Search the Community

Михаило Меденица Сачеках који дан да се умире страсти, оне у мени, јер вазда ме отужна „Парада поноса“ сети да Србијом понос одавно не парадира! Поштујем ја различитости, но шта да поштујем кад је различитост топузина у рукама осионих и бахатих који се не боре за своја права већ за право да различитост наметну као данак у крви мученој Србији?! Велим и поваљаћу довека- једнако презирем професионалне патриЈоте и националисте баш као и професионалне педере, јер су и једне и друге битанге од тога начиниле синакуре, професије, ваљане каријере, молећи Бога да вазда буде довољно муке за њихово добро и лоше Србије! Реците ми, поносна господо, шта тачно добијате тим „Парадама поноса“ осим жучи и једа за којима толико вапите како би довека постојали једино у различитости коју ви потнцирате, којом ви претите не желећи никада да будете прихваћени, јер док год сте у улози жртве вазда ће бити западних „спаситеља“ вољних да одреше кесу како би Србија била пустахија страха, безнађа и зла! Чему, господо, они ужасни транспаренти са ликовима наших владика и погрдним коментарима под њима?! Ваш понос подразумева исмевање нашег?! Ваша жеља да будете прихваћени значи да ћете то бити тек кад остали буду понижени?! Ваша жеља да слободно корачамо једни крај других подразумева да за нас корака буде онолико колико нам разрежете да ваља и да је довољно?! Наравно да у свему имате подршку и помоћ ове погани, баш као и претходне, која све чини да нас раскорени и опогани! Где председник одлази папи на поклоњење тврдећи како је за тих неколико сати научио толико тога непроценљиво умног, а бежи од векова који му могу рећи све, баш као и од Хиландара којем се примакао није- понос у Србији не парадира већ бауља и проси ко сирак тужни! Нисте ви, господо, различити због свог сексуалног опредељења већ због намере да све што је мимо ваших схватања, уверења и убеђења понизите и укаљате! Мени и већини нас је вера, традиција, завет, црква наша света све, или, много тога, па не видим како да прхватим ваша права кад се попишавате на моја?! Не бранимја владике, нису они црква, али јесу симбол цркве, а црква је и ваша и моја једнако па ударајући на њу бијете о најтврђи грудобран који ће вас заштити и счувати једнако колико и нас верујуће! Господ верује у вас и кад ви не верујете у њега и хулите, не схватајући да за шаку јада коју добијате као лакеји западне погани- продајете свој а не само мој темељ, корен, праг и огњиште!!! Извинте (или немојте) али никада нећу прихватити ваш понос док год значи да је све оно на шта сам поносан за вас блато у којем нама затуцанима и прљавима ваља нестати! Проблем ћете имати довека, јер шта сте и ко сте ако постојите без проблема?! Професионални педери баш као и професионалне патриЈоте и родољуби! Парада поноса је, знајте, кад заједно будимо чинили да нам Србија буде поносница старица коју више никада нико неће моћи да изнајмљује, подводи и препродаје за шаку прљаве западне апанаже! Парада поноса ће бити кад ћутке сви станемо на литургију преплављени таласом среће, мира и спокоја, не загледајући једни друге већ се радујући једни другима! Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Петрова црква, Ступови, Милешева, Морача, Острог…ваши су колико и моји, па добро размислите да ли је црква ваш проблем или спас?! Воштаница једнако благо догорева и у вашој и у мојој руци, она нас не дели и не разликује, ви то чините! Шетајмо за понос Србије а не наш лични, јер не могу бити поносан кад ми је мајка уплакана… Шетајмо за понос векова, нашег пресветог Косова и Метохије, јер нема различитости у смрти и васрснућу! Верујте, жвотом бих бранио живот сваког од вас јер хришћанин сам, светосавац, другачије не умем и не желим! Имате ли ви шта вредније од живота осим оспене да је различитост једино што имате вредно живљења..? https://iskra.co/reagovanja/mihailo-medenica-parada-ponosa-dva-dana-kasnije-i-mnogo-jeda-u-meni/

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви. Након литургије Владика је служио помен упокојеним члановима ове хришћанске заједнице Николи Савичићу, члану Црквеног хора „Свети Евстатије Превлачки“ и дугогодишњем црквењаку Тоду Учуру. У архипастирском слову на крају богослужења. Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Свети Сава на будванској Цитадели имао свој двор. Звучни запис беседе „Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он. Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића. „Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије. На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Одељење за информисање и образовање Украјинске православне цркве објављује у преводу са грчког језика интервјуу митрополита Бориспољског и Броварског Антонија грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа, објављен 12. септембра 2018. године. Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 13. маја Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Благодарећи Радију Светигора доносимо звучни запис митрополитове беседе. Звучни запис беседе View full Странице

Пре неколико месеци имао сам жестоку расправу са мајком. Пале су тешке речи, увреде, псовке... Од тада имам страх од "судбине", страх од сутра, страх од Бога и страх од божје казне. Тај страх који се укоренио у мени бих назвао страхом од судбине тј о будућности. Пример манифестације тог страха од јуче. Писао сам једном јеромонаху који ме страх мучи и гледао сам филм и слушао аудио књигу о оптинским новомученицима. Тамо се помињу 3 девојчице глуве, неме и ментално заостале. Кад је мајка девојчица отишла код прозорљивог старца да се посаветује и затражи помоћ, старац је одговорио да су деца болесна јер је њен муж срушио звоник у Оптини пустињи. Па како онда да немам страх од Бога, страх од сутра, страх од "судбине"? Читајући житија и свете оце, Бог ипак кажњава а ја имам страх да ће ме Бог казнити због тог греха који сам учинио мајци. Грех сам исповедио и горко се покајао. Како да се ослободим тог страха?