Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. Саопштење за јавност, Цетиње, 22. јул 2020. године Српска Православна Црква у Црној Гори у протеклих годину дана има велики проблем са чињеницом да је у Скупштини Црне Горе усвојен Закон о слободи вјероисповјести, на начин да ова Црква није консултована на ”отворен, инклузиван и институционалан начин” како је то препоручивала Венецијанска комисија и друге релевантне међународне адресе. То је учињено без адекватне јавне расправе и без поштовања процедура уобичајних за доношење закона у овој држави. Поменути закон има претензију да мимо уставних одредби и других прописа ове земље црквену имовину преведе у државну својину. Поред тога, он је начињен и са намјером да преуређује статус и идентитет Српске Православне Цркве у Црној Гори, а све у складу са неуставним настојањем владајуће партије, више пута јавно и недвосмислено објављене, да жели да формира неку своју ”државну цркву”. И поред свега тога, Црква је своје бројне примједбе (најприје достављене Влади и међународним институцијама, у обиму од преко деведесет куцаних страна) свела на корекцију свега 6 од укупно 66 чланова, колико овај закон садржи. Ради добра и мира, ради највеће могуће сагласности свих у Црној Гори, подржали смо 90% овог и оваквог законског текста. Онда кад су започели наши мирни и молитвени протести вјерника и грађана и кад је већина православног црногорског становништва отворено и јавно подржала наш став око овог закона, ми смо пред Владу ЦГ изнијели такву компромисну формулацију која тражи измјену три члана која се тичу регистрације цркава и вјерских заједница, и још три која се тичу третирања власништва црквене имовине. Ова посљедња три (чланови 62, 63 и 64) представљају засебну тематску цјелину и обједињена су истовјетним анти-законским настројењем (кршењем важећих црногорских прописа и судске праксе) и непримјереним убацивањем својинско-правних тема у закон који се тиче вјерских слобода и људских права. Од првога дана кад је овај закон усвајан, па све до данас, било смо мишљења да је брисање сва три ова члана, и замјена бољом, правнички јаснијом и праведнијом формулацијом, минимум свих наших минимума по овом питању. Другим ријечима, опстанак било којег од поменута три члана, сматрамо, трајно би нарушио црногорски правни систем, и Православну Цркву дискриминисао у односу на друге цркве и вјерске заједнице. Дакле, нити смо икада тражили по сваку цијену да цио Закон буде писан по нашем диктату, нити смо икада били против да се у Црној Гори, држави свих нас, ово питање на уставан и законски начин регулише. Са овим нашим ставом упозната је цјелокупна црногорска јавност, али и амбасаде угледних свјетских демократија, као и институције Европске Уније и Уједињених Нација. Вјерујемо да је управо на препоруку и утицај међународних институција дошло до дијалога Владе и Српске Православне Цркве у фебруару и марту ове године, упркос почетном ставу овдашњих властодржаца да се о усвојеном закону нема шта преговарати ни са ким, односно да се може дискутовати евентуално само о његовој примјени, али никако о промјени. Почетком марта 2020.г. ипак смо имали понуду Владе да се прича и о промјени законског текста. Тада смо, на првом састанку тзв. експертских тимова, изнијели детаљну аргументацију у погледу брисања поменутих чланова (од 62 до 64) за коју је од стране представника Владе речено да је ”стручна и аргументована”. Ово значи да наши захтјеви по овом питању нијесу били ни антидржавни, ни неутемељени, већ крајње умјесни и, што је најважније, оствариви. Владини експерти су тада примили к знању наше примједбе, и обећали да ће нам на њих одговорити цивилизовано, благовремено и написмено, како смо их и ми њима доставили. Јако је важно нагласити да том приликом, а ни раније код самог изгласавања Закона, није било помена о проблематичности друга три наша предлога о измјени чланова који третирају питања регистрације. Напротив, речено нам је како ту нико не види неко велико питање – што смо разумјели као природан став. Јер, прије свега, обавезу регистрације за Српску Православну Цркву у Црној Гори (као традиционалну и вјековну Цркву на овим просторима нијесу предвиђали ни претходни црногорски закони, а друго – регистрација није једина и искључива форма потврде правног статуса неке цркве или вјерске организације у модерној држави, и то зна цио цивилизовани свијет. Али, без обзира на све то, Црква је Влади ЦГ доставила умјесан предлог како да се утврди правни статус Митрополије и свих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, који је близак претходним законским рјешењима, и који показује да никада нијесмо бјежали од евидентирања (пријављивања) своје дјелатности пред државним органима. Услиједила су четири мјесеца потпуног ћутања од стране Владе. Од марта до маја, то ћутање донекле можемо да оправдамо трајањем епидемије, иако, с обзиром на важност теме, никако нам није објашњива тотална обустава комуникације са Владом по овом питању. Техничких могућности је свакако било, али одговора Владе није било. Ово нам је још чудније ако знамо да смо састанке од јуче и прекјуче водили у много тежим епидемиолошким условима него што су били у марту и априлу кад је дијалог прекинут. А додатно оптерећење за Цркву причињава чињеница да смо се званично обратили Влади 11. маја, са позивом на наставак преговора – и до прије неки дан, није било никаквог одговора. Морамо се сјетити да је таква била пракса ове власти и током 2019. године, када су мјесеци пролазили у потпуном ћутању и обустави комуникације. Незванични састанак двојице наших архијереја са предсједником и премијером Црне Горе, боље и да не помињемо, јер је он више протекао у тону расправа о статусу Цркве у Црној Гори (чиме смо још јаче утврђени у ставу да државни врх има антиуставна настројења), него у разговору како да довршимо преговоре о Закону (који, за разлику од претходне, јесте тема у ингеренцији државних власти). Тадашња наводна понуда да се примјена Закона обустави до одлука Уставног суда или касније Суда у Стразбуру, је вишеструко неутемељена и унијела нам је додатни осјећај несигурности јер: нити Устав дозвољава могућност обуставе дјеловања већ изгласаног Закона; нити је правно извјесна околност одлука Уставног суда (нема јасног рока ни за почетак ни за завршетак његовог дјеловања) који тренутно ради у в. д. стању; нити Суд у Стразбуру дејствује прије него што се Закон почне примјењивати. Дакле, нуђено нам је нешто што нити је реално, нити је самим тим спроводиво. Нашу објаву да послије Петровдана не желимо преговоре, упутили смо само и једино из разлога што ни тада ни данас нијесмо жељели, да након толико времена стрпљења, чекања и спремности на разговоре – све добије контекст предизборних активности владајуће партије. И данас сматрамо да је то један принципијелан став. Ипак, и поред свега тога, на позив из Владе смо се одазвали, иако је термин за разговоре био вишеструко непримјерен, како због поменутог политичког контекста, тако и због све горе здравствене ситуације (која је, подсјећамо, Влади била разлог за четворомјесечну и једнострану шутњу). А да не говоримо о негодовању великог броја вјерника зашто се под таквим условима уопште прихвата тај позив. Међутим, вјерни дијалошком и љубавном бићу саме Цркве, узимајући у обзир и најмању могућност да до неког договора ипак дође, пошли смо на разговоре. Надали смо се да нас чека барем наставак онога што смо обуставили у марту. На нашу велику жалост, грдно смо се преварили. Као да никада ништа нијесмо причали о суштини наших примједби на 6 проблематичних чланова Закона, дочакао нас је предлог да се од фамозна три члана (62 – 64) мијењају само два!? Иако је свакоме јасно да је тај синопсис три антиуставна члана неодвојив, и да задржавање бар једног у изворном облику обесмишљава било какву промјену друга два. То смо исцрпно образложили владиним експертима у обје фазе разговора и сва стручна јавност зна о чему се ту ради. Ни на нивоу принципа, а ни на нивоу практичне употребе оваквог закона у судској пракси, Цркви није прихватљиво да остану формулације записане у одредбама члана 62. Само неко крајње неупућен у тему, а људи из Владе то нијесу, могао би да каже или пита ”Зар Вам је мало што смо промијенили ова друга два члана”? Прописивање ”државне својине” над објектима који су законски уписани на ”треће лице” (у овом случају Цркву), тек тако, законским указом – јесте шамар црногорском законодавству, али и самој Цркви – који нас је и извео на улице, и који не можемо превидјети због намјере Владе да нам половично услиши остале примједбе. И то није никаква ”накнадна памет” или још мање инат – него наша примједба записана на амандману достављеном Скупштини, још у децембру прошле године! Суштина је сљедећа: црквену имовину нећемо отимати онако брутално како смо најприје изгласали у скупштини, али остајемо при основној намјери да је отмемо. Црква сада има већу комоцију на судовима, али ће судови и даље судити по закону који тврди да је некада било – нешто што никад није било! Али, то би све, можда, могао бити предмет даљих преговора и разговора са неким добронамјеним партнерима, да нас није дочекао захтјев у форми ултиматума ”Ове наше корекције, на које смо пристали – добићете ако се региструјете”!! Баш тако су наступили из експертског тима Владе, на почетку састанка 20. јула. Прва, од 4 тачке нашег ”Предлога о измјенама и допунама Закона” односи се на измјену члана 24. Тај члан прописује регистрацију, безмало као обавезу за цркве и вјерске заједнице – док ми у предлогу нудимо евидентирање као једнако признату и препознату правну тековину цивилизованог свијета. С обзиром да је мотив наших састанака управо био разматрање простора за промјену законског текста, а никако за безусловну примјену законских одредби – то смо доживјели као нарушавање самог духа нашег састајања и преговора. Садржајно гледано, ни овај Закон, овакав какав је – не предвиђа обавезу ничијег регистровања, нити је појам обавезне регистрације био познат Цркви у ранијим рјешењима црногорског законодавства, иако премијер погрешно тврди да је то била обавеза по претходном закону у којем уопште није ни постојао појам регистрације. Да је постојала обавеза пријаве већ постојећих вјерских заједница, не би се ваљда чекало све до 2010. године да се тако нешто затражи од Митрополије и епархија Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Напротив, могућност (а никако обавеза) регистрације јесте цивилизован институт правне и демократске државе, а овакво условљавање обавезном регистрацијом, јесте само и једино, потврда нама хришћанима – свештенству и вјерном народу, да је ова власт непоколебљива у прогону Цркве и настојању да од ње начини неку државну институцију. А то доживљавамо као атак на секуларно устројство земље, записано у њеном највишем правном акту. Народски речено и да сваком буде јасно: држава хоће да нас упише и третира као јучерашње, иако смо давнашњи. А тако јучерашњи немамо рашта доказивати да смо ми они који су вјековима градили и одржавали црквену имовину у Црној Гори. Наравно – све се то доказује на суду, али зашто нам ова власт, пред државним судовима и шалтерима, прекраја крштеницу? Води ли то објективном и праведном суђењу или превари? Примјеном сада важеће одредбе члана 24. и довођењем Цркве у ситуацију да ”правно постоји” од дана регистрације, односно да она нема правни континуитет са претходним временом, доводи се у несигурност и она црквена имовина настала послије 1918.г. На тај начин та би имовина представљала тзв ”ничије ствари” и по том основу могла би да пређе у државну својину, нарочито пред неким необјективним судом. Регистрација се захтијева само од Митрополије и осталих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, док ће све остале постојеће Цркве и вјерске заједнице (Надбискупија барска, Бискупија которска, Мешихат Исламске заједница, Јеврејска заједница, као и двадесетак других) бити уписане у евиденцију већ постојећих вјерских заједница, а не у регистар. Митрополија и све остале епархије траже само оно што припада и другима – да буду уписане као већ постојеће у евиденцију, а не у регистар, као да се изнова правно рађају. Залажући се за једнакоправност свих грађана ове земље и подржавајући грађански карактер црногорског друштва и миран суживот свих њених грађана, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве, будући вјерске установе које окупљају убједљиво највећи број вјерника Црне Горе, не желе ништа више права него што их имају остале Цркве и вјерске заједнице. Оваквим Законом о слободи вјероисповијести то није и не може бити обезбјеђено. Православна Црква и њени вјерници ће бити грубо дискриминисани. Такође, нетачне су тврдње премијера да је наша Црква избјегавала своје обавезе пријављивања боравка једног броја свештеника, монаха и монахиња који нису држављани Црне Горе, као и пореских обавеза. Истина је, наиме, да су управо државни органи незаконито ускраћивали боравак свештенству и монаштву, што је безброј пута доказано пред судовима ове земље. Што се пореза тиче, треба знати да је Црква уплатила огромне суме пореза свих ових година (пореза на непокретности, пореза на промет непокретности, ПДВ-а, царина…), као и ПИО и здравствених доприноса. То што постоје одређени дугови за личне доприносе није само проблем Цркве већ многих, па и државних, установа при којима ради већи број људи. Однос према правном поретку ове државе, који је данас проблематизовао и потпредсједник Владе, Српска Православна Црква је показала још у првим данима након референдума одржаног 21. маја 2006. године, када је, подсјећамо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, већ 26. маја донио одлуку да, управо поводом обнове државности, потврди да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске Православне Цркве које дјелују у Црној Гори, а да њихови архијереји сачињавају Епископски савјет. Та одлука је већ 1. децембра 2006. године, од стране тих архијереја, предата на руке тадашњем предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Из свега наведеног, закључујемо, да су јучерашње премијерово и данашње потпредсједниково набрајање ”бројних уступака” и ”крајњих линија компромиса” само један велемајсторски маркетиншки трик, на који – бар ми у Цркви – не можемо да насједнемо. Јер све ово побројано свједочи о политици монолога код владајуће партије; о дијалогу који се, на једвите јаде, врши под разноврсним притисцима, а не од срца и не искрено; и онда о – самим тим – неупотребљивим и половичним рјешењима, на која, најстарија институција овог друштва не може пристати, јер је постојала и у вријеме знавенијих законодаваца од ових данашњих, па није пристајала да поништи саму себе. Укупно узевши, у свим овим преговорима, Влада не само да није дала додатне гаранције за сигурност правног положаја Цркве, већ је својим дјеловањем и невјештим приказивањем чињеница, само појачала утисак свештенства и народа да јој се ништа не може вјеровати. Из Митрополије црногорско-приморске
  2. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ - 22.05.2020.г. Већ мјесецима траје отворена кампања против Цркве, епископа, свештенства и вjерујућег народа у Црној Гори. Антиуставни и нецивилизaцијски закон о слободи вјероисповијести био је јасан и конкретан корак којим се владајућа већина отворено декларисала као антихришћанска, нарочито антиправославна. Доба коронавируса је показало да је власт и богоборна и да јој ништа није свето. Затварање православних храмова, полицијске опсаде, забрањивање вјерницима да улазе у њих, спречавање свештеника у обављању својих вјерских обреда и на крају хапшење и притварање свештеника и владике су поступци који Црну Гору полако претварају у државу која више личи на тоталитаризам Енвера Хоџе него на савремену и демократску државу. Обраћања најодговорнијих људи у држави само су потврдила да све ове акције нијесу производ случајности и некоординације, већ смишљен и опасан план обрачуна са Православном Црквом. Последњи догађај од синоћ када је нападнут свештеник Никола Радовић испред Парохијског дома у Бару показује да је безбједност епископа и свештеника у Црној Гори озбиљно угрожена. Свештенику Николи је група младића дошла изпред дома, почела да урличе, виче, пријети. То је изазвало узнемирење нарочито код мале дјеце и супруге. На молбу оца Николе да се разиђу и иду својим путем, почели су да му псују српску мајку и да му пријете, помињући да попови убрзо више неће моћи по Црној Гори да се шетају. Ако томе додамо да је најбучнији из те групе био младић исламске вјероисповијести, онда видимо сву неозбиљност и неодговорност, на првом мјесту предсједника Ђукановића и премијера Марковића који цртањем мета владикама и свештеницима стварају амбијент који, надамо се, нико у Црној Гори не жели. Није ли ово плод Ђукановићеве злонамјерне и нетачне констатације да “Црква увози свештенике”? Случај је пријављен полицији. Оштро протестујући и осуђујући овакво понашање власти и њихових присталица, позивамо све у држави, а нарочито оне који су најодговорнији, да престану са гоњењем Цркве, епископа, свештенства и верујућег народа, уз молитву да се литије што прије врате, јер се кроз њих очигледно исцјељује ово друштво од међусобне мржње и пакости. Одлучни да истрајемо на путу Божијем, ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ поручујемо још јаче и гласније – Не дамо светиње! ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ
  3. Због низа јавних иступа који Цркву повезују са непоштовањем мјера уведених ради сузбијања епидемије вируса короне, дужни смо обратити се јавности. Саопштење Управе полиције у вези са задржавањем свештеног лица које је наводно прекршило мјеру забране међуградског кретања је потпуно некоректно и обмањујуће. Показало се још једном да се врх Управе полиције врло досљедно држи своје праксе да искористи сваку прилику да се окоми на Цркву, што је злоупотреба овлашћења које посједују. Овај свештеник је прва особа која је задржана за наводно кршење ове мјере, а да јој је наведено занимање и држављанство. У другим јучерашњим саопштењима се говори о задржавању лица за које се сумња да су кршили друге сличне мјере, али се у њима не говори нити о њиховом занимању ни о држављанству. Дакле, у случају овог свештеника се очигледно ради о злонамјерном наглашавању занимања и држављанства, које се не практикује за друга лица. Не видимо која може бити друга сврха таквог поступка осим да се покуша нанијети нека штета Цркви. То је поступак недостојан институције која би требало да буде у служби свих грађана. Истине ради, јавност треба да зна да је свештеник ради службених црквених потреба путовао до Саборног храма у Подгорици. Остаје и питање за Управу полиције како је тај свештеник прошао седамдесет километара од Улциња до Бериславаца и чак двије општинске границе? Зар не би било логично да полиција једноставно не допушта излаз из мјеста пребивалишта свима који немају потврде за своја путовања? Овакво “показивање мишића” само круни ауторитет полиције и ствара додатно неповјерење, а потврђује оно што је многима у Црној Гори одавно јасно – из одређених кругова се полиција, између осталог, користи за постизање идеолошко-политичких и партијских циљева. У конкретном случају – за слабљење утицаја Цркве и њено блаћење међу грађанима Црне Горе. Не можемо да не изразимо негодовање и своје дубоко неслагање са поступком Института за јавно здравље и епидемиолошког тима, који је, нажалост, подлегао медијском антицрквеном притиску и јавно саопштио своју стручну претпоставку да је на вјерском скупу у Дољанима дошло до стварања кластера вируса корона. Досад нисмо чули изворе свих других кластера (само неки од њих 25 су јавно саопштени), али, ето, овај је изгледа морао да буде поменут. Међутим, при његовом помињању се није смјела изоставити чињеница да је тај скуп који је сумњив епидемиолозима био одржан шест дана прије него што је Национално координационо тијело изрекло мјеру којом се вјерске заједнице обавезују да обезбједе да се вјерски обреди врше без присуства вјерника (заборављајући, можда из непознавања материје и недостатка било какве консултације са вјерским заједницама, да су у вјерским обредима равноправни учесници и свештена лица и вјерници). Те недеље, као уосталом и сваке друге, служиле су се стотине литургија у црквама и манастирима у Црној Гори, па није забиљежен ни један други кластер потекао од тих вјерских скупова. У неким западноевропским демократијама, гдје је епидемија чак и раширенија него у Црној Гори, вјерски скупови нису тако строго ограничени, како се то овдје чини. У једној од држава региона, богослужења се врше на потпуно уобичајен начин и није уочена веза између њих и броја обољелих. Још једном подсјећамо да је Црква своје активности свела на минимум: служи се са малим бројем свештеника и црквених послужитеља неопходних за ток богослужења и дневног распореда, богословија је затворена, нема одржавања часова вјеронауке, проба хора, разних радионица и слично, не организују се предавања, отказано је и неколико монашких сабрања, који окупљају већи број монаха и монахиња, литије због неправедног, неправичног и бесправног закона о слободи вјероисповијести су обустављене. Све је то урађено, али се, на волшебан начин, Црква и даље налази у фокусу јавности и непрестано се преиспитује њена улога у наводном ширењу овога вируса. Искрено се надамо да ће државни органи, јавне установе и медији у државном власништву (а требало би и сви други који су отворено антицрквени) промијенити свој однос према Цркви и пажљивије се односити према заједници која окупља највећи број вјерника у Црној Гори. Говор мржње који се редовно може прочитати и чути на одређеним медијима, па и онима у државном власништву, одавно је прешао сваку мјеру, а нико га из власти не осуђује ни једном ријечју. Јавни сервис РТЦГ није изузетак у антицрквеној пропаганди, која је дошла чак дотле да се у централном дневнику те куће читају ауторски текстови уперени против Цркве, објављени у појединим дневним листовима, особито у некада државној “Побједи”, која се оваквом врстом клеветања бави од свог оснивања. Изостанак било каквог страха Божијег и људског поштења у оваквим поступцима тих и таквих медија само доказује и показује оно што говоримо већ годинама: прозивке на рачун Српске Православне Цркве и њеног наводног антицрногорског дјеловања су само покриће за борбу атеиста против хришћанске вјере и самога Бога. Како другачије објаснити ишчуђавање многих и исмијавање суштинске Тајне Цркве – Евхаристије и хришћанског вјеровања да се под видом хљеба и вина на Светој Литургији причешћујемо самим Тијелом и Крвљу Христовом? Ово вјеровање је заједничко и православнима и римокатолицима и традиционалним протестантским заједницама. Ако то исмијавате – не исмијавате СПЦ већ једну од елементарних хришћанских истина, блатећи тиме и Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, који су живјели том истином. Онима који се труде да Цркву маргинализују или чак потпуно униште, поручујемо да се ману ћорава посла. И Римско царство и нацифашизам и комунизам су то покушавали, па знамо како су завршили. Од тога посла нема ништа. Нико никога не тјера да вјерује. Критика је дозвољена, понекад и пожељна, али она мора бити изречена са људском мјером, без изношења неистина и бруталног извргавања руглу основних истина вјере. То свакако не приличи озбиљним, особито државним, институцијама и медијима, које финансирају сви грађани наше земље. Не треба заборавити, уочи Великог Петка, да то пљување по Христу траје већ 2000 година – од Његовог распећа. Оне, пак, добронамјерне, али подлегле медијском и државном притиску, молимо да се замисле над сваком ријечју и сваким поступком којима могу допринијети даљем медијском и сваковрсном распињању Цркве Божије и да никад не дозволе да такви притисци утичу на њихово професионално расуђивање. За оне који су заинтересовани за судбину Цркве у овоме свијету и у вјечности, уз опасност да и ове ријечи Христове доживе изругивање од дежурних “патриота”, који Црну Гору, замислите, бране од Цркве, која је Црну Гору родила, понављамо ријечи нашег Господа Исуса Христа, “који је ради нас и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човје” (за неупућене: цитат из никео-цариградског Симбола вјере, сажетог исповједања хришћанске вјере – истог за све хришћане): “Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му… А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”. (Мт. 16, 16 – 18) Из Митрополије црногорско-приморске
  4. Из Митрополије црногорско-приморске данас је уплаћен новац за куповину техничке апаратуре која је потребна за рад здравствених установа, како би се Црна Гора што боље и спремније изборила са ситуацијом у којој се нашао цео свет. Средства су уплаћена за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички центар у Подгорици. У договору са управама болница у више црногорских градова, ова опрема ће ових дана бити уручена тамо где буде најнеопходније. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. “Митрополија црногорско-приморска у последње три године на годишњем нивоу за социјална давања издвоји од 500 000 до 700 000 евра”, казао је за Радио Светигору и званичну интернет страницу “Не дамо светиње” протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора Добротворног фонда Митрополије црногорско–приморске „Човјекољубље“. Православна црква се стара о духовној добробити и вјечном спасењу вјерних, али не заборавља ни дјелатну љубав и овоземљске потребе човјека. Нарочиту улогу на овом пољу има Добротворни фонд „Човјекољубље“ под чијим окриљем функционишу народне кухиње, пројекти за изградњу кућа, његу старих и обољелих лица и многе друге потребе. Говорећи о активностима „Човјекољубља“ протојереј Бранко Вујачић је истакао да од свих хуманираних активности овог удружења, отварање народних кухиња највише даје плода и најконкретнија је помоћ потребитима и социјално угроженима. “У оквиру Фонда функционишу четири народне кухиње, двије у Митрополији (Подгорици и Цетињу) и двије у Епархији будимљанско-никшићкој (Беранама и Бијелом Пољу) у којима је у току 2019. године подијељено 205 000 оброка, а према процјенама цијена једног оброка је 1 евро.” Отац Бранко је синоћ гостујући у емисији “Интернет литија” казао да поред народних кухиња, „Човјекољубље“ преко своје Канцеларије при Сабоном храму Христовог Васкрсења у Подгорици опредјељује и помоћ за социјално угрожене категорије, која се додјељује у новцу, намирницама, одећи, љековима… По његовим ријечима ту врсту помоћи у прошлој години остварило је око 300 породица. Како истиче свештеник Вујачић, корисници народних кухиња и Канцеларије највише су самохране мајке и њихова дјеца, болесници и примаоци социјалне помоћи, као и они који нијесу успјели да остваре никакву социјалну помоћ од државе јер за то немају потребну документацију. “Издвојио бих и пројекат, који води госпођа Драгана Јовановић, за његу лица у потреби. У пројекту учествује тридесетак волонтера у три општине у Црној Гори. Они обилазе старе и изнемогле особе и инвалиде једном, али по потреби и више пута недјељно, и пружају помоћ при куповини, одласку код љекара и слично.” Као вид помоћи оним родитељима који не могу својој дјеци да плате додатне часове за поједине наставне предмете, Канцеларија је опремила учионицу и обезбједила похађање часова које држи једна самохрана мајка. Овај вид помоћи намијењен основцима, до даљњег је стопиран због актуелне епидемиолошке ситуације у земљи. Протојереј Бранко Вујачић, предсједник Управног одбора „Човјекољубља“, захвалио се свим добротворима који на различите начине помажу њихов рад, а кроз то и све оне којима је та помоћ неопходна, и позвао све људе добре воље да у складу са могућностима дају свој допринос. Помоћ народним кухињама може уплатити и сваки појединац путем СМС-а посредством М-тел мреже. Цијена поруке је 1 евро а њеним слањем обезбјеђујете један оброк за потребите. На број 14502 пошаљите празну поруку или поруку “прилог”. Добротворни фонд „Човјекољубље“ је основан на нивоу СПЦ 1992. године у Бањалуци на иницијативу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско–приморског г. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Митрополија Ксантија и даље ће пружати свето причешће верницима који желе да га приме а не могу да присуствују Светој литургији у цркви због пандемије вируса корона. Тако, у свом изјави Митрополија наводи да „верни могу примти Тело и Крв Христову код куће тако што ће позвати свог надлежног пароха“. Такође захтева од парохијана да се стриктно придржавају упутстава грађанских власти како бисе спречило даље ширење вируса корона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. “Митрополија црногорско-приморска је онако како смо и сви очекивали, не само учесници литија већ и они ван тога, показала своју одговорност на највећем могућем нивоу. Позвала је не само вјерни народ већ и оне који нијесу вјерници да поступе по упутима које је дао специјални тим за борбу против коронавируса”, казао је др Владимир Добричанин коментаришући одлуку Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори о привременом обустављању литија због опасности од ширења коронавируса и поштовању одлуке надлежних државних органа. Доктор Добричанин је вечерас говорио о актуелној епидемији у оквиру програма који је предвиђен да се као један вид интернет литије уживо емитује четврком и недјељом на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и инстаграм профилу Не дамо светиње. Он је истакао да је поносан на ту одлуку наше Цркве јер су били покушаји да се литије искомпромитују и на тај начин што ће се вјерни народ оптужити за ширење коронавируса: “На сву срећу и хвала Богу то се није десило. Сви знамо шта смо радили и због чега смо били на улицама и ја се надам да ћемо послије овога наставити са литијама”, казао је др Добричанин. Што се тиче епидемије, поручио је да нема мјеста паници и мишљења је да су институције и здравстени систем Црне Горе до сада одрадили свој дио посла озбиљно и професионално. Посебно је истакао рад Института за јавно здравље који је први на “фронту”, што му и припада по природи ствари, а који је одрадио добар посао, што је један од разлога што међу посљедњима биљежимо појаву овог вируса. Примјетио је да велики број грађана носи маске и рукавице, истичићи да су у заблуди јер живот вируса на рукавицама је много дужи него на рукама: “Значи руке треба прати, рукавице носе само они који су у контакту са болесницима, ту говоримо о нама, здравственим радницима. Маске треба да носе они који су потенцијално или су заражени. То је најсигурнија превенција”, казао је др Добричанин. Дакле, прање руку сапуном и топлом водом је основа и најбоља превенција, као и спрјечавање дирања носа, устију и очију, савјети су доктора Добричанина који је позвао грађане на придржавање свих мјера које је прописала Влада у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19. “Желим да нагласим да сва ова повика око коронавируса није због смртности, већ због могућности, потенцијала да зарази велики број људи. То је поента, да одједном не буде огроман број људи који ће затрпати здравствени систем.” Навео је податак да је 80 000 људи умрло од 1. јануара до данас од обичног сезонског грипа, а од коронавируса близу 8 000 те да нема мјеста паници, подсјећајући да ово није прва пошаст на овој планети. „Спремни смо, чекамо и надамо се да ће бити мање заражених него у остатку свијета“, закључио је Добричанин гостујући вечерас на интернет литији у којој је гост био и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Литије за одбрану светиња против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести одржавале су се сваке недјеље и четвртка широм Црне Горе, тако да с обзиром да су због опасности од коронавируса одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене, овај вид програма представља наставак те активности у истој љубави и вјери као и до сада. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске. Примили смо јуче информацију од Владе Црне Горе да се због новонастале ситуације у вези вируса Covid 19 преговори експертских тимова Епископског Савјета СПЦ и Владе одлажу. Собзиром да се ради о ванредним околностима схватамо и прихватамо разлоге одлагања. Међутим, повјерење које је нарочито нарушено у последњих неколико мјесеци нас обавезује да поновимо наш јасан став када је у питању дискриминаторни Закон. Говоримо и у име стотине хиљада незадовољнох грађана који су већ три мјесеца у величанственим литијама јасно саопштили да не пристају на безакоње и отимање светиња саопштивши да овај и овакав Закон је у спорним одредбама неприхватљив и непримјенљив. То је разлог зашто желимо да разговарамо искључиво о његовој промјени а не примјени. Зато апелујемо на све државне органе да се уздржавају од сваке врсте примјене или припреме за његову примјену. Сваки једнострани потез власти и евентуална злоупотреба у овим ванредним условима негативно би се одразило на даљи ток преговора и удаљило би нас од сваког компромиса и ваљаног договора. Остајемо спремни и отворени за наставак преговора на експертском нивоу чим се околности промијене будно пратећи све што се дешава у вези са спорним Законом. Такође, због неких недобронамјерних медијских коментара, користећи и овако озбиљну ситуацију у борби против Цркве, желимо да упознамо јавност да су црквене активности сведене на минимум, поштојући препоруке надлежних институција. Као што смо већ саопштили, молитвене литије су привремено обустављене одмах након изрицања мјера о забрани јавног окупљања. Слиједећи одлуке и препоруке, донијета је одлука да Цетињска Богословија обустави наставу и распусти све ђаке кућама. Обустављени су часова вјеронауке, пробе хорова и заказаних предавања, трибина и манифестација. Преко црквених медија се свакодневно вјерници информишу о мјерама опреза. У том смислу смо, у сарадњи са Институтом за јавно здравље, обезбиједили и гостовања епидемиолога и осталих стручњака из ове области. Све то показује да Црква своје активности прилагођава актуелном стању у Црној Гори и свијету апелујући на савјестан и одговоран однос сваког вјерника. Предање и искуство Цркве нас учи да ништа у животу не бива без Божијег допуштења. Тако је и са новим вирусом. Свако искушење па и ово нас подсјећа да смо ипак само људи, слаби, подложни болестима и смрти које долазе као последица пале људске природе. Зато је присуство Цркве у том палом свијету спасоносно и љековито јер нам у њој Бог даје исцјељење управо те и такве природе, дарујући човјеку цјелосно здравље и духовно и тјелесно. Зато у данима појачаних искушења позивамо све вјернике на још усрднију молитву и пост како би панику и страх замијенили вјера и нада. Наше молитве су упућене и за љекаре који се даноноћно несебично труде жртвујући се на боголики начин да помогну онима којима је то потребно. За помоћ призивамо њихове колеге, светитеље-љекаре који су кроз вјекове људе лијечили и од тјелесних и од духовних болести. На крају, шаљемо благослов Господа нашега Исуса Христа истинског љекара душа и тијела наших да нас сачува од сваког зла, болести и мржње и да нас све у ове дане поста врати на пут покајања, праштања и љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. На празник Преподобног Јована Касијана Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-Приморски г. др Амфилохије је са свештенством служио Свету Литургију пређеосвећених дарова у Цркви Светог Ђорђа под Горицом. Послије Свете службе, свештенство Архијерејских протопрезвитеријата Цетињског, Подгоричко-Колашинског и Подгоричко-Даниловградског је, сходно древном предању Цркве Христове, приступило Светој тајни исповијести. У наставку, одржано је братско сабрање свештенства у Светогеоргијевском дому под Горицом. Митрополит г. Амфилохије је у свом архипастирском обраћању посебно указао на одговорност свештеника као пастира стада Господњег у сваком времену, а посебно данас у Црној Гори. Свештенство је подсјетио да пред Светим Еванђељем и у Цркви Христовој не постоје земаљске, географске и политичке разлике у погледу вршења свештене пастирске службе. Архијерејски протопрезвитери и свештеници су поднијели извјештаје о свом пастирском раду на парохијама током претходне године. На сабрању су разматрана бројна питања из живота Митрополије и наше помјесне Цркве, а посебно у вези недавно започетих преговора између Владе и Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Свештенство је, поздрављајући дијалог између Цркве и државе, изразило једнодушну подршку решењу постојећег проблема са надом да ће Влада и Скупштина Црне Горе прихватити уклањање из правног живота спорних одредби кроз предложене измјене и допуне Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају Цркве и вјерских заједница. Исказана је посебна благодарност вјерном народу Божјем у Црној Гори који је на литијама посвједочио своју исконску вјеру у Бога, љубав према Цркви и жртву у одбрани својих Светиња. Истакнуто је да је наш народ истински дар Божји у овом времену. Обавјештавамо православне вјернике и све људе добре воље – учеснике крстоносних литија – да ће Митрополија Црногорско-Приморска као одговорна духовна институција којој је на духовно старање повјерен православни народ Божји испоштовати одлуку надлежних државних органа у вези пријетеће епидемије. С тим у вези, Митрополија ће до престанка тих мјера привремено обуставити одржавање литија четвртком и недјељом, али ћемо се молити Богу Исцјелитељу сваке болести и немоћи за здравље свих у Црној Гори и исцјељење обољелих у свијету. О даљим корацима вјерници и јавност ће бити благовремено обавијештени. На крају, вјернима и свима људима добре воље упућујемо ријечи утјехе и охрабрења уз подсјећање да су се кроз историју Цркве и људског рода појављивале бројне и сличне овој епидемије и болести, али да су оне са молитвом и Божјом помоћи превазилажене и исцјељиване. Нема никакве сумње да ће тако бити и овога пута. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. “Није тачно да је црквена имовина била уписана на државу у било ком историјском периоду”, рекао је протојереј-ставрофор Велибор Џомић на прес конференцији која је данас уприличена на тему „Уписи православних цркава, манастира и црквеног земљишта у Катастар непокретности“ у подгоричком Прес центру. Он је направио кракат преглед законске регулативе која је уређивала ову област. „Данас се дискриминаторно проглашавају за незаконите само уписи Митрополије црногорско-приморске и Православне цркве у Црној Гори“, рекао је на крају прегледа релевантних прописа отац Велибор. Посебно је примијетио да се „ових дана врши врло специфична активност у Управи за некретнине, која није примјерена редовној процедури, ради спровођења овог Закона“, додавши да постоје озбиљне индиције и основана сумња да су уништена решења и премјери из предмета који се тичу Митрополије црногорско-приморске. „Уколико се то испостави као тачно, бићемо приморани да поднесемо кривичне пријаве“, рекао је прота Велибор Џомић. Адвокат Драган Шоћ представио је документ који показује да је држава још у вријеме комунистичког режима јасно препознавала да је Црква власник имовине коју садашња власт жели отуђити. „Тај документ су донијели идеолошки, а у неким случајевима, и биолошки очеви људи који се данас залажу за отимање православних светиње“, закључио је адвокат Драган Шоћ, некадашњи министар правде Републике Црне Горе. ђакон Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  12. Подстакнути немилим дешавањима ових дана, а осјећајући одговорност пред стотинама хиљада грађана, користимо прилику да апелујемо на све људе, нарочито омладину да сачувамо достојанство и мир. Једино у миру можемо разговарати и градити будућност и своју и државе Црне Горе. Забрињава нас мржња која долази од појединаца, али у њој препознајемо неодговорно понашање оних који треба данас да буду најодговорнији у Црној Гори. Након изјава које допиру са највиших државних адреса, јасно је да су конфликт, мржња и сукоби последње оружје у њиховој борби против народа. Ако први човјек државе назове двије трећине својих грађана лудацима, ако савјетник премијеров јавно подржава забрану слободе кретања и мирног окупљања најављеног и одобреног од надлежних институција, ако посланици владајуће већине, по методу Сјеверне Кореје и диктаторских режима, врши притисак на професоре који треба дјецу да уче ономе што им не припада и за шта нису плаћени, ако огромну већину својих грађана, неријетко ти исти посланици зову „негаторима државе“, онда је јасно да одговорност за ове догађаје искључиво лежи у њиховим неодговорним изјавама и поступцима. Црква јавно осуђује свако насиље, ма од кога оно долазило и молимо се Богу да нам се не десе поново крвне освете које је Свети Петар мукотрпно лијечио и да се не повампирује братомржња и братоубилаштво започето у Другом свјетском рату. Ко распирује ту братомржњу и изазива нереде, тај је негатор и државе и будућности овог народа! А ми, заједно са вјерним народом, грађани смо одани и вјерни овој држави. Ми поштујемо како ову савремену Црну Гору, тако и, у исто вријеме, Црну Гору Петровића, Црнојевића, Зету Балшића и Немањића и Диоклију-Дукљу Војислављевића и Светог Јована Владимира. Јер, без неуважавања таквог насљеђа, ни савремена Црна Гора не може опстати. У том погледу, ове наше литије нису против државе. Напротив. Ове литије су прилика и позив да превазиђемо све негативне разлике и да се саберемо око Бога, светиња Божијих и наших заједничких светитеља. То је једини начин да зацијелимо старе ране и диобе, да се у Господу сви братски загрлимо. Ове литије су дјело Божије и у њима треба слушати ријеч Господњу. А Он нам говори „угледајте се на мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“. Нема тог човјека који има снагу и моћ да побиједи зло и мржњу, осим Господа Бога нашега. Наше поуздање није у нашу снагу, мудрост и храброст. Наше поуздање је у Господа, побједитеља гријеха, смрти и ђавола. Зато, драга дјецо, ако мислимо да сачувамо светиње, морамо сачувати добро у срцима нашим. Тако се и молимо Богу на нашим молебанима и литијама: ”да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши”. Ако желимо да будемо достојни светиња које бранимо, морамо да живимо по светињи. Часним и честитим животом, љубећи Бога и љубећи ближње своје. Молимо вас све и преклињемо именом Божијим, Светог оца нашег Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Миротворца и Чудотворца, будимо мирни, достојанствени и молитвени у нашим литијама, као и до сада. У Богу је сва сила и снага и истина. Наше је да је слиједимо. Нећемо угодити Богу бакљама, скандирањима и барјацима. Тиме често само нарушавамо мир и достојанство наших литија, а самим тим чинимо дјело које није Богу угодно. У нашим литијама сам Гослод и светитељи са нама ходе. Томе су свједоци сви који у њима учествују. У литијама се понашамо исто као када идемо у Острошку светињу – носећи молитву, вјеру, љубав и наду да ће Господ услишити наше молитве. Зато у литијама носите иконе своје крсне славе или неког другог светитеља коме ћемо се у току литије молити. Мржњу, провокације и примитивизам, који су страни правом и истинском народу Божијем, остављамо онима који од тога живе и који се тиме хране. За њих се нашим молебанима молимо ”да им Бог подари покајање, просвијетли ум и срце и обасја душу светом љубављу”. Ми бранимо светињу, бранимо и Црну Гору, али молитвом, љепотом и лијепим васпитањем. Будимо људи коју ће историја памтити по примјеру чојства и јунаштва, а не, не дај Боже, по нечему другом. Позивамо власт да престане са понижавањем сопственог народа и да чује његов глас. Јер, заиста, овдје се показује истинитом древна римска пословица да је глас народа глас Божији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Четвртог дана Светосавске недеље, 24. јануара 2020. године, у Српском културном центру Свети Сава у Суботици, одржана је духовна трибина. На тему ,,Карловачка митрополија и њена улога у очувању континуитета Српске Црквеˮ беседио је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. Презвитер Вељко Васиљев, парох палићки, поздравио је присутне и пожелео срдачну добродошлицу оцу Станку. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. „Митрополија црногорско-приморска створила Црну Гору, а не обратно. Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима“, рекао је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, преносе србијански медији. Свјатјеши патријрх г. Иринеј је одговарајући на питања о дискриминаторном Предлогу закона о слободи вјероисповести, којим се покушава отимање више од 650 православих храмова у Црној Гори, изразио наду да до тога неће доћи: „Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Митрополија црногорско-приморска позвала је данас све, па и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да у суботу, 21. децембра, дођу на братско сабрање у Никшићу, да нас Свети Василије сабере и уједини. Прилог Радија Светигора „Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини“, истиче се између осталог у саопштењу Митрополије црногорско-приморске поводом саопштења политичке партије ДПС на најаву црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу. Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Обавјештавамо богољубиву јавност да смо запањени тоном и садржајем саопштења политичке партије ДПС, а поводом најаве црквеног световасилијевског сабрања у Никшићу, у суботу 21. децембра. Управо је поменуто саопштење можда најбруталнији примјер како политичари владајуће странке покушавају да живот Цркве подредe дневно-политичкој идеологији. Излишно је подсјећати да то Устав ове земље изричито забрањује. Очигледно је да је исти онај антицрквени, али и антиуставни дух, који је понудио огољену дискриминацију у ”Закону о правном положају…”, потписао и последње оглашавање ДПС-а. Његов је основни циљ – застрашивање православних вјерника и спрјечавања избора и начина остваривања њихових духовних потреба. И све то чини политичка партија која је за ових тридесетак година (од посљедње литије са моштима Светога Василија Острошког, слава му и милост) промијенила више међусобно супротстављених идеологија, и све то само са једним циљем – да би опстала на власти и штитила своје интересе! Сходно томе, на штету друштва и његове будућности, неодговорно и нецивилизовано, они су успоставили однос према држави Црној Гори као ”фабрици пара”, и то не за њене грађане, већ искључиво за поједине људе на власти! Црква нема системе репресије и уцјена, какве користе неке свјетовне организације, па је већ у том погледу уплитање ДПС-а и њихово тумачење вјерницима митрополитовог позива – излишно и мимо здравог разума. Датум, мјесто и карактер поменутог сабрања јесу теме које је Црква сама одабрала и процјенила као плодотоворне за живот и напредак Цркве, а да при том ни један сегмент тога скупа не нарушава правни поредак државе нити крши закон, нити дјелује негативно на јавни ред и мир. Да ли се поменути долазак моштију Светог Василија Острошког, слава му и милост, може схватити негативно по било кога у овој земљи и на овом свијету – како то покушавају да представе наши уважени политичари? Је ли тај, иманентно црквени чин, веома распрострањен и уобичајен у православљу, па и у цијелом хришћанском свијету, на било који начин ”антицрногорски” и да ли се може схватити као ”злоупотреба” – како мисле у ДПС-у? Партија на власти поставља питање: шта је са прилозима из острошке светиње? Прије одговора на то, постављамо им питање: шта је са парама и стотинама предузећа које су они примили од претходне власти? Сви виде у Црној Гори да су предузећа опљачкана и приватизована, десетине хиљада људи и породица остало без хљеба, а мала група владајућих или блиских њима постали милионери, проглашавајући то као своје опредјељење за ”западне вриједности”. Новим законом о ”слободи вјерисповијести” предвиђају да то исто ураде са Црквом, њеним храмовима, нарочито са прилозима Светог Василија Острошког. Треба, међутим, да знају, како они, тако и други који мисле да се ту ради о баснословним сумама, да се од тих и других прилога хране стотине сиротињских породица у народним кухињама широм Црне Горе, а бројне породице избјеглица са Космета и шире и друга сиротиња, које је све више у Црној Гори, помажу се преко црквених добротворних организација. Тим средствима је, уз помоћ вјерног народа, обновљено око 700 храмова и манастира, од тога се одржавају све светиње, издржава се све бројније свештенство и монаштво, саграђени су нови храмови, највећи у историји Црне Горе (Храм Васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару). Иначе, подсјећамо оне који су вјерујући и који су икада нешто чули о црквеном животу, а упознајемо агностике и невјерујуће, са чињеницом да је литија (процесија) са моштима хришћанских светаца пракса која траје у Цркви – од кад она постоји на овој земљи. Пренос моштију појединих светитеља са једног мјеста на друго толико су важни догађаји у црквеној историји, како код православних, тако и код римокатолика, да су неки од њих уписани црвеним словима у црквени календар (погледајте 22. мај и празник Преноса моштију Светог Николе, дан који многи грађани Црне Горе и данас славе као своју славу или прислужбу). Када су у питању мошти највећег чудотворца међу светитељима наше помјесне Цркве – Светог Василија Острошког, подужи је списак примјера када су оне изношене из Острога, а сваки пут из разлога велике бриге вјерног народа и потребе за општом свенародном молитвом. Први пут у 18. вијеку, па потом два пута у 19. вијеку. То се чинило уз благослов владике са Цетиња и ангажовање свештенства у Острогу и Цетињском манастиру. Свечеве мошти ношене су из Острога и доношене на Цетиње, па свечано враћане назад. Тако ће, ако Бог да, бити и 21. децембра у Никшићу. Мошти Светога Василија биће истога дана враћене у Острошки манастир. У 20. вијеку, мошти су ношене из Острога први пут током Другог свјетског рата, из страха да не пострадају од ратног дејства окупаторских бомби, а други пут 1996. године као молитвена литија поводом управо окончаног крвавог ратног пира у Босни и Херцеговини, када су биле побожно и масовно дочекане и у Никшићу. Ето таквог је, благословеног и миротворног карактера, и ова најава наше Цркве, да благословом ”Доброга пастира” у саборном храму њему посвећеном, у граду гдје је и сам столовао као Митрополит Херцеговачки Пећке Патријаршије, рукоположен и постављен од Светог Патријарха Пећког Пајсија Јањевца – узнесемо молитве Господу, за братски мир и помирењесвих и за уразумљење оних који владају, да не наносе штету овој држави и народу, доносећи законе који не само да урушавају правни поредак, већ што је много горе – распирују духове омразе због тешке дискриминације једног дијела црногорских грађана и традиционалних духовних институција у Црној Гори. Зато је ”позив вјерницима да не насједају” – поводом нечега што вјерници врло добро разумију и већ одавно практикују – не само излишно, него и штетно, јер се може схватити као покушај политичког застрашивања тих истих вјерника. Застрашивања и пријетњи од стране оних који збиља имају и моћ и навику да то раде. Из тога разлога осјећамо потребу да поручимо владајућој партији у Црној Гори да се окане таквих порука, и да ради оно за шта је изабрана. Да чува слободу грађана на окупљање и манифестацију сопствених убјеђења. Сваку политичку паролу тога дана у Никшићу, сваки излив национализма, било какво страначко обиљежје, или поруку уперену против било кога (против домаће или сусједне државе, против било које власти или опозиције) – сматраћемо директном провокацијом смишљеном од недобронамјених. Јер Цркви не пада на памет да се икада, а нарочито не тога дана, бави таквим стварима. Само нам је молитва Господу и позив на поштовање права и Устава ове земље – на хришћанском срцу. У том смислу, позивамо и оне који у свом неразумијевању критикују поступке Цркве, да тога дана и они дођу да буду са нама. Јер светиња молитве и свечеве мошти, припадају свима који траже Божији благослов. Добро дошли су сви, сваки наш брат и свака наша сестра, па и римокатолици и муслимани који иначе долазе код Светог Василија. Добро дошли су и људи из власти, нека се сами увјере да ће Никшић тога дана бити мјесто братског сабрања. Он би тога дана могао бити и мјесто почетка нашег братског разговора, који је изостао претходних година. Да нас Свети Василије сабере и уједини. То сматрамо и хришћанским и оним традиционално црногорским, и знамо и вјерујемо да ће сви људи, којима смо се и обратили позивом, то и препознати. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове нов 7, 2019 у 10:12 Саопштење за јавност Цетиње, 7. новембар 2019. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима. По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди. Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа. Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину. Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу. Из Митрополије црногорско-приморске
  18. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима МЦП: Црква се увијек стара о спасењу душе човјекове нов 7, 2019 у 10:12 Саопштење за јавност Цетиње, 7. новембар 2019. Због великог интересовања јавности у вези са ставом Цркве о крштењу особа које су промијениле пол, осјећамо пастирску одговорност и обавезу да укратко појаснимо однос Цркве према таквим случајевима. По богонадахнутом тумачењу Светог Писма, блаженопочивши Патријарх Павле своје расуђивање започиње: ”мушкарац и жена једнако су људска бића, личности, створени ‘по слици и прилици Божјој’, те имају исту вриједност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене…“ И још додаје Патријарх о Светом Крштењу: ”Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12).“ Патријарх, након детаљне елаборације тог питања, на крају закључује да се, на основу потврде медицинске установе, може у Матици крштених констатовати да је лице промијенило пол и уписати му друго име, тиме, дакле, прихватајући медицинске разлоге за такав поступак. Овим и оваквим тумачењем Патријарха Павла (а чијим би друго), Црква се руководи већ деценијама, што значи да се Црква сусретала са овим проблемом и раније, те да слични случајеви нису никаква новост, нити представљају неки наводни црквени ”модернизам” и ”либерализам” по мјери господара овога свијета, већ су одговоран однос према изазовима са којима се Црква сусреће у новије вријеме. Дакле, да разјаснимо: случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех, о којем говори и Свети Апостол Павле у Другој посланици Коринћанима: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије” (1Кор. 6. 9). Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди. Прадревно је пророчко свједочанство: Због овог гријеха Бог је казнио град Содом претворивши га (до данас) у Мртво море, због чега је и овај гријех назван содомски; дар полне љубави, дат мушком и женском за рађање новог живота, за продужење људског рода, овим гријехом претвара људско биће у ”мртво море”, рађа смрт, рашчовјечује човјека, у времену и вјечности. Отуда проглашавати за хомофобе оне који су против содомског (и било ког другог) гријеха, значи – грехољубље проглашавати за врлину, човјекоубиство за човјекољубље. Крштење управо представља ново рођење ”водом и Духом” људског бића, рођење за бесмртност и вјечност, којим се побјеђује смрт и гријех који је родио и рађа. Црква се, у складу са црквеним поретком и чувајући чистоту вјере и живота по вјери, увијек и у сваком појединачном случају стара о спасењу душе човјекове, тјеши оне који страдају и призива све људе на покајање, за разлику од већине медија и разних пропагандистичких организација и појединаца који, руководећи се својим интересима и користећи се полуистинама, од најличнијих људских осјећања, проблема, трагедија или радости, праве сензацију и трговину. Човјекољубиви Бог који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине нека свима дарује Царство Небеско у којима се не жене ни удају, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Господу. Из Митрополије црногорско-приморске View full Странице
  19. Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Ово је тачка 11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Од првог јула ове године у Митрополији црногорско-приморској на Цетињу налази се икона Светог Севастијана Сасовићког, Џексонског и Свеамеричког. Икона је дар господина Марка Дабовића, једног од потомака светитељевих сродника, који се несебично труди како би свјетлост његовог знаменитог и заслужног претка што јаче засијала пред људима и како би, видјевши добра дјела Светог Севастијана, прославили Оца нашега који је на небесима. Икону су Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију предали господин Марко Дабовић и господин Марко Kљајевић у пратњи свештеника Александра Папића, пароха Сасовићке парохије из које потиче овај многозаслужни и Богом прослављени трудбеник и прегалац на њиви Господњој. Извор: Радио Светигора
  21. Завјет Тројичинданског сабора, одржаног 15. јуна у Подгорици, позива нас да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме и да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци. Из тих разлога Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори позива вјерни народ и све којима је истина на срцу, да потпишу петицију којом се од Владе захтјева да повуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Петиција се потписује У Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици, као и у свим храмовима Црне Горе, зато је ваш потпис залог борби за одбрану Светиња и братске љубави. Петицију је потписало до сада преко 60.000 људи. Завјетујмо се да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У праву је предсједник Ђукановић да се питање слободе вјероисповијести тиче државне стабилности, демократског устројства и свеукупног црногорског идентитета. Зато је било важно да су он и Влада Црне Горе првјенствено учинили напор да спроведу најшире могуће консултације са свим релевантним субјектима (сви ће се ваљда сагласити да је Православна Црква ту најважнија, јер се Закон у највећој мјери на њу односи) и да у таквом процесу дође до консензуса прихватљивог за све, а који је у складу са Уставом Црне Горе, али и са свим међународним документима која уређују питање слободе вјероисповијести. Митрополија, по ко зна који пут, понавља да није против доношења новог закона, али јесте и биће против, једностраних активности црногорских власти по овом питању. Зна предсједник Ђукановић да је закон, овакав какав је сад, усмјерен против Православне Цркве. То је јавна тајна и ни он то не крије у интервјуу, поводом кога реагујемо. Он, с друге стране, не зна и нису га добро савјетовали они који су га слагали, па он то поновио, да Црква у Црној Гори, коју погрешно назива ”ЦПЦ”, никад није била аутокефална, нити је укинута указом регента Александра Карађорђевића. Та манипулација се толико одомаћила да се користи као поштапалица, а ради се о бруталној неистини. Регент Александар је само, као тадашњи суверен Краљевства СХС, прихватио одлуку свих архијереја (укључујући, на првом мјесту, оне архијереје из Црне Горе, одлуком Светог Синода у Краљевини Црној Гори) који су својом вољом, без гласа против, обновили Пећку Патријаршију – под именом Српска Патријаршија, што је са одушевљењем прихваћено и од свештенства и од вјерног народа у Црној Гори и црквени живот је настављен у пуном континуитету. Чак је и Влада у егзилу у ”Гласу Црногорца” поздравила обнову Патријаршије, само замјеривши што је њено сједиште у Београду, а не у Пећкој Патријаршији, гдје је краљ Никола 1913. године поставио за првог Пећког митрополита, послије укидања Патријаршије (1766), Гаврила Дожића. Залудна је нада предсједника да ће Цариградска Патријаршија признати аутокефалност Цркве у Црној Гори. Коме да је призна? Човјеку који је рашчињен од Синода исте те Патријаршије? То, прије и изнад свега, не би смјела да буде брига предсједника секуларне државе, који је уз то јавно декларисани некрштени атеиста. Ако су за њега питања вјере ”трице и кучине”, било би пристојно да се макар не петља у њих. Има право да изнесе своје мишљење, колико год било погрешно и неутемељено, али нема право да користи институционалне државне механизме да се обрачунава с Црквом и да је уподобљава себи и својој идеологији или прави нове ”цркве”. Патријарх Иринеј, као и Митрополит Амфилохије, али и сви вјерни, као слободни људи и грађани, с друге стране, имају право да се одреде према потезима власти, али они свакако немају никакве институционалне механизме, којима би могли да утичу на уређење државног поретка, бирање предсједника или Владе. Другим ријечима, онај који има власт и силу државе би морао да се уздржи од напада на људе који ништа од тога немају, а користе само – ријеч. То би било чојски и црногорски. Уосталом, требао би предсједник да се одлучи – да ли је Митрополија учинила злочин према Црној Гори или она има, како сам вели у писму блаженопочившем патријарху Павлу, ”значај за Црну Гору и историјску улогу у борби за слободу црногорског, српског и осталих балканских народа”. Треба додати да је непоштено причу о Православној Цркви почети од 1918. године и прећутати да је на њеној данашњој територији Црне Горе Свети Сава прије осам вијекова основао четири епископије, које и данас имају своју овдашњу јурисдикцију. Још је мање тачан закључак који предсједник извлачи из наводне аутокефалности ”ЦПЦ” – да је њена имовина била државна. У Србији је, за разлику од Црне Горе од краја деветнаестог вијека, постојала Православна Црква, која је била аутокефална томосом добијеним од Васељенске Патријаршије (1879) и, гле чуда, њена имовина није у власништву државе била ни тада, нити је то сада (иако неки понављају неистину да је црквена имовина и у Србији у својини државе). То што су постојала одређена ограничења у располагању имовином, будући да је Православна Црква била државна вјера, а држава хришћанска, не значи да је држава била власник те имовине. Управо да би сачувала историјски црквени идентитет у Црној Гори, Црква је дужна да се одупре онима који га мијењају и желе да подвласте Цркву свoјим новим секуларним идеологијама и новом идентитету. Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх? Да презре писмо Митрополита Саве Петровића, који пише Московском Митрополиту Платону ”от всјех архиереов славено-сербских” или оно младога архимандрита Петра Петровића, потоњег Светога Петра Цетињског, упућено аустријском двору, у којем он, гувернадур Иван Радоњић и сердар Иван Петровић веле да желе да ”Митрополит црногорски зависи од Пећкога патријарха у Србији”, па додају да ће га слати у Карловце на рукоположење, али само ”дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” Да избришемо из памћења ”Оду Немањи” митрополита Василија Петровића и натпис на његовом гробу у Петрограду – ”Патријарашкога српскога трона егзарх” или да, као неки безумници данас у Црној Гори, бришемо из црквеног календара Светога Саву, његовог оца Симеона и Светог Стефана Дечанског, које су господари Зете Црнојевићи печатали у првим штампаним календарима Црне Горе? Подобни би, ваљда, били и на линији предсједниковог виђења црногорског идентитета, када би презрели ријечи предсједника Владе Краљевине Црне Горе др Лазара Томановића, изречене приликом проглашења Црне Горе за краљевину (1910): ”Поврх тога, Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска столица, које је без прекидања до данас сачувана…” Још море је оваквих примјера којих би Црква морала да се одрекне да би постала онаква какву је предсједник замислио – слушкиња идеолошких интереса његове партије и његових истомишљеника. Неће Црква бити слушкиња ни Црне Горе ни Србије, ни српства ни црногорства, нити било какве идеологије ни било којег великодржавног пројекта нити чувати нечију ”инфраструктуру” – јер више не би била Црква. Али не може да заборави шта су они најбољи у њеној историји говорили и чинили и да им, по својим моћима, подражава, ријечима и дјелима, у одбрани светиња и свога двијехиљадегодишњег бића. Помиње предсједник да се 90-тих година неко неовлашћено књижио као власник црквене имовине – алудирајући на Митрополију и остале епископије Српске Патријаршије у Црној Гори – те вели да је то отимање вриједне имовине и злочин према Црној Гори. Опет промашај. Предсједник не говори истину по том питању. Како је то Црква могла да отме своју имовину? Ко је жртва тог злочина којег помиње предсједник? Жалосно је то што говори и чини предсједник по овом питању. Уосталом, нисмо баш сви толико кратког памћења. Бјеху ли он и његова партија у то вријеме носиоци истих ових државних овлашћења која и сада имају? У овом говору предсједника још се једна недосљедност примјећује. Након приватизације свега и свачега, па и имовине одузете од Цркве и вјерских заједница послије Другог свјетског рата, чиме је држава признала да није у стању да адекватно газдује својим ресурсима и имовином, планира се национализација – ни мање ни више – него остатака црквене имовине, па и више од тога – њених храмова! Дошли бисмо, а неће Бог дати, у ситуацију да је све приватно власништво у овој секуларној држави осим ”државних” вјерских објеката. Шта ће држави вјерски објекти? Шта ће да ради с њима? Зашто их одузима, ако не планира да их другоме даје? Препозната је намјера предсједника и свих оних који учествују у овој нечасној работи. Та намјера иде изнад њихових идеолошких очева, који су били разумнији по овом питању и нису одузимали вјерске објекте. Сврставају се у још жешће гонитеље Цркве, него што су били они прије њих. Страшна је и недопустива клевета предсједника Ђукановића којом Српску Православну Цркву означава више као политичку, него као вјерску организацију. Он је као невјерник потпуно некомпетентан да то цијени. Српска Православна Црква је уважена и призната међу свим Православним Црквама и важан је дио породице васељенске Цркве. То што он то не препознаје ништа не одузима Цркви, али гласовито говори о предсједниковом новом односу према слободи Цркве. Неистинита је, такође, тврдња да организација Православне Цркве прати државну организацију и да је све супротно томе противно канонском праву. Узмимо само оне помјесне Цркве које су прве у поретку Православних Цркви: Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Московска Патријаршија – ниједна од њих се не распростире на територији једне државе! Не постоји ли као призната Српска Православна Црква и у државама насталим од бивше Југославије и широм Европе, Америке и Аустралије? Свака има своју историјску јурисдикцију на више држава. Предсједник је или подлегао незнању оних који га о овоме савјетују (који су, изгледа, обољели од гадне болести нацизма или брозоморе) или свјесно обмањује јавност. Шта год да је – савјетујемо му да се, оптужујући Цркву за политику не бави стварањем Цркава у Црној Гори. Предсједник би морао да чује глас Цркве и народа Божијег и да повуче Предлог закона и заложи се, да се, у име јединства наших предака, који су се заједнички борили за слободу и будућност Црне Горе, представници државних власти, Цркве и других вјерских заједница, у истинском дијалогу договоре о законском акту, који ће бити на корист свих црногорских грађана без разлике. Молимо се за Црну Гору и за напредак свих њених грађана без разлике и желимо Предсједнику и свима онима који га у овоме подржавају – да одустану од својих пљачкашких наума и не спроводе насиље према Цркви и вјери уопште, него да се врате богољубљу и братољубљу. Из Митрополије црногорско-приморске
  23. ПОДГОРИЦА/ЦЕТИЊЕ, 13. маја (Светигора прес) – У Подгорици је данас представљена нова монографија из популарне «Светигорине» едиције «Светитељи» «Свети Василије Острошки Чудотворац и исцјелитељ». Проф. др Слободан Томовић говорио је о есхатолошкој, оностраној димензији књиге. «Због те димензије мислим да ће ова монографија наићи на одзив у душама људи који имају вишак склоности и потребе за духовним животом. Мислим да ће она, својим дејствима и својим учинком, бити повод да се култ Светог Василија још више развије, да се многе нове богомоље подигну у његову част», рекао је он. Академик Зоран Лакић је истакао значај чињенице да су приређивачи књиге објаснили вријеме и околности у којима је живио Светитељ. «Црна Гора 17. вијека имала је, ма шта ми мислили, причали и писали о њој, деведесет села са укупно 3524 куће и 8027 људи под оружјем, од којих је око 800 са кубурама, док су остали користили сабље, штитове и копља. Сви живе по правилима српске православне вјере, каже Маријан Болица. Ово истичем стога што се данас у неким квазиисторијским студијама жели представити данашња Црна Гора као Црна Гора тога времена», подвукао је академик Лакић. Ова књига, по ријечима ректора Цетињске богословије протојереја Гојка Перовића, нема амбицију да исцрпи сву тајну острошког чуда, али има намјеру да прикаже актуелност Светог Василија Острошког. «Та актуелност је приказана, технички гледано, кроз чињеницу да, осим што имамо подсјећања на текст житија Светог Василија, имамо историографске осврте, ријечи људи који припадају бранши историје умјетности, савремене књижевне текстове о личности Светог Василија… Највредније су, свакако, свједочанства људи, непоновљива и лична свједочанства о сусрету са Светињом», сматра отац Гојко Перовић «Када је у питању актуелност Светог Василија у нашем времену, а то је основни мотив издавача да приближи актуелност Светог Василија савременом човјеку, у књизи је о томе много речено – од мудре ријечи књижевника да је једина ријека која узводно тече ријека поклоника која иде к ћивоту Светог Василија Острошког», закључио је он. На промоцији монографије говорио је и презвитер Предраг Шћепановић, директор Радио-Светигоре. Луксузна монографија о Светом Василију Острошком појавила се из штампе уочи празника Острошког Чудотворца у тиражу од 100 000 примјерака и може се набавити на свим киосцима по цијени од 4,5 евра.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...