Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'можда'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 7 results

  1. ризница богословља

    Др Родољуб Кубат: Повратак Ваала, а можда и Маркса

    Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет
  2. Наслов текста могао би да гласи и Свет у којем неки живе. Иако су мотиви знатно дубљи, конкретан повод настанка овог теста је новинска вест под насловом: Правда? Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет View full Странице
  3. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним.   Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић.
  4. Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Остаци цркве у Акаби Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. Скица позноримске цркве у Акаби (древна Аила). Зидови цркве, изграђени око 300. г., приказани су као пуне линије. На дну скице (јужно) се налази остатак рановизантијских градских зидина Аиле, изграђених око 400. г. када црква више није коришћена. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: S. Thomas Parker, „An Early Church, Perhaps the Oldest in the World, Found at Aqaba“, Near Eastern Archaeology 61 (1998), 254. Превод: Маријана и Срећко Петровић. View full Странице
  5. Од 1994. године Римски Акаба пројекат [Roman Aqaba Project] истражује античку римску луку Аила [Aila], која се налази у данашњем граду Акаби [Aqaba] на југу Јордана. Аила, коју су Набатејци основали у првом веку старе ере, била је важна међународна лука на Црвеном мору. Производи попут тамјана, смирне, зачина, уља, вина, предмета од метала, керамике и финог посуђа преношени су бродовима и караванима камила између Римског царства и његових источних суседа. Римљани су анектирали Набатеју 106. године, када је Аила постала јужни крак величанственог пута, via nova Traiana, повезујући Сирију са Црвеним морем. Лука је наставила да се развија током византијског периода и у време раног исламског периода. Наш пројекат је фокусиран на привреду Аиле током периода Рима и Византије. Грађевина која се лагано појавила из пешчане дине поред обале мора је рана хришћанска црква датирана на крај трећег или почетак четвртог века н. е. Утврђено је да је ово здање хришћанска црква на основу његове оријентације, свеукупног плана, артефакта (попут фрагмената стаклених уљаних лампи) и придруженог гробља са западне стране зграде. Паралеле за сличне али мало касније изграђене цркве од непечене цигле познате су нам из Египта. Епископ Аиле је био присутан на Никејском Сабору 325. године, што наговештава да је у то време у граду постојала значајна хришћанска заједница. Црква (димензија око 26х16 м) је изграђена већим делом од непечене цигле, док су јој темељи од камена. Унутар грађевине се налазе лучни улази и сводови. Камено степениште наговештава да је постојао и други спрат. Неки зидови су били украшени живописом, премда је тешко на основу њихових фрагментарних остатака разазнати изворни дизајн. План цркве наводи на помисао да се ради о базилици, уз чији се средишњи брод налазе бочне лађе. У цркву се улазило кроз двоја врата са северне стране, која су омогућавала приступ у припрату. Источно од припрате налазе се брод цркве и олтар. У правоуглу апсиду на источној страни здања се улазило из олтара, кроз два засвођена пролаза. Одаја која је идентификована као ризница [„sacristy” – сакристија – прим. прев.] налази се северно од апсиде. У цркви је пронађено неколико стотина кованица (новчића), од којих су најпознији датирани на период између 337. и 363. године. Грнчарија обухвата и посуде увезене из Туниса од афричке црвене глине [ради се о посебној подврсти луксузне римске керамике, Terra Sigillata – нап. прев.]. Датум уништења здања је известан. Најпознији од преко стотину новчића откривених у наслагама уништења су новчићи Констанција II (337–361), нарочито из последње деценије његове владавине током педесетих година 4. века. Ово се тачно подудара са увозном афричком црвеном керамиком и са налазима стакла, који су такође датирани на позни трећи или четврти век. Црква је имала катастрофалан крај, можда за време земљотреса који се догодио 19. маја 363. године, а који је тешко оштетио и друга места у тој области. Током ископавања 1998. године у две дубоке сонде пред главним зидовима ове структуре појавило се прво убедљиво сведочанство за датирање здања. Грнчарија из обе сонде наговештава да се градња цркве датира на позни трећи век или на почетак четвртог века. Новчић пронађен у темељима је нажалост тешко оштећен и натпис на њему није могуће прочитати. Али величина и тежина новчића одговарају Диоклецијановим апоенима искованим током последње деценије трећег века. Ово се поклапа са датирањем грнчарије. Укратко, ова црква спада у најстарије познате цркве на свету. Ако се прихвати предложено датирање изградње на око 300. годину после Христа, то би заправо била најстарија грађевина изграђена као црква, датирана мало пре цркава у Палестини које је убрзо после 325. године подигла Јелена, мајка Константина Великог. Ове цркве су подигнуте после периода великог гоњења [„Great Persecution“] хришћана између 303. и 311. године. Међутим, Јевсевије Кесаријски (Црквена историја 8.1.5) каже да су пре великог прогона у многим градовима биле подигнуте многе велелепне цркве, вероватно током периода defacto толеранције између 260. и 303. године. Могуће је да је црква у Аили била једна од тих грађевина. Но већина ових других древних цркава је највероватније уништено током великог гоњења. Познато је и неколико древнијих здања која су коришћена као цркве, међутим, ове грађевине су изворно саграђене као куће а затим претворене у цркве. Друге древне хришћанске цркве су коришћене и обнављане током векова, што онемогућава распознавање њихове изворне архитектуре. Али новооткривена црква у Акаби је коришћена мање од једног века пре него што у позном четвртом веку није била разорена. Грађевина је тада напуштена и убрзо је прекривена песком, што је очувало зидове до висине од четири метра. Тако је ова црква ванредно добро сачувана, што овај налаз чини изузетно значајним. Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ)
  7. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице
×