Претражи Живе Речи Утехе

Процењује се да само два одсто људи од целокупне светске популације могу да буду пилоти борбених авиона. Перфектно здравље, издржљивост и одређене менталне предиспозиције су само неке од ствари које се очекују од будућих пилота. Жарко је кадет пете године Војне академије, смер војно ваздухопловство, скоро ће бити један од ретких који ће моћи да вам опишу какав је осећај парати небо и звук овим авионом. Жарко је родом из Титела и први је пилот у породици Да би неко управљао борбеним авионима, за почетак мора да воли математику. Наиме, пријемни за војну академију састоји се од математике и провере физичке спремности. Они који успешно положе пријемни упућују се на Војномедицински институт, где се подвргавају лекарским прегледима који трају недељу дана. Међу онима који би да аплицирају влада фама да не смеју да имају ниједну пломбу на зубу. То је, наравно, претеривање, али да се не лажемо, од кандидата се очекује добро здравље, јер у изабране се улаже врхунско знање и много новца. Мајор Ненад Бачевић, специјалиста ваздухопловне медицине, каже да је веома битно да кадети буду здрави у тренутку прегледа, али и да лекари морају да предвиде какво ће њихово здравље бити у наредних 25 година, колико траје летачка каријера. Прегледи су ригорзни, јер пилоте очекује физички захтеван посао Потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине, објашњава да се са пилотима ради као са врхунским спортистима. "Као што они имају тимове да раде за њих, тако и наши пилоти имају. Прати их тим психолога и лекара специјалиста, током целе године, током летења они су стално под контролом." У здравом телу, борбени дух После детаљних здравствених прегледа, следе тестови и разговори са психолозима. Они који желе да управљају небеским зверима не морају да буду само физички здрав. Њихова психа мора да буде другачија од већине осталих. Зато се будући кадети тестирају, групно, индивидуално, решавају тестове опште и специфичне интелигенције, као и тестове црта личности. Управо ови тестови многе обесхрабре. Нико не воли да испадне глуп ни пред собом ни у друштву. Али заправо то је још једна велика заблуда оних који се плаше да пробају. У хипобаричној комори многи осете тескобу Сања Рођенков Милeнковић, специјалиста медицинске психологије, каже да ако неко не прође ове тестове то не значи да је глуп. "Ми тражимо поред опште интелигенције и специфичне факторе, оријентацију у ваздуху, апстрактно мишљење са менталном ротацијом, брзина и обим перцептивног резоновања. То су врло специфични аспекти интелигенције", каже Сања Рођенков Миленковић. Жарко каже да му није било свеједно када је први пут дошао да полаже тестове. "Сваки дан на ВМА од јутра до мрака. Прегледи су ригорозни, четири дана психо-тестови, интервјуи са психолозима, процена наших психомоторних способности, моћ перцепције, меморије. Ти прегледи нису могли да зависе од мене и од мог труда то ме је плашило", наводи Жарко. Хумана центрифуга као тест издржљивости Нису ови тестови једино за шта не можете да се припремите. Оног који буде процењен као психички подобан чекају тестови физичких способности. Тестирање тела на то како подноси оптерећења великих брзина, захтевних маневара у ваздуху и свега онога што може да вас снађе на око 12.000 метара висине. Ненад Бачевић објашњава да се на одељењу авио-физиологије испитује утицај специфичних фактора летења на њихов организам. "Хумана центрифуга, хипобарична комора, уређај за просторну оријентацију испитују толеранцију на те стресове", каже Бачевић. Хумана центрифуга, упрошћено речено, тестира урођену способност кандидата да поднесе Г оптерећење. Наиме, приликом извођења маневара, тело трпи одређене притиске услед велике брзине, наглих скретања и земљине силе теже. У хуманој центрифуги многи се и онесвесте Бачевић каже да постоје значајне индивидуалне разлике у подношењу Г оптерећења. "Ова селекција је од примарног значаја и одређује комплетну каријеру будућег пилота", каже Бачевић. Овде се унапред може знати ко ће моћи да буде пилот авиона, ко хеликоптера, а ко ни једно ни друго. У хипобаричној комори се тестира како тело реагује на повећање или губитак притиска у кабини на висини од 15.000 метара. Селективно сећање селективног летења Ту проценама и потрази за најбољима није крај. Кандидате који су прошли земаљске машине чека проба на небу – такозвано селективно летење. Можда и највећи баук ових испитивања. "Ваздух и летење нису природна средина и нису природан посао за човека. Ти летови служе да проценимо ко може да буде борбени пилот. Од самог избора и селекције кандидата за професију борбеног пилота зависи сутра и успех наше јединице и целог ратног ваздухопловства", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле. Жарко каже да се те селекције слабо сећа. "Тог првог лета, сећам се делимично. Доста ствари је остало у мозгу забачено и после тога обрисано. Јер било је много адреналина, страха и свега осталог", каже Жарко. Симулатор летења "Ми процењујемо њихово понашање и поступке не само у авиону, него и ван авиона. Процењујемо њихове емоционалне способности, какве емоције показују током припреме за лет, током лета, интелектуалне способности, моторичке способности и наравно њихову мотивацију да буду борбени пилоти", каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле. Храбри, одговорни и помало безобразни А какав је психолошки профил пилота? "Изнадпросечни по својим интелектуалним способностима и по цртама личности. Оштроумни, отпорни на стрес, одважни, борбени, истрајни, поуздани, то су црте које упућују на трајну посвећеност овом позиву, каже Бошко Шербеџија, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле. "Мислим да се људи са тим геном рађају. То је склоност, ви можете у основној школи да младе људе водите по аеро-митинзима, да им показујете ваздухопловне филмове, 'Топ ган', ако немају тај ген уз сва усмеравања жеље да неког приволимо послу, то не иде. Тај посао није за вас", каже пуковник Славиша Влачић, начелник катедре војног ваздухопловства на Војној академији. "Пилоти морају бити дрски, да имају дозу безобразлука да раде оно што раде. Не лете они само тако да би летели. Сутра ће бити укључени у борбена дејства, радити нагле заокрете, неке акције у тиму, појединачно. То је позив који је и колективан и појединачан", каже потпуковник Душан Крнетић, специјалиста ваздухопловне медицине. "Упоран, стрпљив, са високим нивоом самодисциплине, са високим нивоом стечених знања, вештина, то су изграђени људи. Момци, девојке који заврше нашу академију, сматрам их веома комплетним и зрелим у односу на друге из њихове генерације који су пролазили другачији пут", каже пуковник Славиша Влачић. Пилоте уче и правилно дисање И зато на овим тестовима не помажу везе. Није битно да ли је неко рођен нa селу или у граду. Да ли је из богате, утицајне или сиромашне, радничке породице. Шербеџија подсећа да пилоти управљају изузетно скупоценим средствима, авионима и да би запошљавање неспособних преко везе било погубно. "Обука за летаче је скупа и од наше процене да ли су способни, да ли могу да извршавају задатке борбених пилота зависи не само да ли могу да брину о средствима него и њиховом животу и свих нас", каже Шербеџија. Жарко наводи да је он пример да успевају они који заслужују, а не они који имају везу. "Небитно је одакле ми долазимо, из каквих породица, битно је оно шта осећамо и шта желимо и ако се тако покажемо овде, то нема утицаја. Што се моје класе тиче, дошли смо са свих страна. Мало нас је, а покрили смо целу територију Србије, из различитих породица долазимо", каже Жарко. Могу бити само одабрани "Општи је тренд у свету да деца воле изазове. Да воле да буду посебна, да се пронађу на посебан начин и себе остваре. За неке ће бити претешко оно што очекујемо овде, такви не би ни прошли, а неки ће рећи дај да пробам, изнад пилота су само космонаути. То је изазов, људи који од стреса праве изазов, е такви су нам људи потребни", каже Сања Рођенков Миленковић. Они који су успели и изградили каријеру кажу да би све опет исто урадили. "Сва одрицања која су током школовања потребна да би био борбени пилот, све се исплати онога дана када добијете своја крила, летачки знак, звање пилота и кад добијете своју прву мисију и свој први задатак, када полетите и када слетите све оно чега сте се одрицали, за шта сте се борили, надали, буде управо тако", каже Бошко Шербеџија. "Након свега, пошто сам на заласку летачке каријере, могу рећи да сам остварио своје снове које сам имао као дете", каже Бане Крњајић, наставник летења на авиону "миг 29". http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3437094/ko-moze-biti-pilot.html?fbclid=IwAR2j49GlixeSV3g_NufdSqk-dp2l_5lCKtTCoup3d6qD6IcOmi65wtsAX98

Већина земаља Европе, укључујући и Србију и Црну Гору, не знају осећај апсолутне нестварности онога што се дешава када посматра изборну кампању. Сада се Украјина припрема за нове изборе на којима учествује 44 кандидата, што је рекорд за све земље бившег СССР-а. Разлог за то је једноставан - да кандидујете своју кандидатуру морате прикупити одређени износ колатерала, а не одређени број потписа. У ствари, сваки има шансу да постане председник ако има потребну количину новца. На овај или онај начин, за кандидата за председника Украјине сада се такмиче 44 кандидата, од којих су три главни. Ово су садашњи председник Порошенко, његов противник и бивша премијерка Тимошенко и одређени глумац комичар Зеленскиј. Истовремено, према најновијим анкетама, господин Зеленскиј је постао вођа јавног мњења и у случају да избори биће одржани 22 фебруара, он би добио 27 одсто гласова, док Порошенко само 17 одсто. Садашњем председнику не помажу масовна агитација, нити коришћење административних ресурса, нити гласове војске, нити многе илустративне агитационе материјале, којима је лепљена половина зграда у граду Лавов. Проблем тренутних избора лежи у равни очекивања. Већина грађана Украјине (укључујући и представнике српске дијаспоре) већ је осигурала да је тешко чекати добре ствари од политичара. Економска ситуација у земље се не погоршава, али њено побољшање је такође неприметно. Корупција у Украјини је много већа него у исте Србије. Рат на истоку такође није најпозитивнији ефекат на расположење становништва. Сваки од политичара који су учествују на изборима већ је имао неку позицију у влади и није показао се као најбољи избор. На пример, Јулија Тимошенко до сада немаје значајне подршке због гасног посла са Русијом. У том контексту, Владимир Зеленскиј не изгледа као најгори избор. Он је ново лице, које раније није имало никакве везе са политиком. Главнина његових присталица - људи који су уморни од бесконачних идентичних особа, наслеђују једни друге према плану. Стога не чуди што може да победи у било ком тренутку. А онда, први пут у историји Европе, комичар ће постати председник земље. Сада многи заиста верују да он може постати далеко бољи шеф државе од лопова, мајстора фабрика слаткиша или ракетног инжењера.

Сваки од нас се бар једном сусрео са Јутјубом. Многи људи улазе у њу бар једном дневно да би гледали забавне видео о животињама, "live streaming" видео али приручнике о томе како нешто користити. Садржи информације за забаву, новости, па чак и савете о куповини нових јела. Али нико не воли да размишља о једној страни овог сајта, наиме о њеној потенцијалној опасности. Разлози за то су врло једноставни. Главни центри овог сајта се налазе у САД. Они се не налазе у Француској или Немачкој наиме у САД. Пошто управо Вашингтон покушава да одреди целокупну међународну политику, онда ће садржај сајта бити регулисан у складу са његовим интересима. И због тога, ништа неће спречити администрацију Јутјуба да избрише или блокира било који налог на основу "садржаја супротног политици сајта као што се недавно десило са водеосима играча у Pokemon GO, који су били блокирани због грешака вештачке интелигенције. Или, напротив, на сваки могући начин подржати друге канале, чак и ако су материјали објављени на њима у супротности са политикама појединих земаља. Сходно томе, ми ћемо бити приморани да погледамо шта америчка влада жели. Штавише, администрација локације има веома интересантну политику приступа информације. Приступ контроверзном садржају може бити блокиран на захтев суда или другог посебног органа једне од земаља. Међутим, забрана важи само на територији ове земље. То јест, ако је видео који отпужује Срба у геноциду у Сребреници забрањено у Србији, онда у Црној Гори овај видео се може видети без икаквих проблема, осим можда узраста. Јутјуб, попут телевизије, попут радија, може бити елемент пропаганде, само на много глобалном нивоу. Ако нам РТС рећи шта жели предсједник Србије, онда ће Јутјуб рећи шта предсједник САД жели. Нико не забрањује спровођење контра-пропаганде, али треба имати на уму да администрација сајта има све могућности да уклони ваш канал и блокира видео, што га чини алатом за глобалну контролу информација. Пропаганда ради веома вешто. Сваки од нас може одабрати видео за сваки укус. Они су представљени на такав начин да утичу на најширу могућу публику. За свакога од нас - младог или старог, либералног или конзервативног - постоје посебни видео који ће објаснити шта је погрешно у руководству Србије и како то поправити. Међутим, у овој ситуацији постоји један велики плус. Сваки бира за себе које видео да гледа. Свето је право сваке особе да бира између видеа са мачкама и видеа са политиком. Али када гледате видео са политиком, треба схватити да сте ви сами направили тај избор. И дозволите себи да будете увучени у пропагандну орбиту. Уместо да седи са вољеном особом и смеје се још једном доказу да мачке су течне.

Одлука Синода Цариградске патријаршије који је, по писању медија, потврдио да је иста започела процес признавања аутокефалности Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, веома је опасан догађај (преседан) уперен против Православља и Русије, иза којег несумњиво стоји Америка и који може да доведе до крвопролића, оцијенио је парох которски, намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић. Из Цариградске патријаршије је саопштено да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. „Ово што се дешава у Украјини је врло опасна ствар. Цариградски патријарх је себи узео за право да се мијеша у канонску област друге аутокефалне Цркве. Он није на свом терену и зато је врло опасно то што је сада урадио јер тиме може да изазове велико зло. Ово није понашање какво треба да буде међу браћом, није канонски, а још мање умно“, каже отац Момчило Кривокапић. Истиче да је Цариградски патријарх Вартоломеј, не само прекршио каноне, већ легализоавао раскол. „По ријечима Св. Јована Златоустог, раскол као гријех се не може опрати ни мученичком крвљу. То је један од најстрашнијих гријехова. То није питање само територијално, већ цијепање ризе Христове и онога што је тијело Христово на земљи. Иза свега стоји Америка која хоће да дезинтегрише Православље, а прво Русију. Ако се сада направи преседан моћи ће да исто траже и Македонци. Међутим они ће много теже проћи само због имена, јер ће грчка држава ићи „прстом у око“ Цариградском патријарху. Они никада неће признати име Македонија, ни Македонска православна црква“, казао је отац Момчило Кривокапић. Како наводи Вартоломеј као Патријарх цариградски сам не може да да аутокефалију. „Сазвао је Синод, који је нажалост донио ту одлуку. Оно што сам ја видио и чуо јесте да су три до 12 чланова Синода издвојили глас. Дакле није био апсолутни консензус, али то још мора да се провјери. Опасност овога је болесна потреба оличена у тзв. „православном папизму“. Цариград забога, као „Други Рим“, одавно има такве некакве претензије, иако никави канони иза тога свега објективно не стоје. Понављам, ово је врло једна опасна ствар. Ево конкретно овог момента, држава Украјина може да тврди да је сва црквена имовина, државна. Десиће се, ако се спроведе наум, да канонска црква у Украјини, Украјинска православна црква Московског патријархата, којој је предстојатељ Митрополит кијевски Онуфрије, не прихвати све ово, и биће проглашени за Руску православну цркву у Украјини која нема никакву имовину. Могу бити избачени из свих објеката. Из манастира Кијевско-печерске лавре, старе престонице Руске цркве, покушаће да избаце оне који тамо столују. Иначе, све ово вријеме је било покушаја од стране украјинских националиста да освоје помеуту лавру, али нису усјели. То ће народ да брани и ту ће бити крвопролића. Према Пољској је и манастир Почајевска лавра, такође огроман манастир. Видим да се удара на поменута два манастира. Међутим, они су се успјели сачувати за вријеме совјета, што значи да се нису дали. Сад ће ови расколници кренути и изазвати велико зло и ту апсолутно није ништа искључено, јер народ, свештенство и монаси ће да бране Цркву“, каже отац Момчило Кривокапић. Зато ће, истиче, одговорност Цариградског патријарха и чланова Синода који су ово верификовали бити пред Богом и људима огромна. „Некако је за надати се да не пође све наопако јер ниједна аутокефална Православна црква није признала ову одлуку, нити ће признати. Може доћи до раскола да Цариград и Украјина буду на једној страни, а сви ми други на другој. Када је пао берлински зид Збигњев Бжежињски је рекао:“завршили смо са СССР-ом, преостаје нам ПРАВОСЛАВЉЕ као највећи непријатељ“. Тим демонским силама на Западу, на врху пиамиде је лично сатана, Православље им смета као Истина. Међутим Цркви Христовој, по ријечима самога Господа Христа, ни адова врата, врата пакла не могу ништа да науде“, каже даље отац Момчило Кривокапић. Старији се, како истиче, сјећају комунизма и времена када је много тога потонуло. „Али, свједоци смо и васкрсења и да је Црква жива, да је то Божја установа. Да то није установа овога свијета. Христос је глава Цркве, а Црква је његово мистично тијело. Дешавање у Украјини су директни рат против васкрслога Христа“, казао је отац Момчило Кривокапић. Подсјећајући на генезу дешавања каже да је украјинска нација новокомпонована, „као што су црногорска и македонска“. „То су нације које су настале током комунизма. Сам украјински национализам се јавља послије Октобарске револуције. Носилац је извјесни Степан Бандера, син унијатскога попа. Не треба заборавити да на терену данашње западне Украјине постоји велики број тзв.унијата, оних који се држе православног источног обреда, а признају папу. Та врста национализма је кренула 20-тих година 20. вијека. Тада се и одвојила једна група и оформила прву групу, Украјинску аутокефалну православну цркву. На другој страни је била нормална канонска Кијевска митрополије у саставу Московског патријархата, као одувијек. Међутим, тај националзам имао је успоне и падове, али тек недавно, када су почели Мајдан и остало, може се рећи да имамо његово подгријавање са Запада и намјеру да одвоји Украјину од себе саме. Не треба заборавити да је такозвана Кијевска Рус, уствари била оно што је данашња Украјина, или Малорус. Ту је Свети Владимир Руски крстио Русију. Ту се родила Руска православна црква. Не треба заборавити ни да историја није била наколоњена овим просторима, посебно послије потписивања Брест-Литовске уније. Услиједио је велики притисак на Кијев и уопште на те крајеве који се граниче са Пољском. Једно вријеме су се и језуити добро убацили и чак су некакве преправке на богослужбеним књигама правили, да када се год помене Петар апостол, да је он првоврховни, да се нагласи то што римокатолици тврде да је он био главни међу апостолима, наследник Христов, а папа његов. То је теорија која нема своје упориште у Јеванђељу. У вријеме распада СССР-а, ’91. и Бјелорусија је постала самостална, али се није црквено одвојила. Украјина се одвојила, али у почетку није било никаквог проблема. Међутим, када је требало да буде изабран нови патријарх ( 91.-92.), овај расколнички патријарх Денисенко, био је кијевски митролполит. Послије смрти патријарха постаје мјестобљуститељ, онај који придржава престо, и очекивао 300 % да ће бити будући патријарх. Међутим, избор је пао на Алексија II, који је био сјајан патријарх. Он (Денисенко) то никако није могао да поднесе и тада је одвојио Украјину, сам се прогласио за кијевског патријарха и направио себи карактерстичну капу какву носе руски патријарси. Прогласио се патријархом кијевским и Украјинску православну цркву за аутокефалну. Сам је то урадио и чињеница је да му је велики број парохија, свештеника и владика пришао. Нормално, он нема више чина јер је предат анатеми. Зато је сад прва одлука Цариградског патријарха била да му се скине анатема. Дакле, на терену Украјине била је унијатска црква, онда стара ауокефална, била је и још једна опција и ова Кијевска. Све те опције су расколничке и зато ово што ради Цариградски паријарх, јесте признање раскола као чињенице. То значи да сада неко, ако хоће да се одвоји, мало своју сујету да задовољи, може мирне душе да одвоји парче нечије епархије или канонсксе цркве и да то потраје неких 10-15 година и дође Цариградски патријрах да то призна. У томе је страхота свега што се тренутно дешава“, казао је отац Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Соларни концентратори који могу да омогуће бесплатно грејање за целу Србију, бежични пренос струје, добијање питке воде из морске, нафте из биомасе, само су неки од пројеката професора Владана Петровића за које Србија није заинтересована. За разлику од странаца… Када се после дуго година живота и рада вратио у родни Крагујевац, професор Петровић био је сигуран да ће у Србији радо прихватити иновативне патенте који значајно могу да унапреде привреду наше земље. У Бадњевцу, надомак Крагујевца, на свом имању, на два хектара, поставио је сунчеве концентраторе како би на практичном примеру доказао да је бесплатно грејање могуће. Од тада до данас, посећивали су га многи званичници, нарочито током предизборних кампања, али конкретног договора није било. У међувремену, потенцијал пројекта препознала је фирма из Норвешке која је са професором закључила уговор. „Српске власти једноставно нису показале никакав конкретан интерес за ово што радим. Али зато су заинтересованост показале друге земље. Потписао сам уговор са великом компанијом која ради плутајуц́а острва. Они у Монаку треба да реализују велики пројекат, инвестицију вредну милијарду евра, за коју је потребна соларна енергија. Заинтересовани су за ову технологију и све што је са тим повезано желе да развијају“, каже Петровић. Професор објашњава да једини у свету има технологију за производњу струје из сунчеве енергије 365 дана, свих 24 сата сваког дана. „Развили смо и поступак за десолинизацију морске воде где је потрошња енергије релативно мала, тако што се отпадна топлота из соларног система користи за десолинизацију морске воде. Тако може да се добије хиљаде кубика питке воде из морске воде и производња струје 365 дана“. Професор Петровић се присећа како су његово постројење посетили представници 19 држава како би се упознали са новим технологијама. „Држао сам веома посећена предавања на Машинском факултету на тему: ’Покретање привреде на бази нових технологија‘, технологија које Србији могу да обезбеде фантастичан економски прогрес. Поред осталих технологија представио сам и пројекте бежичног преноса електричне енергије, добијање струје из јоносфере, добијање нафте из сунчеве енергије, добијање нафте из биомасе, како да издвојите ЦО2 из атмосфере уз помоц́ сунчеве енергије итд. Како да на пример по хектару можете да добијете 100 тона нафте на основу фотосинтезе. Али на томе се, што се Србије тиче, све и завршило.“ Бесплатно грејање за читаву Србију Он тврди да би на основу његовог пројекта све топлане у Србији могле да се снабдевају бесплатном сунчевом енергијом. „Зрачење Сунца у Србији је отприлике 0,6 киловата по квадрату. Пошто је у хектару земље 10.000 квадрата, дакле 6.000 киловата, од 2.000 сати Сунца у Србији, добијате 12 милиона киловат часова сунчеве енергије по хектару. Моји концентратори у Бадњевцу код Крагујевца развијају температуру од 1.700 степени. Али ако вам треба ниска температура, можете да акумулирате енергију из земље. Акумулирате 12 милиона киловат часова, од тога 20 одсто изгубите, десет милиона киловат часова вам остаје. Тако можете да грејете 1.500 станова по хектару.“ Наш саговорник оцењује да је тужно што су само странци препознали потенцијал и што ће сутра Србија куповати технологију од странаца по много већој цени него што би је коштало да је одлучила да откупи патенте. „То је јефтина технологија, коју свако може да изведе, можете целу Србију тако да угрејете. Почнете да скупљате енергију по хектару земље од априла месеца. У октобру имате 200 степени у земљи. Кад почне грејна сезона, до краја фебруара та температура падне на 40 степени. Онда се користе топлотне пумпе, од тога добијете 10 киловата топлотне енергије, а утрошите један киловат електричне енергије. Тако може да се греје не само Србија, већ цео свет.“ Петровић каже да за покретање тог система нису потребна велика улагања и истиче да је у Бадњевцу акумулатор топлоте који фантастично функционише и који акумулира 400 киловат часова по кубику. „У свету се производи 80 до 100 киловат часова по кубику. И такав акумулатор кошта 130 евра по киловат часу, а ово решење кошта 0,3 евра. За то је заинтересована фирма из Дрездена, док у Србији није било интересовања. Немци су схватили да на основу акумулатора топлоте може да се користи енергија из ветра и да се тако греју читави градови.“ Петровић сматра да Србија није заинтересована за ове револуционарне пројекте због некомпетентности, да људи који одлучују немају довољно знања из ове области. „Вратио сам се из иностранства у Србију зато што сам желео да живим овде и да од мојих патената корист има моја земља. У Шумадији сам направио парк од два хектара где моји патенти беспрекорно функционишу у пракси. Нажалост, потенцијал су уочили само странци.“ Србија као Дубаи Петровић каже да је развио и систем за добијање нафте из биомасе и да комплетну биомасу коју имамо у Србији можемо директно да претворимо у нафту. Он тврди да званична теорија о настанку нафте није тачна, да се нафта не добија таложењем планктона већ на потпуно други начин. „Вода продире у дубину земље и долази близу магме. Кад сагорите циклохексан са кисеоником добијате угљен диоксид и водену пару. А из тога поново може да се добије нафта. Али за то је неопходно 15.000 бари. Ако то урадите, потрошићете више енергије него што сте добили. Али на основу мог реактора, може се користити сунчева енергија за добијање нафте, на 15.000 бари. Вода реагује са кречњаком и тако добијамо нафту.“ Алтернативна енергија ресурс будућности Петровић је у Србији завршио Машински факултет и радио као професор у Техничкој школи у Крагујевцу, био је потпредседник „Гоше“, а затим је постао технички директор крагујевачке фирме „Романија“. Давне 1972. године отишао је у Франкфурт где је за само шест месеци постао шеф „Манесманове“ испоставе у Манхајму. Био је и шеф развоја инжењеринга у концерну „Круп“ у Есену, која запошљава 180.000 радника. За две године је докторирао у Ахену. Написао је 55 научних радова, а има и 36 патената. У Србију се вратио 1998. године и у Крагујевцу отворио фирму „Алтернативне енергије“ у којој ради на производњи соларне, геотермалне и енергије ветра. https://www.srbijajavlja.rs/2018/09/revolucija-srbin-izumeo-koncentrator-koji-moze-da-greje-celu-srbiju-besplatno-i-to-nije-sve/

О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице

-Митрополит Амфилохије и Епископ Методије служили Литургију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија добрска код Цетиња. Архијереји су литургију служили поводом имендана сестринства ове светиње – игуманије Олимпијаде и монахиње Христине. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је подсјетио да нас Господ учи да се никад не смије изједначавати гријех са грешником. „Он човјекољубивим и јеванђелским скалпелом прецизно одваја гријех од човјека,, од људске душе. Какав год човјек да је грешник, гријех не може да обухвати цјелокупнога човјека и његову боголикост. Учи нас Господ да грешника не треба лијечити тако што ћемо га убити, него тако што ћемо га спасити од његовога гријеха“, рекао је он. Нагласио је да нам Господ поручује и да у овом свијету имају двије перспективе. „Једна је фарисеја, који гледају спољашњим очима, само видљиве ствари. Друга је Божанска, тј. гледање Христовим очима. То је она перспектива која види оно што је претежније и важније у овоме свијету. А то је оно што је невидљиво. То је покајање, то је љубав, то је жртва“, казао је Епископ диоклијски. Владика Методије је рекао да нам Господ поручује да само љубав може спасити овај свијет. „И само нас љубав може сачувати од гријеха – љубав према Богу и љубав према ближњему“, казао је он. Рекао је да су Свете мученице Христина и Олимпијада клечале крај Христових ногу, цјеливале их, косом својом их отирале и мирисима помазивале. „Тако и наше матушке, које носе њихова имена, клече крај Христових ногу, цјеливају их, косом својом их отиру и мирисима помазују“, казао је Владика Методије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије рекао да монахиње Олимпијада и Христина годинама уграђују себе у добрску светињу. „И овај свети небоземни празник нас је данас овдје сабрао да прославимо име Гопсподње, да посвједочимо љубав према Господу и једних према другима. И вјековима се овај сабор наставља на овом мјесту. Ово је светиња старија и од цетињске обитељи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је рекао да биолошка сабрања долазе и пролазе, а да духовна сабрања трају непрекидно. „Црква је прије свега васељенска и Божја, а онда призива све људе и све земаљске народе да проговоре овим једним, вјечним језиком – језиком Цркве Божије, језиком Христовим, да благосиљају Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога, да се Богом испуњавају и обједињују не само земаљским јединством заснованом на земаљскоме хљебу и на земаљској, билолошкој, тјелесној заједници, него на хљебу који је сишао с неба“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски је пожелио“ да Бог благослови монахиње Олимпијаду и Христину. „Нека Бог благослови наше старице, наше мајке Олимпијаду и Христину, нека их укријепи да до последњег свога издисаја служе овдје овој светињи и да нас око ње сабирају“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Мислим да је ово важно питање, које треба пажљиво протумачити. Шта се о томе може рећи?

( мало измијењено, из разговора са Рилетом ) Размишљао сам о овоме још од прошле године када је Додик био заказао референдум око судства у БиХ ( не сјећам се о чему је конкретно било ). УС БиХ је референдум оцијенио као неуставан. Е сад... референдум је био савјетодавни ( наравно, неће Додо да буде обавезан народном одлуком, него је чисто дресирао бирачко тијело ) и ту сам се замислио. Савјетодавни референдум сам по себи значи просто изражавање мишљења, без формалне обавезаности власти или било кога на било какво дјеловање. Фактички није ништа другачији од добро спроведене свеобухватне анкете јавног мњења, осим по степену прецизности ( мада је и то упитно с обзиром да увијек постоје неке махинације са гласовима код нас ). Пошто нема никакве фактичке разлике између то двоје, савјетодавног референдума и свеобухватне, валидне и прецизне анкете, као ни правног ефекта након што су спроведени - на основу чега се може тврдити да савјетодавни референдум може бити неуставан? Тј., ако савјетодавни референдум о мишљењу гледе изражавања става супротног уставу и/или закону може бити неуставан, зашто то не би могла бити и нека свеобухватна анкета? ( ово све под закључком да између то двоје нема никакве фактичке разлике, јер обоје представљају довољно прецизно изнесен став јавности и немају обавезујуће правне ефекте ). Једина права разлика је у томе што одржавање референдума служи као слање једне теже политичке поруке, али опет ни то не мора нужно да буде тако уколико и анкета показује увелико преовлађујући неуставни или незаконити став. И сад када дође Каталонија на ред, опет се исто поновило. Уставни суд Шпаније је рекао да је одржавање референдума неуставно ( сад, не знам је ли тај референдум био обавезујући или само савјетодавни ). Ако се крене са "фри спич" логиком, ово се у суштини своди на ограничавање или забрану слободе говора. Који би били још "pro et contra" аргументи?

Да ли нација може бити хришћанска, а црква национална? Владан Перишић Симбол Светог Римског царства, 1510. Национализам: стара или нова појава? Црква се са национализмом не среће по први пут тек сада или у блиској прошлости. Напротив, на самом свом почетку црква је имала искушење „национализма“. И заиста, сусрет са „национализмом“ и његово бескомпромисно одбацивање (у Павловом сукобу са јудаистима) био је један од конститутивних елемената првобитне цркве. Иако је и сам био Јудејац, Павле је Јудаизам (схваћен тако да свој идентитет црпе из обрезања и поштовања закона) видео као препреку за прихватање транс-националног (или над-етничког) хришћанства. Павле је врло добро разумео да националне (етничке) тензије представљају основну опасност за јединство новорођене цркве. Зато је он релативизовао значај јудејског саморазумевања кроз њихову верност закону и праксу обрезања и увео нов (транс-национални) критеријум идентитета – припадништво телу Христовом кроз крштење (без обзира на националну припадност).[1] Исто старо искушење поново се појавило у новом руху, само што му је овог пута црква подлегла. Можда не сва црква, али ипак готово свака православна црква, као и католичка црква у барем неким земљама,[2] данас себе сматра за националну цркву, што значи да свака од њих себе види као религијски израз и пројекцију одређене нације, штавише као носиоца „националног“ идентитета. Иако идеја „националне цркве“ није производ црквене теологије него црквене идеологије, у свим овим црквама влада опште мишљење, које се узима здраво за готово скоро као нека догма, да је црква део националног идентитета који служи националном јединству. Како се црква нашла у оваквој ситуацији – дуга је прича. У овом спису с тим у вези даћу тек неколико назнака. Један од круцијалних чинилаца је појава националних држава (18–20. века). Од краја 18. века постојала је романтичарско-националистичка идеја о светом тројству језика, нације и државе. Као последица тога, језик се чак и данас схвата као главна карактеристика нације која помаже да различите нације раздели у различите државе. Међутим, као што су показала научна истраживања, језик није инхерентна карактеристика нације, него је аутономан и независан од ње.[3] По правилу се границе држава не подударају са границама језика. Такав је случај у Европи[4] као и у остатку света.[5] Према томе, „потпуна синхронизација језичких, националних и државних граница може бити само (националистичка) утопија.“[6] Треба се подсетити да је изједначавање нације, државе и језика кулминирало у фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој (и њиховим сателитским државама) у формули „једна држава, једна нација, један језик.“ Крајем деветнаестог века неким научницима је постало јасно да се не може пронаћи дефиниција етницитета која би била прихватљива за све и истовремено била утемељена на карактеристикама попут језика, територије, државе и њима сличним. То је био разлог због којег су ти научници прихватили да се етницитет не може описати културним или социјалним терминима, па је то постало распрострањено становиште у другој половини двадесетог века. Две теорије Уопштено говорећи, постоје две различите, чак узајамно супротстављене, теорије о етницитету или нацији.[7] Прву можемо звати есенцијалистичком. Према овом гледишту нација је одређена устаљеном групом карактеристика које су (готово) непромењиве и које нацији дају тон природне датости. Нација је органска стварност која је дата природом или чак Богом, али је у сваком случају изнад својих чланова, који јој се морају покоравати, као нечему саморазумљивом.[8] Овакав приступ је уобичајен у популарном разумевању нације (али такође и код ентузијастичких представника новорођених нација, као што је био случај са Ј. Г. Фихтеом[9] у Немачкој почетком 19. века). Другу теорију можемо назвати конструктивистичком. Овај приступ, који је плод модерне социјалне антропологије, тврди да нације нису природне него да се јављају кроз процес преговора између различитих друштвених група. Као резултат, нација није тако крута него прилично флексибилна стварност. Према овој теорији, све европске нације су релативно новe конструкције.[10] Овај концепт нације можемо назвати политичким. Чини се да савремана истраживања генерално воде закључку да су нације друштвено-политичке, пре него природне, конструкције.[11] Штавише, чини се да је национализам изумео нације а не обратно.[12] То је разлог због којег не постоје ни научни па чак ни објективни критеријуми за одређивање нација. Готово да бисмо о нацији могли говорити као о миту, и то веома чврстом,[13] када схватимо да нација није стварна него само „имагинарна заједница.“[14] Један од темељних предуслова за формирање нације је (селективно) заборављање.[15] Било шта што се заиста догодило, али се не уклапа у идеализовану слику (наше безгрешне, племените, свете) нације треба препустити забораву. Уз помоћ селективне меморије нација постаје највиша вредност – свака друга вредност у поређењу са њом је нижа, што имплицира да нпр. моралне вредности (попут истинољубивости) треба да буду подвргнуте лојалности према нацији. Уз то, према националистичкој идеологији појединци не могу постојати независно од нације којој дугују не само свој идентитет него и сам свој живот. У главама тих идеолога, друштвено-политичко и културно биће сваког појединца зависи од његове нације. Они мисле да чак и њихов језик (матерњи језик) постоји захваљујући нацији. Ова апсолутна зависност од нације испољава се у свакој пори друштва. Образовни системи би могли послужити за пример: „сврха образовања је у потпуности политичка – потчинити вољу младих људи вољи нације. [тако су] школе средства државне политике, као што су то и војска, полиција или државне финансије … Сврха таквог школовања је да мозгове преокупира љубављу према држави, и због тога је то шта се подучава и начин на који се подучава, то шта се потискује а шта мења, ствар државне политике.“[16] Због тога је „једна чувена дефиниција нацију била одредила као друштво које потхрањује свеопшту обману о свом пореклу и гаји свеопшту мржњу према својим суседима. Тако гаранција бриге за нацију зависи од лажног сећања (тј. од обмане) и мржње према онима који не припадају [тој нацији].“[17] Према томе, сваки национализам укључује мит[18] о првобитној нацији, која се подудара са овом садашњом, а која је по природи различита и одвојена од нацијâ које је окружују.[19] У националистичкој идеологији нација функционише попут митског бића које постоји готово од почетка времена и наставиће да постоји до далеке будућности (у неким интерпретацијама нација ће постојати чак и у Царству Божијем). У тим митовима нација велича себе (тврдећи да је она посебно искрена и великодушна према другима), она заташкава своју сопствену кривицу (одбијајући да призна неправде које је учинила другима), она оцрњује друге (говорећи да су они културно равнодушни или да су одговорни за раније злочине или да они чак и сада имају зле намере према нашој нацији).[20] Другим речима, наш национализам је патриотизам, њихов национализам је шовинизам. Исто тако, што се биологије тиче нема националног континуитета. Када се ово схватило, биологија је замењена културом. Због тога сви национални идеолози сада говоре о културном идентитету. Међутим, слично биологији, и за културу је показано да није она основа на којој су настале нације. Тако на пример, културне границе не одговарају ни језичким, ни националним, ни географским границама.[21] Као последица тога, постоје културе које обухватају више нација, али такође и нације које обухватају више култура.[22] Поред тога, насупрот политичком концепту нације, културни концепт (баш као и језик) показао се извором бескрајних конфликата. Надаље, сваки национализам има псеудо-религијске елементе: „он функционише уз помоћ сличних средстава као и црква и има сакрално-литургијске облике. Људи поздрављају националну заставу као нешто најсветије, певају државну химну као да је Te Deum, окупљају се на масовним митинзима као на верским свечаностима, имају процесије према националним светилиштима као што их верници имају према местима ходочашћа.“[23] Таква ситуација произлази можда и из чињенице да се религија понекад користи на такав начин да снажно доприноси социо-културном јединству нације.[24] Национално јединство Према томе, национално јединство може постојати само као дискурзивна конструкција. Постоје многе теорије о томе од чега се ово јединство састоји. Поменућу три. Према једној (S. Hall) ова конструкција имплицира пет аспеката.[25] Први је приповест о нацији (у књижевности , медијима и уопште у свакодневној култури, са циљем да се створи мрежа заједничких искустава и интереса, победа и пораза, тако да се свакодневни живот повеже са „судбином нације“). Други је нагласак на порекло, континуитет, традицију и безвременост (укратко, национални карактер је насликан као непромењив и једнообразан а национални идентитет као да постоји у самој природи ствари, додуше понекад успаван, чекајући да буде пробуђен из овог дремежа). Трећи је проналазак традиције[26] (којом је неред трансформисан у заједницу). Четврти је мит о пореклу (или оснивачки мит који, стављајући порекло нације толико далеко у ‘митска’ времена (у ‘време пре времена’), игра једну од водећих улога у изумевању националне културе). И пети је фиктивна идеја о чистом, изворном народу (која снажно подржава национални идентитет). Национални идентитет сачињен од ових пет елемената постоји само као дискурзивна конструкција. Ова анализа је у сваком случају непотпуна и мањкава,[27] зато што се, да поменем само то, може показати да су сва последња четири елемента зависна од првог. Због тога је анализа која следи (L. Kolakowski), а која такође национални идентитет чини зависним од пет елемената, можда успешнија.[28] Први је национални дух (или ‘Volkgeist’, који није предмет историјских искустава, али ипак руководи умом и понашањем многих људи, нарочито у тренуцима кризе). Други је историјско памћење[29] (које је conditio sine qua non националног идентитета, без обзира на то да ли је његов садржај истина или легенда, или пак мешавина ово двоје). Трећи је антиципација и оријентисаност ка будућности (још један sine qua non националног идентитета: нације су окренуте ка будућности покушавајући да опстану и бринући се о томе шта све може бити са њима). Четврти елемент је национално тело (које себе показује у расправама о националним територијама, величини и ограничењима нације, као и о броју њених чланова и томе слично). Коначно ту је и утврдив почетак (тј. легенде о оснивачком догађају или о ‘оснивачким оцима’, обоје без прецизног времена, који се односе на почетак историјског времена – exordium temporis). Према трећој категоризацији (A. D. Smith) постоји шест елемената националног идентитета или „шест главних атрибута етничке заједнице.“[30] Прво, постоји колективни правилни назив (који изражава ‘суштину’ заједнице). Друго, мит о заједничком пореклу (који производи илузију о породичним везама које нацију чине ‘над–породицом’ (Horowitz) – можда је ово најкруцијалнији од свих ових елемената).[31] Треће су заједничка историјска памћења (о јунацима из претпостављене славне прошлости). Четврти аспект се тиче једног или више разликовних елемената заједничке културе (попут обичаја, религије или језика). Пети је повезивање са одређеним ‘завичајем’ (који може бити и само симболички, као у случају дијаспоре). И на крају ту је и осећај солидарности према значајним секторима популације. Као што је очигледно, различити елементи ове три теорије се преклапају а постоји и значајна сагласност у погледу главне идеје о томе шта сачињава идентитет и јединство нације. Нација и црква Међутим, шта ако ‘национални идентитет’, као што то толике анализе показују, није природно дат него је социјална конструкција, и ако ‘национално јединство’ није ништа друго до вештачка конструкција националистичких елита са претензијом да оно треба да се схвати као ‘природно’ или чак вечно својство људских бића? Ако је то, дакле, тако, где је онда улога цркве у свему томе? Сви смо сведоци тога да се од цркве очекује да једној таквој (имагинарној, вештачкој, митској, лажној) конструкцији (званој нација) треба да служи тако што ће постати ‘национална црква’! Тако би допринос цркве националном јединству[32], у крајњој анализи, значио допринос политичкој (и економској) моћи владајуће елите. Што се тиче цркве, она је одувек, за разлику од садашње ситуације, од самог свог почетка, одређивана географским границама (црква у Коринту, црква у Риму итд) и тај принцип је записан у њеним канонима. Она никада није била одређивана уз помоћ језика, културе, нације и сл. Ово географско одређење (или принцип територијалности) је спољашње (тј. оно нам не говори шта црква јесте, него само где је можемо наћи). Исто, примера ради, важи и за одређење примата: црква у Риму је имала примат зато што је Рим био престоница (и отуда политички најважнији град) царства. (Тврђење да је погубљење Петра и Павла било разлог за примат припада традицији која почиње тек крајем другог века. Он је секундарни и такође се не помиње као разлог за примат у канонима.) Да је неки други град био престоница, онда би црква која обитава у том граду имала примат над другим црквама. Исто тако, црква Константинопоља је била друга по реду, зато што је тај град био сматран за нови (тј. други) Рим. Ни у једном од ова два случаја нема ни трага од теолошких разлога. У обзир су узети једино спољашњи, не-теолошки разлози, што значи да су те ствари (границе цркве, примат[33] итд) сматране као мање важне за хришћански идентитет. Било би занимљиво запитати се сада где треба трагати за критеријумом о томе да ли је нација природни или вештачки производ: у протологији или у есхатологији? Ако у протологији, онда би требало признати да не знамо како су тачно ствари изгледале у почетку. Па ипак, сумњам да је Бог створио нације. Ствари не постају ни мало лакше ако је наш критеријум у есхатологији, о којој знамо још мање. Међутим, оно што нас овде интересује јесте да ли ће у Царству Божијем постојати нације или само појединци без нације? Иако су многи теолози склони оном првом, ја сам склон овом другом. С друге стране, можемо се запитати: ако су карактеристике нације произвољне, зашто неке хришћанске особине не би биле неке од тих карактеристика? На пример, ако, хипотетички, националистичка елита почне да се заузима за то да истинољубивост треба да буде једна од карактеристика њене нације, и ако се она за то заузима из генерације у генерацију, онда би истинољубивост можда и могла постати препознатљиви елемент баш те нације. Само што истинољубивост није ексклузивно хришћанска врлина: неко може бити изузетно истинољубив, па ипак не бити хришћанин. Исто важи и за поштење, верност и друге врлине. Стога остаје питање: које су то ексклузивно хришћанске карактеристике које једна нација треба да има да би била препозната као хришћанска нација? Одмах нам пада на памет један одговор: крштење и евхаристија? То је тачно, али субјект крштења и евхаристије је појединац а не нација. Па када онда можемо рећи да су хришћански не само појединци него и сама нација? Остављајући по страни чињеницу да нема ситуације у којој су апсолутно сви чланови друштва крштени и редовно се причешћују, можда ће бити довољно да већину популације чине чланови цркве. Мећутим, чак и да су сви чланови друштва хришћани, чини се да ни то не би било довољно па да друштво буде хришћанско (осим у неком удаљеном, метафоричком смислу). Ово можемо схватити на основу једне паралелне ситуације: чак и да је цела популација једне нације плава, још увек не можемо рећи да је и нација плава; или чак и ако сваки члан нације има мајку, још увек не можемо рећи да нација има мајку, итд. Чини се ипак да ове стварности (појединац и нација) припадају различитим нивоима. Према томе, чини се да не постоји смисао у којем оправдано можемо рећи да је једна нација хришћанска. Наравно, овде можемо додати и историјске аргументе против претензије да ипак постоје хришћанске нације, питајући шта је тачно хришћанско у тако много акција које су разне нације (или националне или транс-националне државе) предузимале против својих противника, попут мучења, прогона или погубљења (хришћана и нехришћана)? Шта је тачно хришћанско у предузимању ратова или у пљачкању чланова других нација? Шта је тачно хришћанско у свим овим и у многим другим сличним стварима које су заједничке скоро свим нацијама? Како нација може бити хришћанска ако њени чланови раде такве ствари? Одговор не може бити да су кривци за поменуте злочине владе или владари, зато што, чак и ако све почиње са њима, хришћани би требало да одбију да учествују у таквим акцијама. Преостаје да се запитамо још и то шта за цркву значи да је национална? У сваком случају то да је црква национална значи да она служи нацији, посебно доприносећи (наводно духовном) јединству нације.[34] На тај начин цркви је додељена улога чувара националне митологије. У овом браку нација је увек глава а црква тело, нација је циљ, а црква његово средство. Једном речју, црква у овом односу није оно што би требало да буде, а што год би требало да буде – не треба да буде слушкиња било које нације. Ипак, сведоци смо тога да многи клирици свих нивоа јерархије вољно или чак радо играју ову улогу слушкиње са најдубљим уверењем да тиме (наоружани својим националним поносом) служе најсветијој сврси. Што се тиче ове врсте поноса већ је примећено да „најјефтинија врста поноса јесте национални понос, зато што он у ономе ко је њиме унесрећен одаје недостатак индивидуалних карактеристика на које би тај могао бити поносан, тако да, [када би их имао] не би морао да прибегава ономе што му је заједничко са милионима других. Онај ко има значајне личне карактеристике далеко ће више бити кадар да јасније препозна недостатке своје нације, зато што их стално запажа. Али сваки бедни глупан који нема ничег на свету на шта би могао бити поносан, као до последњег прибежишта досеже до поноса у нацију којој припада. То му омогућава да се опорави и он је вољан да рукама и ногама са захвалношћу брани све недостатке и глупости своје нације… Због тога ћете нпр. тешко наћи више од једног у педесет Енглеза који ће се сложити када са дужним презиром говорите о глупавој и деградирајућој нетрпељивости [према другима] његове нације: такав је, међутим, обично човек од ума.“[35] Можда би било занимљиво приупитати шта се догађа са мојом националношћу када приступим цркви. Да ли ће она остати и бити спасена или ће, пак, бити поништена? Чини ми се да би нација могла (што није исто што и требало) да остане у цркви исто колико и друге природне (плаве очи, риђа коса итд) и вештачке (одређени језик, одређена култура итд) особине, под условом да мом новом идентитету не доприноси суштински. Нација може остати, али она не би требало да има икакву суштинску улогу у мом хришћанском животу. Другим речима, нација би требало да буде превазиђена. Она може бити присутна, али као и да није ту. Она може бити присутна само као путоказ чија је једина улога да показује према нечему што је бесконачно узвишеније од ње. После свега, чини ми се да се може рећи да је национализам инфериорнији облик људског постојања него не-национализам. Ако је уопште тачно да је Бог, у својој провиденцијалној икономији, себе прво открио једној нацији, а тек онда (на вишем степену људског развоја и самим тим и божанског откривења) целом људском роду, то можда може бити објашњено поменутом инфериорношћу. Ако су природне разлике (нпр. између мушког и женског) превазиђене у Христу, колико више треба да буду превазиђене не-природне разлике попут разлика између нација? На крају остаје главно питање од кога све друго зависи: да ли ја заиста живим у Христу или не? И такође: одакле ја добијам свој идентитет? Ако сâм Христос (као творац и искупитељ свемира) није толико значајан да ми дâ мој пуни идентитет, онда је моје крштење затајило. А моја нација то неће поправити. Извор: Vladan Perišić, “Is it Possible for a Nation to be Christian and for the Church to be National?”, Philotheos 15 (2015), 232–239. [1] Упореди: Christos Karakolis, “Church and Nation in the New Testament: The Formation of the Pauline Communities”, St Vladimir’s Theological Quarterly 57:3–4 (2013), стр. 361–380. [2] И у католичком свету могу се пронаћи слични примери споја између нације и религије (Пољска, Хрватска, Ирска, …). Према томе, оваква врста односа није само православни специјалитет. [3] Упореди: H. Haarmann, “Kriterien ethnischer Identität”, Language Problems and Language Planning 7/1, (1983) 21–42, 28; „сами по себи језик и нација су независни једно од другог“, D. Blum, Sprache und Politik, Heidelberg (2002), стр. 4. [4] „У Европи се границе језика и границе државе никада нису подударале“, G. Schubert, “Einzelaspekte neuer Mehrsprachigkeit im ehemaligen Jugoslawien”, Sociolinguistica 11, (1997) стр. 83–93, 86; „оне [границе језика и државе] у Европи никада нису биле синхронизоване па тако нису ни данас“, H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), стр. 81. „западноевропске нације – нпр. француска, њемачка, аустријска, швицарска, низоземска, шпањолска, британска – нису формиране на основу подударања језичних, религијских, етничких и државних граница“, Snježana Kordić, Jezik i nacionalizam, Durieux, Zagreb (2010), стр. 213. Многи цитати у овом спису који се тичу национализма преузети су из ове изванредне књиге. [5] „Већина држава у свету садржи више од једне језичке заједнице; према томе многојезичност је нормална појава“, M. Buchler, Sprachplanung im Schafspelz?!, Bochum (2002), 21. Према M. Payer, “Sprache als Ausdruck von ethnischer und nationaler Identität”, (http://www.payer.de/kommkulturen/kultur033.htm#13.) само 12 од 132 државе су језички хомогене, у 50 држава постоји главни језик који је матерњи језик за око 75% становништва, док у 39 држава највећа језичка група чини мање од половине популације. [6] H. Haarmann, Sociologie und Politik der Sprachen Europas, München (1975), стр. 83. [7] Ово двоје су овде синоними. Ако бисмо међу њима хтели да повучемо разлику онда бисмо можда рекли да „етницитет тежи да нагласи уверења о [сопственом] пореклу од претпостављеног заједничког претка или предака као да је етничка група продужена породица, док је нација усредсређена на територијално порекло … Обично свака нација у себи садржи бројне етничке групе“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 14. [8] „Национализму је особено уверење да је нација једини циљ којем је вредно тежити – тврђење које често води уверењу да нација захтева неоспорну и бескомпромисну лојалност“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 5. [9] Упореди његове Говоре немачкој нацији (1808) који се могу тумачити као да садрже националистичку мржњу према другим нацијама. [10] Види нпр. B. Gröschel, Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik. Mit einer Bibliographie zum postjugoslavischen Sprachenstreit, München (2009). [11] „нације не постају саме по себи него их праве државе и националисти“, E, Gellner, Nationalismus, Berlin (1999), 10; „национални идентитет није дат (тј. кроз ентитете попут ‘природе’, ‘карактера’, ‘менталитета’ или ‘подсвести’ народа или индивидуа), него је створен“, E. J. Hobsbawm, “Introduction: Inventing Traditions”, E. J. Hobsbawm & T. Ranger (eds), The Invention of Tradition, Cambridge (1984), стр. 1–14; „нације су конструкције. Оне не постоје природно, него су направљене“, R. Rürup, “Zur Einführung”, B. Faulenbach/H. Timmermann (eds), Nationalismus und Demokratie, Essen (1993), стр. 32–34, 34. Према томе, „нације су људске творевине“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 27. [12] „Национализам изумева нације, а државна елита их прави и уобличава“, C. Esbach, Nationalismus und Rationalität, Berlin (2000), стр. 71. [13] „Свака нација је лаж којој време и историја – као старим митовима и класичним легендама – дају само илузију истине. Ниједна нација се не јавља природно“, M. V. Llosa, Nationalismus als neue Bedrohung, Frankfurt am Main (2000), стр. 56; „све нације настају политичком самовољом, отимачином, владарским интригама, огољеним економским интересима, комбинацијом сировог насиља и [коришћењем] прилике“, ibidem, стр. 55. [14] M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), стр. 24. [15] Упореди: „Колективна амнезија може бити подједнако важна као и колективно сећање“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), стр. 55. [16] E. Kedourie, Nationalism (1993), Oxford, стр. 78. Због тога је „изградња националне свести ствар интелектуалаца“, G. Konrad, “Von den Schwierigkeiten der Sheidung”, D. Schlagel (ed), Derr neue Nationalismus, Schwalbach (1994), стр. 36. Упореди Фихтеово Национално образовање. [17] Avishai Margalit, The Ethics of Memory, Harvard University Press, 76. [18] Упореди: „Национализам обезбеђује у модерном свету можда најубедљивији мит о идентитету“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), Introduction. [19] „Нације су заједнице које, захваљујући историјској обмани, верују у заједничко порекло [својих чланова] и имају заједничког непријатеља“, U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 42; „не може бити ‘нас’ без ‘њих’“, M. Billig, Banal Nationalism, London (1995), стр. 78. [20] S. van Evera, “Hypotheses on Nationalism and the Causes of Wars”, C. Kupchan (ed), Nationalism and Nationalities in the New Europe, Ithaca, Cornell University, 1995, стр. 136–157, 150. „Типични мит сваког национализма је да је властита нација била паћеник, жртва изложена повијесним неправдама које је данас потребно исправити“, S. Kordić, Jezik i nacionalizam, стр. 347. [21] Упореди: U. Ammon, Die deutsche Sprache in Deutschland, Österreich und der Schweiz: das Problem der nationalen Varietäten, Berlin/New York, 1995. [22] E. Lemberg, Nationalismus, I–II, Reinbek (1964), II, 45. Слична ситуација је са нацијом и државом: „историјска је реткост да једна нација има државу и да једна држава има нацију“, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 22. [23] Упореди: U. Altermatt, Das Fanal von Sarajevo, Paderborn etc., (1996), 110. Уопште не би било погрешно рећи да је „национализам како га схватају националисти замена за Бога“, (ibidem, 465). [24] Види: Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), 24: „Ово је очигледно у православљу, традицији у којој свака нација има свог сопственог свеца и цркву, попут светог Саве у Српској православној цркви.“ [25] Види: Stuart Hall, (1996a). “The Question of Cultural Identity”. In Hall, Stuart, Held, David, Hubert, Don and Thompson, Kenneth (eds). Modernity: An Introduction to Modern Societies. Cambridge, Mass. and Oxford, стр. 595–634. [26] Хол је ово очигледно преузео из Eric J. Hobsbawmand and Terence Ranger, (eds) (1983), The Invention of Tradition. Cambridge, 1. [27] И сам Хол помиње да његова листа ни у ком случају није исцрпна, види нпр. Ruth Wodak, Rudolf de Cillia, Martin Reisigl and Karin Liebhart, The Discursive Construction of National Identity, Edinburgh University Press (1999, 2nd eds 2009), стр. 24–25. [28] Види: Leszek Kolakowski, “Über kollektive Identität.” in Krzysztof Michalski, (ed.). Identität im Wandel: Castelgandolfo-Gespräche (1995), Institut für die Wissenschaften vom Menschen. Stuttgart, стр. 47–60. [29] Налик на ‘колективно памћење’ о којем говори Maurice Halbwacks, La mémoire collective, Paris (1997). [30] Види: Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), стр. 21. [31] „Осећај ‘откуда долазимо’ средишни је за одређивање тога ‘ко смо’“, Anthony D. Smith, National identity, London etc., (1991), стр. 22. „Често се мисли да је континуитет нације резултат претпостављеног порекла од заједничког претка, а примери за то су веровање древног Израелца да су Израелци потомци Аврама, веровање да су Јапанци потомци првог цара, веровање Римљанина да су Римљани потомци древних Дачана и за Кину веровање да раса Хан постоји. Таква веровања у претпостављено заједничко порекло су у многим случајевима без чињеничке основе; па ипак она се кроз историју стално изнова јављају”, Steven Grosby, Nationalism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Oxford (2005), стр. 12. [32] А све три поменуте теорије о елементима или аспектима националног јединства показују да је то јединство произвољна конструкција коју је смислила националистичка интелигенција. [33] Наравно, свестан сам да многи теолози сматрају да је проблем примата од највишег значаја, али ја ипак мислим супротно. [34] Било да је нација природни или вештачки ентитет (већ према есенцијалистичкој или конструктивистичкој теорији), национална црква у оба случаја себе разуме као ону чија је улога да духовно доприноси националном јединству. У првом случају да доприноси јединству богомданог (природног) бића, а у другом бића које је дискурзивна или социјална конструкција. [35] Arthur Schopenhauer, Sämtliche Werke Band 4: Parerga und Paralipomena 1 (2. издање). Frankfurt am Mein (1989), стр. 459. Владан Перишић Национализам Преводи и преписи Владан Перишић 15. марта 2018. Рудолф Бултман

Инспирацију за тему дугујем @gavrosaurusовом статусу: Наравно да су се верници Х пута изјашњавали када је у питању конкретно Теорија Еволуције, нпр. али ја мислим да је ово суштинско питање, тј. да је оно подлога за све остало. Изволите.

Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни.

У суботу, 20. јануара у 19 часова, у дубровачкој катедрали Госпе Велике, одржана је, у оквиру „молитвене осмине” (тј. осам молитвених дана: од 18. до 25. јануара), традиционална молитва за јединство хришћана. Молитву је предводио дубровачки бискуп монс. Мате Узинић, а присуствовао јој је епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз мноштво вјерног народа из обје цркве. Ово је седми пут да се екуменска молитва уз судјеловање православних и католика моли у Дубровнику (већ је одржана у Сарајеву, а одржава се и у Загребу и многим другим мјестима код нас и у свијету). Важно је и напоменути да није ријеч о миси него о молитви чији је текст сваке године плод заједничког договора комисија двају цркава, који се потом дистрибуира свим црквама по свијету. Како је то већ уобичајено, када је молитва у католичкој цркви, бесједи православни епископ, а када се молитва одржава у православној цркви онда бесједи католички бискуп. Ове године је, дакле, бесједио епископ Григорије чију бесједу доносимо у наставку. 22. Јануар 2018 Беседа Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија изговрена 20. јануара 2018. године у катедрали Госпе Велике у Дубровнику Будући да смо наш вечерашњи молитвени сусрет започели управо ријечју упућеном Богу, то јест молитвом, а настављамо га ријечју о Богу, односно бесједом, чини ми се важним да на овом мјесту изразим своје увјерење да ријеч о Богу – чија је суштина за нас недокучива и непојамна – превасходно треба да исходи из тишине, из ћутања, и да – исто тако – све нас који промишљамо и говоримо о њему одводи у тишину богопознања. Ако наша ријеч о Богу не извире из тишине и ћутања, а тишина и ћутање из спознаје о нашој немоћи да обухватимо тајну Божијег постојања, онда нас то с разлогом упућује на закључак да ми нисмо свјесни о коме говоримо. За мене лично овакав начин поимања и приступања бесједи или ријечи о Богу примаран је и незаобилазан и када је ријеч о Духу Светоме, чију суштину не можемо да искажемо, будући да она непрестано измиче језичком уобличењу, а самим тим и сваком логичном објашњењу и спознаји. Стога ћу се вечерас старати да вам назначену тему приближим на што једноставнији начин, настојећи да је растеретим, колико то буде могуће, понекад круте теолошке терминологије и језика. На самом почетку замолио бих вас да се присјетите тренутака када сте били у истинској људској невољи, у безизлазној ситуацији, када сте били потпуно немоћни да ријешите неки за вас круцијалан животни проблем. Ако вам је тада било толико тешко да нисте имали снаге да разговарате с људима, а камоли да се помолите Богу, ако сте у тим моментима једва имали снаге да дишете, ако сте усред сопствене невоље и муке били беспомоћни и напуштени од других људи, а ипак сте осјећали да је поред вас неко ко вас не да, ко вас воли, да ли сте се икада – након што бисте коначно угледали свјетлост на крају тунела и пошто би вам се поново вратила животна снага и способност говора – запитали ко је то био са вама када сте били сасвим изнемогли и посустали, ко вас није напуштао кадa сте били сасвим изгубљени и заборављени, ко се то заузео за вас вративши вас, у коначници, у живот? Будући хришћани, осјетићете и схватићете да је то био Бог, који се увијек и свагда заузима за све нас. И уистину, драги пријатељи, и вечерас, у овој пријатној атмосфери молитве и сусрета, али и у све дане нашега живота збива се јединствено чудо – чудо присуства Божијег. О чуду Божијег присуства могло би се, сигуран сам, рећи много тога, али ја сам, поводом поменуте теме, између осталог одлучио да подијелим са вама једно сасвим лично искуство. Наиме, још док сам био дијете, дешавало ми се да се затекнем сасвим сâм у кући, на пољу, у планини, у шуми… Дакле, потпуно и апсолутно сâм. И баш у таквим тренуцима увијек бих осјећао неко за мене необјашњиво присуство. У тим ситуацијама наметала би ми се, сама по себи, разна питања, али понајчешће сљедеће: ко је то био ту, поред мене, кад никога нисам могао да видим, односно када сам био сасвим сâм? Слично питање постављао сам себи и када је била у питању смрт мога оца, кога сам изгубио још као четворогодишњак, и чије сам присуство током читавог дјетињства снажно осјећао – поготово када бих остао сасвим сâм, у некој шетњи, рецимо. Увјерење да је отац ту, поред мене, и да ме посматра било је нарочито живо и јако када бих се нашао у оним граничним животним ситуацијама, док бих, на примјер, помишљао да урадим нешто лоше, неприлично. У једној таквој ситуацији друг ме је покушавао наговорити да направимо један дјечји несташлук, то јест да комшији украдемо јабуке. Када ми је саопштио свој наум, покушавајући и мене учинити дијелом његовим, упитао сам га шта би – да којим случајем сазна – на то рекао његов отац. „Како шта би рекао, па он је на путу и неће имати појма о свему овоме“, одговорио ми је зачуђено ме погледавши. Истог тренутка кроз главу ми је прострујала помисао: лако је њему, његов отац је на путу, а мој је код Бога и све види! Наравно, ту мисао нисам могао подијелити са својим другом, али сам се касније, одрастајући, настојао ослободити такве врсте односа с умрлим оцем. Међутим, живот ми је на много начина и даље показивао да то можда ипак нису биле само пука дјечја психолошка траума и уобразиља, проузроковане прераним губитком оца. Премда нисам био у стању да поуздано одговорим на питање о каквој се то појави заправо у овом случају радило, неки унутрашњи осјећај ми је говорио да све поменуто ипак некако долази од Бога. Како је вријеме одмицало, врло брзо сам се освједочио да су у мом животу, на сличан начин као и мој умрли отац, присутни и други људи, пријатељи или сродници по духу или тијелу, а који су, расути свуда по свијету, били физички веома удаљени од мене. Иако нико од њих није био ту, поред мене, – када бих, на примјер, увече затворио очи у монашкој келији манастира Тврдош или Острог – у трептају ока оприсутнио би се неко од њих и био ту са мном, у некој врсти разговора. Након таквих и сличних доживљаја, наметала су се, по природи ствари, питања попут ових: како се то заправо збивало и ко је то чинио? Све ово што сам вам управо испричао било је један од кључних разлога што сам, поставши свештенослужитељ, окупљеним вјерницима често говорио да је, у тренутку молитве, Христос Духом Светим ту, међу нама. На процесији кроз окупљене вјернике, носећи свете дарове, неријетко сам се питао да ли смо ми вјерни сабрани у цркви свјесни да је Бог са нама присутан у тим даровима. Временом сам се, служећи литургију Светог Василија Великог, почео преиспитивати да ли сам ја тај који њима може објаснити или указати на присуство Божије. Поред свих мојих поучавања и честих подсјећања на назначену чињеницу, било је подједнако важно да и они сами вјерују у то, да то истински осјете, иначе можда не би ни били ту – не би уопште долазили у цркву. Међутим, Бог се дотакао многих срцâ и они су пошли за њим и сада стоје ту и слушају ријечи молитве и сами се молећи. Апостол Павле, у посланици коју смо малочас прочитали, каже следеће: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, опет да се бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: ’Ава, Оче! Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија’. А кад смо дјеца, и наследници смо, наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови, пошто с њим страдамо да се с њим и прославимo“ (Рим. 8, 14–18). Дакле, нашу вјеру и наду у обећање да смо синови и дјеца Божја – и не само у то – кријепи управо Дух Свети, који је свеприсутан. Уколико нас Дух Свети не би подизао и храбрио, наша нада би се угасила и урушила попут куле од карата. Свети апостол Павле ријечима ове посланице даје одговор не само на сва она питања која сам напријед поставио већ и на следећу нашу запитаност и недоумицу: ко је то ко нас тјеши и како то да и даље успијевамо опстајати у нади? Одговор на постављено питање је недвосмислен - Свети Дух је тај који отклања нашу немоћ, слабост и малодушност. И не само то, него ми доиста не бисмо умјели ваљано да се молимо уколико се сâм Дух не би заузимао за нас неизрецивим уздасима својим. Свети Дух пружа одговор и утјеху на молитву сиротих, убогих, понижених, грешних, свих нас. Све ово што вам управо говорим подстакло ме је да се присјетим и молитве своје мајке, коју је она изговарала у тешким часовима, а која је гласила: „Господе, ја сам проста и грешна и не знам да ти се замолим, али знам да ти знаш како ћеш ми помоћи“. И, заиста, Дух Свети, онај који прониче у срца наша, зна које су наше жеље и потребе и зна како да нам одговори и како да се заузме за њихово остварење. Служећи литургију Светог Василија Великог, добио сам још неколико одговора на већ помињана питања. Тако, рецимо, на питање ко и како оприсутњује Исуса Христа, чинећи да он током молитве буде ту, међу нама, писац наречене литургије одговара: „Да благовољењем доброте твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове, да их благослови и освети и покаже Тијелом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.“ И још додаје следеће, за нас веома важне ријечи: „Немој због мојих гријехова отклонити благослов Светог Духа Твога од Светих Дарова који су пред нама.“ Дух Свети је, дакле, тај који нам оприсутњује Христа. На другој пак страни, у оне дане када је Христос у људском тијелу походио овај свијет, догађале су се неријетко необичне ствари, каква је, рецимо, и та да су неки људи били у стању да познају Христа, док други то нису могли. Исто тако, једни те исти би га у једном тренутку били кадри препознати, а у другом не би. С тим у вези, једном приликом ми је један старији епископ испричао следећи свој доживљај: „Био сам“, вели он, „у Светој земљи и, током обиласка, дођем до оне смокве на коју се попео Закхеј да види Исуса. Кад тамо, поред те смокве, играју се нека дјеца. У тренутку помислим“, наставља своју причу старац, „замисли да си се на овом мјесту нашао прије 2000 година. Међу том дјецом могао је бити и мали Исус, а ти га можда уопште не би препознао!“ Неколико година је прошло од сусрета са епископом који ми повјерио своја размишљања о поменутом догађају, када сам се и ја сам обрео у Светој земљи. Видјевши том приликом жену - иначе обучену на источни начин - како држи мало дијете у наручју, сасвим изненадно дотакла ме је мисао како та жена - као скоро свака жена истовјетно обучена и с дјететом у наручју - подсјећа на Богородицу. Истог трена сам се присјетио старчеве приче помисливши да се врло лако могло догодити - да сам се којим случајем на том мјесту нашао у вријеме цара Ирода и чувеног пописа - да будем међу онима који би, када би им покуцала на врата једна породица из Назарета, одговорили: „Немамо за вас мјеста гдје бисте могли да преноћите.“ А онда сам се сјетио и множине других јеванђелских примјера, па и примјера из вечерашњег јеванђеља, када Христос пита ученике: „Ко ме се дотаче?“ А његови ученици му зачуђено одговорише: „Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко ме се дотаче?“ А он се онда осврну на ону која се дотакла његових хаљина с вјером, и она приступи, баци се пред ноге његове и каза му све по истини. И онда јој Христос рече: „Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“ Поводом ријечи из јеванђеља по Марку на које сам вас управо подсјетио, на овом мјесту се питам - исто питање уједно упућујући и свима вама - ко је крвоточивој жени открио ко је Христос, и ко је њему казао оно што апостоли нису знали? Дубоко верујем да то није био нико други до Дух Свети! Дух (πνευμα), који је Сила и Дејство и који невидљиву силу Божију доноси међу нас - како каже један савремени теолог - на живот или на осуду. Тај Дух није дух човјечји, него Дух Божији, који обузима људе тихо, али снажно. Он није земаљски дух или некакав флуид, он није само необичан, необјашњив, натприродан, он је једноставно - сâм Бог. Он је једновремено и близак људима, ту је за њих и ту су увијек његова сила и дејство оживотворења човјека и свијета. Али човјек, будући да је само човјек, не може њиме располагати, не може га посједовати. Како би то уопште било могуће кад нас Сабор у Константинопољу већ у 4. вијеку јасно учи да је Дух Свети једнак Оцу и Сину и да се слави заједно са њима! Отуда се сматра људским безумљем мисао да у свом посједу можемо имати Бога, те да можемо загосподарити Духом Светим. Јер Дух је Бог, и дише и креће се гдје хоће! Чини ми се да Црква широм свијета има једну врсту неспоразума па и проблема управо са људима који тврде да посједују Духа. Када би нам неко казао како „поседује“ Духа Светога, то би било једнако томе као да нам је рекао: „ја сам Бог или ја сам Исус Христос.“ Зар не бисмо тога ко је то изрекао сматрали лудим? С друге стране пак, као што се маса тискала око Исуса и била веома близу њега, тако је и Дух Свети близу нас. Уколико смо отворени за њега, он је присутан у нама и међу нама, дакле - он куца на врата срцâ наших. Он није дух који поробљава, него Дух који ослобађа. Насупрот разним назовихаризматицима и њиховим слијепим следбеницима, и на Истоку и на Западу, требало би да вјерујемо у Светога Духа Бога, Духа Божјег, Духа Исуса Христа. Исто тако требало би да будемо непрестано свјесни да он није људски дух, дух времена, дух који се на било који начин може посједовати или којим се како било може управљати. Он дише и креће се, понављам, гдје, и када, и како он сâм хоће. Отуда су сањарења поменутих харизматика о посједовању Духа Светога увијек једнака лудилу и прелести заблудјелог ума, који својата Духа Светога - Духа слободе, да би на основу тога могао поучавати и, што је још опасније - овладавати душама људи око себе учвршћујући их у фанатизму и лажној сигурности, а за себе извлачећи неку корист. А како такви лажни духовници и не би били самоувјерени када су, у свом незнању, убијеђени да посједују такве моћи? Стога је од необичне важности да освијестимо у нама самима чињеницу да нико од нас, драги хришћани, био то бискуп, професор или побожни вјерник, не може посједовати Духа. Али, насупрот томе, свако може примити Духа, као бесплатан и незаслужен дар Божији, може живјети по Духу, следовати му и служити и то с непорецивим осјећајем његове присутности. То је један од разлога што нипошто не смијемо заборавити ријечи Христове које кажу: нећу вас оставити сироте, саме, уцвијељене. Послаћу вам Духа Утјешитеља, Духа истине, Духа Животодавца. Управо због свега овога што сам до овога тренутка изрекао, примити Духа и молити се у Духу значи отворити душу и срце за Бога и за Христа ради нас распетога. Ако се тако отворимо, онда ће нас походити Дух Свети за кога нам Павле открива: „Гдје је Дух Господњи, ондје је слобода!“ Тада ћемо, баш као Мојсијева сестра, моћи слободно сједјети на обалама мора и, ослобођени од фараона овога свијета, радосно узвикнути: „Запјевајте Господу, јер се славно прославио!“ Да кажем још и ово, драги пријатељи: ми потребујемо Духа Светога да бисмо се ослободили болести баш као крвоточива жена и да бисмо се избавили од смрти баш као Јаирова кћер, а гдје је ту још множина других примјера? Усуђујем се на крају рећи да слабо вјерујем у људе и у све оне системе које су они осмислили, ма како се ти системи звали. Али зато чврсто и непоколебљиво вјерујем да Дух Свети може бити у људима и међу људима. Не сматрам себе маловјерним зато што своје повјерење не полажем у људе, него вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога. И њему се, у коначници ове бесједе, молим ријечима Светог Василија Великог: „Господе, благослови благошћу својом круг године; прекрати раздоре међу црквама; угаси непријатељства међу народима, силом Духа Твога Светога.“ Амин! Извор: Епархија захумско-херцеговачка View full Странице

Занимљиво!

НЕДЕЉА, 07. ЈАН 2018, 14:46 -> 15:51 ИЗВОР:ТАНЈУГ Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да Мешовита комисија, чији је и он био члан, није могла да се сложи о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, те да то питање, које у СПЦ-у никада нису доводили под сумњу, припада римском епископу, папи. Митрополит Амфилохије је подсетио да се комисија састала шест пута и да је један од састанака био у Подгорици. Митрополит Амфилохије "Граница која се прави на злочину нема будућност" Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Анадолију рекао да би било најсветије да се помере границе између човечности и нечовечности у нама. "Морамо их померити. Не смемо на нечовечности, на злочину градити и правити било какве границе. Патријарх Павле је и сам говорио против и велике Србије и мале Србије, ако се гради и на једном злочину. Граница која се прави на злочину она нема будућност. Уосталом ми овде на Балкану колико смо пута мењали и мењамо те границе. Тако, границе овде нису никада биле нека света прича, али битно је да искуство ове трагедије и јучерашње и данашње, да нас упути да имају неке вредности које су важније од граница", навео је митрополит. Треба, истиче, да нас упути на божје границе међу нама. "То су границе међу браћом и да браћа без обзира на то коју веру исповедају и како богослуже и у којим границама се налазе да схватимо да смо ми призвани да будемо један народ, божији народ", поручио је митрополит Амфилохије. "Ми смо, у исто време, благодарили садашњем папи Фрањи што је смогао снаге, иако је по веровању Римске цркве незаблудив, непогрешив у одлукама, да је он сматрао за потребно да о томе води дискусију. То му служи на част и ми смо то њему и рекли када смо предали писмо нашега патријарха Иринеја њему као одговор на предлог да Српска православна црква учествује у тим разговорима о канонизацији Степинца", рекао је митрополит у интервјуу за Анадолију. Истиче да је папа Фрања први од 11. века који је тако нешто учинио. "И сада му благодаримо, не само ја, него сва наша Црква", наводи митрополит Амфилохије. Каже да због чињеница нису могли да се сагласе у вези са канонизацијом. "Нисмо ми могли да је прихватимо, пре свега, јер та канонизација како је она замишљена од оних који су је планирали, у суштини је немогућа. Није у питању личност самога Степинца, него је у питању време у којем је он живео, које је он подржао", каже митрополит, којег Анадолијапредставља као првог до патријарха Иринеја. Јасно је, истиче, да је он на неки начин подржао Анту Павелића, једног од главних европских фашиста и нациста. "Он (Степинац) је подржао и њега (Павелића) и ту државу, ту његову творевину. Ми знамо какви су плодови те државе били. Није Степинац учествовао сам по себи, али је био викар те војске и то је веома значајно да се подвуче. Он је постављао и душебрижнике тој таквој војсци који су се исповедали код њега и којима је давао опрост за оно што су радили или што су сами благословили", упозорава митрополит Амфилохије. Наводи да је чињеница да је Степинац "једна сложена личност" и да су то и говорили. Нема, истиче, никакве сумње да је Степинац из једне честите породице из Крашића, од осморо деце колико их је било из другог брака, да је мајка његова изузетно честита и он по свом животу. Имао је, вели митрополит Амфилохије, човекољубља као личност. "Међутим, његова канонизација је нека врста сакрализације тог најтрагичнијег периода у историји хрватског народа. Сакрализује се све то. Разумем један број потомака тих усташа код Хрвата, да је то њима веома битно. Само ми смо то њима и говорили – зар је могуће да у том времену између 1941. и 1945. једина личност која заслужује у хрватском народу, католичком је Степинац", навео је. Истакао је да има толико дивних и честитих људи. "Ми смо помињали посебно Диану Будисављевић која је спасила 12.000 деце из Млаке и Јасеновца у то време. Она је заслужила. Ми бисмо за њу потписали без даљега да буде канонизована. А за Степинца не можемо. Не што се тиче просто његове личности, него што се тиче тог његовог учешћа и у тим збивањима, најтрагичнијим у историји хрватског народа, који су оставили страшне трагове. Томе сведочи Јадовно и Јасеновац. Мислим да не треба сведока већих и страшнијих од тога", наводи митрополит Амфилохије. "СПЦ не може да се одрекне Косова" Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Српска православна црква не може да промени своје ставове и одрекне се Косова, јер би се тиме морала одрећи сама себе. Истакао је да је Пећка патријаршија вековно средиште српске Цркве. "Ја сам иначе егзарх трона Пећког. Још 1750. та титула је дата црногорском митрополиту Василију Петровићу који је сахрањен у Петрограду. На његовом гробу и сада пише да је митрополит црногорски и егзарх трона Пећког. Тако да Црква, што се тога тиче, не може апсолутно променити став о Косову и нема говора да ће тога бити", наводи митрополит Амфилохије. Оно што се догодило на Косову, што се догађа и сада, а као што је било и са осталим деловима бивше Југославије, је, каже, једна трагедија. "Та несрећа је започела поодавно, а нарочито је кренула да се манифестује током италијанске окупације 1941. године, када је било протерано више од 100.000 православних Срба с Косова. Па онда редом то протеривање је ишло", рекао је митрополит. Каже да се патријарх Павле, који је тамо 34 године био епископ и сваке године је подносио извештај Сабору, с мудрошћу и поштовањем односио према свима и власти која је тада била, али говорио је реално шта се догађа. "Тамо 700 села, која су била насељена православним, српским живљем, сада нема нити једног уха православног. Не може то имати божијег благослова за било кога. Да не говоримо и о нашој браћи Албанцима који су тамо. Није то ни за њих срећа", тврди митрополит Амфилохије. Не може се, истиче, на насиљу градити будућност: "Та група људи који су створили ово садашње Косово нису то, нека ми опросте и они и сви други, прави и честити Албанци Косова. Ја знам њих на десетине таквих који су и убијени зато што нису прихватали тај и такав метод и пут стварања своје државе. И сами су угрожени и морално и духовно, као народ, а у исто време то је рађено на злочину с људима, с народом с којима живе вековима, са којима су упућени једни на друге. На тим злочинима градити будућност своје деце није то добро". View full Странице