Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1023 results

  1. У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије био је гост емисије "У средишту пажње" на Радио-Београду1. Звучни запис емисије „До сад није било владара да каже да оно што је црквено постаје државно, нити је данас у Европи ико написао закон сличан овом". Тако свакога дана, већ два месеца упозорава Митрополија црногорско-приморска на спорни Закон о слободи вероисповести. Дијалог са Владом Црне Горе је кренуо, али и застао. Чека се састанак на експертском нивоу. У међувремену, мирне и достојанствене литије широм Црне Горе иду својим током... Разговор водила Наташа Аћимовић. Извор: РТС
  3. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је коментаришући предлог председника Александра Вучића, да ће Србија помоћи да се плати порески дуг који власти Црне Горе траже од Српске Православне Цркве у Црној Гори, да је од срца захвалан председнику Србије, али да га моли да сваки динар који Србија може да одвоји оде на Косово и Метохију. Он је у за Радио Београд 1 рекао да су приче о томе да Српска Православна Црква не плаћа порез „морбидне лажи“, које неће имати успеха. „Хвала нашем добром председнику Србије, ја бих њега молио то што има, да да неком, да до последњег динара да за Косово“, рекао је Митрополит Амфилохије. Како је додао, није случајно што се на литијама бране светиње и уједно певају песме о Косову. „Овај народ је органски битно везан јер зна да је Косово наше вековно огњиште, и Србије и Црне Горе и свега нашег народа и треба Косово сачувати, бранити, рекао Његово високопреосвештенство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије предводио је вечерас крсни вход улицама Рисна након молебна Пресветој Богородици који је служен у рисанској цркви Светих апостола Петра и Павла. Благосиљајући велики број сабраних вјерника, међу којима је било пуно дјеце, Митрополит Амфилохије је поручио да ми свједочимо слободу којом смо обдарени од Господа ходећи у литијама црногорским градовима. ,,Ми свједочимо Нови завјет, хранећи се Тијелом и крвљу Господњом, хранећи се Његовом љубављу и учећи се на Његовој љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је подсјетио да јер Косовски завјет израстао из Новог, Христовог завјета. „Жртвовање себе за ближње своје, за светиње Божје – то је оно ради чега је цар Лазар себе жртвовао, и сви они кроз вјекове који су се иопредјељивали за оно што је вјечно, што је непролазно, за разлику од оних који се клањају мртвим, пролазним, ништавним стварима, који проглашавају лаж и безакоње за закон. Нажалост, и ми смо то дочекали овдје у Црној Гори да је безакоње проглашено за закон, и то у име народа“, рекао је Митрополит Амфилохије. Упитао је који је тај народ који гласа за некога који безакоње проглашава за закон. „Ја вјерујем докле се не скине то безакоње да нећете наћи ни једног ни Бокеља, ни Црногорца ни Брђанина који ће гласати за тако безакоње и за оне који тако безакоње отимања светиња устоличују први пут у историји Црне Горе. У Бога се надам да међу вама Бокељима неће бити оних који ће гласати за то безакоње и за оне који подржавају то безакоње, без обзира ко они били“, поручио је Владика Амфилохије. Поручио је да се власт бира да би држала закон, да био доносила праве и истинске законе. „И да чува народну душу, да његује у народу заједништво и љубав. Не да дијели народ, да га завађа. Да оно што ради, ради на братољубљу и богољубљу, а не на братомржњи и богомржњи“, рекао је он. Казао је да су духовни потомци оних који су градили будућност на братомржњи и богомржњи све што је тада саграђено разорили и опљачкали. „И сада је још преостало да цркве Божије заузму и опљачкају. Црква Божија је светиња Божја, она је за спасење свију и призив Божји свима да се врате себи, да се врате истини Божјој, правди Божјој, љубави Божјој, нади вјечној, да се врате вјечном достојанству. Да не жртвују себе и друге, да не жртвују дјецу своју ономе што је ништавно, пролазно и смртно, да се не клањају (с опроштењем!) дебелом цријеву, него да се клањају Богу живоме и истинитоме“, нагласио је Владика. Нагласио је да су молитвени входови у Црној Гори исцјељење од мржњи, диоба и подјела, од свега што је тровало наш народ. „Зато је неопхопдно да овако ходимо за Богом као Путем, Истином и Животом“, закључио је Митрополит Амфилохије .У велику рисанску литију претходно су се слиле литије вјерног народа које су стигле из Леденице, Драгошевог села, Ораховца, Костањице и Мориња. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је одликовао чланове гупе „Београдски синдикат“ Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца за надахнуте пјесме, ревност и бригу за мајку Цркву и састрадалну љубав, посвједочену кроз пјесме „Догодине у Призрену“ и „Свиће зора“, посвећене одбрани светиња у Црној Гори и Косову и Метохији. Како су три члана групе Феђа Димовић, Блажо Вујовић и Бошко Ћирковић враћени са граничног прелаза Добраково и подгоричког аеродрома, због, како су навели, националне безбједности, грамату и орден је у манастиру Михољска Превлака код Тивта, у име групе примио Александар Протић – једини члан који је успио да уђе у Црну Гору. „Београдски синдикат“ је требало вечерас да учествује на литији у подгоричком насељу Стари аеродром и након тога наступи испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Уручујући награду, Високопреосвећени је казао да је у Црној Гори васкрсао народ и да је кроз његово буђење и наша Црква на овим просторима постала један од најзначајнијих духовних центара не само нашег народа, него свеукупне Европе и свијета. „Ово што се догађа ових дана, ови молебни и благословене литије то је нешто јединствено што се данас догађа у свијету. Народ масовно излази на молитву Господу, Пресветој Богородици у знаку братске љубави и слободе. Одавно је требало и чекало се да се народ Црне Горе пробуди и да задобије слободу и ослободи се од страха“, казао је владика Амфилохије и објаснио да је све што се догађало код нас последњих година било у знаку страха, нарочито од 1945. године. По његовим ријечима први пут послије толико времена дух који његује Црква Христова, дух љубави и заједништва, братске слоге и слободе, и страха само пред Богом, а не пред моћницима овога свијета, се пробудио и „то је велики Божији дар“. Подсјетио је да је члановима групе „Београдски синдикат“ који су требали данас да наступе у Подгорици, забрањен улазак у Црну Гору, истичући да је јадна држава и Црна Гора ако се плаши од пјесника: „Црна Гора која је огњиште великих пјесника и светаца Божијих, Великога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, та Црна Гора се уплашила од пјесника. Зато је забранила и долазак највећем пјеснику послије Његоша у Црној Гори, Матији Бећковићу. Он је опасан по својим пјесмама. Нико тако није написао величанствене пјесме о Црној Гори као Матија Бећковић, јесте изразио и тугу своју због Црне Горе која је била и која нестаје. То је тачно, то је чињеница, али све што је написао је истина.“ Говорећи о томе да је Бећковић писао на ровачко-морачком дијалекту, владика је казао да је сада црногорски дијалекат проглашен за језик. По његовом мишљењу „ваљда је страх за тај језик измишљен, који је сада завладао у Црној Гори, разлог да се плаше пјесника“. Истакао је да су ови који забрањују пјесницима улазак у Црну Гору потомци оних који су срушили Цркву Светога Петра Цетињскога на Ловћену, оскрнавили мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца и ухапсили га. Обурдавајући цркву са Ловћена обурдали су Црну Гору, оцијенио је Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и додао да Црна Гора не може нестати јер је она саграђена на богољубљу и братољубљу: „Сви који су у Црној Гори кроз вјекове ходили светим путем Божијим су усправљали овај народ и данас из те усправљености народ је кренуо да прославља име Божије улицама у миру и љубави, радости и братској слози и слободи.Тако су и ови млади људи из Београдског синдиката кроз те своје пјесме пјевали веома опасну пјесму за Црну Гору, која није ништа друго него поновљени тестамент и химна краља и господара Црне Горе Николе Првог Петровића.“ Захваљујући се на награди Александар Протић је казао да му је драго што је данас са браћом у Црној Гори, и уједно изразио жаљење због одсутности осталих чланова групе, истичући да свима њима „све ово што се дешава последњих дана у Црној Гори даје велику вјеру и наду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 22. фебруара, на Задушнице, са свештенством Свету заупокојену службу у Цетињском манастиру уз молитвено учешће вјерног народа. Високопреосвећени је у литургијској бесједи казао да је у ријечи Господњој: Небо и земља ће проћи, али ријечи Моје неће проћи велика и света истина да је све у овом свијету пролазно јер је створено из ничега, и као такво опстаје и постоји благодарећи стваралачкој ријечи Божјој: И рече Бог и би. „Само ријеч Божја којом је Бог све створио и коју је уградио у Своју свеукупну творевину, и Дух Свети којим дише све што дише, је оно што је присутно у дубинама свеукупне творевине и што вјечно постоји. И само тиме оно што је пролазно, што је створено, задобија, ако то заслужи, живот вјечни и непролазни.“ Ријеч Божја, вјечни логос Божији јесте Друго лице Пресвете Тројице коју исповједамо исповједајући Симбол вјере, поучио је сабране владика Амфилохије и појаснио да је ријеч Божја присутна у нама, примила нашу људску природу и преко ње смо као бића пролазна и ништавна, постали вјечни и непролазни, бесмртни. И та ријеч којом се земаљско царство преображава у вјечно и непролазно царство је управо она која нас је призвала да се покајемо, примамо у себе ту силу божанску како би за добили Царство небеско, које је међу нама и у нама. „То је оно на чему почива све што постоји и чиме опстаје у вјечности све оно што је привремено створено. Зато памтећи све то, научивши ту ријеч Божију од самога Господа, живећи Његовим присуством и дејством Његовог Духа Светога, Црква Божија све памти, ништа не заборавља. И то јесте смисао задушница. Молимо се за душе свих оних који су од памтивјека живјели и родили се овдје на земљи, који су се упокојили, али који благодарећи тој вјечној ријечи задобијају вјечни и непролазни живот.“ Нагласио је да је памћење Цркве Христове заправо Божије памћење и пошто је Бог свезнајући, тако и Црква задобија то Његово свезнање и не заборавља ни једну душу. Задушнице су дан када се појављује то Божије памћења и сјећање на сва људска бића, на све наше претке и савременике који су се упокојили. „Црква их памти и сјећа их се. Моли се Господу за њих, да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, тамо гдје сија свјетлост лица Његовога, да их обасја вјечном Својом свјетлошћу. Да подари и тијелима њиховим живот вјечни и бесмртни“, бесједио је Архиепископ цетињски и додао да зато у Симболу вјере исповиједамо и васкрсење мртвих, васкрсење људских тијела. Објаснио је да су људске душе у њедрима Божјим и живе у вјечности, али да ће опет доћи то сједињење између људске душе и људскога тијела у вјечном Царству Божијем. „Наравно они који овдје живе том речју Божјом и надахњују се Духом Светим, испуњавају оно што је заповиједио Господ Својим ријечима, живе по Његовом закону, они се удостојавају већ овдје да задобију тај дар вјечнога и непролазнога живота – Духа Светога животворнога.“ Митрополит Амфилохије је казао да Црква никога не заборавља и да се свега сјећа, нарочито на ове празнике свете Задушнице које су увијек или у почетку Божићног или Васкршњег поста, пред сјећање на Христово васкрсење кроз наду да ће кроз Христово васкрсење, васкрснути у вјечности сви они који су овдје на земљи живјели. „Чудесна је та вјера наше Цркве Божије, чудесно је то што нам Бог дарује кроз Свету цркву Божију, чудесно је и то свето памћење свете Задушнице, којима се сјећамо свих оних који су се упокојили у страху Божјем у љубави и у истини Божијој, и које је Бог примио у Свој вјечни загрљај, у своје вјечно и непролазно Царство“, казао је на крају јеванђељске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове. Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити. Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти: – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве. * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији? – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен. * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести? – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво. * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду? – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница. * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио? – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице. * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара? – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема. *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима? – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Пљевљаци су вечерас имали посебну радост и благослов да њихов молитвени ход за одбрану светиња Божијих, иначе најбројнији до сада, предводе двојица архијереја – Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством. Претходно је служен молебан у цркви Свете Петке. Владика Атанасије у свом обраћању сабранима заблагодарио Митрополиту Амфилохију на благослову, посјети, љубави и молитвама. Митрополит Амфилохије је казао да је донио благослове Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога и Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светог Симеона Мироточивог који је рођен у Подгорици, 42 Мученика момишићка који су 1688. године заклани за име Христово. „Црква је на распећу од времена Христовог. Није ли сам Господ рекао: Ако Мене гонише и вас ће гонити. И тако се наставља кроз вјекове гоњење Христа, прогоњење вјере Његове и имена Божијега.“ Позвао је Пљевљаке да се „помоле за оне који доносе робовске законе да их Бог ослободи и да им врати вјеру“. „У 21 вијеку се налазе наследници проклетога цара Дукљанина који хоће да одузимају храмове. То се догађа у Црној Гори, једином мјесту у Европи у данашње вријеме .Они би хтјели да ова сад Црна Гора буде она из Брозовог Јајца рођена, како је ја зовем филџан-авнојевска, а хоће онакав однос према Цркви какав је имао крштени краљ Никола и каква је била Црна Гора у вријеме краљевине. Ако хоће тако, нека врате и краља, јер је ова Црква била државна вјера. Нека врате да буде државна вјера, ако хоће да буде онако како је било за вријеме краља Николе“, поручио је Владика Амфилохије. Додао је да би сваки разуман владар послушао глас народа и поништио безбожни закон, и његове одредбе које су безбожне, антиправне и антицрквене. „Тако би урадио сваки разумни владар и предсједник у Европи и широм свијета. Надамо се да ће тако учинити и ови наши који су обољели од опаке болести зване брозомора. Од оне болести која је овдје убила 11 свјештеника, а убила је 120 свештеника Митрополије црногорско приморске Српске цркве и Митрополита Јоаникија Липовца. Сада се из тог братоубилачког и богоубилачког духа рађају ови закони и ова група људи која мисли да на такав начин, на том безакоњу гради будућност Црне Горе. Ја се у Бога надам да ће они чути глас овог народа. Већ је Европа чула, од Европског савјета добијамо поруке много другачије него што то ови приказују овдје. Ми се надамо да ће и они да се уразуме, ако мисле да остану записани као људи часни и честити у историји Црне Горе, попут предходника њихових који су владали Црном Гором“, рекао је Митрополит Амфилохије. Он је позвао Пљевљаке да подигну споменик Патријарху Варнави Росићу, који је рођен у Пљевљима. „Ко је заслужнији од Пљевљака, ако не Патријарх Варнава, да му се подигне споменик“, рекао је Митрополит Амфилохије. Истакао је да су литије чудо Божије које украшава Црну Гору и Европу. „Трајаће дуго ове литије, јер овај вход је Христов вход. Христове су ово литије, литије Божије љубави, доброте и мудрости, које призивају на правду све који у неправди живе и доносе овакве неправедне и лажне законе“, рекао је, између осталог Митрополит Амфилохије. Рекао је да Црква у Црној Гори добија поздраве из читавог свијета – из Цариграда, Јерусалима, од московског Патријарха, од имама Хусеина, познатог теолога исламског, који је позвао све муслимане Балкана да буду на страни православних хришћана који бране своји светиње. „Осјетио је овај знаменити учитељ ислама да овдје није само борба против хришћанских светиња него и борба против исламских светиња, иако су ови наши склопили уговор са нашим муслиманима да би их преварили. Јер, ако се овај закон доноси на нивоу Црне Горе, он важи не само за православне него важи и за све вјере. Они су склопили да би њих обманули, јер сјутра овај закон је изнад уговора који се склапају. Зато је овај знаменити исламски теолог осјетио то и послао је поздрав“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да ће Свети архијерејски синод Српске православне цркве одузети орден Светог Саве министру одбране Предрагу Бошковићу. „Ја пред вама изјављујем, а то ће морати и Синод, да се одузима орден Светог Саве Бошковићу, па нека се кити чим хоће. Не може се китити орденом Светог Саве, пљујући на Светог Саву и на светиње, и тјерајући војнике да они морају да се понашају по његовим неким заповијестима“, рекао је Митрополит Амфилохије. На задовољство сабраног народа, Митрополит Амфилохије је на крају сабрања запјевао и уз струне гусала. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије допутовао је у Пљевља гдје ће вечерас у Цркви Свете Петке служити Молебан Преветој Богородици за спас светиња и предводити литију градским улицама. Митрополита је у Манастиру Свете Тројице дочекао Његово преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и вјерним народом. Пожељевши добродошлицу Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, владика Атанасије му је заблагодарио на благослову, посјети, љубави и молитвама: „Молимо вас да наставите да се молите за нас и да нам чешће долазите“, казао је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Митрополит волокомалски Иларион, председник Одељења за споље црквене везе Московске патријаршије, изјавио је вечерас да ће Руска православна црква (РПЦ) увек бити уз Српску православну цркву (СПЦ) у „племенитој, светој борби” коју води у Црној Гори. „Власти су се окренуле против свог народа и народ је изашао на улице”, рекао је митрополит Иларион, на промоцији његове књиге „У шта верују православни хришћани”, одржаној у крипти храма Светог Саве, на Врачару. Он је рекао да СПЦ данас пролази период тешких искушења у Црној Гори и да се ту понавља оно што се дешавало у Украјини. „Тадашњи председник одлучио је да створи нову Цркву, он је умислио да може лично да створи Цркву, нову Цркву, независну од Руске православне цркве (РПЦ), и да ће му то помоћи у предизборној трци. У тој трци је претрпео жесток пораз алии је својом делатношћу нанео велику штету Цркви”, рекао је митрополит Иралион, говорећи о збивањима у Украјини. Он је навео да се нешто слично дешава у Црној Гори, где је власт „усвојила дискриминаторски” закон који јој омоугћава да богомоље „одузме од законите Цркве и да их да било коме”. „Али хиљаде, дестине хиљада, људи из градова и села изашли су на улице да подрже своју Цркву”, рекао је митрополит Иларион. Он је пожелео да се што пре „заврши овај тешки налет искушења који је захватио православне Цркве у различитим земљама”. Према његовим речима, „прво су та искушења почела на канонском подручју РПЦ а сада су прешла на канонско подручје СПЦ”. Он је рекао да „светски властодршци покушавају да управљају Црквама и да стварају Цркве по свом нахођењу”, али је, како је додао, само Бог њен творац а њен чувар црквени народ, који је сада изашао на улице у Црној Гори, преноси Бета. Извор: Политика
  12. Храм Светог Саве на Врачару известио је о посети Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева), викара Патријарха све Русије Кирила и председника Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. У пратњи викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и академика Николаја Мухина, Митрополит Иларион је разгледао радове на мозаику и ближе се упознао са током радова на уређењу Храма Светог Саве, у којем учествују уметници из Русије, уз свесрдну помоћ Руске Православне Цркве, Председника и Владе Руске федерације - речју, целокупног руског народа. У свом каснијем обраћању 17. фебруара 2020. у крипти Храма, током представљања његове књиге, Митрополит Иларион је истакао да, увек када је у прилици, жели изблиза да се упозна са радовима на уређењу храмова, јер је тада могуће сагледати сву истанчаност и размере уметничког рада који се касније утопи у целокупни простор. Храм Светог Саве у извештају је навео: "Наш драги гост није крио одушевљење и радост што се унутрашње украшавање и уређење Храма Светог Саве спроводи одлучно и са завидном динамиком радова". Извор: Радио Слово љубве
  13. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду, Митрополит др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, у уторак, 18. фебруара 2020 године, одржао је предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Уваженог госта митрополита Илариона поздравио је и најавио декан Православног богословског факултета јереј проф. др Зоран Ранковић. „Навикли смо да идемо на богослужења, а нисмо навикли да размишљамо о смислу богослужења. При томе је богослужење права ризница богословља. У богослужбеним песмама је сва наука хришћанска и сво утешење“, рекао је митрополит Иларион. Он је истакао да је наше богослужење настало веома рано и да је оно представљало једину могућност теолошког учења: „чак и Свето писмо су рани хришћани слушали у Цркви и чули су тумачење у свештеничкој проповеди. Тако је богослужење било једина богословска школа које су похађали сви верници. И наравно овај карактер је богослужење задржало и данас.“ У свом излагању митрополит Иларион се осврнуо и на питање коришћења црквенословенског језика у богослужењу закључујући да питање превођења није само питање начина и технике превођења, већ је оно и питање разумевања самог преведеног текста: „богослужбени текстови су написани у древности за људе који су на сасвим другачији начин разумевали Свето писмо и живот“. Због тога, чак и када би превели богослужење на савремени говорни језик, многи делови би остали неразумљиви, закључује митрополит Иларион. Предавању митрополита Илариона присусвовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Г. Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), представници Ректората Београдског универзитета, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, професори и студенти ПБФ и многобројни верни народ. УСКОРО ОПШИРНИЈЕ... Извор: Радио Слово љубве
  15. Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету. Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“. У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана. Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести. Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима. Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит. Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних, навео је Високопреосвећени. На питање да ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима, истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени. Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних. Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Свети Симеон Мироточиви је један од највољенијих и најпоштованијих светих СПЦ и ове године ће радосно бити прослављен у Црној Гори посебно из разлога што се богослужити Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије са пратњом из Украјинске Православне Цркве. Блажењејши и још четири архијереја саслуживаће на Литургији 29. фебруара у главном граду Црне Горе – Подгорици, у цркви Васкрсења Христовог. Сједињени у својој православној вери, архијереји, свештенство и верници Украјине и Црне Горе сада су сједињени и у својим заједничким патњама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 17. фебруара 2020. године у Београд. Високог госта из сестринске Руске Православне Цркве на београдском аеродрому „Никола Тесла“ дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и др Марко Николић, заменик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Како смо најавили, митрополит Иларион ће 17. фебруара с почетком у 17 часова у крипти храма Светога Саве на Врачару учествовати у приказу његовог ауторског дела „У шта верују православни хришћани“ у преводу на српски језик, док ће 18. фебруара у 12 часова одржати научно предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“ на Православном Богословског факутету Универзитета у Беоргаду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Никшићани у никад већем броју вечерас су учествовали у молебану и литији за одбрану православних светиња коју су предводили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ Каракаса и Јужне Америке Руске заграничне цркве г. Јован. Према појединим процјенама, у литији је учествовало преко педесет хиљада вјерника. Раније данас многи од њих су дошли у молитвеном входу из манастира Острога и из Голије. На централном градском тргу десетинама хиљада учесника овог молитвеног сабрања обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је глас народа глас Божији и да се управо тај народ сабира ових дана у Црној Гори. „Огањ вјере, огањ љубави, огањ правде, правдољубља се распламсао, пепео се размакао и ево огањ Божије вјере и народ Божији је заблистао у Црној Гори. Прошао сам овај свијет, оваквог народа нећете наћи ни на сјеверу, ни на југу, ни на истоку, ни на западу. Овај народ који не да светиње, чува образ, душу и постаје истински Божији народ који се темељи на стеги Светог Петра Цетињског, на његовом закону“, казао је Владика Амфилохије. Намјесто, казао је Митрополит црногорско-приморски, да се вратимо законима Светог Петра, законику књаза Данила, Богишићевом законику који је правио нормалну разлику између имовине црквене и државне и краљевске породице, данас се доносе закони који су наставак отимања имовине. „Овај закон који је сад донијет је закон који се родио из братоубилаштва и богоубилаштва. Велики је Божији дар да се пробудио народ који није изгубио душу, образ и осјећање за светињу. Народ Божији кад проговори, то је ријеч истине и правде. Било би много значајно да закони који су донесе на духу братоубилаштва и богоубилаштва , што прије буду уклоњени“, рекао је Митрополит Амфилохије. Казао је да многи људи, који су гласали за оне који доносе законе, не би гласали за њих да су знали да ће доносити овакве законе. „Они би требали да виде овај народ. Ако су народна власт, морала би та власт да чује глас народа. Надамо се да ће и ови који су доносили безакони закон, да ће тај закон уклонити да спасу образ Црне Горе, Владе Црне Горе, образ предсједника Црне Горе, образ ове државе. Образ Црне Горе је битнији од свега“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака. Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним. „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он. Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим. „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом. „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика. Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом. „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка
  22. “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка View full Странице
  23. Ако ваљано разумем, спасење се највећма постиже кроз подвижништво, трезвоумље и молитву Исусову. Па ипак, дозволите ми једно питање. Ја га, наравно, не упућујем зато што се са њим слажем, већ као израз многих примедби које су уперене против Исусове молитве: Често чујемо опаску да је „Исусова молитва“, заједно са начином на који се упражњава, заправо врста „хришћанске јоге“, па се, надаље, повезује са обрасцима других источњачких религија. Шта нам можете рећи у вези са таквим ставом? – Чини ми се да они који овако говоре испољавају потпуно непознавање живота наше Цркве у благодати, јер ми божанску благодат захватамо кроз Исусову молитву. Они је нису искусили и зато не знају њену бит, те не би уопште требало да оптужују оне који чувају то искуство. Они чак богохуле против светих отаца. Наиме, многи од светих отаца су се борили за молитву Исусову, снажно истичући њену вредност. Шта дакле? Зар су пали у прелест? Да ли је свети Григорије Палама пао будући умрежен самообманом? Такви, штавише, не познају Свето Писмо. Слепац је завапио следећим речима: „Сине Давидов, помилуј ме“ – и тиме је повратио вид. И губавци су тако закукали, па су ослобођени од губе (Лк.4,27). Молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, саткана је из два основна саставка: из догматског (у смислу исповедања божанскости Христа), и из молитвеног (у смислу молитвеног искања нашег спасења). То ће рећи, исповедање вере у Христа повезано је са нашом неспособношћу да се спасемо сопственим напорима. Тиме је срочено све. Свеукупно војевање хришћанина заснивају поменута два упоришта: вера у Христа и свест о властитом греху. Према томе, „молитва Исусова“ у неколико речи изражава свеукупни труд верујућих те сажима цело догматско учење наше Православне Цркве. Ову двоструку спознају добијамо кроз Исусову молитву. Свети Максим Исповедник наглашава да страст гордости извире из једног двоструког незнања: незнања о божанској моћи и незнања о људској немоћи. А ово двогубо незнање ствара „смућени ум“. Према томе, човек незнања живи као горд, док, супротно томе, човек двоструког знања живи као смирен. Он познаје своју сопствену немоћ и силу Христову. Стога кроз Исусову молитву признајемо и исповедамо силу Христову (Господе Исусе Христе, Сине Божији) као и нашу сопствену слабост (помилуј ме грешног). Тим путем досежемо блажено стање смирења. Где има смирења ту има и благодати Христове, а ова благодат јесте Царство Божије. Можеш ли сада да сагледаш вредност Исусове молитве? Можеш ли да увидиш да њеном силом долазимо до Царства Божијег? Ја знам, оче, да је један од услова ваљаног исповедања православног учења тај да никада не одвајамо Христа од осталих личности Пресвете Тројице. Из тог разлога ми често призивамо и величамо свецелу Свету Тројицу у молитвама које свештеник произноси наглас, као и у објашњавајућим завршецима молитава током божанствене литургије: „Јер, Теби припада свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова…“, или: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“ и друго. Питам се да ли „Исусова молитва“, која се односи само на другу Личност Пресвете Тројице, одступа од православног учења. Свакако да не одступа. Ево, појаснићу ту недоумицу. Иако ту молитву називамо „Исусовом молитвом“, ипак је сасвим заснована на тријадолошком темељу. Уосталом, Христос, као „један од Свете Тројице“, никад не постоји без Оца и Духа Светог, творећи, са осталим Личностима, „Тројицу једносуш(т)ну и нераздељиву“. Христологија је чврсто повезана са тријадологијом. Али, допусти да се вратим питању о „Исусовој молитви“. Наш небески Отац је посредством анђела наредио Јосифу да Христа назове Исусом: …и надени му име Исус… (Мт.1,21). Јосиф је, слушајући Оца, Сину Дјеве дао име Исус. Штавише, сагласно Духу Светом који је просветио апостола Павла: …нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (l.Kop.12,3). Према томе, изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, ми признајемо Оца, послушно Му одајући хвалу. Штавише, такође чувствујемо енергије заједничарења са Духом Светим. Оци који су просвећени Духом Светим увек су преносили увид да „Отац кроз Сина у Светом Духу твори све што јесте“. Свецела Тројица је створила свет и начинила човека и, опет, свецела Света Тројица обнавља човека и свет. „Беше Оцу веома угодно што Слово постаде тело“. А „постало је тело“ Духом Светим. То ће рећи, оваплоћење Христа је омогућено „благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог“. Из тих разлога велимо да је спасење човека и задобијање божанских дарова заједничко дело Свете Тројице. Споменућу два нарочито узорна учења светих отаца. Свети Симеон Нови Богослов бележи да је Син и Слово Божије двер спасења, сходно Његовој објави: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн.10,9). Ако је Христос двер, онда је Отац дом. У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). Стога Оцу прилазимо кроз Христа. Међутим, да бисмо отшкринули двери (Христа) потребан је кључ, а то је, заправо, Дух Свети. Отац је послао Свога Сина у свет, Син и Слово Божије открива Оца, а Дух Свети – који од Оца исходи и шаље се кроз Сина, обликује Христа у нашим срцима. Дакле, ми спознајемо Оца „кроз Сина у Духу Светом“. Свети Максим Исповедник у својим списима такође беседи о мистичким оваплоћењима Слова. Као што су речи Закона и пророка, пише он, биле предназначења присуства Слова у плоти, тако је Син и Слово Божије, поставши оваплоћен, постао предназначитељ „сопственог духовног присуства“ – „упућујући душе кроз Своје сопствене речи како би постале кадре да прихвате Његово божанско присуство“. Другим речима, Христос мора да се оваплоти у нашем унутарју јер, у противном, нећемо моћи да сагледавамо Његову славу на небесима. Оваплоћење Христа унутар нас, међутим, савршава се благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог. Можеш ли, сада, да схватиш како се пројављује заједничко дејство Свете Тројице, и како ми признајемо и исповедамо велику тајну коју је Господ открио кроз Своје оваплоћење? Зато онај који одбацује и не признаје Исусову молитву прави велику грешку. Он не слуша Оца и не прихвата просвећење Духа Светог. Дакле, он не учествује у истинској заједници са Христом. Он би, чак, требало да се упита да ли је прави хришћанин. – Оче љубљени, волео бих да наставите Ваше рашчлањавање оног питања које сам Вам малочас поставио, наиме, о разликама између Исусове молитве и јоге. Упутите ме у надмоћност те молитве над поступцима других источњачких религија. Уверен сам да Вам Ваш опит даје покрића за тако нешто. – Ствар је, оче, уистину крупна и тешка, много тога би се могло истаћи тим поводом. Нешто од тога је чак изашло на видело у ономе што смо малопре разматрали. Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и који њоме управља љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу“. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, грех пада. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“. Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личнос(т)ног Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном БогуСлову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи моји ако mвopume што вам ја заповедам (Јн.15,14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом. Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности. Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“ будући да смо и сами личности. Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног. Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћепа и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“. Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом. Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост. Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методима и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати. – Од свег срца хвала, оче свети, за ове светлозарне упуте. Они су још од већег значаја када знамо да их казујете Ви који сте их заслужили кроз искуство. Дозволите ми, сада, још један упит. Да ли се прочишћење и спасење, то ће рећи, обожење, задобија једино кроз „Исусову молитву“ – речима „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“? Да ли су и друге молитве учинковите? Да ли и оне помажу? – Свака молитва похрањује страховиту силу. Па то је вапај саме душе. Божанска помоћ низлази сходно вери и ревности. Ми најчешће прибегавамо богослужбеним и личним молитвама. Исусова молитва је од непроцењивог значаја пошто, како вели свети Исаак Сирин, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велике тајне које „ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково не дођоше“. Другим речима, Исусова молитва је кадра да ум дуже држи прибраним. Она му уједно омогућава да се моли без маштарења. Тада постаје „безбојан“, „безобличан“, „безизгледан“ те у кратком маху прима много благодати. Исусова молитва прискрбљује много благодати, чак више и од псалмопојања, зато што је присно скопчана са смирењем и нашом свешћу о греху. Тако проповедају оци. Свети Григорије Синаит, дакако, тврди да је псалмопојање достојно делатника (практичара), оних који почињу, док Исусову молитву заслужују они који су окусили божанску благодат, дакле, тиховатељи. „Ти, пак, немој много да певаш, јер и ту има узнемирења…Дуготрајно певање приличи делатним подвижницима који се се баве читањем и који се труде, а не безмолвницима који се у срцу једино моле Богу и избегавају помисли… Онај, пак, ко је окусио благодат треба, сагласно оцима, умерено да пева углавном се бавећи молитвом. Када га ухвати униније, нека пева или чита делатељне поуке отаца“. – Видиш, оче, – настави старац, приликом псалмопојања често долази до смућења, будући да у срце појца улазе себичност и гордост. То се дешава због надимајуће свести о сопственом милозвучном гласу, а њу подстиче дивљење оних који су очарани појањем. Међутим, тих спољашњих чинилаца нема када верујући у својој келији сриче: „Господе, помилуј ме“. Ту је такав подстицај гордељивости предупређен. То је још један од разлога зашто тиховатељи чешће прибегавају тој врсти молитве, коју су завештали свети оци. Они је не напуштају ни за време бденија или пак вечерњих служби, када је изговарају уз помоћ бројанице. – Али, упитах, Исусова молитва је прилично згуснута, веома кратка. Како се, онда, ум може привезати за њу? – Ум се, заправо, боље задржава на кратким фразама. Али, одмах ваља знати, Исусова молитва поседује огромну дубину која није лако уочљива ако прилазимо на спољашњи начин. Ум поседује својство да увећава љубав и жудњу према ониме на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже: „Ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен: он, затим, усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне“. Уосталом, исто је и са (са)знањем. Нешто што је испрва изгледало просто, често може да израсте у предмет дуготрајног удубљивања и проучавања. Колико је то још више случај са Исусовом молитвом, са преслатким именом Исусовим! Можете га опитовати целог живота. – Пошто Исусова молитва баштини такву велику моћ, молим Вас, старче, да ме поучите како се она врши. Како је могу упражњавати? Знам да сам близу тога да изневерим Ваше стрпљење, будући да сам потпуно невешт у питањима о којима је реч. Па ипак, много ћете ми помоћи уколико се одважите на даљу поуку. – Исусова молитва је највећа наука, оче драги. Она се не може утанчано описати, нити се може одредити. Јер, у противном случају, постоји опасност да се погрешно разуме или никако не схвати од стране оних који немају макар мајушан опит у њој. Она је, надаље, сасвим стваран подухват. Чак се усуђујем да кажем да је она највиши вид кроз који задобијамо богословље или, пре ће бити, боговиђење. Богословље се порађа и происходи из чисте молитве, оно је њен окрепљујући и благословени плод. Услови у којима ова молитва најбоље успева и у којима може да се окуси њен плод јесу тишина слатке пустиње – која тиме није лишена динамичког садржаја – и ослобођење од страсти. – Старче, ја сам прочитао неке књиге и огледе који се дотичу овог делања преиспуњеног благодаћу: труда умног тиховања, односно, непрекидног призивања Исусовог имена. Желео бих да ми Ви, пошто сте истакли њену вредност, кажете нешто више о тој молитви из Вашег личног искуства ослоњеног на свете оце. Надам се да не питам из радозналости већ из ревносне наде да ћу и сам, колико је могуће, искусити то блажено стање. Молим Вас, немојте се оглушити о моју молбу. из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса: "Вече у пустињи Свете Горе"
  24. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православије.ру
×
×
  • Креирај ново...