Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'митрополит'.
Found 548 results
-
Благодарећи радију Беседи доносимо предавање Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, на тему: „Стваралаштво“. Митрополит је ово предавање одржао у среду, 14. новембра 2018. године, у дворани Матице словеначке у Љубљани.
-
Митрополит др Порфирије (Перић): Пастирска и мисионарска делатност Светог Саве
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Високопреосвећени Митрополит Порфирије (Перић) беседио је овог, другог дана четвородневног Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“, у Mалом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, на тему "Пастирска и мисионарска делатност Светог Саве". Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве -
Митрополит Амфилохије у Будимпешти одржао предавање о Божићу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије је синоћ у задужбини великог српског добротвора Саве Поповића Текелије – Текелијануму у Пешти (дијелу Будимпеште, главног града Мађарске), одржао предавање о тајни Божића и значаја Рођења Христовог за човјечанство. Звучни запис предавања Предавање су отворили протојереј Зоран Остојић, старјешина Саборне цркве Светог Георгија у Будимпешти и надлежни Епископ будимски господин Лукијан, који се у свом уводном слову подсјетио дана када је био студент код тадашњег професора Богословског факултета у Београду јеромонаха Амфилохија. Митрополитовом слову су, поред мјесног свештенства и монаштва, присуствовали и г. Љубомир Алексов, представник српске заједнице у Парламенту Мађарске, као и др Јованка Ластић, директор Српског забавишта, основне школе, гимназије и колегијума „Никола Тесла“ у Будимпешти, као и други представници Самоуправе Срба у Мађарској, која је кровна организација српског народа у тој земљи. Међу присутнима је био и немали број старијих ученика поменуте Гимназије. Митрополит Амфилохије се у посјети Будимпешти и Епархији будимској налази по позиву Епископа Лукијана, чија Епархија обухвата наше древне светиње на просторима данашње Мађарске, некадашње Аустроугарске монархије, на чију територију се српски народ почео масовно досељавати крајем седамнаестог и почетком османаестог вијека тражећи спас од османлијске најезде и зулума, у догађајима познатима у историји као Велике сеобе Срба. Извор: Радио Светигора -
Митрополит Амфилохије посетио Епархију будимску
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архијерејска Литургија у Бидимпешти. Предавање у Текелијануму. На празник Светог Алимпија Столпника у храму Светог Георгија у Будимпешти свету архијерејску Литургију служили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Архиепископ Вада и Митрополит Клужа, Салажа и Марамуреша г. Андреј (Румунска Патријаршија) и Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, уз саслужење свештенства Српске и Румунске Православне цркве. Епископ Лукијан поздравио је уважене госте речима допродошлице и представио их домаћој Цркви у Будимпешти. Сабраним верницима обратио се и митрополит Андреј који је говорио о братској љубави два народа (Срба и Румуна) и пројави те љубави у евхаристијској заједници. На крају Литургије, митрополит Амфилохије је заблагодарио епископу Лукијану на срдачној добродошлици и на све присутне призвао благослов Божји и његових угодника Светог Петра Цетињског и Василија Острошког, чијих светих моштију је чувар. Претходне вечери у свечаној сали Текелијанума у Будимпешти, митрополит Амфилохије је одржао предавање на тему Божићни пост - у сусрет Божићу. На задовољство како свих присутних тако и локалних медијских кућа, Владика је говорио о актуелним дешавањима у хришћанском свијету, како на Истоку тако и на Западу, о Косову и Метохији и осталим актуелним дешавањима. Сутрадан, митрополит Амфилохије је посетио Историјски музеј Будимпеште и изложбу о порушеној српској цркви Светог Димитрија у Будиму и делу града у Будиму - Табан који је током времена нестао. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у задужбини великог српског добротвора Саве Поповића Текелије Текелијануму одржао је предавање о тајни Божића и значају Рођења Христовог за човечанство. Предавање су отворили протојереј Зоран Остојић, старешина Саборне цркве Светог Георгија у Будимпешти, и надлежни Епископ будимски г. Лукијан, који се у свом уводном слову подсетио дана када је био студент код тадашњег професора Богословског факултета у Београду јеромонаха Амфилохија. Митрополитовом слову су, поред месног свештенства и монаштва, присуствовали и г. Љубомир Алексов, представник српске заједнице у Парламенту Мађарске, као и др Јованка Ластић, директор Српског забавишта, Основне школе, Гимназије и Колегијума „Никола Тесла“ у Будимпешти, као и други представници Самоуправе Срба у Мађарској, која је кровна организација српског народа у тој земљи. Међу присутнима је био и немали број старијих ученика поменуте Гимназије. Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ -
Специјални налог из Кијева: Доњецки митрополит није пуштен у Украјину
Драгана Милошевић је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Служба безбедности Украјине забранила је митрополиту доњецком и Маријупољском Илариону да уђе на територију под контролом Кијева у Донбасу, саопштила је прес-служба канонске Украјинске православне цркве. Митрополит је кренуо из Доњецка у Успенски Николо-васиљевски манастир, који се налази у селу Никољско, у Доњецкој области. „Једни разлог за настанак овакве ситуације, према речима припадника Службе безбедности Украјине на прелазном пункту Новотроицко, био је прилично једноставан и неоснован: специјални налог из Кијева“, наводи се у тексту. Украјинска православна црква Московске патријаршије је нагласила да се овакве акције украјинских власти могу сматрати провокацијом. Извор: Спутњик митрополија црногорско приморска-
- 1
-
-
- није
- митрополит
- (и још 6 )
-
Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев): Аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру-
- 2
-
-
- траже
- аутокефалију
- (и још 8 )
-
Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев): Аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу!
ризница богословља је објавио/ла тема у Унутарправославни дијалог
Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице -
Митрополит Амфилохије у манастиру Жупа никшићка прославио имендан
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
„Митрополит Амфилохије у данашњем православном свијету представља стуб вјере православне и иде путем свог духовног заштитника, великог Светог Амфилохија Иконијског, који је у своје вријеме многе јерјеси спријечио и био стуб Цркве Божије. Бог види и зна дјела, љубав, жртву, доброту, али и ревност владике Амфилохије за Цркву Божију“, казао је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије у манастиру Жупа никшићка. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владика Јоаникије је данас са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем на празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра, служио Литургију у параклису манастира који је посвећен овом Божијем угоднику. Просвећени Епископ Јоаникије у својој архипастирској бесједи је подсјетио да су архијереји Божији повремено кроз историју устајали и изобличавали власт када би уочили опасност од неправде или лажне и нечисте вјере и одговорности власти што то не спречава: „Тако треба да буде и са нама њиховим наследницима, да оно што говоримо својим животом свједочимо. Па није чудо што је и наш Митрополит Амфилохије ради Цркве Божије и очувања вјере, понекад долазио у сукобе са властима отворено изобличавајући неправде, не ради свога хира него ради Цркве Божије, очувања вјере и спречавања неправде. “ Говорећи о светитељима, владика је истакао да нам они као свијеће које је Господ запалио својом руком и дао свјетлост, указују на прави истинити пут: „Њихова добра дјела и наука, ријеч Божија коју проповједају је свјетлост нама који гледамо на њихове животе и дјела. Међу њима, наравно, увијек помињемо од људи Пресвету Богородицу, Светог Јована Крститеља, свете славне и свехвалне апостоле а онда свете архијереје Божије. Један од таквих је и Свети Амфилохије Иконијски кога наш Митрополит Амфилохије прославља као свог небеског покровитеља. “ Епископ Јоаникије је посебно нагласио значај Светог Амфилохија Иконијског у борби са аријанском јереси, извором свих јереси до дана данашњег, која је унижавала Сина Божјега на ниво створења: „Свети Амфилохије је заступао истину коју су проповједали и утврдили Свети оци Првог никејског сабора, истину која је свједочанство Цркве Божје кроз сва времена да је Син раван Оцу и Духу Светоме. Проповједао је Свету и живоносну Тројицу – Бога љубави.“ Подсјетивши на начин како се изборио са том јереси кад је православни цар Теодосије био двоједушан према јеретицима и није видио опасност од јереси аријанске, владика је казао да је Свети Амфилохије одајући поштовање цару одбио да ода признање његовом сину наследнику Теодосију. Тиме је подсјетио цара да је од неодавања признања царевићу много опасније када се Син Божији унижава и своди на ниво створења и да је то опасно за државу, народ и Цркву Божију која је темељ и спасење, и државе, и народа. „Након тога, будући да је на овакав начин изобличен, цар је послушао Светога Амфилохија и предузео мјере против оних који шире расколе, јереси и отимају храмове Божије. Нема ништа опасније по душе људске од лажне вјере. Друге заблуде буду и прођу, али ђе се укоријени лажна вјера ту увијек остаје зло сјеме које се као коров тешко тријеби. Зато треба добро пазити да се то зло сјеме не укоријени у народу.“ Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се послије благосиљања колача у част Светог Амфилохија Иконијског, захвалио Преосвећеном владици Јоаникију, игуманији и сестринству свештене обитељи манастира Жупа никшићка на саборном прослављању овог великог угодника Божијег подсјетивши и на Амфилохија Патмоског (1889-1970) који је канонизован прошле године. Говорећи о Божијем благослову који је имао да упозна овог Светог старца, Митрополит Амфилохије је подијелио сјећање на своју исповјест овом духовника док је још био лаик, када га је он поучио, кроз причу о сечи чемпреса, да било шта земаљско зашта си везан а што није Господ, није добро, па макар то била и љубав према чемпресима. На крају Митрополит је посвједочио да је добио име Амфилохије благодарећи дивном Амфилохију Патмоском тако што су прије монашења, он и Атанасије (Јевтић) послали оцу Јустину слику старца Амфилохија. Тада је Свети Јустин предложио да се зове Амфилохије или Григорије. Заједничарење у манастиру Жупа никшићка настављено је уз хришћанску трпезу љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Порфирије: Да сви постанемо браћа и једни другима ближњи
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Амфилохије у острошкој светињи: Богородица је у себе примила Бога и постала храм Бога живога!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије на празник Ваведења Пресвете Богородице служио је Свету архијерејску литургију у ваведењској цркви у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког поводoм храмовне славе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереји – ставрофори: Саво Брадоњић свештеник у пензији из Рудог, Радомир Никчевић херцегновски архијерејски намјесник, Слободан Јокић никшићки архијерејски намјесник; протојереј Мирчета Шљиванчанин подгорички парох, јереји Мирко Вукотић никшићки парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох, као и јерођакон Роман, уз молитвено учешће бројног монаштва, светенства и вјерног народа. Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јерођакона рукопроизвео острошког сабрата монаха Никиту. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастирским словом надахнуо Високопреосвећени митрополит, који је између осталог казао да је Пресвета Богородица на овај велики дан уведена у јерусалимски храм, светињу над светињама, као дјевојчица, Она која ће примити у себе самог Господа и сама постати храм Бога живога. – Сабрали смо се овдје у овој светињи, да заблагодаримо Богу, да се поклонимо Оцу и Духу Светоме и да се припремимо да се причестимо Тијела и Крве Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да постанемо једно са њим, благодарећи Пресветој Дјеви која нам га је подарила и која је ушла у светињу над светињама, да би се Једини свети уселио у Њу и да би тога Јединог светог и ми додиривали и причестивали се Тијела и Крви Његове – казао је Митрополит Амфилохије и нагласио да је упаво причешће смисао нашег живота. Подсјетио je сабране да су призвани да припремљени примају Тијело и Крв Господњу, као што се Пресвета Дјева припремала од рођења да би могла да у утробу своју прими Господа. – Тако смо и ми призвани да се припремамо постом и молитвом, а прије свега вјером у Христа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, вјером у Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, вјером која је основа свега онога чему се надамо и провјера невидљивих ствари, вјером да се заиста вино и хљеб које ми приносимо Господу силом Духа Светога претварају у Тијело и Крв Господњу, као што се и молимо и призивамо Духа Светога, Онога који је осјенио утробу Дјеве Свете, па се Христос родио – рекао је Митрополит Амфилохије. Поучавајући сабране о гријеху, покајању и исповијести, Митрополит је казао да су Богу сви наши гријеси јавни, а да је у наше вријеме најопакији гријех који је завладао, гријех блуда. – Ми смо ове године у Митрополији развјенчали чак 42 црквена брака, а како је тек са онима који се не вјенчавају у цркви. Срашно је то знамење. Неће у браку нико никога да претрпи, то је најопакије. Свако његује своје саможивости и свој егоизам. Светиња брака је призив на љубав, а истинска љубав се жртвује. Као што се Христос као Бог љубави жртвовао за живот, тако су и они који су Христови дужни да се жртвују једни за друге, поготово у светињи брака гдје се онда рађају дјеца. Нажалост, све је подређено саможивости – казао је Митрополит Амфилохије и посебно критиковао најнеприроднији гријех који се нажалост данас проповиједа у тзв. парадама поноса. И псовка, и оговарање, и презир према брату, и саможивост, самољубље, све треба очистити у себи, казао је Митрополит, да би Господ могао да се усели у нас и да би могао да дејствује додир до Моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, да нам дарује здравље душе и тијела, нама и нашим ближњима. Сабрани који посте Божићни пост, који су се измирили са ближњима и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Потом је Митрополит Амфилохије са протосинђелом Сергијем, економом острошке светиње, благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Ваведења Пресвете Богородице принијела острошка обитељ, као и славске колаче које су принијели бројни сабрани свечари. Извор: Манастир Острог -
Митрополит Амфилохије: Вјеручитељи су свједоци непролазног људског достојанства у тајни Царства Божјег!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије најавио је да ће у манастиру Стањевићи у Будви, ако Бог да, идуће године почети са радом Православна академија за богословље и ликовну уметност. Митрополит је ту радосну вест поделио са вероучитељима Митрополије црногорско-приморске који су се 1. децембра 2018. године сабрали у манастиру Стањевићи код Будве. Сабор вероучитеља Митрополије црногорско-приморске почео је светом архијерејском Литургијом коју је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством у току које је у чтеца произвео Крста Станишића. Благословећи сабрање вероучитеља, владика Амфилохије је истакао да су Стањевићи као и вероучитељи који су се сабрали у тој светињи сведоци вечног Царства Божјег: -Ви, вјеручитељи, свједоци сте, проповједници управо велике светиње непролазног људског достојанства у тајни Царства Божјег, тајни Бога Оца и Сина и Духа Светога кроз вјеру, наду, љубав, кроз Свето Тројство којим човјек треба да живи на земљи да би се припремао, не за смрт и ништавило, него да побиједи смрт. Владика је истакао: -Вјера, идеологија, закон који не побјеђује смрт није за човјека као вјечно и непролазно биће, већ је за човјека само она сила Божја и вјера која побјеђује смрт и припрема људско биће за Царство Божје. Сваки човјек и народ призван је да постане члан вјечне Божје заједнице која јесте света Црква Божја. У литургијском обраћању Високопреовећени је подсетио на речи Светог апостола Павла да је Аврам праотац и отац верних, да је вера основа свега чему се надамо, као и да је вера провера невидљивих ствари: -Тајна вјечнога живота Царства небескога симболички се први пут јавила и открила управо праоацу Авраму у виду три Ангела који су га посјетили. Света Тројица се једино тако и слика, симболички у виду три Ангела. А оно што се открило тајанствено Светоме Авраму, то је оно што се откривало дубински, егзистенцијално од настанка свијета до створења човјековог, када се откривала тајна Бога Оца, творца неба и земље. -Кроз откривења Божја преко Светих пророка, све до Светог Јована Крститеља и Претече, открива и Друго лице Пресвете Тројице, ријеч Божја вјечна и непрелазна, кроз коју је све постало што је постало, по ријечима апостола Јована, све до Његовог рођења. Његовим рођењем, животом са нама и међу нама, Његовим оваплоћењем, распећем, смрћу, Његовим васкрсењем и вазнесењем открила се тајна Другог лица Пресвете Тројице – онога другог Ангела који се јавио Авраму, да би Он јединородни Син Божји, прије свих вјекова рођен од Бога Оца и у времену рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве, открио тајну Духа Светога обећаваши: Нећу вас оставити саме кад Ја одем из овога свијета, него ћу вам послати Духа утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. Подсјетивши да се тај Дух Свети животворни јавио на Гори Сионској у виду огњених језика појединачно на све сабране, Владика је објаснио где се открива Света тајна: -Царство небеско је унутра у вама, и то је она Света тајна Божја, Тајна Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, тајна која се дарује сваком људском бићу и сви су призвани да приме у себе Свету тајну крштењем у име Оца и Сина и Духа Светога и Светим миропомазањем, примањем печата Духа Светога. Митрополит је казао да оно што се догађало са Светим пророцима, што се догодило са самим Господом, који се крстио у Јордану кад се открила тајна Његовог и нашега Бога Оца и кад се открила тајна Духа Светога у виду голуба, то је оно што се открило Њиме, Њиховим присуством: -Кроз Њега као човјека открива се вјечна тајна Свете Тројице: Ко види Мене, види Оца. И он је тај који дарује и Духа Светога. У тој Тројичној тајни: Бога Оца и Сина и Духа Светога скривена је сва тајна неизрециве Божанске творевине. По тој тајни обликован је и човјек створен по лику и подобију Божјем. Та тајна, Светотројичин печат је у човјеку, људском уму и разуму, души, тијелу, у свему што постоји је тај свети печат Свете Тројице. Говорећи о манастиру Стањевићи који је посвећен Светој Тројици, а чија је обнова недавно прослављена, Митрополит је казао да се кроз седам стотина година, Света Тројица, светиња Божја открила и јавила безбројним душама, а међу њима и Светом Петру Првом и Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. Владика је истакао да се некада имао утисак да ће нестати Стањевићи и то свето сабрање: -Међутим, оно што је Божје је неуништиво и увијек се изнова обнавља управо том светом аврамовском вјером, присуством живога Бога и дејством Духа Његовога Светога и онима који су вјерни Светој Тројици. -Долазећи овдје данас и налазећи се у овоме храму видио сам да је заиста Божје чудо нашега времена да она пустиња, која је то била не тако давно деведесетих година, процвјетала благодарећи труду и подвигу почевши од оца Димитрија, настављајући са оцем Јефремом и братијом, као и будванске општине и многих других. Нека се као што се обновила ова светиња обнове и све душе које живе у Црној Гори. У знаку обнове Светотројичине – стањевићке светиње, дај Боже да буде обнова свеукупног нашег народа, посебно народа који живи у Црној Гори, без обзира коме се и како опредјељује и чему се клања, да се врати истинској, изворној вјери Аврама, Исака и Јакова, вјери отаца наших, да се врати вјери Светога Петра Цетињског и да закони и савремени законодавци дишу и стварају на начин као што је стварао и дисао Свети Петар Цетињски. Његово законик који је овдје писао и сво законодавство Црне Горе овдје се родило, овдје је започело и почиње: У име Оца и Сина и Духа Светога. После свете Литургије, под председавањем Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Стањевићи настављен је сабор вероучитеља Митрополије на којем је Архиепископију београдско-карловачку представљао протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископију београдско-карловачку. Сабор је поздравио координатор Катихетског одбора Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин: -Ово сабрање има за циљ сагледавање стања у вјеронауци и препоруке Катихетског одбора за будућу наставу, и наравно, размјену искуства, а све у циљу побољшања саме наставе. Вјероучитељи су имали посебну част и радост да чују речи поуке митрополита Амфилохија и уваженог професора Драгомира Санда. Митрополит је казао да је велики број вероучитеља у малој Црној Гори добар знак у временима у којима живимо, а у којима се обнавља истина Божја и тврда православна вера, верност Богу Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу љубави који је сведок вечног људскога достојанства и смисла живота и света. Обнављају се и сведоци Божје истине а потврда тога је ово сабрање. Митрополит је истакао да су вероучитељи призвани да буду сведоци велике спасоносне истине за судбину света и човечанства, сведоци, али не само речју, већ и својим делима и животом, сагласно Јеванђељу: -Да би научили друге како да вјерују и како да живе, морамо сами да се потрудимо да будемо свједоци и ријечима, али и свједоци својим животом и дијелима. Такви су били прави истински вјероучитељи кроз историју од апостола светих. Они су мученички пострадали. Крвљу својом посвједочили су своју вјеру и вјерност Пресветој Тројици на Христолик начин, онако како је Христос посвједочио своју вјерност човјеку, свијету – својој творевини, жртвовавши себе распећем и смрћу. На то су призвани и сви они који су Његови. Професор Драгомир Сандо је подсетио на древну изреку: „Учећи себе, учимо и друге, а учећи друге учимо и себе“, истичући да она може потпуно да се примени у нашој православној хришћанској Цркви. Посебну радост је исказао сабрањем у светињи у којој је први пут, наглашавајући да је доживљава као посебно откровење. Професор је казао да не само да је процветала та пустиња, него су и остали манастири у Митрополији доживели своје преображење у градитељству, а самим тим и храмови и остале светиње. Он је нагласио да поред њих, као нешто што се подразумева као услов живе Цркве, свештенство и монаштво Митрополије је доживело живи преображај и по броју, а још више по свом квалитету. Професор је истакао да вероучитељи који су отишли по завршетку Православног богословског факултета Универзитета у Београду нису отишли у непознато, да су овде и он лично прати њихов рад и труд и похваљује га. -Радите у ванредним околностима и морам да вам одам благодарност и у неку руку и чуђење. Нисте сами у том погледу. Наши сусрети и оно што чините у оквиру сабора веронауке на неки начин говори о вашем резултатима који су познат и шире од Црне Горе, казао је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо на Сабору вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске у Стањевићима. Извор: Српска Православна Црква -
(АУДИО) Митрополит Амфилохије: Сусрет са старцем Порфиријем миловао ми је душу
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Поучни
Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ -
(АУДИО) Митрополит Амфилохије: Сусрет са старцем Порфиријем миловао ми је душу
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Монаштво
СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: “Заволите Бога који је све и сва. Благодаћу Божијом приближавајте се Богу јер када нас Христос повезује не постоје растојања.” Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ View full Странице -
Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан” *
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј Извор: Епархија бачка -
Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан”
Milan Nikolic је објавио/ла тема у Руска Патријаршија
Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан” * 30. Новембар 2018 Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј http://www.spc.rs/sr/mitropolit_borispoljski_antonije_vaseljenska_patrijarshija_dejstvuje_u_ukrajini_kao_partizan -
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посетио је 26. новембра 2018. године престоницу Аустрије. У резиденцији Епархије аустријско-швајцарске, митрополита Амфилохија свечано је дочекао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј са свештенством. По завршетку посете, епископ Андреј је као домаћин захвалио митрополиту Амфилохију на посети и исказаној љубави. Извор: Српска Православна Црква
-
Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније (Паканич): Наши верници осећају да их је Васељенска Патријаршија издала!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Управник послова Украјинске Православне Цркве Митрополит бориспољски и Броварски Антоније дао је интервју грчкој агенцији за црквене новости „Ромфеја“. — Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је одржан Сабор епископа Украјинске Цркве. Који су главни резултати овог Сабора? — Пре свега, Сабор епископа Украјинске Православне Цркве је својим одлукама посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, који се залажу за идеје аутокефалије, обећали Васељенском патријарху да ће наводно 20-25 архијереја наше Цркве сигурно доћи на такозвани „сабор уједињења“ који треба да створи нову „јединствену цркву“. Ако не 20, бар 10 архијереја ће сигурно доћи – Фанар је био убеђен у то. Наши медији су писали да је тих дана у Кијеву тајно боравио Митрополит галски Емануил како би припремио такозвани „сабор уједињења“. У ствари, само је један епископ, тачније Митрополит виницки Симеон одбио да потпише одлуку Сабора епископа. Овај став митрополита Симеона је изазвао снажне протесте међу клирицима његове епархије (протестовало је око 50 свештеника из града Винице, а подржало их је мноштво мирјана), тако да је митрополит Симеон, чак и ако сам није потписао ове одлуке био приморан да објави званичну изјаву, јер је без обзира на све одлука Сабора епископа обавезујућа за целу Украјинску Цркву, укључујући и Виницку епархију. Он је то рекао зато што је схватио да ризикује да изгуби своју епархију која га не подржава по овом питању. То значи да идеја „цариградске аутокефалије“ није прихваћена у црквеном народу и од стране клира наше Цркве. Не постоје „милиони“ верника који наводно ишчекују Томос о аутокефалији, као што о се о томе говори у нашим медијима, и као што званично говори патријарх Вартоломеј који је, изгледа, прихватио логику наших расколника. Зашто то кажем? Зато што данас из уста Патријарха цариградског чујемо исте тврдње и исту аргументацију које смо чули од наших расколника. Сматрам да, као што је ова идеологија довела до раскола у Украјини, исто тако ствара проблеме на свеправославном нивоу. Овде бих желео да посетим на делове писма које је Његово Блаженство Архиепископ албански Анастасије упутио Патријарху московском Кирилу, у којем архиепископ Анастасије каже да ће се уместо да буде постигнуто јединство православаца у Украјини појавити опасност од раскола у Православљу у целом свету. Узевши све то у обзир Сабор епископа је донео одлуку у којој се каже да аутокефалност данас не одражава унутрашњу црквену потребу, да нам се намеће споља и да се наша Црква неће ујединити с расколницима уколико се они не покају. Имамо утисак да наша држава заједно с расколницима и Васељенском патријаршијом жели да нам одузме бар неки део наше Цркве. Међутим, наша Црква је показала своје јединство и целовитост. — Ипак, у украјинским медијима се говори о томе да наводно постоји 15 пуномоћја неких митрополита који неће лично отићи на „сабор уједињења“, али овлашћују некога да гласа у њихово име? — Читао сам о томе, то су фантазије. Иначе би се у том случају „сабор уједињења“ могао одржати преко интернета или преко скајпа? Зашто би се онда неко мучио да долази у Кијев? Али, ако ћемо озбиљно да говоримо, хтео бих да истакнем два момента. Први. Чак и да је тако као што сте рекли, то показује каквим лукавим средствима неки желе да спроведу ово безакоње. И ова чињеница не служи на част, пре свега, Васељенској патријаршији која се уплела у ову причу. И други моменат. Чак и ако неки епископ оде на овај „сабор“ његови верници и клир ће бити први који им неће дозволити да кроче у своју митрополију, као што смо то видели у Виници, као и у другој митрополији чији је епископ начинио погрешан потез. Изгубиће своје митрополије и остаће празних руку. То значи да тема „цариградске аутокефалије“ не ужива подршку у нашем верујућем народу, и то није резултат деловања Москве, као што се то лажно тврди на јавним местима. — Какав је став ваше државе после Сабора епископа? — Државна власт покушава да заплаши наше епископе и свештенике. У току последње недеље у украјинским медијима је објављено на десетине чланака с прљавим оптужбама против епископа и свештеника који су познати у нашем друштву. Осим тога, представници Службе безбедности позивају наше епископе на разговор. То још увек нису прогони наше Цркве као што је то било у време Совјетског Савеза, јер времена су се променила, али алудирају на то шта желе од нас. Врши се притисак. Кад би на нас вршила притисак само држава или кад би то чиниле друге нецрквене снаге, то нас не би толико болело, јер знамо историју Цркве. Али кад то чини или кад у томе помаже, или тајно учествује друга Помесна Православна Црква, имам у виду Цариградску, тешко нам је да то прихватимо духовно и психолошки. Васељенска патријаршија у Украјини делује партизански, тајно, игноришући канонску Цркву с милионима верника, с 12.500 парохија, с 90 епископа и 5.000 монаха, игноришући велику канонску Цркву и стајући на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар ради, ради заједно с политичким руководством наше земље. Јуче је председник Украјине господин Порошенко објавио да ће 28. новембра на Фанар отићи један државни чиновник, господин Павленко како би присуствовао заседању Светог Синода Васељенске патријаршије који ће учествовати у коначној редакцији или одобравању текста Томоса. У сваком случају, видимо да се дешавају чудне ствари, кад државни чиновници, мирјани, планирају да учествују на заседању Светог Синода Цркве и покушавају да реше црквена питања. Жао нам је што овакво чудно понашање видимо у Цариградској патријаршији, не слажемо се с тим и нећемо дозволити да се политичари мешају у наше црквене послове. — Како на то гледају и како ове догађаје доживљавају обичан црквени народ и ваш клир? — Запажам занимљиву, а уједно жалосну појаву. Ови незаконити поступци Цариградске патријаршије не компромитују у очима верујућег народа и нашег клира само саму Васељенску патријаршију, већ и цело Православље у којем се говори грчки језик. Наши свештеници ми кажу да многи верници својим духовницима исповедају негативне помисли против Васељенске патријаршије због деловања у Украјини. Наши верници схватају да ове помисли нису добре за хришћанине и зато их исповедају. Неки свештеници којима се раније свиђало да служе у грчким одеждама престају да их користе и узимају руске. Видим да неки наши клирици који су раније често одлазили на Свету гору Атон сад више немају велику жељу да иду тамо. Наши оци се питају зашто ћути Света гора, зашто ништа не кажу светогорски оци видећи како се газе канонске основе светског Православља? Уопште видим да се рађа извесна антипатија према свему грчком. Наши верници осећају бол због тога што су их издали једноверци, односно Цариградска патријаршија која је нашој Цркви забола нож у леђа. Наши верници осећају да су издати. И овај бол је јачи и теже се подноси од свих оних конфликата и сукоба с расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Дакле, запажамо неми протест на обичном свакодневном нивоу, извесно одвајање од богате и лепе грчко-православне традиције. Не желим да кажем да је то масовна појава, али су тенденције управо такве. Мислим да је то врло озбиљан проблем, јер је раскол на нивоу обичног народа врло јак и дуго траје. Оно што Фанар ради у Украјини се, нажалост, одражава на целом Телу Православља. Надамо се да ће људи у свету који говори на грчком то схватити и да ћемо уз помоћ Божију наћи снаге да то превладамо. — Како се расколници понашају у овој ситуацији? — Расколници се нису променили. Укидање анатеме и изопштења расколници нису доживели као своје присаједињење Цркви, већ као да је Црква наводно схватила њихов исправан став, због којег су и отишли у раскол. Шта значи то што је Васељенска патријаршија признала расколнике? То значи да је променила свој однос према расколницима, али не да су се променили сами расколници. Зашто је потребно покајање грешника или расколника у Цркви? Зато да би променили свој ум. Грчка реч покајање (грч. „метаноја“) означава промену ума. Расколници треба да се промене, а не да приморају саму Цркву да се промени. Другим речима, уместо да се грешник покаје, уместо да промени свој живот пред Богом, он жели да Сам Бог промени однос према њему. Шта ће се десити ако Црква прими непромењене грешнике? То ме подсећа на јеванђељску причу Господа о позванима на брак, кад је дошао господар „да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“ (Мт. 22: 11-12). Црква не прима у своје окриље непокајане грешнике. Чак и ако их прими одбациће их. Видимо како се расколници нису променили после 11. октобра кад је Цариградска патријаршија донела своју одлуку. Расколници су остали непријатељски, агресивно настројени према нашој Цркви. То су схватиле и потврдиле Православне Цркве Србије и Пољске и ми смо им на томе захвални. Осим тога, расколници које је признала Васељенска патријаршија, немају стварно свештенство и архијерејство. И ако друге Помесне Цркве не буду рекле своје одлучно не као што су то већ рекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да служе с тим људима који немају и никад нису имали канонску хиротонију. На почетку раскола епископску хиротонију су обављали авантуристи који нису били чак ни свештеници, који су преварили прве расколнике и „рукоположили“ их у „архијерејски чин“, при чему су такође имали проблеме моралног карактера. Исто тако, желим да истакнем да почевши од пролећа 2018. године, кад је започела читава ова прича с Томосом ниједна Помесна Аутокефална Црква није изразила сагласност с поступцима Васељенске патријаршије у Украјини. А став Српске и Пољске Цркве које су одбиле да признају легализацију расколника сведочи и улива нам наду у то да се ниједна друга Црква неће придржавати другачијег става, који би се разликовао од ставова две поменуте Цркве. Мислим да то значи да се Васељенска патријаршија, ако не промени став, сигурно креће ка ћорсокаку. Нека стане, нека започне дијалог с нама, Руском Црквом, као и другим Помесним Црквама. Заједно ћемо наћи решење. Спремни смо на дијалог. Иначе ћемо све изгубити, и прва ће на губитку бити Цариградска патријаршија, као и сва Православна Црква. Извор: Ромфеа / Православие.ру -
Митрополит Порфирије богослужио у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У недељу 25. по Педесетници, 5/18. новембра 2018. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Света архијерејска Литургија. Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије уз саслужење протојереја Александра Коробејника из Москве и братства Саборног храма. Отац Александар је у Загреб дошао како би служио парастос на руском делу загребачког гробља Мирогој. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији је присуствовао и Њ.Е. Амбасадор Руске Федерације у Републици Хрватскоj г. Анвар Азимов са супругом и сарадницима. После свете Литургије Митрополит Порфирије је поздравио госте из Русије подсетивши све на наше историјске везе са братским православним руским народом. Отац Александар се захвалио на гостопримству преневши свима сабранима поздрав и благослов Његове Светости Патријарха руског Кирила. После Литургије верни народ се окупио у простријама Музеја Митрополије загребачко-љубљанске, где је имао прилику поразговарати са Митрополитом Порфиријем и оцем Александром. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Митрополит Амфилохије у посети Митрополији молдавској
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Његово Високопреосвештенство Митрополит кишињевски и молдавски г. Владимир сусрео се 23. новембра 2018. године са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем у резиденцији Митрополита молдавских у Кишињеву, Молдавија. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Том приликом митрополит Амфилохије је свом домаћину подарио део моштију Светог Мардарија Љешанско-Либертивилског, као и иконе Светог Петра Цетињског и Пресвете Богородице Филеримске. Захваљујући се на дару, Митрополит Владимир је рекао је да ће честица поклоњених моштију бити остављена на благослов Кишињевској духовној семинарији у којој је Свети Мардарије учио. Такође, митрополит Владимир је владици Амфилохију поклонио крст и панагију са посветом. После сусрета са митрополитом Владимиром, владика Амфилохије је заједно са Епископом бељцко-фалештским г. Маркелом посетио женски манастир Светог Теодора Тирона у Кишињеву у којем се налази копија иконе Прасвете Богородице Тројеручице, дар братства манастира Хиландара тој светој обитељи. Истог дана, Митрополит је посетио чувене Криковске подруме, који си свјетски познати прозвођачи вина и једна од дестинација по којој је Молдавија у свету позната. У поподневним часовима, обилазећи Епархију бељско-фалештску владике Маркел и Амфилохије обишли су Светоуспењски женски манастир, који је, иако саграђен почетком 90-их година, један од најстаријих манастира Епархије. Сутрадан, 24. новембра 2018. године, митрополит Амфилохије је служио свету архијерејску Литургију заједно са владиком Маркелом у храму Светог великомученика Мине у граду Бељци, на северу Молдавије. Архијерејима су саслуживали клирици Миторполије црногорско-приморске и Епархије бељске. Послије свете Литургије и литије око храма, настојатељ храма протојереј Павле је поклонио митрополиту Амфилохију икону Светог Мине. Благодарећи оцу Павлу и парохијанима светог храма, Митрополит је на дар храму принео икону Светог Петра Цетињског. У вечерњим часовима, митрополит Амфилохије је присуствовао бденију у руском храму Светих апостола Петра и Павла, које је служио Епископ бељско-фаслештски Маркел. Митрополит Амфилохије и епископ Маркел служили су 25. новембра 2018. године свету службу Божју у Саборном храму Светог цара Константина и царице Јелене у Бељци. У току Литургије, по благослову владике Маркела, митрполит Амфилохије је рукоположио клирика Епархије бељске ипођакона Олега у чин ђакона. После причешћа светим тајнама владика Маркел је, захваљујући на посети његовој епархији, изразио поштовање према митрополиту Амфилохију као ревнитељу за јединство православља и поклонио му на молитвено сећање крст и панагију. Благодарећи на топлом пријему, позиву да посети молдавску земљу и дивним даровима, Митрополит је епископу Маркелу поклонио панагију са ликом Пресвете Богородице Филеримске и икону Светог Петра Цетињског. После свете Литургије, архијереји су посетили зграду Епархије у Бељци. Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Амфилохије са Патријархом Вартоломејем о неопходности сазивања Свеправославног сабора
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Његова свесветост Патријарх константинопољски г. Вартоломеј примио је јуче, 22. новембра, у патријаршијској резиденцији на Фанару (Истанбулу), Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија који се са својом пратњом налазио на путу за Молдавију. Повезана вест: Митрополит Амфилохије код Васељенског Патријарха Том приликом Његова свесветост и Високопреосвећени Митрополит разговарали су о свеправославним темама, нарочито о Цркви у Црној Гори, Македонији, са посебним освртом на новонасталу ситуацији у Украјини. Митрополит Амфилохије је у двочасовном разговору са Његовом свесветошћу Патријархом Вартоломејем, поновио јасан саборски став Српске православне цркве о неопходности сазивања новог Свеправославног сабора уз учешће свих помјесних Православних цркава. Владика Амфилохије је истакао да би нови Сабор ријешио ово, али и многа друга неријешена питања у Православљу. Такође је нагласио да би новосазвани Сабор био својеврстан наставак Критског сабора. Током сусрета Митрополит Амфилохије је Његовој свесветости Патријарху константинопољском г. Вартоломеју поклонио копију иконе Пресвете Богородице Филеримске. Након разговора са васељенским Патријарахом г. Вартоломејем, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је са својом пратњом отпутовао за Молдавију. јереј Анђелко Боричић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије у посјети Молдавској митрополији
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Његово високопреосвештенство Митрополит кишињевски и молдавски г. Владимир сусрео се данас, 23. новембра, са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем у резиденцији молдавских Митрополита у Кишињеву – Молдавији. Том приликом Митрополит Амфилохије је свом домаћину подарио дјелић моштију Светог Мардарија љешанско-либертивилског, као и иконе Светог Петра Цетињског и Пресвете Богородице Филеримске. Захваљујући се на дару, Митрополит Владимир је рекао је да ће дјелић поклоњених моштију бити остављен на благослов Кишињевској духовној семинарији у којој је Свети Мардарије учио. Такође, Митрополит Владимир је владици Амфилохију поклонио крст и панагију са посветом. Послије сусрета са Митрополитом Владимиром, владика Амфилохије је заједно са Преосвећеним Маркелом, Епископом бељцко-фалештским Православне цркве у Молдавији, посјетио женски манастир Светог Теодора Тирона у Кишињеву у којем се налази копија иконе Прасвете Богородице Тројеручице, која је дар братства манастира Хиландара овој светој обитељи. јереј Анђелко Боричић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Реалност трансплантације органа – етичка проблематика
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет -
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Реалност трансплантације органа – етичка проблематика
ризница богословља је објавио/ла тема у Литургија и свет око нас
Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије. Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа. Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999] Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа. У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update] Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.] У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен. Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања. Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су: Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су: Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав. Лекари би могли да убрзају моју смрт. Не желим да размишљам о смрти. Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело. Нисам никада размишљао о томе. Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти. Можда ово неће желети моја породица. Не дозвољава ми моја вера. Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак. Остали фактори су: Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора. Одбијање породице да да сагласност. Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа. Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт. Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању. Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената. Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа. Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима. Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион. Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη]. Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице. Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора. Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота. Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа. Извор: Теологија.нет View full Странице -
Митрополит Амфилохије: Молитва као ритам живота
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Из архиве доносимо видео запис предавања Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на тему: Молитва као ритам живота. Митрополит је ово предавање одржао у свештеној обитељи манастира Подмаине, 23. априла 2014. лета Господњег. Видео запис предавања преузели смо са званичне интернет странице манастира Подмаине. -
Свети Нектарије Митрополит Пентапољски, Чудотворац Егински
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Филм Чудотворац Егински О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота