Претражи Живе Речи Утехе

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ Не може се добити рат протеривањем и уништавањем сопственог народа Молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа (Фото А. Васиљевић) Иза нас је обележавање још једне годишњице акције хрватске војске „Олуја” чији је исход прогон више око 250.000 Срба из Крајине, још једном су се у Србији оплакивале жртве, а у Хрватској славила победа, први пут уз присуство представника српске мањине у Книну. Могу ли цркве, Српска православна и Католичка у Хрватској да покажу пут помирења када и њихови великодостојници тих дана с једне стране служе опела, а с друге мисе захвалнице. Чини ми се да је прави час за овакав разговор, с обзиром на мноштво отворених питања, нерешених проблема и многих искушења, каже одговарајући на ово питање у интервјуу за „Политику” патријарх српски Иринеј. – Када је реч о тзв. Олуји, коју славе наши најближи суседи, али и начелно у вези са ратним победама уопште, сетимо се како наш савремени светитељ Јустин Поповић не мислећи само на Хрвате или Немце, на Шиптаре, него и на друге Енглезе, Русе, и нас Србе каже: „Ратови су пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету”. А ја додајем: може ли држава добити рат протерујући и уништавајући сопствени народ? Наравно да не може. Сигуран сам да је та еуфорија опијености злом прошла, осим код оних најусијанијих глава. Макар када схвате да је за тих 250.000 Срба кренуло и свакога дана пут земаља запада крећу пуни возови и аутобуси младих. Празни се, кажу ми, не само северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, него и пребогата Славонија. Има ли места слављу када вам цвет младости одлази да гради туђе градове, оре туђе њиве, лечи туђу децу... Прошло је више од две деценије, а тамо оба народа још увек живе у последицама рата: социјалним, психолошким, економским. Нека свако чини своје, нека славе они ако мисле да имају шта, али молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа. Утисак је да се код хрватских власти појављују почетни знакови да је могућа и таква њихова политика. Уколико је то заиста тако, онда и наши народни прваци, као представници народа страдалог у геноциду, треба да, чувајући националну свест и достојанство свог народа, прихвате сваку прилику која може допринети мирнијем сну и бољем животу нашег народа у Хрватској. Да десетине села на Банији, на Кордуну, Лици и другде у којима живе Срби добију електричну енергију. Једино тамо у читавој Европи постоји мноштво села без електричне енергије. То не значи да треба да са њима славе, али сарадња је неопходна са онима који желе нормалан живот и благостање за све људе. Ми се, овде у Србији, залажемо и подстичемо наше власти, да испуне све разумне потребе хрватске мањине. Исто тако, верујемо да су то и за Владу Хрватске достижни циљеви, и да српски представници требају да са њима сарађују за добробит свих – каже патријарх српски Иринеј. Неуспехом су окончани недавни преговори представника Епископског савета у Црној Гори и црногорске владе. Како оцењујете позицију Цркве у овим преговорима, али и њен тренутни положај у Црној Гори? На питање какав је положај наше Цркве најбоље су зимус одговорили и стари и млади, по мећави у Васојевићима или по бури у Паштровићима, широм данашње Републике Црне Горе, носећи на иконама и у срцу Светог Саву, Светог Василија Острошког или Светог Кнеза Лазара, и са уздигнутим тробојним барјацима Српске Цркве бранили светиње. И став Цркве у данашњој Републици Црној Гори, али и свуда где има наших епархија, црквених општина, манастира, храмова и парохија је кристално јасан. Српска Православна Црква има свој Устав, своје устројство, своје прописе који решавају начине регулисања свих важних питања. У таквим законским и канонским оквирима могу бити решена и сва отворена питања на том подручју. То је став Светог Архијерејског Синода, то је мој став. Такав је и став Сабора. А што је исто тако важно, такав став је недвосмислено показао и народ у тамошњим епархијама. Ова криза потврдила је ону латинску: Vox populi – vox Dei! Ни народ, ни Црква не прихватају расправу о питању: чији су српски православни храмови? Ни народ, ни Црква не пристају на било какву промену устројства, на нарушавање црквеног и народног јединства. Патријарх српски то поготово не прихвата, свиђало се то неком или не. Када је 1998. године, доведен у Патријаршију, млади председник или премијер Ђукановић, не сећам се његове тадашње функције, представљен је као будућност, снажна перспектива српског народа. И он је тако тада говорио и обећавао. А данас, туга ме обузме када видим коликo дубок може бити људски пад. Са таквима се годинама договарати и преговарати? Са таквима тражити могућност компромиса? У то не верујем. Плашите ли се могућности да ће се црногорски законски модел прелити и на светиње на Косову и Метохији, које су иначе под константним претњама: од физичког уништења до грубог фалсификовања њихове историје? Реална слика је, нажалост, обрнута и утолико још тужнија. Они који су се, као што рекох, некада представљали као нада и будућност српског народа у Црној Гори, данас се понашају као да су им „узор” шиптарски терористи. Сетимо се само арогантних измишљотина да су Високе Дечане подигли племићи из породице Нимани? Ја одлично познајем и поштујем косовско-метохијске Шиптаре. У основи, то је племенит народ горштачког етоса. Али, уз сво поштовање према њима, не можемо им уступити онај део историје, део духовних и културних споменика који им никада није припадао у историји. Или, узмимо само још један пример: служење римокатоличке мисе на остацима православног храма Светог Николе у Новом Брду, познате задужбине средњовековних српских владара. Они, пак, који би помислили да и за милиметар попусте притисцима Марковића, Ђукановића и њима сличним, којима ништа није свето и који немају поштовања чак ни према сопственим прецима, имали би убрзо новобрдски пример у Морачи, Савини и другде. (Фото И. Милутиновић) Да ли сте разговарали са епископом диселдорфским и све немачке Григоријем после његове изјаве којом је проблематизовао издвајање буџетских средстава за градњу Храма Светог Саве у доба епидемије вируса корона и Вашег саопштења у којем сте навели да је перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији? По том питању још увек нисмо разговарали. Чуо сам да се тим поводом огласио преко видео-снимка на интернету. Али архијереји међусобно тако не опште. Зна се како, и којим путем, се износе различити ставови, као и који су начини да се решавају проблеми са којима је Црква суочена. Српска Православна Црква прославља ове године сто година уједињења Српске Цркве, а век постојања обележава и Православни богословски факултет. Део академске заједнице, професора овог факултета, па и руководства Универзитета у Београду сматра да Свети архијерејски Синод, којим председавате, има превелики утицај на овај факултет и да нарушава његову универзитетску аутономију. Како Ви гледате на ове примедбе? Побогу, на Православном богословском факултету се школују, пре свега, будући ђакони, свештеници и архијереји Српске Православне Цркве, затим будући православни вероучитељи, катихете. У Статуту пише да је Факултет установа Српске Православне Цркве и државе Србије и да је под пуним духовним и канонским окриљем Српске Православне Цркве. Сетимо се само да је тај исти Статут због жалбе неког атеистичког удружења већ био на Уставном суду где је позитивно оцењен. И поред тога, неки из универзитетске заједнице, који су се већ експонирали као политичка оријентисана и антицрквено расположена групица људи, препознавши се са пар сличних у факултетском сословију, износе сумње у Статут и тиме збуњују академску јавност. И то је проблем. Такви се чујем, исто преко интернета, свакодневно ругају својој Цркви, Синоду, најугледнијим архијерејима, колегама професорима. Тајно снимају шта говоримо, снимају како пале слике најугледнијих владика, па то објављују... Тешко је то разумети јер им је Црква дала све што је могла, па и више од тога, а ништа им није ускратила. Што се статуса факултета тиче Свети Архијерејски Синод узима у обзир различита решења и неће журити са одлуком. Покојни Зоран Ђинђић је 2000. године дао кључни допринос да се учини ништавном и непостојећом одлука комунистичких власти о искључењу Факултета са Универзитета јер је био мишљења да Богословски факултет са својом традицијом и угледом у свету чини част универзитетској породици. Али он је био и Србин и Европејац без комплекса. А проблем свих оних са Факултета којима је тесна сопствена кожа, решићемо на добро Цркве, али суштински и на њихово лично добро. Колико је пандемија вируса корона променила живот Православне цркве? Да ли је, на пример, променила црквену праксу везану за Свету тајну причешћа, будући да су неке православне цркве учиниле извесна прилагођавања приликом давања причешћа? Црква постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се у Евхаристији – реално, а не метафорички или символички – причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим. Из тога следи и наша вера да је причешће Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игњатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Према томе, Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. У своје време мој претходник, блаженопочивши патријарх Павле, који сигурно није богословствовао чисто „академски”, него благодатно-подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, одговарајући на питање да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, недвосмислено је писао да не треба. Притом, се позивао на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали.” За две хиљаде година хришћанства никад се нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! Истина, било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама. Имајући ову веру и Православно Предање на уму, као поглавар наше помесне Цркве сматрам да би било какво увођење новине у вековну праксу везану за начин причешћивања било погрешно. Како гледате на одлуку турског председника Реџепа Таипа Ердогана да Света Софија поново постане џамија? Је ли то још један ударац за подељени православни свет или ново бреме у односима хришћана и муслимана? Недавно сам упутио Турској апел Светог Архијерејског Синода да се пронађе компромисно решење за цркву Свету Софију, која је један од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа читавог човечанства. Наравно, предложена решења морају да уважавају политичку реалност и државни суверенитет. Рекао сам да је могуће да ова црква остане музеј или да се, с обзиром на пространост и монументалност, омогуће повремена богослужења за обе вере. Ми се молимо, пре свега, да се сачува мир и да ова, рекао бих, употреба вере у политичке сврхе не изазове друге последице. Нама, православним Србима, Црква Свете Софије заузима посебно место у срцу и души јер преко духовног родитељства које она оличава, стекли смо и своје духовно благо које оличавају Грачаница, Дечани, Крушедол, Жича, Крка у Далмацији, Храм Светог Саве и сви наши дивни храмови у земљи, региону и широм света.

Саопштење за јавност, Цетиње, 22. јул 2020. године Српска Православна Црква у Црној Гори у протеклих годину дана има велики проблем са чињеницом да је у Скупштини Црне Горе усвојен Закон о слободи вјероисповјести, на начин да ова Црква није консултована на ”отворен, инклузиван и институционалан начин” како је то препоручивала Венецијанска комисија и друге релевантне међународне адресе. То је учињено без адекватне јавне расправе и без поштовања процедура уобичајних за доношење закона у овој држави. Поменути закон има претензију да мимо уставних одредби и других прописа ове земље црквену имовину преведе у државну својину. Поред тога, он је начињен и са намјером да преуређује статус и идентитет Српске Православне Цркве у Црној Гори, а све у складу са неуставним настојањем владајуће партије, више пута јавно и недвосмислено објављене, да жели да формира неку своју ”државну цркву”. И поред свега тога, Црква је своје бројне примједбе (најприје достављене Влади и међународним институцијама, у обиму од преко деведесет куцаних страна) свела на корекцију свега 6 од укупно 66 чланова, колико овај закон садржи. Ради добра и мира, ради највеће могуће сагласности свих у Црној Гори, подржали смо 90% овог и оваквог законског текста. Онда кад су започели наши мирни и молитвени протести вјерника и грађана и кад је већина православног црногорског становништва отворено и јавно подржала наш став око овог закона, ми смо пред Владу ЦГ изнијели такву компромисну формулацију која тражи измјену три члана која се тичу регистрације цркава и вјерских заједница, и још три која се тичу третирања власништва црквене имовине. Ова посљедња три (чланови 62, 63 и 64) представљају засебну тематску цјелину и обједињена су истовјетним анти-законским настројењем (кршењем важећих црногорских прописа и судске праксе) и непримјереним убацивањем својинско-правних тема у закон који се тиче вјерских слобода и људских права. Од првога дана кад је овај закон усвајан, па све до данас, било смо мишљења да је брисање сва три ова члана, и замјена бољом, правнички јаснијом и праведнијом формулацијом, минимум свих наших минимума по овом питању. Другим ријечима, опстанак било којег од поменута три члана, сматрамо, трајно би нарушио црногорски правни систем, и Православну Цркву дискриминисао у односу на друге цркве и вјерске заједнице. Дакле, нити смо икада тражили по сваку цијену да цио Закон буде писан по нашем диктату, нити смо икада били против да се у Црној Гори, држави свих нас, ово питање на уставан и законски начин регулише. Са овим нашим ставом упозната је цјелокупна црногорска јавност, али и амбасаде угледних свјетских демократија, као и институције Европске Уније и Уједињених Нација. Вјерујемо да је управо на препоруку и утицај међународних институција дошло до дијалога Владе и Српске Православне Цркве у фебруару и марту ове године, упркос почетном ставу овдашњих властодржаца да се о усвојеном закону нема шта преговарати ни са ким, односно да се може дискутовати евентуално само о његовој примјени, али никако о промјени. Почетком марта 2020.г. ипак смо имали понуду Владе да се прича и о промјени законског текста. Тада смо, на првом састанку тзв. експертских тимова, изнијели детаљну аргументацију у погледу брисања поменутих чланова (од 62 до 64) за коју је од стране представника Владе речено да је ”стручна и аргументована”. Ово значи да наши захтјеви по овом питању нијесу били ни антидржавни, ни неутемељени, већ крајње умјесни и, што је најважније, оствариви. Владини експерти су тада примили к знању наше примједбе, и обећали да ће нам на њих одговорити цивилизовано, благовремено и написмено, како смо их и ми њима доставили. Јако је важно нагласити да том приликом, а ни раније код самог изгласавања Закона, није било помена о проблематичности друга три наша предлога о измјени чланова који третирају питања регистрације. Напротив, речено нам је како ту нико не види неко велико питање – што смо разумјели као природан став. Јер, прије свега, обавезу регистрације за Српску Православну Цркву у Црној Гори (као традиционалну и вјековну Цркву на овим просторима нијесу предвиђали ни претходни црногорски закони, а друго – регистрација није једина и искључива форма потврде правног статуса неке цркве или вјерске организације у модерној држави, и то зна цио цивилизовани свијет. Али, без обзира на све то, Црква је Влади ЦГ доставила умјесан предлог како да се утврди правни статус Митрополије и свих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, који је близак претходним законским рјешењима, и који показује да никада нијесмо бјежали од евидентирања (пријављивања) своје дјелатности пред државним органима. Услиједила су четири мјесеца потпуног ћутања од стране Владе. Од марта до маја, то ћутање донекле можемо да оправдамо трајањем епидемије, иако, с обзиром на важност теме, никако нам није објашњива тотална обустава комуникације са Владом по овом питању. Техничких могућности је свакако било, али одговора Владе није било. Ово нам је још чудније ако знамо да смо састанке од јуче и прекјуче водили у много тежим епидемиолошким условима него што су били у марту и априлу кад је дијалог прекинут. А додатно оптерећење за Цркву причињава чињеница да смо се званично обратили Влади 11. маја, са позивом на наставак преговора – и до прије неки дан, није било никаквог одговора. Морамо се сјетити да је таква била пракса ове власти и током 2019. године, када су мјесеци пролазили у потпуном ћутању и обустави комуникације. Незванични састанак двојице наших архијереја са предсједником и премијером Црне Горе, боље и да не помињемо, јер је он више протекао у тону расправа о статусу Цркве у Црној Гори (чиме смо још јаче утврђени у ставу да државни врх има антиуставна настројења), него у разговору како да довршимо преговоре о Закону (који, за разлику од претходне, јесте тема у ингеренцији државних власти). Тадашња наводна понуда да се примјена Закона обустави до одлука Уставног суда или касније Суда у Стразбуру, је вишеструко неутемељена и унијела нам је додатни осјећај несигурности јер: нити Устав дозвољава могућност обуставе дјеловања већ изгласаног Закона; нити је правно извјесна околност одлука Уставног суда (нема јасног рока ни за почетак ни за завршетак његовог дјеловања) који тренутно ради у в. д. стању; нити Суд у Стразбуру дејствује прије него што се Закон почне примјењивати. Дакле, нуђено нам је нешто што нити је реално, нити је самим тим спроводиво. Нашу објаву да послије Петровдана не желимо преговоре, упутили смо само и једино из разлога што ни тада ни данас нијесмо жељели, да након толико времена стрпљења, чекања и спремности на разговоре – све добије контекст предизборних активности владајуће партије. И данас сматрамо да је то један принципијелан став. Ипак, и поред свега тога, на позив из Владе смо се одазвали, иако је термин за разговоре био вишеструко непримјерен, како због поменутог политичког контекста, тако и због све горе здравствене ситуације (која је, подсјећамо, Влади била разлог за четворомјесечну и једнострану шутњу). А да не говоримо о негодовању великог броја вјерника зашто се под таквим условима уопште прихвата тај позив. Међутим, вјерни дијалошком и љубавном бићу саме Цркве, узимајући у обзир и најмању могућност да до неког договора ипак дође, пошли смо на разговоре. Надали смо се да нас чека барем наставак онога што смо обуставили у марту. На нашу велику жалост, грдно смо се преварили. Као да никада ништа нијесмо причали о суштини наших примједби на 6 проблематичних чланова Закона, дочакао нас је предлог да се од фамозна три члана (62 – 64) мијењају само два!? Иако је свакоме јасно да је тај синопсис три антиуставна члана неодвојив, и да задржавање бар једног у изворном облику обесмишљава било какву промјену друга два. То смо исцрпно образложили владиним експертима у обје фазе разговора и сва стручна јавност зна о чему се ту ради. Ни на нивоу принципа, а ни на нивоу практичне употребе оваквог закона у судској пракси, Цркви није прихватљиво да остану формулације записане у одредбама члана 62. Само неко крајње неупућен у тему, а људи из Владе то нијесу, могао би да каже или пита ”Зар Вам је мало што смо промијенили ова друга два члана”? Прописивање ”државне својине” над објектима који су законски уписани на ”треће лице” (у овом случају Цркву), тек тако, законским указом – јесте шамар црногорском законодавству, али и самој Цркви – који нас је и извео на улице, и који не можемо превидјети због намјере Владе да нам половично услиши остале примједбе. И то није никаква ”накнадна памет” или још мање инат – него наша примједба записана на амандману достављеном Скупштини, још у децембру прошле године! Суштина је сљедећа: црквену имовину нећемо отимати онако брутално како смо најприје изгласали у скупштини, али остајемо при основној намјери да је отмемо. Црква сада има већу комоцију на судовима, али ће судови и даље судити по закону који тврди да је некада било – нешто што никад није било! Али, то би све, можда, могао бити предмет даљих преговора и разговора са неким добронамјеним партнерима, да нас није дочекао захтјев у форми ултиматума ”Ове наше корекције, на које смо пристали – добићете ако се региструјете”!! Баш тако су наступили из експертског тима Владе, на почетку састанка 20. јула. Прва, од 4 тачке нашег ”Предлога о измјенама и допунама Закона” односи се на измјену члана 24. Тај члан прописује регистрацију, безмало као обавезу за цркве и вјерске заједнице – док ми у предлогу нудимо евидентирање као једнако признату и препознату правну тековину цивилизованог свијета. С обзиром да је мотив наших састанака управо био разматрање простора за промјену законског текста, а никако за безусловну примјену законских одредби – то смо доживјели као нарушавање самог духа нашег састајања и преговора. Садржајно гледано, ни овај Закон, овакав какав је – не предвиђа обавезу ничијег регистровања, нити је појам обавезне регистрације био познат Цркви у ранијим рјешењима црногорског законодавства, иако премијер погрешно тврди да је то била обавеза по претходном закону у којем уопште није ни постојао појам регистрације. Да је постојала обавеза пријаве већ постојећих вјерских заједница, не би се ваљда чекало све до 2010. године да се тако нешто затражи од Митрополије и епархија Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Напротив, могућност (а никако обавеза) регистрације јесте цивилизован институт правне и демократске државе, а овакво условљавање обавезном регистрацијом, јесте само и једино, потврда нама хришћанима – свештенству и вјерном народу, да је ова власт непоколебљива у прогону Цркве и настојању да од ње начини неку државну институцију. А то доживљавамо као атак на секуларно устројство земље, записано у њеном највишем правном акту. Народски речено и да сваком буде јасно: држава хоће да нас упише и третира као јучерашње, иако смо давнашњи. А тако јучерашњи немамо рашта доказивати да смо ми они који су вјековима градили и одржавали црквену имовину у Црној Гори. Наравно – све се то доказује на суду, али зашто нам ова власт, пред државним судовима и шалтерима, прекраја крштеницу? Води ли то објективном и праведном суђењу или превари? Примјеном сада важеће одредбе члана 24. и довођењем Цркве у ситуацију да ”правно постоји” од дана регистрације, односно да она нема правни континуитет са претходним временом, доводи се у несигурност и она црквена имовина настала послије 1918.г. На тај начин та би имовина представљала тзв ”ничије ствари” и по том основу могла би да пређе у државну својину, нарочито пред неким необјективним судом. Регистрација се захтијева само од Митрополије и осталих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, док ће све остале постојеће Цркве и вјерске заједнице (Надбискупија барска, Бискупија которска, Мешихат Исламске заједница, Јеврејска заједница, као и двадесетак других) бити уписане у евиденцију већ постојећих вјерских заједница, а не у регистар. Митрополија и све остале епархије траже само оно што припада и другима – да буду уписане као већ постојеће у евиденцију, а не у регистар, као да се изнова правно рађају. Залажући се за једнакоправност свих грађана ове земље и подржавајући грађански карактер црногорског друштва и миран суживот свих њених грађана, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве, будући вјерске установе које окупљају убједљиво највећи број вјерника Црне Горе, не желе ништа више права него што их имају остале Цркве и вјерске заједнице. Оваквим Законом о слободи вјероисповијести то није и не може бити обезбјеђено. Православна Црква и њени вјерници ће бити грубо дискриминисани. Такође, нетачне су тврдње премијера да је наша Црква избјегавала своје обавезе пријављивања боравка једног броја свештеника, монаха и монахиња који нису држављани Црне Горе, као и пореских обавеза. Истина је, наиме, да су управо државни органи незаконито ускраћивали боравак свештенству и монаштву, што је безброј пута доказано пред судовима ове земље. Што се пореза тиче, треба знати да је Црква уплатила огромне суме пореза свих ових година (пореза на непокретности, пореза на промет непокретности, ПДВ-а, царина…), као и ПИО и здравствених доприноса. То што постоје одређени дугови за личне доприносе није само проблем Цркве већ многих, па и државних, установа при којима ради већи број људи. Однос према правном поретку ове државе, који је данас проблематизовао и потпредсједник Владе, Српска Православна Црква је показала још у првим данима након референдума одржаног 21. маја 2006. године, када је, подсјећамо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, већ 26. маја донио одлуку да, управо поводом обнове државности, потврди да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске Православне Цркве које дјелују у Црној Гори, а да њихови архијереји сачињавају Епископски савјет. Та одлука је већ 1. децембра 2006. године, од стране тих архијереја, предата на руке тадашњем предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Из свега наведеног, закључујемо, да су јучерашње премијерово и данашње потпредсједниково набрајање ”бројних уступака” и ”крајњих линија компромиса” само један велемајсторски маркетиншки трик, на који – бар ми у Цркви – не можемо да насједнемо. Јер све ово побројано свједочи о политици монолога код владајуће партије; о дијалогу који се, на једвите јаде, врши под разноврсним притисцима, а не од срца и не искрено; и онда о – самим тим – неупотребљивим и половичним рјешењима, на која, најстарија институција овог друштва не може пристати, јер је постојала и у вријеме знавенијих законодаваца од ових данашњих, па није пристајала да поништи саму себе. Укупно узевши, у свим овим преговорима, Влада не само да није дала додатне гаранције за сигурност правног положаја Цркве, већ је својим дјеловањем и невјештим приказивањем чињеница, само појачала утисак свештенства и народа да јој се ништа не може вјеровати. Из Митрополије црногорско-приморске

У Бањој Луци је свечано прослављен празник Вазнесења Господњег – Спасовдан. Поводом славе града Бање Луке и Саборног храма Христа Спаситеља Епископ бањалучки Г. Јефрем је, уз саслужење више свештеника и ђакона, служио Свету архијерејску Литургију. Присутним вјерницима пригодном бесједом обратио се Преосвећени Владика, честитајући Спасовдан свим грађанима Бање Луке и Београда. Епископ Јефрем истакао је да Вазнесење Господње, као и сви дани у Христове 33 године земаљског живота, био велики, натприродан дан, који се не може ријечима описати. Потом је обављен чин благосиљања и резања славског колача и свечана литија улицама које окружују Саборни храм. Учешћа у литији узели су и градоначелник Бање Луке Игор Радојичић, предсједник Скупштине града Зоран Талић и благочестиви народ. Извор: Саборни храм Христа Спаситеља у Бања Луци

У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић. Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића. Извор: Епархија крушевачка

Његово високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Георгије (Православна Црква чешких земаља и Словачке) са свештенством и вјерним народом своје епархије упутио је пуну подршку Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и осморици никшићких свештеника који се налазе у затвору. Владика Георгије је рекао да се моли и очекује регуларне демократске процедуре, јер оваквим поступањем црногорске власти “не може да се живи у модерној Европи”. “Молитвама Светог Василија нека се све брзо оконча”, стоји у поруци Архиепископа Георгија, у чијој епархији се гради Манастир Светог Василија Острошког. ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас, у Недељу жена мироносица, 3. маја 2020. године, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Звучни запис беседе Патријарху Иринеју је саслуживао протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник Световаведењског манастира. Свјатјејши је у својој беседи истакао да гроб није имао снагу да задржи животодавца и да је Христово Васкрсење и наше Васкрсење. Извор: Инфо-служба СПЦ

У својој проповеди[1] на празник Благовести Пресвете Богородице патријарх московски и све Русије Кирил нагласио је да у историји није постојао ниједан сличан случај као што је данас пандемија вируса корона. Православне хришћане вирус је затекао у време Великог поста. На навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети и почетка Страдалне седмице, када се Црква слави успомену на дане страдања и смрт Исуса Христа, председник Оделења спољних црквених послова Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион је, у интервјуу[2] руској новинској агенцији „ТАСС“, говорио о томе на који начин ће Руска Православна Црква, у условима кад је велика епидемија блокирала сав свет, дочекати Васкрс, али и какве лекције Црква може извући из опита живота и служења у изолацији. -Владико, иако се ближи Васкрс, мере које су усвојене против пандемије вируса корона још увек нису укинуте, а страх од његовог ширења још увек је присутан. На који начин ће Руска Православна Црква организовати васкршња богослужења? Пре свега, све зависи од епидемиолошке ситуације у свакој земљи, а у случају Русије, од сваке њене области. У појединим земљама, као што су Италија, Француска или Украјина, богослужења се савршавају иза затворених врата, тј. без присуства верника. У појединим областима Русије уопште нису уведени услови карантина, јер не постоје људи који су заражени овим вирусом. Тамо се богослужења врше као и до сада, без било каквих ограничења. Међутим, ипак су уведене санитарне мере[3], прописане од стране Патријарха и Светог синода (Руске Цркве), на основу детаљних инструкција објављених средином марта ове године: кашичица за причешће се после сваког причесника брише убрусом који је претходно натопљен алкохолом, док се „запивка“ (просфора и вино) служи у посудама за једнократну употребу, и друго. У другим областима Русије, где је уведен режим самоизолације, свештенство апелује на верницике да остану код својих кућа и да, у складу са указом Патријарха, не посећују богослужења. Сви они који ипак долазе на богослужења, дужни су да у храмовима стоје на безбедној удаљености и да поштују правила размака међу собом. Очигледно је да ће у оваквом режиму бити обављена васкршња богослужења у многим градовима Русије. Дакле, њима ће моћи да присуствују верници, али у ограниченом броју. У појединим местима пасхална богослужења биће савршавана под ведрим небом (тј. ван храмова). У оним областима где буду уведене мере најстрожијег карантина, пасхална богослужења ће се вршити буквално „иза затворених врата“, односно уз учешће свештенослужитеља и помоћника у храму, али без присуства верника. Многе парохије су увеле преносе богослужења како би својим парохијанима, бар делимично, накнадили могућност потпуног учешћа у богослужењима. Данас се гледиште Цркве заснива на три основна принципа. Као прво, неопходно је учинити све како би се сачували људски животи. То значи поштовање санитарних мера на оним местима на којимa су прописане од стране власти. Као друго, богослужења се неће прекидати, већ ће бити вршена чак и ако их верници (или један део њих) не буду могли посећивати. И као треће, за све оне који нису у могућности да посећују храмове, а нарочито за старија лица, неопходно је да буде организовано пастриско старање у њиховим домовима, укључујући и посете свештеника који их може исповедити и причестити. Основна мисија Цркве јесте да се брине о људским душама. Међутим, ми не можемо занемарити и њихово телесно здравље. Управо због тога строго поштујемо све мере које су усвојене од стране власти и санитарних служби. Важно је нагласити да Црква не може спроводити мере које се налазе под игеренцијом полиције. Ако од нас то захтева одређена ситуација, ми можемо бити упорни у намери да замолимо вернике како не би долазили на богослужења, али ако они ипак дођу, ми их, исто тако, не можемо отерати. Можемо ограничити број верника за свако богослужење понаособ. У том случају, сви они који не могу присуствовати, тражиће место у другом храму или ће се вратити својој кући. Нипошто не можемо у потуности затворити врата храма. Једини случај да се то догоди јесте епидемиолошка ситуација у одређеној области која би била толико компликована да се мора спровести ова крајња мера. -У Руској Цркви се, непосредно пред Васкрс, обично освећују јаја, пасха (слатки сир) и куличи (слатки колач са сувим воћем). Како ће се то обављати у условима изолације када су отказани сви масовни догађаји? Све опет зависи од епидемиолошке ситуације у одређеној области. Тамо где је то могуће, људи ће стајати испред храмова у редовима на растојању од метар и по, док ће свештеник, пролазећи мимо њих, освећивати јаја, пасху и куличе. -Ове године католици ће на Васкрс самостално да благосиљају васкршњу трпезу. Може ли се то дозволити и православним верницима, узимајућу у обзир целокупну ситуацију? Да ли је могуће, ако ништа бар теоретски, „мрежно“ (на даљину) благосиљање васкршње трпезе? У случајевима када верници не могу доћи у храм како би осветили куличе, пасху и јаја, они могу и сасмостално да их покропе освећеном водицом. Никакво „мрежно“ благосиљање не може бити у оптицају. -Да ли ће их можда раније освећивати, а затим на празник достављати верницима? Могу ли се у ту сврху ангажовати разне волонтерске службе у Цркви, или већ постојеће курирске службе за доставу на кућну адресу? Многе парохије имају омладинске клубове и удружења волонтера, који се брину о томе како верници у дубокој старостној доби не би били ускраћени за пажњу и бригу. Они достављају намирнице старијим лицима који су буквално одсечени од света, а исто тако могу доставити и освећене куличе, јаја и пасху. -У совјетско време раширила се пракса да верници на Васкрс и Цвети посећују гробове својих блиских сродника. Како се ка томе односи Руска Црква, нарочито у вези са постојећом пандемијом? Црквени устав не прописује помињање умрлих у васкршње дане. Први помен упокојених након Васкрса јесте „Радоница“ (дан помињања усопших у Руској Цркви), која ове године пада 28. априла. Тога дана биће могуће посетити и храм како би се одслужио помен за упокојене, или гробље – тамо где то буде могуће у складу са епидемиолошком ситуацијом. -Многе парохије, међу којима је и Ваша, увеле су пренос богослужења. Да ли је могуће изнети прве резултате ове праксе, те да ли је и колико оно потребно верницима? Посећују ли људи такве сајтове и да ли је, из црквене перспективе, то могуће назвати присуствовањем Литургији? Овакви преноси богослужења су веома неопходни. Ја нећу помињати бројке, али ћу рећи тек толико да је број оних који прате преносе богослужења недељом и празницима чак и неколико пута већи од броја оних колико наш храм заиста може примити верника. Између осталог, ми смо са преносом богослужења почели дуго пре почетка епидемије вируса корона. Чак и тада су они били посећени. После избијања епидемије почели смо са преносима свих служби, па чак и у обичне дане, ујутру и увече. Потпуно учествовање у Литургији подразумева причешће. Ја о томе говорим и пишем целог свог живота, позивајући све вернике да се причешћују на свакој Литургији. Међутим, код нас је присутна пракса, а која сеже још из времена пре избијања Револуције, када су се православни хришћани ретко причешћивали. Велика већина верника долази у храм како би „престојали“ Литургију. Они се притом не причешћују из разлога што се нису припремили или због неких других разлога. Поједини се углавном ретко причешћују. Према томе, не постоји никаква суштинска разлика у томе да „престојите“ Литургију у храму или да учествујете на њој из свог дома, уз помоћ савремених средстава комуникације. Али, причестити се путем интернета није могуће. Ако већ не постоји могућност да се дође у храм, неопходно је сачекати ту могућност или се договорити са свештеником да вас индивидуално причести, између осталог, и код ваше куће. -Већ сте поменули посебне случајеве када је могуће исповедити се и у условима изолације, путем телефона или „Скајпа“. Да ли такву могућност можда већ користе људи који су у изолацији или верници који болују? Да ли такву могућност користе верници мени није познато. Ја сам помињао да је то могуће, али искључиво у посебним случајевима. То је моје лично мишљење са којим се многи и неће сложити. Ако, например, човек умире и жели да се исповеди пре самртног часа, а нема могућности да позове свештеника како би се лично сусрео са њим, да ли је могуће повезати га са свештеником путем телефона да би се овај исповедио, и да ли му свештеник преко телефона може прочитати разрешну молитву, питање је за које ја верујем да је одговор потврдан. Неко ће опет рећи да то није могуће и да је боље да та особа умре без исповести него ли да се исповеди преко телефона. Црквени канони нам, наравно, ништа не говоре о томе, будући да се тада, када су они настајали, није расправљало о томе, пошто тада телефони нису ни постојали. Ја у свом одговору узимам у обзир и преседане. Тако, на пример, митрополит Венијамин (Федченков) у својим Мемоарима описује један случај који се догодио за време Фебруарске револуције 1917. године. Наиме, један тверски гувернер, дубоко верујући човек, видевши да су његов дом окружили револуционари и схвативши да му је наступио самртни час, одлучио је да се исповеди. Пошто није било свештеника у близини, он је телефонирао викарном епископу Арсенију који је примио његову исповест и прочитао разрешну молитву. Чим је завршио са разговором, револуционари су упали у дом гувернера, извукли га на улицу и убили. Познати су ми и случајеви када су свештеници у совјетско време вршили исповест преко телефона, али само у случајевима када нису имали прилику да се лично виде са тим људима. -Изнуђено кориштење савремених техничких средстава у црквеној пракси, пре свега, у богослужењима и Светој тајни исповести, представљају озбиљно пастирско искуство. Да ли је могуће очекивати да у будућности дође до њиховог теолошког разумевања од стране Цркве, разматрања на Архијерејском сабору и Међусаборском присуству (посебном органу Московске Патријаршије), или да се уврсте као допуна концепту мисионарске делатности? Мишљења сам да је такво једно разматрање итекако могуће. Сматрам да ће, у сваком случају, искуство преживљавања у условима вируса корона у многому поучити Цркву. Пре свега, томе како треба прихватати инструкције и упутства црквених лица. Ја сам васпитан у том погледу да, ако нас црквена хијерархија позива на било шта, то по сваку цену треба поштовати. Ако је Патријарх позвао вернике да остану у својим домовима, ја позивам своје парохијане да слушају Патријархове речи и да остану у својим кућама. С друге стране, ми имамо и такве свештенике који говоре: Патријархове речи нису наредба, већ препорука, тако да ви можете то да не прихватите или да игноришете. То све се још интерпретира у смислу како не треба никога осуђивати, како оне који су остали у својим кућама, тако и оне који су отишли у храм. Сматрам да такво тумачење није ништа друго до увијено противљење црквеној јерархији. Жао ми је што постоје такви свештеници који на овакав начин тумаче речи Патријарха. Међутим, они постоје и ми не можемо ништа да учинимо по том питању. Поједини свештеници користе новонасталу ситуацију како би демонстрирали своју неустрашивост и своју чврсту веру пред вирусом. Штавише, они позивају и своје парохијане да се ничега не боје. По мом мишљењу, такво понашање је ближе фарисејству неголи Православљу. Фарисеји у Христово време су се молили на раскршћима како би их видели људи. Њихову лажну побожност осуђивао је и сам Спаситељ. Сада није прилика за демонстрацију своје непоколебиве вере, већ искључиво брига за друге. Човек може бити преносник вируса, а да притом није ни заражен. Ако се већ ти не бојиш да се заразиш, то је твоје право, али ти, исто тако, не можеш гарантовати да преко тебе вирус неће прећи на друге људе. Због тога данас сви говоре да једини начин како би се се смањио ризик по околину, јесте поштовање режима самоизолације. Али, како што се каже, немогуће је на свака уста ставити маску (руска пословица „на каждый роток не накинешь платок“). У суштини, могу рећи да се свештици – сем можда неколико изузетака, понашају одговорно, да слушају Патријарха и своје епископе, те да чине све што је у њиховој моћи како би међу својим парохијанима смањили ризик од заразе. - Како се уопште препоручује верницима да се понашају на Васкрс? Како да га празнују у својим кућама, какве обичаје је могуће занемарити, а шта је итекако неопходно да учине православни хришћани на овај празник? Тамо где је то могуће, неопходно је обавезно отићи на васкршње богослужење. Где то није могуће, треба учествовати у патријарашком богослужењу које ће преносити главне тв станице. После тога је могуће са породицом и отпразновати овај дан. Неопходно је имати у виду да је у питању Васкрс – празник Христовог Васкрсења. Он се тиче сваког верника. Због тога бих свим православним хришћанима, без обзира на то да ли ће празник дочекати у храму, црквеној порти или у свом дому, пожелео да осете радост Христовог Васкрсења, те да на радосни возглас „Христос воскресе!“ свим срцем одговоре: „Воистину воскресе!“. -Недавно се појавила информација о томе да ће Благодатни огањ из Јерусалима ипак бити достављен у Москву. Да ли то код верника може изазвати претерано одушевљење или жељу да му масовно пођу у сусрет, и како у условима изолације спречити да до тога дође? Мишљења сам да се не треба бојати некаквог претераног одушевљења верника. Ако Благодатни огањ буде достављен, он ће као и до сада бити подељен свим храмовима. Више пута сам говорио о томе последњих дана, одговарајући на питања, - између осталог, и у телевизијској емисији „Црква и свет“, - да Васкрс без Благодатног огња неће бити ништа мање благодатан. У совјетско време нам нико није довозио Благодатни огањ, а Васкрс смо увек празновали, осећајући оно што је Христос рекао Својим ученицима: „Ви имате сада жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“ (Јн 16,22). Радост Христовог Васкрсења, Његово присуство између нас, нико и ништа нам не може одузети. Чак ни вирус корона. Разговор водио Павел Скриљников Са руског превео епископ моравички Антоније (Пантелић) Извор: Инфо-служба СПЦ ----------------------------- [1] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5618514.html [2] Опширније: https://tass.ru/interviews/8218265 [3] Опширније: http://www.patriarchia.ru/db/text/5608607.html

У Крстопоклону недељу, 9/22. марта, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Исихије је истакао да на данашњи дан наша Црква слави Часни Крст Господњи. Звучни запис беседе Црква нас подсећа на животворну силу Крста. Ово је средина на нашем путу ка свеславном Васкрсењу Христовом, и пошто смо у својим подвизима, по својим ограниченим људским силама, поклекли и уморили се, потребна нам је та животворна сила Крста Христовог. Господ је Својим ученицима наговештавао Своје страдање, али нико од њих није могао да замисли да ће Он Безгрешан – као избављење свих нас, као наше спасење – да благоволи да се разапне на Крсту, дотадашњем знаку проклетства и знаку највеће казне и унижења. Тај Крст води у свеславно Васкрсење. Господ Своје спасносне речи упућује свим људима. У овим данима часне Четрдесетнице, у читавом свету догађа се пошаст заразе корона вирусом. Сви ми смо позвани да овај Крст носимо са разумевањем, да немамо у себи панични страх, да немамо у себи безнађе, да не допустимо да страх влада нама, него да нама влада спасоносни Крст Христов и благодат коју Он изобилно даје свима нама. Поштујући упутства наших власти, ми смо одлучили да данас служимо Литургију на онај начин на који је то могуће, са мерама ванредног стања. Нико од нас не треба да клоне духом. Литургије се служе где год је то могуће. У нашој Цркви се у молитвама, између осталог, молимо за оне који су присутни, али и за оне који су оправдано одсутни. У том броју оправдано одсутних налазе се и сви они који су овим ванредним мерама спречени да присуствују на светим богослужењима. Свето Причешће јесте извор живота и сједињење са Господом нашим Исусом Христом. То су Тело и Крв Христова. Кроз свето Причешће не може да се пренесе никаква зараза, али постоје друге ситуације у којима та зараза ипак може да се пренесе и зато се до даљег уздржавамо од редовног окупљања на светој Литургији. Причешће верних биће савршавано и по домовима верника који не могу да присуствују, нагласио је владика Исихије. Епископ мохачки је пренео благослов и молитве Преосвештеног Епископа бачког г. Иринеја, који непрекидно бди над својом паством. Његов благослов је са свим свештенством и са свим верним народом, али он се не ограничава само на наш верни народ него на сву браћу и сестре који живе са нама у овом граду и овој Епархији, као и у читавом свету, казао је владика Исихије. У току свете Литургије проузношене су посебне прозбе и молитва за заустављање ширења заразе новојављеном опаком болешћу, као и за исцељење и опоравак оболелих. Поступајући у складу са упутствима државних органа, верни народ предвођен свештенством молитвено је учествовао на светој Литургији, присуствујући у порти Саборног храма. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду емитован је на програму радио-станицâ Епархије бачке и Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Сваки вјерник који има потребу да се причести све информације може добити у контакту са својим свештеником“, рекао је протојереј-ставрфор Гојко Перовић у програму уживо на таласима радија „Светигора“ и званичним профилима „Не дамо светиње“. Он је рекао да нема потребе да се Црква оглашава званичним саопштењем по овом питању. „Црква у Црној Гори није милионска по броју вјерника попут Руске или Грчке да би морала да се дају званична упуства о техници причешћивања“ , објаснио је ректор цетињске богословије. „Ми за тим немамо потребе, број вјерника у односу на ове Цркве је релативно мали и све вјерске потребе и сва комуникација о начину причешћивања могу да се утврде у комуникацији са свештеником“, рекао је отац Гојко додавши да ће се тиме избјећи уношење смутње међу вјерницима. „Нарочито због тога што су се већ појавила саопштења других епархија која су различита“, закључио је отац Гојко. „Сваки вјерник који има дилему да ли да се причести и сви који имају неку дилему у погледу светог причешћа боље је да остану кући. Ко нема вјеру да од светог причешћа не може доћи зараза можда је вријеме да се уздржи од причешћа неко вријеме“, рекао је отац Перовић додавши да за такав став има утемељења и у црквеном предању раних вјекова. Он је поручио свима који се у овој ситуацији осјећају беспомоћно и несигурно да се обрате првом свештенку Митрополије црногоско-приморске од кога могу добити савјет, молитву и конкретну помоћ. Црква стоји на располагању и нашој држави са свим својим капацитетима, спремна је да уступи своје зграде и установе, ако је потребно правити стационаре, поручио је вечерас ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 13. марта 2020. године, друге недеље свете Четрдесетнице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Литургију пређеосвећених Дарова у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Евтимије (Јутреша), овогодишњи исповедник свештенства јасеничког намесништва, протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архијерејски намесник јасенички, протојереј Дејан Бркић, игуман Петар (Драгојловић), протонамесници Далибор Новаковић и Ненад Петровић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић, као и верни народ Смедеревске Паланке. Литургији је претходила исповест свештенства. Током евхаристијског сабрања, Владика Јован се поучном беседом обратио окупљеном народу рекавши да цео наш живот треба да буде благосиљање Бога, а и благодарење за све оно што смо примили од Бога. “У Цркви не сме да буде формалности, већ је све са дубоким смислом. Тако је време поста време духовног уздизања и усавршавања, а баш у то време долазе и велика искушења која управо постом и молитвом треба да се одгоне”, нагласио је Епископ Јован позвавши народ да се не боји вируса нити чега сличног, јер када смо са Господом нико нам не може ништа. После свете Литургије уследило је читање реферата у сали парохијског дома. Ове године реферат је писао ђакон Владимир Степановић на тему “Да будемо сведоци Христовог васкрсења”. Након прочитаног рада уследила је конструктивна дискусија и коментари. Заједничарење је настављено трпезом љубави коју је припремило братсво храма. Извор: Епархија шумадијска

Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У прву припремну недељу пред Велики (Часни) пост, Недељу о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије началствовао је на литургијском сабрању у Светотројичком храму у Новој Вароши. Саслуживали су архијерејски намесник нововарошки протојереј Станко Благојевић, старешина храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Радмило Јањић и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Да би смо успешно проживели овај живот на земљи потребно нам је да правилно будемо усмерени. О томе је говорио Епископ Атанасије тумачећи прочитани одељак из Јеванђеља Христовог: – Данас читасмо из Његове науке, из Јеванђеља, да је нама потребно право, правилно усмерење. Од правилног усмерења живота зависи све остало. Ко је правилно усмерен он може правилно и живети. А ако се неправилно усмери неће никад успети. Шта значи усмерити се у животу правилно? То значи усмерити се ка Богу. Према Богу бити окренут. – А овај други човек, цариник, он се Богу обраћао искрено. Он је имао прави однос према Богу: Боже милостив буди мени грешноме! Он је знао да Бог њега познаје, да Бог зна какав је он. Он је знао да Бог све нас познаје. Али он је осећао потребу за Богом, он је желео да Богу буде близак, и знао је да има у себи нешто што томе смета, а то је његова грешност. Он зна да је Бога повредио својим начином живота, и то њега боли, и зато он од Бога тражи опроштај. – Која је главна разлика између ова два човека, митара и фарисеја? Па та што фарисеј није осећао потребу за Богом, њему Бог није био потребан. А овај цариник је осећао да њему Бог треба, он Бога воли. А онај фарисеј Бога није волео, он је од Бога захтевао. Није се Богу обраћао са искањем него са захтевом: похвали ме Боже, похвали ме што сам овакав, ја заслужујем да ме похвалиш а не да будеш милостив према мени. А овај који је осећао свој грех, он је у љубави према Богу тражио: Боже опрости ми. Ја Тебе волим, желим само да будем заједно са Тобом. Желим само да ми опростиш и да будемо у чврстој заједници. Е то је тај прави однос и право усмерење према Богу. И од тог правог односа према Богу зависи и какав ће бити наш однос према људима, поучио је Епископ Атанасије сабране. Како и приличи добрим домаћинима, братство храма Свете Тројице приредило је заједничку трпезу љубави за присутне у црквеној сали парохијског дома. Извор: Епархија милешевска

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године. 1) мој одговор: друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО. Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично? Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе: 1. Бог све може 2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“) А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам. 2) Одговор патријарха Павла: Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: „Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће: НЕЋУ.А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: НЕЋУ.А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ!И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН? А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!! И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ! А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН? И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“. А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава. Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ. Извор: Манастир Ћелије код Лајковца

Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог

Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 15. децембра, на дан када наша Црква слави Светог цара Уроша и Светог Јоаникија Девичког, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље по Луки о безумном богаташу, који се није богатио Богом него се богатио земаљским пролазним родом, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да свако богатство такве врсте кроз вјекове данас јесте, а сјутра није. Нагласио је да сви они који је на таквом богатству и таквој власти граде себе и свој народ, своју државу и будућност, по њихову душу ће, као и у овој причи, већ ове ноћи доћи и неће више бити ни њих, ни њиховог богатства: „Тако је то било кроз вјекове, ево живог свједока, ове светиње Божје. Колико је у 770 година њеног трајања, прошло моћних империја и владара свијетом и стварано нових, и колико је господара пролазило и овим просторима, и силника и насилника, и шта је остало од свих њих?! Ни стрва им се не зна, без обзира на њихову моћ, славу и силу!“ Како је истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије то је велика наука и поука и за нас савремене људе и савремене моћнике који на своме тзв. знању, мудрости и богатству граде своју и судбину своје дјеце, свога народа и државе: „Све што се гради на безакоњу, кућа која се гради на пијеску, дуне вјетар и нестане, а само она кућа и оно што се гради на тврдом камену, што и вјечно и непролазно, а то јесте Бог, то јесте правда, истина и доброта Божја, само то остаје и опстаје, и преживљава и надживљава, све остало долази и пролази. Тако је то било, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека.“ И данас моћници и са Истока и Запада, и они који се са њима удружују на овим нашим просторима, и они мисле, као сви моћници кроз историју, да ће они вјечно трајати, али, казао је владика, дуне вјетар и све што су градили и саградили нестаје. Подсјетио је и на моћнике коју су овдје прошли надахнути стаљинизмом, титоизмом, који су и манастир Морачу рушили, скидали кров са ње и запалили библиотеку манастирску, као и друге светиње, и они су мислили да је њихово вјечно. „И њихово царство је прошло и пропало, као што ће проћи пропасти и ова царства која их наслеђују, наслеђујући њихов дух који је оцеубилачки и братоубилачки. На оцеубиству и братоубиству градити своју судбину и судбину свога народа, своје државе, то само могу људи који немају разума и немају памети. Само оно што се ради на овим живим темељима, на овом кандилу које вјечно гори, оно траје и опстаје. И само они људи који се сабирају на оваквим мјестима и уче се тој мудрости и знању, и непролазном, само такви људи остају и опстају као и овај сабор овдје“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Подсјетивши да само Господ знаде колико се наших предака сабрало овдје у току 770 година, владика је казао да се њихов сабор наставља вавијек у вјечности, јер то није сабор који се завршава смрћу и пролазношћу, већ је то сабор који овде почиње, а наставља се у бескрајном Царству небеском. „Они који се богате добром, правдом, истином Божјом, који су спремни да се жртвује за добро, за правду, за истину Божију, за доброту, они остају и опстају и непрекидно живе. И њихова ријеч остаје неизбрисива, као што је и ријеч пророка Аавакума на хиљаде година прије Христа, као што ријеч Светог апостола Павла, као што се и ово кандило и огањ на овом мјесту светом не гаси, и неће се угасити. Нестајаће и ова нова царства! Нови моћници, долазиће и пролазиће, али ће остајати ово мјесто и они који се сабирају на оваквим мјестима.“ Помолио се владика да нас Господ молитвама пророк Авакума, Светог апостола Павла, Светога цара Уроша краља српскога, Стефана Вукана који је изградио у светињу, Светога Јоникија Девичкога, приброји Светоме стадy и заједници Божијо. „И нека би и нас научио да се богатимо Богом оним што је вјечно и непролазно, а не оно што данас јесте, а сјутра више није. Нека би име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави било уписано у наша срца и умове, и нека би то свето име била мјера правде земаљске, као што је говорио Свети Петар Цетињски: У имену Божјем је суд и правда. Знао је то Свети Петар и то се показало и у његовом животу, и у животу Црне Горе која је градила на имену Божјем оно што је истинско саградила“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсјетио на живот Патријарха Гаврила Дожића који је у манастиру Морача учио школе и из ње се даље отиснуо у свијет, а након Свете службе опојао је обновљени гроб и часни крст Илије Новичина Мандића, рођеног 1884. а погинулог 20. 10. 1919. године. Митрополит је казао да је то гроб посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, начелника среза, племенског капетана и барјактара Црногорске војске, који је био прва жртва уједињења у колашинском срезу. Његова крв је залила темеље ове древне светиње, и, како је истакао, није добро да се у наше вријеме на тој крви, на братоубилаштву, гради будућност Црне Горе: „Нажалост, духовни потомци оних који су извршили овај злочин, управо то и желе да раде. Велико зло и за њих и за Црну Гору, а и за све оне који су уградили себе у будућност Црне Горе.“ Подсјетивши да је то плод братоубилаштва послије Првог свјетског рата, владика је нагласио да је испред улаза у манастир, такође, убијен од комуниста Мираш Меденица 1944. године. Изразио је увјерење да савремени Црногорци неће на том и таквом духу братоубилаштва и богоубилаштва с краја Првога, а и Другога свјетског рата да граде будућност Црне Горе. „Ја се надам да ће Бог уразумјети и ове данашње који владају у Црној Гори, да схвате да се на томе не може градити Црна Гора и њена будућност, свједок томе је и овај гроб који данас обнављамо. Кукала нам мајка, ако на томе будемо градили будућност Црне Горе, на злочину и убиству браће своје. Разумни људи на томе не могу градити будућност ни себе, ни свије дјеце, нити будућност једнога народа.“ Високопреосвећени је изразио наду да ће овдашња крв мученичка подсјетити и савремене људе што се догађа са њима, државом и народом који таквим путем ходе и на таквим злочинима желе да граде будућност. „Нека би ови мученици, Божији људи похрањени око ове светиње, који су је саградили и палили њено кандило 770 година, помолили се и за нас савременике да се отријезнимо и вратимо правди, истини и љубави Божијој, Богу љубави и братољубљу, и да не градимо на богоубиству и братоубиству судбину своју и свога народа и своје државе“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Данас је поводом 20 година од оснивања Вијећа народних скупштина Црне Горе у манастиру Морача одржана свечана сједница Вијећа којој су присуствовали представници свих народних скупштина Црне Горе, као и учесници оснивачке скупштине из 1999. године. На сједници је донијета обавезујућа Декларација о предложеном Закону о слободи вјероисповијести, а Митрополији црногорско-приморској уручена је Повеља захвалности за помоћ на очувању Црне Горе и њеног српског идентитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа. Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека? Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте. Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење. То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу. Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом? На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност. Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима). Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“. Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси. Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе. Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе. Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива. Извор: Теологија.нет

На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора