Претражи Живе Речи Утехе

Извор: Српска Православна Црква

Поводом крсне славе Богословије 'Светог Петра Дабробосанског у Фочи, Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, у навечерје празника посетио је Богословију и служио празнично вечерје. У беседи на крају вечерња Високопреосвећени г. Митрополит је беседио о Светом Петру Дабробосанском и истакао његов свети и светли пример архипастира, учитеља и просветитеља, али и верног сведока Божјег у овом свету које је запечатио и потврдио својим мученичким страдањем 1941. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит кифирски Јеладске православне цркве Серафим оптужио је Патријарха константинопољског Вартоломеја за изазивање раскола у православљу и позвао га на покајање и престанак провоцирања шизме. Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена « ја сам Хришћанин».

„Шта ће да раде са храмовима у Боки Которској, гдје је Црна Гора, власт задобила, и то колико сам чуо принудно, тек 1945. године? Као независна држава ту власт у Боки је први пут у историји Црна Гора задобила тек 2006. године“, казао је он. Митрополит Амфилохије је додао да је та независност за поштовање, али да није за поштовање то што власт на лажној идеологији темељи однос према Цркви Божјој. „Поново пријете, данас је објављен у „Побједи“ текст, да ће да отимају све храмове православне, и то само православне. Зато што се они називају српским храмовима, хоће да их отимају. И поричу, чак, одлуку Венецијанске комисије у вези тог њиховог безумног нацрта закона, која је објављена још 2015. године“, казао јер Владика. Владика је казао да они и даље инсистирају на том безумљу. „И то инсистирају да одузимају само православне храмове. Да ли је то могуће, ако закон важи за све? Мораће онда да одузимају и римокатоличке цркве и исламске џамије које су подигнуте до 1918. године, а које се налазе на територији данашње Црне Горе“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је сва историја Цркве у знаку Христовог распећа, али и Христовог васкрсења. и поручио да би било добро да Влада Црне Горе престане да гони Цркву Христову. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Безумље је несхватљиво и неприхватљиво инсистирање црногорске власти на доношењу закона који предвиђа отимање Цркви свих храмова у Црној Гори саграђених до 1918. године, казао је Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас у Будви, након Свете архијерејске литургије коју је са свештенством служио у цркви Свете Тројице у Старом граду. „Шта ће да раде са храмовима у Боки Которској, гдје је Црна Гора, власт задобила, и то колико сам чуо принудно, тек 1945. године? Као независна држава ту власт у Боки је први пут у историји Црна Гора задобила тек 2006. године“, казао је он. Митрополит Амфилохије је додао да је та независност за поштовање, али да није за поштовање то што власт на лажној идеологији темељи однос према Цркви Божјој. „Поново пријете, данас је објављен у „Побједи“ текст, да ће да отимају све храмове православне, и то само православне. Зато што се они називају српским храмовима, хоће да их отимају. И поричу, чак, одлуку Венецијанске комисије у вези тог њиховог безумног нацрта закона, која је објављена још 2015. године“, казао јер Владика. Владика је казао да они и даље инсистирају на том безумљу. „И то инсистирају да одузимају само православне храмове. Да ли је то могуће, ако закон важи за све? Мораће онда да одузимају и римокатоличке цркве и исламске џамије које су подигнуте до 1918. године, а које се налазе на територији данашње Црне Горе“, нагласио је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је сва историја Цркве у знаку Христовог распећа, али и Христовог васкрсења. и поручио да би било добро да Влада Црне Горе престане да гони Цркву Христову. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

„Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он. Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића. „Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије. На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви. Након литургије Владика је служио помен упокојеним члановима ове хришћанске заједнице Николи Савичићу, члану Црквеног хора „Свети Евстатије Превлачки“ и дугогодишњем црквењаку Тоду Учуру. У архипастирском слову на крају богослужења. Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Свети Сава на будванској Цитадели имао свој двор. Звучни запис беседе „Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он. Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића. „Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије. На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одељење за информисање и образовање Украјинске православне цркве објављује у преводу са грчког језика интервјуу митрополита Бориспољског и Броварског Антонија грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа, објављен 12. септембра 2018. године. Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохијe је 13. септембa 2018. године присуствовао литургији у Цетињском манастиру, коју је служио протосинђел Исак Симић. По завршетку литургије, монасима, професорима и ђацима Цетињске богословије те сабраном вјерном народу је пренио утиске са устоличења владике Кирила и посјетеЕпархији буеносаиреској и јужно-централноамеричкој. Звучни запис беседе View full Странице

Архиепископ Антоније је посетио Подворје Руске Цркве, манастир Свете Софије у префектури Чиба, где се упознао са музејском изложбом посвећеном оснивачу манастира архиепископу Николају (Сајами). На токијском гробљу Јанака, где је почивало нетљено тело св. Николаја Касатника, Архиепископ је одслужио молебан и произнео заупокојену молитву за овде погребене архипастире – митрополите токијске Сергија (Тихомирова) и Теодосија (Нагасаму), као и за првог епископа Јапанца (Николаја Оно). Архиепископ је посетио Саборну цркву Вазнесења Христовог у Токију, где га је топло поздравио митрополит токијски и свег Јапана Данило. Архиепископ се поклонио светињама, међу којима и честици моштију равноапостолног Николаја Јапанског. Архиепископ Антоније је срдачно поздравио поглавара Аутономне Јапанске Православне Цркве, честитао ну 80-годишњицу и подарио му икону Пресвете Богородице. У наставку је митрополит Данило дао пријем у част руске делегације. Архиепископ Антоније је 8. септембра 2018. одслужио свеноћно бденије у храму благоверног кнеза Александра Невског у Подворју Руске Цркве у Токију. Овом приликом је верницима пренео благослов патријарха Кирила, који је на десет година обавио велико освећење овога храма. У недељу 9. септембра 2018. митрополит Данило је савршио Божанску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију. Саслуживали су архиепископ сендајски Серафим, архиепископ бечки и будимпештански Антоније и свештенство у овоме храму, и други. Архиепископ Антоније је прочитао поздравну посланицу патријарха Кирила предстојатељу Аутономне Јапанске Православне Цркве и уручио му орден Светог Инокентија, митрополита московског и коломенског. Извор: Српска Православна Црква

Митрополит токијски и свег Јапана Данило напунио је 5. септембра 2018. године 80 година живота. Делегацију Московске Патријаршије предводио је архиепископ бечки и будимпештански Антоније у пратњи сарадника Одељења за спољне црквене односе Д. Петровског. Архиепископ Антоније је посетио Подворје Руске Цркве, манастир Свете Софије у префектури Чиба, где се упознао са музејском изложбом посвећеном оснивачу манастира архиепископу Николају (Сајами). На токијском гробљу Јанака, где је почивало нетљено тело св. Николаја Касатника, Архиепископ је одслужио молебан и произнео заупокојену молитву за овде погребене архипастире – митрополите токијске Сергија (Тихомирова) и Теодосија (Нагасаму), као и за првог епископа Јапанца (Николаја Оно). Архиепископ је посетио Саборну цркву Вазнесења Христовог у Токију, где га је топло поздравио митрополит токијски и свег Јапана Данило. Архиепископ се поклонио светињама, међу којима и честици моштију равноапостолног Николаја Јапанског. Архиепископ Антоније је срдачно поздравио поглавара Аутономне Јапанске Православне Цркве, честитао ну 80-годишњицу и подарио му икону Пресвете Богородице. У наставку је митрополит Данило дао пријем у част руске делегације. Архиепископ Антоније је 8. септембра 2018. одслужио свеноћно бденије у храму благоверног кнеза Александра Невског у Подворју Руске Цркве у Токију. Овом приликом је верницима пренео благослов патријарха Кирила, који је на десет година обавио велико освећење овога храма. У недељу 9. септембра 2018. митрополит Данило је савршио Божанску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију. Саслуживали су архиепископ сендајски Серафим, архиепископ бечки и будимпештански Антоније и свештенство у овоме храму, и други. Архиепископ Антоније је прочитао поздравну посланицу патријарха Кирила предстојатељу Аутономне Јапанске Православне Цркве и уручио му орден Светог Инокентија, митрополита московског и коломенског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

— Хајде да за почетак још једном објаснимо гледаоцима ко су егзарси и зашто су ови епископи именовани за Украјину из САД и Канаде. Зашто су они потребни? — Грчка реч „егзарх“ значи „начелник“. Егзарсима су се називали руководиоци великих црквених области. Осим тога, реч „егзарх“ се користи у значењу „специјални изасланик“. Мислим да се у овом случају ради о двојици специјалних представника Цариградске патријаршије који треба да дођу у Кијев како би припремили додељивање аутокефалности Украјинској Цркви. — Одмах бисмо желели да разјаснимо следеће: Украјинска Православна Црква (јер су ови егзарси упућени ради аутокефалности „православних верника Украјине“) спада у област одговорности Московске патријаршије. Да ли је Украјинска Православна Црква молила за аутокефалност или се ради о „Кијевској патријаршији“ која покушава да се одвоји? — Украјинска Православна Црква није тражила аутокефалност. Напротив, на Архијерејском саветовању које је недавно одржано у Украјинској Православној Цркви сав епископат се једногласно изјаснио за очување њеног садашњег статуса. Украјинска Црква је Црква која има самоуправу у саставу Московске патријаршије. Ово јединство Руске Православне Цркве постоји већ 1030 година, потиче из 988. године кад је кнез Владимир покрстио Кијевску Русију. И сада су ови егзарси (односно специјални представници) Цариградске патријаршије именовани како би спровели одлуку о аутокефалности, коју канонска Украјинска Црква није тражила. О аутокефалности су говорили расколници, и то нису за њу заправо молили, већ су изјавили да, ето, ми ову аутокефалност имамо и ви само треба да је признате. Да би наши телевизијски гледаоци схватили шта је аутокефалност објаснићу да је то такође грчка реч која се преводи као „самостално управљање“; она означава потпуну црквену самосталност. — Шта мислите, зашто се Цариградска патријаршија одлучила на овај корак – практично расколништво или његову подршку? — У Цариградској патријаршији је у последњих непуних сто година настала својеврсна папистичка доктрина, папистичка самосвест. Подсетићу да је историјски прва катедра у хришћанском свету била римска катедра, у сваком случају, од IV века Римско царство је заузимало главно место у свету. Али је у истом овом IV веку цар Константин преместио престоницу у град Константинопољ који је сам основао. На II Васељенском Сабору је донета одлука о томе да катедра у Константинопољу треба да има једнаке привилегије као римска катедра. Кад се у XI веку десио раскол између Рима и Константинопоља у породици Православних Цркава Цариградска патријаршија која је раније увек заузимала друго место, сада је заузела прво. Ово првенство се у Православној Цркви никад није схватало као првенство власти или јурисдикције. Односно, за разлику од католицизма где постоји представа о томе да се римски папа налази на челу целе Васељенске Цркве, и да се он доживљава као извор за давање овлашћења другим епископима, у Православној Цркви је увек постојао други систем. То је систем Помесних Православних Цркава од којих свака има самосталност и ниједна се не потчињава другој. Дакле, Цариградска патријаршија која се нашла на првом месту стицајем околности, у ХХ веку (тачније, 1920-их година) почела је да развија схватање о сопственом првенству које претпоставља и извесна специјална права или привилегије. Кад је почетком 60-их година било постављено питање о томе да би било добро одржати Свеправославни Сабор, Православне Цркве су се сложиле да модератор овог процеса буде Цариградска патријаршија, али не зато што Цариград има неке посебне привилегије, као што сад тврди, већ зато што су се тако договориле све Православне Цркве. Мислим да би, кад би Цариградска патријаршија стварно била сила која окупља Цркве и помаже у решавању ових или оних несугласица, оваква институција заиста била потребна у Православној Цркви. Нажалост, Цариградска патријаршија делује потпуно другачије. Она није у стању да реши сукобе који се појављују међу Црквама (на пример, између Антиохијске и Јерусалимске). Уместо да помаже Помесним Православним Црквама да превладавају расколе који се појављују, она сама иде путем подржавања раскола. — Што се тиче права Цариградске патријаршије... Ево, на пример, патријарх Вартоломеј тврди да Цариградска патријаршија има искључива права на решавање проблема у православном свету. Полазећи од онога што сте управо рекли, испоставља се да се представници Руске Цркве не слажу с таквим ставом? — Ми се с таквим ставом категорички не слажемо. Ево, имам у рукама превод говора патријарха Вартоломеја који је одржао пред пуним саставом епископата Цариградске Цркве пре неколико дана. У овом излагању он каже да је „Цариградски патријарх – глава тела Православља“, да је „почетак Православне Цркве – Васељенска патриајршија“, да „Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије“. А како је, опростите, Црква постојала до IV века кад није било никакве Васељенске патријаршије? А како је Црква постојала кад су васељенски патријарси падали у јерес? Понекад нас неки оптужују за то да је Руска Црква наводно самостално прогласила своју аутокефалност, зато што је кад је средином XV века изабран Митрополит московски Јона то учињено без сагласности Цариградског патријарха. А како је Русија могла да добије његову сагласност кад је Патријарх цариградски био у унији, у јереси? Он нам је послао митрополита који је помињао римског папу и који је после изгнања постао кардинал Римокатоличке цркве. Дакле, претензије Цариградске патријаршије не просто на првенство части, већ на нека специјална права и привилегије су потпуно неоправдане. — А да ли Цариградска патријаршија може да изда томос о аутокефалности? — Цариградска патријаршија је историјски понекад издавала томосе о аутокефалности... — ...Има преседана? — Да. Постоји неколико Помесних Цркава које су добиле томосе од Цариграда, али има и Цркава које га нису добиле. Ево, на пример, Руска Православна Црква. Она није добила томос о аутокефалности, али кад је у Москви изабран патријарх, ово дело није потврдио само Цариградски патријарх, већ су то учинила четворица патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Односно, то је личностима четворице патријараха то је била саборна одлука све пуноће Цркве која је постојала у том тренутку – они су примили петог патријарха у своју породицу и то је постао Патријарх московски. — Данас је усвојена званична изјава Синода Руске Православне Цркве. О одлуци да се двојица егзарха пошаљу у Кијев у изјави се каже: „Ове радње доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и представљају реалну опасност по јединство целог светског Православља.“ Како ће Руска Православна Црква убудуће општити с Цариградском патријаршијом? Да ли ће захтевати да на неки начин промени свој став и да ли уопште постоји таква пракса? —По свему судећи, средства црквене дипломатије су данас немоћна да реше овај проблем. Ви, наравно, знате да је патријарх Кирил пре неколико дана отпутовао за Истамбул како би се срео с Цариградским патријархом. Морам рећи да је наизглед то био врло цивилизован, љубазан, па чак и братски разговор. Нажалост, цариградска страна, као што се види из активности које су затим уследиле, не само да није услишила наше аргументе, већ је с наше тачке гледишта, поступила подло и вероломно. Зато што шаље у Кијев своје егзархе без договора, не само с Патријархом московским, већ чак и с Митрополитом кијевским за којег је патријарх Вартоломеј више пута рекао да га Цариградска патријаршија признаје као јединог канонског поглавара Православља у Украјини. Данас смо дали ову изјаву надајући се да ће они поново размотрити своју одлуку и да никакви егзарси неће отпутовати у Кијев. Међутим, уколико ова одлука не буде промењена бићемо приморани да предузмемо узвратне мере. И сад се у саставу нашег Светог Синода ове мере већ разматрају. —Које су узвратне мере које могу бити предузете у датој ситуацији? — Могу бити предузете најразличитије мере. Нећу о њима говорити пре него што буду усвојене, зато што ћемо у свакој фази оставити нашим, за сада још увек партнерима, могућност да се предомисле и да промене своје одлуке. Зашто кажемо да ове одлуке доводе у ћорсокак дијалог између наших Цркава и да представљају опасност по цело Православље? Зато што, као прво, сад у суштини не постоји никакав дијалог – постоји монолог Цариграда који тврди да има искључива права, који каже да је катедра Кијевске митрополије пренета у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да је, кад је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно учињено на привременим основама и да Цариград никад није престао да сматра Украјину својом канонском територијом. А зашто сте онда ћутали преко триста година? Зашто то нисте тада изјавили? Зашто нисте говорили о томе да је то ваша територија, него сте се сад одједном тога „сетили“? Као прво, категорички се не слажемо с лажним тумачењем историје: у повељи Патријарха цариградског Дионисија која је послата Патријарху московском Јоакиму 1686. године нема речи о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, нити о било каквим претензијама Цариграда на ову територију. Као друго, сама тренутна ситуација кад се Цариград на тако апсолутно дрзак и циничан начин меша у послове друге Помесне Цркве не само да доводи дијалог у ћорсокак, већ доводи до опасности од настанка раскола у васељенском Православљу. Уколико Цариград до краја реализује свој подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити извесна група расколника. Канонска Црква неће прихватити ову аутокефалност. Ми у Руској Цркви, наравно, нећемо признати ту аутокефалност. И нећемо имати другог излаза осим да прекинемо општење с Цариградом. А то значи да Цариградски патријарх неће више имати права да се назива, као што то сада чини, „поглаварем 300-милионског православног становништва на планети“ – бар половина православаца га више неће признавати. Односно, он ће у суштини својим активностима поделити Православље у целом свету. — Надајмо се да до тога неће доћи. Још једно питање. Догађаји о којима говорите унеколико подсећају на међународне односе у току последњих година. Личе на мајдан, само у Цркви: егзарси из САД и Канаде иду у Украјину да се договарају о црквеној независности, раскол у Цркви... Како се људи у Цркви односе према спољнополитичким изазовима и према томе што се овде углавном не ради о вери, о бризи за паству, већ више о политици? Да ли се слажете с овим? — Наравно, све ово се дешава у ситуацији оштрих политичких сукоба. Не само то, није случајно што Цариградски патријарх тако жури. Он види да су дани тренутне украјинске власти одбројани: на пролеће следеће године ће бити избори и врло је вероватно да ће на власт доћи нека нова сила која више неће подржавати ове папистичке претензије Цариграда. Зато ће се потрудити да свој прљави посао обаве што је могуће пре. Занимљиво је да се ове одлуке о аутокефалности Украјине подударају с одлукама о додели аутокефалности такозваној Македонској Цркви, а то ће већ значити директан сукоб између Цариграда и Српске Цркве. При чему је Српска Црква учествовала на Критском Сабору на којем ми нисмо учествовали, али према њему има потпуно исти однос. Узгред речено, ако говоримо о томе да Цариград Критски Сабор позиционира као својеврстан свеправославни, као Свети и Велики Сабор чије одлуке сви треба да поштују, зашто их не поштује сама Цариградска патријаршија? Ових дана су донели сензациону одлуку о томе да свештенослужитељу – свештенику или ђакону – у случају да га напусти жена, може бити дозвољено да ступи у други брак. То не само да крши каноне Васељенских Сабора, већ је у директној противречности с одлуком Критског Сабора у којој се каже да свештенство представља препреку за ступање у нови брак. Тешко ми је чак и да замислим како намеравају да венчавају ове свештенослужитеље. На пример, да ли ће свештеник стајати на венчању у раси и са крстом или ће се пресвући у сако? Како ће ови свештеници бирати жене – хоће ли их тражити међу својим парохијанкама? Овакви канони нису случајно донети, то је учињено како би се Црква заштитила од саблазни. Пошто сам, без договора с другим Помесним Црквама подрива канонско устројство Цркве које је настало у току векова Цариградска патријаршија у суштини излази из онога што називамо канонским пољем, односно из правног поља васељенског Православља. — Владико, у завршетку нашег разговора, волели бисмо да још једном прецизирамо: Цариград је изјавио да ће послати егзархе, Московска патријаршија је данас одговорила својом изјавом, и сад чекамо следеће кораке. У принципу, не зна се кад ови егзарси треба да отпутују. Или од давања изјаве до самог путовања може проћи доста времена? Да ли ће одуговлачити? — Мислим да неће одуговлачити, али и ми треба да причекамо видимо хоће ли ови егзарси отпутовати, да ли ће Цариград променити своју одлуку или неће. Зато смо у својој изјави истакли да ћемо, наравно, учинити узвратне кораке. Мислим да време предузимања ових корака зависи непосредно од динамике развоја пројекта „додељивања аутокефалности“, другим речима, легитимизације украјинског раскола, на чему Васељенска патријаршија тренутно ради, што представља директну претњу по јединство Православља у свету. — Хвала Вам на овом интервјуу. Извор: Православие.ру

У априлу 2018. године Цариградска патријаршија је донела одлуку да прихвати на разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“. Епископат канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије се једногласно изјаснио за очување њеног постојећег статуса. Међутим, Цариград је упркос његовој вољи приступио практичној реализацији пројекта украјинске аутокефалности. У коминикеу Генералног секретаријата Светог Синода Цариградске Православне Цркве који је објављен 7. септембра 2018. године говори се о томе да су двојица њених јерарха – Архиепископ памфилијски Данило (САД) и Епископ едмонтонски Иларион (Канада) именовани за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву. О насталој ситуацији и реакцији Московске Патријаршије на наведене одлуке у програму телевизијског канала „Росија 24“ говорио је председник Одељења за спољашње црквене односе Митрополит волоколамски Иларион. — Хајде да за почетак још једном објаснимо гледаоцима ко су егзарси и зашто су ови епископи именовани за Украјину из САД и Канаде. Зашто су они потребни? — Грчка реч „егзарх“ значи „начелник“. Егзарсима су се називали руководиоци великих црквених области. Осим тога, реч „егзарх“ се користи у значењу „специјални изасланик“. Мислим да се у овом случају ради о двојици специјалних представника Цариградске патријаршије који треба да дођу у Кијев како би припремили додељивање аутокефалности Украјинској Цркви. — Одмах бисмо желели да разјаснимо следеће: Украјинска Православна Црква (јер су ови егзарси упућени ради аутокефалности „православних верника Украјине“) спада у област одговорности Московске патријаршије. Да ли је Украјинска Православна Црква молила за аутокефалност или се ради о „Кијевској патријаршији“ која покушава да се одвоји? — Украјинска Православна Црква није тражила аутокефалност. Напротив, на Архијерејском саветовању које је недавно одржано у Украјинској Православној Цркви сав епископат се једногласно изјаснио за очување њеног садашњег статуса. Украјинска Црква је Црква која има самоуправу у саставу Московске патријаршије. Ово јединство Руске Православне Цркве постоји већ 1030 година, потиче из 988. године кад је кнез Владимир покрстио Кијевску Русију. И сада су ови егзарси (односно специјални представници) Цариградске патријаршије именовани како би спровели одлуку о аутокефалности, коју канонска Украјинска Црква није тражила. О аутокефалности су говорили расколници, и то нису за њу заправо молили, већ су изјавили да, ето, ми ову аутокефалност имамо и ви само треба да је признате. Да би наши телевизијски гледаоци схватили шта је аутокефалност објаснићу да је то такође грчка реч која се преводи као „самостално управљање“; она означава потпуну црквену самосталност. — Шта мислите, зашто се Цариградска патријаршија одлучила на овај корак – практично расколништво или његову подршку? — У Цариградској патријаршији је у последњих непуних сто година настала својеврсна папистичка доктрина, папистичка самосвест. Подсетићу да је историјски прва катедра у хришћанском свету била римска катедра, у сваком случају, од IV века Римско царство је заузимало главно место у свету. Али је у истом овом IV веку цар Константин преместио престоницу у град Константинопољ који је сам основао. На II Васељенском Сабору је донета одлука о томе да катедра у Константинопољу треба да има једнаке привилегије као римска катедра. Кад се у XI веку десио раскол између Рима и Константинопоља у породици Православних Цркава Цариградска патријаршија која је раније увек заузимала друго место, сада је заузела прво. Ово првенство се у Православној Цркви никад није схватало као првенство власти или јурисдикције. Односно, за разлику од католицизма где постоји представа о томе да се римски папа налази на челу целе Васељенске Цркве, и да се он доживљава као извор за давање овлашћења другим епископима, у Православној Цркви је увек постојао други систем. То је систем Помесних Православних Цркава од којих свака има самосталност и ниједна се не потчињава другој. Дакле, Цариградска патријаршија која се нашла на првом месту стицајем околности, у ХХ веку (тачније, 1920-их година) почела је да развија схватање о сопственом првенству које претпоставља и извесна специјална права или привилегије. Кад је почетком 60-их година било постављено питање о томе да би било добро одржати Свеправославни Сабор, Православне Цркве су се сложиле да модератор овог процеса буде Цариградска патријаршија, али не зато што Цариград има неке посебне привилегије, као што сад тврди, већ зато што су се тако договориле све Православне Цркве. Мислим да би, кад би Цариградска патријаршија стварно била сила која окупља Цркве и помаже у решавању ових или оних несугласица, оваква институција заиста била потребна у Православној Цркви. Нажалост, Цариградска патријаршија делује потпуно другачије. Она није у стању да реши сукобе који се појављују међу Црквама (на пример, између Антиохијске и Јерусалимске). Уместо да помаже Помесним Православним Црквама да превладавају расколе који се појављују, она сама иде путем подржавања раскола. — Што се тиче права Цариградске патријаршије... Ево, на пример, патријарх Вартоломеј тврди да Цариградска патријаршија има искључива права на решавање проблема у православном свету. Полазећи од онога што сте управо рекли, испоставља се да се представници Руске Цркве не слажу с таквим ставом? — Ми се с таквим ставом категорички не слажемо. Ево, имам у рукама превод говора патријарха Вартоломеја који је одржао пред пуним саставом епископата Цариградске Цркве пре неколико дана. У овом излагању он каже да је „Цариградски патријарх – глава тела Православља“, да је „почетак Православне Цркве – Васељенска патриајршија“, да „Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије“. А како је, опростите, Црква постојала до IV века кад није било никакве Васељенске патријаршије? А како је Црква постојала кад су васељенски патријарси падали у јерес? Понекад нас неки оптужују за то да је Руска Црква наводно самостално прогласила своју аутокефалност, зато што је кад је средином XV века изабран Митрополит московски Јона то учињено без сагласности Цариградског патријарха. А како је Русија могла да добије његову сагласност кад је Патријарх цариградски био у унији, у јереси? Он нам је послао митрополита који је помињао римског папу и који је после изгнања постао кардинал Римокатоличке цркве. Дакле, претензије Цариградске патријаршије не просто на првенство части, већ на нека специјална права и привилегије су потпуно неоправдане. — А да ли Цариградска патријаршија може да изда томос о аутокефалности? — Цариградска патријаршија је историјски понекад издавала томосе о аутокефалности... — ...Има преседана? — Да. Постоји неколико Помесних Цркава које су добиле томосе од Цариграда, али има и Цркава које га нису добиле. Ево, на пример, Руска Православна Црква. Она није добила томос о аутокефалности, али кад је у Москви изабран патријарх, ово дело није потврдио само Цариградски патријарх, већ су то учинила четворица патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Односно, то је личностима четворице патријараха то је била саборна одлука све пуноће Цркве која је постојала у том тренутку – они су примили петог патријарха у своју породицу и то је постао Патријарх московски. — Данас је усвојена званична изјава Синода Руске Православне Цркве. О одлуци да се двојица егзарха пошаљу у Кијев у изјави се каже: „Ове радње доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и представљају реалну опасност по јединство целог светског Православља.“ Како ће Руска Православна Црква убудуће општити с Цариградском патријаршијом? Да ли ће захтевати да на неки начин промени свој став и да ли уопште постоји таква пракса? —По свему судећи, средства црквене дипломатије су данас немоћна да реше овај проблем. Ви, наравно, знате да је патријарх Кирил пре неколико дана отпутовао за Истамбул како би се срео с Цариградским патријархом. Морам рећи да је наизглед то био врло цивилизован, љубазан, па чак и братски разговор. Нажалост, цариградска страна, као што се види из активности које су затим уследиле, не само да није услишила наше аргументе, већ је с наше тачке гледишта, поступила подло и вероломно. Зато што шаље у Кијев своје егзархе без договора, не само с Патријархом московским, већ чак и с Митрополитом кијевским за којег је патријарх Вартоломеј више пута рекао да га Цариградска патријаршија признаје као јединог канонског поглавара Православља у Украјини. Данас смо дали ову изјаву надајући се да ће они поново размотрити своју одлуку и да никакви егзарси неће отпутовати у Кијев. Међутим, уколико ова одлука не буде промењена бићемо приморани да предузмемо узвратне мере. И сад се у саставу нашег Светог Синода ове мере већ разматрају. —Које су узвратне мере које могу бити предузете у датој ситуацији? — Могу бити предузете најразличитије мере. Нећу о њима говорити пре него што буду усвојене, зато што ћемо у свакој фази оставити нашим, за сада још увек партнерима, могућност да се предомисле и да промене своје одлуке. Зашто кажемо да ове одлуке доводе у ћорсокак дијалог између наших Цркава и да представљају опасност по цело Православље? Зато што, као прво, сад у суштини не постоји никакав дијалог – постоји монолог Цариграда који тврди да има искључива права, који каже да је катедра Кијевске митрополије пренета у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да је, кад је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно учињено на привременим основама и да Цариград никад није престао да сматра Украјину својом канонском територијом. А зашто сте онда ћутали преко триста година? Зашто то нисте тада изјавили? Зашто нисте говорили о томе да је то ваша територија, него сте се сад одједном тога „сетили“? Као прво, категорички се не слажемо с лажним тумачењем историје: у повељи Патријарха цариградског Дионисија која је послата Патријарху московском Јоакиму 1686. године нема речи о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, нити о било каквим претензијама Цариграда на ову територију. Као друго, сама тренутна ситуација кад се Цариград на тако апсолутно дрзак и циничан начин меша у послове друге Помесне Цркве не само да доводи дијалог у ћорсокак, већ доводи до опасности од настанка раскола у васељенском Православљу. Уколико Цариград до краја реализује свој подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити извесна група расколника. Канонска Црква неће прихватити ову аутокефалност. Ми у Руској Цркви, наравно, нећемо признати ту аутокефалност. И нећемо имати другог излаза осим да прекинемо општење с Цариградом. А то значи да Цариградски патријарх неће више имати права да се назива, као што то сада чини, „поглаварем 300-милионског православног становништва на планети“ – бар половина православаца га више неће признавати. Односно, он ће у суштини својим активностима поделити Православље у целом свету. — Надајмо се да до тога неће доћи. Још једно питање. Догађаји о којима говорите унеколико подсећају на међународне односе у току последњих година. Личе на мајдан, само у Цркви: егзарси из САД и Канаде иду у Украјину да се договарају о црквеној независности, раскол у Цркви... Како се људи у Цркви односе према спољнополитичким изазовима и према томе што се овде углавном не ради о вери, о бризи за паству, већ више о политици? Да ли се слажете с овим? — Наравно, све ово се дешава у ситуацији оштрих политичких сукоба. Не само то, није случајно што Цариградски патријарх тако жури. Он види да су дани тренутне украјинске власти одбројани: на пролеће следеће године ће бити избори и врло је вероватно да ће на власт доћи нека нова сила која више неће подржавати ове папистичке претензије Цариграда. Зато ће се потрудити да свој прљави посао обаве што је могуће пре. Занимљиво је да се ове одлуке о аутокефалности Украјине подударају с одлукама о додели аутокефалности такозваној Македонској Цркви, а то ће већ значити директан сукоб између Цариграда и Српске Цркве. При чему је Српска Црква учествовала на Критском Сабору на којем ми нисмо учествовали, али према њему има потпуно исти однос. Узгред речено, ако говоримо о томе да Цариград Критски Сабор позиционира као својеврстан свеправославни, као Свети и Велики Сабор чије одлуке сви треба да поштују, зашто их не поштује сама Цариградска патријаршија? Ових дана су донели сензациону одлуку о томе да свештенослужитељу – свештенику или ђакону – у случају да га напусти жена, може бити дозвољено да ступи у други брак. То не само да крши каноне Васељенских Сабора, већ је у директној противречности с одлуком Критског Сабора у којој се каже да свештенство представља препреку за ступање у нови брак. Тешко ми је чак и да замислим како намеравају да венчавају ове свештенослужитеље. На пример, да ли ће свештеник стајати на венчању у раси и са крстом или ће се пресвући у сако? Како ће ови свештеници бирати жене – хоће ли их тражити међу својим парохијанкама? Овакви канони нису случајно донети, то је учињено како би се Црква заштитила од саблазни. Пошто сам, без договора с другим Помесним Црквама подрива канонско устројство Цркве које је настало у току векова Цариградска патријаршија у суштини излази из онога што називамо канонским пољем, односно из правног поља васељенског Православља. — Владико, у завршетку нашег разговора, волели бисмо да још једном прецизирамо: Цариград је изјавио да ће послати егзархе, Московска патријаршија је данас одговорила својом изјавом, и сад чекамо следеће кораке. У принципу, не зна се кад ови егзарси треба да отпутују. Или од давања изјаве до самог путовања може проћи доста времена? Да ли ће одуговлачити? — Мислим да неће одуговлачити, али и ми треба да причекамо видимо хоће ли ови егзарси отпутовати, да ли ће Цариград променити своју одлуку или неће. Зато смо у својој изјави истакли да ћемо, наравно, учинити узвратне кораке. Мислим да време предузимања ових корака зависи непосредно од динамике развоја пројекта „додељивања аутокефалности“, другим речима, легитимизације украјинског раскола, на чему Васељенска патријаршија тренутно ради, што представља директну претњу по јединство Православља у свету. — Хвала Вам на овом интервјуу. Извор: Православие.ру View full Странице

У проповиједи на крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да никада, од 1938. године, када је саграђен овај храм, није било оволико епископа и свештеника да служе у њему. „А у исто вријеме, хвала Богу, и толико вас, народа, потомака ваших предака. Ми данас у молитви посебно помињемо Александра Коноваленка, који је заједно са вашим прецима основао овај свети храм Светог оца нашега Николаја. И то свједочи да је ова црква дјело свесловенско, не само наших предака који су се овдје иселили“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да то потврђује да Црква Христова призива све народе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога. „Већина вас, чији су преци саградили овај храм, сад сте Аргетинции и шпански језик говорите као матерњи језик, али је добро да не заборављате и језик ваших предака. Долазак нас три епископа, три свештеника и два ђакона – то је знак. Вјерујем да је то први пут откад је саграђен овај храм. То је знак да Бог воли и вас и ово мјесто Маћагај. И да Господ прима и молитве ваших предака. Благодарећи њиховом труду и молитвама овај храм је и саграђен, и ево се он обнавља у ово наше вријеме“, казао је он. Митрополит Амфилохије представио је вјернима њиховог новог Епископа – Владику Кирила. „Православна црква да би истински била православна мора да има епископа, да има свештенике, да има ђаконе и вјернике. Свети Игњатије Богоносац, древни мученик, тако каже: Тамо гдје су епископ, презвитери, ђакони са народом, гдје служе Свету службу Божију – тамо је и једна, света, саборна и апостолска Црква Христова. Ево, то се данас овдје догодило“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је заблагодарио обновитељу храма Светог Николе Александру Рогановићу и градоначелнику Ресистенције Хорхеу Капитанићу који дао одобрење да се храм обнавља. Трудом мјесног пароха оца Бранка Станишића овом литургијском сабрању присуствовало је мноштво вјерника. Сабране у манастиру Светог Николе усрдно је дочекала и за све њих приредила богату трпезу хришћанске љубави настојатељица манастира монахиња Марија (Оливеира). Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије служили су јуче, на Сабор српских светитеља, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог Николе у Маћагају у провинцији Ћако (Аргентина). У проповиједи на крају Литургије Митрополит Амфилохије је рекао да никада, од 1938. године, када је саграђен овај храм, није било оволико епископа и свештеника да служе у њему. „А у исто вријеме, хвала Богу, и толико вас, народа, потомака ваших предака. Ми данас у молитви посебно помињемо Александра Коноваленка, који је заједно са вашим прецима основао овај свети храм Светог оца нашега Николаја. И то свједочи да је ова црква дјело свесловенско, не само наших предака који су се овдје иселили“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да то потврђује да Црква Христова призива све народе да се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога. „Већина вас, чији су преци саградили овај храм, сад сте Аргетинции и шпански језик говорите као матерњи језик, али је добро да не заборављате и језик ваших предака. Долазак нас три епископа, три свештеника и два ђакона – то је знак. Вјерујем да је то први пут откад је саграђен овај храм. То је знак да Бог воли и вас и ово мјесто Маћагај. И да Господ прима и молитве ваших предака. Благодарећи њиховом труду и молитвама овај храм је и саграђен, и ево се он обнавља у ово наше вријеме“, казао је он. Митрополит Амфилохије представио је вјернима њиховог новог Епископа – Владику Кирила. „Православна црква да би истински била православна мора да има епископа, да има свештенике, да има ђаконе и вјернике. Свети Игњатије Богоносац, древни мученик, тако каже: Тамо гдје су епископ, презвитери, ђакони са народом, гдје служе Свету службу Божију – тамо је и једна, света, саборна и апостолска Црква Христова. Ево, то се данас овдје догодило“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је заблагодарио обновитељу храма Светог Николе Александру Рогановићу и градоначелнику Ресистенције Хорхеу Капитанићу који дао одобрење да се храм обнавља. Трудом мјесног пароха оца Бранка Станишића овом литургијском сабрању присуствовало је мноштво вјерника. Сабране у манастиру Светог Николе усрдно је дочекала и за све њих приредила богату трпезу хришћанске љубави настојатељица манастира монахиња Марија (Оливеира). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

За сада постоје три групе полазника, а интересивање је све веће. У граду Маћагај, гдје је наша црква, у плану је да се од октобра настава одржава после Литургије. У току септембра је планирам и сусрет са људима из Ла Монтенегрине, који су звали на договор, да се и тамо бар 2-3 пута мјесечно држе часови. Најважније је да је интересовање велико и да из дана у дан има све више људи који хоће да науче српски језик, макар на неком основном нивоу. Уз то обавезно да иду и часови наше историје, културе, традиције… Како би „вратили изгубљено“, како кажу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије посјетили су јуче у Сан Пењи школу српског језика коју води Цетињанин Александар Миловић. Часови се одржавају у просторијама Ункауса, једног од највећих универзитета у провинцији Ћако. За сада постоје три групе полазника, а интересивање је све веће. У граду Маћагај, гдје је наша црква, у плану је да се од октобра настава одржава после Литургије. У току септембра је планирам и сусрет са људима из Ла Монтенегрине, који су звали на договор, да се и тамо бар 2-3 пута мјесечно држе часови. Најважније је да је интересовање велико и да из дана у дан има све више људи који хоће да науче српски језик, макар на неком основном нивоу. Уз то обавезно да иду и часови наше историје, културе, традиције… Како би „вратили изгубљено“, како кажу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Након молебана, Митрополит Амфилохије је рекао да се ништа случајно не догађа у људском животу и на овој земљи. „Ево ово мјесто на коме се налазимо вјековима чека овај догађај данашњи – почетак градње храма Пресвете и Животворне Тројице“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће храм Свете Тројице бити копија храма из шестог вијека на Златици у Подгорици, из времена источноромејског цара Јустинијана. „То је прва реплика од тога времена тога триконхоса. Тако ће он бити, не само мјесто сабирања православних хришћана у овоме граду и свих који чезну за живим Богом, него ће повезивати вјекове. Све што је од шестог вијека грађено на Балкану, на просторима, посебно, Црне Горе овдје добија своју пуноћу“, нагласио је Владика. Рекао је да се храмови граде да би вјерни у њима примали Бога – Вјечну љубав која обједињује људе и све земаљске народе. „Овај храм су нарочито очекивали преци наших исељеника из Боке Которске, из данашње Црне Горе, из Херцеговине, из Далмације. Више од вијека су га очекивали. Нису дочекали да га на земљи виде, али ја осјећам да се они на небу радују. Радују се штто ће се њихово потомство сабирати у овоме храму“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да се нада да ће наредне године на храму засијати златни крст. „Нека сте благословени сви ви, потомци наших исељеника, а и сви житељи овога града. Посебно бих хтио да заблагодарим вашем градоначелнику Хохеу Капитанићу, који нам је, уз сагласност власти овога града, дао ово дивно мјесто покрај школе да се на њему сагради небеска школа“, закључио је Митрополит Амфилохије Главни извођач радова и архитекта храма биће г. Александро Рогановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморскои господин Амфилохијеслужио је јуче послијеподне молебан за почетак радова на изградњи храма Свете Тројице у Ресистенци. Овом светом чину присуствовали су и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и Епископ диоклијски г. Методије. Након молебана, Митрополит Амфилохије је рекао да се ништа случајно не догађа у људском животу и на овој земљи. „Ево ово мјесто на коме се налазимо вјековима чека овај догађај данашњи – почетак градње храма Пресвете и Животворне Тројице“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да ће храм Свете Тројице бити копија храма из шестог вијека на Златици у Подгорици, из времена источноромејског цара Јустинијана. „То је прва реплика од тога времена тога триконхоса. Тако ће он бити, не само мјесто сабирања православних хришћана у овоме граду и свих који чезну за живим Богом, него ће повезивати вјекове. Све што је од шестог вијека грађено на Балкану, на просторима, посебно, Црне Горе овдје добија своју пуноћу“, нагласио је Владика. Рекао је да се храмови граде да би вјерни у њима примали Бога – Вјечну љубав која обједињује људе и све земаљске народе. „Овај храм су нарочито очекивали преци наших исељеника из Боке Которске, из данашње Црне Горе, из Херцеговине, из Далмације. Више од вијека су га очекивали. Нису дочекали да га на земљи виде, али ја осјећам да се они на небу радују. Радују се штто ће се њихово потомство сабирати у овоме храму“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да се нада да ће наредне године на храму засијати златни крст. „Нека сте благословени сви ви, потомци наших исељеника, а и сви житељи овога града. Посебно бих хтио да заблагодарим вашем градоначелнику Хохеу Капитанићу, који нам је, уз сагласност власти овога града, дао ово дивно мјесто покрај школе да се на њему сагради небеска школа“, закључио је Митрополит Амфилохије Главни извођач радова и архитекта храма биће г. Александро Рогановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице