Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'могао'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Драгана Милошевић

    Да ли је апостол Павле могао бити схваћен као „философ“?

    Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет
  2. Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет View full Странице
  3. „Током скоро последњих 30 година саградили смо више хиљада цркава, што ће рећи да је за време овог периода саграђено или обновљено из рушевина 1.000 цркава годишње или три цркве дневно.“ Ове статистике се односе на сву Руску Православну Цркву на територији Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана и других централноазијских република, балтичких земаља и далеке дијаспоре, узимајући у обзир стање и у Руској Заграничној Цркви  – у 60 земаља, додао је владика.   Тако, Руска Црква има у овом тренутку 40.000 цркава. „Ако наставимо овим темпом, кроз 30 година имаћемо 70.000 или 80.000 цркава“, додао је архијереј и напоменуо да у овој цркви има 900 дејствујућих манастира, док их је пре Револуције било 1.000.   „Ми подижемо Цркве и отварамо манастире не да би увећали њихов  број, и не да бисмо стварали импресивну статистику, већ радимо зато што то народ тражи,“ изјавио је митрополит Иларион говорећи о значају толико великог броја цркава и манастира.   „Не смемо заборавити да је већина од 30.000 цркава саграђена прилозима људи. То су паре обичних верника, као и бизнисмена и великих компанија. Цркве се не подижу на пустари; оне се не подижу да би биле архитектонски споменик. Цркве се свагда граде за народ.“   У овој години подигнуто је или обновљено 24 цркве само у Москви, чиме је број парохија у овом граду повећан на 1.154. Остварујемо зацртан програм да се током наредних неколико година у Москви освети 200 нових цркава.   Извор: Српска Православна Црква
  4. Према садашњим статистикама, просечно се три цркве освети свакога дана у Руској Православној Цркви, и ако се изградња настави овим темпом, број цркава у Русији биће удвостручен кроз 25-30 година, па ће тако досегнути бројно стање цркава пре Револуције, изјавио је митрополит волоколамски Иларион на телевизији. „Током скоро последњих 30 година саградили смо више хиљада цркава, што ће рећи да је за време овог периода саграђено или обновљено из рушевина 1.000 цркава годишње или три цркве дневно.“ Ове статистике се односе на сву Руску Православну Цркву на територији Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана и других централноазијских република, балтичких земаља и далеке дијаспоре, узимајући у обзир стање и у Руској Заграничној Цркви – у 60 земаља, додао је владика. Тако, Руска Црква има у овом тренутку 40.000 цркава. „Ако наставимо овим темпом, кроз 30 година имаћемо 70.000 или 80.000 цркава“, додао је архијереј и напоменуо да у овој цркви има 900 дејствујућих манастира, док их је пре Револуције било 1.000. „Ми подижемо Цркве и отварамо манастире не да би увећали њихов број, и не да бисмо стварали импресивну статистику, већ радимо зато што то народ тражи,“ изјавио је митрополит Иларион говорећи о значају толико великог броја цркава и манастира. „Не смемо заборавити да је већина од 30.000 цркава саграђена прилозима људи. То су паре обичних верника, као и бизнисмена и великих компанија. Цркве се не подижу на пустари; оне се не подижу да би биле архитектонски споменик. Цркве се свагда граде за народ.“ У овој години подигнуто је или обновљено 24 цркве само у Москви, чиме је број парохија у овом граду повећан на 1.154. Остварујемо зацртан програм да се током наредних неколико година у Москви освети 200 нових цркава. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×