у све дане. И наводи разлог: јер си свет и у светима обитаваш. Наиме, ономе ко је уистину свет, својствено је да се радује са светима и да их освећује. Узвикнувши тај возглас и придодавши му славословље, свештеник као да тиме свештеном народу даје знак за појање Трисвете песме; а народ, као што је обичај, узвраћа на ово славословље речју амин, а затим започиње појање Трисветога. 2. После ове песме, свештеник свима заповеда да не стоје немарно и безбрижно, него да се умом помоле за све што се овде савршава и пева; јер, у томе је смисао узвика пазимо. Затим тражи да сви буду у миру и подсећа их на премудрост којом треба да пазе на свете Тајне. Каква је то премудрост? То су мисли које богослужењу приличе, којима они који су вером испуњени, треба да гледају и да слушају оно што се савршава и што се изговара, и у којима нема ничега што је човечанско. Јер, то је мудрост хришћана, и то подразумева возглас премудрост, који свештеник у више наврата у току Литургије узвикује према верницима, подсећајући их на такве мисли. Наиме, на тај начин се подсећамо једни на друге, те се кроз ту једну реч у душама слушалаца обнавља целокупни смисао ове свештене радње. 3. Каква је потреба за тим присећањем? Велика је тиранија заборавности, и ниједна од људских слабости не изопачује човека тако често и тако лако као ова слабост. А потребно је да стојимо и да са доличним мислима учествујемо у богослужењу, односно у свештеним призорима и слушањима; наравно, уколико не желимо да у њима узалуд учествујемо и да беспотребно губимо време. А то није лако. Због тога је потребно да ми, са своје стране, будемо будни и трезвени, али потребно нам је и туђе подсећање како бисмо били у стању да изнова саберемо свој ум, који је стално опхрван заборавношћу и склон залудним бригама. 4. То има на уму и песма која се пева у тренутку док се часни Дарови полажу на Жртвеник:… Сваку животну бригу, вели песма, сада оставимо. Такав је, дакле, смисао речи премудрост. 5. Узвик: Смерно стојмо, такође садржи опомену. У чему је та опомена? Подстиче нас да будемо спремни док стојимо пред Богом и пред светим Тајнама, и да наше општење са њима не буде немарно, него ревносно и са сваким благочешћем; било да је потребно да гледамо, или да говоримо, или да слушамо неку од свештених радњи. Први знамен који показује ту ревност и то благочешће јесте усправност тела, односно то што нећемо седети него стајати. То је, наиме, положај оних који моле, то је положај слугу, у којих је сав ум усмерен на миг њихових господара како би одмах, чим добију заповест, били спремни да похитају на служење. Ми смо и молитељи пред Богом за своја највећа добра, и слуге за сваку врсту служења. 6. Такав је смисао ових речи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  16. Светописамска читања: 2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1). Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Мт. 62 зач. (15:21-28). У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа. Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу седамнаесту по Педесетници Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти. Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност. Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића. Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много. Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење! Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога. Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ. Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива. Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене! А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови. И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа: А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми! А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве. Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом. Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама. О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање. Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене? Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом. Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим. Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи. Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију. Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти. Извор: Православие.ру
  18. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  19. Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља. Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости! Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом! Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша! Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку. Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега. Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја. Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености. Извор: Православие.ру
  20. Манастир Ралетинац прославио је своју славу Петровдан у петак, 12. јула 2019. године. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање свештеника и монаха Епархије шумадијске. Овом светом сабрању присуствовао је велики број верника који је испунио порту манастира. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Током свете Литургије, Епископ Јован се обратио верујућем народу, честитавши празник и истакавши колико је важно да се свако од нас преда Богу: “Срећна слава овог манастира и свима вама браћо и сестре који долазите у ову свету обитељ да се у њој сретнете са Богом и једни са другима. У ову обитељ наш се народ вековима сабирао и тражио утеху. Људи су овде долазили да траже смирење, да осете Бога кроз молитву и да разговарају са Богом кроз молитву, а не да разговарају о нечему што није Црква. Ђаво неће мир и слогу, он хоће саможивост, да саопшти човеку да је он велики и да може да живи без цркве. Али наши људи су се сабирали овде да би кроз слушање речи Божије и уз цвркут птица се осетили да су и они створења Божија. Велика је радост сабирати се у дом Божији. Дом Божији најпре треба да буде наше срце. Велика је радост молити се Богу јер се и светитељи побуђују нашим молитвама да се моле за нас. Наше прво искање у молитви је искање Царства Божијег. Тако смо се и ми данас овде сабрали да прославимо два велика апостола, учитеља васељене. Свети Јустин Ћелијски рекао је да су апостол Петар и апостол Павле два најбогатија сиромаха. Они су живели Богом и ходили Богом, а нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету јер су све оставили ради Христа. Знали су да ако нађу један бисер у пољу, а то је Христос, да ће у Њему све наћи. Од њиховог давања свету, а то је наука Христова, свет живи, онај свет који верује у Христа. Апостоли нису окупљали народ око себе, већ око Христа, јер су знали да само оно што се сабира око Христа јесте вечно”, истакао је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  21. У истини Божијој и братској љубави позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима су истина и правда на срцу, да се сјутра окупимо на Тројичиндански сабор пред Саборним храмом Христовог Васкрсења у Подгорици. Због очекиване масовности скупа, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, упутити онима који ће сјутра бити присутни на Сабору, пар важних напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да Светом Причешћу на сјутрашњој Литургији могу приступити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде да живе животом Цркве и који су постили тродневни пост, на који су сви вјерни били позвани уочи Сабора. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став за одбрану светиња Божијих и умножење братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег трулежног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама и увредама које се ових дана пишу и говоре у, одавно незапамћеној, антицрквеној медијској кампањи, не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. * * * У разговорима за Радио Светигору свештеници Митрополије црногорско-приморске говорили су о организованим поласцима верника из њихових парохија на сутрашњи Тројичиндански сабор за одбрану светиња који ће бити одржан на платоу испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Организовани полазак верника испред храма Светог Јована Владимира у Бару планиран је за 7,30 часова, испред манастира Ђурђеви Ступови код Берана у 5 часова, испред храма Светог Николе у Котору у 6,30 часова, са Трга Шака Петровића у Никшићу у 7,30 часова, испред Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња у 7,30 часова, испред бјелопољске цркве Светих Петра и Павла у 5,30 часова, из Улциња у 7 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Зоран Ђуровић: НОТА О МОЛИТВИ Проповедник (Кохелет) писа како се предавао страстима и другоме и себе гледао са стране. Да би видео да ли то функционише. Шта је тај живот? Куда води? Поробљава ли човека... Племенита госпођа срца мога, ових дана, пошто ме је видела да жестоко каштигам неке људе, рече да ће се помолити за мене да ми Бог опрости грех, јер никад није видела да овако бескрупулозно разобличавам особе. Зна да никад нисам радио против неког. И то је тачно. За мене грех није апстрактна категорија, него конкретна: када другога оштетиш, повредиш. Перверзни људи мисле да је грех у самим помислима и у себи. Јесте ако је против тебе самога. Грех је лагати, али лажеш другу особу. Само у тешким облицима патологије можеш да лажеш самог себе. Можда сам опсесиван, а можда и заиста молитвена особа (то ћу знати кад изађем Му пред лице), јер Господу досађујем дан-ноћ, док седим, док ходам, док једем, док спавам... Сада сам дошао у ситуацију да некима скинем главу и немам милости. Буквално као када је на Кисону Илија поклао Валове жреце. Имамо то осликано и на православним фрескама. Свети краљ Милутин, на чији дан сам се родио, држао је одсечену главу свог непријатеља. У цетињском манастиру нађоше лобању Махмут Паше Бушатлије. Имао је св. Петар. Никакву мржњу не осећам према овим особама, али их одстрањујем као рак. Иако их помињем у молитвама. Молитва ме није напустила. Све се редовно одвија, људи се исцељују (мада има она категорија за коју велим да их испратим молитвама у други живот, истинити и вечни, јер им Господ беше одредио границе, као и свима нама), радимо на добробит свих. Сведочим да је могуће волети и поступати „немилосрдно“. Једнако ми гори љубав у срцу, али ме то не спречава да каштигам оне који раде против интереса Цркве, односно свих нас. Нама је дато да одсечемо злотворе, а Бог ће после судити. Хришћанство није хипи покрет. Има ли или нема апокатастазе, ја то не знам, али знам да Бог жели да се сви људи спасу, и зато се молим за све. Нико нема изговора да не воли непријатеља. Тек са практиковањем ове заповести, ми и заиста спознајемо шта је Божија љубав. Нема никаквог али... Не написах никакав „побожан“ текст, а они који воле непријатеље, ће знати о чему говорим. Бог је љубав и ко воли, спознао је Бога. Не можеш рећи да волиш Бога, кога не видиш, а не волиш ближњег кога видиш. Јако је једноставно ово Апостолово. Али треба да се практикује па да се види да то функционише, ради... Но, истовремено, морамо да разликујемо духове и особе. Да се одстрани зло. Мора да сапостоји: мудри као змије, безазлени као голубови. Као Кохелет могу да посведочим да ово ради...
  23. Искористимо и овај Васкрс да остваримо што блискије јединство са Христом Победитељем, Просветитељем и Водитељем. Потрудимо се да остваримо његова начела живота – љубав и међусобно разумевање. Када сви имамо добре намере, успех је загарантован. На тај начин славити Васкрс, значи корачати напред. Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Ово је поручио владика милешевски Атанасије Ракита у васкршњем интервјуу за Курир и додао да том задатку треба да се посветимо, уважавајући једни друге и са љубављу. Да ли су данас Срби на правом путу вере? – Наши преци изабрали су прави пут – определили су се за православље. Они су се показали успешни на том путу, створили су велики број успешних хришћана, светитеља, изградили завидан број храмова и манастира. Међутим, не бисмо могли бити задовољни садашњим стањем, јер се не стоји чврсто у вери и нема довољно њених правих плодова, недостаје нам слоге, љубави, много је лажи, мржње и клевете. Апелујем као епископ, нарочито сада, помолимо се Богу да нам умножи плодове наше чисте хришћанске православне вере коју смо наследили од наших светих предака. С каквим се све искушењима боримо када је реч о Косову и Метохији? – Српска православна црква, заједно са Српском академијом и другим интелектуалним институцијама, може, пре свега, да очува концепцију постојања и трајања српског бића на овом простору. Подсећам да је СПЦ у нашем времену верна своме задатку, своју крстоваскрсну службу испуњава на простору Косова и Метохије, служећи тако на спасење и српског и албанског и свих других народа. Хришћани су објективно оптимисти. То и нама разведрава ситуацију на КиМ, чак и онда када обичном посматрачу она изгледа тесна и мрачна. Од васкрслог Христа долази и наш косовски оптимизам. У Србији је прошле године рођено мање деце него у време Балканских, Првог и Другог светског рата. Како да се изборимо с тим? – Овим питањима треба да се приступи систематично, научно и потпуно посвећено. Нико од чланова овог друштва не може бити ослобођен своје личне обавезе, био он богат или сиромашан, на власти или без власти. Као што на фудбалском терену ниједан играч не може бити разрешен своје одговорности, тако је и у стварању породице и чувању државе. Три су основна императива нашег времена, а то су рађање, васпитавање и образовање. Били сте викарни епископ покојног патријарха Павла. Можете ли с нама поделити неку од анегдота из живота с њим? – Ево једне из призренског времена. Желећи да представи овај живот као ратиште, за које је потребна чврстина карактера и снага воље, епископ Павле је говорио да смо ту као на гумну, где нас домаћин веје као пшеницу, бацајући нас увис и излажући нас ветру, да би затим ветар одвајао пшеницу од плеве. Пролазећи кроз разна искушења живота, ми треба да постанемо чисти као пшеница. На моју упадицу да јак ветар може да однесе не само плеву него и пшеницу, свети владика је одговорио: „Савестан и мудар домаћин никада неће вејати пшеницу на таквом ветру који би могао да му однесе и пшеницу“. Осећам и сада дејство његових молитви. Веома често се дружимо у сну, а нарочито када пролазим кроз неке животне тешкоће. И увек је срдачан. Јубилеј СПЦ и Милешеве ПОТРЕБНО ЈЕ ДА ОЈАЧАМО У ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ Како ће изгледати прослава јубилеја 800 година постојања манастира Милешева? – Прослава 800 година манастира Милешева имаће свој врхунац идуће године. Таква је одлука Светог архијерејског сабора СПЦ. Идуће године бићемо више у могућности да се посветимо јубилеју Милешеве, и то не само Милешевска епархија, неги и сви други простори СПЦ. За прославу овог јубилеја најпотребније је да увећамо нашу унутрашњу, духовну снагу, да ојачамо монаштво и свештенство, да објединимо и сложимо наш верни народ, да га ојачамо у вери, нади и љубави. Уверен сам да бисмо тиме обрадовали и Бога и Светог Саву и све наше претке. Са владиком разговарала, Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска / Курир
  24. У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве. Како учинити тај први корак? Један од првих услова за молитву јесте често и пажљиво посећивање црквених богослужења. Сви проповедници и учитељи су то саветовали, али ретко је ко схватао сву стварну снагу и значај црквеног богослужења за личну и тајну молитву на црквеном богослужењу. Не дао Бог да кажеш у срцу свом: желим да се молим насамо и тајно, а црква је за мене сувише бучна. Онај ко тако говори налази се у некој врсти прелести која може прерасти у неисцељиву невољу, такав човек неће избећи погибељи. Ја не говорим о тајанственом дејству храма Божијег на душу онога ко се моли, а које се наставља и после одласка из храма и помаже личној и тајној молитви. Томе би требало посветити посебан и дуг разговор. Ја овде говорим о томе како харам има то дејство да дисциплинује човека. Ако желиш стећи навику умне молитве, мораш често ићи у цркву и не само ићи, него ићи са расуђивањем, јер је то исто наука и притом наука која захтева учење и неку врсту дресирања. А то расуђивање се пре свега треба састојати у следећем: Неопходно је да се научимо безболном стајању на вишечасовним црквеним службама. Изабери себи неки манастир или неколико манастира где се служи са пажњом и подробно, и постави себи за правило да долазиш на почетак службе и да не одлазиш пре отпуста. Узми себи за правило, колико год било напорно, да одстојиш целу службу, седајући само у одређеним деловима службе (паремији, кафизама, поучавања, хвалитне) и не излази из храма чак ни у крајњој изнемоглости. Знам како је то тешко, посебно ономе ко тек приступа молитвеном труду и знам како је слаба наша воља, посебно када желимо да извршавамо то црквено послушање у условима градске и породичне сујете и вреве. Али и за такве ситуације постоји излаз. Најбоље ти је да одеш негде у манастир изван града, бар на дан или два, на неки велики празник. Дођеш у манастирску гостопримницу и твоји послови ће већ бити далеко од тебе. Гостопримац ће те, хтео ти или не, пробудити на време и из цркве нећеш имати куда да журиш. Стој и стој цело бденије или целу литургију и биће те срамота да изађеш из храма јер сви остали, који су дошли, ће стајати до краја и нико неће журити из цркве у конак. Хтео или не хтео научићеш се и ти, уз Божију помоћ, да стојиш све службе до краја и неће те болети ни леђа, ни груди, и ноге ће ти бити одморне после вишечасовног стајања. Истину ти говорим, ако не стекнеш ту телесну науку у храму Божијем, тешка ће ти бити молитва и никад нећеш стећи усредсређеност ума и пажњу на молитви. Свако ко стоји без тешкоће у цркви по неколико сати, рећи ће ти да је само почетак у том делу тежак и што даље то ће лакше за тело бити вишечасовно молитвено бдење.
  25. Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће. Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш? Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа. Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...