Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополит'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 336 results

  1. Према речима директора Института Сергеја Шумила, „митрополит Калист много је учинио и даље чини на промовисању наслеђа Свете Горе у свету. Блиско пријатељство и сарадња са њим траје годинама, он је члан редакције научног часописа „Атонско наслеђе“ (The Аthonite  Heritage), заједно са њим неколико пута смо проводили разне научне и образовне активности, и сви наши пројекти и иницијативи увек су наилазили на спремну подршку с његове стране. Због тога је избор митрополита Калиста за почасног председника наше научне и друштвене организације природан наставак плодне сарадње.“   Извор: Српска Православна Црква
  2. Познати православни богослов и патролог митрополит Калист (Вер) изабран је за почасног председника Међународног института атонског наслеђа. У писму Управом одбору овог Института Митрополит пише: „Част ми је и благодарим и слажем се да будем почасни председник Међународног института атонског наслеђа“. Претходно, од његовог оснивања 2013. године до априла 2018. г. почасни председник био је у свету познати истражива историје Свете Горе, доктор историјских наука, професор Антоније-Емил Тахиаос (Солун, Грчка), који је умро 10. априла ове године. Према речима директора Института Сергеја Шумила, „митрополит Калист много је учинио и даље чини на промовисању наслеђа Свете Горе у свету. Блиско пријатељство и сарадња са њим траје годинама, он је члан редакције научног часописа „Атонско наслеђе“ (The Аthonite Heritage), заједно са њим неколико пута смо проводили разне научне и образовне активности, и сви наши пројекти и иницијативи увек су наилазили на спремну подршку с његове стране. Због тога је избор митрополита Калиста за почасног председника наше научне и друштвене организације природан наставак плодне сарадње.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. У литургијској проповиједи након читања јеванђелског зачала, Владика је рекао да је смрт Светог Сергија, који се прије толико вјекова упокојио на данашњи дан, часна пред Господом.   „Уствари, његова смрт није смрт него је ново рођење у вјечни и непролазни живот, рођење у царство Божије небеско, које је вјечно царство Христа Бога нашега. Том вјечном царству он је посветио сав свој земаљски живот, са вјером, са надом, са љубављу, са служењем Господу у бескрајном смирењу и трпељивости. Још овдје на земљи Господ га је обдарио великим даровима и великим чудесима. Нарочито су се ти дарови пројавили у спасењу народа росијскога од татарскога ига“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је лавра преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевом посаду мјесто гдје се и данас сабирају милиони људи, не само из Русије већ из читавог православног свијета.   „Преподобни Сергије је изузетна личност. Скривао се од људске славе и управо зато га је Бог прославио славом вјечном и непролазном. И та његова слава се умножава. Ево једнога од свједочанстава умножења славе Светог Сергија – оснивање ове лавре његове у подножју ове свете планине Румије“, рекао је он.   Митрополит Амфилохије је рекао да се умножава и сестринство ове обитељи Светог Сергија, као што ће се умножавати и поклоници овога светога мјеста.   „Господ да благослови наше сестре монахиње које овдје служе Господу и настављају свето дјело преподобног Сергија. И да даде Бог мира и спасења, на првом мјесту матушки Русији, која, заједно са свима нама хришћанима православним, обиљежава ових дана стоту годишњицу мученичке кончине царске породице Романових, Николаја, Александре и њихове дјеце, као јагањци заклане за име Божје. У њима је заклан сам Христос.Јагње Божје заклано за живот свијета“, казао је Владика Амфилохије.   Нагласио је да је убиство царске породице уствари покушај да се уништи Црква Христова на земљи.   „И да се разори све оно што су родили православни народи у току 1700 година, од времена великог цара Константина. Оно што је утемељио цар Константин Велики, круна тога је била царска породица Романових, нарочито цар Николај и царица Александра и њихова дјеца. И као што је Црква почела распећем и смрћу, али и васкрсењем Господа нашег Исуса Христа, тако исто тим распећем, смрћу, али и васкрсењем тијела Христовога – Цркве Божје наставља се то Христово дјело у свијету. То потврђује и царска породица, то потврђује и преподобни отац наш Сергије Радоњешки“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је предводио Литију око манастирског храма, а онда је благосиљао славски колач.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Светом литургијом, празничном литијом и благосиљањем славског колача у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима на обронцима планине Румије прослављен је празник преподобног Сергија – храмовска слава ове светиње. Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања јеванђелског зачала, Владика је рекао да је смрт Светог Сергија, који се прије толико вјекова упокојио на данашњи дан, часна пред Господом. „Уствари, његова смрт није смрт него је ново рођење у вјечни и непролазни живот, рођење у царство Божије небеско, које је вјечно царство Христа Бога нашега. Том вјечном царству он је посветио сав свој земаљски живот, са вјером, са надом, са љубављу, са служењем Господу у бескрајном смирењу и трпељивости. Још овдје на земљи Господ га је обдарио великим даровима и великим чудесима. Нарочито су се ти дарови пројавили у спасењу народа росијскога од татарскога ига“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је лавра преподобног Сергија Радоњешког у Сергијевом посаду мјесто гдје се и данас сабирају милиони људи, не само из Русије већ из читавог православног свијета. „Преподобни Сергије је изузетна личност. Скривао се од људске славе и управо зато га је Бог прославио славом вјечном и непролазном. И та његова слава се умножава. Ево једнога од свједочанстава умножења славе Светог Сергија – оснивање ове лавре његове у подножју ове свете планине Румије“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да се умножава и сестринство ове обитељи Светог Сергија, као што ће се умножавати и поклоници овога светога мјеста. „Господ да благослови наше сестре монахиње које овдје служе Господу и настављају свето дјело преподобног Сергија. И да даде Бог мира и спасења, на првом мјесту матушки Русији, која, заједно са свима нама хришћанима православним, обиљежава ових дана стоту годишњицу мученичке кончине царске породице Романових, Николаја, Александре и њихове дјеце, као јагањци заклане за име Божје. У њима је заклан сам Христос.Јагње Божје заклано за живот свијета“, казао је Владика Амфилохије. Нагласио је да је убиство царске породице уствари покушај да се уништи Црква Христова на земљи. „И да се разори све оно што су родили православни народи у току 1700 година, од времена великог цара Константина. Оно што је утемељио цар Константин Велики, круна тога је била царска породица Романових, нарочито цар Николај и царица Александра и њихова дјеца. И као што је Црква почела распећем и смрћу, али и васкрсењем Господа нашег Исуса Христа, тако исто тим распећем, смрћу, али и васкрсењем тијела Христовога – Цркве Божје наставља се то Христово дјело у свијету. То потврђује и царска породица, то потврђује и преподобни отац наш Сергије Радоњешки“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је предводио Литију око манастирског храма, а онда је благосиљао славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита  црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким  Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. „Сви злочини двадесетог вијека и прије и послије до данашњега дана, врхуне у страшном злочину и убиству царске породице Романов. Њиме се завршава историја човјечанства која је трајала од времена Цара Константина па до царске руске породице заклане као јагањци. И не само заклане и убијене, него послије и сасечене на комаде и спаљене у Ганинској јами“, казао је у данашњој литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан. „Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени. Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији. „Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит. Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови. „Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“ Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас. Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао. „Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола. „Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић. Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. На почетку Свете службе владика је у чтеца произвео Андреја Пантелића. Након Светог причешћа храм је опходила празнична Литија, а онда је Владика са свештенством на црквеном гробљу одржао парастос Епископу Симеону Злоковићу и ктиторима.   На крају богослужења благосиљан је и пререзан славски колач. Преосвећени владика је честитајући празник казао да се прослављајући Полагање ризе Пресвете Дјеве подсјећамо на велику и свету истину да је Пресвета Дјева нетрулежна одежда свим вјернима зато што је изњедрила Онога ко је нетрулежан и вјечан – Христа Бога нашега и да се зато сјећамо Полагање Њене свете ризе којом је покривала своје свештено и часно тијело.   „Она која је покров и покровитељка свог човјечанства је родила онога који је Творац овога свијета, кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет, Васкрасао и Вазнео се на Небеса и принио Себе као жртву миомирну за спасење читавога свијета“, рекао је Митрополит и додао да је тиме Она обновила људску природу која је кроз Њу и преко Њенога рођења постала вјечна, бесмртна  и непролазна.   Објашњавајући да прослављајући Господа, прослављамо и поштујемо Мајку Његову и нашу – Пресвету Дјеву, владика је казао да се сјећамо Њене свештене ризе којом се облачила и којом је нас и сав вјерни хришћански народ обукла даром нетрулежности и непролазности.   Богородица се широм свијета прославља а кроз Њу и онај који је од Ње рођен:   „Зато су наши преци добро урадили што су ову Цркву 1824. посветили Полагању ризе Пресвете Дјеве која је на темељима ове много старије епископске цркве која сигурно иде у древнохришћанска времена – 9. вијек,  ако не и дубље.“   Архиепископ цетињски Амфилохије казао је да је током јучерашњег обиласка манастира Савина, Пресвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије добро предложио да се црквица при манастиру, која је у изградњи, посвети Кирилу Баошићком (Цвјетковић).   „Ако Бог да, идуће године поднећемо Сабору молбу нас тројица епископа ( далматински Никодим и темишварски Лукијан) да Кирило Баошићки буде и званично прибројан лику светих, донијећемо један дио његових моштију у цркву кад она буде освећивана“, казао је владика. Саборовање је настављено за славском трпезом хришћанске љубави.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Црква Полагање ризе Пресвете Богородице у Бијелој код Херцег Новог данас је саборно прославила своју храмовну славу. Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреовештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије са свештенством и вјерним народом. Звучни запис беседе На почетку Свете службе владика је у чтеца произвео Андреја Пантелића. Након Светог причешћа храм је опходила празнична Литија, а онда је Владика са свештенством на црквеном гробљу одржао парастос Епископу Симеону Злоковићу и ктиторима. На крају богослужења благосиљан је и пререзан славски колач. Преосвећени владика је честитајући празник казао да се прослављајући Полагање ризе Пресвете Дјеве подсјећамо на велику и свету истину да је Пресвета Дјева нетрулежна одежда свим вјернима зато што је изњедрила Онога ко је нетрулежан и вјечан – Христа Бога нашега и да се зато сјећамо Полагање Њене свете ризе којом је покривала своје свештено и часно тијело. „Она која је покров и покровитељка свог човјечанства је родила онога који је Творац овога свијета, кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет, Васкрасао и Вазнео се на Небеса и принио Себе као жртву миомирну за спасење читавога свијета“, рекао је Митрополит и додао да је тиме Она обновила људску природу која је кроз Њу и преко Њенога рођења постала вјечна, бесмртна и непролазна. Објашњавајући да прослављајући Господа, прослављамо и поштујемо Мајку Његову и нашу – Пресвету Дјеву, владика је казао да се сјећамо Њене свештене ризе којом се облачила и којом је нас и сав вјерни хришћански народ обукла даром нетрулежности и непролазности. Богородица се широм свијета прославља а кроз Њу и онај који је од Ње рођен: „Зато су наши преци добро урадили што су ову Цркву 1824. посветили Полагању ризе Пресвете Дјеве која је на темељима ове много старије епископске цркве која сигурно иде у древнохришћанска времена – 9. вијек, ако не и дубље.“ Архиепископ цетињски Амфилохије казао је да је током јучерашњег обиласка манастира Савина, Пресвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије добро предложио да се црквица при манастиру, која је у изградњи, посвети Кирилу Баошићком (Цвјетковић). „Ако Бог да, идуће године поднећемо Сабору молбу нас тројица епископа ( далматински Никодим и темишварски Лукијан) да Кирило Баошићки буде и званично прибројан лику светих, донијећемо један дио његових моштију у цркву кад она буде освећивана“, казао је владика. Саборовање је настављено за славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9.   Одговарали су чланови цетињског Црквеног пјевачког друштва „Његош“.   Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин јерођакона рукоположио сабрата цетињске манастирске обитељи монаха Емилијана (Зарева).   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да снага Цркве Божије није у људским идејама, наукама и знању.   „Није утемељена на крви и на тијелу, на ономе што данас јесте а сјутра није, него је утемељена на Духу живоме и живоносном. И зато је она побјеђивала кроз вјекове. Гоњена и прогоњена, распињана, на крст заједно са Господом прикивана кроз вјекове, и до наших времена… И данас је нагоњенија установа на земљи Црква Христова – и на истоку и на западу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Подсјетио је да у Сирији, гдје су некад проповиједали апостоли Петар и Павле, у Антиохији, тамо гдје су хришћани добили име хришћани, данас гледамо страшно уништење хришћана.   „Који су претрпјели страдања вјековна. Али ово данашње страдање је теже, опасније и опакије него сва та страдања“, рекао је он.     Казао је да је Христова вјера данас гоњена и на западу и код нас.   „Међутим, ни врата паклена њу неће побиједити. Двојица првоврховних апостола, зар и они нијесу гоњени и прогоњени? Свети апостол Павле бацан је у море, затваран, тучен и пребијан. Сав његов живот, како и сам описује је био у страдању и у патњи. Међутим, Онај кога је он видио на путу за Дамаск, и о коме свједочи, Он му је дао снагу да све то издржи, да буде Његов живи свједок, не само док је ходио по земљи, док је страдао за Њега, него је остао живи свједок Његов до данашњега дана, заједно са првоврховним апостолом Петром“, казао је Владика.   Владика Амфилохије је подсјетио да су обојица првоврховних апостола свој земаљски живот окончали мученички.   „Ено храма величанственога у Риму посвећенога Светом апостолу Павлу ван зидина града старога Рима, гдје су и његове мошти, гдје је мученички пострадао. Ено и другога храма Светога апостола Петра у Риму, гдје су у древном гробљу, такође ван зидина старога Рима, пронађене његове мошти. У току Другога свјетскога рата истраживан је његов гроб и пронађени су остаци његових моштију“, казао је Владика Амфилохије.   Митрополит Амфилохије је подсјетио и на гоњење Цркве Христове у Црној Гори у току Другог свјетског рата.     „Страшно је што је то гоњење било од братске руке, али од руке затроване мржњом. Пуњене су јаме по Црној Гори од братске руке. То убијање је трајало, и овдје у Црној Гори добило свој врхунац у рушењу ловћенске цркве Светога Петра Цетињскога“, нагласио је он.   Додао је да је оно што је Божје неуништиво и да је једно од свједочанства те истине и чињеница да је из срушене цркве на Ловћену никло већ шеснает истих таквих цркава.   „Једна се гради у Америци, једна у Словачкој. Не може оно што је Божје бити уништено, него оно увијек изнова ниче и васкрсава. Свједочи Христа Бога и кроз њега васкрсавају људске душе. А главни свједоци Христа Бога јесу управо апостоли Петар и Павле, који се зато и називају првоврховни. И није случајно што је прва црквица на Цетињу, чији остаци се налазе поред темеља старога Цетињског манастира, била посвећена управо Светим апостолима Петру и Павлу. И отуда и овај данашњи сабор на Цетињу“, казао је Митрополит Амфилохије.     Након Светог причешћа из Цетињског манастира је пут темеља старог манастира и цркве на Ћипуру кренула празнична Литија.   Ту је, на остацима црквице Светих апостола Петра и Павла, благосиљан славски колач.   Митрополит Амфилохије је на крају богослужења подсјетио да је стари Цетињски манастир подигнут 1484. године.   „Овдје су темељи храма Светих апостола Петра и Павла, који је старији од самога манастира.  Дакле, ми овдје славимо на темељима цркве која је стара најмање 600 година, и то показује да је оно што је Божје – неуништиво. И оно што је у име Божје грађено, оно увијек изнова васкрсава. Тако и људско тијело и људска душа: и када умире, она не нестаје, не губи се него улази у њедра Божја и припрема се за вјечно и непролазно царство Божје. То је наша вјера, то је стварност Божија овога свијета, стварност и Божија и људска“, рекао је Владика.   Објаснио је да је због тога важно да се сјећамо старих темеља на којима смо саграђени.     „Широм васељене данас се прослављају Свети апостоли Петар и Павле, на свим земаљским језицима. Сви они који су се крстили у име Исуса Христа, они прослављају и те дивне свједоке који су по поријеклу физичком Јевреји, али су прије свега и изнад свега хришћани, први апостоли Цркве Христове“, нагласио је он.   Владика је заблагодарио Богу због сабрања на овом мјесту послије толико вјекова.     „Да опет прославимо Свете Божије угоднике и првоврховне апостоле. Њиховим молитвама да Господ учини да се и ова црквица обнови. То је и моја молитва дуго времена, али треба мало да се усагласе и ови који мисле да то од њих зависи“, рекао је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. -На Цетињу одржан традиционални Петровдански сабор, богослужио Митрополит Амфилохије- На Цетињу је данас одржан традиционални Петровдански сабор, који је почео Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру. Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживао му је новоизабрани Епископ диоклијски, игуман Цетињског манастира архимандрит Методије (Остојић), свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Одговарали су чланови цетињског Црквеног пјевачког друштва „Његош“. Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин јерођакона рукоположио сабрата цетињске манастирске обитељи монаха Емилијана (Зарева). У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да снага Цркве Божије није у људским идејама, наукама и знању. „Није утемељена на крви и на тијелу, на ономе што данас јесте а сјутра није, него је утемељена на Духу живоме и живоносном. И зато је она побјеђивала кроз вјекове. Гоњена и прогоњена, распињана, на крст заједно са Господом прикивана кроз вјекове, и до наших времена… И данас је нагоњенија установа на земљи Црква Христова – и на истоку и на западу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да у Сирији, гдје су некад проповиједали апостоли Петар и Павле, у Антиохији, тамо гдје су хришћани добили име хришћани, данас гледамо страшно уништење хришћана. „Који су претрпјели страдања вјековна. Али ово данашње страдање је теже, опасније и опакије него сва та страдања“, рекао је он. Казао је да је Христова вјера данас гоњена и на западу и код нас. „Међутим, ни врата паклена њу неће побиједити. Двојица првоврховних апостола, зар и они нијесу гоњени и прогоњени? Свети апостол Павле бацан је у море, затваран, тучен и пребијан. Сав његов живот, како и сам описује је био у страдању и у патњи. Међутим, Онај кога је он видио на путу за Дамаск, и о коме свједочи, Он му је дао снагу да све то издржи, да буде Његов живи свједок, не само док је ходио по земљи, док је страдао за Њега, него је остао живи свједок Његов до данашњега дана, заједно са првоврховним апостолом Петром“, казао је Владика. Владика Амфилохије је подсјетио да су обојица првоврховних апостола свој земаљски живот окончали мученички. „Ено храма величанственога у Риму посвећенога Светом апостолу Павлу ван зидина града старога Рима, гдје су и његове мошти, гдје је мученички пострадао. Ено и другога храма Светога апостола Петра у Риму, гдје су у древном гробљу, такође ван зидина старога Рима, пронађене његове мошти. У току Другога свјетскога рата истраживан је његов гроб и пронађени су остаци његових моштију“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио и на гоњење Цркве Христове у Црној Гори у току Другог свјетског рата. „Страшно је што је то гоњење било од братске руке, али од руке затроване мржњом. Пуњене су јаме по Црној Гори од братске руке. То убијање је трајало, и овдје у Црној Гори добило свој врхунац у рушењу ловћенске цркве Светога Петра Цетињскога“, нагласио је он. Додао је да је оно што је Божје неуништиво и да је једно од свједочанства те истине и чињеница да је из срушене цркве на Ловћену никло већ шеснает истих таквих цркава. „Једна се гради у Америци, једна у Словачкој. Не може оно што је Божје бити уништено, него оно увијек изнова ниче и васкрсава. Свједочи Христа Бога и кроз њега васкрсавају људске душе. А главни свједоци Христа Бога јесу управо апостоли Петар и Павле, који се зато и називају првоврховни. И није случајно што је прва црквица на Цетињу, чији остаци се налазе поред темеља старога Цетињског манастира, била посвећена управо Светим апостолима Петру и Павлу. И отуда и овај данашњи сабор на Цетињу“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа из Цетињског манастира је пут темеља старог манастира и цркве на Ћипуру кренула празнична Литија. Ту је, на остацима црквице Светих апостола Петра и Павла, благосиљан славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења подсјетио да је стари Цетињски манастир подигнут 1484. године. „Овдје су темељи храма Светих апостола Петра и Павла, који је старији од самога манастира. Дакле, ми овдје славимо на темељима цркве која је стара најмање 600 година, и то показује да је оно што је Божје – неуништиво. И оно што је у име Божје грађено, оно увијек изнова васкрсава. Тако и људско тијело и људска душа: и када умире, она не нестаје, не губи се него улази у њедра Божја и припрема се за вјечно и непролазно царство Божје. То је наша вјера, то је стварност Божија овога свијета, стварност и Божија и људска“, рекао је Владика. Објаснио је да је због тога важно да се сјећамо старих темеља на којима смо саграђени. „Широм васељене данас се прослављају Свети апостоли Петар и Павле, на свим земаљским језицима. Сви они који су се крстили у име Исуса Христа, они прослављају и те дивне свједоке који су по поријеклу физичком Јевреји, али су прије свега и изнад свега хришћани, први апостоли Цркве Христове“, нагласио је он. Владика је заблагодарио Богу због сабрања на овом мјесту послије толико вјекова. „Да опет прославимо Свете Божије угоднике и првоврховне апостоле. Њиховим молитвама да Господ учини да се и ова црквица обнови. То је и моја молитва дуго времена, али треба мало да се усагласе и ови који мисле да то од њих зависи“, рекао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. „Сав живот у ствари је труд да вјеру задобијемо, да се сусретнемо са живим Господом, да Њега примимо у себе и крштавамо се у име Његово и тиме добијемо тај дар живота вјечнога, задобијајући Оца и Сина и Духа Светога. Сав живот у ствари је усмјерен да би ту вјеру задобили и да би на њој градили свој живот, наслонивши се на раме Господње ходећу са Њим и на Христолики начин живјећи овдје на земљи“, истакао је Митрополит и подсјетио да је Литургија управо хођење за Господом кроз благосиљање Царство Оца и Сина и Духа Светога, Царства небескога и кроз осликавање у свом животу Његовог лика и Богочовјечанског дјела.   Високопреосвећени је рекао да се током Литургије сјећамо свега онога што се ради нас догодила, Христовог распећа и упокојења, Његове смрти и Васкрсења, Његовог Узласка на небеса и седења са десне стране Бога Оца.   „Његова слава остаје са нама и међу нама силом Духа Његова Светога, којег призивамо на овој Светој служби Божијој  да дође на нас, да освети нас и наше дарове и сиђе на наше дарове и да хљеб претвори у Тијело Своје а вино у Крв Своју и да се ми онда причешћујемо исповједајући Оца и Сина и Духа Светога“, истакао је владика и и додао да је Божанска сила најприсутнија у Тајни Светог причешћа оним Тијелом и Крвљу које се вазнело на небесима а које је са нама и међу нама силом Духа Светога животворног.   „Дух Божији је темељ Цркве Божије, темељ нашега живота, на коме градимо грађевину свога бића ослобађајући се од свега онога што нас одваја, удаљује од Господа“ нагласио је Високопреосвећени владика подсјећајући да се Царство Божије које започиње овдје на земљи и које у нама и међу нама, задобија покајањем, промјеном ума и срца и душе, узношењем себе Господу.   „Овдје се причешћујемо према својим моћима и немоћима и  молимо се Њему да нас удостоји да се још присније Њега причешћујемо, у вјечном Царству Његовом да будемо носиоци тога Царства и Његови свједоци јер је то Царство Божије, Царство Бога љубави“,  истакао је Архиепископ цетињски и појаснио да је Божја љубави она која се јавила и открила кроз Господа, љубав која не тражи своје која се дарује и жртвује, љубав која не тражи да јој служе него да служи, и да себе приноси Богу на дар и кроз Христа Господа и на Његов начин и ближњима својима на дар.   Говорећи о великој Светој тајни богочовјечанске љубави која се излила на нас, на којој се темељи Црква и свеукупна Божија творевина Митрополит је рекао  да на њој треба да се темељи сав наш земаљски живот усмјерен према невечерњем Царству небеском.   „Дакле вјера, труд и подвиг непрекидни за добијање те вјере, за добијање живога присуства Божјега и сретање са Њим. Тајна сретења је тајна људскога живота, сретања са  живим Господом и кроз Њега и у Њему сретања једних са другима, и то не само овдје на овој земљи него у вјечном Царству Божјем. Нека би нам Господ подарио ту вјеру и то осјећање живога присуства Божјега у свукупном нашем живљењу, у Светој тајни причешћа и у нашем живљењу по заповјестима Божијим у све дане нашега живота“ закључио је у архипастирској бесједи у манастиру Бешка Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. јула, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Тумачећи Јеванђељску ријеч, када је Господ дошао у свој родни крај гдје није могао учинити ни једно чудо која је чинио на сваком мјесту гдје је долазио, Високопреосвећени је истакао да тамо гдје је невјеровање тамо нема ни Бога, ни дјела, ни чудеса Његових, а тамо где је вјера у живо присуство живога Бога, тамо је жива душа човјекова и он постаје истински живо биће задобијајући Њега као живот вјечни, непролазни. „Сав живот у ствари је труд да вјеру задобијемо, да се сусретнемо са живим Господом, да Њега примимо у себе и крштавамо се у име Његово и тиме добијемо тај дар живота вјечнога, задобијајући Оца и Сина и Духа Светога. Сав живот у ствари је усмјерен да би ту вјеру задобили и да би на њој градили свој живот, наслонивши се на раме Господње ходећу са Њим и на Христолики начин живјећи овдје на земљи“, истакао је Митрополит и подсјетио да је Литургија управо хођење за Господом кроз благосиљање Царство Оца и Сина и Духа Светога, Царства небескога и кроз осликавање у свом животу Његовог лика и Богочовјечанског дјела. Високопреосвећени је рекао да се током Литургије сјећамо свега онога што се ради нас догодила, Христовог распећа и упокојења, Његове смрти и Васкрсења, Његовог Узласка на небеса и седења са десне стране Бога Оца. „Његова слава остаје са нама и међу нама силом Духа Његова Светога, којег призивамо на овој Светој служби Божијој да дође на нас, да освети нас и наше дарове и сиђе на наше дарове и да хљеб претвори у Тијело Своје а вино у Крв Своју и да се ми онда причешћујемо исповједајући Оца и Сина и Духа Светога“, истакао је владика и и додао да је Божанска сила најприсутнија у Тајни Светог причешћа оним Тијелом и Крвљу које се вазнело на небесима а које је са нама и међу нама силом Духа Светога животворног. „Дух Божији је темељ Цркве Божије, темељ нашега живота, на коме градимо грађевину свога бића ослобађајући се од свега онога што нас одваја, удаљује од Господа“ нагласио је Високопреосвећени владика подсјећајући да се Царство Божије које започиње овдје на земљи и које у нама и међу нама, задобија покајањем, промјеном ума и срца и душе, узношењем себе Господу. „Овдје се причешћујемо према својим моћима и немоћима и молимо се Њему да нас удостоји да се још присније Њега причешћујемо, у вјечном Царству Његовом да будемо носиоци тога Царства и Његови свједоци јер је то Царство Божије, Царство Бога љубави“, истакао је Архиепископ цетињски и појаснио да је Божја љубави она која се јавила и открила кроз Господа, љубав која не тражи своје која се дарује и жртвује, љубав која не тражи да јој служе него да служи, и да себе приноси Богу на дар и кроз Христа Господа и на Његов начин и ближњима својима на дар. Говорећи о великој Светој тајни богочовјечанске љубави која се излила на нас, на којој се темељи Црква и свеукупна Божија творевина Митрополит је рекао да на њој треба да се темељи сав наш земаљски живот усмјерен према невечерњем Царству небеском. „Дакле вјера, труд и подвиг непрекидни за добијање те вјере, за добијање живога присуства Божјега и сретање са Њим. Тајна сретења је тајна људскога живота, сретања са живим Господом и кроз Њега и у Њему сретања једних са другима, и то не само овдје на овој земљи него у вјечном Царству Божјем. Нека би нам Господ подарио ту вјеру и то осјећање живога присуства Божјега у свукупном нашем живљењу, у Светој тајни причешћа и у нашем живљењу по заповјестима Божијим у све дане нашега живота“ закључио је у архипастирској бесједи у манастиру Бешка Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја.   И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8)   Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio.   Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво.   Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера.   Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење.   Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“.   Извор: Српска Православна Црква
  14. -По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Група од двадесетак Aлбанаца предвођена Хаџијом Сулејмани, одборником Демократске партије – улцињске владајуће коалиције јутрос је покушала да спријечи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија да са свештенством и вјерницима служи Свету литургију на темељима Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу у Улцињу. Прилог Радија Светигоре Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена. На питање Митрополита Амфилохија како то да се као Муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац. Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована Крститеља на Свачу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  16. „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована  Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа.   Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека  Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској.   Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима…   „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит.   Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу.   „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм.   „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња.   „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу.   Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“  него мјесто култа што заправо значи молитва.   Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста.   „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра.   „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми.   Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана.   „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.   Након што је у част Светог Јована  Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету.   Извор: Радио Светигора
  17. У литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је казао да овом древном светом мјесту прослављамо Христово Васкрсење који је празник над празницима и који је уграђен у људску судбину и овдје у времену, и у вјечности. Повезана вест: Упркос покушају групе Албанаца да спријече, Митрополит Амфилохије богослужио на Свачу „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора View full Странице
  18. Наиме, ова група изгредника покушала је да онемогући прилаз Цркви, а предводник Сулејмани је казао да су Митрополит, свештенство и вјерни народ „дошли да освајају“ и да он као Албанац муслиманске вјере неће то да дозволи јер, како је рекао, Црква није Митрополијина и да иако не зна чија је, зна да није њена.   На питање Митрополита Амфилохија како то да се као Муслиман мијеша у питање Цркве, он је казао да је он прво Албанац.   Након гурања, расправе, негодовања наших вјерника, полиција је обезбједила да Митрополит, свештенство и вјерни народ дођу до Цркве, али не и да уђу на темеље Храма гдје је било предвиђено служење Свете службе Божије. Полиција је већ била темељима Храма, тако да је Високопреосвећени Литургију служио у непосредној близини остатака Цркве Светог Јована  Крститеља на Свачу.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. „Жив човек је слава Божија.“ Ова тврдња Св. Иринеја Лионског обухвата теолошко и антрополошко виђење раног хришћанства, по коме постоји стварна и неодвојива веза између Бога и човечанства. Човек је сматран највишим изразом божанског стваралачког процеса, док се Бог сматрао највећом вредношћу, ултимативним критеријумом истине за сва жива бића. Човеков призив је да буде слава Божија, односно, да слави Бога својим животом, речима и делима. Створен по икони и подобију Божијем, човек је призван да и сам „постане Бог“ тако што ће у потпуности следити Божије заповести. Обожење човеково се одвија кроз Исуса Христа, који је „истински Човек“ и „слава Божија“ у апсолутном смислу те речи, који је пут, истина и живот целог човечанства. Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључиво добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнуто. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религију шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућност да знам да ли они постоје или не постоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари. Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. У савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних симбола на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње. Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног – то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и просветитељством са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религију треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати. Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивим манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију, такође, повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође угрожава слободу људских заједница да свој начин живота заснивају на сопственим религиозним погледима на свет. Милитантни секуларизам као псеудо-религија Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова. Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака. Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство.[1] Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“.[2] Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца. Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу. Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата. Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктринарним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века, такође је полагао права на монопол при формирању стоназора и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне симболе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних симбола на јавним местима представља кршење права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења. Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан, нити индиферентан према хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо идеологе европског секуларизма како са уважавањем говоре о исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о хришћанству. Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо-аргумент, јер је, пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у уставу није одбио помињање ислама, јудаизма, будизма или било које друге традиционалне религије, поред хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Штавише, и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којима се налази религиозна већина – пре свега, жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава – остављају много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија, а хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.[3]Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, хришћане чекају тешка времена. Милитантни секуларизам и хришћанство Зашто је владајући став либералних секулариста тако непријатељски настројен према хришћанству? Због чега се, ради политичке коректности, чија су правила понашања изумели и установили као непогрешиве „моралне кодексе градитеља нове Европе“, уздржавају од критике ислама, а очигледно охрабрују клеветање хришћанства? Зашто редовно слушамо о окрутности инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање хришћанства из европског устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина просветитељства одабране у пројекту израде устава као основни елементи европске цивилизације? Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатолицизам у средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине. Одговор на апсолутну диктатуру римокатолицизма уследио је у облику снажне антипапске реакције у западном хришћанству, што је изнедрило напредовање протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Дру­ги одговор на римокатоличку хегемонију био је брза дехри­стијанизација (или, боље речено „деримокатолизација“) секуларне европске културе. Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја римокатолицизма, све док се, у доба просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег постхришћанског (или постримокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава. Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном тако и на интернационалном нивоу.“ Религиозне и „основне људске“ вредности Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“ које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон. Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца. Користећи изразе „хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседују стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Да ли је могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догматике и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма. Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику. У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људ­ског живота. У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божијем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином. За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским вредностима“. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних симбола се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери. Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија. Најизванреднија архитектонска дела некада су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религиозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет. Савременом секуларном свету, опседнутом материјалним бла­гостањем и потрошачким култом, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице нашег доба настављају да граде раскошне цркве, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али то јесте случај изван њених граница. Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале Св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње цркве Христа Спаситеља у главном граду Русије, у земљи у којој су многи дугогодишњи економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају. Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, од 60% до 95% популације већине западноевропских земаља се и даље сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“, како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима; савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана). Православље и изазови милитантног секуларизма Милитантни секуларизам је, као што сам раније навео, у својим настојањима да умањи утицај религије био инспирисан, пре свега, антиримокатоличким патосом. Римокатоличка црква је данас главни опонент секуларизму и либерализму у Европи. Међутим, на европском континенту живи такође и значајан број протестаната, као и не мање од 200 милиона православних. Жалосно је то што је одговор многих европских протестаната на проблем секуларизма био постепено одвајање од фундаменталних теолошких норми хришћанства, разарање доктринарних и моралних принципа и адаптација секуларном погледу на свет. Какав ће бити одговор Православне Цркве на овај изазов? Ко су наши главни саветници у борби да водимо живот заснован на првенству традиционалних над „основним људским“ вредностима? Дубоко сам убеђен да је Римокатоличка црква наш главни савезник у Европи. Проблеми који су и данас присутни у односима између римокатолика и православних у Украјини и Русији се свакако морају решити, али истовремено треба и да се ограниче и предају у надлежност посебних билатералних комисија. Што се тиче европског друштва, православни и римокатолици заједно морају да пронађу начине за сведочење секуларизованом свету који је одлутао далеко од Цркве. Одиста, конфликт који је у току између Православне и Римокатоличке цркве се мора размотрити у врло незгодном тренутку (да ли је уопште могуће постојање конфликта у право време?), пошто је букнуо у моменту када би удруживање сведока две традиционалне цркве, уједињених заједничком вером и бригом због напада милитантног секуларизма, било неопходно. Представници других традиционалних религија, као што су ислам и јудаизам, у многим стварима које поштују, такође су наши савезници, јер се њихова становишта по бројним питањима (која су предузели ради одбране традиционалних вредности) подударају са нашим. Када је Француска увела забрану ношења религиозних симбола („великих и јако видљивих религиозних обележја“), нарочито су били потенцирани hijab(муслимански вео за жене), yarmulke (јеврејске капе) и велики хришћански крстови. Овај ударац, очито намењен муслиманима, такође је утицао на вернике друге две монотеистичке религије. Није случајно што су хришћански лидери Француске, заједно са представницима јудаизма и ислама, образовали јединствени фронт, како би протестовали против такве одлуке. У светлу ових догађаја, још је очигледнија важност развоја међурелигијског дијалога. Донедавно је утицај православног хришћанства на европске процесе био прилично ограничен. У земљама у којима доминирају римокатоличка и протестантска популација, православље остаје мало познато општој јавности, не играјући неку запажену улогу у друштву, било на националном, било на европском нивоу. Има изгледа да ће се оваква ситуација изменити уласком православних земаља (Кипар, Бугарска, Румунија) у Европску унију. Заједно са Грчком (која је чланица Европске уније од 1981. године), и балтичким државама, као и другим државама са знатном православном мањином, ове државе чланице би могле да формирају „православни лоби“ од значајног утицаја, који би водио пуноправни дијалог са европским политичким структурама. Од виталне важности је да не само политичари, већ и представници православних Цркава ових земаља, учествују активно и одговорно у овом дијалогу. Такав дијалог је изузетно значајан сада када православно хришћанство, заједно са римокатолицизмом, често долази под удар, услед наметања секуларних норми. Почетком 2003. године Европски парламент је гласао у корист укидања забране женама да посећују Свету Гору – Атос, наводећи да ова забрана нарушава „универзално прихватање принципа једнакости полова“, као и законе који се тичу слободе свих грађана Европске уније да путују кроз њену територију. Ова резолуција одражава силовит напад европских политичара на специјални статус Атоса, православне монашке републике, у оквиру које поменута забрана постоји већ 1000 година. Европски делегати нису водили рачуна о томе да би укидање ове древне традиције неизбежно водило ка уништењу вековима старог атонског начина монашког живота, већ су били усредсређени само на сагласност или несагласност верских заједница са нормама које су они створили, које сматрају „општеприхваћеним“. Православна Црква инсистира на неутралности секуларних политичара и ауторитета по питању религије и погледа на свет, и на недопустивости да се влада меша у црквена питања. Позивајући секуларне ауторитете да поштују унутрашње прописе Цркве, она је истовремено спремна да сарађује са секуларним ауторитетима по питањима која служе на добробит саме Цркве, појединца и друштва. Црква поштује принцип секуларне државе, али одбија да тумачи ове принципе из перспективе која подразумева да „религију треба радикално протерати из свих сфера људских живота, да верска удружења треба искључити из процеса доношења одлука о питањима која су од друштвеног значаја“. Нажалост, постоје европски политичари који настоје да униште традиционални, црквени начин живота, јер управо у том светлу сагледавају функционисање секуларне државе – намера им је да раставе Цркву од социјалног попришта. Против оваквог става, Православне Цркве морају да се боре, удружујући своје напоре са свима који су данас спремни да бране традиционалне у односу на либералне ставове, религиозне у односу на „основне људске“ вредности, уједињујући се са онима који су вољни да бране право религија да се испољавају у друштву. У свом чланку претежно сам се фокусирао на процесе који се углавном одвијају у савременој Европи. Међутим, неће ме изненадити уколико је оно што је речено једнако важно и за Аустралију, Америку и друге територије, где секуларни Weltanschauung настоји да се прикаже као једини легитимни систем вредности. Може да се деси да целокупна западна цивилизација, а не само Европа, постане радикално антихришћанска и антирелигијска. У том случају јавља се потреба не само за паневропским, већ и универзалним, заједничким фронтом, формираним од стране традиционалних религиозних конфесија, ради сузбијања агресивног милитантног секуларизма. Извор: “Christianity and the Challenge of Militant Secularism”, Europaica, № 52, Brussels 2004. Превод: Јована Пантелић [1] Николай А. Бердяев, Истоки и смысл русского коммунизма, Париж 1955, стр. 120. [2] Ibid, 131. [3] Пре неколико година сам имао прилику да служим Божанску Литургију у разореној јерменској цркви у Турској. Било је неопходно да власти издају посебну дозволу како би се обавило богослужење, и два специјална владина агента су послата у цркву. Један од њих је стајао поред мене током целе службе и снимао сваки мој покрет, док ме је други фотографисао. Такво је тренутно стање „слободе религије“ alla turca. View full Странице
  20. Поводом Ивањдана, који је уједно и храмовна слава цркве посвећене Рођењу Светог Јована, у острошком скиту сабрао се велики број монаштва и вјерника, а Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архимандрит Хризостом игуман манастира Режевића, јеромонаси Климент из манастира Прасквице и Јеротеј сабрат острошке обитељи, свештеници из Никшића протојереј Миодраг Тодоровић и јереји Жељко Ројевић и Никола Зечевић и сабраћа острошке обитељи јерођакони Атанасије, Роман и Владимир Палибрк, кога је Митрополит Амфилохије током богослужења рукопроизвео у чин јеромонаха.   Одговарала је острошка братија, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете сабранима се ријечима празничне бесједе обратио Митрополит Амфилохије.   Човјек је рођен да буде носилац и свједок божанске свјетлости,  а сви свети пророци су свједоци божанске свјетлости, казао је Митрополит.   -Један од најдивнијих свједока те свјетлости и претеча те свјелости је Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и  непролазну свјетлост испуњен Духа Светога, како каже Свети јеванђелист, од утробе матере своје – подсјетио је Митрополит Амфилохије.   Додао је да је Свети Јован Крститељ већ у мајчиној утроби посвједочио Господа.     -То је оно што је посвједочило да је он заиста Његов Претеча који припрема већ од свог чудесног рођења, долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати, пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, али и Духом Светим животворним и свједочио Бога Живог – казао је Митрополит и додао да је Свети Јован Крститељ који је свим својим дјелима и својом мученичком смрћу био Претеча Христов и најавио Христов долазак, Његово страдање, али и васкрсење.   Бројно монаштво и вјерни народ који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, са посебну радост сабрању дало је присуство великог броја дјеце.   По одслуженој Литургији храм Рођења СветогЈована Крститеља опходила је свечана и молитвена литија током које су читана зачала из Светог Јеванђеља, након чега је Митрополит Амфилохије благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара.   Молитвени ход обишао је и манастирско горбље гдје почивају земни остаци острошких служитеља и ктитора Јован Дола чланова породице Никчевић, гдје је одслужен помен на гробу некадашњегигумана острошког блаженог спомена архимандрита Лазара Аџића.   Митрополит Амфилохије је након помена казао да су они чији земни остаци почивају на манастирском гробљу уградили себе у дивну светињу и самим тим себе припремили за Царство Небеско.   -Кад дође вријеме, Бог призива оне који су му угодили, а њих је призвао на овом предивном мјесту, благодарећи братству Никчевића, нашем оцу Радомиру и његовим сродницима, који су на светињу на гробовима својих предака приложили острошкој светињи. Овако како цвјета цвијеће на гробовима Никчевића, братије и оца Лазара, нека њихове душе цвјетају у Царству Божијем – казао је Митрополит Амфилохије.   Бог неке узима и уграђује у небески Јерусалим, а друге на њихово мјесто поставља, казо је Митрополит и додао да је од данас острошка обитељ богатија за новорукоположеног јеромонаха Владимира.     -Он је од данас призван да стоји пред Престолом Божијим,силно и са страхом Божијим, да проповиједа ЈеванђељеХристово о Царству Небеском, да благовијести и свештенодејствује ријеч истине, да обавља свештене радње и свете Божије тајне. Нека би га Господ укријепио да буде исуњен ревношћу каквом је био испуњен Свети Василије и сви они који су се подвизавали у острошкој светињи од њега, па до оца Лазара – рекао је Митрополит Амфилохије.   Сабранима је на присуству заблагодарио о. Сергије који их је позвао да славље наставе у манастирској трпезарији, гдје је уз славски трпезу хришћанске љубави настављена прослава Ивањдана у Јован Долу.     Извор: Манастир Острог
  21. -Јерођакон Владимир (Палибрк) рукоположен у свештени чин јеромонаха- Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештенством Свету архијерејску Литургију на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у суботу 7. јула 2018. љета Господњег, у острошком скиту Јован Долу код Никшића. Звучни запис литургијске беседе Митрополита Амфилохија Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија изговорене на манастирском гробљу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Поводом Ивањдана, који је уједно и храмовна слава цркве посвећене Рођењу Светог Јована, у острошком скиту сабрао се велики број монаштва и вјерника, а Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архимандрит Хризостом игуман манастира Режевића, јеромонаси Климент из манастира Прасквице и Јеротеј сабрат острошке обитељи, свештеници из Никшића протојереј Миодраг Тодоровић и јереји Жељко Ројевић и Никола Зечевић и сабраћа острошке обитељи јерођакони Атанасије, Роман и Владимир Палибрк, кога је Митрополит Амфилохије током богослужења рукопроизвео у чин јеромонаха. Одговарала је острошка братија, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете сабранима се ријечима празничне бесједе обратио Митрополит Амфилохије. Човјек је рођен да буде носилац и свједок божанске свјетлости, а сви свети пророци су свједоци божанске свјетлости, казао је Митрополит. -Један од најдивнијих свједока те свјетлости и претеча те свјелости је Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост испуњен Духа Светога, како каже Свети јеванђелист, од утробе матере своје – подсјетио је Митрополит Амфилохије. Додао је да је Свети Јован Крститељ већ у мајчиној утроби посвједочио Господа. -То је оно што је посвједочило да је он заиста Његов Претеча који припрема већ од свог чудесног рођења, долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати, пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, али и Духом Светим животворним и свједочио Бога Живог – казао је Митрополит и додао да је Свети Јован Крститељ који је свим својим дјелима и својом мученичком смрћу био Претеча Христов и најавио Христов долазак, Његово страдање, али и васкрсење. Бројно монаштво и вјерни народ који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, са посебну радост сабрању дало је присуство великог броја дјеце. По одслуженој Литургији храм Рођења СветогЈована Крститеља опходила је свечана и молитвена литија током које су читана зачала из Светог Јеванђеља, након чега је Митрополит Амфилохије благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара. Молитвени ход обишао је и манастирско горбље гдје почивају земни остаци острошких служитеља и ктитора Јован Дола чланова породице Никчевић, гдје је одслужен помен на гробу некадашњегигумана острошког блаженог спомена архимандрита Лазара Аџића. Митрополит Амфилохије је након помена казао да су они чији земни остаци почивају на манастирском гробљу уградили себе у дивну светињу и самим тим себе припремили за Царство Небеско. -Кад дође вријеме, Бог призива оне који су му угодили, а њих је призвао на овом предивном мјесту, благодарећи братству Никчевића, нашем оцу Радомиру и његовим сродницима, који су на светињу на гробовима својих предака приложили острошкој светињи. Овако како цвјета цвијеће на гробовима Никчевића, братије и оца Лазара, нека њихове душе цвјетају у Царству Божијем – казао је Митрополит Амфилохије. Бог неке узима и уграђује у небески Јерусалим, а друге на њихово мјесто поставља, казо је Митрополит и додао да је од данас острошка обитељ богатија за новорукоположеног јеромонаха Владимира. -Он је од данас призван да стоји пред Престолом Божијим,силно и са страхом Божијим, да проповиједа ЈеванђељеХристово о Царству Небеском, да благовијести и свештенодејствује ријеч истине, да обавља свештене радње и свете Божије тајне. Нека би га Господ укријепио да буде исуњен ревношћу каквом је био испуњен Свети Василије и сви они који су се подвизавали у острошкој светињи од њега, па до оца Лазара – рекао је Митрополит Амфилохије. Сабранима је на присуству заблагодарио о. Сергије који их је позвао да славље наставе у манастирској трпезарији, гдје је уз славски трпезу хришћанске љубави настављена прослава Ивањдана у Јован Долу. Извор: Манастир Острог View full Странице
  22. Поводом Ивандана доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија “О Светом Јовану Крститељу” које је у навечерје празника рођења Претече и Крститеља Господњег Јована у суботу 6. јула 2013. г одржао у Горњем манастиру Острог. Звучни запис предавања View full Странице
  23. Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључиво добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнуто. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религију шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућност да знам да ли они постоје или не постоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари. Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. У савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних симбола на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње. Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног – то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и просветитељством са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религију треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати. Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивим манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију, такође, повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође угрожава слободу људских заједница да свој начин живота заснивају на сопственим религиозним погледима на свет. Милитантни секуларизам као псеудо-религија Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова. Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака. Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство.[1] Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“.[2] Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца. Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу. Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата. Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктринарним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века, такође је полагао права на монопол при формирању стоназора и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне симболе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних симбола на јавним местима представља кршење права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења. Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан, нити индиферентан према хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо идеологе европског секуларизма како са уважавањем говоре о исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о хришћанству. Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо-аргумент, јер је, пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у уставу није одбио помињање ислама, јудаизма, будизма или било које друге традиционалне религије, поред хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Штавише, и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којима се налази религиозна већина – пре свега, жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава – остављају много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија, а хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.[3] Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, хришћане чекају тешка времена. Милитантни секуларизам и хришћанство Зашто је владајући став либералних секулариста тако непријатељски настројен према хришћанству? Због чега се, ради политичке коректности, чија су правила понашања изумели и установили као непогрешиве „моралне кодексе градитеља нове Европе“, уздржавају од критике ислама, а очигледно охрабрују клеветање хришћанства? Зашто редовно слушамо о окрутности инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање хришћанства из европског устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина просветитељства одабране у пројекту израде устава као основни елементи европске цивилизације? Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатолицизам у средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине. Одговор на апсолутну диктатуру римокатолицизма уследио је у облику снажне антипапске реакције у западном хришћанству, што је изнедрило напредовање протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Дру­ги одговор на римокатоличку хегемонију био је брза дехри­стијанизација (или, боље речено „деримокатолизација“) секуларне европске културе. Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја римокатолицизма, све док се, у доба просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег постхришћанског (или постримокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава. Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном тако и на интернационалном нивоу.“ Религиозне и „основне људске“ вредности Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“ које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон. Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца. Користећи изразе „хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседују стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Да ли је могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догматике и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма. Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику. У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људ­ског живота. У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божијем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином. За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским вредностима“. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних симбола се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери. Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија. Најизванреднија архитектонска дела некада су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религиозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет. Савременом секуларном свету, опседнутом материјалним бла­гостањем и потрошачким култом, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице нашег доба настављају да граде раскошне цркве, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али то јесте случај изван њених граница. Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале Св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње цркве Христа Спаситеља у главном граду Русије, у земљи у којој су многи дугогодишњи економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају. Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, од 60% до 95% популације већине западноевропских земаља се и даље сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“, како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима; савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана). Православље и изазови милитантног секуларизма Милитантни секуларизам је, као што сам раније навео, у својим настојањима да умањи утицај религије био инспирисан, пре свега, антиримокатоличким патосом. Римокатоличка црква је данас главни опонент секуларизму и либерализму у Европи. Међутим, на европском континенту живи такође и значајан број протестаната, као и не мање од 200 милиона православних. Жалосно је то што је одговор многих европских протестаната на проблем секуларизма био постепено одвајање од фундаменталних теолошких норми хришћанства, разарање доктринарних и моралних принципа и адаптација секуларном погледу на свет. Какав ће бити одговор Православне Цркве на овај изазов? Ко су наши главни саветници у борби да водимо живот заснован на првенству традиционалних над „основним људским“ вредностима? Дубоко сам убеђен да је Римокатоличка црква наш главни савезник у Европи. Проблеми који су и данас присутни у односима између римокатолика и православних у Украјини и Русији се свакако морају решити, али истовремено треба и да се ограниче и предају у надлежност посебних билатералних комисија. Што се тиче европског друштва, православни и римокатолици заједно морају да пронађу начине за сведочење секуларизованом свету који је одлутао далеко од Цркве. Одиста, конфликт који је у току између Православне и Римокатоличке цркве се мора размотрити у врло незгодном тренутку (да ли је уопште могуће постојање конфликта у право време?), пошто је букнуо у моменту када би удруживање сведока две традиционалне цркве, уједињених заједничком вером и бригом због напада милитантног секуларизма, било неопходно. Представници других традиционалних религија, као што су ислам и јудаизам, у многим стварима које поштују, такође су наши савезници, јер се њихова становишта по бројним питањима (која су предузели ради одбране традиционалних вредности) подударају са нашим. Када је Француска увела забрану ношења религиозних симбола („великих и јако видљивих религиозних обележја“), нарочито су били потенцирани hijab (муслимански вео за жене), yarmulke (јеврејске капе) и велики хришћански крстови. Овај ударац, очито намењен муслиманима, такође је утицао на вернике друге две монотеистичке религије. Није случајно што су хришћански лидери Француске, заједно са представницима јудаизма и ислама, образовали јединствени фронт, како би протестовали против такве одлуке. У светлу ових догађаја, још је очигледнија важност развоја међурелигијског дијалога. Донедавно је утицај православног хришћанства на европске процесе био прилично ограничен. У земљама у којима доминирају римокатоличка и протестантска популација, православље остаје мало познато општој јавности, не играјући неку запажену улогу у друштву, било на националном, било на европском нивоу. Има изгледа да ће се оваква ситуација изменити уласком православних земаља (Кипар, Бугарска, Румунија) у Европску унију. Заједно са Грчком (која је чланица Европске уније од 1981. године), и балтичким државама, као и другим државама са знатном православном мањином, ове државе чланице би могле да формирају „православни лоби“ од значајног утицаја, који би водио пуноправни дијалог са европским политичким структурама. Од виталне важности је да не само политичари, већ и представници православних Цркава ових земаља, учествују активно и одговорно у овом дијалогу. Такав дијалог је изузетно значајан сада када православно хришћанство, заједно са римокатолицизмом, често долази под удар, услед наметања секуларних норми. Почетком 2003. године Европски парламент је гласао у корист укидања забране женама да посећују Свету Гору – Атос, наводећи да ова забрана нарушава „универзално прихватање принципа једнакости полова“, као и законе који се тичу слободе свих грађана Европске уније да путују кроз њену територију. Ова резолуција одражава силовит напад европских политичара на специјални статус Атоса, православне монашке републике, у оквиру које поменута забрана постоји већ 1000 година. Европски делегати нису водили рачуна о томе да би укидање ове древне традиције неизбежно водило ка уништењу вековима старог атонског начина монашког живота, већ су били усредсређени само на сагласност или несагласност верских заједница са нормама које су они створили, које сматрају „општеприхваћеним“. Православна Црква инсистира на неутралности секуларних политичара и ауторитета по питању религије и погледа на свет, и на недопустивости да се влада меша у црквена питања. Позивајући секуларне ауторитете да поштују унутрашње прописе Цркве, она је истовремено спремна да сарађује са секуларним ауторитетима по питањима која служе на добробит саме Цркве, појединца и друштва. Црква поштује принцип секуларне државе, али одбија да тумачи ове принципе из перспективе која подразумева да „религију треба радикално протерати из свих сфера људских живота, да верска удружења треба искључити из процеса доношења одлука о питањима која су од друштвеног значаја“. Нажалост, постоје европски политичари који настоје да униште традиционални, црквени начин живота, јер управо у том светлу сагледавају функционисање секуларне државе – намера им је да раставе Цркву од социјалног попришта. Против оваквог става, Православне Цркве морају да се боре, удружујући своје напоре са свима који су данас спремни да бране традиционалне у односу на либералне ставове, религиозне у односу на „основне људске“ вредности, уједињујући се са онима који су вољни да бране право религија да се испољавају у друштву. У свом чланку претежно сам се фокусирао на процесе који се углавном одвијају у савременој Европи. Међутим, неће ме изненадити уколико је оно што је речено једнако важно и за Аустралију, Америку и друге територије, где секуларни Weltanschauung настоји да се прикаже као једини легитимни систем вредности. Може да се деси да целокупна западна цивилизација, а не само Европа, постане радикално антихришћанска и антирелигијска. У том случају јавља се потреба не само за паневропским, већ и универзалним, заједничким фронтом, формираним од стране традиционалних религиозних конфесија, ради сузбијања агресивног милитантног секуларизма.   Извор: Теологија.нет
  24. „Жив човек је слава Божија.“ Ова тврдња Св. Иринеја Лионског обухвата теолошко и антрополошко виђење раног хришћанства, по коме постоји стварна и неодвојива веза између Бога и човечанства. Човек је сматран највишим изразом божанског стваралачког процеса, док се Бог сматрао највећом вредношћу, ултимативним критеријумом истине за сва жива бића. Човеков призив је да буде слава Божија, односно, да слави Бога својим животом, речима и делима. Створен по икони и подобију Божијем, човек је призван да и сам „постане Бог“ тако што ће у потпуности следити Божије заповести. Обожење човеково се одвија кроз Исуса Христа, који је „истински Човек“ и „слава Божија“ у апсолутном смислу те речи, који је пут, истина и живот целог човечанства. Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључиво добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнуто. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религију шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућност да знам да ли они постоје или не постоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари. Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. У савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних симбола на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње. Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног – то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и просветитељством са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религију треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати. Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивим манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију, такође, повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође угрожава слободу људских заједница да свој начин живота заснивају на сопственим религиозним погледима на свет. Милитантни секуларизам као псеудо-религија Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова. Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака. Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство.[1] Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“.[2] Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца. Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу. Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата. Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктринарним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века, такође је полагао права на монопол при формирању стоназора и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне симболе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних симбола на јавним местима представља кршење права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења. Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан, нити индиферентан према хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо идеологе европског секуларизма како са уважавањем говоре о исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о хришћанству. Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо-аргумент, јер је, пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у уставу није одбио помињање ислама, јудаизма, будизма или било које друге традиционалне религије, поред хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Штавише, и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којима се налази религиозна већина – пре свега, жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава – остављају много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија, а хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.[3] Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, хришћане чекају тешка времена. Милитантни секуларизам и хришћанство Зашто је владајући став либералних секулариста тако непријатељски настројен према хришћанству? Због чега се, ради политичке коректности, чија су правила понашања изумели и установили као непогрешиве „моралне кодексе градитеља нове Европе“, уздржавају од критике ислама, а очигледно охрабрују клеветање хришћанства? Зашто редовно слушамо о окрутности инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање хришћанства из европског устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина просветитељства одабране у пројекту израде устава као основни елементи европске цивилизације? Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатолицизам у средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине. Одговор на апсолутну диктатуру римокатолицизма уследио је у облику снажне антипапске реакције у западном хришћанству, што је изнедрило напредовање протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Дру­ги одговор на римокатоличку хегемонију био је брза дехри­стијанизација (или, боље речено „деримокатолизација“) секуларне европске културе. Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја римокатолицизма, све док се, у доба просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег постхришћанског (или постримокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава. Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном тако и на интернационалном нивоу.“ Религиозне и „основне људске“ вредности Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“ које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон. Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца. Користећи изразе „хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседују стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Да ли је могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догматике и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма. Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику. У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људ­ског живота. У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божијем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином. За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским вредностима“. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних симбола се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери. Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија. Најизванреднија архитектонска дела некада су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религиозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет. Савременом секуларном свету, опседнутом материјалним бла­гостањем и потрошачким култом, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице нашег доба настављају да граде раскошне цркве, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али то јесте случај изван њених граница. Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале Св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње цркве Христа Спаситеља у главном граду Русије, у земљи у којој су многи дугогодишњи економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају. Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, од 60% до 95% популације већине западноевропских земаља се и даље сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“, како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима; савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана). Православље и изазови милитантног секуларизма Милитантни секуларизам је, као што сам раније навео, у својим настојањима да умањи утицај религије био инспирисан, пре свега, антиримокатоличким патосом. Римокатоличка црква је данас главни опонент секуларизму и либерализму у Европи. Међутим, на европском континенту живи такође и значајан број протестаната, као и не мање од 200 милиона православних. Жалосно је то што је одговор многих европских протестаната на проблем секуларизма био постепено одвајање од фундаменталних теолошких норми хришћанства, разарање доктринарних и моралних принципа и адаптација секуларном погледу на свет. Какав ће бити одговор Православне Цркве на овај изазов? Ко су наши главни саветници у борби да водимо живот заснован на првенству традиционалних над „основним људским“ вредностима? Дубоко сам убеђен да је Римокатоличка црква наш главни савезник у Европи. Проблеми који су и данас присутни у односима између римокатолика и православних у Украјини и Русији се свакако морају решити, али истовремено треба и да се ограниче и предају у надлежност посебних билатералних комисија. Што се тиче европског друштва, православни и римокатолици заједно морају да пронађу начине за сведочење секуларизованом свету који је одлутао далеко од Цркве. Одиста, конфликт који је у току између Православне и Римокатоличке цркве се мора размотрити у врло незгодном тренутку (да ли је уопште могуће постојање конфликта у право време?), пошто је букнуо у моменту када би удруживање сведока две традиционалне цркве, уједињених заједничком вером и бригом због напада милитантног секуларизма, било неопходно. Представници других традиционалних религија, као што су ислам и јудаизам, у многим стварима које поштују, такође су наши савезници, јер се њихова становишта по бројним питањима (која су предузели ради одбране традиционалних вредности) подударају са нашим. Када је Француска увела забрану ношења религиозних симбола („великих и јако видљивих религиозних обележја“), нарочито су били потенцирани hijab (муслимански вео за жене), yarmulke (јеврејске капе) и велики хришћански крстови. Овај ударац, очито намењен муслиманима, такође је утицао на вернике друге две монотеистичке религије. Није случајно што су хришћански лидери Француске, заједно са представницима јудаизма и ислама, образовали јединствени фронт, како би протестовали против такве одлуке. У светлу ових догађаја, још је очигледнија важност развоја међурелигијског дијалога. Донедавно је утицај православног хришћанства на европске процесе био прилично ограничен. У земљама у којима доминирају римокатоличка и протестантска популација, православље остаје мало познато општој јавности, не играјући неку запажену улогу у друштву, било на националном, било на европском нивоу. Има изгледа да ће се оваква ситуација изменити уласком православних земаља (Кипар, Бугарска, Румунија) у Европску унију. Заједно са Грчком (која је чланица Европске уније од 1981. године), и балтичким државама, као и другим државама са знатном православном мањином, ове државе чланице би могле да формирају „православни лоби“ од значајног утицаја, који би водио пуноправни дијалог са европским политичким структурама. Од виталне важности је да не само политичари, већ и представници православних Цркава ових земаља, учествују активно и одговорно у овом дијалогу. Такав дијалог је изузетно значајан сада када православно хришћанство, заједно са римокатолицизмом, често долази под удар, услед наметања секуларних норми. Почетком 2003. године Европски парламент је гласао у корист укидања забране женама да посећују Свету Гору – Атос, наводећи да ова забрана нарушава „универзално прихватање принципа једнакости полова“, као и законе који се тичу слободе свих грађана Европске уније да путују кроз њену територију. Ова резолуција одражава силовит напад европских политичара на специјални статус Атоса, православне монашке републике, у оквиру које поменута забрана постоји већ 1000 година. Европски делегати нису водили рачуна о томе да би укидање ове древне традиције неизбежно водило ка уништењу вековима старог атонског начина монашког живота, већ су били усредсређени само на сагласност или несагласност верских заједница са нормама које су они створили, које сматрају „општеприхваћеним“. Православна Црква инсистира на неутралности секуларних политичара и ауторитета по питању религије и погледа на свет, и на недопустивости да се влада меша у црквена питања. Позивајући секуларне ауторитете да поштују унутрашње прописе Цркве, она је истовремено спремна да сарађује са секуларним ауторитетима по питањима која служе на добробит саме Цркве, појединца и друштва. Црква поштује принцип секуларне државе, али одбија да тумачи ове принципе из перспективе која подразумева да „религију треба радикално протерати из свих сфера људских живота, да верска удружења треба искључити из процеса доношења одлука о питањима која су од друштвеног значаја“. Нажалост, постоје европски политичари који настоје да униште традиционални, црквени начин живота, јер управо у том светлу сагледавају функционисање секуларне државе – намера им је да раставе Цркву од социјалног попришта. Против оваквог става, Православне Цркве морају да се боре, удружујући своје напоре са свима који су данас спремни да бране традиционалне у односу на либералне ставове, религиозне у односу на „основне људске“ вредности, уједињујући се са онима који су вољни да бране право религија да се испољавају у друштву. У свом чланку претежно сам се фокусирао на процесе који се углавном одвијају у савременој Европи. Међутим, неће ме изненадити уколико је оно што је речено једнако важно и за Аустралију, Америку и друге територије, где секуларни Weltanschauung настоји да се прикаже као једини легитимни систем вредности. Може да се деси да целокупна западна цивилизација, а не само Европа, постане радикално антихришћанска и антирелигијска. У том случају јавља се потреба не само за паневропским, већ и универзалним, заједничким фронтом, формираним од стране традиционалних религиозних конфесија, ради сузбијања агресивног милитантног секуларизма. Извор: Теологија.нет View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×