Showing results for tags 'митрополит'.

Митрополит Амфилохије: У нама људима све је у знаку Свете Тројице!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Пренос моштију Светог оца Николаја, храмовске славе манастира Врањина са свештенством Свету службу Божију у овој древној немањићкој светињи на Скадарском језеру. Након литургије, Владика је предводио Литију око храма, одслужио помен оснивачима, ктиторима, добротворима и приложницима ове древне светиње, као и њеним, почетком фебруара трагично пострадалим поклоницима Дарку Вујошевићу, Ратку, Јани и Нини Кумбуровићима. Потом је благосиљао славски колач манастирског храма. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је у овом свијету, у свеукупној Божјој творевини, а и у нама људима све у знаку Свете Тројице. „Све у себи носи тај печат тројичности. Сунце које нас грије, и оно је тројично. Ваздух и вода и земља, и то је тројичност без које не би било живота на земљи. Људска природа има ум, осјећање и вољу. И то је тројичност. Душа и тијело и ум човјеков, и то је тројичност коју је Бог уградио у људску природу. Зато и служба Божија, којом прослављамо Бога, и она је у знаку благосиљања царства Оца и Сина и Духа Светога, у знаку часнога крста кога стављамо на своје биће у име Оца и Сина и Духа Светога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и данашњи празник тројичан. „Прво прослављамо преполовљење Христовога Васкрсења кроз које се припремамо за прослављање Свете Тројице – Тројичинадне. Друго, прослављамо пренос моштију Светога оца нашег Николаја Мирликијског, чији живот је такође сав био у потовању и знаку и љубави према Оцу и Сину и Духу Светоме. А треће што овдје, у овој древној светињи немањићкој обиљежавамо, то је осамсто година од стварања наше помјесне Цркве – Жичке архиепископије, Пећке патријаршије и наше Зетске епископије, Зетске митрополије 1219/20. године“, подсјетио је он. Нагласио је да је Врањина једна од првих светиња у којој су боравили свети епископи овога апостолско-светосавког трона. „Да би се та Зетска митрополија на крају зауставила, ево већ пет стотина година на Цетињу, гдје су велике светиње сабране – рука Светога Јована Претече, дио Часнога Крста на коме је разапет Господ, икона Мајке Божије филеримске коју је сликао Свети апостол и јеванђелист Лука, мошти Светога Петра Цетињског Чудотворца и Светога Петра Ловћенског Тајновидца“, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да је Ловћенски Тајновидац, пред упокојење на страмцу свога стрица Светог Петра Цетињског, Црну Гору предао Светој Тројици. Додао је да се Свети Петар Други потом попео на Ловћен гдје је и након упокојења поново разапет. „И данас су мошти његове на распећу. Ено га утамниченог у оном зиндану паганском, вапије својим Црногорцима да га врате у његову цркву, да обнове цркву Светог Петра Цетињског, његовога стрица, да би он скинуо проклетство са Црне Горе“, казао је Владика. Владика је најавио почетак обнове манастирског конака на Врањини, који је својевремено подигао краљ Никола. Од кума данашње манастирске славе Небојше Станковића, кумство за наредну годину је примило подгоричко Братство православне омладине Светог Симеона Мироточивог. Извор: Митрополија црногорско-приморска

пре 17 часа
- 1
- све
- људима
- (и још 6 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије: Ловћенски Тајновидац, иако утамничен, око себе сабира Цркву Божју!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Владика је Литургију служио поводом празника Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, који се на данашњи дан слави од 2013. године, када је његова икона свечано унесена у храм Цетињског манастира. Одговарали су чланови обновљеног Црквеног пјевачког друштва „Његош“ са Цетиња. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Црква кроз вјекове своје учење потврђивала преко сабора. „Прво преко сабора Свете службе Божије, Свете литургије, а онда и преко сабора наследника Светих апостола. Први сабор је био педесете године после Христовог рођења – сабор Светих апостола када су апостоли на челу са апостолом Петром расправљали о тадашњим важним питањима духовним, о питањима учења и доносили одлуке. И те одлуке су онда биле општеважеће за све хришћане“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да су се сабори одржавали кад год се појављивало неко лажно учење. „Кад год би се појавило неко лажно учење, сабирала би се Црква Божја да посвједочи оно право, истинско учење Божје – до наших времена. Били су васељенски, свеопшти сабори, а онда и сабори појединих епархија, појединих епископија. И ова наша епископија је увијек имала саборе своје, ево осам стотина година. Као што је и наша помјесна Црква имала своје саборе кроз вјекове“, казао је Владика. Владика Амфилохије је говорио о управо завршеном Архијерејском сабору у Београду, рекао је да су на њему били сабрани Епископи из свих крајева земаљских. „Православна црква данас је присутна на свих пет континената. И нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи ова Божанствена литургија и да се не исповиједа та вјера у једну, свети, саборну и апостолску Цркву“, истакао је Владика. Додао је да исто тако, и наша помјесна Црква светосавска и светопетровска увијек има свооје саборе када решава суштинска и битна питања живота Цркве и народа. „У исто вријеме, сучељава се и са питањима која се тичу свих Цркава Божјих на земљи, свих помјесних Цркава“, нагласио је он. Говорећи о Светом Петру Другом Тајновидцу Ловћенском, рекао је да је он сагледао најдубље тајне Божје. „Сам Господ и анђели Божји су га просвијетлили. На Ловћену је саградио ону дивну црквицу. И као што је у току свога земнога живота свједочио Христа, сабирао народ Божји око ове светиње и око своје личности у Цркви Христовој, тако је и послије свога упокојења сабирао народ Божији око својих моштију на Ловћену, око те цркве коју је он сам пројектовао“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да је Свети Петар Други , као што је страдао за вријеме земаљског живота, тако пострадао и послије свога упокојења. „Ништа срамније није могло да се догоди са Црном Гором и са нама Црногорцима од тога што је учињено са Светим Петром Ловћенским Тајновидцем. Блаженог спомена Митрополит Данило је покушавао да спријечи тај злочин против Светога Петра и првога и другога, и гроба његовога. Није успио“, подсјетио је он. Такође је подсјетио да је и принц Михаило Петровић, унук краља Николе покушавао да заштити гроб Светога Петра Другог, али да ни он није успио у томе. Од 2013. поводом двјестагодишњице његовог рођења, додао је Владика, покушавамо да умолимо данашње носиоце власти да се врати његова црквица на Ловћен. „Да се извади Свети Петар из тамнице и да се врати у своју црквицу, онакву какву је он био подигао да се обнови. Међутим, ево до данас он је утамничен. Али, он и данас око себе сабира Цркву Божију и све оне који су вјерни Христу Богу и који исповиједају једну, свету, саборну и апостолску Цркву“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије је благосиљан славски колач. Владика је рекао да га посебно радује обновљени хор Ловћенског Тајновидца. „Најчудеснија и најсветија је пјесма ова коју пјева Црква Божија и коју пјева хор Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. И, ако Бог да, нека обнова овога хора буде и почетак обнове цркве на Ловћену и повратка Светог Петра Другог у његову цркву“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недеља у 16:03
- 1
- око
- утамничен
- (и још 9 )
  Таговано са:

Митрополит Порфирије: Дјела Митополита Амфилохија су продужено Јеванђеље Господа Исуса Христа!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија. На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић. Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ. Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић, да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање: „Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“ Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. „Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“ Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват. Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами. „Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“ По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске. „Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“ Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима: „Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“ Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори: „Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова: „Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “ Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији: „Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“ Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао: „Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“ Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас. Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио. Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије. „Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“ Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом: „Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија: „То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности. „Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“ Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени. „Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“ Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита: „То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Петак у 16:29
1 comment
- 1
- јеванђеље
- продужено
- (и још 8 )
  Таговано са:

Митрополит Онуфрије служио поводом 400-годишњице Мгарског манастира

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава

Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије началствовао је празничним богослужењима у мгарском Преображенском мушком манастиру Полтавске епархије у среду 15. маја 2019. године. Саслуживао је велики број архијереја ове свете Цркве. На Литургији је узнета сугуба молитва за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. После Божанске службе устројена је литија када је Његово Блаженство покропио велики број верних освећеном водицом и честитао им празник Светог Атанасија Цариградског. Извор: Српска Православна Црква

Мај 16
- 1
- 400-годишњице
- поводом
- (и још 5 )
  Таговано са:

Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Бол у нашем животу

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Бол – то је веома озбиљна тема која, засигурно, дотиче и обеспокојава све нас. То је појава која увијек омета човјека, јер бол сама по себи није ништа добро. Нико од нас није сагласан са боли, не прихвата је, и чинимо све да бисмо је избјегли. То осјећање не прихвата ни сама наша природа, јер нас Бог није саздао да бисмо кушали бол. Напротив, из Светог Писма знамо, да нас је Господ створио и смјестио у рај сладости, односно рај наслађивања, среће и радости. Такође, знамо да је Бог човјека саздао бесмртним, као оног који нема никакве везе са трулежношћу и болом, да би живио увијек у радости која се природно рађа из присуства Божијега. Међутим, томе је сљедовао слободни избор човјеков, прекид односа са Богом, човјеково одвајање од Љубави Божије. И као исход преступа заповијести Божије, у свијету се појавила бол, коју човјек осјећа како душевно, тако и тјелесно. Због тога је сада, у нашем животу присутна бол у свим својим пројавама. Једна од наших грешака у односу са Богом је лажно полазиште да ће, ако будемо уз Њега, наш живот бити срећан и да ће нам све бити добро. Од Бога тражимо здравље, срећу и све оно што је природно, али не и најважније. Велика је грешка сматрати да нећемо проћи ни кроз какву бол, ако будемо уз Бога. Христос нам није обећао да ће живот са Њим бити лишен боли; напротив, јасно је казао: били далеко или уз Њега, бол ће бити присутна у нашем животу, али уз Њега бол омекшава и слаби. Друга грешка наша у односима са Богом је велико питање: зашто Бог допушта да ми се ово деси? И почињемо да ропћемо на Њега. А ако и не ропћемо, рађа нам се друго: шта Бог дјела у вези са свим што се дешава око нас? Зашто Бог дозвољава злу да пребива у овом свијету? Зашто се зло догађа и како Бог може то да прихвата, зашто све трпи и зашто не истјерује зло, кад Он може све да промијени? Какав је одговор Божији на то велико и тешко пројављивање боли? Ако човјек ограничава свој живот на седамдесет или осамдесет година, онда је наш живот засигурно трагедија. Имаш седамдесет година и оне су испуњене сузама, жалошћу и болом. Значи, човјек је осуђен?! Значи да је човјек трагично биће, осуђено на бол и смрт, и нема више никакву другу перспективу?! То није тако. На ово питање одговор налазимо у Христовој Личности, која нам даје другу мјеру живота. Када је дошла пуноћа времена, Милосрдни Бог је постао Човјек, живио међу нама и побиједио смрт, одбивши све стријеле које је ђаво усмјерио ка човјеку. Сада се све те стријеле враћају и рањавају самог ђавола. Христос је побиједио смрт и преобразио бол из проклетства у благослов. На који начин? Дао нам је прилику да не избјегавамо бол или смрт, већ да преображавамо њену разорну силу на корист, горку чашу у слатку, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико је за нас важан Крст Христов. Сам Господ је по Својој човјечанској природи у тако великој мјери окусио горку чашу бола и смрти, што није нико од људи. Нико неће ни осјетити више боли од Христа, јер нико никада неће имати Његову безгрјешну и Божанску природу. Он је заиста доживио бол и зато није исправно говорити: „Он је Бог и зато што је Бог имао је снаге и могао је трпјети“. Да није тако, свједочи нам Јеванђеље. Свети апостоли, описујући Христову молитву посљедње ноћи у Гетсиманији, кажу да се Господ, будући у самртној борби (Лк 22, 44), свим силама Свога бића молио Оцу Небеском, са болом; не у вези са предстојећом му смрти, већ због устанка рода људског против Бога. Због велике Љубави Божије према човјеку и колико је он осјећао бол за човјеком, зној Његов бијаше као капље крви (Лк 22, 44). Господа је облио крвав зној! Нико од људи никада неће моћи да се моли до крвавог зноја као Христос! Такво нешто није могуће! Међутим, Христос је пролио Своју крв од те неописиве количине боли и патње, које је Својом човјечанском природом ријешио да окуси, желећи да нам покаже да је Он заиста постао Човјек, да ће заиста умријети и наравно, заиста васкрснути. Тако ми пред собом имамо, као првог мученика, самог Христа, који је осјетио бол и може да нас разумије. Имамо првосвештеника, који може састрадати у немоћима нашим (Јевр. 4, 15). Као што каже Апостол, Господ може помоћи онима који пролазе кроз искушења и страдају. Он је први пострадао и поднио страдања, патње и смрт, и управо због тога нам може састрадавати и схватити нас у нашим тугама, невољама и искушењима. Писано је у Старом Завјету да су, идући пустињом, Јевреји крајње изнемогли и ожедњели. И тражећи пића, дошли су на мјесто гдје је вода била горка и затрована. Тада је Бог показао Мојсију дрво и рекао му: „Узми ово дрво, баци га у извор и вода ће постати слатка“ (Изл 15, 25). Тај штап је био један од првих праобраза Крста Господњег. Долази Крст Христов, и ми га бацамо у горку чашу наших патњи и тада горке воде боли постају слатке, горки и затровани извори постају цјелебни за човјека – постају лијек за вјечни живот, тако што се бол из човјековог непријатеља претвара у његовог доброчинитеља. Нежељена бол постаје жељена, и то није мазохизам – знамо да бољу и „Крстом дође радост свему свијету“. Знамо и да, правилно односећи се према боли, патњама, па и самој смрти, можемо вјечно живјети са Христом, у Његовом вјечном и бесконачном Царству. На тај начин, бол се у Цркви не укида, већ користи на правилан начин – преобраћа се, преображава. Нашим трпљењем, постојаношћу, молитвом и сталном мишљу о Богу, та горка чаша боли постаје слатка чаша бесмртности. Сада бол за нас више није страх и трепет, већ поље борбе – подвига. Као што спортиста трчи на стази и добивши награду заборавља свој труд и тренинге, тако и хришћанин угледавши славу која ће се открити (Римљ. 8, 18) и вјечна блага Царства Божијега, заборавља горчину боли и смрти. Дакле, дужни смо да са трпљењем пролазимо кроз предстојеће нам поприште (Јевр. 12, 1) патњи, искушења и невоља. И у чему се састоји тајна? У томе што гледамо на Начелника и Савршитеља вјере Исуса (Јевр. 12, 2) – стално пред собом видимо и имамо путеводитеља Господа нашега Исуса Христа, Који нас тјеши. Бол је велики дар, и ако се правилно служимо њиме, он ће се за нас претворити у благослов. Дужни смо да разматрамо бол у перспективи Царства Божијега. Шта год да нам се деси у овом животу, све то је безначајно и мало у односу на оно што ће нам Бог даривати у вјечном Његовом Царству; страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Римљ. 8, 18). Тамо ћемо примити награду за нашу бол, а не у овом животу. Ако у овом животу хоћеш да добијеш одговор, имаћеш у себи хиљаду „зашто“, а ако на све будеш гледао из перспективе Царства Божијега, онда ћеш бол прихватити као велики благослов. Такав је Божији одговор на човјекову бол. Он му не даје лажна обећања да ће укинути бол, већ обећава да ће је из проклетства преобразити у благослов Божији. „Погледајте на безбројне војске светих – казује авва Исак. – Нико није безболно узишао на небо, већ кроз многе патње“. Не треба мислити да су светитељи живот проживјели са мало боли или без ње. Крст сви носе, без изузетка – ко год и гдје год били. Ако и немамо болести, или их још увијек немамо, носимо крст наших гријехова, крст старога човјека, који нас мучи и оптерећује. На том тамном хоризонту, наш пут може освијетлити само Распети Господ, Који је Свјетлост свим распетим људима. Он Који је казао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Он је та велика Тајна Која нас тјеши. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря

Мај 16
- 4
- бол
- (николау):
- (и још 5 )
  Таговано са:

Митрополит Иларион: Двоглава хидра украјинског раскола и светско Православље

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава

Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја. Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. „Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. Интервју Митрополита Илариона за портал Исус Извор: Радио Беседа

Мај 15
- 1
- раскола
- украјинског
- (и још 6 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, боравећи у Грчкој претодних дана, обишао је и манастир Ормилију и непосредно пред упокојење посјетио старца Емилијана (Александрос Вафеидес) некадашњег игумана светогорског манастира Симонопетра. Познанство знаменитог старца Емилијана и владике Амфилохије датира још из 70-их година прошлог вијека, док је током Митрополитовог боравка, школовања и пастирског дјелања у Грчкој. Дирљив сусрет старца Емилијана и Митрополита Амфилохија забиљежило је сестринство манастира Ормилија које нам је послало ову фотографију, на чему смо им неизмјерно захвални. Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) се упокојио у Господу 9. маја а сахрањен је 10. маја у манастиру Ормилија. Последње двије деценије старац Емилијан, због тешке болести, је провео у Ормилији, метоху манастира Симонопетре. Од овог духовног горостаса опростили су се духовна чада, пријатељи и поштоваоци из читавог свијета, међу којима је био и уморовљени владика захумско- херцеговачки г. Атанасије. * * * Старац Емилијан (Александрос Вафеидес) рођен је у Пиреју, октобра 1934. године. Дипломирао је теологију на Универзитету у Атини 1959. године, након чега је планирао да буде рукоположен за свештеника и да временом постане страни мисионар. Његов стари пријатељ Анастасиј Јанулатос, потстицао је старца да се припреми за такав рад боравком у манастиру. Јанулотос му је саветовао да контактира новог трикалског Епископа, за кога је веровао да је у стању да приведе младића монашком животу. Александрос Вафеидес је примио монашки постриг 9. децембра 1960. и добио монашко име Емилијан. Два дана касније, рукоположен је у јерођакона, а следеће године, 15. августа, рукоположен је за свештеника. Након његовог кратког боравка у разним манастирима у региону Метеора, епископ га најзад поставља у манастир Св. Висариона, у подножју планине Пиндус. Изгледа да је тамо имао неку врсту духовне кризе, праћене дубоким религијским искуством, које је га је радикално изменило и оставило печат на сва његова каснија дела. Као драматичан разговор Св. Апостола Павла, старац је из таквог искуства изашао као други човек, изузетно оснажен и целим својим бићем посвећен обнови монашког живота. Пробуђен тим значајним догађајем, старац је постављен за игумана манастира Метеори, и дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе, који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву, а први постриг догодио се 1963. године. Друга монашења су убрзо следовала првом и млади игуман је убрзо био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац, заједно са свим својим монасима и искушеницима, прихвата позив од стране протата Свете Горе да оде на Свету Гору и обнови манастир Симонопетра 1973. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мај 14
- 3
- упокојење
- пред
- (и још 6 )
  Таговано са:

ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС

тема је објавио/ла Milan Nikolic у Догматско богословље

Комплетну књигу у формату који омогућује претраживање текста можете преузети на доњем линку. _ __________ ____________________ ______________________________ ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ - Митрополит пергамски ЈОВАН ЗИЗЈУЛАС ______________________________ ____________________ __________ _

Фебруар 1, 2011
93 нових одговора
- 1
- зизјулас
- јован
- (и још 4 )
  Таговано са:

Митрополит скопски г. Јован: Исцељење схизме у Републици Северној Македонији

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски г. Јован одржао је у недељу, 12. маја 2019. године у препуној Свечаној сали Градске куће у Сомбору предавање на тему "Исцељење схизме у Републици Северној Македонији". Извор: Радио Беседа

Мај 13
2 comments
- 5
- републици
- схизме
- (и још 6 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије у поноћ читао Акатист Светом Василију Острошком: Свети Василије, ковчег најљепших дарова божанских

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије тачно у поноћ, 12. маја 2019. љета Господњег, на празник Светог Василија Острошког, читао је Акатист поред моштију Светитеља у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, који је слушало више хиљада вјерника сабраних у острошкој светињи. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је честитајући сабранима празник Светог Василија казао да славећи Светог Василија славимо Бога љубави који га је прославио. -Прослависмо Пресвету Тројицу помињући све свете Божије људе од времена пророка, апостола, до наших времена, све оне који су постали обиталиште славе Божије који су Га проповједали и свједочили Га кроз вјекове, у којима се Бог прославио и који су Бога прославили. Прослависмо дакле њега који је заиста ковчег најљепших дарова божаснких, који је извор у коме се умивамо и ми сузама свога покајања и узајамним праштањем – казао је Митрополит Амфилохије и рекао да прослављамо Светитеља који је загријао острошке стијене својим постом, трудом и који сија и зрачи из Божије острошке пустиње и обасјава све сабране око његовог ћивота и све људе отворене душе и чистог срца. Митрополит Амфилохије је казао да Господ посебно воли и благосиља дјецу која су се у великом броју окупила око ћивота Светог Василија, јер је и сам Господ рекао „пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“, призивајући и нас да будемо дјеца по незлобивости, по доброти, љубави и по милости. -Призива нас да будемо као они који су за Њим ходили, као што је Свети отац наш Василије, велики Чудотворац Острошки, из чијег нас ћивота грли божанска љубав и освећује нас милост Божија и просвећује нас свјетлост Истине. Овај свети ћивот је обиталиште Божије љубави и кроз њега Божија љубав зрачи чинећи нас све једним човјеком Исусом Христом, све који приступамо овом светом ћивоту – казао је Митрополит Амфилохије. Обраћајући се Светитељу, Митрополит је казао да је велики Божији дар и предивно видјети народ Светог Василија који се и ове свете ноћи окупио око његовог ћивота и преко његових моштију цјелива Онога који је управо Светог Василија цјеливао и прославио. Потом је у цркви Часног Крста служена прва Света Литургија, којом је началствовао протојереј Велимир Јововић, никшићки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Свету Архијерејску Литургију у раним јутарњим сатима у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија служио је Преосвећени епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Г. Кирило са свештенством. Непрекидна колона поклоника током цијеле ноћи притицала је кивоту Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог

Мај 12
- 1
- василије
- свети
- (и још 12 )
  Таговано са:

Митрополит Сергије из Украјине служио Литургију на Ћипуру

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

На празник Светих Апостола Јасона и Сосипатра и Преподобног Исаије Острошког, 11. маја, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Георгија на Ћипуру, служио је Његово високопреосвештенство Митрополит тернопољски и кременецки г. Сергије из Украјинске православне цркве Московског патријархата, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва. Митрополиту Сергију саслуживали су јереј Анђелко Боричић, јеромонах Јустин Мреновић, архиђакон Марко Марковић и јерођакон Емилијан Зарев. Појали су ученици Цетињске богословије предвођени професором ђаконом Павлом Љешковићем. Чтецирали су ученици четвртог разреда Цетињске богословије Матија Минић и Огњен Боричић. Митрополит Сергије из УПЦ Московског патријархата се ових дана налази у посјети Митрополији црногорској и Епархији будимљанско-никшићкој, на позив домаћина Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и учествоваће у прослави Светог Василија Острошког у манастиру Острогу и Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мај 12
- 1
- литургију
- служио
- (и још 4 )
  Таговано са:

Митрополит Макарије – нови аустралијски архиепископ Васељенске Патријаршије

тема је објавио/ла Ромејац у Константинопољска Патријаршија

На место блаженопоч. архиепископа аустралијског Стилијана (упокојио се 26. марта 2019) Свештени Синод Цариградске Васељенске Патријаршије изабрао је митрополита христупољског Макарија за новог архиепископа аустралијског 9. маја 2019. године. Архиепископ Макарије (Гринизакис) рођен је у Ираклиону на Криту 1973. године. Студирао је на Криту, а затим у црквеној школи Ризариос у Атини (1987-1990). Стекао је диплому богословља на Богословском Атинског универзитета. Затим је похађао студије етике на Универзитету у Бостону, где је и магистрирао из богословља. Такође је магистрирао из историјских науке на Харварду и постао је магистар биоетике на универзитету Монаш. Студирао је философију у Лувену, у Белгији. Затим је одбранио докторску тезу на Медицинском факултету Универзитета на Криту са „одличном“ оценом. Докторску дисертацију је објавио под називом „Клонирање: друштвене, етичке и богословске компоненте“. Замонашен је и рукоположен за јерођакона18. октобра 1993, а за јеромонаха 25. јуна 1997, а унапређен у звање архимандрита 23. априла 1998. у манастиру Светог Георгија Апаносифис од стране кипарског митрополита Тимотеја. На Васкрс 2008. године васељенски патријарх Вартоломеј уздигао га је у звање архимандрита васељенског престола у Фанару у Цариграду. Од 1994. до 1997. служио је као јерођакон у катедрали Агиос Минас у Ираклиону, затим као свештеник у парохији Св. Николаја у Харасоу од 1997. до 1999. и у парохији св. Георгија у Саутбриџу, у Масачусетсу од 1999. до 2002. Он је директор радио станице Свете Критске архиепископије од 2002. до 2011. године. Био је и члан Синодалног одбора Критске Цркве по биоетичким и савременим питањима (2005-2014), председник Извршног одбора Византијске музичке школе Критске Архиепископије (2006-2010), председник Канцеларије за црквену просвету (2007-2014), и званични проповедник Критске Архиепископије (од 2002. године). У марту 2011. постављен је за првог директора новинске службе нове Критске Архиепископије и вебмастер веб странице ове помесне Цркве. Његова главна академска интересовања су биоетика и пастирко богословље. Основао је серију поназивом Пантодапа тис биоитхикис (Све о биоетици), под покровитељством Васељенске Патријаршије. Од 2003. године предаје на Високој црквеној академији у Ираклиону. Повремено је предавао на разним универзитетима, као што су: Хеленски колеџ (Бруклин, МА, 2000), Медицинска школа на Универзитетима на Криту (2002-2014), Солуну (2007-2014) и Атини (2009-2014). Предавао је и на Богословској школи аутономне Цркве Естоније (2010-2014). Свети и Свештени Синод Васељенске Патријаршије уздигао га је у звање Митрополита 2015. године. http://www.spc.rs/sr/mitropolit_makarije_novi_australijski_arhiepiskop_vaseljenske_patrijarshije

Мај 11
- 2
- митрополит
- макарије
- (и још 5 )
  Таговано са:

Митрополит Елпидофор - нови грчки архиепископ Америке

тема је објавио/ла александар живаљев у Константинопољска Патријаршија

На данашњем заседању Синода Васељенске патријаршије, након повлачења архиепископа Димитрија (1928), за новог архиепископа Америке изабран је митрополит пруски Елпидофор ( у свету: Јоанис Ламбрианидас, рођен 1967 у Истанбулу). Нови архиепископ 1991. завршио је Теолошки факултет у Солуну, на катедри пастирског богословља. Потом је у Бону (Немачка) магистрирао из философије на тему: "Браћа Николај и Јован Месарити". 1994. у Цариграду рукоположен је у ђаконски чин и радио је као службеник Светог Синода, а 1996/7 на Православном универитету у Балманду је усавршавао знање арапског језика. 2001. постао је доктор богословља одбранивши на Аристотеловом универзитету у Солуну тезу "Север Антиохијски и Халкидонски Сабор". 2004. предавао је као гостујући професор на грчком колеџу Светог Крста у Бруклину. 2005. Доби је свешени чин и узведен у архимандрита, обављајући дужност архиграматика (главног секретара) Светог Синода у Цариграду. 2009. одржао је предавање у Бруклину у којем је позвао православне у дијаспори да се уједине под омфором Васељенске патријаршије. 3. марта 2011. изабран је за титуларног митрополита пруског и хиротонисан 20. марта. У исто време обављао је дужност старешине манастира Свете Тројице на острву Халка. Почетком 2014. написао је одговор на синодски документ Москове патријаршије из децембра 2013: " Позиција Московског патријархата о питању Првенства у Васељенској Цркви. Елпидофор одговор био је насловљен "Први без једнаких" и објављен на сајту Васељенске патријаршије као службен позиција. Нови архиепископ амерички потпуно подржава став своје цркве о украјинском питању, наглашавајући "да већ више од 1350 година додељивање аутокефалије искључиво припада јурисдикцији и компетенцији Светог Синода Васељенске патријаршије". Сагласност других помесних цркава на додељену аутокефалију, по њему, није потребна. По материјалима: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/29046-neos-arxiepiskopos-amerikis-o-prousis-elpidoforos?fbclid=IwAR0Zm8JklFaBoCmGiY9VLTmGxymYUzG-q311W8TOtaiPlWCKMN3zSBh4TUg https://spzh.news/ru/news/62057-novym-glavoj-amerikanskoj-arkhijepiskopii-stal-mitropolit-prusskij-elpidofor?fbclid=IwAR1c31mEnVywvBnrod82F_5FpdgaQ7aSm9KvZ_ngmPAMrBKwlbgLLMxXH60 View full Странице

Мај 11
7 нових одговора
- 1
- америке
- митрополит
- (и још 4 )
  Таговано са:

Митрополит Елпидофор - нови грчки архиепископ Америке

a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Православних помесних Цркава

На данашњем заседању Синода Васељенске патријаршије, након повлачења архиепископа Димитрија (1928), за новог архиепископа Америке изабран је митрополит пруски Елпидофор ( у свету: Јоанис Ламбрианидас, рођен 1967 у Истанбулу). Нови архиепископ 1991. завршио је Теолошки факултет у Солуну, на катедри пастирског богословља. Потом је у Бону (Немачка) магистрирао из философије на тему: "Браћа Николај и Јован Месарити". 1994. у Цариграду рукоположен је у ђаконски чин и радио је као службеник Светог Синода, а 1996/7 на Православном универитету у Балманду је усавршавао знање арапског језика. 2001. постао је доктор богословља одбранивши на Аристотеловом универзитету у Солуну тезу "Север Антиохијски и Халкидонски Сабор". 2004. предавао је као гостујући професор на грчком колеџу Светог Крста у Бруклину. 2005. Доби је свешени чин и узведен у архимандрита, обављајући дужност архиграматика (главног секретара) Светог Синода у Цариграду. 2009. одржао је предавање у Бруклину у којем је позвао православне у дијаспори да се уједине под омфором Васељенске патријаршије. 3. марта 2011. изабран је за титуларног митрополита пруског и хиротонисан 20. марта. У исто време обављао је дужност старешине манастира Свете Тројице на острву Халка. Почетком 2014. написао је одговор на синодски документ Москове патријаршије из децембра 2013: " Позиција Московског патријархата о питању Првенства у Васељенској Цркви. Елпидофор одговор био је насловљен "Први без једнаких" и објављен на сајту Васељенске патријаршије као службен позиција. Нови архиепископ амерички потпуно подржава став своје цркве о украјинском питању, наглашавајући "да већ више од 1350 година додељивање аутокефалије искључиво припада јурисдикцији и компетенцији Светог Синода Васељенске патријаршије". Сагласност других помесних цркава на додељену аутокефалију, по њему, није потребна. По материјалима: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/29046-neos-arxiepiskopos-amerikis-o-prousis-elpidoforos?fbclid=IwAR0Zm8JklFaBoCmGiY9VLTmGxymYUzG-q311W8TOtaiPlWCKMN3zSBh4TUg https://spzh.news/ru/news/62057-novym-glavoj-amerikanskoj-arkhijepiskopii-stal-mitropolit-prusskij-elpidofor?fbclid=IwAR1c31mEnVywvBnrod82F_5FpdgaQ7aSm9KvZ_ngmPAMrBKwlbgLLMxXH60

Мај 11
7 comments
- 2
- грчки
- нови
- (и још 4 )
  Таговано са:

Митрополит волоколамски Иларион: Хришћанин никада није сам!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Религија јаких духом Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Наћи смисао живота Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Млади хришћанин је позван да буде мисионар Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег. Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи Извор: Српска Православна Црква

Мај 7
- никада
- хришћанин
- (и још 5 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије на Његушима: Да васкрсне све свето и честито што су његовали Петровићи

a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија

Митрополит Амфилохије на Његушима: Да васкрсне све свето и честито што су његовали Петровићи мај 6, 2019 у 12:05 | Mитрополија Актуелности, Догађаји, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Ђурђевдан, крсну славу светородне лозе Петровића, са цетињским свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог великомученика Георгија у Ераковићима на Његушима. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да су Господа и оне који су Његови омрзнули у Његово вријеме и да тако траје до данашњега дана. „И Господ, име Његово и наука Његова и личност Његова непрекидно су на распећу. Али то распеће Његово, оно завршава са васкрсењем“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тако бива и са Његовом Црквом и са народом Његовим. „Непрекидно је на распећу народ Божји, Црква Христова кроз вјекове и зато и јесте Његова. Али Црква у себи носи и квасац вјечнога и непролазнога живота, бесмртности, квасац васкрсења. Бива разапињана, али непрекидно васкрсава и васкрсава и људе и земаљске народе својом силом Божанском“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да су и Његуши кроз историју, са светородном лозом Петровића били на непрекидном распећу. „Али, из овог мјеста се и квасац силе Христовог васкрсења и љубави Његове непрекидно обнављао. И обнавља се и до данашњег дана. У знаку тог распећа је и овај свети храм Светог великомученика Георгија, који, ево, с помоћу Божјом и љубављу добрих људи васкрсава. Обнавља се задужбина родитеља Светога Петра Другог Тајновидца Ловћенског. Посвећена је крсној слави Петровића, коју данас прослављамо – Светом великомученику Георгију“, подсјетио је Митрополит Амфилохије. Владика је рекао да је и живот Светог Георгија у знаку распећа Христовог, али и у знаку силе Његовог васкрсења. „Он је међу свим земаљским народима један од дивних свједока распетога Христа својим распећем и својом силом побједителном. Нема мјеста на земаљском шару гдје нема неки храм њему посвећен, нарочито широм благословене Русије, која је у знаку Светог великомученика Георгија. Ево, васкрсава овај храм и дај Боже да преко њега васкрсне све оно што је свето и честито, што су његовали Петровићи овдје на Његушима и у цијелој Црној Гори“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач и жито. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења у цркви Светог Георгија Петровићима и свим данашњим његушким свечарима честитао крсну славу. Потом је у Његошевој родној кући благосиљао славски колач светородне лозе Петровића. „Нека је благословена слава овога светога дома и свих домова Петровића. Нека би Господ све вас вратио својим огњиштима, заједно са принцом Николом. Бог нека благослови све Његуше и све данашње свечаре широм свијета. Тамо гдје су били истински и прави људи, огњишта се никад не угасе“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су у Његошевој родној кући, у част Ловћенског Тајновидца, своје стихове казивали чланови Удружења књижевника Црне Горе. Стихове из „Горког вијенца“ уз струне гусала је пјевао Јован Лакићевић. Митрополит Амфилохије говорио је и о оскрнављеном Ловћену и порушеној Његошевој гробној црквици на њему. Рекао је да је Ловћенски Тајновидац данас ухапшен и утамничен у бетонски зиндан. „Сад је на Ловћену Мештровић. Броз и његови послушници одавде срушили су цркву на Ловћену. Све дотле док се на Ловћен не врати Његошева црквица, његово архитектонско ремек дјело, и док се он не врати у своју цркву, док не изађе из зиндана, из тамнице, нема спаса Црној Гори. Оног тренутка кад је срушена црква на Ловћену, обурдана је Црна Гора. И све дубље и дубље тоне у пропаст. Али, неће се тиме завршити. Вратиће се Црна Гора себи“, казао је Митрополит Амфилохије Светковина на Његушима завршена је у острошком скиту у Дугом долу славском трпезом хришћанске љубави. Радосав Рајо Војиновић Фото: Јован Д. Радовић

Мај 6
- честито
- свето
- (и још 8 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије у Пиперима: Пропадају царства и државе – само је Црква непролазна!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Светог Георгија на Горњој стијени пиперској, поводом Ђурђевдана, храмовске славе ове светиње. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају богослужења рекао да смо ми као Хришћани и чланови Цркве моћни, не нашом него Христовом снагом и моћи, непобједивом и неуништивом. Звучни запис беседе „Ево код нас данас има оних који, умјесто да цјеливају Христа Господа и да примају силу Његовог васкрсења, и да се укључују у ту свету заједницуи – Цркву Његову која је вјечна и непролазна, они обоготворавају своје неке државице и неке своје нације. Избацују из календара свете Божје људе да би прогласили себе и своје нације боговима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није Митрополит Амфилохије, Морачанин сликао иконостас овога храма: „Он је сликан за вријеме краља Црне Горе и Брда, као што је овдје за њега написано, њега и Митрофана Бана. Ко је овдје насликан тада, поред апостола? Насликан је Свети Сава, кога сада избацују и одричу га се – кажу он је био Србин. Био јер хришћанин, прије свега. А хришћанин обједињује у свом срцу све народе и све нације као и Онај коме се хришћанин клања“, рекао је Владика Амфилохије. Владика је нагласио да овдашњи модерни пагани, незнабошци и безбожници себе обоготворавају, и своје приватне причице. „Ви сте овдје носиоци духа својих предака, коју су овдје, у вријеме књаза-краља Николе и митрополита Митрофана Бана саградили овај храм и оних који су га обновили обнављајући себе кроз њега, и примајући кроз њега квасац васкрсења, вјечнога живота и вјечнога људскога достојанства у коме су сви људи и сви земаљски народи један човјек, Исус Христос Богочовјек“, казао је он. Казао је да су пропадала и пропадају царства и државе, и мале и велике. „Тако ће бити и са овима који данас владају свијетом, иако мисле да су они непролазни. Неће предуго трајати ни њихова моћ, поготово што су они кренули безбожним путем. А Црква Божија, она је вјечита и непролазна“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије одржан је ђурђевдански сабор Пипера на коме су Митрополита Амфилохија и сабране поздравили домаћини Младен и Милан Милутиновићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мај 4
- само
- државе
- (и још 7 )
  Таговано са:

Радио Светигора: Архиварник XXXI - Митрополит црногорско-приморски Амфилохије “О васкрсењу”

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

У тридесет првој емисији серијала Архиварник, емитујемо аудио снимак предавања које је 22. априла 1993. године, одржао Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски г. Амфилохије у Подгорици. Митрополит Амфилохије је том приликом говорио је о Васкрсењу. Уредник серијала Архиварник, професор Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Мај 3
- црногорско-приморски
- митрополит
- (и још 6 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије гост емисије "Град који волим"

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, био је гост емисије "Град који волим". Доносимо видео запис емисије.

Мај 1
- 1
- "град
- емисије
- (и још 5 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије: Самоград заслужује свеправославну димензију!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са домаћином Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем посјетио је данас Самоград – манастир Светог Пантелејмона у селу Пријелози ( Бијело Поље), гдје га је са радошћу дочекао велики број људи. Владике су обишле остатке старога храма и нову цркву у којем им је дободошлицу пожелио отац Пантелејмон. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је изразио задовољство што Самоград, у којем се налазе остаци зидина двије цркве: једна из ранохришћанског периода (IV – VI нове ере) а друга из периода Немањића, поново васкрсава: „Заиста је то велики догађај, да не кажемо историјски догађај, јер је ово једно од најзначајнијих мјеста у историји наше Цркве од древних времена Немањића и прије Немањића. На овом светом мјесту се спајају вијекови. Хвала Богу на томе што поред осталих светиња које васкрсавају, и ова светиња васкрсава а преко ње и народ који се враћа Богу и својој души.“ Владика Амфилохије је нагласио да је веома значајно што су у Доњој цркви пронађене мошти ктитора и помолио се да Господ укријепи житеље овога краја да наставе свето дијело својих предака. „И сам назив Самоград је занимљив а и све остало везано за њега. Сва предања и традиција на овоме чудесном мјесту и све што се догађа са Самоградом су чудо.“ Присјетио се да је први пут када је био у Самограду, осјетио да се ради о изузетном мјесту, али да није вјеровао да може овако да васкрсава, а кроз њега и сви ми. „Хвала Богу! Ово мјесто ће постајати све значајније не само за овај крај, него за читаву нашу Цркву и сав народ који ће се у њему сабирати. Хвала и вама што се трудите и сабирате. Дај Боже да се што више сабирате и да ово постане један од најзначајнијих духовних центара не само Васојевића, него наше Цркве и свих православних, јер ово мјесто заслужује да добије свеправославне димензије.“ Драган Недовић који је и добитник грамате признања и захвалности Епархије будимљанско-никшићке, као и Бранислав Кљајевић, подсјетио је на период почетка обнове Самограда. Недовић је пожелио топлу дободошлицу духовном родитељу Митрополиту Амфилохију, подсјећајући да је први пут владика дошао у Самоград 2006, други пут приликом освештања Цркве Светог Јована у Затону. Посебну захвалност је исказао и владици Јоаникију који је увијек уз свој народ, као и свима који су помогли или само посјетили Самоград, истичући да ће тежити томе да Самоград постане светилиште. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у повратку обишао и манастир Ђурђеве Ступове. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посјетио Епархију будимљанско-никшићку поводом обиљежавања 20 година од НАТО бомбардовања Мурина када су убијена шест цивила, међу којима троје дјеце. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мај 1
- свеправославну
- заслужује
- (и још 4 )
  Таговано са:

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован у интервјуу за "Новости": Папи дочек, а српском патријарху забрана!

тема је објавио/ла Логос у Актуелна дешавања у СПЦ

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости View full Странице

Април 30
2 нових одговора
- 2
- забрана!
- архиепископ
- (и још 10 )
  Таговано са:

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован у интервјуу за "Новости": Папи дочек, а српском патријарху забрана!

a Странице је објавио/ла Логос у Поучни

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила. Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године: - Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани. * Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару? - Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији. * Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим? * Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ? - Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио. * Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању? - По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година. * Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ? - МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол. * Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије? - Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено. Извор: Новости

Април 30
2 comments
- папи
- "новости":
- (и још 10 )
  Таговано са:

Митрополит Порфирије: Светлост и радост, данас, обузимају наше душе!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

У саборном храму Преображења Господњег у Загребу, богослужењима Великог петка и Васкрса началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, уз саслужење братства саборног храма. Богослужењима је присуствовало и мноштво верног народа међу којима су били и амбасадор Републике Србије госпођа Мира Николић, амбасадор Републике Грчке господин Ставрос Циепас и амбасадор Руске Федерације господин Анвар Азимов, председник Савјета за националне мањине Републике Хрватске господин Александар Толнауер, представник Српског народног вијећа господин Дејан Јовић, предсједник Привредника господин Никола Лунић и потпредседник Просвјете господин Синиша Таталовић. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Април 29
- 1
- данас
- радост
- (и још 6 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије у Кутима: Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на Васкршњи понедјељак Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Кутима код Херцег Новог, након чега је освештао парохијски дом и предводио традиционалну васкршњу литија кроз Куте и Зеленику. Овом дивном сабрању присуствовао је велики број вјерних, као и Стеван Катић, предсједник Општине Херцег Нови. У току Литургији Цркви Христовој је прибројан нови члан Гаврило. Честитајући празник над празницима, владика Амфилохије је рекао да данас прослављамо Господа који је васкрсао прије двије хиљаде година и да је кроз Христов гроб, сваки мрачни и тамни гроб постао живоносни. Нагласивши да тај гроб рађа живот вјечни и непролазни живот, Митрополит је рекао да су од тада па до данас сви храмови симболи Христовог гроба па и Свете Тројице у Кутима. „Сви храмови су мјеста гдје се проповиједа и свједочи Васкрсли Христос као дародавац вјечнога и непролазнога живота и призива се Дух Свети животворни на оне који се у њима сабирају и на њихов принос. Дух Свети хљеб и вино претвара у живоносно Тијело и Крв Христа Бога нашега и хришћани примају ту Свету тајну Светог причешћа постајући заједничари Христовога Тијела и Крви, Њега вјечнога и непролазнога Богочовјека. “ Појаснио је владика да због тога храмови грађани кроз историју нијесу просто култура, како их то данас нови безбожници проглашавају. Култура је молитва и богослужење и нема храма на земаљском шару који није грађен неком божанству, који није плод молитве и молитвенога труда, посебно хришћански храмови: „Обоготворити камење које уграђено у неки храм, грађевину, то само могу безумни људи који су поклоници смрти и пролазности, ништавила. А они који знају да човјек није створен за смрт, ништавило и пролазност, они знају да су храмови свједоци живоноснога Бога, живога гроба Христовога и да су Божија мјеста гдје се свједочи живи Господ.“ Казао је да има оних који су против осликавања овога храма у Кутима јер мисле да то култура, оставити га таквог какав јесте, али да крштени не смију да буду тог мишљења, јер храмови нијесу мртвачнице. У савременој Европи, а и ми попримамо тај пелцер лажне Европе, обоготваравају културу и Европа се дехристијанизује заборављајући Васкрсење Христово на којем је саграђено све што је часно и свето у њој. Сви храмови су утемељени на Христу и Његовом Васкрсењу, од древних у Риму па до Нотр Дама, који је данас угрожен и због кога се многи са правом брину о његовој обнови, казао је Митрополит Амфилохије и додао: „Само би било добро да они који се брину, и треба сви да се бринемо за Нотр Дам, не забораве да су потомци оних који су градили Нотр Дам порушили стотине храмова у нашој земљи. 150 храмова, међу којима и Богородица Љевишка која је исто толико стара колико Нотр Дам, су уништени и разорени од НАТО пакта, безбожника који уништава истинску и праву Европу. Покушавају и нас да укључе у уништитеље праве истинске хришћанске Европе духом дехристијанизације, духом убијања Бога у људима и обоготворења камења саграђеног у нека прошла времена и заборављања да су храмови грађени за молитву и све што је у њима је молитвом окађено и омирисано.“ Високопреосвећени је нагласио да су храмови свједоци вјечнога људског достојанства и зато су они живаносни од времена Христовог Васкрсења па данас и до краја свијета и вијека. „Зато ми обнављамо храмове да би кроз њих, обновљали своју душу, срце и памћење на живога Бога и на живо и вјечно достојанство људско, на вјечни напредак људског рода који је вјечни само ако се темељи на Христовом Васкрсењу.“ Човјек је сродан са свим створењима и бићима земаљским, у исто вријеме је и икона живога Бога, створен по лику и по подобију Божијем и као такав је биће дато за вјечност, да узраста у мјеру раста висине Христове. „Истински напредак је да човјек и човјечанство узраста у мјеру раста вјечнога Бога, а све остало је само припрема, уграђивање у ту градњу божанског домостроја на земљи или одрицање тога домостроја кроз проглашавање себе за божанство својих страсти, проглашавање за божанство дијела руку људских. Ми се само клањамо једноме живоме Богу и Васкрслом из мртвих који је претворио гроб свој у живоносни Гроб и који претвара и људску душу у носиоца и свједока вјечнога и непролазнога људског достојанства. Зато и култура има смисла само уколико је живи свједок тога вјечнога човјековога напредовања.“ На крају литургијске проповједи владика Амфилохије се захвалио приложницима што украшавају овај Храм Свете Тројице у Кутима уз подсјећање да храмови Божији нијесу само за оне који се данас у њима сабирају, већ се у њима сабирају сви они који су живјели кроз вјекове. Од самога васкрслог Господа и Мајке Божије, Архангела Гаврила, Светих пророка и свих Светих, сва покољења су сабрана Светој литургији, и они који су сабрани на њој и они који ће се сабирати у будућности: „Црква је у ствари сабор и оних који су прошли преко ове земље и оних који се сабирају и који ће сабирати. У Цркви нема мртвих, Бог је Бог живих а не Бог мртвих. Сви они који су умирали и они су васкрснули и васкрснуће у последњи дан и они који сада живе и они ће се упокојити као што се Господ упокојио, али зато ће силом Његовог Васкрсења и они васкрснути. Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота и дар да све што живи и умире на земљи једног дана тим квасцем васкрсне у вјечности и задобије вјечно и непролазно достојанство.“ Владика је на крају службе још једном изразио благодарност свима који се потрудили да саграде овај свети храм, као и онима који се труде да га обнове. Подсјетио је на црквењаке који су од 1919. године до 1995. године служили Господу и звонили у овом светоме храму. За 77. годишње вјерно служење Богу и светињи Божијој у Кутима, Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао црквењака Мата Михајловића, пострадалог на Цркви Свете Тројице 1924. године и његове синове црквењаке Петра, Вељка и Николу. Одликовање је уручио њиховим потомцима. За изузетан допринос у обнови храма у Кутима, Митрополит је уручио грамате признања и захвалности Јовану Мићуновићу, Проду Угурлићу, Колу српских сестра Свети Јован Богослов. Грамата је додијељена и Виду Митровићу, који је одсутан, и биће му накнадно уручена. Након Свете службе Божије Високопреосвећни је освештао парохијски дом који је посвећен Светој браћи Кирилу и Методију и на све приложнике призвао благослов Божији и сваки напредак њима и њиховим породицама: „Овим су се Кути показали најбољи не само у Боки, него и у Црној Гори и Брдима. Ви знате да је за вријеме краља Николе била Црна Гора, Бока и Брда. Седам брда, Бока и Црна Гора а сад ови поправљачи све то хоће да претворе у једно, а у вријеме краља Николе је било тројно име Свете Тројице и тако треба да остане: Брђани, Црногорци и Бокељи.“ Приложницима, мјештанима су се захвалили и представници Црквеног одбора, као и свештенику оцу Драгу Пешикану на труду и љубави, а посебну благодарност изразили су Митрополиту који је, како су истакли, много учинио за овај крај. Потом је Митрополит Амфилохије началствовао васкршњом литијом кроз Куте и Зеленику која традиционално окупља велики број вјерног народа. Током литије благосиљане су трпезе љубави којима су мјештани радосно дочекивали учеснике литије. Послије узајамних честитики Христос Вакрсе – Ваистину Васкрсе и послужења, литија је настављала даље кроз Куте и Зеленику. Обраћајући се учесницима литије Високопреосвећени Митрополит је казао да од Христовог Васкрсења и оних који су тада мислили да жене мироносице, које су свједочиле славно Васкрсење, бунцају, па до данас има оних оних који мисле да је прича о Христовом Васкрсењу бунцање и немају вјеру у то. Али има и оних, као и ми данас, који прослављају Христа Васкрслога и кроз Њега вјечно људско достојанство – човјека као вјечно биће који није под подређен смрти, него непролазности: „И сви људски гробови ће постати једном, као гроб Христов, живоносни гробови који ће васкрснути силом Духа Светога а они који бунцају да их Бог уразуми, врати памет да се и они припоје онима који прослављају Христа Бога вјечнога и вјечно и непролазно људско достојанство“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Кутима. По завршетку литије, сабрање је настављено уз трпезу љубави и пригодан културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Април 29
- 1
- квасац
- христово
- (и још 7 )
  Таговано са:

Митрополит Амфилохије: Вјера у Христа васкрслога – вјера у вјечно људско достојанство!

a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици са свештенством централну васкршњу Литургију у Митрополији црногорско-приморској. Појао је храмовни хор „Свети апостол Марко“, а молитвено је учествовало више хиљада вјерника из Подгорице. Свето крштење примили су слуге Божје Ирина и Дарко. Прочитана је Васкршња посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја са архијерејима Српске православне цркве. Митрополит Амфилохије је након Литургије освештао васкршња јаја. Владика је, честитајући празник сабранима традиционалним поздравом Христос воскресе! рекао да постоје двије врсте људи на земљи: „Они који се причешћју живога Бога и постају једно и заједно, не само овдје на земљи него и у вјечности, и они други, који се одричу Христа Бога и који пљују на Њега, као они првосвештеници лажни, као Јуда издајник, који га продају за тридесет сребреника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да и данас у савременом свијету постоје само те двије врсте људи. „Они који у Христа Бога вјерују, распетога и васкрслога из мртвих, који се причешћују тијела и крви Његове и постају једно биће и у времену и у вјечности, и они који се од Њега одричу и продају га за сребрнике“, рекао је он. Казао је да само они који у Христа вјерују и Христа се причешћују вјерују у вјечног човјека. „Вјерују у вјечно људско достојанство, непролазно. И кроз Њега су призвани сви земаљски народи и сви људи да постану један човјек, једно човјечанство, један народ Божји. На то нас је Бог призвао, на то смо се ми опредијелили Светом тајном крштења“, поручио је Митрополит је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Април 29
- вјечно
- васкрслога
- (и још 6 )
  Таговано са:

Пријави се

Претражи Живе Речи Утехе

Search By Tags

Search By Author

Content Type

Форуми

Категорије

Категорије

Blogs

Категорије

Категорије

Calendars

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже

По датуму

Start

End

Последње измене

Start

End

Filter by number of...

Minimum number of comments

Minimum number of replies

Minimum number of reviews

Minimum number of views

Joined

Start

End

Group

Website URL

Facebook

Skype

Twitter

Instagram

Yahoo

Crkva.net

Локација :

Интересовање :