Претражи Живе Речи Утехе

У овом Пасхалном периоду када васцели Православни народ прославља највећи и најрадоснији Празник Васкрсења Христовог, догађаја када је живот победио смрт, истина – неистину, правда - неправду, и у такој радости Епархија шумадијска на челу са својим Епископом, свештенством, монаштвом, примили су са великим болом и тугом, вест да је црногорска полиција лишила слободе Првојерарха будимљанско - никшићке Епархије Господина Јоаникија и његових седам свештеника, који су часно, поштено и хришћански вршили дело Божије, то јест узносили молитву Богу и Светом Василију Острошком, те баш на тај дан, са незаконитим хапшењем, нанели бол не само Епископу, свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимљанско - никшићке, већ пуноћи Српске Православне Цркве и целом Православљу. Сада када смо, надамо се, на крају ове пандемије вируса COVID-19, властодршци Црне Горе желе по цену живота, са оваквим поступцима, да унесу “вирус Корону” Српској Православној Цркви и њеном православном народу. Ми верујемо Богу и узносимо Му молитве, као и Светом Василију Острошком, да просветли разум, свима онима који објављују рат Цркви, а знамо да ко год је ратовао против Цркве, рат није добио. Ово кажемо, јер Црква није људска творевина, Петрова, Маркова..., већ Христова, па као таква је била и биће победник. Владику Јоаникија познајемо више од три деценије и за то смо Богу благодарни, што је Владика Јоаникије цели свој живот био Христов и Христос његов. Стога осећамо потребу да му изразимо подршку и састрадалну братску љубав. Владика Јоаникије је духовни горостас и зато верујемо, да му ниједна власт не може ништа наудити, нити га савити, нити поломити. Зато позивамо званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију у Црној Гори. Сада је сва одговорност искључиво пребачена на црногорску политичку власт, а по Нашем скромном мишљењу, не треба им никаква посебна мудрост, већ да се угледају на Владику Јоаникија, који је својим поступцима показао да не прави никакву разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Молимо надлежне у Црној Гори, ако ништа друго, да покажу људско достојанство и пусте из притвора Епископа Јоаникија и са Њим заточених његових седам свештеника. У исто време, молимо се Богу и Светом Василију Острошком да укрепе Епископа Јоаникија и његово свештенство, да хришћански издрже и као такви биће победници. Као што после Голготе долази Вакрсење, тако верујемо да ће и после овога страдања Српске Православне Цркве у Црној Гори, молитвама њених угодника, доћи и њено Васкрсење. Извор: Епархија шумадијска

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Цетиње, 4. мај 2020. Умољавамо Владу Црне Горе и Национално координационо тијело које је она формирала, да успоставе цивилизован однос са Српском Православном Црквом у овом времену великих друштвених искушења по сваком питању. Ево има више од годину дана како се Црква на бруталан начин дискриминише и игнорише од стране црногорске власти и то баш у периоду (од почетка прошле године – па све до данас) када наш народ и цијело црногорско друштво потресају велике и значајне теме: правно уређење односа државе са црквама и вјерским заједницама; свеопшта борба за бољу и просперитетнију будућност грађана; борба против вируса чије је ширење у свијету регистровано као пандемија, а који је, Божијим допуштењем, дошао и до нас… Званични и конструктивни састанци представника Владе и СПЦ догађали су се, углавном на иницијативу саме Цркве (изражену путем дописа или јавним позивима или мирним, достојанственим молитвеним грађанским протестима) и било их је, нажалост, премало. О историји једностраног доношења Закона о слободи вјероисповјести нећемо овдје трошити ријечи. О недостатку било какве Владине иницијативе да се, мимо тога, договарамо о узајамној сарадњи по питању рјешавања разних друштвених проблема – излишно је и говорити. Довољно је рећи, да је Влада, својом непромишљеном политиком и тактиком, довела до тога да једино СПЦ од свих традиционалних цркава и вјерских заједница у Црној Гори нема потписан уговор са државом о међусобној сарадњи, све под изговором да се није регистровала, иако Закон из 1977. године то није ни тражио. При томе, Влада до данас игнорише одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 26. маја 2006. године, којом је, поводом стицања независности Црне Горе (21. маја), основан Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори са четири епископије које дјелују у данашњим границама Црне Горе, на челу са Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским. Та одлука је званично уручена од овдашњих епископа тадашњем Предсједнику Црне Горе господину Вујановићу, као што је то потврдила Митрополија актом упућеним 2012. године тадашњем министру унутрашњих послова Ивану Брајовићу (садашњем предсједнику Скупштине). Оба документа представљамо јавности у прилогу уз ово саопштење. И поред тога се свих ових година наша Црква дискриминаторски оптужује за одбијање пријављивања пред државом, што би примјеном новог безаконог Закона произвело њену још изразитију дискриминацију. И коначно – епидемија новог коронавируса! Од самог почетка ове непогоде Црква је разумјела озбиљност ситуације, и моментално – са првим Владиним мјерама (који се испрва нијесу тицали самих вјерских обреда) обуставила сва (бројна и врло честа) окупљања вјерника у својој организацији. Привремено обустављање литија је мјера која је показала нашу максималну одговорност – иако, од самог почетка, није наишла на симпатије великог броја грађана. Ето – има пуно оних који памте да вируса у Црној Гори није ни било – док су трајале црквене литије! О томе – толико. Ко може, до краја и унапријед, Божију вољу знати? Али од самог почетка смо нудили Влади оперативну и конкретну сарадњу. Нудили смо је као најбројнија вјерска институција која окупља највећи број грађана и чији вјерски обреди, самим тим, захтјевају посебну организацију или бар јасне и недвосмислене разлоге обуставе. А њих нијесмо ни видјели ни разумјели у оним мјерама које изричито бране грађанима да се окупе у храму (чак и послије завршеног богослужења!), а дозвољавају, тим истим грађанима, да се у близини тог истог храма, и у исто доба дана окупе пред пиљаром, банкоматом или на градилишту! Од почетка смо нудили нашу помоћ и помогли, колико смо могли, тамо гдје је црногорским болницама било најпотребније. Нијесмо обустављали рад наших народних кухиња у највећим градовима Црне Горе, него смо га додатно појачали. Наше молитве за престанак епидемије су учестале – у свакој градској и манастирској цркви. Тражили смо тјешњу сарадњу са НКТ, како бисмо се боље разумјели, и како не би било неспоразума на терену. Наше су ријечи и предлози тешко допирали до Владе, и често бисмо остајали без одговора. Један једини састанак са љекарима из НКТ имали смо – на нашу иницијативу, уочи Васкрса, иако су вјерски обреди били честа тема саопштења и коментара људи из НКТ. Питамо се – чему толика једностраност? Зашто се Црква толико игнорише? Како другачије да покажемо да смо спремни на сарадњу него овим што смо до сад чинили? Треба ли секуларна држава да организује црквену структуру – своју тзв. аутокефалну цркву (јединствен случај у Европи и свијету), на предлог предсједника државе, или да афирмише као цркву познату минорну племенско-партијску групацију, па да се тек тада и тек тако прихвати испружена рука сарадње? Посљедњи догађаји испред Храма у Подгорици, на Васкрс и ови од јуче; привођење и саслушавање Митрополита у подгоричкој станици полиције и код тужиоца на Цетињу; свакодневна медијска хајка, препуна лажи против Православне Цркве у новинама и на телевизијама и порталима блиским владиној политици – јесу све, само не исказивање добре воље и толеранције! Посљедње ријечи премијера да власт има проблеме ”само са СПЦ” док са другим вјерским заједницама нема – додатно уносе конфузију у све ово, оптужујући Цркву да је против државе зато што не прихвата срамотну дискриминацију садашње власти!? Зато захтјевамо и молимо, по сто пута и без престанка, да се у односима државне власти и Цркве успоставе цивилизовани односи међусобног уважавања и сарадње. У посљедњим мјерама које је НКТ објавило и које ступају на снагу данас, ни једном ријечју се не помиње Црква ни вјерски обреди – а нема шта од друштвених дјелатности није поменуто! Питамо се – на шта то личи, и чему то води? Наставку насиља над установом која је уградила себе у биће Црне Горе? Уколико пак државна власт што прије не прихвати наше минималне захтјеве у вези промјене Закона о слободи вјероисповијести, нама не преостаје ништа друго него да тражимо спас од тог насиља и дискриминације, односно заштиту елементарних вјерских и људских права од међународних фактора. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Прилоге погледајте на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара. Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести. На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике. “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић. Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником. Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу. “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски. Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом. “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић. Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили. Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану. Да будемо сложни и заједно. “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мати Харитина Пећка: Молимо се Господу да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави. Звучни запис разговора Након чертдесет година сестринство манастира Пећка Патријаршија, на челу са својом игуманијом мати Харитином, изнијело је Икону Мајке Божије Краснице Пећке у литији око зидина ове светиње како би умолили Мајку Божију да нас спаси од пошасти која је снашла наш народ и цио свијет – коронавируса. Мати Харитина каже за Радио Светигору да је на ту идеју дошла с обзиром на ситуацију која нас окружује са свих страна, како на Косову и Метохији тако и у Црној Гори, а посебно на коронавирус који се муњевито шири. “Мајка Божија је 1911. године спасила свој народ од колере, када је њена Света икона Пећке Краснице ношена кроз град Пећ, када су читани акатисти по кућама и служена свеноћна бденија. Небројен је број чуда Мајке Божије кроз вијекове. И у овом времену само нас Мајка Божија и Свети угодници Божији могу спасити, молећи се за нас Господу да нам Бог опрости гријехе. По нашем гријеху Бог допушта страдања, како би се ми покајали и вратили истинском животу“, каже мати Харитина. Пећка игуманија каже да су сестре, које се од почетка налазе у изолацији у складу са мјерама које су прописане, изнијеле Икону Мајке Божије у литији око зидина манастира. “Помолили смо се Мајци Божијој за српски народ и цио народ у свијету. Да Мајка Божија умилостиви Господа да нам опрости гријехе и спасе нас свих невоља, како би ми дошли себи и вратили се правом путу спасења душа свих нас, јер из ове невољу само Бог може да нас избави.“ Осврћући се на актуелну забрану присуства богослужењима изазвану пандемијом која влада, мати подсјећа да се дешавало да су храмови били празни за вријеме богослужења и док пандемије није било. “Сада, када треба да сачувамо једни друге и себе саме, наш народ протесује јер не може да дође у цркву. Ми треба да се чувамо како Црква не би била та која би сада изазивала неко искушење. Нико нас не може одвојити од молитве, у срцу и души, у свом дому. Стрпимо се око доласка на литургије. Није лако ни нашим свештеницима, нити нама у манастирима, свима нам тешко пада да испоштујемо оно што се од нас тражи да ми не би били узрок нечије болести и искушења. Помолимо се посебно за наше љекаре који трпе велику жртву у ово вријеме. Свакодневно у манастиру примамо позиве да се помолимо за бројне љекаре који су обољели од ове пошасти. Црква је увијек наш дом, а сада нас нико не може спријечити да се сада молимо у својим домовима. Бог ће зауставити и ово зло и дати боља времена, када ћемо се опет молити заједно у својим храмовима прослављајући нашег Господа и благодарећи Му за његова добра која чини за све нас“, поручује мати игуманија Харитина Пећка. На четврту недјељу Великог и Часног поста, када се наша света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној српској ставропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је празнична Литургија. Након Литургије кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Пећаршије. Ову велику Светињу рода српског православног на рукама су носиле мати Харитина, игуманија пећка, и сестре монахиње ове свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од коронавируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, икона Мајке Божије Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјернима. Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом Пређеосвећених дарова која је данас служена у Цркви Светог Ђорђа под Горицом почело је братско сабрање свештенства Архијерејског протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског. Звучни запис беседе Литургију је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у архипастирској бесједи подсјетио да у току овог Великог и светог поста понављамо чудесне текстове из Светога писма, Старога и Новога завјета, нарочито Псалме и пророштва Светих пророка, дакле све оно што је живо свједочанство о доласку Христовом у овај свијет. Владика је казао да се у овим великопосним данима између осталог молимо и да Господ наш језик прилијепи за грло и огради уста наша својом силом и благодаћу да би наша уста и језик говорили оно због чега су дати и призвани. “Нема мањег органа и нема већега добра, али ни већег зла од људскога језика. Језик који је дат човјеку и уста његова да говоре дивне и чудесне ствари и миришу на Божију благодат, да свједоче име живога Бога и да се кроз њих посвједочује љубав према Богу и ближњима, често постају извор великога зла, отрова, прљавштине и гадости”, подсјетио је Митрополит. У исто вријеме се молимо да Господ такође и нашу душу, срце, ум и сво наше биће преобрази и препороди, да, како је казао, не допусти да наша душа и срце иду у гријехове него да се сабирају и служе Господу. Објаснио је да се молимо да човјек чистим срцем, душом и умом служи живоме Господу и да изнутра из њих извире све оно што је Богом дато и благословено: “Молимо се да и ум човјеков буде обиталиште ума Божијега, вјечнога и непролазнога, а срце човјеково да не буде потркалиште демона и сатанске силе, демонске мржње, зависти, злобе, љубоморе, него да буде извор и мјесто обитавања имена Божијега, обитавање Бога љубави – Оца и Сина и Духа Светога, обитавање Сина Божијега јединороднога. И да Господ сво наше биће, срце, ум и сву нашу душу, испуни собом, својом љубављу према Богу живоме и својом љубављу истинском и правом једних према другима.” Високопреосвећни Митрополит је казао да је то звање човјеково и да је то оно на шта је призван док живи овдје на земљи да би постао сасуд Божије истине, благодати, да би људско тијело постало обиталиште Духа Светога а људска душа, такође, обиталиште силе Божије, доброте, мудрости и милосрђа Божијега. “Нека би нам Господ подарио да и наш језик и наш ум и наше срце и сво наше биће буде обиталиште Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургији поводом храмовне славе Света Три Јерарха у Балатуну поред Бијељине. Преосвећеном Епископу су саслуживали архијерејску намјесник бијељински, протојереј-старофор Љубо Богдановић и умировљени протојереј-старофор Ристо А. Мирковић. Светој архијерејској Литургији присуствовало је мноштво свештеника и вјерног народа, што је још више допринијело овој несвакидашјој духовној радости за нашу парохију. Ове године кум храмовне славе је био господин Драгиша Марјановић, а кумства за следећу годину прихватио се господин Недељко Ћорић. У својој бесједи Епископ је посебно нагласио јединство српског народа ма где је он обитавао. ''Радујем се да смо се данас сабрали овде у Балатуну да прославимо храмовну славу – Света Три Јерарха који су живели на прелазу између 4. и 5. века али су до данас остали поштовани пред Богом и пред људима. Зато се молимо овој тројици светитеља да нас умудре. Дај Боже да наши православни Срби управо од њих уче, а поготово наша омладина и наша дечица, која је данас овде, и широм наше Епархије, на Литургијама. Да уче о Светом Сави и другим светитељима и да се угледају на њих а на неке примере са телевизије, и онда ће дати Бог да се очувамо. Даће Бог и да завршимо и Заветни храм Светога Симеона и Светога Саве који ћемо градити уз нови аутопут који пролази поред Бијељине од Београда до Бања Луке. Храм који ће сабирати Србе са обе стране Дрине и показивати да смо ми један народ'' – рекао је Епископ Фотије у својој бесједи. Извор: Епархија зворничко-тузланска

На празник Светог Атанасија Великог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха срспког, служио је, 31. Јануара 2020. Лета Господњег, свету архијерејску Литургију у храму посвећеном ову угоднику Божјем у Земуну. У свом надахнутом архипастирском слову Владика Стефан је казивао о значају светог Атанасија Великог који је на савршен начин послужио Господу и себе уградио у вечност. Доносимо видео прилог Телевизије Храм:

У свијетлу радосног божићног празника и бројних народних окупљања пред црногорским светињама, позивамо вјерни народ са свештенством Цркве Божије, да истраје у својим мирним и молитвеним протестима, у борби за слободу и права православних вјерника у Црној Гори. Молимо се Богомладенцу Христу, да овдашње власти, колико сјутра, нађу начина да ван снаге ставе антиуставни Закон који су недавно, у глуво и мркло доба ноћи, усвојили у црногорској скупштини, или да изгласају нови, који ће поправити и унаприједити овај поменути. Али ако све буде као до сад – као протекле године, и као претходне четири године – када представници Владе нијесу хтјели да чују ни за какав договор са нама, апелујемо на сваку хришћанску душу, да истраје у протестима за своја грађанска и вјерска права, која су им загарантована Уставом ове земље и њеним, раније донијетим, законима, као и међународним, универзалним људским прописима. У случају да црногорске власти наставе са досадашњом једностраношћу, ми се морамо наоружати стрпљењем и упорношћу, пуним љубави и вјере. Лако може бити, да ће нам за чекање ове земаљске правде, требати више времена него што можемо и замислити. А опет, молимо се Господу, да просвијетли разум судијама Уставног суда, да измјере по Божијој и људској правди, нашу скору иницијативу и да обзнане оно што већ сви виде – како овај и овакав законски текст није у складу са Уставом ове земље, да не помињемо међународно право и правду. То би отворило врата здравом и цивилизованом договору, на добро свих грађана ове земље. Зато, молимо се Богу да разлози за наше протесте нестану – колико сјутра, а да нас, опет, исти Господ укријепи да истрајемо, ако треба, у недоглед! Од када се, ако Бог да, наврши тродневно прослављање Рождества Христовог, па у наредним данима, Црква ће организовати протестна окупљања, мирна, молитвена и ненасилна – два пута седмично. Четвртком и недјељом увече, у термину у ком су се и до сада одвијали, послије вечерње службе и молебана, у мјесним храмовима. Садржај протестних порука, и путању молитвених литија – одредиће народ и мјесно свештенство уз благослов епархијских архијереја. Оно што је сада јасно – док год трају поменута сабрања, њихове поруке морају остати растерећене било какве политизације, странчарења, па и било ког облика национализма, или какве год земаљске идеологије, која нема везе са јеванђелском благом вијести. А све у складу са препорукама Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, од 4. јануара 2020.године. Мир Божији, Христос се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 31. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма. Верницима се, након прочитаног 36. зачала Светог Јеванђеља по Јовану, беседом обратио Владика Јован који је говорио o молитви и њеном есенцијалном значају за живот сваког хришћанина. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Непосредно пред своје страдање, Господ Исус Христос је саветовао своје ученике па им је рекао: “Молите се да не паднете у искушење”. Заиста, ништа тако не може да човека одбрани од нечастивих сила и свега онога што угрожава хришћански живот човеков као што је то молитва. Свети апостол Павле зато саветује хришћане: “У молитви будите истрајни”, и додаје, “бдите у њој са захвалношћу”. Ми се људи често залетимо, па чим наиђемо на прву препреку одустанемо, и човек каже: “Не могу даље”, и одустаје од молитве. Е баш тада треба бити истрајан. Сваки разуман човек треба да испланира време, да зна кад треба да ради, кад треба да се моли, кад треба да спава. Зашто каже апостол Павле да будемо истрајни у молитви? Зато што је молитва побожан разговор са Богом. Док се молимо, ми у ствари пребивамо у Богу, у љубави са Богом и са човеком. Човек који се моли нема времена да буде беспослен, а то значи да је будан и да стражари над собом. Молитва је стражар који нас чува. Док се молимо Богу и док се молимо једни за друге, ми тиме показујемо да смо хришћани. Човек треба да се моли и за непријатеље, а ако се човек моли само за себе онда то значи да не мисли на другога. Свети оци кажу: “Што су плућа телу то је молитва хришћанину”, јер хришћанин молитвом живи, молитвом дише и удише ваздух вечности, ваздух бесмртности, удише у себе све оно што је божанско. Ништа вечно не можемо доживети без молитве. Ако у овом Божићном посту нисмо себе приморали и приволели да се молимо, онда нећемо осетити неку корист од тога што смо само јели посну храну. Без молитве не можемо остварити ниједну јеванђељску заповест. Само човек који је смирен тражи помоћ од Бога. Свети оци су земљом ходили, а мислили на небо. Како су мислили? Молитвом. Молитва је моћна онда када иде из смирења нашег. Она целог човека усмерава ка Богу. Кад се ми молитвом уздигнемо ка Богу, онда нема те нечастиве силе која би нас могла зауставити. Ако хришћанин није молитвен, он онда није у Богу. Молитва смирује човека, а ако човек није у молитви, онда у њему све вене. Кад човек научи да се моли, или, боље речено, кад бива научен од Бога да се моли, његов ум стално ради, стално се моли и он је у благодатном дејству. Ко је ревностан у молитви, он је будан. Зато молитва крепи и поткрепљује човека. За светитеље је молитва била живот. Немаш ли јеванђељске љубави у срцу, бори се искрено и исправно и Бог ће ти је дати. Немаш ли милости, чини то исто. Ми себе морамо да приморавамо на молитву, а Бог ће нам дати молитву и молитвено расположење. Зато ми кад год малаксавамо на јеванђељском путу, знајмо да то долази од наше немолитвености, или слабе молитве. Без молитве не можемо ништа добро да учинимо, браћо и сестре, јер молитва прати веру, а вера прати молитву. Љубав прати молитву, а молитва прати љубав. Браћо и сестре, молитва је најхрабрији стражар људске душе. Зато да се помолимо Богу браћо и сестре, да се наоружамо молитвом, да би наоружани молитвом могли да схватимо духовни смисао празника Рођења Христовог којем идемо у сусрет. Да нам молитва помогне да нам се отворе духовне очи, да духовним очима сагледамо све оно што је Господ учинио за нас. Највеће чудо које је Господ учинио за нас јесте Његов долазак у овај свет, Његово Рођење, Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење, то је највеће чудо, а тамо где је вера тамо су и чуда, а где је молитва онда се и чуда дешавају. Бог вас благословио.”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

На празник Материце, у недељу, 29. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију п у храму Светог Пантелејмона у Нишу у саслуживање свештенства и монаштва Епархије нишке. У року Свете Евхаристије обављена су два рукоположења у чин ђакона и презвитера и једно рукопроизвођење у чин протођакона. Звучни запис беседе На крају Свете Евхаристије беседио је Преосвећени Владика нишки Арсеније, а највећи његове беседе био је надахнуд тешким страдањем наше браће и сестара у Црној Гори. "Молимо се за нашу браћу која страдају тамо, да их Господ укрепи, да им да снаге да издрже у овим тешким данима гоњења. На жалост, све се то догађа пред рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Нека Господ укрепи све њих и све нас да будемо истрајни, да удемо истинити сведоци Христови, да будемо достојни имена Хришћанскога и Господа нашег Исуса Христа који је зарад нас и из љубави страдао на Крсту" поручио је Преосвећени Владика нишки Арсеније. Извор: Радио Глас

Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске уочи празника Светог Петра Цетињског: Молимо се Светом Петру Цетињском да нас помири и исцијели од богоубилачког и братоубилачког духа! За славу Светог Петра Цетињског и Светог Апостола и Еванђелиста Луке добише Митрополија црногорско-приморска и Митрополит Амфилохије честитку од Предсједника Владе господина Душка Марковића, с обећањем да ће нашем ”тирјанству стати”, законито, ”ногом за врат” и ”довести нас к познанију права”. Хвала господину Предсједнику на овом поздраву ћивоту Светог Петра, градитеља и вјечног владара Црне Горе, утемељитеља њеног законодавства. Чудна је, међутим, његова тврдња да Црква као установа која је утемељила све европске законе, па и црногорске, ”не поштује ни један закон”. Не сумњамо да власт може ”за један дан и једну ноћ” срушити цркву Бога Љубави на Румији и крстионицу на Михољској Превлаци. Додуше, сумњамо да може за тако кратко вријеме то урадити са око седам стотина храмова у Црној Гори обновљених од стране Цркве, међу којима и храмове Светог Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару. Оно пак што смо очекивали од предсједника за славу није рушење обновљеног храма Свете Тројице на Румији, срушеног од Турака 1571. године и других храмова, него дозвола за обнову храма Светог Петра Цетињског на Ловћену, срушеног од његових претходника властодржаца и повратка у ту цркву Петра Другог Ловћенског Тајновидца, као и за обнову храма Светих Архангела на Михољској Превлаци срушеног од древних злотвора и рушилаца. Што се тиче дијалога о Предлогу закона о слободи вјероисповијести, сва јавност Црне Горе и Европе види и знаде да га Црква непрекидно подстиче и тражи противећи се не закону него његовом насилном наметању, тражећи реституцију раније отете имовине и противећи се отимању њених храмова, грађених до 1918. године, предвиђеном предлогом закона. Припрема ли се то власт која је посљедњих тридесет година допринијела разарању и пљачки стотина предузећа, оставивши десетине хиљада радника без хљеба и посла, да опљачка и отме и храмове Цркве Божије да би стварала своју безбожну партијску ”цркву”? Прослављајући Светог Петра Цетињског, Светог Апостола и Еванђелиста Луку и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, молимо се помиритељу закрвљених племена, да и нас данашње Црногорце помири и исцијели од богоубилачког и братоубилачког духа којим је народ Црне Горе затрован, нарочито послије Другог свјетског рата, те да нас умудри да не заборавимо ону свету Његошеву ”коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”! Из Митрополије црногорско-приморске

Поводом славе храма Светих и праведних Јоакима и Ане, Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом служио је 22. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у селу Вукшић Поље код Милића. Саслуживали су протојереји-ставрофори Душан Спасојевић и Илија Чупић и ђакон Будимир Гардовић. После свете Литургије обављен је трократни опход око светог храма, благословљено славско кољиво и преломљен славски колач. -Посебно вам честитам 80-годишњицу освећења овог храма, храма који је 1939. године подигнут на посебан и чудесан начин. Као некада Свети и праведни Јоаким и Ана и овдје су у вашем селу свето, честито и побожно живјели ктитори овог храма Неђо и Милојка Цвјетковић. Рекох на чудесан начин претпостављајући да ви знате чудесно јављање Светих и праведних Јоакима и Ане ктитору Неђи. Они су му јавили да је овдје, на овом мјесту од давнина била света црква, коју су богоборни мухамеданци порушили. Заповједили су му да подигне ову цркву што он и учини током 1938/39. године. Њихову вјеру и молитвеност Бог је наградио овом црквом, овим храмом, који ево данас слави своју крсну славу, коју вам још једанпут честитам, беседио је Митрополит. У наставку данашњег храмовног славља кумови крсне славе приедили су трпезу љубави за све који су се данас окупили око овог светог храма и сабрали се на свето богослужење. Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу, 03. августа 2019. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, служен је парастос жртвама страдалим у војној операцији Олуја 1995. године. Парастос је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије уз саслужење братства Саборног храма. Молитвеног учешћа су узели и представници Срба у Хрватској предсједник Српског народног вијећа Борис Милошевић, Амбасадор Србије у Хрватској Мира Николић, предсједник СДСС Милорад Пуповац и други. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања? — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе. — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете? — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље. — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине? — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично. — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате? — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини. Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“. Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол. Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка. — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе? — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком. Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака. — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови? — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу? Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога. Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију. Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света. Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16). Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) служио је на дан прослављања св. Петра и Февроније 08. јула 2019. године, свету Литургију у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју Руске Православне Цркве у Београду. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Како бележи Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, Преосвећеном Епископу саслуживали су старешина Подворја протојереј Виталије Тарасјев, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић из цркве св. Марка на Ташмајдану, јереј Иван Делић из Епархије банатске, о. Михајло Рапајић из Покровске цркве на Звездари, протођакони Стеван Рапајић и Младен Ковачевић, ђакон Владимир Руменић уз појање хора Руске цркве у Београду и бројни верни народ. После свете Литургије, беседу је произнео старешина храма, прота Виталије Тарасјев, који је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и викарном Епископу г. Стефану на љубави и благослову. У спомен на данашњи дан, прота је Епископу Стефану поклонио посебну бројаницу коју је од камена са Урала израдила једна благочестива жена из околине Троице-Сергејеве Лавре. Преосвећени Епископ Стефан је у беседи заблагодарио домаћину и истакао значај породичног празника који је установила Руска Православна Црква у славу Господа а у част св. Петра и Февроније, рекавши да није добро бити сам и да би човек требао да води свој живот у правцу Јеванђељских заповести. У човековом животу је најважнија молитва, али и молитва једних за друге. Данашњем литургијско сабрању присуствовао је и отправник послова Амбасаде Руске Федерације у Србији г. Денис Кузнедељев и заменик директора Руског дома у Београду, г. Јевгеније Дјомин. Извор: Радио Слово љубве

У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији. Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији. – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ. Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир. Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници. Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије. – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова. Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања. – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу. Милош се надовезије на њене речи и додаје: – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли. Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији: – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У двадестседму недјељу по Духовима, Свету литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Љубомир Јовановић уз саслужење јереја Младен Томовић. Након што је отац Љубомир прочитао причу из Јеванђеље о згрченој жени, присутнима се обратио отац Младен који је казао да нас данашње Јеванђеље поучава о дијелима милосрђа и говори како не треба да будемо немилосрдни и да морамо бити благи срцем својим. Јеванђеље описује дан суботњи – дан молитве у Јерусалиму кад је Господ излијечио жену згрчену а старешина синагоге хтједе да прекори Исуса пред народом како не ваља радити суботом: „Али не хтједе Га он прекорити због тога што је бранио закон Мојсијев, него што је био горд и самољубив и што је тиме хтио да унизи Господа и Његово дијело, које је велико.“ Појаснио је отац Младен да је Господ током свог живота на земљи лијечио људе од неизлечивих болести и радио велика чуда Својим ријечима, додиром и вјером људи коју је Он препознавао а која им је помагала да оздраве. Безумног старешину, Господ је разобиличио пред народом говорећи му да он суботом одрешава свога магарца, краву, напаја их и храни, а како онда да не излијечимо жену која је толике године од болова згрчена. „Суштина овога Јеванђеља је дјело милосрђа, осјећајности, љубави, коју ми људи треба да имамо једни према другима. Кад видимо брата свога у невољи треба да му помогнемо, ако не можемо физички или материјално, онда духовно, савјетом, молитвом. Суштина је, оно што је најважније, требамо једни за друге да се молимо Богу“, истакао је отац Младен. Објаснио је да је поука данашњег Јеванђеља да будемо благога духа, да Господ од нас тражи да имамо у себи ту благу нарав, чисто срце Подсјетио је да се и свети пророк Давид моли: Срце чисто саздај у мени Боже и дух прави обнови утроби мојој (Псалм 50): „То је оно за шта треба да се молимо како би могли да имамо снаге за дјела милосрђа. Али та дјела треба да се огледају управо у томе да препознамо кад је брат наш у невољи, нарочито у невољи духовној и тада треба да хитамо да му помогнемо.“ Поучавајући вјерне да треба да се молимо Богу, да нам да снаге и своју благодат, како би могли то да препознамо, отац је истакао да зато и долазимо у храм, молимо се Богу, постимо: „Ево почео је Божићни пост, нека би нам био на спасење, здравље и отрежњење. Да искористимо овај пост да чинимо дјела милосрђа, да учинимо добро ближњима и свима који нас окружују.“ Отац Младен је позвао да у том духу милосрђа и милости које треба да чинимо помогнемо и наш народ на КиМ који је задесила још једна велика невоља. Осврћући се на тренутно дешавање на Косову и Метохији, јереј Младен Томовић је позвао сав добронамјерни народ да у оквиру својих могућности узме учешћа у акцији Црквене општине Бар и Српског културног друштва „Слово љубве“ прикупљања средстава за куповину 20 тона брашна за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. „Нека то буде дијело милосрђа, које за почетак треба да урадимо, како би помогли нашој браћи на Косову и Метохији, како би помогли сами себи. И не само да чинимо то милосрђе, него да се молимо Богу за нашу драгу браћу и сестре на КиМ, који тамо бране православље и наше највеће светиње, нашу духовност, одакле смо потекли, одакле црпимо енергију духовну коју нам они дају а исто тако коју и ми њима треба да дамо. А даћемо ако се будемо молили Богу за њих“, казао је јереј Младен. Објаснио је да не треба да дајемо само новац и било које друго материјално добро, најважније је да се молимо Богу за њих да истрају и да опстану на нашој Светој земљи: „Тешка су времена. Била су некада тешка времена, али ово данас нама се чини најтеже. Зато треба да се молимо још више Господу, како би издржали све тешкоће, искушења, недаће, све оно што нас је задесило како овдје у Црној Гори, тако и на Косову и Метохији, и свуда гдје наш народ обитава и борави“ поручио је у надахнутој бесједи јереј Младен Томовић. Народ је у великом броју приступио светим Христовим тајнама, а сабрање је након завршетка Свете службе, настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани данас је у разговору за Радио-Светигору позвао вјерни народ да вечерас и сјутра дођe у манастир и заједно са дечанском братијом прослави ктиторску славу ове светиње – празник Светог краља Стефана Дечанског. ,,Имамо ових дана мало нестабилнију ситуацију, али то је овдје уобичајено и надамо се да се неће нимало одразити на нашу прославу“, каже отац Сава. Прилог радија Светигоре ,,Политику треба пустити политичарима, али ми када говоримо о неким политичким питањима, ми говоримо искључиво с позиције очувања нашега народа, јер кад год видимо да се то одражава на наш народ мислимо да имамо моралну обавезу да дигнемо свој глас и да кажемо шта није у реду и да упозоримо. Још јуче смо упозорили да може доћи до проблема, јер су неки наши свештеници били свједоци да се крећу јаке полицијске снаге према Митровици и да је било јасно да ће нешто да се деси. Чак су провоцирали наше свештенике. Полицајац му је показивао гестикулацијом да ће да га закоље. То су класичне провокације на које смо ми, нажалост, навикли“, казао је игуман Високих Дечана. Свечано празнично бденије у манастиру Дечани почеће вечерас у 17 часова, а Свету архијерејску литургију сјутра ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит дабробосански г. Хризостом и Владика рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење свештенства наше Свете Цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга браћо и сестре, драга наша духовна чада, у овој ноћи прије 2018 година, ,,роди нам се Спас, који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк 2, 11). У овој ноћи дакле прије 2018 година, није се родио још један јунак кога упамтише људи по његовој храбрости, нити се родио још један човјек-праведник кога је историја упамтила по његовим добрим и племенитим дјелима, нити се родио још један паметан човјек интелектуалац чијим мислима се дивимо, него се родио ни мање ни више него ли сâм Бог. Бог дакле, који је створио све видљиво и невидљиво, који влада свим свјетовима и који постоји од вјечности и у вјечност, ,,кад дође пуноћа времена…посла Бог Сина својега, који се роди од жене‟ (Гал. 4,4). У селу Витлејему надомак Јерусалима, у штали јер ,,не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 7), Пресвета Дјева Марија рађа Бога који постаје човјек Исус Христос. У овом чудесном дјетету, како народ каже ,,малом Богу-Божићу“, велики Бог се приближио малом човјеку. И не само да се приближио него се с њим сјединио, толико да човјек нема више никог ближег себи, од свога Творца Бога Господа. Но, погледајмо ноћас како се то Бог родио и постао човјек. Прије свих вјекова, изнад простора и времена, одувијек је постојао и постоји Бог који је Отац, Син и Свети Дух. Они живе у свом савршеном бићу који не зна за муке, бол, страдање и смрт, међусобно прожети савршеном љубављу, коју људски језик не може описати. Не чувајући ову љубав само за себе, Отац, Син и Свети Дух су ту своју савршену љубав показали и човјеку. Као што рече св. апостол Јован Богослов : ,,У томе је љубав , не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега“ (1Јн 4, 10). Посла Бог Отац дакле, свога вјечнога Бога Сина из савршеног божанског бића у којем нема, како рекосмо муке, бола и страдања, у овај наш свијет да се роди као човјек, да са нама поживи као прави правцати човјек и доживи све наше муке, боли и страдања. Ово је зато ноћ љубави, вјере и наде. Јер, ко би уопште очекивао да ће велики Бог постати човјек и да ће бити рођен од Дјеве Марије без мужа? Ко би се надао томе да ће у неком малом селу, далеко од очију јавности, у штали, у сиромаштву и бједи, бити рођен наш Творац и Господар свијета? Молимо се зато Богомладенцу Христу да нас све надахне таквом надом. Да својом благодаћу посјети сваку душу православну широм ове наше Крајине, која је у свему слична овој сиромашној и бједној штали витлејемској. Но, иако бједна, Бог Господ је изабрао баш њу, да се ту роди Господ наш Исус Христос. Њему, великоме Богу и Спасу нашем Исусу Христу се молимо за све вас, драга наша духовна чада, поздрављајући вас познатим ријечима: Мир Божији, Христос се роди! О Божићу 2017. Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, + Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ