Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'молитвени'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Видео запис: https://www.orthodoxianewsagency.gr/agioreitika/deite-vinteo-apo-tin-eksodio-akolouthia-tou-makaristou-geronta-aimiliano/
  2. Свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, беседио је данас о Страсној седмици Часнога поста, пре тога се осврнувши на светле празнике Лазареве суботе и Цвети. Наш гост даје осврт на јеванђељска зачала која се читају на светим Литургијама, али и на стихире које се певају током ове седмице и подсећа да су све службе Страсне седмице „веома древна богослужења“. Посебну пажњу отац Глигорије посветио је Великом четвртку и Великом петку, а емисију смо употпунили појањем схиархимандрита Серафима Бит Харибија на арамејском језику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је вечарас, 24. марта, са свештенством парастос жртвама НАТО агресије у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Тиме је симболично у 19:45 часова, када су пале прве бомбе на нашу земљу 1999. године, почео молитвени скуп под називом ,,Почело је 24. марта 1999. 20 година и даље нас убијају карциноми, леукемије, смртоносност новорођенчади“. Након парастоса у крипти храма скуп је настављен приказивањем филма о догађајима и страдњима од почетка до краја НАТО бомбадовања, продукција канала ИН4С. На молтвеном скупу о тим страшним данима говорили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Игор Дамјановић из Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“, Томислав Рачић херој са Кошара и проф. др Божидар Бојовић. Игор Дамјановић кординатор Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“ је истакао да овај покрет у Црној Гори има двије обавезе. Прва је према нашим славним прецима који су 27. марта 1941. одбили Хитлеров Тројни пакт и већ у мају у Србији и 13 јула у Црној Гори, подигли масовне народне устанке против нацистичког зла у окупираној Европи, док је друга обавеза поштовање хероја и војника Војске Југославије који су се 1999. године успјешно супроставили НАТО агресији. „Бомбардовање које је на данашњи дан прије 20 година започето, по много чему је била агресија слична нацистичкој из 1941. године. Нацисти су стрељали сто за једнога, а НАТО пакт је предсједнику Слободану Милошевићу испоставио ултиматум да уколико не повуче непобијеђену војску Југославије са Косова и Метохије слиједи апокалипса у којој ће на недјељном нивоу гинути хиљаде грађана Србије и Црне Горе.“ Он је казао да је ова пријетња по својој суштини готово идентична нацистичкој доктрини примењеној у опсади Лењинграда. Истакао је да је у употреби војних отрова, НАТО пакт био чак и монструознији од нациста јер је дејству осиромашеног уранијума и другим опасним материјама изложио цјелокупно становништво Србије и Црне Горе, најгоре је што ће штетне последице осиромашеног уранијума остати заувијек. Решавајући дилему малодушних да ли послије свега има смисла наставити борбу, Дамјановић поручује да ћемо као што смо преживјели турске зулуме и подигли се из безнађа са краја 17. вијека, затим аустроугарску, фашистичку и нацистичку окупацију, преживјети и вријеме НАТО пакта: „Слава херојима одбране отаџбине 1999. године и као што је много пута у својој историји васкрснула васкрснуће поново истинска Црна Гора.“ У име свих бораца који су стали у одбрану отаџбине и оних који су остали по врлетима Паштрика и осталих мјеста широм тадашње СРЈ, скуп је поздравио Томислав Рачић, херој са Кошара, познатији као „водник Пламен“. „Поменуо бих браћу који су остали као гранични камен да обиљеже територију наше отаџбине. Било је ту свих нас из бивше Југославије, Срба Црногораца, Муслимана и Хрвата, Горанаца… Тамо смо сви били браћа и једно, бранитељи наше отаџбине.“ Он је подсјетио да су борбе на Космету почеле марта 1998. године и да је на Кошарама најгори напад био у септембру 1998. године када је у засједу шиптарских терориста упала патрола Војске Југославије када је погинуло пет војника, предвођени Агимом Рамаданијем који је касније и погинуо на Кошарама. Додао је да су се борбе тада водиле на целој територији Космета и да су своје животе на Космету оставиле и жене добровољци: „На крају да нагласим да војска, полиција и остале снаге безбједности на Косову и Метохији, СРЈ, Србији и Црној Гори, нисмо изгубили рат, већ је даљи рат наставила политика а ми као војска смо се часно и поштено повукли са Косова и Метохије и надам се да ћемо се тамо у скорије време поново вратити“, поручио је Томислав Рачић, херој са Кошара. Проф. др Божидар Бојовић истакао је да се злочини најјаче војне силе у историји човјечанства против мале међународно признате државе, злочини којима је у посрнућу једне цивилизације траг за сва времена оставио НАТО од 24. марта до 10. јуна 1999. године, не смију заборавити. На крају вечери присутнима се обратио и Високопреосвећени Митрополит који је подсјетио на ријечи Светога Александра Невског да Бог није у сили него у правди истичући да је то оно што је кроз вјекове надахњивало истинске праве људе без обзира гдје живјели и ком народу припадали: „То је оно на чему је саграђена сва историја балканског народа, како га обично зову они који себе поистовјећују са Европом, говорећи о нама као примитивним племенима и народима. Међутим, тај Балкан, тако озлоглашен и извикан, он је темељ и срце Европе. Он је родио хришћанску Европу“, рекао је владика и додао да је цар Константин пренио престоницу из паганског, многобожачког Рима, гдје је главно начело било хљеба и игара, у мали град Визант, Константинопољ. Митрополит је казао да је хиљаду година та Европа, утемељена на Јерусалиму, Атини, Константинопољу, рађала све што је истинско и право у свеукупној Европи. Нагласио је да је ова Европа која се данас пројавила и поистовјетила себе са Европом само један дио ње, и да она није истинска и права хришћанска Европа, већ њена негација. „Истинска Европа, Европа Светога Петра и Павла, Европа Фрање Асишког, Дантеа, Шекспира и других великих људи, све до највећег Европљанина нашега времена Де Гола, умрла је у Приштини. Преко наших страдања данас тријумфује једна друга Европа! То је Европа крсташких ратова, и она све што ради, ради у име људских права“, рекао је Митрополит. Појаснио је да су и крсташки ратови вођени у име ослобађања Гроба Христовог, а у исто вријеме су оскрнавили Свету Софију у Цариграду, прогнали источно ромејског цара и патријарха из Цариграда и поставили свога владара и патријарха, и вршили насиље у читавој Малој Азији до Јерусалима. Нагласио је владика да је та Европа која је сад тријумфовала, а коју нажалост подржава и признаје једна група наших Црногораца, Европа Наполеона, Мусолонија и Хитлера. Казао је владика да ми не можемо другим путем јер је наша Европа изворна Константиновско-Јустинијановска, царска Европа која је, што се тиче владара, окончана мученичком смрћу царске руске породице 1918. „То је био крај једне Европе, који се наставља и у нашим временима. Међитим, ови страдалници, нарочито дјеца која су побијена од НАТО пакта, Милица Ракић, дјеца на Мурину…, Кошарама, не могу бити побијеђени, јер то би значило прихватити да је то завршена прича и на КиМ, Србији, Црној Гори, Европи, свијету. То значи прихватити да је зло оно које управља судбинама свијета.“, казао је Митрополит и додао да то неће бити јер је ипак свака сила до времана а Божија свевремана. „У имену Божијем је суд и правда и није Бог у сили него у правди и то показује сва историја рода људскога и ово вријеме ће да посвједочи да ће добро, човјечност, Христос Бог – творац неба и земље, носилац правде и истине, дародавац љубави, побиједити сатанску силу која се пројављује данас као што се у Његово вријеме пројављивала и која Га је приковала на Крст, која и данас прикива на крст све оне који су носиоци Христовога духа“, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Блаженопочивши владика Данило Крстић волео је да користи метафору олимпијаде, па је Велики пост називао нашом духовном олимпијадом или олимпијским играма. На питања слушалаца о специфичностима великопосних богослужења, символици метанија, о покајном карактеру Великог канона светог Андреја Критског, у емисији „Оче, да те питам“, одговарао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 14. марта 2019. године. На звучном запису благодаримо радију Беседи.
  5. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја сабраних на јесењем заседању највишег јерархијског представништва и црквенозаконодавне власти Српске Православне Цркве, светом Литургијом са призивом Светог Духа началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког Иринеја и славонског Јована. Саслуживали су и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, јереј Иван Штрбачки и протођакон Стеван Рапајић. После богослужења, радни део заседања Светог Архијерејског Сабора је започео у Саборској сали у Патријаршијском двору у Београду (фотогалерија)
  6. Светом архијерејском Литургијом са чином призива Светог Духа у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду 6. новембра 2018. године започео је рад Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја сабраних на јесењем заседању највишег јерархијског представништва и црквенозаконодавне власти Српске Православне Цркве, светом Литургијом са призивом Светог Духа началствовао је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уз саслужење Преосвећене господе Епископа источноамеричког Иринеја и славонског Јована. Саслуживали су и протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, јереј Иван Штрбачки и протођакон Стеван Рапајић. После богослужења, радни део заседања Светог Архијерејског Сабора је започео у Саборској сали у Патријаршијском двору у Београду (фотогалерија) View full Странице
  7. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Саборног храма и гости из Епархије бачке. На крају литургијског сабрања Митрополит је служио молебан за почетак нове школске године. У светој Литургији и молебану учествовала су деца предшколског и школског узраста која похађају часове веронауке при Саборном храму. У храму су били и ученици Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на челу са директором протојерејем-ставрофором Слобданом Лалићем и професорима. После читања јеванђелске приче о талантима беседио је протонамесник Богољуб Остојић: -Свакоме од нас Бог даје различиту количину таланата у зависности од тога колико свако од нас може понети, али једну могућност Бог свима даје подједнако, а то је могућност да будемо спасени. То је тај један талант који је свакоме од нас загарантован. Никоме врата Царства Божјега, односно врата спасења, нису затворена. По завршетку богослужења окупљеним ученицима обратио се митрополит Порфирије пожелевши да им Господ просветли ум и загреје срца, да оне дарове и способности које су добили, уз помоћ Божију, развију и умноже, као и да постигну добре резултате у свом школовању. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је 16. септембра 2018. године Божанском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Саборног храма и гости из Епархије бачке. На крају литургијског сабрања Митрополит је служио молебан за почетак нове школске године. У светој Литургији и молебану учествовала су деца предшколског и школског узраста која похађају часове веронауке при Саборном храму. У храму су били и ученици Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на челу са директором протојерејем-ставрофором Слобданом Лалићем и професорима. После читања јеванђелске приче о талантима беседио је протонамесник Богољуб Остојић: -Свакоме од нас Бог даје различиту количину таланата у зависности од тога колико свако од нас може понети, али једну могућност Бог свима даје подједнако, а то је могућност да будемо спасени. То је тај један талант који је свакоме од нас загарантован. Никоме врата Царства Божјега, односно врата спасења, нису затворена. По завршетку богослужења окупљеним ученицима обратио се митрополит Порфирије пожелевши да им Господ просветли ум и загреје срца, да оне дарове и способности које су добили, уз помоћ Божију, развију и умноже, као и да постигну добре резултате у свом школовању. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије данас је служио Заупокојену литургију и опијело новопредстављеном архимандриту Варнави (Гвозденовић) у манастиру Савина у Херцег Новом. Саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски Теодосије, архимандрит Методије новоизабрани Епископ диоклијски, велики број свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске, епархија рашко-призренске, захумско-херцеговачке, шумадијске, дабробосанске и будимљанско-никшићке. Литургији је присуствао велики број вјерног народа, бројне личности из јавног и културног живота Херцег Новог и Боке, на челу са Стеваном Катићем, предсједником Општине Херцег Нови. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије. Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци. На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици. Извор: Радио Беседа
  12. Заупокојена Литургија и опело умировљеном презвитеру Александру Басари из Доњег Ковиља, служени су 23. јуна 2018. године, у храму Светог апостола Томе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије. Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци. На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици. Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег. Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости. О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. – Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља. Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком. – Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама. Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване. Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Глумицу Јелену Јовановић Жигон на вечни починак, на Новом гробљу, испратило више стотина поштовалаца, колега и пријатеља. У поворци, уз породицу, и представници Владе Србије, војници, дипломате, академици… Опијело је служио протојереј – ставрофор Радомир Никчевић, са више свештеника Митрополије београдско- карловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег. Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости. О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. – Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља. Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком. – Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама. Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване. Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Архимандрит Авакум цео живот је посветио Богу. Колико се напатио у тешким временима, само Бог и они који су му били блиски знају. Жртвовао се и распињао да свима изађе у сусрет и угоди Господу. Молитвама Светог Владике Николаја, за чији је пренос моштију много урадио, Господ му се одужио лепим даном у коме га молитвено испраћамо и присуством бројних пријатеља у чијим је срцима био, беседио је Епископ шабачки Г. Лаврентије на опелу новопрестављеном прегаоцу на Њиви Господњој, архимандриту Авакуму. Нека му Господ Бог дарује рајско насеље и научи многе синове и кћери српског народа да следе његов пример! Да следују стопама Господњим којима је он целог живота ишао. Да нам он и после преласка из тела у Царство небеско буде близак и још ближи и помаже нам на трновитом путу нашега спасења… Молим Господа да умножи овакве у српском народу, да нам буду путоказ кроз ову долину туге и искушења ка Царству небеском. Господ је милостив па ће молитвама светих отаца наших учинити то и послати нам оне који ће нас водити стопама праве вере, истине и љубави – део је дирљивог обраћања Владике Лаврентија на молитвеном испраћају вољеног оца Авакума. Архимандрит Авакум рођен је 11. јула 1932. године у селу Стубо надомак Ваљева, као Бранко Ђукановић, од благочестивих родитеља Милића и Живке. У младим годинама дошао је у манастир Пустињу и духовно стасавао крај познатог духовника архимандрита Антонија (Ђурђевића), са којим 1961. године одлази у манастир Троношу. Ову светињу из доба Немањића двојица трудољубивих црноризаца подигла су из рушевина. Након пуне четири деценије службовања у Троноши, тадашњи Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије премешта га у новоосновани манастир Лелић, задужбину Светог Владике Николаја и оца му Драгомира. Архимандрит Авакум био је, народски речено, монах старог кова. Молитвеник какве срећемо у хагиографским редовима, записаних да нас личним примерима поуче живљењу у вери Христовој. Сваком боготражитељу прилазио је са благим осмехом, топлином истинске очинске љубави, саветом који отклања све бриге и недоумице. Био је и остаће вољен и дубоко поштован у срцима свих који су имали прилике да га упознају, а кроз њихова сећања и у срца будућих поколења отац Авакум ће се настанити. Извор: Епархија ваљевска
  16. На Васкрс Лета Господњег 2018. Господу се преставио архимандрит Авакум (Ђукановић), игуман манастира Лелић од његовог оснивања, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве у последњих неколико деценија, вољен и поштован у верном народу са разних православних простора. Велики молитвеник чији је лични пример следовања путу Христовом поучио и оснажио бројне како клирике, тако и мирјане. Отуда је и пасхално опело другог дана Васкрса у порту манастира Лелић довело велики број поштовалаца чувара кивота Светог Владике Николаја. Опело су служили Њихова Преосвештенства Епископ ваљевски Г. Милутин, шабачки Лаврентије и умировљени средњоевропски Константин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва из више епархија СПЦ. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Архимандрит Авакум цео живот је посветио Богу. Колико се напатио у тешким временима, само Бог и они који су му били блиски знају. Жртвовао се и распињао да свима изађе у сусрет и угоди Господу. Молитвама Светог Владике Николаја, за чији је пренос моштију много урадио, Господ му се одужио лепим даном у коме га молитвено испраћамо и присуством бројних пријатеља у чијим је срцима био, беседио је Епископ шабачки Г. Лаврентије на опелу новопрестављеном прегаоцу на Њиви Господњој, архимандриту Авакуму. Нека му Господ Бог дарује рајско насеље и научи многе синове и кћери српског народа да следе његов пример! Да следују стопама Господњим којима је он целог живота ишао. Да нам он и после преласка из тела у Царство небеско буде близак и још ближи и помаже нам на трновитом путу нашега спасења… Молим Господа да умножи овакве у српском народу, да нам буду путоказ кроз ову долину туге и искушења ка Царству небеском. Господ је милостив па ће молитвама светих отаца наших учинити то и послати нам оне који ће нас водити стопама праве вере, истине и љубави – део је дирљивог обраћања Владике Лаврентија на молитвеном испраћају вољеног оца Авакума. Архимандрит Авакум рођен је 11. јула 1932. године у селу Стубо надомак Ваљева, као Бранко Ђукановић, од благочестивих родитеља Милића и Живке. У младим годинама дошао је у манастир Пустињу и духовно стасавао крај познатог духовника архимандрита Антонија (Ђурђевића), са којим 1961. године одлази у манастир Троношу. Ову светињу из доба Немањића двојица трудољубивих црноризаца подигла су из рушевина. Након пуне четири деценије службовања у Троноши, тадашњи Епископ шабачко – ваљевски Г. Лаврентије премешта га у новоосновани манастир Лелић, задужбину Светог Владике Николаја и оца му Драгомира. Архимандрит Авакум био је, народски речено, монах старог кова. Молитвеник какве срећемо у хагиографским редовима, записаних да нас личним примерима поуче живљењу у вери Христовој. Сваком боготражитељу прилазио је са благим осмехом, топлином истинске очинске љубави, саветом који отклања све бриге и недоумице. Био је и остаће вољен и дубоко поштован у срцима свих који су имали прилике да га упознају, а кроз њихова сећања и у срца будућих поколења отац Авакум ће се настанити. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  17. Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа
  18. На дан празновања Светих бесребреника Кира и Јована, 13. фебруара 2018. године, у Светониколајевском храму у Жабљу служено је опело новопрестављеном слузи Божјем протопрезвитеру-ставрофору Далибору Танасићу, пароху у Хрватској Костајници, у Епархији горњокарловачкој. Опело новопрестављеном оцу Далибору служио је протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење више свештенослужитеља Епархијâ бачке и горњокарловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа View full Странице
  19. Екуменски молитвени ход по загребачким црквама, 34. годину за редом, своју станицу имао је и у Светопреображенском храму Српске православне цркве у Загребу, у уторак, 23. јануара 2018. године. Уз домаћине, свештенство Саборног храма, присутни су били из Римокатоличке цркве предсједник Повјеренства за екуменизам и дијалог Загребачке надбискупије монс. Звонимир Секељ и патер Иван Радељак, а испред Баптистичке заједнице пастор Тома Магда. У своме обраћању г. Магда је устврдио да би данас били једна сасвим другачија земља када би 95% оних који се у Хрватској изјашњавају хришћанима почело размишљати, не о себи него о другима. Патер Радељак се надовезао на ове ријечи и истакао да када би само један Оче наш из дубине душе измолило ових 95% становништва – хришћана, било би другачије. Патер Радељак је нагласио да смо за раздијељеност ми криви, али да се не миримо са тим. Монс. Звонимир Секељ је пренио поздраве загребачког надбискупа кардинала Јосипа Бозанића и нагласио да је један од темељних инструмената екуменизма управо дијалог. И то дијалог који укључује понизност, смирење и стрпљивост у проналажењу пута међусобног сусретања. За монс. Секеља бити ближе Христу значи бити ближе једни другима, и обратно. У име домаћина, обратио се архимандрит Данило (Љуботина) истакавши да се ријеч мир у јеванђељима понавља 73 пута и да смо ми, као хришћани – сљедбеници јеванђеља Исуса Христа, одговорни за те ријечи, а колико смо одговорни и колико носимо свједочанство јеванђеља и колико га разносимо и дијелимо зависи од тога колико смо га и сами у себи усвојили, колико је он наш пут и наша свјетлост. - Наша основна проповијед мора бити заснована на начелу мира и љубави, нагласио је о. Данило и подсјетио да савремени човјек није у миру, а разлог је његов егоизам, антропоцентризам и избацивања Бога, због чега нам је потребан мир и потребно јеванђеље. - И данашњи свијет, ма колико се одмакнуо од црквене стварности, има потребу за Богом, а Бог је Бог љубави и његова суштина не може бити другачија. Бог љубави воли нас овакве какви јесмо, али од нас тражи да будемо бољи не ради Њега, него ради нас самих који морамо живјети на овој земљи. Стога, нека нам Он да снаге да устрајемо на путу трагања, рекао је о. Данило. У храму се окупило стотињак људи, а пригодне црквене пјесме је пјевао хор Саборног храма. Централно овогодишње екуменско окупљање у Загребу, одржано је у недељу, 21. јануара 2018. године у Римокатоличкој цркви посвећеној Пресветој Богородици на Долцу.
  20. Екуменски молитвени ход по загребачким црквама, 34. годину за редом, своју станицу имао је и у Светопреображенском храму Српске православне цркве у Загребу, у уторак, 23. јануара 2018. године. Уз домаћине, свештенство Саборног храма, присутни су били из Римокатоличке цркве предсједник Повјеренства за екуменизам и дијалог Загребачке надбискупије монс. Звонимир Секељ и патер Иван Радељак, а испред Баптистичке заједнице пастор Тома Магда. У своме обраћању г. Магда је устврдио да би данас били једна сасвим другачија земља када би 95% оних који се у Хрватској изјашњавају хришћанима почело размишљати, не о себи него о другима. Патер Радељак се надовезао на ове ријечи и истакао да када би само један Оче наш из дубине душе измолило ових 95% становништва – хришћана, било би другачије. Патер Радељак је нагласио да смо за раздијељеност ми криви, али да се не миримо са тим. Монс. Звонимир Секељ је пренио поздраве загребачког надбискупа кардинала Јосипа Бозанића и нагласио да је један од темељних инструмената екуменизма управо дијалог. И то дијалог који укључује понизност, смирење и стрпљивост у проналажењу пута међусобног сусретања. За монс. Секеља бити ближе Христу значи бити ближе једни другима, и обратно. У име домаћина, обратио се архимандрит Данило (Љуботина) истакавши да се ријеч мир у јеванђељима понавља 73 пута и да смо ми, као хришћани – сљедбеници јеванђеља Исуса Христа, одговорни за те ријечи, а колико смо одговорни и колико носимо свједочанство јеванђеља и колико га разносимо и дијелимо зависи од тога колико смо га и сами у себи усвојили, колико је он наш пут и наша свјетлост. - Наша основна проповијед мора бити заснована на начелу мира и љубави, нагласио је о. Данило и подсјетио да савремени човјек није у миру, а разлог је његов егоизам, антропоцентризам и избацивања Бога, због чега нам је потребан мир и потребно јеванђеље. - И данашњи свијет, ма колико се одмакнуо од црквене стварности, има потребу за Богом, а Бог је Бог љубави и његова суштина не може бити другачија. Бог љубави воли нас овакве какви јесмо, али од нас тражи да будемо бољи не ради Њега, него ради нас самих који морамо живјети на овој земљи. Стога, нека нам Он да снаге да устрајемо на путу трагања, рекао је о. Данило. У храму се окупило стотињак људи, а пригодне црквене пјесме је пјевао хор Саборног храма. Централно овогодишње екуменско окупљање у Загребу, одржано је у недељу, 21. јануара 2018. године у Римокатоличкој цркви посвећеној Пресветој Богородици на Долцу. View full Странице
  21. Заупокојену Литургију и опело је служио протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов, свештеник у пензији. На светој Литургији оцу Радославу су саслуживали петорица свештеника и један ђакон, а у чину опела више свештенослужитеља Епархије бачке и других Епархија наше Помесне Цркве. На светој Литургији, протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, у својој беседи је казао да верујемо у Свемилостивог Господа, који по своме промислу изабира и призива Себи, да ће нашег брата и саслужитеља, оца Љубомира, примити у рајско насеље, настанити тамо где је живот вечни, тамо где царствује Светлост Његова, јер ту светлост и ту радост Неба, отац Љубомир је смело и у најтежим временима проповедао овде и тиме био лученосац светлосне Христове вере. Након одслуженог опела, протопрезвитер-ставрофор Мирко Шипка је истакао да је у духовној радости Рођења Христовог, Господ призвао оца Љубомира да пређе у живот вечни, тамо где нема бола и жалости. Протопрезвитер Љубомир Станковић се упокојио у Господу 9. јануара 2018. године у 75 години живота. Рођен је 2. новембра 1943. године у Великој Врбици, Општина Кладово, од оца Сретена и мајке Љубице. После завршене основне школе у Алексинцу, уписао се у Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Године 1966. ступио је у брак са Донком Мирков из Силбаша, са којом је имао троје деце, кћер Јелену и синове Александра (сада свештеника) и Милана. У чин свештеника рукоположио га је 2. новембра 1966. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Службовао је најпре у Тешици (Епархија нишка), а од 1971.у Мартоношу, Бегечу и Сиригу, одакле је и пензионисан 1. децембра 2006. године. Земни остаци оца Љубомира, положени су на месном гробљу у Бегечу. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Љубомире! Извор: Епархија бачка
  22. У четвртак 11. јанура 2018. године, на дан празновања светих 14.000 младенаца Витлејемских, у храму светог апостола и јеванђелисте Луке у Бегечу, служена је света заупокојена Литургија, а затим и опело новопрестављеном слузи божијем протопрезвитеру Љубомиру Станковићу, свештенику у пензији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Заупокојену Литургију и опело је служио протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов, свештеник у пензији. На светој Литургији оцу Радославу су саслуживали петорица свештеника и један ђакон, а у чину опела више свештенослужитеља Епархије бачке и других Епархија наше Помесне Цркве. На светој Литургији, протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, у својој беседи је казао да верујемо у Свемилостивог Господа, који по своме промислу изабира и призива Себи, да ће нашег брата и саслужитеља, оца Љубомира, примити у рајско насеље, настанити тамо где је живот вечни, тамо где царствује Светлост Његова, јер ту светлост и ту радост Неба, отац Љубомир је смело и у најтежим временима проповедао овде и тиме био лученосац светлосне Христове вере. Након одслуженог опела, протопрезвитер-ставрофор Мирко Шипка је истакао да је у духовној радости Рођења Христовог, Господ призвао оца Љубомира да пређе у живот вечни, тамо где нема бола и жалости. Протопрезвитер Љубомир Станковић се упокојио у Господу 9. јануара 2018. године у 75 години живота. Рођен је 2. новембра 1943. године у Великој Врбици, Општина Кладово, од оца Сретена и мајке Љубице. После завршене основне школе у Алексинцу, уписао се у Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Године 1966. ступио је у брак са Донком Мирков из Силбаша, са којом је имао троје деце, кћер Јелену и синове Александра (сада свештеника) и Милана. У чин свештеника рукоположио га је 2. новембра 1966. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Службовао је најпре у Тешици (Епархија нишка), а од 1971.у Мартоношу, Бегечу и Сиригу, одакле је и пензионисан 1. децембра 2006. године. Земни остаци оца Љубомира, положени су на месном гробљу у Бегечу. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Љубомире! Извор: Епархија бачка View full Странице
  23. Заупокојену Литургију је служио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, уз саслужење седморице свештенослужитеља. Исказујући дубоку жалост за губитком оваквог сатрудбеника на њиви Господњој, некадашњи сапарох оцу Радивоју, протопрезвитер Бранко Вујиновић, у својој беседи опростио се од уснулог оца Радивоја, са надом да ће га Господ примити под своје окриље као доброг и верног слугу свог. У Светогеоргијевском храму је потом служено опело, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов уз саслужење више свештенослужитеља наше Епархије. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, услишена је последња жеља уснулог оца Радивоја, да његови земни остаци буду положени у порти храма у Раткову. Протонамесник Радивој Веселиновић, је рођен од оца Аврама и мајке Милице, 28. септембра 1960.године у Зеленграду, општина Обровац. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1981. године. После изгона српског народа из Крајине, од стране хрватске војске, августа 1995. године, сели се у Србију, где упознаје Биљану Борковић са којом ступа у брак. Убрзо након склапања брака, 1996. године у манастиру Војловица бива рукоположен у чин свештеника. Своју прву службу, уз велике симпатије локалних верника, обавља у Кули, у Бачкој. У цркви светог Марка службује од октобра 1996. године до маја 2013. године. После тога је постављен за пароха ратковачког. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Радивоје! Извор: Епархија бачка
  24. На дан празновања Светог пророка Софонијe и Преподобног Јована Ћутљивог, 3/16. децембра 2017. године, у Светогеоргијевском храму у Раткову служена је света заупокојена Литургија, а у наставку и опело новопрестављеном слузи Божјем протонамеснику Радивоју Веселиновићу, пароху ратковачком. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Заупокојену Литургију је служио протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, уз саслужење седморице свештенослужитеља. Исказујући дубоку жалост за губитком оваквог сатрудбеника на њиви Господњој, некадашњи сапарох оцу Радивоју, протопрезвитер Бранко Вујиновић, у својој беседи опростио се од уснулог оца Радивоја, са надом да ће га Господ примити под своје окриље као доброг и верног слугу свог. У Светогеоргијевском храму је потом служено опело, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов уз саслужење више свештенослужитеља наше Епархије. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина Иринеја, услишена је последња жеља уснулог оца Радивоја, да његови земни остаци буду положени у порти храма у Раткову. Протонамесник Радивој Веселиновић, је рођен од оца Аврама и мајке Милице, 28. септембра 1960.године у Зеленграду, општина Обровац. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1981. године. После изгона српског народа из Крајине, од стране хрватске војске, августа 1995. године, сели се у Србију, где упознаје Биљану Борковић са којом ступа у брак. Убрзо након склапања брака, 1996. године у манастиру Војловица бива рукоположен у чин свештеника. Своју прву службу, уз велике симпатије локалних верника, обавља у Кули, у Бачкој. У цркви светог Марка службује од октобра 1996. године до маја 2013. године. После тога је постављен за пароха ратковачког. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче Радивоје! Извор: Епархија бачка View full Странице
  25. Заупокојену Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери-ставрофори Душан Колунџић и Ђорђе Ђурђев, протопрезвитери Бранко Ћурчин, Славко Ћирин и Бранко Вујиновић, презвитери Бранислав Ђурагић и Вељко Васиљев, као и ђакони Александар Билић и Иван Васиљевић. Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. У храму Света Три Јерарха у Новом Саду, опело је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење Епископа бачког Иринеја, као и више свештенослужитеља наше Епархије. После опела, владика Иринеј је казао да истину о нашем људском животу не можемо никада докучити ако не схватимо смисао смрти. Смрт је биолошка чињеница у читавом органском свету, па и у нашем људском. Али, као што је то највећа и једина неизлечива болест, тако ипак уласком Господа Христа у нашу историју, у трулежност нашега живота, ми добијамо тај свелек против смрти. Лек бесмртности, а то је нада и извесност васкрсења у Васкрслом Господу Христу, навео је Епископ. Испраћајући тело проте Мирка у његово почивалиште, овде на српској земљи, до коначног часа Божјег суда над укупном историјом света, а душу његову на сусрет са Господом којега је љубио, Епископ Иринеј је пожелео да Бог упокојеном проти подари управо онај предукус вечнога живота, ону радост која је доступна човеку после смрти, а која ће своју пуноћу имати после свеопштег Васкрсења. Надамо се и верујемо да ће Бог проту Мирка призвати да учествује као саслужитељ и у вечној, небеској Литургији, са светим угодницима Божјим, додао је Епископ бачки. Прота Мирко се упокојио у Господу 12. децембра, у 89. години земног живота. Рођен је 26. априла 1929. године у Београду, од оца Марка, жандарма и мајке Олге, рођене Панић, домаћице. Основну школу је завршио у Београду, а потом и Богословију Светог Саве. Дипломирао је на одсеку за Историју уметности на Философском факултету у Београду. Оженио се 1952. године Славком, рођеном Хидошан. Исте године је и рукоположен. Прва парохија му је била у Допсину, да би 1954. године прешао на парохију у Бијелом Брду. Учио је сликарство код академског сликара Љубе Вернера у Осијеку. У Нови Сад је дошао 1971. године, где је био свештенослужитељ при храму Света Три Јерарха. Дужност архијерејског намесника новосадског обављао је дуги низ година. Секретар Епископа бачког и Епархијског управног одбора Епархије бачке био је од 1987. до 1994. године. Прота Мирко је пензионисан 1995. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, прото Мирко! Извор: Епархија бачка
×
×
  • Create New...