Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају! Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе. Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира. Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет. Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополија Црногорско-Приморска са жаљењем констатује да се и Пореска управа Црне Горе укључила у дезинформисање јавности у оквиру хајке која се води против Цркве. Директор Пореске управе Миомир М. Мугoша је изнио читав низ непровјерених и неутврђених података, који, имајући у виду вријеме и начин на који су саопштени, ни мало не доприносе истини и смиривању опште ситуације у црногорском друштву, у којој се налазимо не кривицом Цркве. Обавјештавамо јавност да су се представници Митрополије, по благослову Митрополита г. Амфилохија, 11. фебруара ове године одазвали позиву Пореске управе ради утврђивања тачног стања у вези пореских обавеза на име пензијског, инвалидског и здравственог осигурања парохијских свештеника. Пореска управа је располагала податком да се у том погледу дугује 339.000 евра, а на састанку је утврђено да је ријеч о нетачној суми. Такође, утврђено је и једногласно констатовано да се проблем јавио не због неодговорности Митрополије и свештенства да извршавају своје обавезе, него због техничке немогућности Пореске управе да утврђује пореске обавезе за свештена лица и вјерске службенике од 2011. г. Свештеничка служба је, сходно законским прописима, мимо сваке логике сврстана у тзв. самосталне дјелатности, тако да се задужења за свештена лица не могу водити на Митрополију, већ се уплате и раздужења врше на свештена лица и њихове личне матичне бројеве, а Пореска управа, мимо законских прописа, и даље за исте задужује Митрополију. Констатовано је и то да су представници Митрополије још 2016. године, а што је потврђено и на састанку од 11. фебруара ове године, изразили спремност да се ово питање коначно ријеши у складу са законским прописима. На последњем је састанку договорено и то да се, у случају јавних саопштења, самокритично укаже на објективне околности које се искључиво тичу Пореске управе која, мора се признати, није радила свој посао из разлога техничке природе, а за шта кривицу никако не може сносити Митрополија, нити било која друга вјерска заједница, које су све у истом проблему. С тим у вези, договорено је да се исправе све грешке и да се у јавност изађе са тачним подацима. Посебно указујемо на то да Митрополија, као ни друге вјерске заједнице, сходно важећем Правилнику, нису дужни да подносе ИОППД обрасце за свештенике и вјерске службенике. „Вишемилионски дуг” је измишљен само ради хајке против Цркве. Жалосно је, али истинито да Мугоша јавности није изнио податке о процјенама Пореске управе о дуговањима за остале вјерске заједнице, о чему је на састанку управо он говорио, поменувши самоиницијативно и експилицитно једну вјерску заједницу, чије име ми, из поштовања, нећемо помињати. Све то говори да није у питању избјегавање пореских обавеза од стране Цркве него о системском проблему за који одговорност искључиво сноси државна власт. Било би поштено да Мугоша покаже правоснажна решења (која не постоје) из којих би се видјело да је Црква избјегавала своје обавезе. Питање је за Мугошу – због чега ресор на чијем је челу, макар од када је он на његовом челу, није вршио своје законске надлежности? И сада би, због тога, плијенио имовину Митрополије, навевши у свом саопштењу, између осталог, ни више ни мање него завјештано земљиште Манастира Градишта у Буљарици!?! Баш интересантно! Питамо се да ли нам ово побројавање имовине открива један од битних разлога због којих је спорни закон о слободи вјероисповијести донесен? И овом приликом указујемо на то да се Митрополија не налази изван, а ни изнад правног поретка и да је своје обавезе, након донијетих решења, уредно измиривала. Не постоји ниједно правоснажно решење Пореске управе које Митрополија није извршила, али није дужна да испуњава нечије произвољне захтјеве по непостојећим решењима. Довољно је само да наведемо да Митрополија годинама плаћа тзв. улазни ПДВ приликом увоза вјерских производа у Црну Гору, који јој се уопште не враћа. Директору Пореске управе прво захваљујемо што је у свом обраћању јавности јасно казао да је Митрополија пред државним органима регистрована, саопштивши да: „Пореска управа прати регуларност пословања свих вјерских заједница регистрованих у Црној Гори…” Он је овом изјавом недвосмислено демантовао како представнике Владе Црне Горе тако и највише државне званичнике, који су неистину да Митрополија није правоснажно регистрована не једном злонамјерно изнијели у медијима. Истовремено г. Мугоши поручујемо да смо спремни да читаву ствар око, по његовим ријечима, „ниског нивоа поштовања пореских прописа од стране Митрополије црногорско-приморске”, разјаснимо пред телевизијским камерама како бисмо добили прилику да у танспарентном дијалогу пред грађане Црне Горе изнесемо истину и покажемо допринос Митрополије буџету Црне Горе путем плаћања пореза, али и проблеме са којима се годинама суочава Пореска управа за које данас, мимо сваке логике, окривљује Цркву и вјерске заједнице. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Министар Александар Богдановић извадио је из архива још прошлог љета затворену причу о девастацији гробних мјеста династије Петровић Његош, и то у сврху бесепризорне кампање против Митроплије црногорско-приморске, а на овај начин скрнави се трострука светиња – и покојници и име династије Петровића, и истина. Ресорни министар опет је сакрио од јавности чињеницу да је Завод за заштиту споменика културе, којем је он надређени, надлежан за рестаурацију гробнице на Дворском гробљу. А из ове – проистиче следећа чињеница: све што није било како треба са поменутом гробницом (поломљени надгробни крстови, запуштена унутрашњост, испуцала фасада) директна је одговорност министарства и Завода, а не Цркве. Јер, управа Цетињског манастира је још 2008. године покушала да уреди, очигледно запуштено гробље, али је то спријечио поменути Завод и његови инспекцијски органи. Чак је спријечено најобичније фарбање ограде! Дакле, Завод конзервира дворско гробље а Заводом газдује Богдановић! Сви ломови и веће девастације на поменутом мјесту датирају још од Другог свјетског рата! Дворско гробље Петровић Његош налази се, просторно, физички изван манастира, па је манастирска управа закључавала капију гробља како би спријечила улаз и скрнављење гробница. Монаси су разбацане остатке гробница успјели да саберу на једно мјесто, како не би биле расуте, и они се старају, колико је то у њиховој моћи, да гробље буде уредно и чисто. Гробље је временом постало мета непријемјереног понашања појединаца, и на општу срамоту – својеврсно сметлиште. Над гробљем Петровића, као спомеником који се налази изван манастирских зидина, бригу о хигијени треба да води држава , али не тако што ће инспекцијом спријечити МЦП да га уреди и заштити, него сто ће поменуто гробље надзирати – чешће од једном у 50 година! Прошлог љета та прича је доспјела у јавност, и тада је покушано да се Митрополија оптужи за немар, но истина је изашла на видјело. А шта је заправо држава урадила од онда до данас? Окречила зидове и плафон гробнице? До дан данас није завршена рестаурација поломљених крстова?! Збиља, импозантан подухват министрства културе! А да не говоримо о манипулацији да је за овако једноставне ствари из домена комуналне дјелатности био потребан нови Закон о слободи вјероисповјести. Збиља саопштење које нема везе са називом ресорног министарства. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом. Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест. Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега. Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности. У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору. Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представници Управе полиције и Митрополије црногорско-приморске састали су се данас и договорили заједничке обавезе и одговорности поводом одржавања литија. Из Управе полиције поновили су да ће обезбјеђивати све скупове пријављене у складу са позитивним законским прописима и утврђеним процедурама, али да не могу обезбјеђивати кретање грађана дуж магистралних и других путева. „Представницима Митрополије црногорско-приморске предочен је став Управе полиције да полиција у будуће не може обезбјеђивати кретања грађана дуж магирстралних, регионалних и локалних путева због безбједности свих учесника у саобраћају. Ово се не односи на дефинисане и пријављене трасе градских литија“, саопштено је из Управе полиције. Казали су и да се заједничка одговорност односи на мир и безбједност свих грађана. Технички детаљи у вези одржавања безбједности на литијама у наредном периоду прецизније ће се дефинисати међусобним договорима и о томе ће јавност бити благовремено обавијештена“, наведено је у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Не видимо разлог покушаја демантија од стране Управе полиције у вези са чињеницом да је директор Вељовић одбио хитан састанак након што је контактиран из Митрополије. Понављамо пасус из данашњег саопштења Епископског савјета: ”Из канцеларије Митрополије данас је тим поводом остварен контакт са директором полиције г. Веселином Вељовићем, и затражен хитан састанак, на ком би се заједнички сагледале све евентуалне потешкоће и гдје би се понудила кадровска помоћ полицији од стране редара – волонтера из редова Цркве. Састанак је био потребан тим прије што су велике и многољудне литије заказане за четвртак и недјељу вече, па нам једнострано повлачење полиције са црногорских улица прави велики организациони проблем. Сматрали смо да се у договору могу превазићи сви проблеми и да право грађана на мирно окупљање и показивање неслагања са политичким одлукама, не смије бити доведено у питање. Вељовић је одбио хитан састанак, наводећи да може да разговара тек послије недјеље, доводећи Цркву на тај начин, пред свршен чин у погледу организације литија сјутра вече и у недјељу.” Дакле, у њему је речено да је директор одбио хитан састанак, што је непобитна истина, понудивши да се са представницима Митрополије састане сљедеће недјеље. Тиме је у посљедњи час отказао сарадњу полиције у вези са литијама које треба да се одрже сјутра вече и у недељу. У саопштењу Епископског савјета се ништа друго није ни тврдило, тако да је реакција Управе полиције потпуно беспредметна и служи само да збуњује јавност. Ако, пак, она значи да је господин Вељовић промијенио план, предлажемо да састанак буде још сјутра ујутро. Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сисачки парох није добио позив, ни у писменој ни у усменој форми. Дакле, није било разговора са „повјереником“ па, самим тим, ни позива. На интернет порталу Сисачке бискупије јуче је објављен говор монс. Владе Kошића, сисачког бискупа, изговорен у сисачкој катедрали на завршном слављу екуменске молитвене осмине која је ове године као свој мото имала речи Исказиваху нам несвакидашње гостољубље (Дела ап. 27,18 – 28,10). Не улазећи у садржај беседе преузвишеног бискупа нити у анализу ставова који су у њој изнети, а тичу се Православне Цркве, њеног устројста и канонског поретка, иако бисмо имали шта рећи, са жаљењем не можемо, а да не укажемо на неистину која је у поменутом говору изнета. Наиме, монс. Kошић каже: „Нетко ће упитати како то да нема представника СПЦ-а на овој молитви? Није био нитко ни у сриједу у Kутини код евангелика, премда смо чекали пароха ступовачког и чак смо због њега мијењали термин. И сисачки пароси се не одазивају премда их је наш повјереник звао.“ Одговор је једноставан: сисачки парох није добио позив, ни у писменој ни у усменој форми. Дакле, није било разговора са „повјереником“ па, самим тим, ни позива. Што се Kутине тиче, где је домаћин била Евангеличка Црква, можемо само да посведочимо да је у питању неспоразум, због којег нам је искрено жао, а не свесна намера да се не одазове позиву, поготову што је реч о свештенику који је годинама усрдно учествовао на екуменским скуповима и на сваки начин доприносио дијалогу, како је у своје време примећено и на страницама Гласа концила. Успут, тај неспоразум нема ама баш никакве везе са бискупом Kошићем. Све ово нам и даље није довољно да разумемо из кога извора господин бискуп Kошић црпи потребу и енергију за континуирано вербално атаковање на Српску Православну Цркву. Можда је заиста у питању „несвакидашње“ гостољубље. Или је „свакидашње“… Ми се молимо да му Господ подари мир и радост у Духу Светом. Секретар Митрополије загребачко-љубљанске Презвитер Богољуб Остојић Извор: Инфо-служба СПЦ

Замјеник предсједника Демократске партије социјалиста и предсједник црногорске Владе Душко Марковић је јуче учинио груб покушај манипулације грађанима прогласивши Митрополита Амфилохија за челника неког политичког покрета, узевши као аргумент за то своју тврдњу да се Митрополит састао са дијелом црногорске опозиције. Он није објаснио да ли би то у исто вријеме значило да се Митрополит ставио на чело Владе Црне Горе, кад се сусрео са њим на дан изгласавања дискриминаторског и антиуставног законског прописа о обрачуну са Српском Православном Црквом или се ставио на чело Велике Британије, кад се јуче срео са амбасадорком те земље у Црној Гори, или се сам господин Марковић ставио на чело Сједињених америчких држава, кад је, као предсједник Владе Црне Горе, разговарао са предсједником те земље у, како је саопштено из Владе, ”краћем и срдачном разговору” у септембру 2018. године. Сви грађани Црне Горе, без обзира на етничко и национално опредјељење, имају своје мјесто на Литијама које Црква организује, нарочито они којима је на срцу образ и достојанство Црне Горе. Политичко опредјељење је потпуно неважно за оне који су у Литијама, а оне су само утолико политичке колико је њихова молитва усмјерена на промјену законског неправа које је установила скупштинска већина (уз хапшење опозиционих посланика), увјерена у своју месијанску улогу и заогрнута идеолошко-политичким интересима. Не може се сматрати озбиљном тврдња господина Марковића да у Литији нема мјеста за Црногорце. С обзиром на то да је господин Марковић изузетно добро обавјештен човјек, а имајући у виду и његове раније дужности, као и резултате посљедњег пописа, он и сам сасвим поуздано зна да је потпуно немогуће да у овако масовним окупљањима не учествује и велики број оних који су се на том попису изјаснили као Црногорци. Његово повјерење у ”грађанску и демократску” Црну Гору морало би се исказати и у поштеном односу и поштовању људских права свих оних, Црногораца и Срба и oних, који учествују у Литијама од момента усвајања закона, који је усмјерен против њихових заједничких светиња. Старање о духовним потребама православних Срба и Црногораца би господин Марковић требао да препусти Православној Цркви, а своју озбиљност и приврженост ”грађанској и демократској” Црној Гори би Марковић најбоље показао водећи рачуна о животном стандарду свих грађана Црне Горе. Молебани и Литије се одржавају да би Црна Гора била боља и напреднија, јер што је више таква и што је праведнија – то је јача њена сувереност. Мјесто гдје је господин Марковић изрекао своју манипулативну тврдњу о митрополиту и Литијама – град Пљевља – је једно од најслободнијих и најнезависнијих мјеста у Црној Гори ових седмица, јер његови грађани у великом броју не пристају на политички диктат и безакоње, а такво непристајање је, без сумње, најочигледнија одлика слободе појединца и друштва. Врховни државни и национални интереси Црне Горе могу да се дефинишу само у најширем могућем консензусу грађана Црне Горе, а не простим прегласавањем и мајоризацијом, како је то учињено са овим несрећним законом, али и у случају неких ранијих одлука. Нема на Литијама никакве пропаганде о томе да ће Црна Гора бити српска, јер је она једнако свих нас – и Срба и Црногораца и свих других који у њој живе. Не очекујемо од замјеника предсједника једне грађанске партије, а поготово не од премијера једне државе која себе назива грађанском, да ту стварност оспорава. Што се тиче алузија на сликање тробојки по Црној Гори, уз ограду да Митрополија није ни организатор ни учесник тих акција и подсјећање да гласно и активно обесхрабрујемо ношење било каквих застава у Литијама, можемо само да помогнемо господину Марковићу да се присјети да је управо партија којој он припада на више избора излазила са тробојкама него без њих. Тробојка јесте основа за заставу Србије, али исто тако и Хрватске, и Словеније, и Словачке, и Русије… Показивати такву одбојност према застави под којом је проглашена Краљевина Црна Гора (а тиме ужива и заштиту у складу са важећим законодавством Црне Горе), у најмању руку је врло необично, особито кад долази са тако високог мјеста државе која жели да баштини континуитет са том истом Краљевином. Понављамо став Епископског савјета: остајемо отворени за почетак правог, истинског и транспарентног разговора са црногорским властима о свим отвореним питањима, а прво и најважније од њих је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести, који је, овакав какав је, већ произвео нежељене посљедице по наше друштво. Све чему смо досад свједочили представљало је само симулацију дијалога, без икакве жеље за истинским договором са стране власти. Из Митрополије црногорско-приморске

Поводом појединачних правних активности лица која нису пуномоћници Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске Српске Православне Цркве обавјештавамо јавност да те активности, попут подношења иницијатива Уставном суду Црне Горе за оцјену уставности појединих одредби Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, нису учињене у договору са нашом Црквом, нити су, пак, са њеним представницима усаглашаване. Разумијевајући да су бројне одредбе овог Закона изазвале велико узнемирење стручне јавности и вјерног народа првенствено у Црној Гори, али и шире, и вјерујући да је у питању добра воља, апелујемо да се не предузимају једностране и исхитрене правне активности које само смућују јавност и изазивају забуну. Правни савјет наше Цркве ће, по благослову и са пуномоћјем надлежних црквених власти, благовремено предузети све неопходне правне активности у погледу заштите угрожених права наше Цркве. Све стручњаке и људе добре воље које боли ова најновија неправда према Цркви позивамо да своје предлоге, сугестије и идеје доставе Правном савјету преко Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Правни савјет Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска изражава жаљење због вечерашњег повређивања полицајаца. Такође жалимо све оне који су ових дана повријеђени, а који су принуђени да своју слободу вјере траже на улицама, јер нису могли да је обезбједе тамо гдје је то требало да им се омогући – у црногорском парламенту. Груба је манипулација и недостојна такве државне службе, каква је Управа Полиције, тврдња да ће за све евентуалне инциденте Полиција убудуће сматрати одговорнима и вјерске великодостојнике, чије дјеловање наводно доводи до нарушавања јавног реда и мира и других посљедица. Не прихватамо такву произвољну тврдњу и упућујемо надлежне у Управи Полиције да пажљивије прочитају данашње саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори у којем се врло прецизно наводи какав вид отпора Црква препоручује својим вјернима поводом усвајања антицрквеног Закона о слободи вјероисповијести, који изнад свега подразумијева мир и братску слогу, као и пост и молитву. И прије и одмах након усвајања Закона смо јавно саопштавали нашу бојазан да ће овај Закон изазвати мноштво проблема у црногорском друштву и продубити ионако велике подјеле, не зато што смо их прижељкивали, већ због тога што познајемо наш народ, за разлику од оних који су неразумно и без воље за било какав договор, одбацивши све предлоге Цркве, предложили и изгласали овај накарадни Закон. Понављамо – не подржавамо насиље демонстраната према Полицији, али ни примјену силе наоружаних полицијских службеника, са бројним средствима принуде – према демонстрантима, који су ових дана (чак и вечерас) привођени чак и кад су учествовали у потпуно мирним протестима. Тамо гдје је, нажалост, било напада на Полицију, то ни на који начин није подстрекивано нити подржавано од стране свештенства наше Цркве. Полиција би у таквим случајевима кад неодговорни појединци направе неки изгред (као ноћас испред Храма у Подгорици) требала да буде одговорнија од таквих појединаца и да има у виду да се у Храму и око њега дешава мноштво активности у којима учествују и дјеца, којих је и данас тамо било током њихове интервенције. Не прихватамо било какву одговорност за инциденте. Све што се дешава је плод чињења оних који су презрели став Цркве, а тиме и вољу већинског вјерног народа Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-примроска

Сабрани на Светој литургији у Цетињском манастиру, крај моштију Светог Петра Цетињског, предвођени нашим оцем и учитељем, Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, ми вјероучитељи Црне Горе, који смо призвани да учествујемо у васпитању православне дјеце и омладине, осјећамо дужност, пред ученицима и родитељима да се огласимо о околностима који су изазвани доношењем Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ће се у многоме односити и на наш рад. У Црној Гори, православна вјерска настава похађа се у преко шестдесет школа вјеронауке које окупљају више од двије хиљаде ученика. Сви они, са својим родитељима и наставницима су погођени доношењем овог и оваквог Закона који се, уз бројне дискриминаторне норме које одступају од европских стандарда, супроставља постојећој пракси већине држава. Православна Црква већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем. Овај вапај наших ђака, родитеља и наставника, наишао је на вишедеценијско игнорисање државних институција. Схватајући неопходност стицања ових знања и сабирања дјеце у Светој литургији, Црква је организовала бројне Школе вјеронауке у свим градовима и мјестима, већим манастирима и готово свим парохијама, без икакве помоћи надлежних у ресорних Министарствима просвјете и културе. Ове, већ неповољне околности, за извођење вјерске наставе, угрожене су додатно доношењем поменутог Закона. У дијелу Закона који регулише вјерско образовање (Чл. 51-59) додатно се отежава чак и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље. Закон о слободи вјероисповијести ограничава постојање и рад школа вјеронауке по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст.1). Закон угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године. (Чл 51. ст.2). Високим новчаним казнама је запријећено вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години (Чл. 51 ст.3). Веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена је неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе (Чл. 52). Читавим сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести (Чл. 53-59), прописано је мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена најстарија средњошколска установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је претеча Универзитета Црне Горе. Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, доказ су да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом. Као последицу таквог диктата предлагача и скупштинске већине имаћемо низ препрека са којима ће се сусријетати вјероучитељи, родитељи, и што је најжалосније дјеца, која су нам Јеванђељем дата као узор свима који теже уласку у непролазно Царство Оца и Сина и Светога Духа. Умјесто да нам актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала. Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом. Вјерни својој учитељској служби и својој мајци Цркви светосавској, настављамо да испуњавамо нашу свету дужност у духовном и свеукупном образовању најмлађих, као и чувању наших светиња. И овом приликом апелујемо на државне органе Црне Горе да врате вјерску наставу у државне школе.Такође их подсјећамо на Христове ријечи, које су темељ нашег живота и служења: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер таквих је Царство Божије.“ (Лк 18,16) Сву дјецу Црне Горе и цијелог свијета, као и њихове родитеље, поздрављамо радосном истином: МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ! Додатак: Закон о слободи вјероисповијести ограничава рад школа по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст 1). Изложена одредба не само да не садржи изричито одређење вјерских објеката и других објеката у којима се може изводити вјерска настава, већ не прецизира ни ко би и на основу којих критеријума процјењивао да ли је неки објекат примјерен за извођење вјерске поуке. Нарочито смо забринути прописивањем санкције за непоштовање ове магловите норме новчаном казном до 2000 евра и то за самог вјероучитеља. Овај Закон угрожава и родитеље и њихобо право да васпитавају дјецу у складу са својим увјерењима (Чл 51. ст.2). Други релевантни закони предвиђају узраст од 15 година као старосну границу која је неопходна за доношење одлука о даљем школовању и образовању. У том смислу овај Закон дискриминише родитеље јер њиме дјеца добијају право да без сагласности родитеља напусте вјерску наставу већ од 12 година. Став 3 овог члана Предлога закона радикално ограничава право на слободу вјероисповијести. Одредбом да се вјеронаука може изводити само када ученици немају наставу у школи, Закон такву поуку у значајној мјери отежава. Наиме, наш план и програм предвиђа присуство литургијским сабрањима и другим служба ао славама и празницима који се неријетко подударају са школом која радом у обије смјене покрива готово читав дан. Онемогућавање рада школа вјеронауке запечаћено је пријењом новчаном казном од 200 до 2000 евра уколико се вјероучитељ оглуши о ову дискриминаторну норму. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након свете архијерејске Литургије коју је данас 28.12.2019 године служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру одржано је овогодишње сабрање свих вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске. Прилог Радио-Светигоре На почетку сабрања присутнима се обратио митрополит Амфилохије који је и благословио почетак овог сабрања. Након митрополита присутнима се обратио професор богословског факултета светог Василија Острошког у Фочи Владимир Ступар који је говорио на тему „Служба Љубави“. На крају сабрања присутним вјероучитељима се обратио ђакон Павле Божовић који је том приликом протумачио тачке недавно донешеног дискриминаторног закона о слободи вјероисповјести а које се тичу наставе вјеронауке и дјелатности вјероучитеља. Извор: Радио Светигора

Јавности стављамо на увид примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Примедбе су благовремено достављене Влади Црне Горе као предлагачу закона. До данашњег дана, Влада Црне Горе није одговорила ни на једну од достављених примедби. Осим тога, примедбе су на енглеском језику достављене релевантним међународним адресама, као и посланицима у посланичким клубовима Скупштине Црне Горе. Примедбе Правног савета Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке на Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори (pdf) Правни савет Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке Извор: Митрополија црногорско-приморска

У братској љубави и миру позивамо све православне вјернике и све људе добре воље, којима је на срцу правда Божија и људска, да се сјутра окупимо на Световасилијевски сабор пред Саборним црквом Светог Василија Острошког Чудотворца у Никшићу. Због великог броја оних који ће се сјутра окупити у Никшићу, дужни смо, у пастирској бризи за спасење душа и очување освештаног вјековног црквеног поретка, обратити се јавности са пар напомена. Будући да ће се сјутра служити Света Литургија, треба да се зна да смо сви позвани да се сјутра помолимо Богу пред моштима Његовога вјернога слуге Светог Василија Острошког, али да се сјутра могу причестити само они који су крштени у Православној Цркви, који се труде на путу Божијем и који посте овај Божићни пост, који је у току. Такође, напомињући да су на Сабор добродошли сви који желе да се помоле и заузму јасан став ради одбране светиња Божијих и умножења братске љубави, благодарећи свим политичким и другим организацијама и појединцима који су изразили забринутост и спремност да учествују на Сабору, подсјећамо да Црквени Сабор није мјесто ни за какве идеолошке, политичке или националне симболе или пароле – нека се током Сабора вијоре само црквени барјаци и литије и нека се чују само молитве и ријечи уздања у Бога, које ће најбоље показати нашу одлучност да светиње бранимо и одбранимо уз помоћ Божију у миру и братској љубави. Црква окупља, а не разједињује, и то све вјерне без разлике. Како каже Апостол Павле: ”Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.” Црква је по својој природи Сабор – Сабор Бога и људи, Сабор људи међу собом, Сабор Неба и Земље и она то треба и да остане, а никада да постане слушкиња било које државе, нације или идеологије. Само ако је таква – она је слободна. Стави ли се у службу било којег пролазног земаљског идеала, ма какав да је – губи своју јеванђелску снагу и издаје вјерност Богу живоме и своју мисију спасења човјека и свијета. Иако запањени свим неистинама, увредама и застрашивањима којима се ових дана служе многи, па и највиши државни функционери – не треба да се смућујемо. Све се дешава по ријечи Господњoj: ”Ако мене гонише и Вас ће гонити… Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла.” Бог није никад био у сили, него је увијек и свугдје Бог у правди. Само то ћемо на Сабору и да тражимо – правду Божију и правду људску за нашу Цркву, за наше светиње, за наше храмове, манастире и гробове предака. Сјутра будимо сви заједно у молитви против безакоња и одлучно за одбрану светиње, братско помирење и исцјељење братомржње која трује Црну Гору, заогрнути вјером, надом и љубављу шаљући јасну поруку да је једини прави пут – пут богољубља и братољубља. ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ и ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након саборне Свете архијерејске Литургије у Манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, коју су служили Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије и Епископ Будимљанско-Никшићки г. Јоаникије са саслужење Архиепископа Михаловско-Кошицког г. Георгија (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и Епископа умировљеног Средњоевропског г. Константина, одржано је сабрање са архијерејским протопрезвитерима Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке поводом утврђивања тзв. ”иновираног” Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 5. децембра 2019. године једнострано утврдила Влада Црне Горе. Јучерашње тврдње потпредсједника Владе Зорана Пажина да је наша Црква одбијала да разговара о препорукама Венецијанске комисије, најблаже речено, служе обмањивању јавности. Влада је од наше Цркве добила аргументоване Примједбе на Предлог закона (на преко 90 страница) у којима је посебна пажња, поред осталог, посвећена препорукама Венецијанске комисије. Наши архијереји су предлагали да се разговара и о осталим важним питањима вјерских права (реституције, обештећења, гаранције имовине и поштовање правног континуитета цркава и вјерских заједница) у Црној Гори, те да се дијалог не ограничава на начин на који је то условљавала делегација Владе у свом крњем мандату. Упорно су одбијали дијалог исказима да су та питања од носилаца највиших политичких функција проглашена за политичка и да су за њих то првенствено политичка, а не питања основних људских права. Влада Црне Горе је утврђивањем оваквог Предлога закона показала да не поштује вољу држављана Црне Горе, који су у огромном броју (око 100 хиљада именом, презименом и потписом) исказали свој став према дискриминаторном Предлогу закона. Из досадашњих активности на припреми овог законског прописа, свима треба да буде потпуно јасно да се ради о покушају да се овим законом прогоне, дискриминишу и понижавају Митрополија и епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Да је ово закон против наше Цркве је фактички постало јасно послије састанка са Зораном Пажином, јер је указано да су, мимо правне логике и противно Уставу, остале традиционалне Цркве и вјерске заједнице наводно заштићене уговорима које су раније закључиле са Владом. Закон – ако је закон – онда треба да важи за све, а не да је, као у овом случају, уперен и писан против наше Цркве која је и претходно дискриминисана одбијањем Владе да и са њом закључи исти уговор. Наши архијереји са архијерејским протопрезвитерима су на састанку исказали своју одлучност да се оваквом понижавању Православне Цркве снажно одупру. У томе очекују пуну подршку свих православних вјерника, без обзира на њихово лично и политичко опредјељење, будући да је обавеза сваког православног вјерника, без изузетка, да јасно и гласно подигне свој глас против оваквих и сличних бруталних атака и мијешања секуларне државе у црквени поредак ради отимачине црквене имовине по комунистичким и другим револуционарним методама. Архијереји са протопрезвитерима позивају православни вјерни народ да у суботу 21. децембра у што већем броју дође на молитвени Црквени Сабор у Никшићу, како би се исказао протест против понижавајућих и дискриминаторних одредби Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи. Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет. Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога. „И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић. Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо. „Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић. Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи. „Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић. Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“ Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу. „У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко. Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански. „Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко. На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију. „Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић. Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе. „У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 5. новембра 2019. године одржан једнодневни семинар свештенства Митрополије дабробосанске у амфитеатру Богословије у Фочи. По благослову Високопреосвећеног г. Хризостома, Митрополита дабробосанског, основна тема семинара била је Теологија и свештеничко-пастирска служба. После поздравне речи Високопреосвећеног Митрополита семинар је отворен. Прво је архијерејски заменик протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић поздравио сабране на семинару. По програму предавања су одржали: протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого на тему Теологија у општој служби Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Ненад Тупеша на тему Пастирска служба некад и сад; протонамесник Младен Дробњак на тему Могућности и облици активације пастирске службе; протојереј Марко Билинац на тему Активирање младих у животу Цркве; протојереј-ставрофор Душан Спасојевић на тему Пастирска служба и народни обичаји; и архимандрит Калистрат Бобушић на тему Улога и значај манастира у духовном препороду нашег народа. После излагања развила се плодотворна дискусија. Извор: Инфо-служба СПЦ

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово. КРАТАК ИСТОРИЈАТ У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио. Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом. Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика. У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар). Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте. То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста. Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дуљево. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com. Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори). У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине: храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти. Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање. Параклис Светог Јована Дамаскина Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову. Капела Светог Григорија Синаита Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана. Храм Преображења Господњег Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима. Конак Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није. Настојатељ манастира Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово тринаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастираМорачник. За недељу дана, у понедељак 7. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ком. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

У четвртак, 12. септембра 2019. године, одржан је састанак са г. Ратомиром Нешићем и г. Јованом Бањанином у Епископској резиденцији у манастиру Светог Саве - Новом Каленићу код Канбере. Састанак је одржан пре свега из пастирске бриге Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана да се у години великог јубилеја Српске Православне Цркве, када Српска Црква прославља 800 година своје аутокефалности, и када је представник трона најсветијег српског училишта духовности и културе игуман српске царске лавре манастира Хиландара архимандрит Методије у посети Аустралији, као носилац исте поруке помирења коју је некада на овим просторима благовестио преподобни старац Никанор, изнова упути порука и позив повратку на пут светосавског јединства на Петом континенту. Састанку су присуствовали Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, игуман српске царске лавре манастира Хиландара архимандрит Методије, г. Ратомир Нешић и г. Јован Бањанин. Састанак је протекао у размењивању ставова и мишљења без доношења одлука. Извор: Инфо-служба СПЦ

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Данас Вам предочавамо све важније детаље везане за свештену обитељ манастира Врањина на Скадарском језеру. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР ВРАЊИНА Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма, највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста. Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године. Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори . Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини. Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе. Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару. Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат. Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним. Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода. Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека. Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат. Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског. Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске. Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској. МАНАСТИР ВРАЊИНА - СВЕТИЊА ИЗМЕЂУ НЕБА И ВОДЕ На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда. Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка. - Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић). Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста. Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру. У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове. О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину. У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру. Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом. Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео. Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру. По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене. Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово дванаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Врањина. За недељу дана, у понедељак 30. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морачник. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ: