Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'михаило'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. У Подворју Московске Патријаршије у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, свечано је 6. фебруара 2020. прослављен празник Свете Ксеније Петроградске, Светом Литургијом којом је началствовао архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, уз саслужење старешине овог храма проте Виталија Тарасјева и свештенства Руске и Српске Цркве. У пуном храму у којем се иначе сваке суботе служи Акатист Светој Ксенији и Светој Матрони, у славу многопоштоване светитељке принето је много колача. Отац Михаило је поучио на тему свете тајне брака – спасењу које се жртвено, у чистој љубави и односу благословеном од Господа, тражи, о нади у Бога и љубави према Господу којом се човек испуњава како би Божанском љубављу волео и сваког човека: „Господ нам је дао слободу да се молимо за све што нам је потребно, али да се ограничимо тиме да буде „по вољи Божјој“, јер ми не видимо шта је преко брега, а Господ све види“. Извор: Радио Источник
  2. Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве. Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви. Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему, величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира. У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима. Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило. Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог. Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман. Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника. Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило. Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина. На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило. Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то. Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су… Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње. Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије. Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату. За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“ Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус! Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени. Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје! По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво. Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским. Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека… Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих. Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог? Извор: Епархија ваљевска
  3. Недалеко од града Призрена, у сливу реке Бистрице, налази се манастир Светих архангела Михаила и Гаврила. Манастирски комплекс, опасан масивним зидом, некада су чинили: велика црква, конаци, библиотека, болница, трпезарија и мала црква Светог Николе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Манастир је грађен на старијем црквишту у времену од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. О изградњи се старао старац Јаков, касније митрополит у Серезу. Посебном повељом цар Душан је даровао Светим Арханђелима 93 села и рудник гвожђа у Топлици. Цар Душан је и сахрањен у својој задужбини. Када су Турци заузели Призрен 1455. године, манастир је страдао, а од друге половине 16. века почиње његово неумитно пропадањe. Лепо обрађени камен овог манастира, Турци су искористили (1615) за изградњу Синан-пашине џамије у Призрену. Тако запуштен, манастир Светих Арханђела остао је све до 1929. године, када је др Радослав Грујић почео обимнија археолошка истраживања. После Другог светског рата остаци манастира су конзервирани. Гост овонедељног Храма је архимандрит Михаило (Тошић) игуман манастира Светих Архангела код Призрена. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  4. Један од највећих српских и југословенских глумаца Михаило Миша Јанкетић преминуо је у Београду, саопштило је Југословенско драмско позориште (ЈДП). У раскошној богатој каријери одиграо је више од стотину улога у позоришту, највише у своом матичном театру – ЈДП-у. Огроман траг оставио је на филму, телевизији и радију, а добитник је најзначајнијих глумачких и друштвених признања – Добричиног прстена, Октобарске награде, четири Стеријине награде, Награде "Павле Вуисић" за животно дело. Прву улогу на сцени Југословенског драмског позоришта одиграо је у представи "Ричард III" 1961. Члан ансамбла ЈДП-а био је од 1962. до 1998. године. У том периоду остварио је више од шездесет улога. Последњу премијеру Миша Јанкетић је имао на седамдесетогодишњицу Југословенског драмског позоришта у представи "Краљ Бетајнове" играјући Крнеца (2018). Рођен је 24. маја 1938. године у Новом Саду, а гимназију је завршио у Београду. Студије књижевности уписао је на Филозофском факултету у Београду, али је после три године, 1958. постао студент глуме на Академији за позориште, радио, филм и телевизију. Дипломирао је 1962. године у класи професора Мате Милошевића. На сценама Југословенског драмског позоришта био је Иго у "Прљваим рукама" Ж. П. Сартра, Урош V у Смрти "Уроша V С. Стефановића", Љуба Врапче у представи "Кад су цветале тикве" Д. Михаиловића, Раскољников у "Злочину и казни" Ф. М. Достојевског, Стенли у "Трамвају званом жеља" Т. Виљамса, Хорват у Крлежином "Вучјаку", Алесандро Медичи у "Лоренцачу" Алфреда де Мисе, Војвода Мишић у "Колубарској бици" и "Ваљевској болници" Д. Ћосића, Благоје у "Путујућем позоришту Шопаловић" Љ. Симовића, Гавриловић у Стеријиним "Родољупцима" (1986) и Градоначелник у Гогољевом "Ревизору", Јеврем Прокић у "Народном посланику" и Обрад Ђорђевић у "Тако је морало бити" Б. Нушића... Добитник је годишњих награда Југословенског драмског позоришта за улоге Бориса Аненкова ("Правденици"), Бредлија ("Покопано дете"), Исуса ("Некрштен дан"), Живојина Мишића ("Колубарска битка"), Гавриловића ("Родољупци"), Мајора Божића ("Сеобе"), Градоначелника ("Ревизор"), Јеврема Прокића ("Народни посланик"). Са великим успехом играо је и на сценама других позоришта (Атеље 212, Народно позориште, Београдско драмско позориште, Српско народно позориште, Звездара театар...) Октобарска награда града Београда додељена му је за улогу Раскољинкова у представи "Злочин и казна", 1971. Стеријине награде добио је за улоге Јагоша Краља ("Клаустрофобична комедија", 1987, Звездара театар), Јеврема Прокића ("Народни посланик", 1991), Књаза Николе ("Принцеза Ксенија од Црне Горе", 1994, Црногорско народно позориште) и Чика Драгог ("Смртоносна мотористика", 2005, Атеље 212). Добитник је награда "Јоаким Вујић", "Миливоје Живановић", "Раша Плаовић", "Љубиша Јовановић", Статуете "Ћуран", "Зоранов брк", "Бранислав Нушић" за животно дело. Награда Удржења филмских глумаца за животно дело "Павле Вујисић" додељена му је 2014. Нашу најзначајнију позоришну награду, Добричин прстен, добио је 2003. године. На филму је срађивао са најзначајнијим домаћим редитељима. У филмографију Мише Јанкетића улазе остварења "Сан" Пурише Ђорђевића, "Како су се волели Ромео и Јулија" Јована Живановића, "Опатица и комесар" Гојка Шиповца, "Хороскоп" Боре Драшковића, "Убиство на свиреп и подмукао начин и из ниских побуда" Жике Митровића, "Девојка са Космаја" Драгована Јовановића, "Свадба" Радомира Шарановића, "Зимовање у Јакобсфелду" Бранка Бауера, "Светозар Марковић" Едуарда Галића, "Како сам систематски уништен од идиота" Слободана Шијана, "Почетни ударац" Дарка Бајића, "Секс – партијски непријатељ бр.1" Душана Сабоа, "Пети лептир" Милорада Милинковића... Играо је у ТВ драмама и у серијама: "Димитрије Туцовић", "Отписани", "Салаш у Малом Риту", "Непокорени град", "Сиви дом", "Вук Караџић", "Бољи живот", "Заборављени", "Срећни људи", "Породично благо", "Убице мог оца", "Жмурке"... Михаило Јанкетић се бавио педагошким радом као професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Датум сахране и комеморације биће накнадно објављени. TANJUG
  5. ОТАЦ МИХАИЛО : Благослов за постдипломске студије добио сам од Патријарха Павла. Редовно се враћам Србији, јер сам ту провео најлепше дане живота. У посети Србији недавно је боравио протојереј Михаилo Чиквин, свештеник Пољске православне цркве, велики поштовалац блаженопочившег Патријарха Павла и српског народа, који је постдипломске студије завршио у Београду, и који се задивљен српским светињама и историјом, као и многовековном борбом за очување православља на Балканском простору, Србији увек враћа с љубављу. Приликом његове посете Зајечару, упознао је свештенике, монахе и вернике који се труде да сачувају непролазне вредности вере, тредиције и духовности у црквама и манастирима источне Србије. O томе како у граду Бјалистоку на истоку Пољске живе православни верници и како је организована њихова парохијска заједница, сазнали смо у разговору са оцем Михаилом. Долазите често у Србију, где имате много пријатеља и посећујете наше светиње, али већина људи мало зна о вама и животу православне цркве у Пољској ? Одрастао сам и живим као свештеник у граду Бјалистоку на истоку Пољске, у породици која је одувек неговала православну традицију, и наравно васпитаван сам у духу православља. У Пољској има много измешаних бракова, јер већина становништва припада римолатоличкој цркви. Али постоји одлична сарадња са свима и људи се међусобно уважавају и поштују, тако је и моја мајка као млада прешла у паравославље. На истоку земље живи доста староседелаца и доста њих се воде као Белоруси, а близу је и граница са Белорусијом, тако да и са те стране имамо велики утицај православља. У Пољској има око петсто хиљада православаца, на челу Цркве је Митрополит варшавски и све Пољске Г. Сава. Црквени живот се одвија без проблема, јер је тамо традиција да народ долази у цркву. Определио сам се за свештеничку службу и после Гимназије сам студирао на Духовној Академији у Варшави. Био сам три и по године ипођакон нашем митрополиту Сави. Постдипломске студије сам завршио у Београду од 2001 – 2005 године. Зашто сте за студије изабрали Београд? Иако нисам знао ни реч српског језика, верујте дошао сам из неког личног ината. Слушао сам те 1999. године о бомбардовању Србије, и као млад човек осетио сам да то није баш права истина како медији преносе о српском народу. Учио сам на Академији историју помесних цркава и наравно историју Српске православне цркве, читао сам о светом Сави и бројним светитељима и манастирима, о српском народу који је толико дао православљу. Нисам могао да схватим да се један такав народ променио толико и да убија и уништава по Балкану. Тражио сам више информација, јер нисам хтео да прихватим црно – белу истину. Наш митрополит Сава, који је студије такође завршио у Београду, питао ме је где желим на постдипломске студије. Ни сам не знам зашто у том тренутку сам рекао да желим у Београд. Он се у почетку забринуо због ратних збивања, а затим је писао Патријарху Павлу, и ја сам тако добио благослов за студије у Београду. Да ли сте упознали Патријарха Павла ? Да. Када сам дошао у Београд Патријарх ме је примио и као сина посаветовао шта да радим и како да живим. Заволео сам Србију и драго ми је да увек изнова дођем. Ту сам, мислим, провео најлепше дане мога живота и редовно се враћам Србији. Склопили сте и бројна пријатељства? Имам доста пријатеља и долазим са великом радошћу када ме позову. Овде у Зајечару је мој пријатељ Зоран Јанићевић, који је осликавао нашу цркву у Бјалистоку. Први пут сам у овом крају и надам се да ћу га боље упознати. Чули смо да сте боравили на Косову и Метохији? Да. Често сам боравио тамо као студент обилазећи светиње, а и после. Дешавало се да дуже времена проводим у манастирима, на пример у Пећкој Патријаршији сам много пута спремао испите. Много тога сте сазнали и научили о нашој цркви и народу, шта је то што носите са собом из Србије? Искуство из Србије је велики допринос мојој служби. Највише знања сам стекао у Београду, и у српским манастирима од монаха и игумана. Они су мене овде прихватили и васпитавали када је вашем народу било најтеже. Они су ме чували и градили, такав сам свештеник добрим делом како сам научио у Србији. Има ли разлике у свештеничкој служби овде и у Пољској? Срби су добар и отворен народ. Код вас у цркви се у комуникацији са верницима јако брзо смањује дистанца између свештеника и верника и то постаје присан однос са поверењем. Постоји разлика у вашем и нашем менталитету. Код нас то баш није тако, бар не на први поглед, постоји више дистанце. Мени је дражи начин опхођења овде код вас, зато се трудим да будем ближи са мојим верницима, иако је тамо потпуно другачији однос између људи, што због утицаја римокатоличке цркве, што због близине Руске цркве, која има огроман број верника, тако да свештеници понекад не могу да пруже пажњу сваком појединцу. У Србији свако ко има потребу и жељу може да комуницира непосредно са свештеником, чак и са Епископом. Трудим се да као свештенослужитељ будем што више са народом, јер код нас много људи долази на богослужења. Много зависи од човека тј. од свештеника како ће служити Богу и верницима. Како је организован црквени живот у вашој парохијској цркви? Свештеник сам при храму светог Јована Богослова и ту сам од почетка градње храма (2008). Код нас свака парохија има своју цркву и у њој неколико свештеника који раде на тој парохији, служе у цркви и брину о њој. У нашој Епархији имамо више од 40 парохијских храмова, од чега је дванаест цркава у нашем граду Бјалистоку, који има 300 000 становника, а мање од половине су православци. Немамо плату од државе, једино имају они који као свештеници предају веронауку, раде у војсци или болницама. У парохијском дому имамо Параклис посвећен светом владики Николају српском. Мислим да је то јединствено ван Србије, и показује колико смо везани за Српску цркву. Постоје бројне активности при храмовима за наше парохијане, а свештеници сваке недеље одржавају предавања за народ. С обзиром на савремен начин живота, успевате ли да привучете младе људе у цркву? Имамо јако добро искуство у раду са младима, јер је црквена заједница добро организована, нарочито протеклих тридесетак година. Постоји „Братство православне омладине“ које ради на томе да се млади окупљају око цркве и да у православном духу проводе време на разне начине. Осим доласка у цркву на богослужења, организујемо састанке, предавања, кампове, забаве. Важно нам је да омладина одраста у здравој средини и да у будућности брине о својој цркви. Сасвим је природно да млади људи траже смисао свега и питају се како ће усмерити свој живот, зато им је потребна подршка. Многа питања и одговори су тешки за младе особе, неки од њих се изгубе у том трагању, али се врате хвала Богу својој цркви, где нађу помоћ и утеху. Да ли постоји веронаука у школама и да ли је обавезна? Када се дете уписује у школу онда се опредељује и за веронауку, која се подразумева, али родитељи не морају да упишу своје дете уколико не желе. Готово сва деца иду на веронауку, то је тамо сасвим нормално. На државном нивоу постоји римокатоличка и православна веронаука. У мојој парохији 99 % деце иде на веронауку. Има ли активности у оквиру цркве у које су укључена деца? У богослужбени део деца су укључена кроз појање у хоровима. Имамо три хора, одраслих, омладински и дечији. Недељом служимо две Литургије, у осам и десет часова. На првој Литургији пева хор најмлађих и то је јако лепо, највише волим да служим ту Литургију. Деца потом половину дана проводе у парохијском дому, јер се за њих спрема доручак, а онда имају пробу хора и међусобно се друже. Наравно слично је организовано и за одрасле, који после Литургије разговарају са свештеницима и слушају предавања. Колико држава и градске институције подржавају православну заједницу? Имамо добру сарадњу са свима. Град подржава многе програме са којима конкуришемо за помоћ. Већ десет година постоји и ради приватна православна школа „Свети Ћирило и Методије“, за коју смо се заиста доста борили да се отвори. Школа има преко 180 ученика и ја сам тамо духовник. Почињемо наставу са јутарњом молитвом. Поред обавезних предмета као и у свакој другој школи, у настави имамо и црквенословенски језик. Професори нису бирани на основу вероисповести, већ по професионалности, да буду најбољи у граду. Тако постижемо висок ниво образовања. Последњих година смо најбоља школа по резултатима наставе у источној Пољској. Имамо највише државних и међународних лауреата из разних предмета, што нас сврстава у првих десет школа у Пољској. У школи ради кухиња, где се спрема храна поштујући празнике и дане поста. То је квалитетна школа замишљена да што боље образује нашу децу и да они сутра буду на корист целом друштву, а првенствено својој Цркви. Држава помаже као и сваку другу школу, онолико колико је обавезна, одређеним износом новца за сваког ђака. У граду постоје и два православна вртића, као и старачки дом на периферији града. Активне су и наше хуманитарне организације, где кроз црквене кухиње помажу сиромашне и бескућнике. Средства се прикушљају од разних приложника, а понекад конкуришемо и за одређена средства на нивоу града. Они нас уважавају јер мисле да квалитетно радимо. Имате пуно активности, постоји ли нека сарадња са српском црквом? Већ осам година организујемо један изузетан фестивал српске културе „Видовдан“, чији сам директор, у оквиру кога представљамо српску културу и традицију. Намера нам је да наш народ што више упознамо и приближимо српском народу и Српској цркви. Сваке године имамо различите теме по којима спремамо програме. Прошле године бавили смо се музиком Србије. Долазили су многи хорови, диригенти и појци из Србије, који су сарађивали са нашим хоровима. Тада отварамо и српски биоскоп, где приказујемо српске филмове које преводимо на пољски језик. Заједно одржавамо концерте, изложбе, предавања, и као резултат свега имамо заједничку литургију на Видовдан. Увек дођу и српски Епископи и свештеници које позовемо. У цркви имамо честицу светих моштију светог кнеза Лазара, што нам је посебна радост. Фестивал је одлично посећен и траје седам дана. Интересантно је да у нашем граду нема српских становника тако да нас често зову „Амбасадом Србије у Пољској“. У организовању овог фествала помаже нам град и Министарсво културе. Не можемо а да не останемо задивљени великим трудом и енергијом коју улажете у све ове активности? Знате, ситуација у нашој цркви је другачија него код вас, ми смо у мањини као православци и много се трудимо да сачувамо нашу Цркву. Сами бринемо о себи, чувамо веру и традицију. Пољаци су верујући народ и редовно иду у цркву, то је традиционално код нас, све је ораганизовано и народ је побожан, зато редовно посећује богослужења. Ако хоћете нешто добро да урадите и постигнете, потребни су за све добри и верујући људи који ће са љубављу да живе и раде у Цркви Божијој. Ви у Србији имате много више могућности, јер сте већински православна земља, зато то треба искористити, јер не можемо вратити живот уназад, време пролази па да се не деси да преспавамо спасење, једноставно не треба правити пропусте. Све што је јеванђелско и у име Божије донеће свој плод. Зато се и ми трудимо да урадимо што више. Посећују ли ваши верници Србију? Сваке године организујемо екскурзије. Почетком године у фебруару путујемо у Свету земљу и Јерусалим, а после Васкрса долазимо у Србију, где са нашим верницима посећујемо различита места, прошли пут смо били на Косову и Метохији. Често обилазимо цркве у Белорусији јер нам је близу. Позивамо вернике из Србије да нам дођу и посете нас, а ми ћемо организовати братски дочек. Извор: Епархија тимочка
  6. Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?! Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?! Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче. Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале… Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!” Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи! Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..? Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини! А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу! Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему! Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама! Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре! Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина… Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”! Отуда крвава звер од Тачија у строју победника! Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог! Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа! Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп! Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА! Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/2018/11/12/није-важно-где-је-вучић-седео-већ-где-с/?fbclid=IwAR3SIBKJ907ic1eQrS2zuLW-6GHw7Pv_uqyXAH1FB9t_q_M8Bq9bggTnndQ
  7. На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Јеванђељску причу тринаесте недеље по Духовима (Мт, 21, 33-43) о винограду, његовом господару, слугама и синовима, слушаоцима Радија Источник тумачио је протојереј – ставрофор Михаило Павловић, умировљени парох ваљевски. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник. View full Странице
  9. На почетку обиласка Свете Горе, Принц Михаило посетио је Кареју и Манастир Ватопед, у коме је и преноћио. У Светој царској српској лаври Хиландару, Принца Михаила дочекао је игуман манастира, Високопреподобни архимандрит Методије у пратњи манастирске братије. За време боравка у манастиру Принц Михаило је посетио: Скит Свете Тројице, Пирг краља Милутина, Стари манастир (Црква Светог Василија, Хрусија) и винарију у оквиру новог винограда манастира Хиландара. "Веома сам срећан и благодаран Богу и Мајци Божијој који су ме удостојили да посетим нашу Свету Царску Лавру Манастир Хиландар. Хиландарска ризница највеће је благо српског народа. То духовно и уметничко благо не може се проценити и на свима нама је да пружимо свој допринос да га сачувамо за своје потомке и за сва будућа поколења. Игуман Методије је са својим братством диван пример како се служи Богу и светосављу. Помолио сам се пред иконом Мајке Божије да штити и чува наш народ у Отаџбини и расејању, а посебно наш народ на многострадалном и распетом Косову и Метохији и обећао сам да ћу ускоро поново посетити Свету Гору" - рекао је Принц Михаило за Телевизију "Храм". Пре Принца Михаила, од Карађорђевића су манастир Хиландар на Светој Гори посетили Краљ Петар I, Краљевић Томислав и Престолонаследник Александар II. Краљевић Томислав, отац Принца Михаила, много је учинио за очување и обнову Хиландара. Као други Карађорђевић који је боравио у Хиландару, Краљевић Томислав је 23. септембра 1964. посетио Хиландар, а онда и 9. јуна 1973. по други и 31. маја до 1. јуна 1994. по трећи пут. Извор: Телевизија Храм
  10. Његово Краљевско Височанство Принц Михаило Карађорђевић посетио је Свету Гору и Манастир Хиландар. Ово је била прва посета Принца Михаила Светој Гори. На почетку обиласка Свете Горе, Принц Михаило посетио је Кареју и Манастир Ватопед, у коме је и преноћио. У Светој царској српској лаври Хиландару, Принца Михаила дочекао је игуман манастира, Високопреподобни архимандрит Методије у пратњи манастирске братије. За време боравка у манастиру Принц Михаило је посетио: Скит Свете Тројице, Пирг краља Милутина, Стари манастир (Црква Светог Василија, Хрусија) и винарију у оквиру новог винограда манастира Хиландара. "Веома сам срећан и благодаран Богу и Мајци Божијој који су ме удостојили да посетим нашу Свету Царску Лавру Манастир Хиландар. Хиландарска ризница највеће је благо српског народа. То духовно и уметничко благо не може се проценити и на свима нама је да пружимо свој допринос да га сачувамо за своје потомке и за сва будућа поколења. Игуман Методије је са својим братством диван пример како се служи Богу и светосављу. Помолио сам се пред иконом Мајке Божије да штити и чува наш народ у Отаџбини и расејању, а посебно наш народ на многострадалном и распетом Косову и Метохији и обећао сам да ћу ускоро поново посетити Свету Гору" - рекао је Принц Михаило за Телевизију "Храм". Пре Принца Михаила, од Карађорђевића су манастир Хиландар на Светој Гори посетили Краљ Петар I, Краљевић Томислав и Престолонаследник Александар II. Краљевић Томислав, отац Принца Михаила, много је учинио за очување и обнову Хиландара. Као други Карађорђевић који је боравио у Хиландару, Краљевић Томислав је 23. септембра 1964. посетио Хиландар, а онда и 9. јуна 1973. по други и 31. маја до 1. јуна 1994. по трећи пут. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  11. Митрополит Михаило је био ученик и професор ове Богословије, а у његово име тадашња Београдска богословија је добила име Богословија Светог Саве. У време управе митрополита Михаила, Српска Црква у Кнежевини Србији је 1879. године добила аутокефалност. Организатор изложбе је Богословија Светог Саве у сарадњи са Библиотеком Српске Патријаршије, Музејем Српске Православне Цркве, Управом Двора Његове Светости и Патријаршијском ризницом. Приређивачи, иницијатори и идејни творци изложбе су ученици петог разреда Богословије Светог Саве, богослов Немања Спасојевић и монах Игнатије Марковић. Отварање изложбе улепшао је својом песмом хор Богословије Светог Саве под управом диригента мр Бранка Тадића. О изложби су говорили ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у име приређивача Стефан Глигић и монах Игнатије Марковић. Отварању изложбе присуствовали су и ученици и професори Богословије Светог Саве на челу са ректором Богословије протојерејем-стврофором др Драганом Протићем, монаси, свештеници, верни народ. Изложба ће бити отворена до 2. јуна 2018. године. фото: ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква
  12. Његова Светост Патријатх српски г. Иринеј, у пратњи архијереја учесника заседања Светог Сабора, отворио је 2. маја 2018. године у Музеју Српске Православне Цркве изложбу „Митрополит Михаило - 120 година од упокојења“ која је приређена поводом славе Богословије Светог Саве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Михаило је био ученик и професор ове Богословије, а у његово име тадашња Београдска богословија је добила име Богословија Светог Саве. У време управе митрополита Михаила, Српска Црква у Кнежевини Србији је 1879. године добила аутокефалност. Организатор изложбе је Богословија Светог Саве у сарадњи са Библиотеком Српске Патријаршије, Музејем Српске Православне Цркве, Управом Двора Његове Светости и Патријаршијском ризницом. Приређивачи, иницијатори и идејни творци изложбе су ученици петог разреда Богословије Светог Саве, богослов Немања Спасојевић и монах Игнатије Марковић. Отварање изложбе улепшао је својом песмом хор Богословије Светог Саве под управом диригента мр Бранка Тадића. О изложби су говорили ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у име приређивача Стефан Глигић и монах Игнатије Марковић. Отварању изложбе присуствовали су и ученици и професори Богословије Светог Саве на челу са ректором Богословије протојерејем-стврофором др Драганом Протићем, монаси, свештеници, верни народ. Изложба ће бити отворена до 2. јуна 2018. године. фото: ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Преносимо најаву изложбе поводом 120. година од упокојења знаменитог јерарха наше Свете Цркве Митрополита Михајла. View full Странице
  14. Пројављујући се кроз саборност, преображавајући време и простор са свим створеним, Света Црква у престоном граду Епархије жичке је данас имала радост да прослављајући Светог архангела Михаила и сабор бестелесних сила, заједно са њима предстане Престолу Господњем. На челу заједнице часног свештенства, богољубивог монаштва и верног народа Божијег, евхаристијски принос је ка Господу узносио Епископ жички г. Јустин. Нарочиту свечаност и радост донело је прослављање овог дана као крсне славе нашег Архијереја Јустина, као и архимандрита Дамјана (Цветковића) и протојереја-ставрофора Ненада Илића, служашчих при овом храму Божијем. Сабрани са разних крајева, свештенство, монаштво и верни народ, дошли су да на најаутентичнији – литургијски начин узму учешћа у радости свештеног славља. Поздрављајући присутне, међу којима и градоначелника Краљева др Предрага Терзића, Епископ Јустин се у беседи након јеванђелског читања захвалио свима на доласку. Честитајући свечарима славу, он је на живописан начин истакао главну поуку данашњег читања: “Замислите да данас неко има моћ да чини чуда која су апостоли чинили, како би сви ценили таквог човека! А Господ каже да то није најважније, већ да будемо наследници Царства небеског.“ Усмеравајући очи и ум сабраних на долазеће Царство Христово, охрабрио је верне на путу подвига, непрестаног устајања из стања палости. Овај живот нас, изгнаника из раја, је непрестано “снисхођење Божије“. Зато је потребно да се смиравамо, увиђајући сопствену недостојност и величину љубави Божије према нама. У томе су нам незаобилазни помоћници бестелесни чинови ангелски, међу којима нарочито Свети архангел Михаило, поучио је Епископ. Молитвено појање торжественог мушког хора предвођеног протопсалатом Иваном Трајковићем и милозвучног хора предвођеног Теодором Стојковић, учинило је свештени призор подобним хоровима ангелских чинова који се прослављају. Усходећи приносом ка Престолу Божијем и призивјући силазак Светог Духа, сабрање је приступило Тајни над Тајнама – удеоничарењу у Телу и Крви Христовој. У радости благодарења Господу на свим даровима, освештано је славско жито и пререзан колач. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је у име своје и свих сабраних честитао Епископу славу. Подсећајући да се код Срба у овоме периоду често иде “са славе на славу“, пожелео је свима да наше духовно кретање буде и “из славе у славу“. Славска трпеза љубави је приређена у Епископском дому, где се уз окрепљење припремљеном храном и пићем за све присутне, чула и по која песма из духовне лире српскога народа. У току дана у госте код Епископа су дошли и Високопреосвећена господа Митрополит дабробосански Хризостом и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као и Преосвећена господа Епископ шумадијски Јован и Епископ нишки Арсеније. Међу гостима били су и г. Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, градоначелник Краљева др Предраг Терзић, градоначелник Чачка г. Милун Тодоровић, као и друге уважене званице. Извор: Епархија жичка
  15. У Храму Светог Саве у Краљеву, у навечерје празника Светог архангела Михаила и сабора бестелесних сила, служена је празнична вечерња служба. Заједно са свештенством и верним народом богослужењу је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин, који је благословио петохлебницу. Пројављујући се кроз саборност, преображавајући време и простор са свим створеним, Света Црква у престоном граду Епархије жичке је данас имала радост да прослављајући Светог архангела Михаила и сабор бестелесних сила, заједно са њима предстане Престолу Господњем. На челу заједнице часног свештенства, богољубивог монаштва и верног народа Божијег, евхаристијски принос је ка Господу узносио Епископ жички г. Јустин. Нарочиту свечаност и радост донело је прослављање овог дана као крсне славе нашег Архијереја Јустина, као и архимандрита Дамјана (Цветковића) и протојереја-ставрофора Ненада Илића, служашчих при овом храму Божијем. Сабрани са разних крајева, свештенство, монаштво и верни народ, дошли су да на најаутентичнији – литургијски начин узму учешћа у радости свештеног славља. Поздрављајући присутне, међу којима и градоначелника Краљева др Предрага Терзића, Епископ Јустин се у беседи након јеванђелског читања захвалио свима на доласку. Честитајући свечарима славу, он је на живописан начин истакао главну поуку данашњег читања: “Замислите да данас неко има моћ да чини чуда која су апостоли чинили, како би сви ценили таквог човека! А Господ каже да то није најважније, већ да будемо наследници Царства небеског.“ Усмеравајући очи и ум сабраних на долазеће Царство Христово, охрабрио је верне на путу подвига, непрестаног устајања из стања палости. Овај живот нас, изгнаника из раја, је непрестано “снисхођење Божије“. Зато је потребно да се смиравамо, увиђајући сопствену недостојност и величину љубави Божије према нама. У томе су нам незаобилазни помоћници бестелесни чинови ангелски, међу којима нарочито Свети архангел Михаило, поучио је Епископ. Молитвено појање торжественог мушког хора предвођеног протопсалатом Иваном Трајковићем и милозвучног хора предвођеног Теодором Стојковић, учинило је свештени призор подобним хоровима ангелских чинова који се прослављају. Усходећи приносом ка Престолу Божијем и призивјући силазак Светог Духа, сабрање је приступило Тајни над Тајнама – удеоничарењу у Телу и Крви Христовој. У радости благодарења Господу на свим даровима, освештано је славско жито и пререзан колач. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је у име своје и свих сабраних честитао Епископу славу. Подсећајући да се код Срба у овоме периоду често иде “са славе на славу“, пожелео је свима да наше духовно кретање буде и “из славе у славу“. Славска трпеза љубави је приређена у Епископском дому, где се уз окрепљење припремљеном храном и пићем за све присутне, чула и по која песма из духовне лире српскога народа. У току дана у госте код Епископа су дошли и Високопреосвећена господа Митрополит дабробосански Хризостом и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, као и Преосвећена господа Епископ шумадијски Јован и Епископ нишки Арсеније. Међу гостима били су и г. Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, градоначелник Краљева др Предраг Терзић, градоначелник Чачка г. Милун Тодоровић, као и друге уважене званице. Извор: Епархија жичка View full Странице
  16. „Како већ чујем посдмехе у вези са мојим еветнуалним анжаговањем на месту диретрока нашег угледног презудећа Аедрором „Никола Телса“ приђунен сам да одгоровим на посдмехе и дематнујем их, али не посдмехом већ чињецинама! Ја, Зоран Бабић Зоруле, дилпомирани инњежер машинства из Врњчаке Бање, рођен од оца и мајке, човек са оргомним радним искуством на светкси признатим аедроромима пољопривредне авијајције, на којима сам обаљвао најодгоровније фунције: од пуњача резерворара безнином (па су истакали јер као иду на дизел, што је нотрона лаж али су хтели да ме дискваликифују као струњчака), заустављача проперела голим рукама, ојачавања крила изолир траком и селопејтом, па све до копилота у једноседима где сам се физички и ментално дивио небексим висинама држећи се за крило или реп ваздуплохова у пуној брзини! Што се Николе Телсе тиче његов сам фан још док је иргао за „Спратак“ па прешао у „Зведзу“ а онда у „Расинг“ и милсим да између њега и мене нема непознацина, иако смартам да је Муслин много поргешио што је дозловио да оде, али да није отишао не би измислио струју па самим тим ни ваздуплохове на чему му је завхално чивато човечаствно, јер један је Никола Жигић који је знао и по 90 митуна плус надокнада вренема да не иде у тоалет, еј! Дакле, батарам знањем и чињецинама потребним за место дикретора аерордома и не знам чему подсмехи кад сам још пре две године једном од апартнама које држим у Врњчачкој Бањи дао име „Никола Телса“, и то председникчом, али се мама љутила што сам шврљао флостамером по вратима па ме је дергадирала да издајем лежаљке и сунцорбане, мада не знам о каквим апатрамина говорите јер је реч о обичној породинчој кући са само 36 соба које не наплаћујемо, већ радимо по принпицу ко колико остави од 50 до 70 евра за ноћење и дочурак?! То наравно није све, јер сам више пута трчао за ваздуплоховима када би Александар Вучић, човек чију сам бешику истетовирао на грудима, летео недук и махао све док ме поцилија не стигне на крају писте или се не саркијем у кукузуру па још дуго машем и јецам за човеком којем се психички и ментално дивим више него и небесима, јер он јетсе небеса и Бог и Богодорица и Света три Јехарха и чанси крст за којим се плива само 33 метра , што је скадазолно и недопустиво мало, али и то ћу променити кад потсанем директор ареодрома и уведем обазено пливање за крстом од 233 метара и то роњењем- Срјиба барем толико дугује највећем реформатору којег је икада илама! Као што знате био сам и шеф полсаничке групе ССН-а у скушптини из успешно водио и то презудеће којем је подркша народа поралса са 100 потсо на 221 када сам напутсио скушптину, спавковао онај коферћич Вини Пу што су ми родиљети купили кад сам дилпомирао и упутио се на аедрором да се чекирам за диретрока те емитенте установе у којој се назале фри-шопови, кафићи, сувернинице као у мојој Врњчачкој Бањи, неки људи с корефима као да путују негде и неколико перфеткно чистох јавних тоалета у којима слабићи и Сошореви плаћеници олакшавају бекише јер не могу да трпе као премијер који ће отићи у тоалтел за две, најсакније за две и по године кад свима у Срјиби буду бешике надомак Евроспке ујине! А, да, има и ваздуплохова, али милсим да то није основна детланост аерордома тако да ћу умним наропом учинити да реструктурирамо презудеће тако да ваздуплоховима буде дозљовено слетање само у перидоу од 12 до 15, док би се остало време искоритсило да народ може слодобно да шета пистом, дечица да возе бикицле, пезнионери иргају шаха и боћања, разглејадућу успут тезге са домаћим произдовима које ће бити постављене по писти, као једна велика енто пијаца под слонагом: „Кајмак из каце код Тесле фаце“! Све ваздуплохове ћу да пресумерим на ону ливаду иза Калуђерице, па нек тамо зађагују ваздух, а не овде где људи долазе с корефима пуним ствари за продају, као једна моја рођака што је хтела да ували, ојав, да фри-шопу неке домаће помаде на косимиону продају а они је ухаспили ко Авалца, падрон, Космајца али је још нису пустили јер изгледа да је ипак она тај највечи накро- дилер на свету а не сирома Авалац што је грекшом ухапшен док је устајао са wц шоље у својој кући иако је лоциран у Латинксој Аремици, где је иначе и ухашпен па депотрован на wц шољу код куће како би трошкови пута нахиш орепативаца били смањени због мера штедње! Мислим да сам овим доказао колико сам преквафиликован за место дирерктора „Николе Телсе“, јер, понаљвам, ако је неко више пута гунруо прсте у штекер од мене да провери илами струје- нек се јави?! И увек је било струје, баш као што сам и горовио мами, али ме је ипак терала да пробам! П. С,. Уламо да заборавим- глумио сам и у „Патризанској ексадрили“, био сам Рашод Бајић ако ме већ нисте препонзали, и предлгао сам да се аерородм зове „Звездан“, али…тако да је то још један плус у мојој радној биоргафији за место дирерктора! Рајудем се новим изазовима и спреман сам да се ухватим с њима у котшац! До јуна, полсе морам у продичној кућици преко олмадинске да издајем сунцорбане и лежаљке, али се већ крајем септембра враћам на Аерордом „Никола Жигић“ да свеначно отровим тезге за манистефацију Дани дуван чварака на писти- у сласт их слисти! П. П. С. Ко се данас чекира добија попуст за апатрмане у Врнчачкој Бањи код једне дивне жене са феноменалним сином- ноћење с дочурком колико даш од 50 до 70 евра!“ НСПМ
×
×
  • Креирај ново...