Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  2. Подстакнути немилим дешавањима ових дана, а осјећајући одговорност пред стотинама хиљада грађана, користимо прилику да апелујемо на све људе, нарочито омладину да сачувамо достојанство и мир. Једино у миру можемо разговарати и градити будућност и своју и државе Црне Горе. Забрињава нас мржња која долази од појединаца, али у њој препознајемо неодговорно понашање оних који треба данас да буду најодговорнији у Црној Гори. Након изјава које допиру са највиших државних адреса, јасно је да су конфликт, мржња и сукоби последње оружје у њиховој борби против народа. Ако први човјек државе назове двије трећине својих грађана лудацима, ако савјетник премијеров јавно подржава забрану слободе кретања и мирног окупљања најављеног и одобреног од надлежних институција, ако посланици владајуће већине, по методу Сјеверне Кореје и диктаторских режима, врши притисак на професоре који треба дјецу да уче ономе што им не припада и за шта нису плаћени, ако огромну већину својих грађана, неријетко ти исти посланици зову „негаторима државе“, онда је јасно да одговорност за ове догађаје искључиво лежи у њиховим неодговорним изјавама и поступцима. Црква јавно осуђује свако насиље, ма од кога оно долазило и молимо се Богу да нам се не десе поново крвне освете које је Свети Петар мукотрпно лијечио и да се не повампирује братомржња и братоубилаштво започето у Другом свјетском рату. Ко распирује ту братомржњу и изазива нереде, тај је негатор и државе и будућности овог народа! А ми, заједно са вјерним народом, грађани смо одани и вјерни овој држави. Ми поштујемо како ову савремену Црну Гору, тако и, у исто вријеме, Црну Гору Петровића, Црнојевића, Зету Балшића и Немањића и Диоклију-Дукљу Војислављевића и Светог Јована Владимира. Јер, без неуважавања таквог насљеђа, ни савремена Црна Гора не може опстати. У том погледу, ове наше литије нису против државе. Напротив. Ове литије су прилика и позив да превазиђемо све негативне разлике и да се саберемо око Бога, светиња Божијих и наших заједничких светитеља. То је једини начин да зацијелимо старе ране и диобе, да се у Господу сви братски загрлимо. Ове литије су дјело Божије и у њима треба слушати ријеч Господњу. А Он нам говори „угледајте се на мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“. Нема тог човјека који има снагу и моћ да побиједи зло и мржњу, осим Господа Бога нашега. Наше поуздање није у нашу снагу, мудрост и храброст. Наше поуздање је у Господа, побједитеља гријеха, смрти и ђавола. Зато, драга дјецо, ако мислимо да сачувамо светиње, морамо сачувати добро у срцима нашим. Тако се и молимо Богу на нашим молебанима и литијама: ”да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши”. Ако желимо да будемо достојни светиња које бранимо, морамо да живимо по светињи. Часним и честитим животом, љубећи Бога и љубећи ближње своје. Молимо вас све и преклињемо именом Божијим, Светог оца нашег Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Миротворца и Чудотворца, будимо мирни, достојанствени и молитвени у нашим литијама, као и до сада. У Богу је сва сила и снага и истина. Наше је да је слиједимо. Нећемо угодити Богу бакљама, скандирањима и барјацима. Тиме често само нарушавамо мир и достојанство наших литија, а самим тим чинимо дјело које није Богу угодно. У нашим литијама сам Гослод и светитељи са нама ходе. Томе су свједоци сви који у њима учествују. У литијама се понашамо исто као када идемо у Острошку светињу – носећи молитву, вјеру, љубав и наду да ће Господ услишити наше молитве. Зато у литијама носите иконе своје крсне славе или неког другог светитеља коме ћемо се у току литије молити. Мржњу, провокације и примитивизам, који су страни правом и истинском народу Божијем, остављамо онима који од тога живе и који се тиме хране. За њих се нашим молебанима молимо ”да им Бог подари покајање, просвијетли ум и срце и обасја душу светом љубављу”. Ми бранимо светињу, бранимо и Црну Гору, али молитвом, љепотом и лијепим васпитањем. Будимо људи коју ће историја памтити по примјеру чојства и јунаштва, а не, не дај Боже, по нечему другом. Позивамо власт да престане са понижавањем сопственог народа и да чује његов глас. Јер, заиста, овдје се показује истинитом древна римска пословица да је глас народа глас Божији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Четвртог дана Светосавске недеље, 24. јануара 2020. године, у Српском културном центру Свети Сава у Суботици, одржана је духовна трибина. На тему ,,Карловачка митрополија и њена улога у очувању континуитета Српске Црквеˮ беседио је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. Презвитер Вељко Васиљев, парох палићки, поздравио је присутне и пожелео срдачну добродошлицу оцу Станку. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. „Митрополија црногорско-приморска створила Црну Гору, а не обратно. Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима“, рекао је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, преносе србијански медији. Свјатјеши патријрх г. Иринеј је одговарајући на питања о дискриминаторном Предлогу закона о слободи вјероисповести, којим се покушава отимање више од 650 православих храмова у Црној Гори, изразио наду да до тога неће доћи: „Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Митрополија црногорско-приморска позвала је данас све, па и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да у суботу, 21. децембра, дођу на братско сабрање у Никшићу, да нас Свети Василије сабере и уједини. Прилог Радија Светигора „Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини“, истиче се између осталог у саопштењу Митрополије црногорско-приморске поводом саопштења политичке партије ДПС на најаву црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Обавјештавамо богољубиву јавност да смо запањени тоном и садржајем саопштења политичке партије ДПС, а поводом најаве црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу, у суботу 21. децембра. Управо је поменуто саопштење можда најбруталнији примјер како политичари владајуће странке покушавају да живот Цркве подредe дневно-политичкој идеологији. Излишно је подсјећати да то Устав ове земље изричито забрањује. Очигледно је да је исти онај антицрквени, али и антиуставни дух, који је понудио огољену дискриминацију у ”Закону о правном положају…”, потписао и последње оглашавање ДПС-а. Његов је основни циљ – застрашивање православних вјерника и спрјечавања избора и начина остваривања њихових духовних потреба. И све то чини политичка партија која је за ових тридесетак година (од посљедње литије са моштима Светога Василија Острошког, слава му и милост) промијенила више међусобно супротстављених идеологија, и све то само са једним циљем – да би опстала на власти и штитила своје интересе! Сходно томе, на штету друштва и његове будућности, неодговорно и нецивилизовано, они су успоставили однос према држави Црној Гори као ”фабрици пара”, и то не за њене грађане, већ искључиво за поједине људе на власти! Црква нема системе репресије и уцјена, какве користе неке свјетовне организације, па је већ у том погледу уплитање ДПС-а и њихово тумачење вјерницима митрополитовог позива – излишно и мимо здравог разума. Датум, мјесто и карактер поменутог сабрања јесу теме које је Црква сама одабрала и процјенила као плодотоворне за живот и напредак Цркве, а да при том ни један сегмент тога скупа не нарушава правни поредак државе нити крши закон, нити дјелује негативно на јавни ред и мир. Да ли се поменути долазак моштију Светог Василија Острошког, слава му и милост, може схватити негативно по било кога у овој земљи и на овом свијету – како то покушавају да представе наши уважени политичари? Је ли тај, иманентно црквени чин, веома распрострањен и уобичајен у православљу, па и у цијелом хришћанском свијету, на било који начин ”антицрногорски” и да ли се може схватити као ”злоупотреба” – како мисле у ДПС-у? Партија на власти поставља питање: шта је са прилозима из острошке светиње? Прије одговора на то, постављамо им питање: шта је са парама и стотинама предузећа које су они примили од претходне власти? Сви виде у Црној Гори да су предузећа опљачкана и приватизована, десетине хиљада људи и породица остало без хљеба, а мала група владајућих или блиских њима постали милионери, проглашавајући то као своје опредјељење за ”западне вриједности”. Новим законом о ”слободи вјерисповијести” предвиђају да то исто ураде са Црквом, њеним храмовима, нарочито са прилозима Светог Василија Острошког. Треба, међутим, да знају, како они, тако и други који мисле да се ту ради о баснословним сумама, да се од тих и других прилога хране стотине сиротињских породица у народним кухињама широм Црне Горе, а бројне породице избјеглица са Космета и шире и друга сиротиња, које је све више у Црној Гори, помажу се преко црквених добротворних организација. Тим средствима је, уз помоћ вјерног народа, обновљено око 700 храмова и манастира, од тога се одржавају све светиње, издржава се све бројније свештенство и монаштво, саграђени су нови храмови, највећи у историји Црне Горе (Храм Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару). Иначе, подсјећамо оне који су вјерујући и који су икада нешто чули о црквеном животу, а упознајемо агностике и невјерујуће, са чињеницом да је литија (процесија) са моштима хришћанских светаца пракса која траје у Цркви – од кад она постоји на овој земљи. Пренос моштију појединих светитеља са једног мјеста на друго толико су важни догађаји у црквеној историји, како код православних, тако и код римокатолика, да су неки од њих уписани црвеним словима у црквени календар (погледајте 22. мај и празник Преноса моштију Светог Николе, дан који многи грађани Црне Горе и данас славе као своју славу или прислужбу). Када су у питању мошти највећег чудотворца међу светитељима наше помјесне Цркве – Светог Василија Острошког, подужи је списак примјера када су оне изношене из Острога, а сваки пут из разлога велике бриге вјерног народа и потребе за општом свенародном молитвом. Први пут у 18. вијеку, па потом два пута у 19. вијеку. То се чинило уз благослов владике са Цетиња и ангажовање свештенства у Острогу и Цетињском манастиру. Свечеве мошти ношене су из Острога и доношене на Цетиње, па свечано враћане назад. Тако ће, ако Бог да, бити и 21. децембра у Никшићу. Мошти Светога Василија биће истога дана враћене у Острошки манастир. У 20. вијеку, мошти су ношене из Острога први пут током Другог свјетског рата, из страха да не пострадају од ратног дејства окупаторских бомби, а други пут 1996. године као молитвена литија поводом управо окончаног крвавог ратног пира у Босни и Херцеговини, када су биле побожно и масовно дочекане и у Никшићу. Ето таквог је, благословеног и миротворног карактера, и ова најава наше Цркве, да благословом ”Доброга пастира” у саборном храму њему посвећеном, у граду гдје је и сам столовао као Митрополит Херцеговачки Пећке Патријаршије, рукоположен и постављен од Светог Патријарха Пећког Пајсија Јањевца – узнесемо молитве Господу, за братски мир и помирењесвих и за уразумљење оних који владају, да не наносе штету овој држави и народу, доносећи законе који не само да урушавају правни поредак, већ што је много горе – распирују духове омразе због тешке дискриминације једног дијела црногорских грађана и традиционалних духовних институција у Црној Гори. Зато је ”позив вјерницима да не насједају” – поводом нечега што вјерници врло добро разумију и већ одавно практикују – не само излишно, него и штетно, јер се може схватити као покушај политичког застрашивања тих истих вјерника. Застрашивања и пријетњи од стране оних који збиља имају и моћ и навику да то раде. Из тога разлога осјећамо потребу да поручимо владајућој партији у Црној Гори да се окане таквих порука, и да ради оно за шта је изабрана. Да чува слободу грађана на окупљање и манифестацију сопствених убјеђења. Сваку политичку паролу тога дана у Никшићу, сваки излив национализма, било какво страначко обиљежје, или поруку уперену против било кога (против домаће или сусједне државе, против било које власти или опозиције) – сматраћемо директном провокацијом смишљеном од недобронамјених. Јер Цркви не пада на памет да се икада, а нарочито не тога дана, бави таквим стварима. Само нам је молитва Господу и позив на поштовање права и Устава ове земље – на хришћанском срцу. У том смислу, позивамо и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да тога дана и они дођу да буду са нама. Јер светиња молитве и свечеве мошти, припадају свима који траже Божији благослов. Добро дошли су сви, сваки наш брат и свака наша сестра, па и римокатолици и муслимани који иначе долазе код Светог Василија. Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини. То сматрамо и хришћанским и оним традиционално црногорским, и знамо и вјерујемо да ће сви људи, којима смо се и обратили позивом, то и препознати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове нов 7, 2019 у 10:12 Саопштење за јавност Цетиње, 7. новембар 2019. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима. По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди. Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа. Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину. Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу. Из Митрополије црногорско-приморске
  8. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове нов 7, 2019 у 10:12 Саопштење за јавност Цетиње, 7. новембар 2019. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима. По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди. Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа. Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину. Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу. Из Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  9. Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Ово је тачка 11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Од првог јула ове године у Митрополији црногорско-приморској на Цетињу налази се икона Светог Севастијана Сасовићког, Џексонског и Свеамеричког. Икона је дар господина Марка Дабовића, једног од потомака светитељевих сродника, који се несебично труди како би свјетлост његовог знаменитог и заслужног претка што јаче засијала пред људима и како би, видјевши добра дјела Светог Севастијана, прославили Оца нашега који је на небесима. Икону су Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију предали господин Марко Дабовић и господин Марко Kљајевић у пратњи свештеника Александра Папића, пароха Сасовићке парохије из које потиче овај многозаслужни и Богом прослављени трудбеник и прегалац на њиви Господњој. Извор: Радио Светигора
  11. Завјет Тројичинданског сабора, одржаног 15. јуна у Подгорици, позива нас да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме и да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци. Из тих разлога Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори позива вјерни народ и све којима је истина на срцу, да потпишу петицију којом се од Владе захтјева да повуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Петиција се потписује У Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици, као и у свим храмовима Црне Горе, зато је ваш потпис залог борби за одбрану Светиња и братске љубави. Петицију је потписало до сада преко 60.000 људи. Завјетујмо се да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У праву је предсједник Ђукановић да се питање слободе вјероисповијести тиче државне стабилности, демократског устројства и свеукупног црногорског идентитета. Зато је било важно да су он и Влада Црне Горе првјенствено учинили напор да спроведу најшире могуће консултације са свим релевантним субјектима (сви ће се ваљда сагласити да је Православна Црква ту најважнија, јер се Закон у највећој мјери на њу односи) и да у таквом процесу дође до консензуса прихватљивог за све, а који је у складу са Уставом Црне Горе, али и са свим међународним документима која уређују питање слободе вјероисповијести. Митрополија, по ко зна који пут, понавља да није против доношења новог закона, али јесте и биће против, једностраних активности црногорских власти по овом питању. Зна предсједник Ђукановић да је закон, овакав какав је сад, усмјерен против Православне Цркве. То је јавна тајна и ни он то не крије у интервјуу, поводом кога реагујемо. Он, с друге стране, не зна и нису га добро савјетовали они који су га слагали, па он то поновио, да Црква у Црној Гори, коју погрешно назива ”ЦПЦ”, никад није била аутокефална, нити је укинута указом регента Александра Карађорђевића. Та манипулација се толико одомаћила да се користи као поштапалица, а ради се о бруталној неистини. Регент Александар је само, као тадашњи суверен Краљевства СХС, прихватио одлуку свих архијереја (укључујући, на првом мјесту, оне архијереје из Црне Горе, одлуком Светог Синода у Краљевини Црној Гори) који су својом вољом, без гласа против, обновили Пећку Патријаршију – под именом Српска Патријаршија, што је са одушевљењем прихваћено и од свештенства и од вјерног народа у Црној Гори и црквени живот је настављен у пуном континуитету. Чак је и Влада у егзилу у ”Гласу Црногорца” поздравила обнову Патријаршије, само замјеривши што је њено сједиште у Београду, а не у Пећкој Патријаршији, гдје је краљ Никола 1913. године поставио за првог Пећког митрополита, послије укидања Патријаршије (1766), Гаврила Дожића. Залудна је нада предсједника да ће Цариградска Патријаршија признати аутокефалност Цркве у Црној Гори. Коме да је призна? Човјеку који је рашчињен од Синода исте те Патријаршије? То, прије и изнад свега, не би смјела да буде брига предсједника секуларне државе, који је уз то јавно декларисани некрштени атеиста. Ако су за њега питања вјере ”трице и кучине”, било би пристојно да се макар не петља у њих. Има право да изнесе своје мишљење, колико год било погрешно и неутемељено, али нема право да користи институционалне државне механизме да се обрачунава с Црквом и да је уподобљава себи и својој идеологији или прави нове ”цркве”. Патријарх Иринеј, као и Митрополит Амфилохије, али и сви вјерни, као слободни људи и грађани, с друге стране, имају право да се одреде према потезима власти, али они свакако немају никакве институционалне механизме, којима би могли да утичу на уређење државног поретка, бирање предсједника или Владе. Другим ријечима, онај који има власт и силу државе би морао да се уздржи од напада на људе који ништа од тога немају, а користе само – ријеч. То би било чојски и црногорски. Уосталом, требао би предсједник да се одлучи – да ли је Митрополија учинила злочин према Црној Гори или она има, како сам вели у писму блаженопочившем патријарху Павлу, ”значај за Црну Гору и историјску улогу у борби за слободу црногорског, српског и осталих балканских народа”. Треба додати да је непоштено причу о Православној Цркви почети од 1918. године и прећутати да је на њеној данашњој територији Црне Горе Свети Сава прије осам вијекова основао четири епископије, које и данас имају своју овдашњу јурисдикцију. Још је мање тачан закључак који предсједник извлачи из наводне аутокефалности ”ЦПЦ” – да је њена имовина била државна. У Србији је, за разлику од Црне Горе од краја деветнаестог вијека, постојала Православна Црква, која је била аутокефална томосом добијеним од Васељенске Патријаршије (1879) и, гле чуда, њена имовина није у власништву државе била ни тада, нити је то сада (иако неки понављају неистину да је црквена имовина и у Србији у својини државе). То што су постојала одређена ограничења у располагању имовином, будући да је Православна Црква била државна вјера, а држава хришћанска, не значи да је држава била власник те имовине. Управо да би сачувала историјски црквени идентитет у Црној Гори, Црква је дужна да се одупре онима који га мијењају и желе да подвласте Цркву свoјим новим секуларним идеологијама и новом идентитету. Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх? Да презре писмо Митрополита Саве Петровића, који пише Московском Митрополиту Платону ”от всјех архиереов славено-сербских” или оно младога архимандрита Петра Петровића, потоњег Светога Петра Цетињског, упућено аустријском двору, у којем он, гувернадур Иван Радоњић и сердар Иван Петровић веле да желе да ”Митрополит црногорски зависи од Пећкога патријарха у Србији”, па додају да ће га слати у Карловце на рукоположење, али само ”дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” Да избришемо из памћења ”Оду Немањи” митрополита Василија Петровића и натпис на његовом гробу у Петрограду – ”Патријарашкога српскога трона егзарх” или да, као неки безумници данас у Црној Гори, бришемо из црквеног календара Светога Саву, његовог оца Симеона и Светог Стефана Дечанског, које су господари Зете Црнојевићи печатали у првим штампаним календарима Црне Горе? Подобни би, ваљда, били и на линији предсједниковог виђења црногорског идентитета, када би презрели ријечи предсједника Владе Краљевине Црне Горе др Лазара Томановића, изречене приликом проглашења Црне Горе за краљевину (1910): ”Поврх тога, Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска столица, које је без прекидања до данас сачувана…” Још море је оваквих примјера којих би Црква морала да се одрекне да би постала онаква какву је предсједник замислио – слушкиња идеолошких интереса његове партије и његових истомишљеника. Неће Црква бити слушкиња ни Црне Горе ни Србије, ни српства ни црногорства, нити било какве идеологије ни било којег великодржавног пројекта нити чувати нечију ”инфраструктуру” – јер више не би била Црква. Али не може да заборави шта су они најбољи у њеној историји говорили и чинили и да им, по својим моћима, подражава, ријечима и дјелима, у одбрани светиња и свога двијехиљадегодишњег бића. Помиње предсједник да се 90-тих година неко неовлашћено књижио као власник црквене имовине – алудирајући на Митрополију и остале епископије Српске Патријаршије у Црној Гори – те вели да је то отимање вриједне имовине и злочин према Црној Гори. Опет промашај. Предсједник не говори истину по том питању. Како је то Црква могла да отме своју имовину? Ко је жртва тог злочина којег помиње предсједник? Жалосно је то што говори и чини предсједник по овом питању. Уосталом, нисмо баш сви толико кратког памћења. Бјеху ли он и његова партија у то вријеме носиоци истих ових државних овлашћења која и сада имају? У овом говору предсједника још се једна недосљедност примјећује. Након приватизације свега и свачега, па и имовине одузете од Цркве и вјерских заједница послије Другог свјетског рата, чиме је држава признала да није у стању да адекватно газдује својим ресурсима и имовином, планира се национализација – ни мање ни више – него остатака црквене имовине, па и више од тога – њених храмова! Дошли бисмо, а неће Бог дати, у ситуацију да је све приватно власништво у овој секуларној држави осим ”државних” вјерских објеката. Шта ће држави вјерски објекти? Шта ће да ради с њима? Зашто их одузима, ако не планира да их другоме даје? Препозната је намјера предсједника и свих оних који учествују у овој нечасној работи. Та намјера иде изнад њихових идеолошких очева, који су били разумнији по овом питању и нису одузимали вјерске објекте. Сврставају се у још жешће гонитеље Цркве, него што су били они прије њих. Страшна је и недопустива клевета предсједника Ђукановића којом Српску Православну Цркву означава више као политичку, него као вјерску организацију. Он је као невјерник потпуно некомпетентан да то цијени. Српска Православна Црква је уважена и призната међу свим Православним Црквама и важан је дио породице васељенске Цркве. То што он то не препознаје ништа не одузима Цркви, али гласовито говори о предсједниковом новом односу према слободи Цркве. Неистинита је, такође, тврдња да организација Православне Цркве прати државну организацију и да је све супротно томе противно канонском праву. Узмимо само оне помјесне Цркве које су прве у поретку Православних Цркви: Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Московска Патријаршија – ниједна од њих се не распростире на територији једне државе! Не постоји ли као призната Српска Православна Црква и у државама насталим од бивше Југославије и широм Европе, Америке и Аустралије? Свака има своју историјску јурисдикцију на више држава. Предсједник је или подлегао незнању оних који га о овоме савјетују (који су, изгледа, обољели од гадне болести нацизма или брозоморе) или свјесно обмањује јавност. Шта год да је – савјетујемо му да се, оптужујући Цркву за политику не бави стварањем Цркава у Црној Гори. Предсједник би морао да чује глас Цркве и народа Божијег и да повуче Предлог закона и заложи се, да се, у име јединства наших предака, који су се заједнички борили за слободу и будућност Црне Горе, представници државних власти, Цркве и других вјерских заједница, у истинском дијалогу договоре о законском акту, који ће бити на корист свих црногорских грађана без разлике. Молимо се за Црну Гору и за напредак свих њених грађана без разлике и желимо Предсједнику и свима онима који га у овоме подржавају – да одустану од својих пљачкашких наума и не спроводе насиље према Цркви и вјери уопште, него да се врате богољубљу и братољубљу. Из Митрополије црногорско-приморске
  13. ПОДГОРИЦА/ЦЕТИЊЕ, 13. маја (Светигора прес) – У Подгорици је данас представљена нова монографија из популарне «Светигорине» едиције «Светитељи» «Свети Василије Острошки Чудотворац и исцјелитељ». Проф. др Слободан Томовић говорио је о есхатолошкој, оностраној димензији књиге. «Због те димензије мислим да ће ова монографија наићи на одзив у душама људи који имају вишак склоности и потребе за духовним животом. Мислим да ће она, својим дејствима и својим учинком, бити повод да се култ Светог Василија још више развије, да се многе нове богомоље подигну у његову част», рекао је он. Академик Зоран Лакић је истакао значај чињенице да су приређивачи књиге објаснили вријеме и околности у којима је живио Светитељ. «Црна Гора 17. вијека имала је, ма шта ми мислили, причали и писали о њој, деведесет села са укупно 3524 куће и 8027 људи под оружјем, од којих је око 800 са кубурама, док су остали користили сабље, штитове и копља. Сви живе по правилима српске православне вјере, каже Маријан Болица. Ово истичем стога што се данас у неким квазиисторијским студијама жели представити данашња Црна Гора као Црна Гора тога времена», подвукао је академик Лакић. Ова књига, по ријечима ректора Цетињске богословије протојереја Гојка Перовића, нема амбицију да исцрпи сву тајну острошког чуда, али има намјеру да прикаже актуелност Светог Василија Острошког. «Та актуелност је приказана, технички гледано, кроз чињеницу да, осим што имамо подсјећања на текст житија Светог Василија, имамо историографске осврте, ријечи људи који припадају бранши историје умјетности, савремене књижевне текстове о личности Светог Василија… Највредније су, свакако, свједочанства људи, непоновљива и лична свједочанства о сусрету са Светињом», сматра отац Гојко Перовић «Када је у питању актуелност Светог Василија у нашем времену, а то је основни мотив издавача да приближи актуелност Светог Василија савременом човјеку, у књизи је о томе много речено – од мудре ријечи књижевника да је једина ријека која узводно тече ријека поклоника која иде к ћивоту Светог Василија Острошког», закључио је он. На промоцији монографије говорио је и презвитер Предраг Шћепановић, директор Радио-Светигоре. Луксузна монографија о Светом Василију Острошком појавила се из штампе уочи празника Острошког Чудотворца у тиражу од 100 000 примјерака и може се набавити на свим киосцима по цијени од 4,5 евра.
  14. Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Усвајање у Скупштини Црне Горе у облику недавно усвојеном од стране Владе Црне Горе Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело би у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави: Добро дошли! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Откуд безбожницима, некрштенима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити, а ни сами не припадају Цркви, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије и позвао црногорску власт да се према Митрополији црногорско-приморској понаша као што се понашао краљ Никола. Он је у интервјуу за Телевизију Вијести поручио како се нада да црква на Румији неће бити срушена и казао да аутокефалност Украјинске православне Цркве неће утицати на статус Цркве у Црној Гори. Митрополит је казао да за цркву на Румији формално није добијена дозвола. – Само безумни људи могу срушити ту цркву, која је остварење вјековног сна народног. Црква посвећена Богу љубави, Светој Тројици грли исток и запад и сјевер и југ. Ни против кога она није, она је само за богољубље и за братољубље. Прије свега, држава је послије рата, све до 1994. године била забранила изношење крста и онда смо без питања први пут изнијели крст. Шта смо могли да урадимо? Од оних који су забранили изношење крста сад да тражимо дозволу. Нијесам тражио. Плод свега тога је и обнова те цркве срушене у 16. вијеку. Дакле, апсолутно не видим разлог – поручио је Високопреосвећени. Говорећи о Закону о вјерским заједницама, Митрополит је подсјетио да је нацрт тог акта доношен без икаквог учешћа МЦП. Он каже да је апсолутно нетачна тврдња да је црквена имовина била државна у вријеме Краљевине Црне Горе. – 0 црквеној имовини причају они који појма немају о устројству Цркве и њеном мјесту у друштву и о положају цркве Митрополије црногорске у вријеме Краљевине Црне Горе. Они појма немају како је то било. Ено одлуке и краља Николе из 1895. године гдје је саградио свој двор и гдје је и за себе и за своје потомство својом одлуком одредио да Манастиру цетињском плаћају годишњу накнаду зато што су заузели ту имовину. Значи, то је имовина Цркве. Само што је у вријеме Краљевине био другачији однос са црквом. Прије свега, Митрополија је била државна вјера, Митрополија црногорска. Дакле, тај нацрт и ти предлози су потпуно против сваке логике нормалне и домаће и међународне – истакао је владика. Високопреосвећени је увјерен да такав нацрт не може проћи у Скупштини, те да се наговјештава да ће бити позвани представници Митрополије и других вјерских заједница да би се „написао нормалан закон“. На питање да ли се дјелимично осјећа одговорним што се питање Цркве покреће када би фокус јавности требало скренути са суштинских, животних ствари, Митрополит је казао да не зна што би он ту био одговоран. – Овим што радим овдје ових 30 година, настављам оно што су радили ови претходници. Осам вјекова постоји ова Митрополија без прекида. Они се укључују да рјешавају питање Цркве, а прије свега, безбожници, некрштени. Откуд њима право да расправљају каква је Црква била и каква ће бити. А ни сами не припадају Цркви. То је једно, а друго, ја се наљутим због Косова и Метохије. Суштински, одрекли се од Краљевине Црне Горе, граница Црне Горе каква је била за вријеме краља Николе, а сада траже од нас да се и ми одричемо тога. Не можемо се ми одрећи. Ми поштујемо и ову Црну Гору у овим њеним границама, поштујемо, како ја кажем авнојевску Црну Гору, која је рођена у Брозовом Јајцу, али Црква не може да заборавља и оно како је било управо за вријеме Краља Николе и границе црковне и границе државе Црне Горе. И не може се прихватити да рецимо Метохија не припада Црној Гори – нагласио је Митрополит. Коментаришући то што је недавно позвао црногорског предсједника Мила Ђукановића да се крсти, па да тек онда говори о Цркви, како не би био само носилац братоубилачке идеологије, Митрополит је казао да је крштење питање слободе и није питање наметања ни са чије стране, те да то зна и Ђукановић. – Ми се знамо од 90-их година и нијесмо мало сарађивали. Ја сам и њему увијек благодаран и ондашњој власти када смо градили Храм. Најљепши храм у историји Црне Горе саграђен је у наше вријеме у Подгорици. Благодарећи и помоћи држави. Саградили смо и други храм, величанствени, Светог Јована Владимира у исто вријеме када је саграђен овај храм који је на Румији и други храмови. Оно што очекујемо од ове власти, добро они ако хоће да се крсте или неће да се крсте то је њихов проблем, али очекујем да се понашају према цркви на начин, ајде нека буде како се понашао краљ Никола, са поштовањем дубоким, поготово према Митрополији која је створила ову Црну Гору. Она је у темељима ове Црне Горе – поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У Митрополији наводе да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) –Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”. Прво, он тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената- сматрају у МПЦ. Они такође упозоравају да помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. На тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) -А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”- сматрају у МПЦ. Самозваном истјеривачу митова и духова на мети је и Свети Сава. Он тврди да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека. Самозванац има невоља са голим чињеницама, доказаним у науци. –Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили- појашњавају у МПЦ. Тај ”трговац маглом”, упоран је да докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Он чак инсистира да нам се представи као научник и истраживач,па постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! –Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? – питају у МПЦ. https://www.in4s.net/mitropolija-crnogorska-primorska-upozorava-na-lazne-ucitelje-na-privatnoj-tv-od-drzavnih-para-istjerivac-mitova-zabavlja-lakovjerne/
  17. Представници Митрополије црногорско приморске упозоравају да ових дана са једне приватне телевизије наводни „истјеривач митова“ заводи и забавља лаковјерни народ и савјетују вјерницима да не слушају његово лажно учење. -Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује- поручују из МПЦ. У Митрополији наводе да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) –Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”. Прво, он тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената- сматрају у МПЦ. Они такође упозоравају да помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. На тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) -А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”- сматрају у МПЦ. Самозваном истјеривачу митова и духова на мети је и Свети Сава. Он тврди да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека. Самозванац има невоља са голим чињеницама, доказаним у науци. –Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили- појашњавају у МПЦ. Тај ”трговац маглом”, упоран је да докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Он чак инсистира да нам се представи као научник и истраживач,па постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! –Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? – питају у МПЦ. https://www.in4s.net/mitropolija-crnogorska-primorska-upozorava-na-lazne-ucitelje-na-privatnoj-tv-od-drzavnih-para-istjerivac-mitova-zabavlja-lakovjerne/ View full Странице
  18. Честитка од Митрополије Црногорско приморске Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/ View full Странице
  19. Честитка од Митрополије Црногорско приморске Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/ View full Странице
  20. Честитка од Митрополије Црногорско приморске... Захваљујем се у име чланова Форума, уредништва и лично! У времену експанзије интернет технологије све више се осјећа потреба да и Црква Христова буде присутна, на „интернет сабору“, да и на овом мјесту, као некада апостол Павле на Ареопагу свједочи ријечи Вјечног Живота – Христа Распетога и Васкрслога. Вођени том потребом прије девет година, на Свету равноапостолну браћу и словенске просветитеље Кирила и Методија, 24. маја 2009. године покренут је интернет сајт Поуке – Живе Речи Утехе. Када видимо са колико труда, прегалачког жара, љубави и истинске жртве се ушло у овај пројекат и на њему радило свих ових година, не чуди толики успјех. Број објава, тема, регистрованих чланова и оних који су све то прочитали и посредно и непосредно учествовали показује да датум почетка Поука није ни мало случајан. Тог апостолског духа и вјере, коју су имали света браћа Кирило и Методије, имају и они који уређују Поуке. Уз молитвене жеље да им Господ подари здравља и благослова, да истрају и доносе још плода на овом веома важном пољу мисије наше Цркве Православне, молимо се Светој Браћи да просвијетле све оне који долазе на овај јединствени и разнолики сајт и да се сви надахњујемо и кријепимо надом, вјерој и љубављу, упућујући једне друге на циљ нашег живота – вјечно саборовање у радости Господа Бога нашега. У име свих колега са портала Митрополије и радија Светигоре желимо срећан јубилеј уз захвалност на братској и професионалној сарадњи свих ових година. Да трајете још дуго… протојереј Никола Пејовић, Уредник http://www.mitropolija.com/jubilej-devet-godina-sajta-pouke-zive-reci-utehe/
  21. Митрополија црногорско-приморска (19-23. мај 2018) „ПОРОДИЦА РОМАНОВ – СТО ГОДИНА СВЕТОСТИ“ 19. мај (субота) 09:00 – Света литургија у манастиру Дајбабе – Освештавање споменика Романовима 18:00 – Отварање изложбе фотографија: „Црна Гора и Романови“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Изложбу отвара Славко Крстајић Бесједе: Митрополит Амфилохије Проф. др Светлана Колобова: „Савремени значај жртвеног подвига породице Романов“ Проф. др Олег Колобов, предсједник ИППО Нижњи Новгород: „Романови- покровитељи православља на словенском југу“ Митрополит Зимбабвеански и Анголски – Серафим Кикотис (Александријска патријаршија): „Православље у савременим цивилизацијским изазовима“ Уручење признања ИППО Митрополиту Амфилохију, Епископу Јоаникију …….. 20. мај (недеља) 09:00 – Света литургија у Храму Св. Петке у Будви 12:00 – Отварање представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору (у парохијском дому) Бесједе: Проф. др Олег Колобов, градоначелник Будве Драган Краповић, представник амбасаде РФ у Црној Гори, Митрополит Амфилохије 21.мај (понедељак) 09:00 – Света Литургија у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. 20:00 – Предавања у сали парохијског дома: Владика Јоаникије, др Олег Колобов, Митрополит Серафим… 22.мај (уторак) 09:00 – Литургија у Храму Св. Николе у Старом Бару и освећење парохијског дома Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Светом архијерејском литургијом и освећењем спомен обиљежја Царским мученицима Романовим у манастиру Дајбабе почиње четвородневни програм обиљежавања 100 година од мученичког страдања царске породице Романов. Обиљежавање стогодишњице страдања руског цара Николаја Другог Романова и царске породице под називом „Породица Романов – сто година светости“ организује Митрополија црногорско приморска. У наставку доносимо сатницу и садржај програма: Митрополија црногорско-приморска (19-23. мај 2018) „ПОРОДИЦА РОМАНОВ – СТО ГОДИНА СВЕТОСТИ“ 19. мај (субота) 09:00 – Света литургија у манастиру Дајбабе – Освештавање споменика Романовима 18:00 – Отварање изложбе фотографија: „Црна Гора и Романови“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Изложбу отвара Славко Крстајић Бесједе: Митрополит Амфилохије Проф. др Светлана Колобова: „Савремени значај жртвеног подвига породице Романов“ Проф. др Олег Колобов, предсједник ИППО Нижњи Новгород: „Романови- покровитељи православља на словенском југу“ Митрополит Зимбабвеански и Анголски – Серафим Кикотис (Александријска патријаршија): „Православље у савременим цивилизацијским изазовима“ Уручење признања ИППО Митрополиту Амфилохију, Епископу Јоаникију …….. 20. мај (недеља) 09:00 – Света литургија у Храму Св. Петке у Будви 12:00 – Отварање представништва Императорског православног палестинског друштва за Црну Гору (у парохијском дому) Бесједе: Проф. др Олег Колобов, градоначелник Будве Драган Краповић, представник амбасаде РФ у Црној Гори, Митрополит Амфилохије 21.мај (понедељак) 09:00 – Света Литургија у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. 20:00 – Предавања у сали парохијског дома: Владика Јоаникије, др Олег Колобов, Митрополит Серафим… 22.мај (уторак) 09:00 – Литургија у Храму Св. Николе у Старом Бару и освећење парохијског дома Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Основно државно тужилаштво на Цетињу одбацило је кривичну пријаву Црногорског покрета против Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија за кривично дјело повреда угледа народа, мањинских народа и других мањинскиих националних заједница и кривично дјело изазивање националне, расне и вјерске мржње. Црногорски покрет је у пријави навео да је Митрополит Амфилохије у септембру на литургијама на Цетињу и Црмници повезивао Црногорце са воловима, а Црногорце католичке и исламске вјероисповести са атеистима, те да је изјавом у вези са враћањем крста на подгоричку Сахат-кулу увриједио муслимане и турску државу, са намјером да посије сјеме раздора између подгоричких муслимана и православаца. У пријави Црногорског покрета наведено је да су волови „синоним за менталну заосталост“, те да је Митрополити Амфилохије тим поређењем намјерно нарушио углед националног имена Црногорац. Основно државно тужилаштво је образложило рјешење о одбацивању кривичне пријаве Црногорског покрета на основу транскрибованих излагања. У образложењу пише да се, у цјелини цијенећи, овакви Митрополитови наводи не могу сматрати јавним излагањем порузи било којега народа, већ управо позивом на мир, толеранцију и међусобно поштовање људи. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...