Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'може'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године. 1) мој одговор: друг ми је поставио питање: ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО. Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично? Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе: 1. Бог све може 2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“) А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам. 2) Одговор патријарха Павла: Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: „Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће: НЕЋУ.А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: НЕЋУ.А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ!И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН? А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!! И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ! А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН? И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“. А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава. Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ. Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
  2. Велики празник Рођења Христовог прослављен је у загребачком Саборном храму Божанственом евхаристијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника, свештеномонаха и ђакона. Окупљени народ је приступио светој тајни причешћа и тако се, на најприснији начин, сјединио са Господом и постао саучесник догађаја Рођења Христовог на једнак начин као што су то били и витлејемски пастири и мудраци са истока. Божићну посланицу Патријарха српског Г. Г. Иринеја прочитао је архијерејски намесник загребачки протојереј-ставрофор Душко Спасојевић. Обративши се на крају Литургије сабраном народу Митрополит Порфирије је говорио о потреби превазилажења дистанце међу људима, о стицању мира и о праштању. - Данас су сви православни људи испуњени великом радошћу, јер се родио Онај који од вечности постоји, јер се родио у телу Син Божји. Дошао је међу нас, ушао у сами центар нашег постојања и у саму матицу нашега живота. Не бисмо имали шта да додамо од великог и пребогатог богословског смисла том тајном догађају, који нам се на данашњи дан открива, од онога што је Његова Светост у својој посланици изрекао. Међутим, дужни смо да упутимо и лични поздрав и честитке свом православном верном народу овде у Хрватској. Да пожелимо да ова година буде боља од претходних година које су иза нас. Да мир и радост уђу у наша срца и у наше домове. Да по речи светог Серафима Саровског ми стекнемо мир у себи и да онда будемо сигурни да ће сви они који са нама буду долазили у контакт препознати тај мир и добити тај мир, благодаћу Божијом, преко нас. „Стеци мир у себи и хиљаде ће наћи мир око тебе“. Тај мир није последица наших људских напора. Није резултат наше памети, наше лепоте и наших позиција. То је мир који не долази од овога света. То је мир који се зове Христос. И управо тај мир, који се зове Син Божији, јесте оно што је потребније од свега другога нама људима који живимо у овом времену. - На сваком кораку људи се и даље сукобљавају. На сваком кораку газе се људска права. Свуда око нас се врши насиље. У крајњој линији, свуда око нас, а нажалост и у нама, царује егоизам, царује себичност, а тамо где то постоји може ли бити мира? Нема мира тамо где нема благодати Божије и тамо где није присутан Бог. Када нема Бога не може бити ни истинске ни праве љубави. Не може бити ни истинског и правог препознавања ближњег као свога брата. Не можемо спознати истину да је сваки човек наш брат. А шта смо ми? Јесмо ли ми хришћани? Да, браћо и сестре, ми смо хришћани и зато данашњи дан користимо да отворимо у себи истинске и праве вредности. Јесте, себични смо и нећемо да поделимо са другима оно што имамо, мислећи да нас то може спасити и осигурати нам живот без бола, агоније и бриге. Данас Господ долази да нам покаже шта су то рај и пакао. Знамо ми добро шта је то пакао. Зар га свако од нас не пролази готово свакодневно? Колико пута, када смо се наљутили на ближње своје, у себи осећамо немир? Зар нисмо тада поробљени и већи робови него када робујемо људима? Нема већег робовласника над нама од нашег егоизма и од мржње. - Ево Господ данас показује да је Он дошао да учини живот, не само лепим, него испуњеним смислом. Да нам пружи могућност да нам овај живот буде радосно стање и предокус раја. Онда, када окове егоизма разбијамо, када ланце самољубља кидамо, идемо у загрљај и у сусрет другоме, зато што смо примили истину Божију у себе. Бог је дошао на земљу тако што је превалио дистанцу која нас је делила од Њега и дошао је да све оно што је Његово подели са нама. Треба ли нам снажнија поука и порука? Да, постоји дистанца међу нама. Не само на нивоу односа држава, народа и партија него, нажалост, зацарила се дистанца и у нашим породицама. Зато што је мужу важнији он него његова супруга, а он треба да воли своју жену као Христос Цркву. Како воли Христос Цркву? Тако што се за њу распиње. Даје живот за њу. И родитељу нису спремни да читав свој живот ставе на услугу деци, него тргују. Чине добро својој деци зато што очекују да ће им бити узвраћено, а деца, по правилу, захтевају да им родитељи служе. Све је то наопако, а све то Господ у Цркви исправља и даје нам могућност да ми исправимо себе. Да, у породици се учи да волимо, да препознајемо да је други наш смисао. Дар који сам добио дат ми је као дар од Бога, а онда моје уздарје треба да буде да ја, кроз тај дар, покажем своју љубав према другом човеку, према ближњем, најпре у породици. Наравно да ћу онда бити спреман да и у друштву у којем живим праштам и да тражим опроштај. Наравно да ћу онда своју породицу доживети као вежбалиште за љубав кроз коју све породице овога света треба да буду моја породица. Наравно да онда кроз љубав према своме народу нећу тај народ обожавати, да ми он постане бог уместо Бога, да ми он постане идол. Него, учећи се љубави према свом народу оспособићу себе да препознам да су сви народи света мој народ. Да! Да превазиђемо дистанцу и да поделимо оно што је наше са свима. Јесте, можда сам те увредио па те то боли. Опрости, ако сам те увредио. Ако си ти мене увредио нека ти је Рођењем Христовим просто. Опростимо да бисмо могли да идемо даље руку под руку. Зар не говоримо свакога дана молитву „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Немојмо бити судије. „Не суди да ти се не суди“ и „каквим судом судиш, онаквим судом и теби ће бити суђено“ речи су Господње. То је Божић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. У 28. недјељу по Духовима – светих Праотаца, другу пред Божић 29. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Материце и празник Светог пророка Агеја и Свете Теофаније Царице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Ђого, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Миленко Јекић которски парох и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. После читања зачала из Светог Јеванђеља о званим и изабраним, сабране је бесједећи поучавао о. Дарко, који је тумачећи ријечи Светог Писма казао да прочитана прича може бити схваћена као прича о народу Божијем, али и као прича о свим народима, групама, људима, идентитетима. – Народ Божији се углавном посвети својим активностима и самом себи и то је вјечити проблем свих народа који хоће да живе свој живот, народа који се предаје гордости, посвећености себи, а не позиву Божијем. Онда заиста такви народи почињу на позив Божији да се одричу силе Божије и да налазе изговоре зашто да не учествују у Царству Божијем. Од свакидашњих послова, до великих прослава, од изговора ”купих њиву и одох да је пробам”, до изговора ”ожених се и не могу ти доћи”. Такви народи се одричу силе Божије. Онда Господ призове врло често и оне народе који живе можда на неком окрајку историје, као некада Словене, преко светих Кирила и Методија, да они буду ти који ће учествовати у Царству Божијем, да они буду ти које ће Господ призвати – казао је о. Дарко. Подсјетио је да је један од највећих дарова које људско биће може имати, дар материнства, те да Црква Божија управо данас прославља тај дар. Према ријечима Апостола Павла, мајке ће се спастити рађањем дјеце, што данас нажалост, казао је о. Дарко, многи осуђују. – Најлажнија од свих лажних ријечи данас је ”пустите ме да живим” јер духовна смрт је у данашњем свијету названа животом. Данас млад човјек живи док се заправо предаје смрти. Тек кад почиње његов живот када себе даје другом бићу и када тим давањем себе настане треће биће и породица заличи на цркву, то је данас названо крајем живота. Ми немамо пречег задатка данас него да се не миримо са лажним језиком, са лажима са којима живимо – казао је о. Дарко и нагласио да се великом ријечју завршава данашње Јеванђеље, ”много је званих, али мало изабраних”. Извор: Манастир Острог
  4. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...
  5. Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори. Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици. Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења. Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји". Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство. Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске. На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине. "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић. Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли. Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести. Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства. Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља... View full Странице
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 15. децембра, на дан када наша Црква слави Светог цара Уроша и Светог Јоаникија Девичког, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача. Звучни запис беседе Тумачећи данашње Јеванђеље по Луки о безумном богаташу, који се није богатио Богом него се богатио земаљским пролазним родом, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да свако богатство такве врсте кроз вјекове данас јесте, а сјутра није. Нагласио је да сви они који је на таквом богатству и таквој власти граде себе и свој народ, своју државу и будућност, по њихову душу ће, као и у овој причи, већ ове ноћи доћи и неће више бити ни њих, ни њиховог богатства: „Тако је то било кроз вјекове, ево живог свједока, ове светиње Божје. Колико је у 770 година њеног трајања, прошло моћних империја и владара свијетом и стварано нових, и колико је господара пролазило и овим просторима, и силника и насилника, и шта је остало од свих њих?! Ни стрва им се не зна, без обзира на њихову моћ, славу и силу!“ Како је истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије то је велика наука и поука и за нас савремене људе и савремене моћнике који на своме тзв. знању, мудрости и богатству граде своју и судбину своје дјеце, свога народа и државе: „Све што се гради на безакоњу, кућа која се гради на пијеску, дуне вјетар и нестане, а само она кућа и оно што се гради на тврдом камену, што и вјечно и непролазно, а то јесте Бог, то јесте правда, истина и доброта Божја, само то остаје и опстаје, и преживљава и надживљава, све остало долази и пролази. Тако је то било, тако је то данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека.“ И данас моћници и са Истока и Запада, и они који се са њима удружују на овим нашим просторима, и они мисле, као сви моћници кроз историју, да ће они вјечно трајати, али, казао је владика, дуне вјетар и све што су градили и саградили нестаје. Подсјетио је и на моћнике коју су овдје прошли надахнути стаљинизмом, титоизмом, који су и манастир Морачу рушили, скидали кров са ње и запалили библиотеку манастирску, као и друге светиње, и они су мислили да је њихово вјечно. „И њихово царство је прошло и пропало, као што ће проћи пропасти и ова царства која их наслеђују, наслеђујући њихов дух који је оцеубилачки и братоубилачки. На оцеубиству и братоубиству градити своју судбину и судбину свога народа, своје државе, то само могу људи који немају разума и немају памети. Само оно што се ради на овим живим темељима, на овом кандилу које вјечно гори, оно траје и опстаје. И само они људи који се сабирају на оваквим мјестима и уче се тој мудрости и знању, и непролазном, само такви људи остају и опстају као и овај сабор овдје“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Подсјетивши да само Господ знаде колико се наших предака сабрало овдје у току 770 година, владика је казао да се њихов сабор наставља вавијек у вјечности, јер то није сабор који се завршава смрћу и пролазношћу, већ је то сабор који овде почиње, а наставља се у бескрајном Царству небеском. „Они који се богате добром, правдом, истином Божјом, који су спремни да се жртвује за добро, за правду, за истину Божију, за доброту, они остају и опстају и непрекидно живе. И њихова ријеч остаје неизбрисива, као што је и ријеч пророка Аавакума на хиљаде година прије Христа, као што ријеч Светог апостола Павла, као што се и ово кандило и огањ на овом мјесту светом не гаси, и неће се угасити. Нестајаће и ова нова царства! Нови моћници, долазиће и пролазиће, али ће остајати ово мјесто и они који се сабирају на оваквим мјестима.“ Помолио се владика да нас Господ молитвама пророк Авакума, Светог апостола Павла, Светога цара Уроша краља српскога, Стефана Вукана који је изградио у светињу, Светога Јоникија Девичкога, приброји Светоме стадy и заједници Божијо. „И нека би и нас научио да се богатимо Богом оним што је вјечно и непролазно, а не оно што данас јесте, а сјутра више није. Нека би име Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави било уписано у наша срца и умове, и нека би то свето име била мјера правде земаљске, као што је говорио Свети Петар Цетињски: У имену Божјем је суд и правда. Знао је то Свети Петар и то се показало и у његовом животу, и у животу Црне Горе која је градила на имену Божјем оно што је истинско саградила“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсјетио на живот Патријарха Гаврила Дожића који је у манастиру Морача учио школе и из ње се даље отиснуо у свијет, а након Свете службе опојао је обновљени гроб и часни крст Илије Новичина Мандића, рођеног 1884. а погинулог 20. 10. 1919. године. Митрополит је казао да је то гроб посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, начелника среза, племенског капетана и барјактара Црногорске војске, који је био прва жртва уједињења у колашинском срезу. Његова крв је залила темеље ове древне светиње, и, како је истакао, није добро да се у наше вријеме на тој крви, на братоубилаштву, гради будућност Црне Горе: „Нажалост, духовни потомци оних који су извршили овај злочин, управо то и желе да раде. Велико зло и за њих и за Црну Гору, а и за све оне који су уградили себе у будућност Црне Горе.“ Подсјетивши да је то плод братоубилаштва послије Првог свјетског рата, владика је нагласио да је испред улаза у манастир, такође, убијен од комуниста Мираш Меденица 1944. године. Изразио је увјерење да савремени Црногорци неће на том и таквом духу братоубилаштва и богоубилаштва с краја Првога, а и Другога свјетског рата да граде будућност Црне Горе. „Ја се надам да ће Бог уразумјети и ове данашње који владају у Црној Гори, да схвате да се на томе не може градити Црна Гора и њена будућност, свједок томе је и овај гроб који данас обнављамо. Кукала нам мајка, ако на томе будемо градили будућност Црне Горе, на злочину и убиству браће своје. Разумни људи на томе не могу градити будућност ни себе, ни свије дјеце, нити будућност једнога народа.“ Високопреосвећени је изразио наду да ће овдашња крв мученичка подсјетити и савремене људе што се догађа са њима, државом и народом који таквим путем ходе и на таквим злочинима желе да граде будућност. „Нека би ови мученици, Божији људи похрањени око ове светиње, који су је саградили и палили њено кандило 770 година, помолили се и за нас савременике да се отријезнимо и вратимо правди, истини и љубави Божијој, Богу љубави и братољубљу, и да не градимо на богоубиству и братоубиству судбину своју и свога народа и своје државе“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије Данас је поводом 20 година од оснивања Вијећа народних скупштина Црне Горе у манастиру Морача одржана свечана сједница Вијећа којој су присуствовали представници свих народних скупштина Црне Горе, као и учесници оснивачке скупштине из 1999. године. На сједници је донијета обавезујућа Декларација о предложеном Закону о слободи вјероисповијести, а Митрополији црногорско-приморској уручена је Повеља захвалности за помоћ на очувању Црне Горе и њеног српског идентитета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа. Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека? Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте. Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење. То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу. Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом? На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност. Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима). Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“. Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси. Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе. Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе. Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива. Извор: Теологија.нет
  8. На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има. Звучни запис емисије Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година. Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве. „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју. „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика. Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим. „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја. „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви. „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква. „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава. „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете... View full Странице
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру, да се Цариградски патријарх не може називати поглаварем Православне цркве, да не може он један да одлучује о проблемима с којима се суочава Православна црква и да ти проблеми једино могу бити ријешени свеправославним сабором који је врховно тијело Цркве. „Јуче смо имали састанак са комисијом Цариградске патријаршије на челу са Митрополитом пергамским Јованом у вези ових збивања у Украјини. Нажалост, Патријарх цариградски наставља ту своју причу и неће се тако лако од ње отказати“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да та комисија ставове о украјинском црквеном питању темељи на предавањима о улози Цариградске патријаршије кроз историју. „Али, оно што је њихов проблем и проблем многих других је то што не схаватају да су се промијенила времена. И ми смо, наш Сабор, написали Цариградском патријарху да је прошла епоха константиновска започета са Светим царем Константином, а онда се завршила 1453. године падом Цариграда под турску окупацју, а и 1918. године мученичком смрћу руске царске породице Романових“, објаснио је Владика. Подсјетио је да је Цариград одиграо велику улогу у временима кад је цар Константин пренио престоницу из старога Рима у нови Рим. „И та чињеница да је тамо прешло сједиште царства које је управљало судбином Медитерана, да кажемо и свијета скоро хиљаду година, заиста је дала Цариграду једну велику мисију, посебно што се тиче нас, словенских народа. Словенски народи су преко Цариграда примили вјеру православну, а онда, послије тога, и самосталност својих помјесних цркава. Све је то дјело велике Цариградске патријаршије. Али, ово наше вријеме је другачије и неопходно је да Црква, поштујући све то што је било кроз историју, ипак своју будућност темељи на оним првим вјековима своје историје, када није била везана толико са влашћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је Црква била везана са влашћу када је власт постала хришћанска преко цара Константина па све до цара Николаја. „Била је хришћанска власт, хришћански владари, хришћански народи, хришћанске државе… Данас немамо више ни владара хришћанских, немамо ни власти хришћанске, а и народи који су били хришћански колико су данас хришћански? Тако да та везаност власти и Цркве која је имала великог смисла кроз историју, она данас више, нажалост, не постоји. Црква је тако призвана да живи оним својим изворним животом и да се све у њој догађа, поготово велике одлуке, по духу Светих отаца, односно по духу сабора, по духу оног првог изворног сабора јерусалимског из педесетих година после Христовог рођења гдје се каже да се изволи Духу Светоме и нама. То је оно на шта данас наша Црква упућује и моли браћу из Цариграда, да не може више да један одлучује, без обзира био ли он цариградски или београдски“, истакао је Митрополит црногорско-приморски. Он је прецизирао да је свеправославни сабор врховно тијело у Православној цркви. „Свеправославни сабор је врховно тијело Цркве православне од апостолских времена, и то се данас поново васпоставља. И ови проблеми који се данас налазе пред Православном црквом једино могу бити ријешени сабором, васељенским сабором, свеправославним сабором“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Такође је нагласио да треба да се молимо Богу да се тај саборни дух обнови у Цркви Христовој са свим поштовањем према ономе што је било кроз историју и поштовањем Цариградске патријаршије која је првопрестолна Црква. „Не може се Цариградски патријарх називати поглаварем Цркве православне – као што су то записали у том томосу украјинској цркви да је он поглавар Православне цркве, цитирајући тиме цара Јустинијана. То је било у временима јединственога Византијскога царства и у временима када су друге краљевине и државе настајале по узору на Византијско царство, па су онда владари, као што је овдје био и наш краљ Никола Перовић, итекако учествовали у животу Цркве и усмјеравали њен живот. Поготово овдје у Црној Гори гдје је православље било државна вјера, а краљ Никола практично наслиједио онај дух који су утемељили Свети Петар Цетињски и Петар Други Ловћенски Тајновидац – тај однос између државе и између Цркве. То може да буде тако кад је владар хришћанин. Данас су државе секуларизоване, народи иду тим секуларизованим путевима, владари су често и безбожници, не може се више тако са влашћу. Са свим поштовањем према властима“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да у Цркви Христовој постоји само једна глава. „То је Христос. Нема других глава, нити других поглавара. Сви други су апостоли који свједоче ту главу – Христа као главу Цркве и Цркву као једну, свету, саборну и апостолску којој ми припадамо и којој служимо“, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић Митрополит Амфилохије: Цариградски патријарх се не може називати поглаварем Православне цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је јутрос, након Литургије коју је братија Цетињског манастира служила у цркви Рођења Пресвете...
  11. Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља. Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника. Добро се сећам једне приче. Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано. Патер на проповеди рече: – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан. Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће. За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца. Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама. Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао: – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите? Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере. Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте. Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“ После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство. Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике. Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење. У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге. Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом. И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист. Управо о томе говори владика Николај. Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство. Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5). Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17). Извор: Православие.ру
  12. Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету. Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије - Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде? - Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне. - А за алкохоличаре са стажем? - У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо. - Зашто се у Русији традиционално тако много пије? - Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви? - Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу. - Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго. - Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма? - За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима. Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом. - И какви су резултати? - Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година. Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година. Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости. - Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина? - Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум. У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса. - Зар је могуће да све иде тако глатко? - Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо. Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб - Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима? - Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше. - Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат. - Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују. - Да ли су волонтери верници? - Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви. У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу! Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега. - Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети? - Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру? УНЕСКО и велики ремонт - Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја? - Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи. Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо. - Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње? - Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат. - Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене? - Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац. - Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле. - Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати. - Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата? - У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама. - Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама? - Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу. „Драму за Крим сам писао у колима“ - На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци? - Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом. - Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините? - Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи. Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве. - А како пишете драме и књиге? - Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби. Шта ћемо видети у Мањежу - Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу? - Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године. О русофобии - Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету? - Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама. „Не сакупљам сплетке о себи“ - Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати? - Ту не постоји јединствен и универзалан одговор. - Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава? - Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи. Извор: Православие.ру
  13. Док ће већина студената лето памтити по одмору уз море, чије ће слике већ следеће године заменити нове, једна одабрана група младих лето 2019. године никада неће заборавити. Кроз Летњу призренску духовну школу они су се упознали са светињама и нашим културним наслеђем, а кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе — истински упознали јужну српску покрајину. Вероучитељ из Београда Дарко Николић сматра да свако за живота треба, макар једном, да оде на Косово и Метохију, да је на том месту кључ за свакога ко трага, не само за националним идентитетом, или знањем о нашој историји и традицији, већ и за одговорима о суштинским питањима о животу, за којима трага сваки човек. Уз помоћ Епархије рашко-призренске и Канцеларије за Косово и Метохију, овог лета по други пут је повео студенте на југ. Непознавањем Косова — не познајемо себе „Косово представља метафизичку реалност, која је нама врло често непозната, а од ње у многоме зависи наша судбина, као појединаца, али и као колективитета, као народа. То непознавање подразумева непознавање самог себе“, каже Николић. „Одласци на Косово су ми помогли да дубље упознам себе, народ коме припадам, да своју веру упознам дубље, снажније и садржајније, него што сам је познавао раније. А када сте теолог и учитељ, имате природну потребу да своје одушевљење поделите са другима, да нађу себе, да тај импулс упију и пренесу на другог“, објашњава саговорник Спутњика. Марија Каленић, студент права из Црвенке, за школу је сазнала на интернету, случајно је нашла обавештење на сајту Епархије рашко-призренске. „Неприпремљено сам ушла у ту причу, са погрешним очекивањима, а десило се нешто сасвим другачије, било је то за мене једно невероватно искуство“, прича Марија. „Прво сам се срела са самом собом, али и открила питање националног идентитета. Од првог момента када смо дошли у манастир Светих Архангела, имала сам осећај као да заиста припадам тамо, као да је то део мене, као да сам одатле поникла, иако, вероватно, немам никакве корене на Косову“, каже Марија. Она додаје да у свом окружењу није имала никога ко би пошао са њом на тај пут, што говори о чињеници да већина младих није заинтересована за духовне теме и за одлазак на Косово и Метохију, што је велика грешка, али је разумљиво, с обзиром на околности у којима живимо. Контраст између цркве и оног изван Веома снажан утисак на студенте оставио је и контраст између живота у цркви и оног изван ње. Милан Денчић, студент историје из Зрењанина, претходно је два пута био на Косову, али на северу, који, каже, не може да се упореди са југом покрајине. „Провели смо неко време у Ораховцу и Великој Хочи, тамо смо се највише задржали, а обишли смо и Штрпце и Пасјане. Код тих људи, иако се објективно налазе у тешкој ситуацији, не може да се осети очај, ни да се чују жалбе, што је очекивано. Ако слушате вести, мислите да људи тамо само преживљавају. Народ је окупљен у цркви, то је тамо јако изражено. У народној кухињи у селу Прековац има више хиљада корисника, они сви заједно посте и причешћују се“, прича Милан. Поред будућих правника, богослова и историчара, на пут су пошли и студенти медицине, права, архитектуре, драмских уметности и безбедности, који студирају на државним универзитетима у Србији, а многи долазе и из Црне Горе и Републике Српске. Иако је реч о духовној школи, присуствовање Литургијама није било обавезно, али Дарко Николић каже да изван литургијског контекста и концепта разумевање смисла нашег духовног наслеђа, историје и културе није могуће. Царство Божије на лицу места Главна тема школе је „Значење опредељења за Царство Божије данас“. „Да би младим људима приближили одговор на овако важно питање, потребно је да они то осете; не да само да усвоје апстрактне појмове, већ да искуство тог Царства Божијег осете ту, на лицу места“, каже Николић. „То никако не би било могуће без учествовања на заједничкој молитви и без причешћа. Без упијања духа и атмосфере која тамо влада. То је могуће и на другим местима, али Косово и Метохија носе једну посебну енергију, која је толико снажна и тако концентрисана, на свим тим местима на којима смо били, и ко год да дође, са било ког места, осети ту силу, она га мења, помера, чини да и себе и свет око себе посматра на другачији начин“, објашњава наш саговорник. Саговорници Спутњика кажу да су се многи пријавили за пут, јер су чули искуства оних који су на Косову и Метохији боравили прошле године. Већина је пожелела да поново осети чудесну енергију места која су обишли и топлину манастира и мештана. Зато сада на Косово путују и у мањим групама, сами се организују, па чак путују и самостално. „И то је могуће, границе нису проблем, ако имате вољу да видите и осетите Косово и Метохију и упознате себе“, кажу студенти. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Спутњик
  14. У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни: ,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује." ,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он. Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења: ,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети." ,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор. Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте: ,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  15. У среду 4. септембра 2019. године, када света православна Црква слави светог мученика Агатоника и светог свештеномученика Горазда Чешког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У богонадахнутој беседи Владика Јован је између осталог рекао да када би сваки човек послушао речи светог апостола Павла, онда би обратио пажњу на своје срце, зато што је срце средиште бића човековог, и не само бића већ и живота човековог, јер из срца човековог излази и наше добро и наше зло. “У срцу се зачиње, расте и сазрева и добро и зло, и због тога је срце радионица добра и зла. У срцу човековом јесте и светлост и тама и како кажу свети оци и Бог и ђаво, а шта ће преовладати то зависи од нас самих. Човек је христоносац када је његово срце испуњено јеванђељским добродетељима. Када је срце човечије испуњено јеванђељском љубављу онда то срце може да смести у себе и Бога и анђеле и људе. Срце човечије је широко кад је добро у њему, кад је Бог у њему”, поручио је Епископ Јован у бресничком храму. Извор: Епархија шумадијска
  16. Митрополит Иларион (Алфејев): „Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем“. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, бораве од 22. августа 2019. године на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Епископи су саслуживали Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Честитавши славу настојатељу манастира, Митрополиту псковском и порховском г. Тихону и братству свете обитељи, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије пожелео је срдачну добродошлицу гостима из Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква увек је била блиска са Руском Православном Црквом. Наши народи су једне вере и истога порекла. Ту блискост ми осећамо нарочито сада када је Руска Црква изложена преступима Константинопољске Патријаршије, која је повредила канонски простор наше Цркве у Украјини, насупрот црквеним канонима и целокупном канонском и историјском Предању. Ниједна помесна Православна Црква није признала тај бесправни чин патријарха цариградског. Српска Црква је одмах реаговала и подигла свој глас против таквог делања, и данас ми стојимо заједно насупрот безакоњу које се одвија, молећи се Пресветој Богородици да се оконча настала пометња у Православној Цркви. У току сваке свете Литургије узносимо посебне молитве за јединство Православне Цркве. Верујемо да наведени догађаји неће поколебати ни нашу – Руску Православну Цркву, ни читаву Православну Цркву у свету. Током историје Цркве било је цариградских патријараха који су били јеретици, било је оних који су били одступници од Православља, било је и оних који су били унијати, а Црква је као таква постојала, и као таква ће постојати. Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем. Сама чињеница да сте се ви, драга браћо и сестре, данас сабрали у тако великом броју, у Псковско-печерској Лаври, ради молитвеног прослављања Пресвете Богородице, јесте пројава видљивог сведочанства снаге наше вере. Савршивши свету Литургију сачинићемо опход око овог светог манастира, са молитвама, појањем и уз читање Јеванђељâ. Поћи ћемо тим путем пратећи Пресвету Богородицу, чија ће чудотворна икона бити ношена испред нас. Пожелео бих свима да, као што ћемо данас ходити око свете обитељи ове, следујући Пресвету Богородицу, тако и на свом животном путу следимо Бога, Пресвету Богородицу и свете угоднике Божје. Верујем да ће Мајка Божја увек штитити од сваког зла Својим светим омофором нашу свету Цркву, нашу вољену Отаџбину и све нас, навео је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. По завршетку Литургије одржана је литија око Псковско-печерског манастира, једног од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. Митрополит је још једампут поздравио епископе Српске Православне Цркве, који бораве у вишедневној посети Руској Цркви. Особито бих заблагодарио Вама, драги владико Иринеје! Ви сте један од веома значајних јерараха Српске Цркве. Ви сте водећи богослов. Ви сте човек који, у нашем времену, стражари над канонским црквеним Предањем. У духовној борби против оних који дејствују из таме овога света, ми се ослањамо на такве људе као што сте Ви, и благодаримо Вам на чврстом, доследном, смиреном и богословски утврђеном ставу који Ви изражавате – како у Српској Православној Цркви, међу грчким архијерејима – тако и на Међуправославним саветовањима. Нама је данас веома потребно такво сведочење. Желео бих да Вам, у своје лично име, у име Његове Светости Патријарха московског и све пуноће Руске Православне Цркве, изразим захвалност за такво чврсто канонско држање, нагласио је митрополит Иларион Алфејев. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  17. Aко поменем љубав према својој земљи и сународницима, при том спомињући наше страдале ближње, испадам ратни хушкач и националиста. Шта ја имам да спомињем рат и наше погинуле претке, то је прошлост, окренимо се будућности. Ако кажем како не треба глобализовати јер има међу свим народима и у свим религијама добрих људи, како хришћани међу првима требају бити отворени за разговор и испомоћ, оптуже ме да пљујем на свој народ и веру, да сам екумениста и подложан утицају Запада. Ако скренем пажњу на неке обичаје и правила који немају суштински важно значење, или су само нуспроизвод времена у ком су настали, те могу бити промењени или одбачени, попљују ме да сам новотарац, теолог сноб којем нису важни канони ни свети оци. Ако православнима усмерим пажњу да је популарна пракса друге религије сасвим неспојива са хришћанским етосом, они се разочарају како ја, са тобож тако широким видицима, искључујем све што је другачије. Ако се нашалим са дешавањима у Цркви, шта ја има да пресуђујем и правим ругло од светиње. Ако браним Цркву, шта браниш те лопове и манипулаторе. Ако говорим против пуританизма и лажног морала, испадам неморалан и хипик. Ако се залажем за одговорније понашање и однос према другима, шта ја ту моралишем. И све ме то подсећа на ону причу кад је отац на магарцу кренуо ка граду, а син је ишао уз њих пешке, па ко год да их је срео различито их саветује да ли да на магарцу седи отац или син. И ко год да их је срео, осуђивао их је због одлуке, ма каква била.
  18. Теорија еволуције како се данас већином разуме у науци заправо само мање или више аргументовано региструје одређене еволутивне процесе, али не може да се прихвати као теорија настанка свега, јер ни сами научници немају опитних доказа за то да би такве тврдње кредибилно научно потврдили. Зато злоупотреба теорије еволуције у циљу потврђивања тезе да је свет настао сам од себе изводи нас из сфере науке у сферу идеологије. За нас хришћане је заправо неважно да ли је човек настао у једном тренутку или је то био процес и какав је процес по среди. Оно што је суштински важно јесте да све бива творачком вољом Божијом и да човек рекапитулира васцелу творевину (човек је микрокозмос). Човек није створен ни из чега, већ је саздан од твари коју је Бог створио ни из чега и то шестог библијског дана. Ми носимо елементе у свом телу који су у сталној промени и учествују у кружењу твари у природи. Биљке, животиње, минерали кроз човека ипостасно улазе у заједницу Богом. Хранимо се храном биљног и животињског порекла, уносимо минерале, наши органи се мењају, човеков састав је у сталној динамичкој промени. Чињеница да човек поседује одређене биохемијске, анатомске и друге сличности са другим врстама још више нас утврђује у вери да је Бог саздао човека као круну васцеле твари од већ постојеће материје, а не као биће које нема никакве везе са осталим створеним светом. Како је човек створен и на који начин, рационално никада нећемо сасвим знати јер тајна живота и човека се не може разумети никада у свим својим димензијама на нивоу човековог разума који функционише у координатама времена и простора. Оно што знамо вером јесте да се кроз човека, односно Богочовека Христа спасава васцела творевина видљива и невидљива (земља и небо) јер је човек биће које повезује оба света. У васцелој твари на сваком кораку видимо међуповезаност и сам човек и те како живи у сталној динамичкој интеракцији са светом око себе. Жалосна чињеница јесте да се и данас од стране атеиста одређени регистровани еволутивни процеси који су приметни у природи, из незнања или из погрешног тумачења користе идеолошки као аргумент против самог постојања Бога. Исто толико је погрешно негирање међуповезаности васцеле твари и свођење богооткривене истине на ниво научне тезе јер губимо смисао спасења васцеле твари у Христу и суштину наше вере да је Христос спаситељ света. Зато дискурс који данас постоји посебно на протестантском западу између еволуциониста и креациониста потпуно је стран Православној Цркви и нашем схватању спасења као превазилажења јаза између створене и нестворене природе у ипостасној заједници у Богочовеку Христу. Архимандрит Сава (Јањић) Извор: Видовдан
  19. Било је покушаја увлачења бугарске цркве у решавање статуса МПЦ, а што се тиче Цариграда, мислим да у овом случају неће поступити неканонски. Српска православна црква донела је врло принципијелну одлуку на последњем Светом архијерејском сабору да отпочне дијалог са Македонском православном црквом (МПЦ), који није био прекинут разлозима који су се јавили у српској цркви, већ због МПЦ, каже у разговору за „Политику” архиепископ охридски Јован (Вранишковски). Поглавар Православне охридске архиепископије са седиштем у Скопљу истиче и да нема директних контаката ни са једним чланом Синода МПЦ. – Преговори су били прекинути после неприхватања Нишког споразума од стране МПЦ. Тада је МПЦ предузимала све што је могла да би неутралисала постојање Православне охридске архиепископије, па је чак и прекинула сваку комуникацију са СПЦ. Затим се у све умешала држава, сада Северна Македонија, а држава је то радила врло неодмерено, рекли бисмо грубо, тако да је отежала, боље речено одужила, сваки вид комуникације са МПЦ. Као што је познато, ја сам неколико пута био затваран, а и после мог последњег ослобађања из затвора 2015. судски процеси су се наставили. То је био разлог зашто је дијалог био прекинут. И сада још траје један процес који је пред Врховним судом, а који је управо тај суд пре четири године вратио на поновно одлучивање првостепеном суду. Али ипак, и поред свих неиспуњених предуслова, односно да се уклони тај Дамоклов мач који нам прети уколико преговори не успеју, ми смо се сагласили да се преговори наставе како би се коначно решио статус МПЦ, која је већ много деценија у расколу – објашњава архиепископ охридски. Да ли је дијалог СПЦ и МПЦ могућ у овом тренутку? Осим претходно наведеног, сада постоји још једна препрека. Као што је већ познато, последњих година МПЦ је правила недостојне егзибиције. Прво је нудила Бугарској православној цркви да јој она буде мајка црква, као да се мајка може бирати, а затим је затражила од Константинопољске патријаршије да јој она буде апелациони судија, правним речником рекли бисмо од ненадлежног суда. Све ово, наравно, продужава време да би преговори започели, јер док се не добије јасан став о томе да архијереји МПЦ неће седети на две столице, почетак преговора је немогућ. Сам захтев о апелацији упућен Васељенској патријаршији о статусу МПЦ је бесмислен, јер чак и да се призна Васељенској патријаршији апелационо право у неким степенима, то би могло једино на индивидуалном нивоу, рецимо уколико нека личност, са црквеним чином или без њега, осећа да је обесправљена у помесној цркви у којој је суђена. Васељенска патријаршија није надлежна да решава међуцрквене спорове, за то је надлежан једино Велики црквени сабор. А не знам колико би МПЦ одговарало да њихово питање изађе на Велики црквени сабор, јер са претпоставком да се њихово питање на том сабору реши на начин неприхватљив за МПЦ, онда би они остали расколници још много деценија. Да ли би у решавање питања канонског статуса МПЦ могла да се укључи и нека друга православна помесна црква? У својој недавној изјави премијер Зоран Заев је истакао добре односе МПЦ са бугарском црквом. Црква је једна и поред тога што је административно подељена на 14 аутокефалних цркава. Тако је свакој помесној цркви чак и неопходно да се занима о стању цркве у читавој екумени. Ипак, неки административни процеси су у јурисдикцији једне од помесних цркава. Такво је и питање о црквеној аутономији неког дела који је под јурисдикцијом неке помесне цркве. Територија Северне Македоније је под јурисдикцијом СПЦ, и то је признато и од Васељенске патријаршије и од свих осталих аутокефалних цркава. Зато Бугарска православна црква није прихватила понуђено мајчинство. Дакле, није једнострано покушавала да се меша у решавање статуса МПЦ, него је било покушаја МПЦ да у то увуче бугарску цркву, а поготово је на томе инсистирала влада Северне Македоније под председништвом Заева. Господин Заев има можда добру вољу да решава и статус МПЦ. То је, на крају крајева, на дневном реду приоритета и Владе Северне Македоније јер, да не заборавимо, МПЦ је од почетка стварања 1958. под непосредним патронатом власти, будући да ју је власт створила. Сада кад су се побољшали државни односи са Бугарском, председник владе је сматрао да може да утиче на побољшање црквених односа. Али то се није остварило, јер су црквени односи независни од државних. Када ово схвате политичари у Северној Македонији и када оставе цркву да сама решава свој велики проблем који има са читавим православљем биће и решења, али све док они желе да имају патронат над МПЦ, до решења проблема МПЦ је немогуће доћи. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у интервјуу агенцији Тас, рекао је и да не сматра могућим да „украјински сценарио” буде примењен било где на Балкану, па ни у Македонији. Слично сте изјавили и ви, када сте пре неколико месеци говорили о томе у „Политици”. Да ли је ваш став и данас исти? И ја сам истог мишљења да Васељенска патријаршија неће направити такав неканонски поступак. Она је та која је дала јурисдикцију СПЦ над територијама данашње Северне Македоније, а сада нема никаквог разлога да ту јурисдикцију доводи у питање. Али, као што је митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао у истом том интервјуу, после онога што се догодило у Украјини може се све очекивати. Ипак, то би било на највећу штету управо Васељенској патријаршији, чије првенство части данас нико не доводи у питање, али првенство власти је неприхватљиво у православној цркви. Неприхватљиво је да у 21. веку само једна црква, па нека је она и првотрона, сама одлучује о питањима која су у интересу и других православних цркава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. ИНТЕРВЈУ: АРХИЕПИСКОП ОХРИДСКИ И МИТРОПОЛИТ СКОПСКИ ЈОВАН (ВРАНИШКОВСКИ) Било је покушаја увлачења бугарске цркве у решавање статуса МПЦ, а што се тиче Цариграда, мислим да у овом случају неће поступити неканонски Српска православна црква донела је врло принципијелну одлуку на последњем Светом архијерејском сабору да отпочне дијалог са Македонском православном црквом (МПЦ), који није био прекинут разлозима који су се јавили у српској цркви, већ због МПЦ, каже у разговору за „Политику” архиепископ охридски Јован (Вранишковски). Поглавар Православне охридске архиепископије са седиштем у Скопљу истиче и да нема директних контаката ни са једним чланом Синода МПЦ. – Преговори су били прекинути после неприхватања Нишког споразума од стране МПЦ. Тада је МПЦ предузимала све што је могла да би неутралисала постојање Православне охридске архиепископије, па је чак и прекинула сваку комуникацију са СПЦ. Затим се у све умешала држава, сада Северна Македонија, а држава је то радила врло неодмерено, рекли бисмо грубо, тако да је отежала, боље речено одужила, сваки вид комуникације са МПЦ. Као што је познато, ја сам неколико пута био затваран, а и после мог последњег ослобађања из затвора 2015. судски процеси су се наставили. То је био разлог зашто је дијалог био прекинут. И сада још траје један процес који је пред Врховним судом, а који је управо тај суд пре четири године вратио на поновно одлучивање првостепеном суду. Али ипак, и поред свих неиспуњених предуслова, односно да се уклони тај Дамоклов мач који нам прети уколико преговори не успеју, ми смо се сагласили да се преговори наставе како би се коначно решио статус МПЦ, која је већ много деценија у расколу – објашњава архиепископ охридски. Да ли је дијалог СПЦ и МПЦ могућ у овом тренутку? Осим претходно наведеног, сада постоји још једна препрека. Као што је већ познато, последњих година МПЦ је правила недостојне егзибиције. Прво је нудила Бугарској православној цркви да јој она буде мајка црква, као да се мајка може бирати, а затим је затражила од Константинопољске патријаршије да јој она буде апелациони судија, правним речником рекли бисмо од ненадлежног суда. Све ово, наравно, продужава време да би преговори започели, јер док се не добије јасан став о томе да архијереји МПЦ неће седети на две столице, почетак преговора је немогућ. Сам захтев о апелацији упућен Васељенској патријаршији о статусу МПЦ је бесмислен, јер чак и да се призна Васељенској патријаршији апелационо право у неким степенима, то би могло једино на индивидуалном нивоу, рецимо уколико нека личност, са црквеним чином или без њега, осећа да је обесправљена у помесној цркви у којој је суђена. Васељенска патријаршија није надлежна да решава међуцрквене спорове, за то је надлежан једино Велики црквени сабор. А не знам колико би МПЦ одговарало да њихово питање изађе на Велики црквени сабор, јер са претпоставком да се њихово питање на том сабору реши на начин неприхватљив за МПЦ, онда би они остали расколници још много деценија. Да ли би у решавање питања канонског статуса МПЦ могла да се укључи и нека друга православна помесна црква? У својој недавној изјави премијер Зоран Заев је истакао добре односе МПЦ са бугарском црквом. Црква је једна и поред тога што је административно подељена на 14 аутокефалних цркава. Тако је свакој помесној цркви чак и неопходно да се занима о стању цркве у читавој екумени. Ипак, неки административни процеси су у јурисдикцији једне од помесних цркава. Такво је и питање о црквеној аутономији неког дела који је под јурисдикцијом неке помесне цркве. Територија Северне Македоније је под јурисдикцијом СПЦ, и то је признато и од Васељенске патријаршије и од свих осталих аутокефалних цркава. Зато Бугарска православна црква није прихватила понуђено мајчинство. Дакле, није једнострано покушавала да се меша у решавање статуса МПЦ, него је било покушаја МПЦ да у то увуче бугарску цркву, а поготово је на томе инсистирала влада Северне Македоније под председништвом Заева. Господин Заев има можда добру вољу да решава и статус МПЦ. То је, на крају крајева, на дневном реду приоритета и Владе Северне Македоније јер, да не заборавимо, МПЦ је од почетка стварања 1958. под непосредним патронатом власти, будући да ју је власт створила. Сада кад су се побољшали државни односи са Бугарском, председник владе је сматрао да може да утиче на побољшање црквених односа. Али то се није остварило, јер су црквени односи независни од државних. Када ово схвате политичари у Северној Македонији и када оставе цркву да сама решава свој велики проблем који има са читавим православљем биће и решења, али све док они желе да имају патронат над МПЦ, до решења проблема МПЦ је немогуће доћи. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у интервјуу агенцији Тас, рекао је и да не сматра могућим да „украјински сценарио” буде примењен било где на Балкану, па ни у Македонији. Слично сте изјавили и ви, када сте пре неколико месеци говорили о томе у „Политици”. Да ли је ваш став и данас исти? И ја сам истог мишљења да Васељенска патријаршија неће направити такав неканонски поступак. Она је та која је дала јурисдикцију СПЦ над територијама данашње Северне Македоније, а сада нема никаквог разлога да ту јурисдикцију доводи у питање. Али, као што је митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао у истом том интервјуу, после онога што се догодило у Украјини може се све очекивати. Ипак, то би било на највећу штету управо Васељенској патријаршији, чије првенство части данас нико не доводи у питање, али првенство власти је неприхватљиво у православној цркви. Неприхватљиво је да у 21. веку само једна црква, па нека је она и првотрона, сама одлучује о питањима која су у интересу и других православних цркава. http://www.politika.rs/scc/clanak/435449/Makedonska-crkva-ne-moze-da-sedi-na-dve-stolice
  21. У четвртак, дана 08. августа 2019. године, када Црква слави свету преподобномученицу Параскеву, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј-ставрофор Добривој Филиповић, парох маркушички, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох први вуковарски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Након заамвоне молитве Преосвештени Владики проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање овде надомак храма Преоподобне мати Параскеве на Доброј Води. Нека је благословен Бог наш Који је диван у светима својим, Који нас сваки пут када се сабирамо и приносимо Бескрвну Жртву упућује путем до Царства Небескога. Кроз сваку Литургију отварају нам се различити путеви који нас могу одвести до Царства Небеског. Данашњом светом Литургијом прослависмо преподобномученицу Параскеву Господ нас упућује да је један од могућих путева нашега спасења и мучеништво. То је заиста тежак и велики пут за човека. Кроз житије ове велике светитељке смо могли да видимо и да се саобразимо са мученичким страдањем. Света мати Параскева је проповедајући своју веру и жртвујући се за њу показала нама да и ми требамо да ходимо тим путем. Ако творимо дела достојна Речи Божје ништа нас са тог пута не може одвратити, нити наш ум може одвојити од једине Истине – Господа Исуса Христа. Христос је наша Истина, Пут и Живот. Наша мученица Параскева је то знала и радо је ходила тим путем. Њени џелати, видећи да се она никада неће одрећи Христа и трновитог пута, одсекли су јој главу да би тиме доказали како је тобож њихово царство веће од оног Царства у које је веровала света преподобна мати Параскева. Знамо да су они могли само то да учине, само оно што се тиче овоземаљских оквира који су омеђени грехом и налазе се ван Тајне живота у вери. Живот и дела свете Параскеве су били сасвим другачија од људи онога света јер су били усмерени ка Христу и животу по Његовом Јеванђељу. Света мати Параскева није само речју проповедала Христа него је и својим животом и мученичким страдањем посведочила своју веру. Бог је узео њену жртву, њено мученичко страдање како би и нама хришћанима била пример да и у најгорем времену не требамо да посустанемо, нити по цену свог живота да се одрекнемо своје вере. Данас често пута можемо срести људе, чак и у оквирима наше Цркве, који говоре ”ми страдамо”, али њихова жртва не може да се пореди са страдањима хришћана. Није жртва ако не поштујеш благослов Божји па кажеш ”ја сам жртвено јагње”. Ако смо на погрешном путу нисмо жртва, него смо себе у том случају ставили на Христово место, тада си судија целој васељени. Ниси спознао прави пут и истину да је Христос наш Бог и наш Пут ка Царству Божјем. Христос је наше огледало у којем требамо гледати један другога, огледало које нам показује ону преображенску светлост која нам открива пут којим требамо да идемо. Тај пут се налази у Цркви Божјој и Јеванђељу Христовом. Не смемо имати на уму дела која нису достојна човека, а затим учинивши та дела говорити да страдамо. Страдамо због свог самоумља и безумље. То није страдање него самовоља која води у униније. Ако страдам за веру и носим Крст Христов налазим се на путу мученика који су страдали носећи Крст и веру у своме срцу. Мученици су страдали зато што су хришћани и што су носили Тајну спасења у својој души и свом срцу. Заиста је лепо данас бити овде и сетити се речи да је Бог диван у светима својим. Бог нам кроз своје свете открива Тајну спасења и даје нам различите примере: мучеништво, свете, преподобне и остале који нас упућују ка Истини. Увек је дивно када се сабиремо овде, бити окружен својим народом, видети толико причешћеног народа који следи пут Вере. Човек може да се радује ако ходи путем Христовим, то је благословен народ. Тешке историјске околности само су наши путокази до Царства Небескога. Ако смо у Цркви Божјој онда живимо у нади и вери. Сигуран сам да наш народ тако и живи. Света Црква нас учи да будемо светосавски народ, народ који зна своје усмерење и предање које нас упућује ка Царству Небескоме. Ова година је велики благослов за нашу Цркву јер прослављамо 800 година Њенога постојања. Прослављамо осам векова постојања које је омеђено различитим искушењима и страдањима кроз које је Црква заједно са својим народом носила Крст и тескобу. Црква је успела да превазиђе сва искушења и да опстане са својим народом, да сведочи Веру и Јеванђеље Христово и да буде путоказ нашем народу ка светом Симеону и светом Сави. Ако ове године буде по Божјој вољи имаћемо велики Преображењски Сабор у нашем манастиру у Даљској Планини. Ми смо саборни народ, народ који треба да се окупи око своје светиње. Томе нас учи наша света, Једна и Саборна Црква. Управо из тог духа проистиче и саборност нашег народа. Требамо да будемо сви на једном месту, окупљени око Чаше Господње која је Извор нашега живота. Требамо да чувамо свој језик, своју веру и традицију. Преображењски Сабор треба да има ту димензију, да нам кроз Тајну Христову улије наду и веру, да заиста будемо на светосавском путу – на путу осмовековног постојања. Радујем се што ћемо, ако Бог благослови, да се саберемо тамо, да будемо један дух и један народ, где ћемо сви бити браћа и сестре. Гледаћемо једни друге преображеним очима, а не као непријатељи и они који не знају шта значи носити Реч Божју, шта је љубав Божја и које је наше усмерење у овоземаљском животу. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Амин. Трудом чланова Ц.О. Друге вуковарске, парохијана друге вуковарске парохије и породице пароха другог вуковарског протојереја-ставрофора Миљена Илића испред храма је приређено послужење за све сабране. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  22. И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма. Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине. „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца. Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска. Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Архијерејски протопрезвитер херцегновски о. Радомир Никчевић тумачи Јеванђеље о слијепоме у шесту недјељу по Васрсу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:797019-%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%94%D0%98%D0%8A%D0%95%D0%8A%D0%95-%D0%9F%D0%90-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%97%D0%9D%D0%90%D0%92%D0%90%D0%8A%D0%95-%D0%9D%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D1%83-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D1%83-%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B8
  25. Обиласком цркве Светог Димитрија и Универзитета у Kосовској Митровици, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј завршио је петодневну предваскршњу посету Kосову и Метохији. Патријарха Иринеја испред цркве Светог Димитрија у Kосовској Митровици, поред домаћина Епископа рашко-призренскогТеодосија, дочекали су бројни верници међу којима је био велики број ученика из више митровачких школа. -Нисмо ми упали на ову земљу и освојили је и отели од некога. Ову нам је земљу, како каже наш песник Бећковић, Бог даровао и то што нам је Господ даровао, то морамо да чувамо, поручио је патријарх Иринеј. Патријарх је поручио да је читавом српском народу потребно јединство у свему доброме, да се не дели као што је то много пута у историји чињено, а преостале Србе је позвао да остану и опстану, нагласивши да тако чувају Kосово и Метохију. патријарх је истакао да Србија и Српска Црква мисле о Србима на Kосову и Метохији и да се за њих боре. -Данас се овде спомиње, долази од неких људи, како Kосово треба поделити или неким компромисом решити или на крају, има и таквих нажалост, који сматрају да треба Kосово да скинемо као јарам са леђа. То не говоре паметни људи. То не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега оног што је српско, поручио је патријарх Иринеј, саопштила је ТВ Храм Патријарх је подсетио да је двадесет година живео у Призрену, престоници два владара, и да не може да замисли да "његов Призрен" оде неком другом народу. -Kо поклања кућу своју некоме, него је чува као дар Божји. Kакав је то компромис не знамо још увек. Ми желимо компромис, молимо се Богу да дође до компромиса, али компромис у коме ће Kосово и Метохија остати у Србији, а народу албанском, - ја знам шиптарски народ, а ово после зове се албански народ - да им се да пуно права, достојанства људскога, да имају свој језик, своје право, да се по томе понашају, навео је Патријарх. -Земља српска не може туђа да буде него српска, рекао је патријарх Иринеј и закључио: -Оно што се дâ и поклони, то је за сва времена изгубљено. Патријарх Иринеј је посетио и Универзитет Универзитет у Приштини са седиштем у Kосовској Митровици и разговарао са професорима и студентима. Његову Светост Патријарха, у чијој је пратњи био Епископ рашко-призренски Теодосије, испред зграде Ректората дочекали су бројни студенти на челу са ректором Универзитета проф. др Здравком Витошевићем. -Kао што народ треба да гледа у Цркву тако народ треба да гледа и у вас. Ви сте наша велика нада јер тамо где су цркве и школе ту је место и народу. Мене радује што сам овде са вама,. Ја сам ових дана био и у Штрпцу и у многим местима широм Kосова и Метохије, има нашега народа овде. То је велика нада, мотив и основ и другима који желе да се врате на своја огњишта. Учите марљиво јер што год будете више знања стекли бићете кориснији Отаџбини и народу. Тако гледајте своју будућност - кроз народ и за народ. Тако су радили наши славни преци а ми имамо на кога да се угледамо. Драго ми је што вас видим, знајте да сте велика утеха за наш народ овде и док год постоји овај Универзитет на овим просторима биће и наде и утехе за наш народ на Kосову и Метохији али и за све Србе ма где били, поручио је студентима у Kосовској Митровици Патријарх српски г. Иринеј. После разговора са студентима Патријарх је заједно са ректоором проф. др Витошевићем, владиком Теодосијем и студентима ручао у студентској мензи. Извор: ТВ Храм СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...