Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'митрополит'.
Found 614 results
-
Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован: Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља (АУДИО)
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве -
Митрополит Амфилохије на Сретење Господње: Без сусрета са живим и вечним Богом нема среће!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сретење Господње, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора -
Радио Светигора: Архиварник XX - Митрополит црногорско-приморски Амфилохије "Завјет"
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесетој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1994 г.) Митрополита др Амфилохија Радовића на тему- Завјет. Предавање је одржано 24. фебруара 1994. године у Подгорици. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора -
Митрополит Амфилохије посјетио храм Пољске цркве у Ресифеу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије посјетио је данас, на празник Света три јерарха, цркву која је посвећена Богојављењу у Ресифеу, Бразилу, а која је припада Пољској православној цркви. Са Високопреосвећеним Митрополитом су били Преосвећена господа: Епископ буеносајрески и јужно- централноамерички Кирило и домаћин, Епископ Ресифеа Пољске православне цркве, Амвросије, као и свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије јужно-централноамеричке. Раније данас Митрополит Амфилохије је служио, уз саслужење владике Кирила и Амвросија, Свету службу Божију у Манастиру Свете Тројице. Том приликом, владика је Амфилохије је истакао значај што је у Бразилу заживјела изворна апостолска, Православна црква, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру научену од самога Христа и Његових ученика – апостола. У Латинској Америци данас има више од петнаест православних епископа. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије на празник Света три јерарха служио Литургију у манастиру Свете Тројице у Ресифеу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, уз саслужење Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког г. Кирила, Епископа Ресифеа из Пољске православне цркве г. Амвросија и свештенства Митрополије црногорско-приморске и Епаргхије јужно-централноамеричке, Свету службу Божију у манастиру Свете Тројице код Ресифеа у Бразилу. У току Литургије у чин архимандрита је произведен игуман ове обитељи отац Педро. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Кирило је говорио о богословљу тројице Светих јерараха – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. „Заиста је чудо Божије да је освештан храм Светог Јована Златоустог овдје недалеко, у Каруаруу. Заиста је то чудо Божије у овом далеком свијету, у последњем углу земље, у Јужној Америци“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Казао је да хришћанин треба да слуша своју Цркву и црквене старјешине. „Имамо и дан-данас оних који иду путевима Светих отаца и биће тако до краја свијета. Ту је, међу нама наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који има дар бесједништва и пастирски дар. И поред тога што је био свјетлост која је освијетлила нашу Црну Гору свјетлошћу Јеванђеља, он је, као добри пастир дошао и до ових ваших крајева тражећи, прије свега, наше изгубљене овце, људе нашег поријекла, али, свакако, он својом пастирском палицом милује свакога човјека који жели да упозна истиниту вјеру“, казао је Владика. Додао је да у овом мјесту постоје дивни људи који су завољели православље. „Дакле, један практични савјет је да се угледамо на такве људе међу нама, да се угледамо на њих и да покушавамо да слиједимо њиховим путем, јер је лакше угледати се на човјека који живи међу нама него на неког ко је живио прије двије хиљаде година“, рекао је он. Владика Кирило је рекао да наше покољење страда од превелике оптерећености бригама овога свијета и да многи, бјежећи од тога, прибјегавају јоги и сличним стварима, што није православни пут. „Наша православна медитација јесте Исусова молитва. Нека нас Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст прате на нашем Христовом путу“, казао је Епископ Кирило. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је подсјетио да Црква Божија кроз вјекове сабира све људе и све земаљске народе у свету Христову заједницу. „Сабира све у јединство, без обзира на разлике – гдје се рађамо, коме земаљском народу припадамо. Сви смо призвани, сви људи и сви земаљски народи да будемо један Божји народ, Христов народ, народ који је призван да већ овдје на земљи задобије Царство небеско“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да Царство небеско овдје почиње и да је бесконачно и бескрајно. „Ми смо свједоци тога царства – Царства небескога, чланови тога једнога народа – Христовога, Божјега народа“, објаснио је Владика Амфилохије. Рекао је да је много значајно што је изворна апостолска Црква заживјела и у Бразилу. „У Латинској Америци данас имамо преко петнаест православних епископа. Међу њима је и наш Владика Кирило. Овдје се хришћанство проповиједа већ пет вјекова, али долазак Цркве Божје, оне апостолске Цркве Божје помаже свима који живе на овом континенту да се врате изворној Цркви Христовој, православној Божјој Цркви, Цркви која има једну главу, а то је сам Господ Исус Христос, која живи једним Светим Духом и која исповиједа вјеру коју смо научили од самога Христа и Његових ученика апостола“, нагласио је Владика. Додао је да је много значајно што постоји у овом мјесту монашка обитељ Свете Тројице. „Много је значајно што је ова света обитељ посвећена Оцу и Сину и Духу Светоме – Светој Тројици и што се одавде шири ова мисија, не само на Ресифе него и шире од Ресифеа. Шири се вјера у Свету Тројицу, Бога љубави. Она, та мисија свједочи да је Бог љубав и да је човјек, да су сви људи призвани да буду носиоци те тројичне љубави. Велики дар Божји је Бразилу и читавој Латинској Америци ова обитељ Свете Тројице“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије освештао Цркву Св. Јована Златоуста у Каруару
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 10. фебруара, Свету архијерејску литургију и освештао Цркву Светог Јована Златоустог у Каруару (Бразил). Освећење ове Цркве је допринос Епархије буеносајреске централно-јужноамеричке прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополиту су саслуживали Преосвећенa господа Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички Кирило и Епископ Ресифеа Амвросије (Пољска православна црква), протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман Манастира Свете Тројице у Ресифеу, и ђакони Александар Лекић и Георгије из Пољске православне цркве. У току Литургије Епископ Кирило је произвео у чин протопрезвитера оца Жаира, старешину Храма Светог Јована Златоустог, као и два чтеца и једног ипођакона. Епархија буеносајреска централно-јужноамеричка је од данас богатија и за два нова члана Цркве Христове, које су владике током Свете службе Божије миропомазале. Поводом славе, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, и освећења први пут је преразан славски колач у овој цркви. У архипастирској проповиједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Дух Свети у овом новом храму први пут сишао на присутне: „Од данас ово је мјесто гдје се презива слава и сила Божија, Дух Свети, да освећује наше дарове и све оне који се сабирају у овај свети храм.“ Митрополит је казао да је ово велики дан, како за вјерне који су саградили овај свети храм, тако и за град Каруару: „Ово је велики дан и за овај град и за овдашњу парохију јер, ево, Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве Божије и Истока и Запада, добио је овдје данас свој храм у који смо се сабали и у који ћете се сабирати и у будућности.“ Дијелећи, са великим бројем сабраног вјерног народа, радост овог значајног дана, Митрополит је истакао да је ово велики дан и за нашу Помјесну цркву – Српску православну: „Овим обиљежавамо осам стотина година постојања наше самосталне Жичке архиепископије Пећке патријаршије Српске православне цркве. Ово је први пут у овој нашој Епархији, а мислим и први пут у нашој Цркви, да се поводом осам вјекова независности наше Цркве освећује један храм.“ „И за нас је ово радост, нарочито за нашега владику Кирила, који је Епископ ове наше Епархије у Латинској Америци, који овдје проширује своју мисију и дјела дјело Господње“, нагласио је Митрополит Амфилохије и додао: „Радује нас што је са нама данас и владика Амвросије из Пољске православне цркве. Црква је једна, без обзира ком народу припадали. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога, ни Бразилца ни Србина, него су сви једно – један човјек у Христу Господу.“ Високопреосвећени је заблагодарио Господу, приложницима, добротворима и градитељима овога светога храма, на првом мјесту оцу Жаиру, овдашњем пароху, који осјећа посебну љубав за Светог Јована Златоустога те је зато и овај храм управо посвећен њему. Владика је подсјетио да ће се у храму служити Литургија Св. Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених Дарова: „Прослављамо Оца и Сина и Духа Светога – Бога нашега, у вјекове вјекова, амин! “ Преосвећени владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, оснивачу мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци: „Митрополит је у ову мисију уложио много својих молитава, као и средстава. И поред својих 80 година је дошао преко океана да својом љубављу подржи и молитвом утврди ову мисију. Ми ћемо га и даље са радошћу овдје очекивати .“ Владика је у име Митрополита Амфилохија, владике Амвросија и своје име, уручио захвалнице онима који су дали посебан допринос за изградњу овога храма, оцима: Жаиру Карлосу, Алексису Пењи, Рафаилу Сантосу, као и члановима њихових парохија, појединцима и породицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов): Истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру -
Митрополит Амфилохије у Ресифеу: Срели смо се са Богом и једни са другима!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у капели која је посвећена Успењу Пресвете Богородице у Ресифеу. Митрополиту су саслуживали Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило, протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман овдашњег Манастира Свете Тројице и ђакон Александар Лекић. Током Литургија која је служена на португалском, шпанском, грчком, српском и црквенословенском језику Митрополит је крстио дјечака, Филипа коме је пожелио да буде сличан апостолу Филипу чије име носи и благословио њега, његове родитеље и све сроднике.. Своју архипастирску поуку вјерном народу који се сабрао из многих крајева Бразила, Америке, Русије, Високопреосвећени Митрополит је почео ријечима из посланице великог учитеља Цркве, Светог Игњатија Богоносца: Тамо гдје је епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим који служе Свету литургију, тамо је једна света саборна и апостолска Црква. „Данас овдје у овом храму, присутан је ваш нови епископ. Заједно са мном, са презвитерима, свештеницима, ђаконима са новим хришћанином Филипом и са вама вјернима служили смо Свету литургију и причестили се Тијела и Крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Срели смо се са Богом, примили смо Господа у своје тијело и душу. И срели смо се у љубави Божијој једни са другима.“ Митрополит је казао да се тако у овом малом храму, малој заједници, јавила сва пуноћа једне свете Цркве Христове и да све друге заједнице црквене, било оне мале или велике, могу само да љубав Христову придодају у ту заједницу. „Све што оне имају, имамо и ми данас овдје. То је велики Божји дар, велики благослов за вас и вашу заједницу која је до сада имала администратора ове Епархије“, казао је Митрополит Амфилохије. Појаснио је да је он био администратор у оснивању ове епархије, али да је прошле године устоличен нови епископ епархије за Латинску Америку, буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило: „Велики је то Божији дар. И ова заједничка служба је велика радост и благослов за нас који смо дошли овдје а такође радост и благослов Божији и за вас.“ Истакао је владика да је данас посебан благослов и највећа радост ове заједнице и то што је мали Филип постао нови хришћанин. Подсјетио је да ће освештати, ако Бог да, сјутра нову цркву у граду Каруару, коју је отац Жаиро заједно са осталима саградио, и у догледно вријеме камен темељац новом храму Успенија Пресвете Богородице у Ресифеу: „Из ове мале капеле ће израсти дивни храм Божији, који ће бити благослов не само за вас и вашу заједницу, него за све који живе у овом граду. “ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је пожелио да Бог благослови новог владику Кирила да сабира заједнице благословених православних хришћана широм Латинске Америке. Владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, који је оснивач ове Епархије, што је и поред 80 година прешао десетине хиљада километара да дође и покаже своју љубав овој заједници. Преосвећени је позвао све вјерне да слиједе примјер Митрополита, који помаже изградању будуће цркве, да се и они уграде сходно својим моћима у нови Храм Успења Мајке Божије овдје у Ресифеу: „Каже апостол Петар: Ми смо сви живо камење које се уграђује у Цркву Божију. Надамо се, ако се тако уградимо у тај храм да ће нас Мајка Божија својим Успењем такође однијети на небо својему Сину.“ Захваљујући се презвитерима, оцима Алексису и Рафаилу, владика је подсјетио да је отац Алексис у Буенос Ајресу прије двије године прославио тридесет година службе, када му је Митрополит поклонио крст, а да ове године прослављамо тридесет година свештеничке службе оца Рафаила. Тим поводом, у своје и уме Митрополита Амфилохија, владика Кирило је напрсним крстом даривао оца Рафаила, „Наше служење је ношење крста, није то нека почаст него морамо да слиједимо за Христом, подражавамо Христу – ходимо за Христом и носимо свој крст како би што више људи привукли спасењу“, казао је Преосвећени владика буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Разговори о духовницима: Саговорник - Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски, Господин Амфилохије (Радовић). Клитос Јоанидис: „Пронаћи Православног „стареца“ има већи значај од свих књига и од свих идеја „, каже веома тачно руски интелектуалац Киријевски. Постоји, како нас уверавају они, који то заиста знају, неколико великих стараца, који, до свог упокојења, нама, већини, остају непознати, јер је тако хтео промисао Божији. Али има и неких који су веома познати, чувени, рекли бисмо, поред којих савремени човек осећа спокојство. Један од њих је и светогорски старац Пајсије. Испричајте нам, преосвећени, о том вашем значајном познанству. Митрополит Амфилохије: Великог старца сам први пут упознао 1966. године, када сам још био мирјанин. A известан период, од готово десет месеци, провео сам, већ као јеромонах, у близини његове келије. Клитос Јоанидис: Мора да је за вас било значајно искуство да проживите тако дуг временски периоду близини једнога таквога старца. Митрополит Aмфилохије: Да, изузетно значајно искуство. Први пут остао сам тамо недељу дана. Пролазио сам тада кроз један веома тежак животни период. Тек што сам био стигао из Европе, опхрван њеним западњачким рационализмом и свим осталим везаним за то. Старац Пајсије ми је.пружио снажну и дубоку подршку. Клитос Јоанидис: Сећате ли се још увек тачно његових речи? Веома је значајно како се опходио са једним интелектуалцем, као што сте вu. Митрополит Амфилохије: Пре свега, слушао је веома пажљиво све што сам му говорио. а запазио сам да слуша не само са много пажње, него са пажњом и у молитви, што је изузетно значајно. Рекох му: – Старче, ми интелектуалци, све подвргавамо испитивању и понекад ти дође да поставиш и питање „постоји ли Бог?“ На мене је оставио изузетно снажан утисак како се према томе поставио. Дословно ми је рекао ово: – Не могу да појмим да постоје људи на свету који могу у то да сумњају. Угледао сам тада истински бол на његовом лицу, бол који можеш да видиш на лицу мајке која пати због свог детета, које је у опасности да пропадне. Са таквим болом и толиком тугом се питао да ли је могуће да постоје људи који не верују. Видео сам да се иза те његове недоумице крије стварно искуство, сусрет са лицем Божијим. Причао ми је да ми помогне: – Једном сам се молио целе ноћи, све до јутра. У цик зоре, дакле, појави се – шта да ти кажем, то се не може описати, не може се речима исказати – некаква светлост, која потиче из твоје унутрашњости и целог те обухвата. Иако си уморан од клечања и од целоноћне борбе, осетиш такву лакоћу, као некакво сунце које није споља, него из твоје унутрашњости и држи те у тој неизрецивој, тој неизмерној радости и милини. Свануло је, изишао сам напоље, почео сам да радим своје рукодеље – био сам столар – а то стање бескрајног мира и радости трајало је и даље. А сунце, оно земаљско, које је изишло у међувремену, изгледало је тако безначајно и мало у поређењу са сунцем које се родило у мени. Три дана и три ноћи живео сам тако и морао сам да се присиљавам да поједем нешто. Како неко може, после свега тога, да сумња? Једном другом приликом ми је причао: – Десило се једном да сам отишао на три месеца, а тамо куда сам отишао, све то време нисам имао прилике да видим људско лице. После три месеца нисам знао више који је дан, колико времена је прошло, који је празник био онога дана. Одем, онда, у цркву, али сам се стидео да питам који је дан, јер сам мислио да би рекли: „Је ли овај полудео?“ И на основу службе Божије покушао сам да откријем које је доба године. Благословена душа, Богу посвећена. Те незаборавне године, коју сам провео поред њега и на благословеној Светој Гори, расаднику светитеља, служили смо божанствену Литургију. Ја сам служио, а старац је појао. Али, како је појао! Као рањени јелен пред лицем Бога. Тако сам бар ја то доживео. Клитос Јоанидис: То је веома лепа слика, баш како нам је даје и Песма над песмама. Митрополит Амфилохије: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече: – Јеси ли монах? Буди, онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе. Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече: – Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност. . Како је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном одатле изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби: – Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш. Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“ Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“. Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи. Онога лета, када сам га поново посетио, владала је дуготрајна суша и месецима није пала ни кап кише. Рече ми тада старац Пајсије: – Видиш, ми људи сагрешујемо и право је да испаштамо. Нисмо достојни да нам Бог ишта друго пошаље. Жао ми је што јадне животиње пате. Ето, пре неки дан дође једна змија, која, јадница, нигде није могла да нађе ни мало воде да попије. Узео сам чашу, и сипао јој воде да пије. Рекох му смејући се: – Зашто ниси позвао мене, старче, да дођем и да змији смрскам главу? Одговорио ми је, и сам се смејући: – Ти си један дивљи Црногорац. Клитос Јоанидис: Види у свему око себе Творевину Божију. Митрополит Амфилохије: И присуство Божије. На Светој Гори има шакала. И, знате, човек се најежи од њиховог завијања, када га зачује увече. А старац ми је рекао: – Немој да се јежиш. То сада почиње шакалска „вечерња“. Они су спремнији за молитву него ми, монаси. Од њих треба да научиш како да појеш химне Свевишњему. Старац Пајсије је био веома богато обдарен благоразумношћу. Кроз њега је Бог подигао многе душе и помогао им. Једном, када су га именом споменули у новинама и хвалили га много се забринуо. Не можете да замислите колико се забринуо. Рекао ми је: – Видиш ли, оче, шта пишу о мени? Ја сам најгори од свих, а они ме представљају као да сам свети човек! Ја, који живим на Светој Гори, знам који људи су заиста Божији људи. Али Бог им је подарио Своју милост и они су успели да се сакрију од људских очију, а остао сам само ја да ме представљају као „светог“. И немој да мислиш да ти ово говорим из смирености. Ја сам заиста отпадак земаљски. Извор: Светосавље -
Митрополит Амфилохије богослужио у Ресифеу, Бразилу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос је служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Свете Тројице код Ресифеа, једног од најстаријих градова у Бразилу. Митрополиту су саслуживали игуман ове свете обитељи јеромонах Педро и ђакон Александар Лекић уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносајреског и централно-јужноамеричког г. Кирила и Епископа Ресифеа г. Андросија (Пољска православна црква). Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који борави у вишедневној посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, синоћ је допутовао у Бразил гдје ће у недјељу, десетог фебруара, освештати нову цркву. У пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске, јеромонах Никита Вулић, сабрат манастира Острог, ђакон Александар Лекић и Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње и потпредсједник ЕУО Митрополије . Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- ресифеу
- богослужио
- (и још 3 )
-
Митрополит лимасолски Атанасије: Треба да идемо на Литургију, чак и ако стојимо на њој као пањеви!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру -
Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Отворено срце Цркве
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Поучни
Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря-
- 2
-
-
-
- отворено
- (николау):
- (и још 5 )
-
Митрополит лимасолски Атанасије (Николау): Отворено срце Цркве
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице -
Митрополит Амфилохије и Епископ Кирило служили Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који ових дана борави у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, служио је данас, заједно са својим домаћином Епископом Кирилом, Свету службу Божију у катедралном епархијском храму Рођења Пресвете Богородице у Буенос Аиресу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јереј Стефан Јовановић, јереј Миленко Ралевић, јеромонах Никита (Вулић), протођакон Никола Радиш, ђакон Александар Лекић и јерођакон Давид (Мишељић). Владика Кирило је на крају Литургије поздравио Митрополита Амфилохија, као оснивача мисије наше Цркве у Јужној Америци. „Већ скоро тридесет година Митрополит се труди да обнови црквени живот у Црној Гори, у чему је, можемо слободно рећи, скоро сто одсто успио. Кад је комунистичка неман, која је хтјела да уништи све што је религиозно, запријетила црквеном животу, Бог нам је послао такве добре пастире да бисмо васкрсли у вјери у нашој постојбини, у Црној Гори и Србији и другим нашим земљама“, казао је Епископ буеносајрески. Додао је да на простору Епархије јужно-централноамеричке пријете, хедонизам и друге опасности из живота савременог западног човјека. „Митрополит, као добри пастир, ни овдје није оставио наше људе, него је дошао и основао, као што сви знате, нову мисију 2011. године. И ето, ми покушавамо, трудимо се да наставимо његово дјело“, казао је он. Владика је најавио за десети фебруар освећење нове цркве у Бразилу. „Биће то један од приноса наше мисије овдје великом јубилеју Светосавске цркве, осам стотина година њене аутокефалности. Како и нашој Цркви, тако и свим нашим добрим пастирима, међу којима Митрополит Амфилохије свакако заузима посебно мјесто, желимо многе и благе године“, рекао је Владика Кирило. Митрополит Амфилохије је рекао да ових дана славимо велике и свете догађаје из историје спасења рода људскога. „Славимо Рођење Господа Исуса Христа, обрезање Христово, Богојављење Свете Тројице на Јордану за вријеме Његовог крштења… И славећи све то, славимо уствари нову годину доброте Господње. Јер, нема ничега новога под сунцем, сем Христа Бога нашега“, казао је он. Митрополит Амфилохије је казао је да су сви земаљски народи призвани да постану чланови Цркве Христове и да мисија Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке није само због људи поријеклом са Балкана него због свих који живе на јужноамеричком континенту. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије посјетио нашу заједницу у Мадриаги
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Другог дана посјете Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкоj, Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је отпутовао у Мадриагу. Тамо је, у мјесту Валерија дел Мар, прво посјетио породицу потомака наших исељеника Петра Драгојевића, гдје се сусрео и са Ником Латковићем. У Мадриаги су Митрополита Амфилохија дочекали Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и мјесни парох Стефан Јовановић са парохијанима. Након вечерње службе са петохљебницом, Владика Амфиилохије је рекао да наши преци, који су у потрази за земаљским хљебом дошли у Јужну Америку, нијесу у њу дошли као просјаци, већ су са собом донијели и свете Божије људе. „И у Сјеверној Америци наша света Православна црква је дала светитеље. Прошле године смо канонизовали Светог Мардарија из Љешанске нахије, и Светог Себастијана Дабовића Џексонског. Прво смо њега дали, па онда и Светог Владику Николаја Жичког, који је такође био мисионар у Америци, затим Светог Варнаву Настића, који се тамо родио, а убијен је од комуниста 1964. године у Војводини“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио је да је СПЦ у Сјеверној Америци саградила и велики број храмова и манастира. „Па ево и овдје, хвала Богу, код вас у Аргентини имамо храм у Венадо Туерту, који има и свога свештеника, у Маћагају је храм Светога Николе, а положили смо и камен-темељац у Резстенци за храм Свете Тројице“, рекао је Владика. Додао је да СПЦ има и своје храмове у Бразилу. „Тамо имамо Бразилијанце који су примили православље, имамо четири свештеника и један манастир у Бразилу. Имамо и нашег свештеника у Перуу, који сакупља тамо наше исељенике, у Чилеу такође… У Перуу смо добили један манастир. Упокојио се један руски јеромонах који је предао манастир вашој епархији, епархији Владике Кирила“, казао је Владика Амфилохије. Рекао је да је СПЦ присутна и у Гватемали, у Централној Америци. „У Гватемали имамо манастир Свете Тројице. Тамо је мати Инес са сестрама, она такође припада вашој епархији на челу са Владиком Кирилом. Владика је рекао да је жеља и Његова и Владике Кирила да се у Мадриаги сагради храм посвећен Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. „Овдје постоји његов клуб, али то није довољно. Треба му овдје подићи један храм. То је ради вас, ваше дјеце и њихове будућности, и њихове истинске везе са вашим родним крајем. Сверти Петар то чека од вас“, рекао је он. Владика Амфилохије је подсјетио да је у Резистенци градоначелник Хорхе Капитанић дао земљиште за градњу храма. „Већ су му урађени темељи, и надамо се, ако Бог да, да ће у току ове године храм бити саграђен“, рекао је Владика и обећао да ће Митрополија црногорско-приморска помоћи и градњу храма у Мадриаги. Владика се потом задржао у разговору са парохијанима, потомцима наших исељеника, међу којима се издвајају породице: Мирковић, Марковић, Латковић, Булајић, Јовановић… Митрополит Амфилохије је Југословенском исељеничком клубу „Његош“, основаном сада већ далеке 1936. године, и нашој црквеној заједници у Мадриаги поклонио гусле. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије допутовао у посјету Епархији буеносајреско-јужно-централноамеричкој
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије допутовао је данас у у главни град Аргентине Буенос Аирес, у посјету Епархији буеносајреској и јужноцентрално-америчкој. Митрополита Амфилохија је на аеродрому и у катедралном храму Рођења Пресвете Богородице дочекао Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Митрополит је на путу за Буенос Аирес, у Риму свратио до катедрале Светог Павла ван зидина града, поклонио се његовим моштима и посјетио музеј у склопу катедрале. У пратњи Митрополита Амфилохија налазе се секретар ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, јеромонах Никита, сабрат манастира Острог, ђакон Александар Лекић и предсједник Црквене општине Цетиње Рајко Радусиновић. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
На слици је митрополит Рјазањски и Михајловски Марк, начелник финансијско-организационе управе Московске патријаршије како пере под у болници. Овакав човек води финансије Руске Цркве.
- 6 нових одговора
-
- 6
-
-
-
- митрополит
- чисти
- (и још 2 )
-
Митрополит Амфилохије: Светиња на Златици у знаку распећа и васкрсења!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Часне вериге Светог апостола Петра, уз саслужење свештенства и молитвено учешће сабраног вјерног народа, Свету архијерејску литургију у манастиру Златица у Подгорици. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је рекао да је Златица мјесто позлаћено не само именом него светим ријечима Божјим које су се читале и проповиједале овдје као и ријечи које се и данас чују послије толико вијекова: „Ово мјесто је позлаћено и светим храмовима саграђеним у вријеме великих источноромејских царева, нарочито великог цара Јустинијана у чије вријеме је овдје било и сједиште епископа, што свједочи гробница – саркофаг, који је овдје остао, јединствен у овим крајевима. Ово мјесто је позлаћено и свима онима који су се ту подвизавали, крштавали и вјенчавали кроз вијекове, служили живоме Господу. Позлаћено је и не малим страдањем кроз вјекове.“ Високопреосвећени је казао да у овом позлаћеном мјесту најљепше сија управо распеће ових светиња, јер све што је подизано у име Христово и они који су се крштавали у Његово име, носили су Његов крст и распеће: „Све у Цркви Христовој, већ 2.000 година, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, тако је и ово свето мјесто у знаку распећа и васкрсења.“ Митрополит је исказао задовољство што, с помоћу Божијом, светиња на Златици васкрсава, добијена је дозвола за наставак градње манастирског конак, а ако Бог да добиће се и дозвола за обнову или изградњу новога храма: „Храм који је био овдје је знамење овога мјеста, капија престонога града кроз вјекове, била и биће. Ако Бог да и у будућа времена да се одавде позлаћује храм истинском и правом вјером у Христа распетога и васкрслога који сједи с десне стране Бога Оца, а који је овдје заједно са нама Духом Светим. Том вјером се живјело овдје кроз вјекове и том вјером и ми данас живимо и сабирамо се. Та вјера је она која обнавља и васкрсава, позлаћује.“ Казао је да је то вјера коју је имао и Свети апостол Петар који је исповједио Господа: Ти си Христос Син Бога живога! Појаснио је да је Петру ту велику истину открио Дух Свети и да је Господ рекао да ће на Петру – том камену сазидати Цркву Своју. „Није то рекао Господ Петру рачунајући на његову памет, изабраништво или на крв његову и људско знање, него управо на тој вјери коју је исповиједио надахнут Духом Светим“, казао је владика Амфилохије објаснивши тиме да Свети Петра није ништа већи од осталих апостола па да је, како Римска црква тумачи, на њему, његовом тијелу и крви саграђена Црква Божија. „Није Св. Петар већи од Светога Саве најзначајније духовне личности у Европи 13. вијека, који је био и остао најзначајнија личност, не само у нашем народу него у свим православним народима.“ На крају литругијске проповједи Митрополит је казао да је Свети Сава својим проласком позлатио и дао назив овоме мјесту – Златица и да је поред Храма Христовог Васкрсења то најзначајније и најсветије мјесто у главном граду Црне Горе било кроз вјекове и која ће поново бити, ако Бог да. На крају Литургије Високопреосвећени је упознао сабране да ће се златички триконхос обновити и у Аргентини, у граду Резистенција гдје се гради Храм Свете Тројице – копија храма на Златици. Митрополит ће ових дана са братијом отпутовати за Аргентину гдје је већ положен камен темељац храма, а гради га архитекта који тамо живи, потомак Илариона Рогановића Митрополита црногорског из времена Књаза Николе. Објашњавајући да су наши људи у Аргентини заборавили језик, али да су сачували душу и вјеру, владика је казао да ће приликом посјете Аргентини освештати новосаграђену цркву у Бразилу у којој је дјелић моштију Св. Симеона Дајбабског и у којој служи Жаиоро Бразилац који је овдје рукоположен. „Помолите се Богу да у Резистенцији васкрсне у току ове године храм који ће позлатити Аргентину. Земљу за храм је поклонио градоначелник града, Хорхе Капитанић, који је био и предсједник Владе Аргентине. Тај храм се подиже за све православне, као што је овај храм био за све хришћана и Истока и Запада. Понавља се то чудо Божије ево и ове и у наше дане! Благослов Господњи на нашу мати Евгенију и на све који помажу да ова светиња васкрсне“, казао је на Златици Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Француске Емануил на Светој Гори
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
Његово Високопреосвештенство митрополит француски Емануил боравио је на Светој Гори од 18. до 22. јануара 2019. где је началствовао свеноћнимм бденије у манастиру Панторкратору и Божанском Литургијом у манастиру Ксенофонту. У његовој пратњи налази се Његово Преосвештенство Епископ милетски Максим. Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Порфирије: Кроз веру отворимо пут благодати Божијој!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
У недељу, 14/27. јануара 2019. године, у Храму Светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани, служена је Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске. Литургију је својим појањем увеличао Хор Радио Телевизије Србије под диригентском палицом г. Бојана Суђића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Храм Светих Кирила и Методија био је тесан да прими сав сабрани верни народ међу којима је највише било деце, а Светој Литургији присуствовали су и Надбискуп и Метрополит љубљански монсињор Станислав Зоре, отправник послова Aпостолске нунцијатуре у Републици Словенији монсињор Данијел Леси, каноник Антон Ројц и г. Силво Габершчек. У току Свете Литургије сабраном верном народу обратио се Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије истакавши значај прославе Светог Саве и протумачивши речи данашњег Јеванђеља. После Свете Литургије сва присутна деца су отпевала Химну Светом Сави и изговорила рецитације у част највећег Србина свих времена – Светог оца нашег Саве и примила пакетиће од Митрополита Порфирија. У парохијском дому Храма Светих Кирила и Методија је, после Свете Литургије, одржана Свечана Светосавска Академија на којој је наступио Симфонијски оркестар и Хор Радио Телевизије Србије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска -
Митрополит Амфилохије: Ријеч Божја из Острога одјекује по читавом свијету!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 25. јануата 2019. године, на празник Иконе Млекопитатељице, свету архијерејску Литургију у Горњем манастиру Острогу. -Острог је једно од најчудеснијих мјеста, не само у Црној Гори и у нашем светосавском, светопетровском и световасилијевском народу. Ријеч Божја одавде одјекује, одавде се чује и преноси се по читавом свијету. Зато нама само остаје да заблагодаримо Господу што нам је подарио ово свето мјесто, ову острошку светињу гдје се свједочи име Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, рекао је Митрополит црногорско-приморски. -Свети Василије Острошки благосиља и нову епархију наше помесне Цркве у Јужној Америци. Тамо је наш владика Кирило, а имамо и петнаест свештеника, и нашега поријекла, и Бразилаца, и Аргентинаца, и Перуанаца и других. Имамо и мати нашу Инес из Гватемале, игуманију тамошњу са својим сестрама, која припада нашој Цркви. И она и наша нова епархија свједоче да у Цркви Христовој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, нема ни мушкога ни женскога, јер су све те подјеле земаљске. А Црква Божја, она је свједок вјечнога Царства Божјега, гдје нема више тих земаљских подјела, јер је све и у свему један и једини Господ наш Исус Христос, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Онуфрије: Црква којом управља човек јесте политичка партија!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Православних помесних Цркава
После Литургије у катедрали Покрова Пресвете Богородице у Бориспољу, Блажењејши митрополит кијевски и све украјински Онуфрије обратио се вернима, апелујући на њих да остану верни Христу у канонској Украјинској Православној Цркви и да се одупру притиску од стране политичара и расколника. Према његовом мишљењу, православни хришћани у овој земљи доживљавају тешка искушења којима не може свако одолети. „Неки су огорчени, неки оклевају идући од једног табора до другог. Вама је познато да не треба да идете нигде; ми већ имамо стазу којом су ходили наши преци и ми идемо истом том стазом. Нећемо скретати ни на лево ни на десно.“ Митрополит је ипак подсетио да „нико осим самога Бога не може управљати Црквом. Сада желе да створе своје Цркве како би њима управљали људи, а не Бог. Ако Црквом руководи човек, неће то бити Црква, већ политичка странка. Њено постојање трајаће тек онолико колико та политика управља друштвом, а сведоци смо тога да су многи политичари и политичке странке били моћни, снажни и економски богати, па ипак су отишли у историју; све је пропало, али је Црква остала и остаће.“ На истој Божанској Литургији архиепископ Пољске Православне Цркве Авељ изложио је чврст став своје Цркве којим се подржавају митрополит Онуфрије и канонска Црква, а против једностраних радњи Цариграда у Украјини. Извор: Српска Православна Црква -
Митрополит Амфилохије: Савремени Ирод и савремена Језавеља посјекли су главу Ловћену!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополитт црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Литургији је присуствовао и молитвено учествовао Епископ диоклијски г. Методије. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Душана. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да Бог није могао већи дар да подари Цетињу од руке Светога Јована Крститеља. Звучни запис беседе „Велики је дар да је овдје било сједиште и Црнојевића и Петровића, да су овдје и мошти Светога Петра Цетињскога, да је ово краљевски град. Овдје се, на Ријеци Црнојевића родио и краљ Александар, онај који је обновио цркву Светога Петра на Ловћену“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да је светиња на Ловћену од 1972. поново оскрнављена и срушена, глава Ловћена посјечена, а мошти Светог Петра Тајновидца Ловћенског утамничене. „Ко их је утамничио? Ирод и Језавеља, они који су утамничили и Светог Јована Крститеља прије толико вјекова. Утамничили су га, нажалост, његови, по наредби онога чије име нећемо овдје да помињемо. И ено га, утамничен је већ толико деценија“, казао је он. Додао је да Свети Петар Цетињски вапије и позива Цетињане и Његуше и све у Црној Гори да врате његово име и његов храм на Ловћен. „Јован Крститељ је онај који је свједочио истину и зато је пострадао од безбожне Језавеље и Ирода, као што је Његош, његов наследник. свједок и проповиједник истине и свјетлости Божанске, пострадао од савремене Језавеље и савременога Ирода“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, Владика Амфилохије је са свештенством благосиљао славске колаче данашњих свечара. Честитајући славу свим данашњим свечарима, рекао је да нико није толико прослављан као Свети Јован Крститељ. „Његова глава је посјечена, али оно што је на правди Божјој посјечено, оно не умире, оно је вјечно и непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Сабрани вјерни народ је цјеливао руку Светог Јована Крститеља, коју је у част његовог празника претходно Митрополит Амфилохије изнио пред вјерне из кивота Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Митрополит Амфилохије: Ријека Црнојевића данас је први пут постала ријека Јордан!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Ријека Црнојевића је данас први пут постала ријека Јордан, рекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Ријеци Црнојевића, гдје је први пут организовано богојављенско пливање за Часни крст. Звучни запис беседе „Све ријеке које се данас благосиљају постају нова ријека Јордан. И сви који се погружавају у дио од ових вода задобијају Духа Светога животворнога и просвећују се свјетлошћу Христове личности, живога Бога, који се јавио на Јордану“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је само живот који се родио у Витлејему и крстио у Јордану вјечни живот. „И од тада, па до краја свијета и вијека човјек, који је пролазно биће на земљи, рађајући се Духом и водом у тајни Јордана, у тајни облачења у Христа задобија живот вјечни“, казао је Владика. Владика је истакао да је Обод Црнојевића засијао том свјетлошћу Христовог Богојављења прије пет стотина година. „Оне свете књиге које су штампане овдје су књиге које говоре о Христу, који се родио, који се јавио“, нагласио је он. Митрополит је замолио Ријечане да, ако хоће да буду наследници својих предака, чувају ћирилицу. „Ако на Ободу Црнојевића нема ћирилице, онда нема Ријечана, нема Обода. Боље онда срушите Обод“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да данас у Црној Гори влада окупаторско писмо. „И срамно је то за Црну Гору. Овдје без ћирилице нема опстанка – једино ће га бити кад се Ријека Црнојевића врати ћирилици. И ово данашње пливање за Часним крстом није ништа друго него пливање за ћирилицом, за Црнојевићима, за Балшићима, за Петровићима. Наравно, и за Немањићима који су такође раније овдје владали“, поручио је Владика Амфилохије. Тридесетак пливача запливало је у хладну Ријеку испод Даниловог моста, а први је до крста стигао Ненад Јовићевић, који је од Ријечке црквене општине добио новчану награду у исзносз од 200 евра. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- данас
- црнојевића
- (и још 7 )
-
Митрополит Амфилохије: Све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање је Творца!
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Вести из Епархија
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца. Звучни запис беседе „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира. „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он. Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави. „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
