Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'митрополит'.
Found 1182 results
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници. Звучни запис беседе У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит. Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој: “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.” У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте. “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије. Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју: “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи. Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге. “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ у њено срце, биће.” Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили. Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима. “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења. Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу. Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се. “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика. Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу: “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Април је, 1985. година. Има отприлике већ пет месеци како је мала Олга, од својих десет година, с цистом на мозгу, подвргнута процесу зрачења, не би ли се умањио тумор који се не може оперисати, а који је у последње време мучи неподношљивим боловима и интензивним вртоглавицама. Њени родитељи, двоје обичних људи из Атине. У Грчкој су лекари од самог почетка отворено представили ситуацију. Последња нада: углавном Бог, и помало Америка. Неки њихов рођак из Бостона позива их раширених руку. Тамо, каже им, постоји најбоља дечја болница на свету. С неопходним пртљагом, људи одмах стижу на место својих последњих нада. Њихова животна прича пуна је страдања и унутарње напетости. Како Бог дозвољава такве неправде? Током првих седам година свога брака нису могли имати деце. људи прости, без нарочитог знања и верског живота. Док се гасила и последња нада, Бог им дарује девојчицу. Прослављају Га због овог дара, и сав свој живот усмеравају на њу. Пуни десет година, јединица, и почиње да показује чудне симптоме: снажне главобоље, константно нерасположење. Започињу испитивања, и завршавају дијагнозом коју, чим је чујеш – ноге ти се одсеку, пуца ти глава, душа ти се распада у парампарчад, цепа ти се срце. У једној таквој животној драми, прекидају све своје послове и стижу у Америку, не знајући ни када, ни како, ни да ли ће се сви и вратити. Ипак, прати их и проста, аутентична, снажна вера. Већ пола године како су им до руку дошле касете с проповедима које су сасвим измениле њихове видике. Испуниле су их вером. Вером која долази изнутра. А какав је Божји одговор? Онда када нису посећивали Цркву, родила се Олга. Чим су се обратили, канцер. Зашто то Бог чини? Зашто се изражава на начин какав нико никада не би пожелео? Можда ипак верујемо у Бога Који не постоји, и не познајемо Бога истине, Којег треба да откријемо онаквим какав Он јесте, а не онаквим каквим Га ми желимо? -
Митрополит Амфилохије: Анђели Божији вјечна наша браћа небеска! (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота. “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју. “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски. Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља. “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.” У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове. Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора. “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.” Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност: “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине. Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем. “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.” Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају. “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци. “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”. Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова. На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Старца Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу… http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/- 46 нових одговора
-
- 9
-
-
- атанасије
- лимасолски
- (и још 4 )
-
У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију. Звучни запис беседе “За Премудрост Божију у древноме царскоме граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда. “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он. Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања. “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије. Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем. “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху. “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика. “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- џамију
- цариградске
- (и још 8 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Успења и Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Рустово, у Паштровићима. Током Свете службе Божије крштени су и миропозани Јована и Јаков, који се, као и сви други који се крштавају, како је казао Митрополит у поучном слову, сараспињу Христу, да би сараспећем са Њим учествовали у Његовом страдању и кроз то страдање задобили живот вјечни и Царство небеско, да би васкрснули заједно са Њим. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, владика Амфилохије је рекао да је Христос гоњен, разапет, те да се Црква Његова саразапиње Њему кроз вјекове. “Тако је то бивало, тако то јесте, тако ће то да буде, јер је то правило живота, тако је Бог пострадао. Ако је разапет богочовјек Христос, онда шта очекују они који примају Њега као свога Господа и учитеља, васпитача, свога родитеља и свога путеводитеља”, казао је владика, додавши да се то догодило и са светима које данас прослављамо: Светим Андрејем Критским, дивним просветитељем и великим подвижником Цркве Божије, Светим свештеномучеником Савом Горњокарловачким, који је пострадао у току Другог свјетског рата и данас му се не зна ни гроба ни мрамора, Светим царским страстотерпцима. Архиепископ цетињски је казао да су Свети цар Николај, царица Александра, Алексеј царевић и његове дивне сестре: Марија, Анастасија, Олга и Татјана, невино заклани за Господа. “Они који су извршили насиље над њима запамћени су као злочинци, као богоубице и братоубице, а ови чије су име и спомен мислили да ће уништити, они су запамћени и уписани у књигу не само земаљске историје, него вјечнога и непролазнога живота. Уништени су они који су њих покушали да униште, а они су задобили силу вјечнога, бесмртнога живота, силу васкрсења Божијега, прославили се, и прослављају се данас канонизовани од Руске православне цркве, свеукупног православља”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Тамо гдје је царска породица пострадала израстао је чудесни храм Московске патријаршије, а у спомен на њих седморо у Гањиној јами гдје су бачене њихове мошти, никло је седам храмова. И тако, иако том мјесту које је било забачено и заборављено није смјело да се приђе деценијама, од револуције па скоро до наших времена, то мјесто данас је једно од најсветијих мјеста у Европи и свијету. Мученичком смрћу царске породице, казао је владика Амфилохије, пуни се преко 1.700 година историје хришћанске Цркве, историје царства, и рекли би, историје свијета. По ријечима Митрополита Амфилохија од времена цара Константина, када је саградио Нови Рим – Константинопољ – на темељима старога градића Византа, кренула је историја човјечанства, историја Европе. Оцијенио је да је царски период историје Цркве Христове, период од времена цара Константина до времена цара Николаја и царице Александре и њихове, за Христа Бога и на правди Божијој, заклане дјеце. “То је вријеме када се један добар дио царева земаљских поклонио живоме Господу, када су државе, по угледу на цара Константина, на источно Ромејско царство, ницале из светога константинопољскога коријена. Један историјски, хришћански период историје земаљских народа, нарочито православних, завршио се страстотерпцима, јекатеринбуршким мученицима, царском породицом.” Високопреосвећни Архиепископ цетињски је нагласио да је Црква Божија у то вријеме уродила дивним и велики плодовима када су читави народи постали саставни дио Цркве Христове, и на Истоку и на Западу. “Ево и данас у тим народима поново се наставља то свето дјело Светих страдалника и мученика. Иако данас више нема краљева и царева, иако су данас државе постале секуларне, има побожних људи који постају земаљски владари “, рекао је Митрополит. Објаснио је да ако у тим владарима има вјере у Христа Бога, ако не спречавају и не прогањају Цркву Христову, не настављају зло дјело проклетога цара Дукљанина и тирана који су кроз вјекове гонили име Божије, ако у њима има страха Божјега и вјере, онда се наставља то дјело. Нова покољења постају чланови тијела Христовога – Цркве једне свете саборне и апостолске – без обзира коме земаљском народу припадали, јер су сви земаљски народи призвани да постану један Божији Христов народ. “То је призвање да сви приме Свету тајну крштења, да се погрузе са Христом, да васкрсну и задобију силу васкрсења, и да постану Божји народ који је вјечан, богочовјечански народ, који има један напредак, а то је безмјерна мјера Христова. Богочовјечанско стање Сина је призвање свим земаљским народима да постану чланови тога једнога живога народа”, нагласио је Митрополит, додавши да су тако и новокрштени Јована и Јаков досад били дјеца њихових родитеља, тјелесна дјеца, а примањем Свете тајне крштења су постали дјеца Божија, чланови живе Цркве. Након Литургије, Митрополит црногорско-приморски је у храму који је посвећен Царским страстотерпцима пререзао славски колач, нагласивши да је ова малена дрвена црква велика по смислу, садржају и значају Честитајући празник Високопреосвећни је нагласио да је наша Црква прва, још тридесетих година прошлога вијека, почела са прослављањем Царских страстотерпаца. Они су уписани у књигу вјечнога живота, Царство небеско, и зато је, како је рекао, спомен њихов непролазан и припада свима земаљским народима. Још једном је подсјетио да се са њиховим страдањем завршава један период историје човјечанства, преко 1700 година, царски период историје хришћанства Цркве Божије, која се данас поново вратила на она прва времена гоњења. “Црква једна света саборна и апостолска чува вјеру изворну, праву правословну, апостолску, Светих мученика царских страстотерпца и тиме чува душу свијета и свих земаљских народа и будућност човјечанства”, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Храм посвећен Св. царским мученицима Романовима у манастиру Рустово, освештан је 2006. године на празник Светих царских страстотерпца. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. Манастир слави и царске мученике Романове (17. јул), Успење Мајке Божије (28. август) и Ваведење (4. децембар). Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Ово суђење је суђење Светом Василију Острошком!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Због погоршања епидемиолошке ситуације у Никшићу и Црној Гори, поводом новог таласа корона вируса, суђење Његовом Преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију и осморици нишићких свештеника одложено је за 4. септембар. Предлог је изнео адвокат Сава Костић, један од бранилаца Преосвећеног Епископа Јоаникија и четворице свештеника, а након паузе, током које је предлог разматран, судија Игор Ђуричковић је донео одлуку да наредно рочиште главног претреса буде заказано за 4. септембар у 9 часова. Подсећања ради, прво рочиште које је било заказано за 19. јун одложено је, јер се том приликом, из оправданих разлога, није појавио један од окривљених, свештеник Слободан Јокић, који се због здравствених проблема, на чије усложњавање је утицало хапшење, саслушавање у Тужилаштву и задржавање од 72 сата, налазио на болничком лечењу. Владици Јоникију и свештеницима Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгану Крушићу и Николи Маројевићу на терет се ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. У судницу са Преосвећеним Епископом г. Јоаникијем и свештеницима ушао је и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Он је, након одлагања рочишта, бројним новинарским екипама дао изјаву рекавши да му није јасна логика по којој он међу првима није оптужен с обзиром да је био на челу литије на коју га је, како је казао, послао Свети Василије Острошки крај чијих моштију је тог дана служио Литургију. „Послао ме је Свети Василије Острошки и овдје да будем, по благослову Владике Јоаникија који је, већ, био ријешио да не буде литије и то је било саопштено. Међутим, када смо видјели толики народ сабран, онда не могу епископи и свештенство да оставе народ без себе. Али, они су после Владику и свештенике ставили под суд овдје, а мене, који сам главни кривац нијесу. Зашто мене нијесу, ту нема логике. Који је био разлог да и мене не окриве, ако је то кривица?“, запитао је Митрополит, додајући: „Ако је нечија кривица, то је кривица Светог Василија Острошког, према томе и ово суђење је суђење Светом Василију Острошком, јер Свети Василије нас је сабрао и сав овај народ“. Високопреосвећени Митрополит је указао на то да у време литије вируса није било у Никшићу, као и да нико од учесника тог величанственог молитвеног хода није заражен. Међутим, нагласио је владика Амфилохије, после укидања литија вирус је почео поново да влада. „Надамо се у Бога да ће и овај вирус да се зацијели, а да ће, што је још важније, да се зацијеле опакији вируси који владају, нажалост, Црном Гором, као и у прошла времена, а то је вирус богоборства и братоубилаштва. Сад читам Посланице Светог Петра Цетињског из 1823. гдје каже да би му лакше било да је под Турцима него што је заједно са Црногорцима који врше насиље“. „Ово је наставак, управо, тог насиља, нажалост и наших диоба, наших свађа које важе овдје од тих крвних освета о којима говори Свети Петар Цетињски, а онда редом до династичких сукоба 1918. на којима сад ови граде своју будућност до сукоба идеолошких 1941 - 1945 до свега онога што се догодило и `48. када су и своје комунисте, око 60 хиљада, највише Црногораца, стрпали на Голи оток. Ова прича је наставак свега тога и то би требали да схвате ови који су сада на власти. То није пут којим треба да ходи Црна Гора и Црногорци, без обзира како се ко осјећао“, поручио је митрополит Амфилохије. Један од правних заступника Преосвећеног Епископа Јоаникија и четворице свештеника, адвокат Сава Костић је изјавио да је судија Игор Ђуричковић, прихватањем његовог предлога за одлагање главног претреса, због новонастале епидемиолошке ситуације у Црној Гори, донео исправну одлуку. „Ја сам истакао тај предлог, указујући на то да је у судници присутан велики број окривљених, нас бранилаца, новинара, велики је број лица која су окупљена испред суда, као и полицајаца који морају бити приправни, тако да је судија имао разумијевања и прихватио све што сам истакао. Одложио је главни претрес за 4. септембар у 9 часова до када ће се, вјероватно, побољшати ова ситуација“. „Вјерујем да би судија и без мог предлога донио такву одлуку, јер јуче је предсједница Врховног суда Црне Горе Весна Меденица предсједницима судова упутила допис због погоршања епидемиолошке ситуације тако да је судија имао разумијевања и донио очекивану одлуку, како се не би десила ситуација да се створи неки кластер овдје, у суду и код великог броја људи, који су дошли самоиницијативно да подрже и испрате читав овај догађај. Али, вирус не бира, тако да се овим одлагањем неће ништа изгубити, само се може добити, а то је да се смањи број потенцијално заражених“, навео је Костић. Испред никшићког Основног суда, у знак подршке епископу Јоаникију и свештенству, сабрао се многобрноји народа Окупљени су срдачним аплаузом поздрављали Владике и свештенике, узвикујући: Не дамо светиње! Не дамо Владику! Не дамо свештенике! Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру -
Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми. Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним. Класична метафизика и наука Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом. Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу. Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком. Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси. Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем. Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције. Православље као анти-метафизика Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио. Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“. Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма. Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног. То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем. Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику. Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу. Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја. Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24). Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом. Задатак теолога и задатак научника До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију. Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству. Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују. С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама. Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет. Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке. У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху. Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира. Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу. У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају. Извор: Теологија.нет -
Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми. Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним. Класична метафизика и наука Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом. Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу. Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком. Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси. Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем. Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције. Православље као анти-метафизика Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио. Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“. Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма. Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног. То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем. Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику. Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу. Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја. Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24). Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом. Задатак теолога и задатак научника До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију. Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству. Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују. С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама. Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет. Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке. У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху. Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира. Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу. У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају. Извор: Теологија.нет View full Странице
-
Митрополит Амфилохије: Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
На свечаној сједници Института православне теологије Светог Сергеја у Паризу у недјељу 12. фебруара 2012. године, додјељен је почасни докторат „Honoris causa” Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском Митрополиту Црногорско – приморском Г. Амфилохију. Звучни запис предавања После свечаности Митрополит је стрпљиво потписивао многобројним присутнима његову књигу „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” која је преведена на француски. У понедељак, 13. фебруара одржана је промоција француског издања докторске дисертације Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”. Овим поводом, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија “Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами” које је одржао у бугарском граду Варна на богословској конференцији “Исихастичка традиција и савремени црквени живот”. Извор: Радио Светигора -
Митрополит Амфилохије: Неће дати Бог да се настави рушење светиња!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је, говорећи о недавном рушењу конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској годи код Улциња,рекао да присуствујемо наставку рушења светиња које су кроз историју рушили окупатори. “Не би смјело да се настави то рушење, неће дати Бог. Овдје је Црква Божја кроз вјекове, она обнавља непрекидно, обнавља људске душе, препорађа памћењем на Исуса Христа, Сина Божијега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да је у улцињском крају саграђено преко 5000 великих зграда, хотела, међу којима и хотели криминалаца – без икаквих дозвола. “Десетине џамија је подигнуто. И нека је подигнуто. Боље је градити, него ли рушити. Међутим, једино што се руши јесу црквене зграде. Просто је то невјероватна прича”, рекао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског пожелио да наставе да се баве богословљем. “Али не само богословљем као науком, него богословљем као животом. То је оно што је елементарна ствар”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је у питању наука која постаје живот. “Ако је живот, онда је то право. То важи и за вас, нове богословце, а и за нас који смо неки наводно старији богословци. Богословље без живота, без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у понашању, оно није богословље”, рекоа је Владика Амфилохије. Владика је пожелио и њима и њиховим наставницима да наставе свето Божје дјело ове црквено-просветне установе. “Ово је најстарија школа у Црној Гори, па и мало шире. И ова богословија је темељ универзитета црногорског. Он је рођен из ове богословије, односно из Богословско-учитељске школе која је била овдје на Цетињу”, подсјетио је он. Подсјетио је да је школа била укинута 1945. године. “Па су нам узели и ову зграду – Биљарду Његошеву, која је била зграда богословије, отели су је. Сад овим законом припремају да отимају све храмове и све зграде. То је смисао овога закона. И то је смисао бунта овога народа против тога”, рекао је Владика. Нагласио је да носиоци власти сада Цркву оптужују да се бави политиком. “Међутим, тим законом угрожено је биће и достојанство Цркве, а отпор томе сад проглашавају политиком. Црква је на распећу Христа распетога, али је Христос и васкрсли Христос”, рекао је Владика. Казао је да и цетињски богословци то доживљавају на Цетињу. “И вас овдје су – раније можда мало више него сад – малтретирали неки безумници. У вријеме кад смо обновили богословију, 1992. године, овдје су нас напали и оптужили. Јово Капичић, творац Голог отока ме је тада напао да ме је неко овдје послао. А то су после понављали стално, од мога устоличења. А мене је послала Црква Божија, Господ ме је послао, једини који ме је послао и који ме подржава по мјери мога служења Господу”, нагласио је он и додао да “нада нема више ни у кога до у Бога и у своје руке”. Подсјетио је и на Његошеве стихове “надање се наше закопало на Косово, у једну гробницу”, и да би предсједник Србије морао да схвати да је на Косову закопано наше надање, а не безнађе. “Ови наши овдје су већ у безнађу, ови који су признали непостојећу државу и одрекли се тиме Црне Горе. Ја сам рекао и овом господину који је на власти да је он издајник Црне Горе. Издао је краља Николу, издао је крв оних који су ослобађали Косово и Метохију 1912. године. Али, то је његова прича, а ова наша је мало старија и непролазнија. Она је у име Христа Господа, вјечна прича. То је распеће и васкрсење – живот Цркве и оних који су у Цркви”, поручио је Митрополит Амфилохије на додјели диплома овогодишњој генерацији матураната Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
ЈАВНИ ПОЗИВ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА Цетиње, 20. јун 2020. године Драга дјецо духовна! С Божијим благословом, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, на празник свих Светих, 14. јуна ове године, након проглашења престанка епидемије, обновили смо свенародне литије са молитвама за здравље, спасење и напредак Црне Горе и свега свијета, на исцјељење од коронавируса, али и од још дуготрајнијег и опаснијег вируса богомржње и братомржње, уз то и са захтјевом да се, уклањањем спорних антицрквених одредби Закона о слободи вјероисповијести, из правног поретка Црне Горе спријече насиље и неправда према Цркви и свенародним Светињама, као и елементарним вјерским правима. Позивамо вјернике и остале учеснике молитвених литија да се и у литијама и у свакодневном животу придржавају здравствених мјера које се односе на личну хигијену и здравствену заштиту, о чему је јавност довољно упозната преко Института за јавно здравље и медија. Јер, дужност нам је да, чувајући себе, чувамо и све око себе. Јер, брат, а сваки човјек нам је брат, највећа је светиња на земљи. Крај ћивота Светог Петра Цетињског, истинског државотворца и миротворца, упућујемо и позив Државном тужилаштву и Управи полиције, као и другим надлежним органима, да се прије и послије литија понашају законито и да не доносе, као прошле недјеље и раније, незаконите акте против свештенства, монаштва и вјерног народа због учешћа на литијама. Они су дужни да заштите, а не да крше Уставом загарантована људска права и слободе. Молимо се Светој Тројици да нас исцијели и заштити од свих вируса, а посебно од вируса неправде, богомржње и братомржње. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г Амфилохије рекао је вечерас пред подгоричким саборним храмом, након крсног входа улицама Подгорице да је од њега и протојереја Мирчете Шљиванчанина полиција тражила да „разагнају народ са храма“. „Да ли је отац Мирчета то могао да прихвати? Црква Божија је да сабира све људе и земаљске народе, да их мири, призива на слогу, љубав и помирење. Отац Мирчета је позван у полицију. Ја сам рекао инспектору да једини који треба да одговара сам ја“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је тај инспектор са Косова, из Пећи. “Рекао сам му да ми овдје бранимо светиње и на Косову и Мтохији, а онда и у Црној Гори”, нагласио је Владика. Владика Амфилохије је подсјетио да се властодршци кажу да је црквена имовима прије 1918. године припадала држави Црној Гори, али и да је краљ Никола био крштени владар а ова Црква државна. “Тако да је однос краља Николе према Цркви био однос кршенога владара, крштене државе”, нагласио је он. Подсјетио је да ми данас имамо секуларну државу и некрштене владаре. “Откуд им право, некрштеним владарима, да узимају светиње”, упитао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су Дечани, Пећка Патријаршија и Метохија припадали Краљевини Црној Гори. “Ови наши садашњи, они су признали непостојећу државу Косово, одрекавши се срца Црне Горе за времена краља Николе. Зашто се онда чуде отпору овога народа”, казао је он. Митрополит Амфилохије је подсјетио, такође, да Бока Которска није припадала краљевини Црној Гори. “Како ће они онда примијенити тај закон на Боку Которску? А сјевер је први пут у историји 1913. припао Црној Гори. Тамо Црна Гора краља Николе ништа није саградила, јер су били балкански ратови… Какав је то закон, како је то безумље да се такав закон проглашава пред зору уз избацивање посланика из Скупштине који су били против тога. Зар се тако доносе закони у демократским државама”, запитао је он. Осврнуо се и на оптужбе да је Црква против државе због тога што брани светиње. “То није против државе него против те и такве власти, против властодржаца који такве безумне законе доносе”, прецизирао је Митрополит Амфилохије. Поручио је да ниједна власт на овој земљи неће дочекати да Црква разгони народ. “Овај народ је први пут, ја бих рекао послије седамдесет година постао слободни народ. И само неко ко је антинародан може да тражи да се народ одрекне слободе”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је одбацио оптужбе да се Црква у Црној Гори сврстава на страну одређених партија. “То што се ставови неких од њих поклапају с нама је друго.Ако се ова власт одрекне овог безумља, онда ћемо ми бити за њих. Али ако они и даље буду подржавали тај злочин над Црном Гором, то је онда злочин као кад су признали Косово: Како онда могу да траже да храмови припадају држави Црној Гори? Којој Црној Гори“, рекао је он. Казао је да је он најодговорнији за оно што се догађа на литијама. „Нека ме ухапсе и у Спуж нека ме воде, биће ми добро да се одморим. Али није добро за њих, није добро за Црну Гору да наставе са насиљем”, поручио је он. Рекао је да ће следеће седмице бити настављена ова молитвена сабрања, све док поништења безбожног закона. “Ови наши крсни входови биће настављени у миру, у братској слози, слободи и призиву на помирење међу браћом. То је смисао ових сабрања”, закључио је Митрополит Амфилохије. Радосав Рајо Војиновић -
Митрополит Амфилохије: Црква рађа за вјечно Царство небеско!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу у манастиру Режевићи. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да се пуноћа Божанске љубави открила људима на Тројичиндан. Звучни запис беседе “Господ је, одлазећи са ове земље тјелесно, обећао да ће послати Духа Утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. И то је оно што се догодило, та пуноћа истине Божје. Догодила се, открила се управо на овај свети дан, на Тројичиндан, када је Дух Свети у виду огњених језика сишао на своје свете ученике и апостоле и када су они проговорили разним језицима и када се ријеч њихова чула по свој васељени. И одјекује до дана данашњега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је свако људско биће рођено на земљи обликовано по лику и по подобију Божјем. “А пуноћа тога лика Божјег, и подобија, управо се открила у тајни Христовог рођења и у тајни рађања оних који се рађају Духом Светим и водом – у тајни крштења”, објаснио је Владика. Рекао је да је заједништво у Цркви Божјој дубље од сваке друге заједнице. “Дубље је и од биолошке, и од космолошке заједнице и општења. И та заједница је непролазна, вјечна. Црква Божја рађа за вјечни живот, за вјечно Царство небеско. Њена материца је света, духоносна, живоносна из које се живот и људи рађају за вјечност”, казао је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је на крају оцу архимандриту Хризостому и манастирској братији честитао славу. “И свима вама и свој васељени, на многаја и благаја љета”, пожелио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска -
У недјељу 7. јуна 2020. године, на дан свете Педесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Свете Тројице у Бјеловару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Лалић, архијерејски намјесник бјеловарски, јереј Немања Обрадовић, парох домаћин, јереј Миломир Гвојић, јереј Угљеша Пилингер и ђакон Александар Лукић. Више од стотину вјерника узело je учешће у празновању Педесетнице, дана када је рођена Црква и када је Царство Божије једном заувијек ушло у историју. Митрополит је бесједио послије благосиљања славског колача и жита. Говорећи о данашњем свијету назвао га је антицрквеним, а човјека у њему егоистичним. Модерни човјек може поделити материјална добра и нешто од сувишка свога, дати и помоћи другоме, али му свакако није примарно да подели своје срце, емоцију и истинску љубав. Човјек је, међутим, позван да по угледу на Свету Тројицу, конституише, изграђује, афирмише и култивише заједницу. Створени смо сви различити. Према Митрополитовим ријечима, они који инсистирају на својој посебности, често заборављају да је она само одскочна даска и дар од Бога којим смо позвани да се дарујемо другима, изграђујући заједницу и надилазећи границе које нас раздвајају. Тумачећи глосолалију – дар језика – рекао је да су на дан Педесетнице апостоли говорили својим језиком, користили се својим даром и нагласио да је језик апостола утемељен на љубави. Апостоли се љубављу обраћају онима који су другачији, који другим језицима говоре. Љубав чини да свако разуме свакога. Нагласио је да различитости нису повод за антагонизам, за надметање, за сукоб. Оне су појединачни дарови који, када се удруже са другима, дају пуноћу, лепоту, савршенство дарова Духа Светога, савршенство Цркве. Због препорука добијених од жупанијског стожера цивилне заштите, по први пут је изостала трпеза љубави, коју сваке године организује бјеловарска Црквена Општина. Народ је уз кафу и послужење разговарао са својим архипастиром. Храм Свете Тројице у Бјеловару, који ће за двије године прославити 230 година од како га је 1792. године осветио Кирило Живковић, Епископ пакрачки, највећи је храм Загребачко-љубљанске епархије. Током свог дугог постојања преживио је многе недаће. За вријеме Другог свјетског рата је био опљачкан и коришћен од стране унијата. У току је обнова спољашње фасаде храма, оштећене у последњем рату. Обнову финансира Министарство културе Републике Хрватске. Завршетак радова предвиђен је за крај ове године. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- изграђује
- конституише
- (и још 11 )
-
Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и свечаном духовном академијом у славу Божију и у част 100. годишњице од обновљења Пећке патријаршијуе и 100. годишњице од упокојења Митрополита Митрофана Бана, манастир Стањевићи је данас торжествено прославио храмовну славу – празник силаска Светог Духа на апостоле. Литургијским сабрањем началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство, уз молитвено учешће вјерног народа. Митрополит Амфилохије је на малом входу чином протопрезвитера одликовао свештеника Ивана Станишића из Будве. Свету тајну крштења примили су слуге Божје Јаков и Јелена. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да већ скоро седам стотина година апостолски глас одјекује на овом светом мјесту. “Нарочито на овај празник који прослављамо, Оца и Сина и Духа Светога, Тројичну свјетлост, вјечну и непролазну, која просвећује сваког човјека који долази у овај свијет. Ту свјетлост примамо ми хришћани посебно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да су на овај празник апостоли почели наједном да говоре разним језицима. “Нијесу могли да схвате шта се догађа, како је тај огањ небески, сила Духа Светога, животворнога обасјала њихове умове, њихове душе и претворила их у сасуде Божанске благодати. А после њих, и преко њих, та свјетлост Божанска обасјава, ево, сву васиону. И милиони људи до данашњега дана просвећују се том свјетлошћу која је обасјала свете ученике на Гори сионској”, подсјетио је он. Владика је нагласио да та сила Духа Светога обнавља и стањевићку светињу. “Обнавља се ова светиња људским трудом, али трудом надахнутим том светом силом Божјом, Духом Светим животворним. Та сила Духа Светога је она која је подстакла овдје прве обновитеље ове рушевине, нарочито нашега благословенога оца Димитрија, који је уградио свој живот овдје.. А после њега и ову садашњу братију на челу са оцем Јефремом, која наставља то свето дјело, заједно са свима вама”, рекао је Владика Амфилохије. Објаснио је да се светим крштењем прво обнављају душе силом Духа Светога, а да онда крштене душе обнављају грађевине које су подизане у славу Божју. “Тако се догађа свуда – не само у Црној Гори, него широм свијета. И ова блага вијест која је почела да се проповиједа на Духове – Тројичиндан прије двије хиљаде година, она данас заиста одјекује на свим земаљским језицима. Нема земаљског језика на коме се не проповиједа ова ријеч Божја”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након благосиљања славског колача, пред почетак свечане академије, Митрополит Амфилохије је казао да славски колач није ништа друго до наставак сабрања око Христа Бога као хљеба живота. “Јер, Христос је опдједнако подијелио себе свима, свим људима и свим земаљским народима. Зато и овај свагдашњи хљеб дијелимо на начин како је Бог себе подијелио људима, а не да хљеб отимамо једни од других”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Поручио је да власти не постоје због тога да би отимале од других. “Него да би оно што је Бог дао подједнако подијелили свима. Митрополит Митрофан Бан, чију годишњицу данас обиљежавамо, тако је радио. Све то што је имао, подијелио је у оно вријеме, не само са својим Грбљанима, него и са Црногорцима, и са Бокељима и са Брђанима”, казао је он. Додао је да је Митрофан Бан обновитељ јединства Пећке Патријаршије. “Он је први од свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, прије и од Карловачке митрополије, и Митрополије Србије и Бококоторске епархије, и Митрополије далматинско-буковинске, донио одлуку са Митрополитом пећким Гаврилом и Кирилом Митровићем да се обнови јединство СПЦ – Пећке Патријаршије. И он је био и предсједник тога одбора свих епископа”, подсјетио је Владика. Казао је да је много значајна та чињеница, као што је значајно и да је заједно с краљем Николом учествовао у ослобађању Косова и Метохије. “Оно што је Дух Свети утврдио не можемо сада ми да разарамо због интереса тамо неких. Сада траже да стварају некакву нову, безбожну, лажну цркву. Црква Божја нити је партија, нити је нација. Јесте нација Божја, која обједињује све земаљске народе”, казао је Владика, благосиљајући почетак свечане академије поводом 100 година од обнове СПЦ – Пећке Патријаршије и вијека од упокојења Митрополита Митрофана Бана. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Духовске задушнице са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. У току Литургије нове слушкиње Божије, Марина и Христина су се крстиле и миропомазале, обукле су се у Христа да би се родиле за вјечни живот. На Задушнице, дан када се сјећамо свих оних који су се упокојили од Адама до Другог Адама, до Христа Господа, и од Христа Господа до нашег времена, Високопреосвећени владика је казао да су ријечи древнога пророка душе њихове ће у добру почивати, које пјевамо када се сјећамо некога који је упокојен, свједочанство вјере у вјечни и бесмртни живот човјеков, по ријечи Господњој: Ко слуша моју ријеч неће умријети, него ће вјечно жив бити. Митрополит Амфилохије је нагласио да човјек не би био створен по лику и по подобију Божијем, по слици и прилици Божијој, да га је Бог створио за смрт и пролазност те да је Божији лик и прилика знак и свједочанство бесмртности, вјечнога живота. “Зато је и онај који слуша ријеч Божију, који прима Христа као Бога и спаситеља свога, призван на вјечни, непролазни, бесмртни живот”, рекао је Митрополит и додао да је то најдубља истина живота, благе вијести Христове – Јеванђеља, које је свједочанство управо вјечнога живота. Даље је казао да се зато и они који се крштавају, као данас наше сестре Марина и Христина, у Христа облаче, сараспињу се Христу, умиру са Њим, да би се родили за вјечни и непролазни, бесмртни живот. Од мајке рођење за овај живот земаљски, како је казао, не може човјека сачувати од оног најстрашнијег што сналази људе и земаљске народе – од смрти. Једино што може да га спаси од смрти и пролазности јесте Света тајна крштења, живљење по благој вијести Христовој, исповиједање Христа као вјечнога Бога и спаситеља – онога по коме смо и створени. “Он је икона Бога Оца невидљивога вјечнога па је по тој икони човјек створен управо зато да би био христолико биће, да би кроз Христа и преко Христа, вјечнога и непролазнога Бога, јединороднога Сина Божијега, рођенога од Бога Оца прије свих вијекова и Духа Светога и Пресвете Дјево у времену, постао вјечно, бесмртно биће”, поучавао је владика. Ми се сјећамо сви оних који су се упокојили од памтивијека до данашњег дана управо са разлога што они нијесу ишчезли, него, нагласио је Митрополит, душе њихове постоје у Царству Божијем вјечноме: “И зато смо ми дужни, у знак љубави према Богу творцу њиховом и у знак љубави према њима, без обзира кад су и у ком времену живјели, да их се сјећамо. Да се молитвено и са љубављу подсјећамо на њих и да се молимо Господу да их упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима светих патријараха Божијих. Да их упокоји тамо где сија свјетлост лица Христовога, вјечна свјетлост, да их обујми том вјечном Христовом свјетлошћу, да постану дјеца свјетлости а не дјеца таме и мрака и смрти.” Истичући да је то оно што задобијамо у Цркви Божијој а што нам је подарио Христос својим васкрсење и вазнесењем на небеса, Високопреосвећени владика је казао да је то оно што је у природи Цркве, оно чиме нас храни Господ дајући нам Тијело своје и Крв своју, оно чега се причешћујемо на Литургији. “На овај дан, на Задушнице, молимо се за све оне који су се од памтивијека упокојили, да их Господ сабере и да им подари ту вјечну свјетлост и мудрост, вјечни живот, бесмртност и непролазност”, бесједио је Архиепископ цетињски. Подсјетио је да Црква Божија свједочи да човјек није створен за смрт, него за бесмртност, вјечност, непролазност и да је зато установила Задушнице: “И ту се сабирају силом тога Духа Светога и они који су живи још на земљи и они који су упокојени. И доћи ће Господ, кад дође последњи дан Његов, у сили својој да васкрсне и тјелесно оне који су се упокојили, а и нас да призове у то вјечно и непролазно своје Царство божанско.” Закључујући да тај велики Божији дар бесмртнога и вјечнога живота имамо ми који смо хришћани, Његово високопреосвештенство је у својој литургијској бесједи подсјетио да у Симболу вјере исповиједамо да вјерујемо у васкрсење мртвих: “Вјерујемо у васкрсење мртвих, вјерујемо у живот вјечни, вјерујемо да смо вјечна и бесмртна бића и створења, вјерујемо у Христа Бога. И зато ко вјерује у Њега као вјечну ријеч Божију, тај ће вјечан и бесмртан бити и примиће у себе то вјечно Небеско царство.” На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одслужио помен упокојеним ктиторима, приложницима и градитељима овога светога храма и свим хришћанима који су се упокојили са надом на васкрсење и живот вјечни. На крају Свете литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је још једном честитао крштење слушкињама Божијим Марини и Христини, као и имендан Ксенији, која је у славу своје небеске заштитнице Ксеније Петербуршке принијела колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Свети Јован Владимир жртвовао је себе за Бога и народ свој!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа. Звучни запис беседе Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину. Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога: “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит. Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој. “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру. Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти. “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине. “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана. Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу. “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије. Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У оквиру традиционалне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Светог цара Константина и његове мајке Јелене, Свету архијерејску литургију на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу у Бару. У архипастирској бесједи владика је казао да је могуће да су овај свети храм на коме се прославља Господ вјековима, подигли управо Свети цар Константин и царица Јелена, подсјетивши да је он владао овим крајевима, као и да су прве светиње подизане у његово вријеме, посебно овдје у приморје. “Отуда је његов празник поред празника Пресвете Богородице празнован на овом мјесту гдје је била јединствена Црква Истока и Запада која се сабирала у име Господње. То заједништво се наставља и данас. Наша браћа римокатолици служе своју службу, а и ми настављамо ту свету традицију везану за цара Консатантина и Јелену.” Подсјетивши да је Свети цар Константин видио знамење часнога крста на небесима и натпис “Овим побјеђуј”, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је у знаку часнога крста била његова побједа у борби са Максенцијем. Благодарећи његовој мајци Јелени, која је већ била примила вјеру хришћанску, он се обратио вјери хришћанској, одричући се од паганства, многобоштва. У његово вријеме је донијет Милански едикт (закон), 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Тада је Црква призната у ондашњем Римском царству, које је почело да се претвара у Ромејско царство, нарочито на Истоку, гдје је цар Константин пренио своју престоницу у Константинопољ, Истанбул. “Видио је свјетлост небеску и Часни крст Свети цар Константин и обратио се Господу. И раширила се Црква Божија од његовог времена и до данас се шири у читавом свијету”, бесједио је владика истичући да је и цар Константин видио свјетлост и знак крста, као што је видио и апостол Павле – Савле, када је кренуо да настави гоњење хришћана послије смрти архиђакона Стефана. По његовим ријечима цар Константин је просвећен истом том божанском свјетлошћу Духа Светога којом је био просвећен Свети апостол Павле, као и свети апостоли на Сионској гори на Тројичиндан. Тада је Дух Свети сишао на њих и они су почели да говоре различитим језицима обасјани свјетлошћу Божијом и, како је истакао, ту је и утемељена Црква Христова. Апостоли су одатле кренули да проповједају Јеванђеље широм свијета, сви до једнога посвједочивши Господа не само проповјеђу и ријечима, науком Христовом, него и мученичким страдањем, као што је и сам Господ пострадао. “На том њиховом страдању и распећу саграђена је Црква Божија и до данас разапињана, гоњена и прогоњена. Нажалост ево и у нашој Црној Гори поново се прогони Црква Христова од стране обезбожених потомака крштеног народа, крштаванога од времена цара Константина, нарочито од времена Свете браће Кирила и Методија, Светих Наума и Климента”, рекао је Архиепископ цетињски. Додао је да је ово свето мјесто на Ратцу свједочанство страдања и распињања Цркве Божије и оних који јој припадају а у исто вријеме свједочанство живога присуства Христовога, Пресвете Дјеве а онда и Светих царева Константина и Јелене равноапостолних, који су Цркву Божију васпоставили, утемељили. За цара Константина и царицу Јелену везано је и откривање Христовога Крста и подизање Храма Христовог Васкрсења у у Јерусалиму: “И од тада, од времена цара Константина, не само у Цариграду, Црква Божија је била раширена свуда па и код нас… од Светих Наума и Климента, Светих Немањића, Светог Јована Владимира.. и редом до наших времена, Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светога свештеномученика Јоаникија…” Осврћући се на страдање Светога свештеномученика Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 свештеника, који су на апостолски начин посвједочили вјерност Христу Богу и Цркви, Митрополит Амфилохије је казао да није лако с Богом ратовати. “Даће Бог да се и овој црногорској власти врати разум и памет, да не ратују са Богом, нико Бога и Цркву Божију побједио није на овој земљи већ двије хиљаде година а гонили су је и прогонили сви одреда, још од времена Нерона”, казао је Високопреосвећни. Направио је паралелу да као што су хришћани за вријеме Нерона оптужени да су спалили Рим, иако га је спалио сам Нерон, тако и данас Цркву оптужују да је против државе. По његовим ријечима наставља се гоњење Цркве Божије и покушај да се угаси свјетлост небеска, непролазна, која освјећује и просвјећује сваког човјека који се рађа на земљи. Та свјетлост призива све људе и земаљске народе, да буду освећени и просвећени кроз Тајну крштења, миропомазања, припремљени за вјечно божанско достојанство, за Царство небеско. С друге стране, објаснио је, демонска сила покушава да угаси ту свјетлост божанску и да људе веже само за оно што је земаљско, пролазно, ништавно. “Међутим, Господ је са нама, Мајка Божија, она која је родила Господа, такође је са нама и међу нама. Са нама су свети Божији људи који су себе жртововали за вјеру праву и који се и до данас жртвују широм свијета, чувајући ту божанску, вјечну и непролазну свјетлост као светионик свога живота и путоказ свима који се рађају на земљи. Нека би та свјетлост обасјала све људе, нека би Господ удостојио и нас у ово наше вријеме, да се поново васпостави то јединство Цркве Римске, Цркве Истока, која је сачувала изворно Јеванђеље древних апостола и Светог цара Константина и царице Јелене. Нека би Господ све уразумио да се вратимо Богу – Христу Господу и кроз Њега и преко Њега једни другима и вјечном нашем достојанству”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије Митрополит је благосиљао славске приносе и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је да Света служба Божија свима буде на обновљење душе и тијела и да Бог благослови да се ова светиња на Ратцу обнови. “Заједнички да је обновимо, наша браћа римокатолици и ми, да би преко ње обнављали оно изворно јединство Цркве Божије из времена цара Константина и светих апостола”, поручио је Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Манифестација „Дани Светог Јована Владимира“ у организацији Православне црквене општине Бар ове године, због епидемилошке ситуације, има молитвени катактер. Почела је у недјељу, 31. маја а завршава се сјутра на празник Светог Јована Владимира, када ће се у 9 часова у Саборном храму Светог Јована Владимира служити Света литургија а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служиће молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Порфирије у посети Владици Андреју
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је боравио 28. и 29. маја 2020. године у посети Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју у Бечу. Владика Андреј је примио Високопреосвећеног Митрополита и његову пратњу у својој резиденцији у центру главног града Републике Аустрије. После учешћа на богослужењу и Богом надахнутих проповеди у Саборној цркви, митрополит Порфирије је разгледао Владичански двор и одржао више састанака са епископом Андрејем. Разговарајући о актуелним темама Цркве у Отаџбини и у Западној Европи, митрополит Порфирије и владика Андреј су разменили мишљења о заједничкој мисији и сарадњи. Извор: Епархија аустријско-швајцарска