Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополита'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 132 results

  1. Претензије Цариградске патријаршије на светску јурисдикцију представљају нову претњу по Христову Цркву, истакли су архијереји Руске заграничке Православне Цркве. Синод Руске Православне Заграничне Цркве који је одржан од 6. до 10. децембра 2018. године изјавио је да у потпуности подржава Његово Блаженство Митрополита г. Онуфрија, као и клир и паству Украјинске Православне Цркве. О твоме се говори у посланици Архијерејског Синода која је на сајту те Цркве објављена 8. децембра. -Пратећи жалосне догађаје везане за незаконите поступке Цариградске патријаршије који се одвијају уз помоћ силника овог света, Архијерејски Синод изјављује да у потпуности подржава Његово Блаженство Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, архипастире, пастире и паству Украјинске Православне Цркве и изражава своју сагласност са свим одлукама њеног Архијерејског Сабора који је одржан у новембру ове године, каже се у документу. -Ватрено се молимо пред Курско-Кореном иконом Мајке Божје и братски се придружујемо саборној молитви коју канонска Цркве украјинске земље узноси за свог блаженог поглавара који смерно обележава 28-годишњицу свог архипастирског служења, искрено желећи Његовом Блаженству добро здравље, бодар дух и свесилну помоћ Божју. Извор: Српска Православна Црква
  2. На позив Европског Парламента, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, узео је учешћа у раду конференције на тему "Религијска и људска права унутар Европске Уније – Заједничка одговорност". Конференцију, одржану у Бриселу, у уторак, 04.12.2018. године, поводом 70. годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски Парламент. Обраћање Митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-те годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њезин први члан гласи: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства.“ Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божијих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу, а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, те као заговор једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет након усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам обузет, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, забринутошћу због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, те покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса измедју прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу, а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, те у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, те нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и светоназорски дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и одмицању од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон, којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама након уласка Републике Хрватске у ЕУ (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, „цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом представља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем определењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Фото: Emilie GOMEZ, Европски Парламент 2018.
  3. ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ, МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ, ЗЕТСКОГ, БРДСКОГ И СКЕНДЕРИЈСКОГ И ЕГЗАРХА СВЕТОГА ТРОНА ПЕЋКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА (РАДОВИЋА) ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ АМФИЛОХИЈА ИКОНИЈСКОГ ДОСТОЈАН - ФИЛМ О ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОМ МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОМ АМФИЛОХИЈУ:
  4. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. Your browser does not support the HTML5 audio tag. светигора
  5. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, одржао је у среду, 14. новембра, у дворани Матице словеначке у Љубљани, предавање на тему „Стваралаштво“, у оквиру циклуса предавања Ars et religio: Међуверски фокуси, које организују издавачка кућа Družina и културно-уметничко друштво „KDO“. Модератор предавања био је Јан Першич. View full Странице
  6. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 14. новембра 2018. године у дворани Матице словеначке у Љубљани, предавање на тему „Стваралаштво“, у оквиру циклуса предавања Ars et religio: Међуверски фокуси које организују издавачка кућа Družina и културно-уметничко друштво „KDO“. Модератор предавања био је Јан Першич. Извор: Српска Православна Црква
  7. На дан Светог Јован Златоуста, Архиепископа константинопољаског, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован прославио је имендан у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста. Вечерњом и празничним бденијем началствовао је Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко. Светом Литургијом началствовао је архиепископ Јован, а празнично слово произнео је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид. Појао је хор Мојсије Петровић из Београда са протопсалтом Николом Попмихајловим. Извор: Српска Православна Црква
  8. У четвртак, 22.новембра Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије састао се са Васељенским Патријархом г. Вартоломејем у сједишту Цариградске Патријаршије на Фанару. Како преноси грчки портал Ромфеа, у разговору који је трајао преко два сата разговарало се о актуелним темама, а највише о актуелном „украјинском питању“. Разговору је присуствовао митрополит силивријски Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Свештенство Виницке области Украјине није подржало свог митрополита Симеона Шостацког, који је саопштио да намерава да учествује на „сабору уједињења“ ради стварања украјинске цркве, независне од Москве. "Ми подржавамо садашњи статус Украјинске православне цркве као самоуправне јединице са правима независности и самосталности, осуђујемо грубо антиканонско мешање Васељенске патријаршије у живот наше Цркве и изражавамо пуну подршку поглавару наше Цркве Онуфрију, митрополиту Кијевском и читаве Украјине“, наводи се у одлуци ванредне седнице свештенства Виницке области. Кликом на линк СПУТНИК прочитајте вест у целини тв храм
  10. Свештенство Виницке области Украјине није подржало свог митрополита Симеона Шостацког, који је саопштио да намерава да учествује на „сабору уједињења“ ради стварања украјинске цркве, независне од Москве. "Ми подржавамо садашњи статус Украјинске православне цркве као самоуправне јединице са правима независности и самосталности, осуђујемо грубо антиканонско мешање Васељенске патријаршије у живот наше Цркве и изражавамо пуну подршку поглавару наше Цркве Онуфрију, митрополиту Кијевском и читаве Украјине“, наводи се у одлуци ванредне седнице свештенства Виницке области. Кликом на линк СПУТНИК прочитајте вест у целини тв храм View full Странице
  11. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Поводом новоприпремане ”Параде поноса” Цетиње, 16.11. 2018. Светиња брака није проста биолошка заједница него радионица живота, радионица рађања за вјечност и спасење. Брак представља наставак Божјег стваралачког чина кроз човјека и у њему уграђеној тајни љубави. Отуда чедоморство (= абортус) и савремена бијела куга представљају негацију те божанствене тајне, плод су себичности и човјекомржње. Себичност, разарање смисла љубави и њено обесмишљење представља и основу тзв. једнополних бракова. Пропагирање педерастије као ”поноса” представља свођење љубави на тјелесну похоту, угрожава вјечни смисао човјековог бића, његовог тијела и душе. Љубав која не рађа (немајући ни природни потенцијал рађања) и која се не рађа, једнака је обоготворењу смрти и пролазности. Заиста, човјеку је ”све слободно”, све је његово право, али ово представља слободу која рашчовјечује, лишавајући човјека и свега човјечијег – вјечног смисла, обоготворујући нечовјечност, ништавност, пролазност. Света је ријеч Апостола народа Павла: ”ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лопови, ни пијанци, ни отимачи, ни мужеложници неће видјети Царства небеснога” (1 Кор. 6, 9-10). Мужелоштво је, дакле, један од основних гријехова људских. Ко је видио блуднике и прељубочинце, лопове и пијанице да обављају ”параде поноса”? Само противприродни гријех педерастије ЛГБТ… се пропагира као ”понос”. Људи су подложни и другим гријесима, али их макар не пропагирају као врлину. Оне који се томе супроте називају хомофобима; гријехофобију проглашавају за хомофобију! Треба да је свима знано: Црква Божја би се одрекла себе, када би прихватила гријех за врлину, лажну љубав за праву љубав, нечовјечност за човјечност, гријехофобију за хомофобију. Не само Хришћанска Црква, него и свеукупна човјечанска религиозност, сво људско искуство од искони, почевши са древним јеврејским пророцима, истиче међу свим гријеховима посебно – содомију. Градови Содома и Гомора су због тог гријеха Божијом казном претворени у Мртво море, воду без живота и живих бића – до данашњег дана. Никакво чудо: овај гријех материну утробу претвара у ”мртво море” радионицу живота претвара у радионицу смрти. Данас озакоњено чедоморство (= абортус) представља озакоњење убиства (убити дијете од мјесец дана, или десет мјесеци или девет година – исти је злочин). Педерастија је истовјетна (и по изразу) са гријехом педофилије, скрнављењем дјетета. Зато они који данас озакоњују прво, то чине и са другим. Зашто израз ”педер” у свим језицима представља моралну ругобу? Па и они који тиме ”поносно парадирају” осјећају тај израз као увреду, тражећи да се педерастија озакони као брачна заједница, изједначи са светињом брака, као да заборављају да ”педофилија” има исто значење. Отуда такви, прије или касније, тражиће озакоњење усвајања дјеце; поричући светињу рађања, ипак не могу без дјеце. Содомија, као и многи други гријеси, прате човјека одвајкада. Човјечанство, међутим, по први пут у историји, и то оно ”просвећено западно”, тај содомски гријех озакоњује (заједно са самоубиством и убиством дјеце). Није ли то знак да ова ”модерна” цивилизација озакоњује самоуништење људског рода?! Они који то заступају и пропагирају, не одричу ли се тиме и својих родитеља, јер да су се они понашали на њихов начин, ових не би ни било, не би се родили… Откад постоји Црна Гора, Црногорци су тај гријех сматрали као наказност и неморал. Дошло вријеме да данашњи Црногорци стављају своје бркове, свој мушки понос, тамо гдје им мјесто није. Толико је гријехова које данас чине људи, али је чудно и несхватљиво за здрави људски разум, да овај гријех одвајкада сматран за болест (сваки гријех је уствари морална болест) се пропагира као ”понос”. По народној: ” Чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.” Ово се код нас прихвата у духу усвајања ”западних вриједности”. Но, зашто прихватити и пропагирати као ”право” и ”вриједност”, озакоњење нечега што уствари уништава и Запад и Исток, као и оне који то прихватају, одричући се свог исконског морала, свога ”чојства и јунаштва”. Неки од таквих тврде да вјерују у Бога, превиђајући да нас сваки гријех одводи од Бога; да се тиме уствари одричу од Бога Љубави, понижавајући и човјека у себи као бића створеног за истинску Љубав, бића које рађа и које се рађа – за вјечност. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Први дан пјесничке манифестације “Дани Његошеви”, која је отпочела јуче на Цетињу, завршен је синоћ у Књижари Матице српске у Подгорици промоцијом књиге Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија “Житије Митрополита Петра Другог – цетињског пустињака и ловћенског тајновидца“ и превода Његошевих дјела на руски, румунски и бугарски језик. Звучни запис промоције Високопреосвећени МитроплитАмфилохије је рекао, поздрављајући сабране, да је “Житије Његошево“ углавном засновано на његовој “Лучи микрокзма“ и да је Свети Петар други ловћенски Тајновидац савременији данас у овом него у свом времену, наглашавајући да нема никакве сумње да је он Светитељ. “Кроз Његоша ми се враћамо и њему и Богу“- поручио је Владика Амфилохије. Књига Митрополита Амфилохија ,,Свети Петар Други – цетињски пустињак и ловћенски тајновидац“ добитник је награде Марко Миљанов УКЦГ, подсјетила је модератор вечери Милица Бакрач. Будимир Дубак је рекао да је ово Митроплитово дјело заиста капитално, и да је сасвим сигурно да је после знамените књиге Светог владике Николаја Велимировића најзначајније, најсвеобухватиније и најдубље дјело које је написано о Његошу. Скупу је присуствовао и Преосвећени Владика буеносаиреско-јужноцентралноамерички Кирило. Госте су, испред организатора, поздравили Милутин Мићовић селектор овогодишњих “Дана Његошевих“ предсједник Књижевног друштва “Његош”, Радомир Уљаревић испред “Његошевих вечери поезије” и Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе. Поздрављајући присутне Новица Ђурић, предсједник Удружења књижевника Црне Горе је поручио да сви чланови удружења припадају Његошевој Црној Гори. Поздрављајући слуп Милутим Мићовић се запитаа какву вриједност за нас има животворна ,,Луча“ ако ми сами не можемо имати учешћа у њој. ,,Луча“ је бесмртна. Никад не може бити убијена мачем, нити прекривена земљом“- поручио је Мићовић. Илија Иља Числов који је превао ,,Лучу миккрокозма“ на руски језик казао је да је, приликом превођења, највише водио рачуна о језику, о Његошевом стиху, јер је сваки његов стих постао народни афоризам. Љубица Рајкић преводилац ,,Луче микрокозма“ на румунски језик каже да је преводити “Лучу“ са Његошевог ванвременског језика више него захтјевно. Андреј Романов који је превео ,,Горски вијенац на бугарски језик, казао је да му је то била животна мисија, и да је осам година радио на преводу. ,,Срби морају у свему да буду јединствени, како због њих самих тако и због душмана“ -рекао је, између осталог, Романов. Издавачи превода “Луче микрокозма“ су Епархија будимљњанко-никшићка, књижевно друштво “Његош“ и “Штампар Макарије“. Други дан “Дана Његошевић“одржава се данас у Бару. Како је најављено, у 18 часова у крипти храма Светог Јована Владимира у Бару тематску бесједу одржаће књижевник Будимир Дубак. Трећи дан манифестације, 14. новембра одржаће се сјутра у Никшићу, гдје ће домаћин учесницима бити преосвећени Владика Јоаникије. Извор: Радио Светигора
  14. У свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду 26. септембра 2018. године организованa је свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 26. септембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његово Високопреосвештенство Митрополита волоколамског г. Илариона, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали господа архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Пријему су такође присуствовали и господа епископи: врањски Пахомије, моравички Антоније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Током пријема одржаног у атмосфери срдачног братољубља размењена су мишљења и ставови двеју Цркава о актуелним темама и констатована потпуна сагласност ставова о проблемима из живота Православне Цркве, затим о унапређењу сарадње и заједничким пројектима двеју сестринских Цркава као и о току радова на уређењу Спомен-храма Светoг Саве на Врачару, у чему више него значајну улогу има сестринска Руска Православна Црква, што је посебно истакао Светејши Патријарх г. Иринеј, још једампут исказавши благодарност Његовој Светости Патријарху г. Кирилу, Руској Федерацији и братском руском народу. Извор: Српска Православна Црква
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 26. септембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његово Високопреосвештенство Митрополита волоколамског г. Илариона, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали господа архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован и ваљевски Милутин. Пријему су такође присуствовали и господа епископи: врањски Пахомије, моравички Антоније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Током пријема одржаног у атмосфери срдачног братољубља размењена су мишљења и ставови двеју Цркава о актуелним темама и констатована потпуна сагласност ставова о проблемима из живота Православне Цркве, затим о унапређењу сарадње и заједничким пројектима двеју сестринских Цркава као и о току радова на уређењу Спомен-храма Светoг Саве на Врачару, у чему више него значајну улогу има сестринска Руска Православна Црква, што је посебно истакао Светејши Патријарх г. Иринеј, још једампут исказавши благодарност Његовој Светости Патријарху г. Кирилу, Руској Федерацији и братском руском народу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији. Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије. Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије. На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа. Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу. Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве. Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита. Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године. Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације. Академска звања и дипломе Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995) Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999) Доктор философски наука (2016) Професор Московске духовне академија (2011) Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011) Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012) Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010) Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010) Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011) Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011) Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012) Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012) Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012) Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012) Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014) Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014) Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014) Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017) Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017) Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017) Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018) Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018) Члан Савеза композитора Русије. Награде Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016). Публикације Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018). Музичка дела Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар. Извор: Српска Православна Црква
  18. У среду, 26. септембра 2018. године, с почетком у 12.00 часова, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду, биће организованa свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији. Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије. Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије. На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа. Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу. Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве. Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита. Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године. Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације. Академска звања и дипломе Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995) Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999) Доктор философски наука (2016) Професор Московске духовне академија (2011) Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011) Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012) Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010) Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010) Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011) Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011) Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012) Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012) Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012) Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012) Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014) Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014) Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014) Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017) Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017) Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017) Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018) Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018) Члан Савеза композитора Русије. Награде Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016). Публикације Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018). Музичка дела Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, који се по благослов Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона одржава у Зајечару, презвитер Марко Пајчин, настојатељ храма Свете Тројице у Неготину одржао је предавање на тему "Живот и дело митрополита Михаила". Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  20. Идеје за одузимање црквене имовине јављају се у Црној Гори. Чак је познат покушај да се то и законски озваничи преко Нацрта закона о слободи вероисповести. Но, пошто су у међувремену склопљени темељни уговори владе с Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, којима је тај нацрт супротстављен, против њега су и оне реаговале, нарочито против члана 52 о одузимању храмова који су изграђени и имовине верских заједница која је стечена до 1918. године, а не само Митрополије црногорско-приморске и осталих епархија СПЦ у Црној Гори, изјавио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интревјуу „Политици“. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Он истиче да је Митрополија ових дана објавила и став Венецијанске комисије о том нацрту. – Због њега је нацрт повучен, иако влада тврди да га није добила (стајао је на сајту комисије две године). Учини ли црногорска власт то безакоње и насиље, то ће бити јединствен случај у модерној Европи – наглашава Митрополит Амфилохије. Осамдесетогогишњи Митрополит и даље је хиперактиван, обилазећи светиње по брдима Црне Горе. Управо је судбина имовине СПЦ-а тема разговора с Митрополитом који се не либи да открије и своје личне односе са предсједником Милом Ђукановићем и властима Црне Горе. Интервју „Политици“ дао је на дан Рождества Пресвете Богородице на дан преноса моштију Светог Арсенија архиепископа српског, наследника Светога Саве, у манастиру Косијерово. Како оцењујете однос државе Црне Горе према Митрополији црногорско-приморској од референдума 2006. године до данас? После 2006, црногорска власт као да је почела да преузима однос према Митрополији црногорско-приморској какав су до тада имале само неке минорне партије у Црној Гори (на примјер Либерална, Социјалдемократска). ДПС је до 1997. имао трезвенији однос према Цркви, да би од тада почео да се усмерава другачијим путем, све антицрквенијим. Зашто већ више година СПЦ има проблем око имовине с државом Црном Гором? Да ли је могући сценарио да власти у Подгорици одузму имовину Митрополије црногорско-приморске, или је страх СПЦ-а неоснован? Ни безбожна власт после Другог светског рата то није учинила, одузела је само део црквене имовине. Додуше, она је у свом револуционарним заносу убила без суда и пресуде Митрополита црногорског Јоаникија и преко 115 најбољих свештеника, а са њима мноштво црквеног народа. Међутим, никада није довела под знак питања правни статус епархија Српске православне цркве у Црној Гори и није стварала своју „ЦПЦ“, као што то чини њена наследница, неокомунистичка садашња власт. Власт секуларне државе, од које је Црква одвојена, односи се према црквеној имовини ауторитарније неголи хришћанска, крштена власт из времена краља Николе! Недавно је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић изјавио да СПЦ остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори. Како оцењујете Ђукановићев став? Уважени господин Ђукановић, васпитаник титоистичког марксизма, очевидно нема појма шта је то Црква. Проглашавати за “ великосрпски национализам“ обнову, последњих тридесет година, преко 700 цркава у Црној Гори, градњу Храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Храма Светога Јована Владимира у Бару, највеличанственијих храмова у њеној историји, као и манастира Стањевићи, стогодишње престонице петровићке Црне Горе – шта је друго него ноторно незнање! Он такође тврди да је СПЦ ударна песница онога што желе идеолози велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Видите ли СПЦ и себе лично у таквој улози? Своју улогу и улогу Српске православне цркве сагледавам у духу обновитеља етоса и душе петровићке, изворне Црне Горе. Ту је разлика између мене и господина Ђукановића, обојице Црногораца: за мене је Црна Гора она светородне лозе Петровића и краља Николе, у којој је православље било чак државна вера; за њега је Црна Гора она рођена у Брозовом Јајцу, авнојевска Црна Гора, не само секуларна него и антицрквена, безбожна, особито антиправославна, Црна Гора обоготворење (западњачког) дебелог црева. Признајем: моја Црна Гора је срушена Црква Светога Петра Цетињскога на Ловћену и утамниченог Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца, чије се „надање закопало на Косово у једну гробницу“; његова и његових учитеља и следбеника јесте Црна Гора тиранског маузолеја и признања злочиначке државе „Косово“, кроз одрицање од витешке крви црногорских ослободилаца Косова и мученичке Метохије (1912), жиле куцавице Црне Горе краља Николе (крунисаног 1910. године круном Светог Стефана Дечанског). Какав је ваш лични однос с господином Ђукановићем? Говорили сте да је ваш пријатељ и даровит човек? Говорио сам да ми је пријатељ. Доживљавам га и као брата Црногорца (некада је био и брат Србин). Предложили сте, ипак, да га крстите у Острогу, како би се другачије бавио политиком и другим вредностима . Да ли та понуда још важи? И даље важи позив за крштење, али крштење у смислу промене ума и исцелења од брозоморе, најопакије болести која је харала (и хара) Црном Гором (и шире од ње). Јер, по народној, има и крштења : крсти вука- вук у гору (попут оног Чеде Јовановића). Да ли се црквени проблеми у Украјини могу рефлектовати на Црну Гору и ако могу, како? Украјински црквени проблем се већ рефлектовао на Црну Гору. Једини који признаје и саслужује с лажним „митрополитом црногорским“ Дедеићем јесте лажни „патријарх кијевски“ Филарет. Међутим, Патријарх Вартоломеј, који обећава томос украјинским расколницима (надамо се и ту да ће обећање бити лудом радовање), немогуће је да њиме обухвати и Дедеића. Њему га је већ издао, једном за свагда – рашчињењем и лишењем свештеничког чина, као бившег клирика Цариградске патријаршије, оставивши њиме и проклетство на његове следбенике. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×