Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'младих'.
Found 18 results
-
Преко двије хиљаде младих Подгоричана крсним ходом кренуло под Острог
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Из Подгорице кренула свенародна литија за манастир Острог мај 10, 2019 Митрополија Актуелности, Догађаји У част Светог Василија Острошког данас је из Подгорице до Горњег манастира Острог, гдје се чувају мошти овог великог угодника Божијег, кренула свечана свенародна литија. Са благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, ходочашће Светом Василију је кренуло у 16 часова из подгоричког насеља Коник, са мјеста гдје ће се градити Храм Светог Василија Острошког. Група вјерника са Коника се прикључила полазницима литије сабраним на платоу Саборног храма Васкрсења Христовог, одакле су у 17 часова сви заједно кренули у овај крсни ход. Протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, који традиционално предводи овај свештени вход благословио је литију и позвао велики број сабраних учесника да буду прави народ Светог Василија. „Браћа и сестре са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија седамнаести пут крећемо на једну дугу, али најљепшу дионицу на свијету, ка највећој светињи словенског Југа – манастиру Острог. Ова ријека младих људи сада креће полако са благословом, па вас молим да будемо прави народ Светог Василија.“ Отац Предраг је казао да у литији сваке године учествује преко 2.000 људи и да су већим дијелом, на општу радост, то дивни млади људи. Он је ову литију назвао величанственом, будући да се не ради само о пукој традицији, већ је посреди жив молитвен однос са Богом и Светим Василијем. У литију се креће са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир, нагласио је отац Предраг. Најстарији ходочасник је Лука Бошковић од 83 године из Колашина коме је ово већ дванаесто учешће. Литији се испред храма прикључио и Гојко Бошковић који је јутрос дошао из Бара, а коме је ово 27 ходочашће, као и Словенка госпођа Бернарда Водопивец, која 12 година из Словеније долази у походе светом Василију Острошком Чудотворцу. Учесницима литије ће се у Вранићима прикључити вјерни који су прије два дана кренули из Берана и Бијелог Поља. У ходочашћу учествује и брат Теофило из Колумбије. Поред свештеника Предрага Шћепановића, у литији су и игуман Никон Кокотовић, ђакон Иван Црногорчевић и свештеник Блажо Петровић. У току литије, вјерни ће од Подгорице до манастира Острог препјешачити око 40 километара. Сваке године 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, испод Острога и у самом Острогу пред ћивотом великог Божијег угодника слију се ријеке вјерника из свих крајева свијета, али и свих вјероисповијести, који долазе са вјером, надом и љубављу да измоле помоћ и благослов Светог Василија. Борис Мусић Фото : Борис Мусић-
- 1
-
-
- крсним
- подгоричана
- (и још 8 )
-
Уходите децу за њихово добро - О БЕЗБЕДНОСТИ МЛАДИХ НА ИНТЕРНЕТУ
тема је објавио/ла JESSY у Дечија Страница
Девојчице и дечаци можда и не знају да ружни коментар вршњака или примамљив позив непознате одрасле особе на „Фејсбуку” представља насиље, а родитељи их морају од тога заштитити појачаним надзором, макар то значило и ухођење Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 13.10.2018. у 13:35 Ружни коментари на друштвеним мрежама које вршњаци остављају испод слика другара из разреда, улице или краја нису само безазлени несташлуци. Могу да изазову озбиљне последице по танане дечије душе. Још је опасније предаторство одраслих преступника и педофила у виртуелном свету. Зато сви савети који се тичу васпитања деце, рецимо да на улици не разговарају са непознатима особама нити да прихватају да са њима некуда оду, важе и за свет екрана. У времену када деца у просеку проводе више од пет сати дневно испред рачунара, са таблетом или паметним телефоном у рукама, мајке и очеви морају да их пазе баш као и када су ван дома. Интернет уз своје предности и олакшице које је унео, нарочито последњих година, није имун на криминал и зло које може да нашкоди нарочито најмлађима. Колико су родитељи и тинејџери у Србији упознати са тамним странама онлајн света, да ли у Србији постоје службе и програми које се баве безбедношћу и заштитом деце на интернету питали смо Татјану Матић, државну секретарку у Министарству трговине, туризма и телекомуникација. -
-
У недељу 13. јануара одржан је први сусрет Владике Григорија са младим људима из Диселдорфа. У пријатној атмосфери Владика је, уз асистенцију својих сарадника Павла Аничића и Марка Вилотића, одговарао на важна али нимало једноставна питања која су постављали његови млади саговорници. Разговарало се о односу вере и рационалности, смислу живота, љубави, односу према смрти, значају језика… Након разговора уследила је заједничка вечера, након које су се присутни разишли у заједничкој нади да је ово био само први у низу многобројних будућих сусрета оваквог и сличног типа. Извор: Епархија диселдорфска и немачка -
Нови канал о нашим генијалцима – Брејнз, данас је званично почео са емитовањем програма. Настао као резултат сарадње компаније United Media и Српске научне телевизије, Брејнз има за циљ да скрене пажњу јавности на генијалне умове Србије и њихова достигнућа. “Веома сам срећан што је United Media препознала потенцијал пројекта који се до данас звао Српска научна телевизија, а од данас Брејнз ТВ. Наша иницијална идеја била је промоција науке, образовања, културе. Свесно смо одабрали непрофитни пут, верујући да је он једини прави за буђење свести јавности о важности образовања. Привукли смо пажњу компаније United Media која, испоставило се, одлично разуме нашу мисију и жели да подржи један овакав пројекат, свесна његовог ширег друштвеног значаја. Тако смо, на моје огромно задовољство, добили партнера спремног да уложи све своје снаге у науку, културу и уметност Србије, са посебним акцентом на “амбасадоре” знања – младе генијалце. Верујем да ће садржај Брejнз канала, кроз емисије као што су Шампиони знања, СиВи научника, Академи, Брејнз арт, као и многи други серијали у којима ће улогу водитеља преузети најбољи студенти биологије, географије, медицине, утицати на свест јавности и допринети популаризацији науке и образовања у нашој земљи. У исто време, надам се да ће оператори препознати значај садржаја који креирамо и уврстити Брејнз у своју програмску понуду.” – изјавио је др Живојин Жика Петровић, директор и главни и одговорни уредник Брејнз канала. Подршку је пружила и ректор Универзитета у Београду, проф. др Иванка Поповић, која је присуствовала презентацији канала: “Велика ми је част што имам прилику да вам се обратим у овом значајном тренутку када образовање добија ново место у медијском простору Србије. Од изузетне је важности да се уложи додатни труд на сваком нивоу и облику школства, а Брејнз ТВ ће, надам се, промовисати науку на одговоран и истовремено популаран начин. Млади ће имати прилику да у другим врсним студентима нађу узоре и пробуде у себи љубав према некој научној грани.” Емисије едукативног карактера, из оригиналне Брејнз продукције, промовисаће оно најбоље што Србија има – успешне ђаке, студенте, научнике, али и актуелне светске трендове у области науке, културе и уметности. Промоција Брејнз канала одржана у свечаној сали Ректората, Универзитета у Београду, била је прилика да се представници медија и стручне јавности упознају са садржајем канала и плановима за будућност. Канал Брејнз од данас можете гледати на СББ, Тотал ТВ, ЕОН, Д3и, Телемах, НетТВ Плус, Телемарк, Оскар Нет, СунЦо, Мад Нет, Орион Телеком, Виктори Медиа, Смиајли ТВ, Еxе Нет, Ав Ком, Сат Тракт и многим другим платформама. Упознајте наше генијалце – већ данас на каналу Брeјнз! Unitedmedia.net http://hronograf.net/2018/12/19/bravo-poceo-s-radom-tv-kanal-mladih-naucnika-srbije-brejnz-video/
-
Три хиљаде младих на омладинском фестивалу у Румунији
тема је објавио/ла Dominika у Румунска Патријаршија
Izvor Izvor- 3 нових одговора
-
- 1
-
-
- фестивалу
- омладинском
- (и још 8 )
-
-
Светски омладински хор – место сусрета младих певача
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Млада новосадска уметница Јована Филиповић, студенткиња композиције на Академији уметности у Новом Саду, ове године је по други пут учествовала у раду Светског омладинског хора. Прошлог лета смо имали задовољство да чујемо овај ансамбл на концерту у Синагоги и уверимо се у њихове извођачке способности. Овогодишња сесија одржана је током јула месеца у Кини, а наша гошћа нам је овога јутра пренела своја искуства, откривши нам како су изгледале пробе хора и шта су млади музичари певали на својим наступима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице -
Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија -
Презвитер др Оливер Суботић: Улога младих у мисији Цркве
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Мисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија View full Странице -
3. јануара 1950. године, при обнављању манастира Неа Макри на Атици, монахиња Макарија је пронашла мошти Светог Јефрема Неамакријског. Од тада је овај манастир место сталног ходочашћа. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и адолесцената који имају проблем са свим врстама зависности – наркоманије, алкохолизма, коцкања, зависности од интернета… Године 1950. донесена је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима чамио запуштен, заборављен и у рушевинама. Обнова манастира била је поверена монахињи Макарији Деспири. Радећи на рашчишћавању манастирских рушевина, а да би се могло приступити обнови, монахиња Макарија је шетајући манастирском земљом размишљала о древним монасима који су се на том месту у претходним вековима подвизавали. Пошто је манастир био пострадао од Турака размишљала је о непознатим мученицима чија је крв залила ово свештено место за време турских прогона. Проникнувши у светињу тога места, молила је Бога да јој открије мошти неких од отаца који су ту живели и пролили своју крв за православну веру.
-
Сви већ имамо неку свест о "црвена пилула" идеји. Овде ћу пост-овати о највећој групи (иначе и најактивнијој на интернету) коју најчешће чине младе особе мушког пола. За почетак ево нечега са тзв. алтрајт сајта: Више на: https://altright.com/2017/03/27/7-reasons-why-alt-right-men-are-the-hottest/ Сад, занимљиво је да сам узела баш овај текст за почетак, али то је зато што је очигледно да се алтрајт и редпил струје идеолошки преклапају. Оно што је заједничко обема групама је следеће: неспособност за и одбијање комуникације са неистомишњеницима, разне фобије, параноја, "Plato's cave - chosen one" (знање виших истина којих други нису свесни (с тим у вези осећај значајности за човечанство), анималистичка антропологија, колективизам (у разним облицима) и чопоративно деловање (најчешће на интернету), обожавање вође/а - било политичких или идеолошких, немогућност сагледавања ситуација/догађаја/проблема из више перспектива, конзервативизам, патријахални мајндсет, опсесивно-компулзивно бављење (internet search & share history) екстремним примерима који "раскринкавају непријатеља", ретке и краткотрајне романтичне везе. Ето мало за почетак.
- 245 нових одговора
-
- 6
-
-
-
-
-
- redpill
- редпил-алтрајт
- (и још 4 )
-
-Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква -
Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја за Политику -Ваша Светости, изјавили сте да ће ускоро СПЦ званично огласити о томе шта мисли о Косову и Метохији и будућности српског народа. Стиче се утисак да СПЦ сувише чека. Да ли сам у праву? Пре свега желео бих да укажем на једну забуну којoj у јавном животу подлежу многи, али не и православни верници. Наиме, по аналогији са претходним периодом, многи од Синода, Сабора, од Патријарха, као најважнијих органа Цркве, очекују да о неком политичком питању дају свој суд или своје мишљење, па да тог суда треба да се држе сви чланови Цркве. То је потпуно погрешно и у исто време нереално. Синод и Сабор нису никакав Централни комитет партије који прописују опште обавезујуће политичке ставове. То није посао Цркве. Црква се бави вечним питањима: спасењем човека и света, вером у Господа Исуса Христа, у Јеванђеље. Црква води човека ка Царству Небеском. На том путу указује на вечне вредности... Једно од таквих питања, којима се бави Црква је, на пример, питање светиње живота; неповредивости светиње живота од зачећа до смрти. То је питање вере о којем сви верници треба да имају исти став, исто мишљење. О Косову и Метохији Црква говори једно исто од Косовског боја и Светог Кнеза Лазара до данашњег дана. Српска Црква никада није одступила са Косова и Метохије. Никада. Увек је била тамо са верним народом. Било српске државе на Косову и Метохији или не. Тако је и данас. Широм Старе Србије служи се Божанска служба. Поју и славе Господа нашег монаси и монахиње, свештенство са верним народом. Није им лако, далеко од тога, али поју и моле се Васкрслом Господу. О актуелним питањима, опстанка државе на том најсветијем делу наше територије, ја сам, не једном говорио у јавности. И пре него што је председник позвао на дијалог о том питању, апеловао сам да нико не сме да се сагласи са отуђењем Косова и Метохије. Ако неко нешто силом узме, то се може вратити, надамо се мирним путем, али ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом и Метохијом. Какав јаснији и конкретнији став Српске Цркве је потребан? Или можда речи патријарха српског нису довољно званичне? -Епископ бачки Иринеј је наговестио да би за СПЦ та “црвена линија” била Бриселски споразум, док су митрополит Амфилохије и више владика потписали “Апел о одбрани Косова и Метохије”, залажући се за замрзнути конфликт. Хоће ли СПЦ успети да, без подела, формулише заједнички став о Косову? Нема битне разлике у ономе што каже један или други владика. Нема, као што рекох, битне разлике у томе шта Црква о Косову и Метохији говори и за шта се залаже од Светог Кнеза Лазара до данас. Црква се не сврстава уз политичке странке и њихова документа. Црква може и хоће да подржи државу, односно државне органе када види да се труде да заштите по народ пресудне интересе, а председник и други државни органи, у погледу очувања Косова и Метохије воде велику, тешку и праведну борбу. То лично видим и знам. -Рекли сте да се посебно уздате у помоћ Русије и Руске Православне Цркве у очувању Косова. Да ли сте о томе детаљније разговарали са руским патријархом Кирилом? Крајем прошле године био сам у Москви на једној важној прослави сестринске Руске Цркве. Имао сам прилику да о Косову и Метохији разговарам са Патријархом Кирилом, али и са председником Путином и дугим одговорним личностима. Руска Црква је кроз претходне векове, али и последњих пар деценија наших страдања и искушења била са нама. Сетимо се да је у јеку бомбардовања, 1999. године, у Србију дошао блажене успомене Патријарх Алексије II да пружи помоћ и изрази љубав руског народа и Цркве. Руска држава тада није пратила Руску Цркву, али данас је ситуација другачија. Руска држава ће бити уз нас онолико колико ми будемо спремни да штитимо сопствене интересе. Молим се Господу да нас укрепи на том путу. -Поменули сте да Вам не смета што Србију сматрају “малом Русијом” и да Вам је и драго што нас тако зову. Али, стратешко опредељење Србије је улазак у ЕУ. Како мислите да ће Брисел, а нарочито Вашингтон, прихватити “мале Русе”? Како год се ми поставили поједине западне силе ће нас сматрати „малим Русима“. То и не зависи толико од нас. Ми смо Словени, православни, као и браћа Руси. Језици су нам слични, култура утемељена на истим вредностима. Такође поштујем и стратешко опредељење наше државе за интеграцију у заједницу европских народа. Српски народ је стари европски народ, са древном државом. Европа није само на западу. Европски народи живе од Атланског до Тихог океана и сви ти народи су животно заинтересовани да живе мирно и да међусобно сарађују. Када би самостално одлучивали то би се могло и остварити. Верујем да је тако. -Какво је Ваше мишљење о нацрту новог устава СПЦ и да ли ће се он наћи на дневном реду Сабора? Медији су спекулисали да се противите новом начину избора патријарха гласањем епископа. Може ли такав избор створити интересне савезе у епископату? Када Ви као новинар препознајете да постоје медијске спекулације, како ја да назовем тај манир новинара да приписују појединцима, па и мени, много тога што нисам рекао? Велики труд је уложила комисија за нови устав Цркве. Текст ће се свакако наћи на дневном реду Сабора. То је радни документ. Предвиђено је да епископи дају своје мишљење о појединачним решењима, примедбе и сугестије. Када све буде усаглашено, Сабор ће усвојити нови Устав. Да ли ће то бити на предстојећем заседању, видећемо. Заиста би било некоректно према браћи архијерејима да се ја о појединим предложеним решењима изјашњавам преко новина. -Хоће ли се по том нацрту, после Мајског сабора, СПЦ звати – Српска Православна Црква – Пећка патријаршија? Одувек се звала, зове се и зваће се. Пећки патријарашки престо историјско је, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве. Стога друго, историјско име Српске православне цркве било је и јесте Пећка Патријаршија. -Колико Вас је изненадила одлука Бугарске Православне Цркве да заступа интересе непризнате Македонске цркве и видите ли у тој одлуци политичке упливе? Околности су такве да мало шта човека данас може да изненади. Искрено, не видим никакву могућност да Бугарска православна црква може на било који начин да помогне расколничкој јерархији у Скопљу. Они, евентуално, могу да помогну сами себи уколико би се вратили на Нишки споразум из 2002. године. Али, треба имати у виду да се ситуација од 2002. године до данас битно променила. На том подручју, које као што видимо још увек нема ни признато име, постоји канонска Православна Црква, преко Српске Цркве у јединству са васељенским православљем. То је аутономна Охридска Архиепископија, са поглаваром, епископима, свештенством, верним народом. Упркос томе што су страдали, хапшени, прогањани, остали су верни јединству Православне Цркве. То су чињенице које не занемарујемо. -Зашто СПЦ није осудило понашање неколико свештеника који су учествовали у трговини наркотицима? Критичари СПЦ сматрају да епископи и свештенство не деле судбину сиромашног народа. Како оцењујете те критике? Згрожен сам поступцима тих свештеника. У исто време их и најискреније жалим. То је заиста трагично. Са једне стране Црква лечи у својим камповима и објектима на стотине младића и девојака, који су жртве дрога, који су отровани дрогама. Црква се труди да их излечи и изведе на прави пут. Многима од њих Црква помаже и после изласка из кампова, налази им запослење, брине за њих. Али са друге стране, имамо двојицу који шверцују дрогу. Једно је сигурно: када државни суд донесе своју пресуду, следи и праведна пресуда црквеног суда. То је правило. Не верујем да ће та двојица остати свештеници. -Хоћете ли се срести са новим командантом НАТО базе Бондстил Ником Дучићем? Ако се то којим случајем догоди, шта бисте му рекли? Чујем да је рекао да је поносан на своје српско и православно порекло. То је веома лепо. Са друге стране он је амерички војник, официр. Довољно је да поступа по савести. Ни једном војнику није лако када стигне наредба, а он треба да је изврши. У НАТО агресији учествовао је извесни пуковник Карамарковић, маринац. Има и другачијих примера. Одликовали смо, недавно, господина Рицудиса, брата Грка који је одбио да учествује у агресији на православну браћу, због чега је касније претрпео многе невоље. -Који су највећи проблеми нашег друштва и каква је Ваша порука верницима и грађанима поводом великог хришћанског празника Васкрса? Неколико последњих година, можда и дуже, Црква у својим најважнијим документима, посланицама које упућује вернима о Божићу и Васкрсу, упорно и доследно указује на проблем наталитета. Много више Срба умре него што се рађа. Када додамо и оне младе људе, који су духовни, интелектуални и биолошки потенцијал, а одлазе да траже срећу у Западној Европи и прекоморским земљама, видимо да смо у опасности да нам се држава испразни. То је највећи српски проблем. На срећу, тргли смо се. Наша држава је недавно донела значајне мере које треба да охрабре младе да заснивају породице, рађају децу. Свако добронамеран се радује таквом прегнућу. Опстаће наш народ! Васкрсење Христово, празник је живота, празник победе живота над смрћу, над свим невољама и искушењима. Жив је Бог наш, Њему треба да се окренемо, Њега да сретнемо у срцима својим! Нека наша вера и живот буду делатни. Волимо се и помажимо једни другима. У сусрету са васкрслим Господом, у Његовом загрљају, све невоље и искушења лако ћемо савладати! Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! Александар Апостоловски Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
У постсовјетској ери Руска православна црква пролази етапу опоравка. Упркос притисцима и стремљењима савременог живота, све више младих људи уписује теолошке студије, решени да постану свештеници. Како замишљате живот студента богословије? Претпостављате да је то скроман момак, који већину свог времена изучава и ишчитава Јеванђеље. Међутим, у 21. веку богослови не изучавају само Свето писмо, већ возе скејтборд, сликају селфије на крововима зграда, излазе до јутра и уживају у петербуршким белим ноћима. „Векови су прошли, али стереотипи опстају“, шале се млади богослови. Узмимо пример Влада Григоровича, студента Санктпетербуршке православне теолошке академије. Он верује да сваки студент теологије има јединствену и неочекивану причу. Своје утиске поделио је са екипом „Руске речи“. Влад Григорович. Фото: Руслан Шамуков На зиду календар са сликом партијарха Павла Влад, у чијој студентској соби поред много религиозних мотива виси и календар са сликом српског партијарха Павла, никада није мислио да ће уписати теолошки факултет. Када је био дечак маштао је да постане спасилац. „Отац ме је као дете одвео у цркву, у једном малом сибирском граду где смо живели. Међутим, када сам имао 13 година, остао сам без оца и све у породици је почело да се руши. Једне ноћи, када нисам могао дуго да заспим, размишљао сам зашто људи пате и одлучио сам да се молим. После молитве осећао сам се боље“, прича Влад са пуно емоција. Те ноћи догодила се прекретница у Владовом животу, он почиње да редовно иде у цркву и помаже свештеницима као саслужитељ. „Једном ми је било речено да могу постати добар свештеник, али ја сам на тај рачун збијао шале, говорећи да и у колеџу, где сам учио, никада нисам стизао на време на први час. Стога, које су шансе да похађам теолошки факултет и повинујем се строгим правилима која тамо владају? Касније сам, међутим, схватио да је то мој позив. Мислим да нисам ја дошао у цркву, већ да је мене овде довео Бог“, наставља Влад своју животну причу. Руслан Шамуков „Од детињства сам навијач 'Зенита' из Санкт Петербурга и мој отац је сањао да ме пошаље на њихову фудбалску академију. Много година касније дошао сам у Санкт Петербург да полажем испите на једној другој, веома различитој академији, теолошкој", наводи Влад. Влад је студент друге године. Сви студенти теологије живе на сличан начин. Радни дани им почињу молитвом, која претходи доручку. Онда сваки студент има слободних 30 минута до почетка предавања. После три одржана часа следи ручак, затим је време резервисано за учење и слободне активности, а у 10 увече поново почиње молитва. Суботом и недељом студенти одлазе у цркву и учествују у црквеној служби. Фото: Руслан Шамуков „Једва сам се суздржао да не заплешем“ Владову страст представља скејтборд. „Волим да возим скејтборд јер тако добијам прилику да осетим брзину и изводим невероватне маневре. У шали често кажем да је то један од најбољих 'антидепресива' у овим лудим временима“, уз осмех изговара млади студент. Фото: Руслан Шамуков Готовo сви Владови пријатељи су студенти теологије. Они често разговарају о студијама, воде филозофске дебате и шетају центром Санкт Петербурга. Влад их често одводи на места са добром атмосфером. Фото: Руслан Шамуков Владу се допадају дела Виктора Игоа, за кога истиче да је „био добар хришћанин и осећао дубоко сваки карактер“, као и Ериха Марију Ремарка, о коме каже: „Нико о пријатељству није писао тако истинито као што је то урадио он у делу 'Три друга'“. Фото: Руслан Шамуков Влад је такође љубитељ музике. Воли да слуша све, од класичне музике, Вивалдија и Шуберта, па до савремених музичких хитова, на пример Interstellar Ханса Зимера. Теолошки факултет својим студентима често обезбеђује улазнице за Филхармонију, наступе хорова у концертној сали Маријинског театра. „Једном приликом на џез концерту једва сам се суздржао да не почнем да плешем право у концертној сали“, каже Влад уз осмех. Фото: Руслан Шамуков Влад од детињства игра фудбал и сада тренира у тиму факултета. Неколико пута током семестра њихова екипа играла је утакмице са децом из сиротишта и васпитно поправних домова. Влад је ове манифестације видео као могућност да разговара са децом и одговара им на питања о Богу. Фото: Руслан Шамуков Неколико месеци раније Влад је набавио камеру и почео да се бави фотографијом. Каже да није разумео како камера ради и успева једноставним покушајима да сними људске емоције, односно забележи оно што људи у журби не примећују. Више од обичног универзитета Након уписа на Санктпетербуршку теолошку академију сваки студент је обавезан на интервју са ректором. Студенти су такође обавезни на разговор са ректором у случају да се одлуче на женидбу. Владов пријатељ Сергеј примио је од ректора благослов за женидбу пре неколико дана. „То је заиста древна традиција на нашем факултету. Био је случај када је ректор тражио да се венчање помери на пола године, и за то време се веза распала“, објашњава Влад. Фото: Руслан Шамуков Сви студенти академије имају одређене задатке на промоцији установе коју похађају. Поједини су одговорни за вођење профила академије на друштвеним мрежама, а Влад дочекује посетиоце факултета и води их у обилазак. Његово омиљено место је библиотека која има преко 300.000 књига. Поред класичне и хришћанске литературе у библиотеци се налазе књиге од велике вредности, старе и преко 300 година, као на пример Литургијско јеванђеље из 18. века у специјалном повезу. Фото: Руслан Шамуков „За мене је академија више од обичног факултета. Неће сви дипломци када заврше студије постати свештена лица. Примарни циљ ових студија је научити како се постаје прави хришћанин“, објашњава Влад. За празнике Влад воли да побегне од градске вреве и посети манастир Св. Сергеја у Стелни, месту надомак Санкт Петербурга. „Ово место ми је веома драго. Тамо је веома мирно и ту сам нашао свог духовног ментора, оца Андреја. Могу да поставим питање о свему, цркви, животним темама, и увек добијем веома мудре одговоре“, каже Влад. Фото: Руслан Шамуков Фото: Руслан Шамуков Истинска срећа Студенти теолошког факултета имају једну важну традицију – друштвени рад. Влад путује у рехабилитациони центар Lifeline, где разговара о духовним и етичким темама са бескућницима и људима који имају животне проблеме, као што су зависност од наркотика и незапосленост. Фото: Руслан Шамуков „Једном сам се вратио у мој родни град и пријатељи су ме позвали да прославимо Нову годину. Почео сам да разговарам о теолошким темама са неким и у једном моменту сам око себе приметио много људи. Нисам им рекао да студирам на теолошком факултету, међутим они су сви почели да ми постављају питањи о вери и Богу“, препричава Влад своје искуство. Фото: Руслан Шамуков „Мислим да многим људима треба вера и нада, али многи људи такође нису религиозни, зато што су негативни стереотипи о религији из совјетског периода и даље живи. Покушавам да ту ситуацију променим у непосредном разговору са људима и то ми доноси истинску срећу“, речи су којима је овај млади студент теологије завршио свој разговор са екипом „Руске речи“. Дарја АМИНОВА/Анастасија КАРАГОДИНА- 1 нови одговор
-
- 8
-
-
- сликa
- патријарха
- (и још 7 )
-
Двије хиљаде младих Подгоричана кренуло крсним ходом под Острог
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија. -
Међу бројним завјетним пјешачењима са благословом под Острог да би се стигло на на Дан Светог Василија, Слава му и Милост, (из Сокоца, Требиња, Бијелог Поља...), највећа је подгоричка литија (пут дуг 40 км) у којој је синоћ пошло 2000 младих становника главног града Црне Горе. Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија. View full Странице
-
Чудотворна мисија МЛАДИХ МОНАХА: Обновили ЗАБОРАВЉЕНИ МАНАСТИР и вратили народ у цркву
тема је објавио/ла Guest у Цркве и манастири
Од октобра 2014. године када су из манастира Заова недалеко од Пожаревца прешли у манастир Тумане, десетак километара од Голупца, петочлано братство монаха вредно ради на обнови ове светиње и наставља своју мисију. Још од доба када је саграђен у време кнеза Лазара Хребељановића у манастиру је боравило братство, а затим је шездесетих година прошлог века због малобројних монаха манастир постао женски, а онда пре две године, због недовољног броја сестара, враћен му је историјски статус мушког манастира. Старешина – игуман Димитрије (34) и монаси Петар (29), Павле (25) и Теофил (32) дочекали су ме у Туману вредно обављајући своја дневна послушања и где, како сам убрзо схватио, има много посла, али не и времена за дуге разговоре. Пети члан искушеник Неша био је пословно одсутан. – Устајемо око 5 сати, помолимо се и идемо на јутарњу службу. После тога се у трпезарији послужимо чајем или кафом и крећемо у свакодневна задужења. У манастиру се једе два пута дневно: ручак је у 10, а вечера у 18 сати. По правилима живљења у овом манастиру немамо поподневни одмор – објашњава ми отац Павле, најмлађи по годинама, али не и по служби. Монаси ми причају да се труде да, колико Бог даје и колико њихове мале снаге дозвољавају, манастир врате у лепо и припадајуће стање и да му поврате сјај и славу коју је имао кроз богату историју Његово послушање је да храни животиње и да води рачуна о њима. У манастиру гаје краве, овце, козе, свиње, живину, магарце, поније, ему птице и ламе, од којих су неке у зоолошком врту који су направили да би улепшали боравак најмлађим посетиоцима. На пролеће очекују и нојеве. Имају башту, пластеник, рибњак и кошнице са пчелама. У некадашњој старој воденици, сада гостопримници, ходочасници и туристи могу да се окрепе. У манастиру нема интернета и домета за мобилни телефон. – Жеља нам је да посетиоци овде проведу пријатно време, да се упознају са историјом манастира и да се поклоне светињама које се у њему чувају: моштима Светог Зосима Туманског и Светог Јакова Туманског и чудотворној икони Пресвете Богородице Курскаје коју су овде својевремено донели руски монаси. Могу да виде грандиозну архитектуру и уметност цркве Светог Архангела Гаврила и у гостопримници да се послуже храном која је усаглашена са манастирском кухињом. Не постоје цене, већ свако даје прилог за обнову манастира – прича ми Димитрије. Када су се преселили манастир је био у запуштеном стању и, најблаже речено, заборављен од народа. На литургије је долазило тек по неколико особа, док сада недељом у цркви можете видети по стотинак верника и на десетине паркираних аутомобила. За манастир који није поред главног пута и у који се треба наменски упутити то је велики напредак. У разговору са оцем Димитријем, игуманом манастира Како је настало име Тумане? Народно предање везује се за име косовског јунака Милоша Обилића и казује да је он на месту данашњег села Дворишта имао своје дворе. Једном приликом кренуо је у лов и тада је нехотице ранио прослављеног пустињака Преподобног Зосима Синаита. Понео га је ка двору да му извида ране, али му је светац на месту где је данашња црква рекао: „Ту мани и пусти ме да умрем“. У знак кајања због ненамерног убиства Милош над његовим гробом почиње изградњу цркве. – Ово је велика светиња која превазилази оквире региона у којем се налазимо. Имамо срећу да у овом манастиру, иако смо у двадесет првом веку, човек стиче утисак да је дубоко у средњем веку – наставља Димитрије. Богатство предања и сведочанстава о овој светињи овде бивају одједном јасни и блиставо откривени, што монасима даје снагу и мотив да се потруде да читав комплекс доведу у стање које ова светиња заслужује На моју тврдњу да житељи Голупца и околине нашироко и већ дуже време од уста до уста преносе причу о вредним монасима који посвећено раде и о томе како су их они вратили на литургије, отац Димитрије дипломатски одговара да у манастиру имају утисак да никад не стигну све да ураде. Управо људи из овог краја од којих сам чуо за ову својеврсну монашку мисију позвали су ме да навратим у Тумане и лично се у све уверим. Мој домаћин Јован Коцмановић, професор историје и туристички водич из Голупца имао је само речи хвале, а све ово о чему пишем потврдио је и Драгослав Јовић из села Двориште, којег сам затекао у трпезарији манастира. Фреска краља Александра Карађорђевића – Нигде нисам срео народ који је на тако диван начин привржен цркви и који улаже сву своју снагу и добру вољу да унапреди светињу. Они манастир доживљавају као свој дом. То је важно нагласити јер је наишло време отуђења у којем људи неће да помогну ни својим најближима, а камоли да се одрекну нечега ради једног манастира. И све што овде видите, а да је обновљено за две године и нешто јаче, представља труд народа овог краја и шире, који одржавајући ову светињу наставља тамо где су наши славни преци стали. Ово нећете наћи свуда у Србији. Шта год да затражите од њих, добијете нетремнице у по дана и у по ноћи – прича ми. После свете литургије недељом и празницима народ из манастирске цркве сврати у конак на скромно послужење, да попије кафу, сок и да са братством манастира проведе неколико сати у духовним разговорима. – То је људима постало интересантно и долазе у све већем броју. Наша трпезарија и гостопримница бивају мале да приме толико људи. Ипак, ми у томе не видимо ништа спектакуларно, наша је дужност да светињу одржавамо, чувамо и унапређујемо, а народ вероватно види да ми то са љубављу радимо. Мошти Светог Зосима помогле су многима и имамо бројна сведочанства у манастиру о чудима које је учинио људима. Неке је исцелио, некима је помогао у животним околностима, људи из благодарности поново долазе да му се поклоне, из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Румуније, Русије, Грчке… Чудесна прича о манастиру дубоко се уткала у свест нашег православног народа и подсећа људе на нашу славну и древну историју. На километар од манастира, дубоко у шуми, окружена столетним стаблима, у литицама стена налази се, од 14. века до данас људском руком нетакнута испосница у којој је живео и молио се Свети Зосим Тумански. Манастирско братство заједно са народом покренуло је велику акцију обнове овог духовног споменика. – Народ одлази горе молећи се Светом Зосиму, тражећи божји благослов и утеху и односећи чудотворну лековиту воду из те испоснице. Желимо да је обновимо и да јој вратимо намену болослужбеног простора. Поред је кућа за монаха, коју је такође потребно уредити, тако да овим путем позивам људе добре воље да допринесу спасењу своме, своје душе и својих ближњих и да нам помогну у обнови тог прворазредног духовног блага – поручује игуман Димитрије. Питао сам га и да ли је ово једно од најмлађих монашких братстава у Србији? – Ја то не могу да кажем, јер има много великих манастира. У Епархији браничевској је једно од најбројнијих и вероватно једно од најмлађих, када је о старости монаха реч. У последње време слабо има кандидата и монаштво није тако развијено као раније. Млади људи се тешко одлучују на живот који са собом носи одговорност и жртву. Сви ми смо из удобности породичних домова дошли овде и почели нови живот. Људи су данас постали много упућени на себе и заборављају да је Бог човеку наменио живот у заједници. У манастиру имамо заједницу, другачију од људи у свету који живе брачним животом, али и једна и друга су усмерене ка слави божјој и спасењу свих нас. Поента је да човек, шта год да одабере, у томе буде до краја темељан, а Господ ће му свакако помоћи – рекао је Димитрије и мојим читаоцима послао божићну поруку. Монасима остаје времена за хобије: Отац Теофил бави се иконописањем и црквеним појањем – Пред нама су дани радосног хришћанског празника, рођења господа нашег Исуса Христа. Порука свима нама је да се ујединимо у вери и љубави. Мир и радост коју ћемо понети нашим сведочењем стићи ће до свих људи добре воље, у свету ће бити мање мржње и ратова, а људи ће покушати да живе у радости братског поштења. Уз више љубави и толеранције бићемо богоугодни и пријатни ближњима својима. Мир Божји! Христос се роди! Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja), МОЛИМО ВАС ПОСЕТИТЕ ОВАЈ ДИВАН САЈТ! www.pricesadusom.com Фотографије: Ненад Благојевић, архива манастира Тумане
