Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'митрополита'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 224 results

  1. Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније. О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли. Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви. „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао: „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“ Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије. Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани. „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“ „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј. О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани. „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј. Слово митрополита Илариона Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу. Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту. Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву. Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице. Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива. Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије. Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи. Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу? Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу: оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело. А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи. Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца. Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама! Гости на представљању књиге Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места. Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион. Зорица Зец Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је војску. У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по Светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској духовној семинарији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској духовној академији. Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској духовној академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на Православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфордски универзитет, где је под руководством Епископа диоклијског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање. Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд и стекао звање доктора философије. Од 1995. године радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997. године предавао је Патрологију у семинаријама смоленској и калушкој. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодске богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Мистичко богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије. На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Епархије сурошке. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године, у москвском храму Христа Спаса хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао данас блаженопочивши Патријарх московски и све Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа. Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем епархијама у Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу. Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. августа 2005. године добио је Макаријевску награду за рад Света тајна Цркве. Дана 31. марта 2009. године Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Епископ волоколамски, викар Патријарха московског и све Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје Свих жалосних радост у Москви. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил производи га 20. априла 2009. године у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита. Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. године постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски свет постаје 13. јануара 2010. године. Дана 26. јула 2010. године постаје члан Патријаршијског савета за културу. Дана 22. марта 2011. године постаје члан Високог црквеног савета, а 5. октобра 2011. године председник Синодске библијско-богословске комисије. Дана 25. децембра 2012. године именован је за председника међуресорне координационе групе за наставу теологије на универзитетима. Дана 25. децембра 2013. године постављен је за председника Координационог центра за развој теолошке науке у Руској Православној Цркви. Одлуком Светог Синода од 24. децембра 2015. године постављен је за представника Руске Православне Цркве у Међурелигијском савету Русије. Такође, председник је Савета за одбрану дисертација из богословља при Министарству просвете и науке Руске Федерације. Академска звања и дипломе Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995) Доктор богословља Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999) Доктор философски наука (2016) Професор Московске духовне академија (2011) Професор Фрибуршког универзитета, Швајцарска (2011) Шеф катедре богословља НИИЯУ «МИФИ» (2012) Почасни доктор Руског државног друштвеног универзитета (2010) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Каталонији (2010) Почасни професор Руске хришћанске хуманистичке академије (2010) Почасни доктор Петроградске духовне академије (2011) Почасни доктор богословља Богословског факултета Универзитета у Лугану (2011) Почасни доктор Прешовског универзитета, Словачка (2011) Почасни доктор богословља Минске духовне академије (2012) Почасни доктор богословља Универзитета у Виланову, САД (2012) Почасни доктор Духовне семинарије Nashotah House, САД (2012) Почасни професор Уралског државног конзерваторијума М.П. Мусорски (2012) Почасни професор Уралског рударског универзитета (2014) Почасни доктор Великотрновског универзитета Светих Ћирила и Методија (2014) Почасни доктор богословља Академије Светог Владимира, Њујорк, Сад (2014) Почасни доктор Московског државног лингвистичког универзитета (2017) Почасни доктор Богословског факултета у Апулији, Италија (2017) Почани професор Московског државног педагошког универзитета (2017) Почасни професор Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (2018) Почасни доктор Дипломатске академије Министарства иностраних послова Руске Федерације (2018) Члан Савеза композитора Русије. Награде Добитник је грамата Патријарха московског и све Русије (1996, 1999), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), Орден Светих равноапостолних Кирила и Методија са златном звездом Православне Цркве Словачке и чешких земаља (2011), Орден Свете Марије Магдалине Пољске Православне Цркве (2012), Златни крст Светог апостола Павла Грчке Православне Цркве (2013), Орден Светог Константина Великог Српске Православне Цркве (2013), Орден Светог Саве Српске Православне Цркве (2014), Орден Светих Кирила и Методија Бугарске Православне Цркве (2014), Орден Светог Алексија Московског (2016). Публикације Аутор је више од 1000 публикација, укључујући и монографије из Новог Завета, патрологије, догматског богословља и црквене историје, као и преводе дела Светих отаца са грчког и сиријског језика. Књиге митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996), Живот и учење Светог Григорија Богослова (1998), Духовни свет Светог Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (два тома, 2002), У шта православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у два тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009). Исус Христос. Живот и учење (шест томова, 2016-2017), Проповеди (три тома, 2016-2017), Апостол Павле. Биографија (2017), Апостол Петар. Биографија (2018.), Благодат и закон. Тумачење Посланице Светог апостола Павла Римљанима (2018). Музичка дела Аутор је више музичких дела: Божанствена Литургија и Свеноћно бденије, симфонија Песма успона за хор и оркестар, ораторијум Страдање по Матеју за солисте, хор и оркестар, Божићни Ораторијум за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар. (септембар 2018.) Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан (Шарић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  5. Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.
  6. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org
  9. ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ Господин Душко Марковић, предсједник Подгорица Господине предсједниче Владе Црне Горе! Примили смо Ваш допис од 28. јануара ове године за разговор, који је претходно објављен у медијима. Дозволите да поводом неких оцјена које сте изнијели у Вашем допису искажемо наше мишљење. У допису тврдите да ”доношење Закона неће изазвати нове подјеле у православном бићу Црне Горе”, а што је, благо речено, у супротности са реалношћу. У то се можете и увјерити, јер од 27. децембра 2019. године до данас огроман број грађана, и то не само православних вјерника, трпељиво, мирно, достојанствено и истрајно, из дана у дан, из седмице у седмицу, исказује своје противљење духу и нормама Закона, који је једнострано припремила и предложила Влада и усвојила Скупштина Црне Горе. Према томе, не можемо се сложити са Вашом тезом из дописа да Закон ”неће изазвати нове подјеле”, јер је из свега што се догађа у Црној Гори јасно да је Закон не само продубио старе него је и створио нове подјеле међу браћом, кумовима и комшијама. Уколико се овоме дода и јавна изјава предсједника Ваше партије да православне литије представљају ”лудачки покрет коме не треба сљедовати” онда Вам је, надамо се, јасно колико је тај Закон дубоко и болно подијелио и процијепио Црну Гору. Не можемо да се сложимо са Вашом тврдњом да је ”пропис усаглашен са савременим европским стандардима и да је као такав задобио позитивно мишљење Венецијанске комисије, чије сте препоруке уградили у законски текст”. Садржина и циљ Закона, на жалост, свједоче супротно, о чему сте се и Ви, а и шира јавност Црне Горе, могли увјерити кроз стручне и аргументоване Примједбе Правног савјета наше Цркве на Предлог закона које су Вам достављене прије његовог усвајања, али и кроз јавне иступе не само представника наше Цркве него и угледних правних стручњака из Црне Горе и региона у вези са дискриминаторним и неуставним одредбама Закона, након усвајања до данас. Ово се посебно односи на одредбе којима се негира и ликвидира вишевјековни непрекинути историјски континуитет правног субјективитета и имовинска права првенствено наше Цркве, али и других вјерских заједница. Из тог разлога, никако се не може прихватити Ваша тврдња у допису да ”закон уклања не само културно и вјерско већ и цивилизацијско ограничење у којем смо се затекли”. Прије би се могло рећи да Вам није јасно шта под тим подразумијевате, али нам је итекако јасно да је Православна Црква угрожена у својим цивилизацијским и вјерским правима, што само указује да је Законом темељно пољуљана и мултиконфесионалност у Црној Гори на коју се веома често позивате. Да ли треба да Вас, кад сте већ отворили тему културних и цивилизацијских вриједности, подсјећам на којим је културним и цивилизацијским вриједностима настала и опстала Црна Горa током своје вишевјековне историје. То данас најбоље свједочи честити народ Црне Горе на литијама. Очекивали смо позив од Вас да као одговорни људи отворимо дијалог о дубинским и суштинским проблемима које је изазвао и продубио овај Закон и начину рjешења и превазилажења тих проблема у складу са општеприхваћеним цивилизацијским и европским стандардима и правним поретком Црне Горе, а у што би било у најбољем интересу грађана Црне Горе. Дужни смо да Вас подсјетимо да је наш позив за јавни и институционални дијалог увијек био отворен, али је, на жалост, до сада од стране власти Црне Горе био игнорисан. Умјесто тога, Ви нас сада јавно позивате да ”отпочнемо дијалог у правцу припреме темељног уговора о уређењу међусобних односа” и исказујете ”спремност да још једном заједнички сагледамо најбоља рjешења за примјену чланова 62, 63 и 64 Закона”. Господине предсjедниче! Жао нам што то морамо да кажемо, али Ви очигледно не желите да видите да постојећи Закон, а не непостојећи уговор, представља узрок актуелних друштвених проблема, а о посљедицама да не говоримо. Из тог разлога, ти озбиљни проблеми се не могу ријешити и превазићи ”заједничким сагледавањем најбољих рjешења за примјену” овог безаконог Закона. Ипак, свјесни историјског и данашњег значаја трона Светог Петра Цетињскога и наше одговорности као Православног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и егзарха Најсветијег Трона Пећкога коју смо пред Богом, овим народом и историјом примили од својих свештених претходника, а посве забринути за слогу, мир и јединство повјереног нам православног народа Божјег у Црној Гори, спремни смо да се, имајући у виду одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ и Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и поштујући Устав Црне Горе, састанемо са Вама са надом да сте искрено опредијељени за коначно отварање суштинског и људског разговора са циљем да се у складу са правним поретком Црне Горе уклони Закон или све дискриминаторне одредбе у њему које су Вама и читавој јавности добро познате како би се повратио мир и спокој међу православне вјернике и све правдољупце у Црној Гори. Искључиво послије рjешења овог кључног проблема данашње Црне Горе, може се и треба отворити дијалог ради рjешавања других, веома сложених питања као што је повраћај (реституција) имовине коју је комунистички режим послије Другог свјетског рата бесправно и бесудно одузео од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице и грађана, а што је међународна и законска обавеза Црне Горе. Послије рjешења кључног проблема може се отворити и дијалог за припрему и закључивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. И ових дана смо напоменили да и најбољи уговор између Цркве и државе уз постојање оваквог Закона не би имао никаквог смисла и значаја. Уколико сте спремни да првјенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рjешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије и захумско-херцеговачки г. Димитрије. Вјерујући да сте искрено опредијељени за рјешавање проблема које је у Црној Гори и шире изазвао спорни Закон, очекујемо да нам доставите предлог термина за састанак. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за недјељник „Време“ говорио је о Цркви, протестима у Црној Гори, властима у Подгорици и Београду… Интервју преносимо у цјелости: Да ли сте изненађени бројем људи који су данас на трговима и улицама и који подржавају Цркву? Господ све чини новим, све обнавља и онај ко вјерује у Њега, не би требао да се изненади Његовом силом, која, често дјелује кроз живе људе. Али баш онако људски гледано, у односу на нека земаљска очекивања и предвиђања, овај народ и његова бројност јесу изненађење за све. Нико није могао да предвиди шта у овом народу – што би Његош реко – спава. Слично се десило и почетком 90-тих кад сам дошао на трон цетињских митрополита. Затекао сам у Црној Гори свега 20-так свештеника и пуно запуштених и осрнављених храмова. Личило је све на бесповратно опустошену Цркву, на ону ”гнусобу опустошења” описану код пророка Данила у Старом Завјету. Али тада сам се увјерио да вјера у Бога може да разгрне, – како рече један стари свештеник – ”жар испод пепела”. А тај жар, пак, који тиња, некад је невидљив људском оку. Међутим, кад се он разгори – настаје пламен најљепше ватре љубави између Бога и човјека и међу људима. И нама је изгледало да сва ова прича са анти-уставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио вјеру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, свједоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овдје у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи – много. И ево – погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савјести. Тај глас не мари за земаљске подјеле нити за неке приземне интересе. Тај глас одзвања у нашим душама – а долази са неба. То је један чудесни, духовни чактар, који око Господа, као око правог пастира окупља ”гладне, жедне правде, уморне” и чини их богоносцима, спремним на жртву за правду и праведност. Из Владе Црне Горе се чуло недавно да су, како премијер рече, „отворени за разговоре са Митрополијом црногорско-приморском о закључењу темељног уговора, кад год за то покажe спремност“. Kако видите ову реченицу, је ли она представља позив на дијалог? То све звучи лијепо, али је недоречено. Муке са овим законом су, између осталог, настале и због тога што није било праве, цивилизовене комуникације државе и Цркве. Није било званичне, институционалне кореспонденције. Него гомила неких медијских објава и саопштења. А при том нијесмо били у равноправној позицији. Влада је била предлагач, и имала је обавезу да она иницира контакт. Дакле, тога није било, – и сад страхујемо да неће у правом смислу ни бити. У ових пар дана предсједник и потпредсједник Владе обраћају нам се преко медија, уопштеним позивима на дијалог, који је досад био монолог и позив да прихватимо ”дијалошки” њихово безакоње, иако добро знају да то тако не иде. Ми смо незадовољна страна, чији су позиви на истински дијалог и договор прећутани и игнорисани. Страна чији су амандмани одбијени. Страна која оправдано страхује од злоупотребе државне моћи и власти. Сматрамо да сад није вријеме за причу о уговору, уколико не препознамо спремност Владе да дјелује (знају они како то све може) против спорних дјелова текста овог и оваквог закона. Јер, поред оваквог закона, сваки уговор, макар био саткан и од најбољих правних формулација, не би имао никакво позитивно дејство на односе Цркве и државе. Kолики је простор за разговор у овом тренутку између Митрополије и црногорских власти? Kако видите расплет тренутне кризе? Гдје има добре воље, биће и простора за разговор. Народ је на црногорским улицама, и он је против овога закона. Зато је једини начин да се ова криза расплете – уклањање оваквог законског текста! Послије тога – све може. Сваки договор. Шта Ви мислите, зашто је уопште усвојен Закон, за који се знало да ће изазвати немире, и зашто сада? Усвојен је због похлепе неких људи, и због њиховог осјећаја да је политичка воља већа и јача од свих претходно донијетих закона. Како од оних закона који су сами изгласали, тако нажалост и од оних Божијих. У питању је опијеност осјећајем неограничене власти. Осјећајем да ова власт, иако секуларна и грађанска, може, рецимо, да оснива ”цркву”! Па да онда, с обзиром да јој нормални прописи то никад не би омогућили, та иста власт дође на идеју да донесе један закон који је у супротности са државним Уставом, са раније донијетим законима, са међународним стандардима… А како је у питању власт која неометано влада у континуитету већ три деценије, суштински настављајући идеологију претходне власти, вјероватно им се учинило да пред њиховим жељама нема ваљане границе. Закон им је – да опет цитирам Његоша – оно ”што им срце жуди”. А ”што не жуди” – у закону не пише. Е управо зато је одзвонило са неба оно звоно које је вјернике извело на улице. Вјернике, – а истовремено грађане ове земље. Kако бисте данас описали друштво у Црној Гори? Kако видите улогу Цркве у том друштву? Црногорско друштво иза себе има дугу историју духовности и окренутости ка вриједностима које су увијек биле изнад пуког земаљског преживљавања. Ми смо потомци писаца Мирослављевог јеванђеља, насљедници сликара Пророка Илије у Морачи, штампара Октоиха и Псалтира, првих читаоца Горског вијенца и Луче микрокозме…. А данас јесмо сведени на просто преживљавање. То није нажалост само кривица нас самих, то је један општи тренд Европе и човјечанства. Само, ми смо вјековима били светионик ка небу, баш овдје са Ловћена и Острога. Зато та деградација овдје дјелује још теже и поразније… И управо је улога Цркве, не у томе да нас враћа у прошлост, него да на небеским вриједностима и вјечном људском достојанству гради будућност и мотивацију овдашњег човјека. Како је пјесник ових дана рекао за ове наше молитвене скупове : ”Хиљаде младих људи је кренуло пјешке према небу”! То није тек тако нека идеологија, или нешто што би стварало илузију или некакву одсутност за овај свијет. Не! То је напор, онај Богом благословени, да се овај живот осоли, да му се да вјечни смисао и усмјерење. Он ће тада и такав бити плодоносан у овоме вијеку, а вјечно жив у будућем. Е видите, то ови наши властодршци, затровани опаком болешћу – брозомором, не разумију, и мисле да се те луке из којих се испловљава у Небеско царство, те наше светиње, могу претворити у штандове за стицање овоземаљског блага… Протести који организује Црква заиста пролазе мирно, наступи црквених великодостојника су одмерени и смирени, и то је нешто што је веома важно у овом тренутку. Морам да Вас питам, сматрате ли да су неке Ваше раније изјаве и наступи требало да буду више у том тону… односно – верујем да нисам прва која Вас то пита – али кајете ли се због неких прејаких речи? Да ли бисте нешто учинили другачије? Са једне стране, слава Богу за све. А опет, са друге стране, свјестан сам да је могло бити и боље. Е то, гдје је могло и требало бити боље, наравно, као хришћанин и грешан човјек – приписујем својим слабостима. Само, није хришћански, враћати се уназад и расправљати што је могло и како је могло бити. Свети апостол Павле каже: ”Оно што је за мном заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Зато, све оно што је урађено или речено прејако, нека Бог опрости и нека ми нико не замјери. У ревности за Дом Божији понекад се из човјека излије пламен који ни сам не може да контролише. Није ово правдање. Свјестан сам неких својих грешака. За неке прејаке ријечи сам, не једном, замолио опроштај од људи и свих који су се нашли погођени и увријеђени њима. И сад то понављам. Вјерујем да Господ све види, и да ће све наше пропусте надомјестити, а ја ћу, колико буде до мене, вријеме које је преда мном, искористити да се пред Божијим олтаром покајем призивајући и све друге на покајање, у складу са Христовим позивом: ”Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Зашто сте сматрали (ви као Епархијски савет, али и Ви лично) да није добро да Александар Вучић дође на Бадњи дан у Црну Гору? Судећи по говору, делује да му је та сугестија веома тешко пала. Нема разлога да му таква сугестија представља тешкоћу. Ми му нијесмо могли нити хтјели забранити долазак. Била је то братска молба да се његова посјета одложи за неко боље вријеме. За вријеме у коме неће бити могуће злоупотребити посјету предсједника Србије и окренути је против СПЦ у Црној Гори и унутарњег заједништва у Црној Гори. И данас мислимо да је наша молба била на мјесту. Били су то дани почетка наших протеста. Наше аутентичне, духовне и грађанске побуне против поменутог закона. Долазак предједника друге државе међу незадовољне људе могао се врло лако злоупотребити као његов политички утицај и интерес, и као његово покровитељство – што не би била истина, и што би наудило духу тих сабрања. На другој страни сматрамо да би све оно што представља легитимни интерес државе Србије, – у смислу бриге о духовној и културној баштини српског народа у региону, као и о очувању идентитета Срба изван Србије – требало и могло да се рјешава у државничким активностима предсједника Србије, а не кроз његове неформалне посјете. На мети сте овдашњих прорежимских таблоида који кажу, не знам ни да ли то уопште читате, али углавном да правите Цркву са Милом Ђукановић итд… Откуда долазе ти напади? Откуд год да долазе – они су лажни и немају никаквог смисла. Такве ствари нити су у складу са природом Цркве којој сам посветио цио свој живот, нити су у сагласности са уставом Црне Горе – коју волим и поштујем као своју отаџбину. Било би ван памети да радим на нечему што би наудило и Цркви и Црној Гори и што би ми одузело хришћански и људски образ. Kако видите однос државе и Цркве у овом дугом периоду након пада комунизма, и у Србији и у Црној Гори? Шта смо све прошли у претходних тридесет година? Више пута сам изнио свој лични став да је очигледно прошла константиновска ера у историји Цркве. Та ера је била вријеме тежње, обостране, и државне и црквене, да се изгради нека симфонија, нека међусобна повезаност, па рекао бих и условљеност живота, дјеловања и напретка Цркве и државе. И Бог је дао, да у том трајању, дужем од 1000 година, имамо и плодове такве мисије. Црквене мисије подупрте државом, и државе оплемењене Црквом. Али, то вријеме је иза нас. Крваве атеистичке револуције 19. и 20. вијека, секуларизација некада хришћанског Запада, учиниле су, по мом мишљењу, крај таквим идеалима и вратиле нас у вријеме природне, суштинске одвојености политичког и духовног живота, Цркве и државе, наравно уз остваривање узајамности и сарадње, у бризи о људском заједништву. У претходних 30 година смо прошли и буђење црквеног живота и евоцирање успомена на те идеале наше средњовјековне прошлости, али смо се, мислим, сусрели са Божијом вољом, да се од нас тражи секуларни однос. Однос одвојености, неусловљености – а опет сарадње и уважавања. Пре неколико дана је стигла вест да се државна делегација Северне Македоније сусрела са патријархом Вартоломејом. Који су кораци наше Цркве по том питању? Не би требало таквим сусретима давати на значају који они немају. Васељенски патријарх је адреса која може и треба да прими свакога на разговор, али је истовремено он, онај првојерарх првопрестолне Цркве који је више пута потврдио да нема намјеру да ремети јединство наше помјесне Цркве и канонски поредак Српске Православне Цркве. Треба остати у тој љубави и у том увјерењу, и на њима градити међусобне саборне односе, а не да нас од сваког сусурета и разговора хвата паника и неповјерење. Kоји је за Вас, у савремености, добар однос нације и Цркве који не би подривао хришћански универзализам? Па управо ова секуларност о којој сам претходно говорио…. То је модел који је у бићу Цркве, а који истовремено одговара и грађанској демократији на коју се све власти овога свијета позивају. У 19. вијеку имали смо тему ”етнофилетизма” као једног застрањења које је народну, крвну, родну припадност стављало у исту раван, или чак изнад оне припадности Цркви Божијој, као јединственом народу Божјем састављеном од свих нација и земаљских народа. Током 20. вијека појавио се ”национализам” као својеврсно обожавање биолошке нације и државе. Национализам те врсте се у својим екстремним варијантама клања држави као неком ”идолу” или ”божанству”, проглашавајући себе за једину вриједност. Сматрам да је љубав према роду нешто што је Богом дано и само по себи није негативно. Исто тако и љубав према отаџбини, према држави у којој човјек живи, коју су стварали његови преци. Само треба пазити да то не прерасте у обожавање, јер свако обожавање земаљских ствари јесте окретање од Бога или против Бога и одрицање од јединственог народа Божјег, у који је Христос призвао све људе и све земаљске народе ”да буду једно”, као што је Он у Оцу и Отац у Њему. А то је древна мука и дилема коју је још у вријеме Старог Завјета имао пророк Самуило када се колебао да ли да помаже Израиљу првога цара Саула. Он тамо отворено каже – парафразирам библијски текст – ”ако вам помажем цара, и ако створите државу, ви ћете тада заборавити на Бога”. Из ових и сличних, бројних других примјера, извлачим закључак да ће секуларизам, као јасна одвојеност Цркве и нације (државе) – гајити однос који ће чувати обје у међусобном поштовању, али без мијешања и преплитања које би угрозило појединачну и свенародну оданост Господу Богу и Његовом призвању свих земаљских народа. Разговарала: Јелена Јоргачевић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Ово је изјавио предстојатељ Албанске Православне Цркве пред делегацијом Украјинске Православне Цркве која се налазила у посети Албанији 29. јануара 2020. године. Том приликом је архиепископ Анастасије додао: „Сматрам да се на крају крајева расколи превладавају на васељенским саборима, а не посланицама и нечим другим ... Желим да Вам кажем да с великом пажњом прочитам све што дође из Украјине. А упознати смо са свим искушењима кроз која пролазите ... Бог Вас неће оставити“, изјавио јр албански Предстојатељ. Архиепископ Атанасије је такође замолио украјинску делегацију, на чијем челу је био епископ беришкевски Виктор, да пренесе изразе љубави и поштовања митрополиту Онуфрију рекавши: „Уверен сам да ће бити неко решење. А познајем митрополита Онфурија као човека молитве, који избегава аплаузе и трвења, док полаже своју наду у Бога.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршиће се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха. Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010) Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната. На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу. Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука. За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године. Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа! У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике. Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“. Звучни запис емисије Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста! По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер. Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди. Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут. Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора. Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама. Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића. У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити. Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне. Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја: „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“ Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци. Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године) У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића. Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић. Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић. Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери. Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке. Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског. Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија Бортњанског. Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. Поводом трагичних дешавања у Црној Гори сматрам да би било добро да се на Поукама обради ова тема. Да познаваоци црквене и историје уопште изнесу важне историјске чињенице око ове славне српске Епархије/Митрополије. Црногорка и/или српска? Зетска и/или цетињска? Аутокефлана/аутономна? Цариградска/руска/пећка? Епископи зетски Иларион (1220—1242), Герман (други по реду), Неофит (1261—1270), Јевстатије (до 1279), 1279. постао српски архиепископ Герман II (1286—1292), Михајло I (1293), Андрија (прије 1300), Јован (прије 1304), Михајло II (1305—1309), Митрополити Давид I (1391—1396) Арсеније (1396—1417) Давид II (1417—1435) Јефтимије (1434—1446) Јосиф (око 1453) Теодосије (послије 1453) Висарион (1484—1494), 1485. пренето седиште Зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње Пахомије (послије 1491) Вавила (1494—1520), 1496. посљедњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету Герман III (1520) Павле (прије 1530) Ромил I (1530) Василије (1532) Никодим (1540) Макарије (1550—1558), 1557. обновљена Пећка патријаршија Ромил II (1559) Пахомије (1568—1573) Герасим (1573) Дионисије (прије 1577) Венијамин (1582—1591) Рувим Његуш (1593—1639) Мардарије Корнећанин (1637—1661) Рувим Бољевић (1662—1685) Висарион Бориловић (1685—1692), након разора цетињског манастира 1692. владичанска столица је била упражњена наредне двије године Сава Очинић (1694—1697), Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694. у Херцег Новом од бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима. Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан. Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене Данило Петровић 1697—1735. завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Сава Петровић 1735—1781. За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима. По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик). Арсеније Пламенац 1781—1784. Петар I Петровић 1784—1830. хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски Петар II Петровић 1830—1851. завладичио се у Петрограду тек 1833. Никанор Ивановић 1858—1860. Митрополија је била више од 7 година без митрополита. хиротонисан у Русији децембра 1858. Иларион II Рогановић 1860—1882. у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године Висарион Љубиша 1882—1884. 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрофан Бан 1885—1920. На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. Гаврило Дожић 1920—1938. 1938. постао Патријарх српски Јоаникије Липовац 1940—1945. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947. Арсеније Брадваревић 1947—1961. У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960. Данило Дајковић (Данило II) 1961—1991. Амфилохије Радовић од 1991.
  15. Интегрални текст интервјуа Митрополита загребачко-љубљанског г. Профорија за дневни лист Новости. Високопреосвећени Владико, још увек смо у атмосфери великог празника Божића. Ви сте оба Божића, да тако кажемо, и по грегоријанском календару и по старом календару, дочекали и провели у Загребу. Са каквим осећањима проводите ова два празнична дана? Рођен сам у Бачкој, моја породица пореклом је из Босне, из Посавине, школовао сам се, између осталог, у Новом Саду и Београду. Зашто то говорим? Па зато што се у свим овим нашим градовима и областима, мање или више, атомсфера Божића, божићне радости, осећа и 25. децембра и 7. јануара. Бачка и Посавина су вишенационалне области, такав је и Нови Сад, а Београд је древна метропола космополитског духа. И не само по биографским чињеницама, него по васпитању и духовном усмерењу, осећам потребу и радујем се ако могу лепоту и доживљај празника да поделим са другима, да ближњем друге вере, поготово ако је брат хришћанин, пренесем лични доживљај радости због рођења Спаситеља света, Спаситеља човека и свега створеног. И обрнуто, радујем се са суграђанима који десетак дана пре нас славе Рождество Христово. Не знам колико сте упознати, али Загреб је, по општој оцени, у предбожићно време, у време адвента, један од најлепше уређених европских градова. Хиљаде празнично одевених Загрепчана свих узраста, на дивно уређеним и окићеним трговима и улицама очекују празник који нас подсећа на најлепши и највећи дар који човек може да очекује. Уколико нисмо у стању да радост празника какав је Божић, веру и наду коју Божић, мали Бог, доноси у свет, поделимо са другима, са људима које срећемо на улици, живимо врата до врата, онда смо ми хришћани, само на речима. Тако сам, рекох васпитаван од малих ногу у родитељском дому, потом у Цркви од духовног оца и учитеља, владике Иринеја, а такав етос настојао сам да пренесем монасима у манастиру, студентима на Богословском факултету, данас свештеницима у Хрватској и Словенији, верницима, али и да манифестујем тај дух у средини у којој живим и областима које ми је Црква поверила на духовно старање. Архијерејску дужност обављате у већинској римокатоличкој средини, па имате увид у доживљај хришћанства и православаца и римокатолика. Колико је јака свест у обе заједнице да верују у истог Бога и Јеванђеље? Да ли су разлике међу нама заиста толике да ни реч Божија није довољна да их премости? Не постоји никаква препрека коју Реч Божја, Љубав Божја не може надвладати. Али и ми и наш сусед треба да смо способни да прихватимо Бога, Љубав Божју. Уколико наш сусед у нама не препознаје ближњег и пријатеља ми треба да се молимо да Бог и његово и наше срце испуни добротом. Наравно без добрих дела, без човекољубља молитва неће бити делотворна. Али, свему претходи свест о сопственом идентитету. Уколико ми нисмо укорењени у томе да смо православни Срби, него то кријемо, онда не постоји могућност да нас сусед, колега на послу или на факултету, прихвати као себи равноправно људско биће. Уколико сами у себи правимо ограде, кријући или одбацујући сопствени идентитет, оно што јесмо поколењима, вековима, постајемо жестко подељене личности, које и када хоће не могу да равноправно опште са другима, којима сами ускраћују могућности да их прихвате онаквим какви јесу. Видите ли назнаке да Срби и конкректно Хрвати, могу да вером победе историју и њене трауме? Шта би били предуслови за овај по много чему рапидан заокрет у међусобним односима? Историју не треба побеђивати. Кључни догађаји из прошлости неког народа су они који омогућују разумевање садашњости и будућности. А најчешће у кључу политичке коректности постмодерног доба баш ти кључни догађаји и историјски периоди су они које треба победити, превредновати или чак одбацити да би, по тим пројекцијама, народи могли коегзистирати и сарађивати. Ни једна стратегија против другог човека, народа или Цркве не може бити успешна, јер није у скаладу са Божјом намером о човеку и Његовом победом над злом и смрћу оствареној у Христовој љубави на крсту. Вером, дакле, не треба побеђивати историју и историјско наслеђе него вером треба живети. Шта то значи: ићи у свети храм, молити се Богу, укратко живети светотајински, што не означава неку мистику него једноставан живот у коме се љубав и помоћ поклањају свакодневно ближњим, али и онима који нису ближњи, чак онима који нам нису превише склони или нису уопште. У међуљудским односима, укључујући и оне о којима говоримо, међунационалним односима Срба и Хрвата, постоји јасна и једноставна математика, директна пропорција: што више људи живи правим, делатним хришћанским животом то ће односи бити бољи. Владика бачки Иринеј у недавном интервјуу нашем листу говорио је и о односима наше Цркве са Римокатоличком црквом у Хрватској. Какви су, из Вашег угла, ови односи и да ли су оштре оптужбе Хрватске бискупске конференције на рачун Српске Православне Цркве угрозиле међусобно поштовање и сарадњу? Шаљући ме у Загреб Црква ми је дала и посебну одговорност да колико год то до мене стоји буде што мање искушења и проблема који угрожавају међусобно поштовање и сарадњу са католичким епископатом, свештенством, али и хрватским народом. Тај задатак, или то послушање, како ми у Цркви кажемо, прихватио сам потпуно буквално и извршавам га дословно и без остатка. Не могу да кажем да је то послушање лако или није лако, али могу да свима исповедим да и мали, најмањи успех, доноси осећај радости. На дан избора, пошао сам да гласам на изборима за председника Хрватске. Увек излазим на изборе. Противник сам апстиненције, белих листића и шарених лажа, заправо чекања да те странци доведу на власт. Стигао сам на изборно место пред крај времена, мислећи да ипак не упадам у неку гужву, људи тада могу бити нервозни и слично. Али нисам погодио је је пар десетина људи, озбиљно и у тишини чекало у реду испред гласачких кутија. Неколицина ме је поздравила са: „Добра вечер метрополите“, али и „Добро ти вече митрополите“. Недавно сам се срео са надбискупом Бозанићем. И на локалном нивоу две Цркве се сурећу са веома сличним питањима. Изнео сам му неке наше недоумице са којима се сусрећем. Показало се да је Католичка Црква у Хрватској принуђена да решава сличне проблеме које ми имамо у Србији и Српској, на пример. Надбискуп ми је дао добре, тачне, практичне и примењиве савете. Заиста сам задовољан и захвалан надбискупу на томе. И сада гледајте, колико сличних проблема имамо ако погледамо „превредновање“ базичних моралних начела у европској култури и начину живота, ригидни секуларизам, да не набрајам манифестације које сви знају. Или дискриминацију над хришћанима у разним деловима света, чак до затирања и нестајања. Здравом разуму се не поставља питање да ли треба сарађивати на таквим проблемима ли не. Истина, има и оних који не мисле тако. Али свако ко има искуство живота у верски мешовитој средини има став сличан овом који заступам. Питајте, на пример моје пријатеље надбискупа Хочевара, реиса Сеада или Исака Асиела. Завршене су манифестације централног обележавања 800 година стицања аутокефалности Српске Православне Цркве. Било је и критика, чак и међу владикама. Која је Ваша свеукупна оцена ових догађаја - да ли је Црква адекватно обележила важан јубилеј? Будући да сам председник извршног одбора за прославу јубилеја, незахвално је да о томе говорим. Али, како кажу - да се не фемкам и правим лажно скроман. Веома сам задовољан духовним и литургијским, научним и културним догађајима и манифестацијама у протеклој години. Изложба у Музеју Српске Православне Цркве и свечана академија у Сава центру, надилазе уобичајене манифестације које се о великим и значајним јубилејима у Србији организују. Веома важна је чињеница да су различите манифестације организоване у свим епархијама у земљи и расејању, али и да је 800 годишњи јубилеј Цркве надахнуо многе ствараоце, уметнике и научнике, да самостално стварају. Отуда низ књига, изложби, емисија и слично посвећених јубилеју и Светом Сави, а нису под непосредним покривотељством Цркве. Истина да је неколицина чланова нашег архијерејског Сабора јавно post festum изразила незадовољство што прослава није имала свеправославни карактер, што је била жеља и патријархова и свих нас, верујем целог нашег рода. Али одлуку је, из оправданих и незаоблазних разлога донео Сабор. Они који су у октобру изразили незадовољство одлуком Сабора су са том одлуком били сагласни у мају, на заседању. Ванредни сте професор на Православном богословском факултету у Београду, о коме се последњих недеља често говори, поводом разрешења са катедре владике западноамеричког Максима. Да ли се у овом случају факултет заиста нашао у вакууму црквених и универзитетских прописа, како се често тумачи у јавности? Иако је у једном делу електронских и штампаних медија током дужег времена систематски стварана таква слика моје је мишљење да је то наменски и сврховито произведен и представљен, у суштини непостојећи, проблем. Законска и регулативна акта Православног богословског факултета и Београдског универзитета су од самог повратка Факултета на Универзитет усклађена, што је више пута потврђено од стране надлежних органа самог Универзитета. Одређене посебности које постоје у Статуту Богословског факултета, а којих нема у регулативним актима других факултета, заснивају се на другачијем статусу највише просветне институције Српске Православне Цркве на Универзитету. Оне су и до сада, од стране одређених појединаца и група, биле стављане под јавни знак питања али је Уставни суд 2014. године потврдио правну заснованост и легитимност оваквог начина функционисања Православног богословског факултета. Зашто се данас ова вода поново узбуркава, ко то чини а ко му у томе помаже - сасвим јед друго питање и не приличи овом празничном времену и расположењу. Сигуран сам да ће, након разговора које нова управа Православног богословског факултета у сваком случају треба да обави са надлежним лицима на Универзитету као и Министарству. Како видите будућност односа наше Цркве са Васељенском патријаршијом после њеног неканонског мешања у устројство Православне цркве у Украјини и нашег јасно израженог става по овом питању? Став Српске Правослaвне Цркве, је саборски формулисан и изражава, како кажете јасан став да непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, а камоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Заиста жалимо и тугујемо због разбијања јединства свете Православне Саборне Цркве. Нужно је васпоставити пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу нама браћом у Христу Богу. Уверен сам да ће се наћи начин да се ово болно питање реши у духу светих канона наше Цркве. Ових дана у вези са одговором народа и Цркве на насилни Закон о слободи вероисповести, многи указују на сличност положаја Цркве и српског народа у Црној Гори и на Косову и Метохији. Како ви то видите? Та аналогија јесте више него трагична, али je тачна и то морамо прихватити као чињеницу и тражити најбољи излази из такве ситуације. Однос власти у Подгорици према српском народу, Српској Цркви, према православљу, па ако хоћете и демократском поретку и начелима, ништа није бољи него однос привремених органа у Приштини. Подгорички властодршци се уче, па као добри ученици у многоме по остварењу лоших намера и превазилазе учитеље. Власти у Приштини су недавно, у Новом Брду, средњовековном српском граду сребрном и златном, како га је описао Константин Философ, тачније у катедралном храму Светог Николе извршили експеримент in vivo, очигледну наставу не само за њихове подгоричке ђаке, него су нама показали шта ће бити са Морачом, Савином, Ждребаоником и другим манастирским и парохијским храмовима уколико попустимо у одбрани светиња. Што је још важније, ту аналогију не видимо смо ми: епископи, теолози, историчари, новинари и слично. Ту истоветност намера непријатеља види наш васцели православни род. Тако, после молебана који се служе у свим већим местима и храмовима у Републици Црној Гори, верни народ у литијама пева песме посвећене Косову, светом Цару Лазару и косовским јунацима, јунацима са Кошара и сличне песме. То нису ратничке песме. То су песме које настављају светолазаревску, заправо новозаветну Христову мисао да „Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње своје“. Тако је у Херцег Новом, Беранама, Никшићу, Андријевици, тако је у Београду, Новом Саду, Нишу. За Божић сам, верујем и Ви, добио неколико телефонских видео честитки са снимцима грандиозних молитвених скупова из набројаних места. Ти скупови су грандидозни по броју окупљених, али је још грандиознија народна вера у светост циљева за које се боре. Све то је оно што ме надахњује и испуњава силним поносом. Монашки живот започели сте у Дечанима. Како гледате на будућност Косова и Метохије, односно верујете ли у скоро распетљавање косовског чвора? Данас Косово има ултимативно значење; значење магнета који нас везује. Ми немамо свој национални наратив, али имамо Косово. Косово је наш наратив. Мит је једно, а завет је друго. Мит може да буде победнички, или губитнички, јер он припада имагинацији. Мит је нешто што може бити погодно за политичку употребу. Завет је нешто много дубље јер припада духовности. Косовски завет је израз Новог Завета, а у средишту Новог Завета стоји светост. Свети Сава је светост усадио у Косово и у темеље нашег националног бића. Зато питање нације није теоретско питање, то је питање опстанка и живота. Питање да ли ћемо изгубити контакт са нашим манастирима, прошлошћу, с нашим заветом. Заветна свест Срба је толико снажна, чему смо и ове дане сведоци, да ми немамо разлога да се бавимо сопственим страхом за будућност Косова, за будућност Србије. Владика Николај је рекао да су наши непријатељи наши сурови пријатељи. Они ће нам сигурно помоћи, да се и ако смо заборавили, сетимо ко смо, да збијемо своје редове, да раздвојимо оно што је важно од мање важног. Они можда, с нама никада неће водити искрен и поштен дијалог. То не значи, међутим, да ми не треба са њима да будемо искрени и да не инсистирамо на разговору и тражењу обострано прихватљивог решења. У томе, пак, морамо бити сложни, макар у свему другом били на другачијим позицијама. То су теме у којима власт и опозиција треба да сарађују и да уложе сваки напор да нађу заједнички именитељ. Не смемо дозволити поделу на патриоте и издајнике. Није природно и нормално да се делимо око онога што нас обједињује и што нас чини оним што јесмо. Још мање је морално злоупотребљавати најбитније питање за остварење личних, страначких, групних интереса. Нарочито је важно да ми, као људи Цркве, избегнемо сваку врсту политикантског односа према Косову. Епископи и свештеници не треба да се опредељују између једне партије и друге, за једну или другу. За нас је политика само амбијент кроз који пролазимо као кроз Сцилу и Харидбу, сведочећи увек једну и исту истину, а то је, да је Христос разапет и васкрсао, да је победио смрт, да нам увек даје наду. Стога, ако смо са Христом, ми смо на крају, засигурно увек победници. Моје мишљење је да, уз помоћ Божју, треба подржати настојања државе да се обнови дијалог Срба и Шиптара, да се васпостави какав-такав суживот који је вековима текао на том подручју. Верујем да је сада јасно свима и светским силама и Албанцима: Косова и Метохије се никада нећемо одрећи. Свима би нам било лакше када би о Косову и Метохији преговарали они који тамо и живе, Срби и Шиптари. Наше је, међутим, да увек настојимо да пронађемо мирно и трајно решење. Став Цркве према Косову више пута је изрекао наш Сабор. А став Сабора најбоље је интерпретирао наш Патријарх кроз антологијску реченицу: Оно што дамо или поклонимо не можемо никада вратити, а оно што нам неко отме итекако имамо право и можемо вратити. Када бих говорио било шта више или мање од тога, искакао бих из оквира Цркве. И Председништво Србије и Патријаршија су последњих година мета критика са два становишта: једни тврде да Црква и држава националистички, под плаштом заштите Срба на Косову и Метохији, а сада и у Црној Гори, дестабилизују тамошњу ситуацију, а други да црква и држава не чине ништа за угрожени српски народ ван Србије. Како ви видите ове критике? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене групе људи у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни циљ и интерес. Истина је, има веома гласних критика на рачун државних власти и Српске Цркве да не чине или боље рећи да не чинимо довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу одмах се микрофони, камере и странице новина уступе онима који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да ремети идеални живот у узорним демократсим дражавама, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Јасно је да се дистрибуција слике, тона и средстава, кастинг глумаца различитих специјалности, међу којима има и тзв. корисних идиота, по потрби и утврђеном распоседу врши из једног центра. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! На крају нашег разговора желим Вама, свима који раде у Вечерњим новостима, и читаоцима срећно и благословено 2020. Лето љубави и милости Господње. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Тим истраживача предвођен сиријским новинаром Мансоуром Салибом објавио је резултате потраге за два архијереја, према којима су представници Сиро-Јаковитске и Антиохијске православне цркве убијени у децембру 2016, саопштава веб-страница Благовијест-инфо позивајући се на платформу друштвеног новинарства „Медијум“. Према резултатима истраге, православног митрополита Павла (Јазигија) и Сиро-Јаковитског митрополита Григорија Јована Ибрахима убили су милитанти групе Нур ад-Дин ал-Зенка, који се сматрани „независним“ учесницима сиријског сукоба који су примали новац и оружје од Саудијске Арабије и Сједињених Држава. Аутори истраживања претпостављају да су митрополите покушали присилити да приме ислам и на тај начин ширили су страх и несигурност међу сиријским хришћанима: како тврде новинари, обојица митрополита су били мучени, а један од њих лијечен је у болници у турском граду Антакја 2015. године. Истраживачи су закључили да су аријереји убијени и сахрањени у непознатом мјесту у децембру 2016, када су владине трупе биле спремне да у потпуности поврате контролу над регионом Алепо. Званична истрага о отмици митрополита Павла и митрополита Григорија Јована Ибрахима није затворена, јер тијела несталих епископа нису пронађена. Раније је објављено да је Антиохијска патријаршија осудила међународну ћутњу због отмице митрополита и „позвала да се ослободе епископи и оконча тај случај, који је израз страдања људи са Блиског Истока“. Дана 22. априла 2013. године, митрополити су напустили Алепо како би преговарали о пуштању двојице свештеника – јермено-католичког Мишела Кајала и православног Махера Махфуса, које су џихадисти отели. Аутомобил је возио римокатолик, отац троје дјеце, Фатха’Аллах Каббуд. Током путовања аутомобил је упао у засједу. Возачу је пуцано у главу, а епископе су одвели у непознатом правцу. Ниједна од група није преузела одговорност за отмицу. Већ неколико година у медијима се више пута појављивала информација о пуштању митрополита, која је, међутим, била лажна. Митрополит Алепа Павле (Јазиги) рођени је брат поглавара Антиохијске православне цркве, Патријарха Јована Х. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  18. Интервју митрополита Порфирија за Танјуг 5. Јануар 2020 Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божјих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову и Метохији, тешки за Српску Православну Цркву и какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права Српске Православне Цркве у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, родјења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Извор: Танјуг http://www.spc.rs/sr/intervju_mitropolita_porfirija_za_tanjug
  19. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Овим радосним поздравом све вас, који Нас гледате и слушате, срдачно поздрављамо поводом нашег великог и радосног празника Божића. Поздрављамо сво свештенство, свештеномонаштво и монаштво наше богоспасаване митрополије Дабро-босанске, све благочестиве и Православне хришћане. Поздрављамо браћу римокатолике који су већ прославили Божић. У празничном озрачју са великом љубављу и поштовањем поздрављамо браћу муслимане и јевреје који заједно са нама дијеле Авраамовско наслијеђе вјере у једног Бога, и све људе добре воље – независно које су религије или вјере. Христос се једном Роди у тијелу да свакога од нас појединачно и све заједно сједини са Собом и са Богом Оцем и са Духом Светим. То је суштина тајне Христовог Рођења. Превјечни Бог Логос сједини се са човјеком у времену и простору и постаде човјек. Зато ми хришћани увијек и непрестано пјевамо: С' нама је Бог, разумите народи! Управо само име Богочовјека Христа које је анђео господњи открио Богородици јесте Емануил, а што преведено значи С' нама је Бог. Осим поздрава и честитке упућујемо вам поруку охрабрења да вјерујете и да знате да је Господ Исус Христос рођен у Витлејему Јудејском и да је Он истински Бог и истински човјек. Али не било који ,,бог“ неке религије, већ Онај Који Јесте, који је за себе казао Ја Сам Онај Који Јесте. Рођење Онога Који Јесте ми славимо и свима вама то јављамо. Христовим Рођењем све се промјенило. Гле, све ново настаде, ново вријеме, нови човјек, Нови Савез, Нова Заједница – Црква, коју Господ на себи као на темељу и крајеугаоном камену сазида. Знајући то, браћо и сестре, имамо много разлога: да будемо радосни- умјесто да смо жалосни, весели – умјесто да смо тужни. Бог је с' нама и Он нас избавља од чамотиње овога свијета и времена. Вријеме у којем живимо, прилике и околности у којима јесмо, тешке су и обесхрабрујуће, али не губимо наду и вјеру у помоћ божију. Боље сутра управо је Божић, - празник који нас на то не само потсјећа, већ и позива да вјерујемо и да се надамо, и да не допустимо да нас зли људи и зла времена обесхрабре. Божић је универзални празник - сваке творевине и сваког човјека, свих људи и свих времена. Зато га честитамо свима и свакоме! Нашавши се пред овом великом и широком тајном божије љубави, покажимо и ми љубав према ближњима и даљњима. Покажимо да јесмо са Христом Господом као што је Он са нама у свом безграничном давању Себе за овај свијет и сваког човјека. Пјевајмо и узвикујмо: Слава Богу на висини! Мир на земљи! Међу људима добра воља! Да управо тако, дајмо славу Богу, а поштовање човјеку – ближњем и даљњем. Земљи припада мир, јер је земља богомдани заједнички простор у којем смо сви једнакоправна дјеца божија. Немири су резултат злог дјеловања људи, који злоупотребљавају слободу коју им је Бог дао. Треће што Бог преко светих анђела поручује јесте да међу нама људима буде и влада добра воља. Без добре воље међу људима нема ни мира на земљи, нити славе Богу на висинама. Радосна вијест, коју анђели објавише овом пјесмом, јесте управо Рођени Христос. Све је у Њему, и слава и мири добра воља. Славећи овај велики празник примимо Рођеног Богомладенца Христа у срца своја, у куће и домове своје, у своје породице и наше заједнице. Застанимо за тренутак од ове наше свакодневне журбе и пресаберимо се. Размислимо: ко смо и што смо и куда идемо!? Божић није само славља ради. Божић је позив на промјену, да Њиме постанемо бољи људи, богатији вјером, јачи љубављу и надом. Изнад свега испунимо се добротом, којом нас Он обогати. Божић је духовни препород. Христос се Роди да све нас Собом и у Себи препороди! Опет и поново апелујемо да нам Божић не протече искључиво у разноразним манифестацијама и у материјалним задовољствима, већ себе богатимо вишим и узвишеним вриједностима, које нам Бог увијек и непрестано доноси и даје. Посебно апелујемо на све људе, браћу и сестре, да себе и свој живот ускладимо са Богомладенцем Христом. Подјеле и завађе, зли језици и горке ријечи које свакодневно слушамо и читамо нека исчезну из наших комуникација. Умјесто тога, допустимо љубави и доброј вољи да надвладају наше разлике и завађе, како оне из прошлости, тако и ове садашње. Мислимо и говоримо различито, јер смо различити, али не допустимо да наше различитости буду испуњене мржњом и нетрпељивошћу. Све је већ виђено и чувено! Смијемо ли пред Божић остати на својим мрзовољама и непријатељствима? Не може нико да каже да љуби Бога којег не види, а да мрзи на човјека – брата свога којег види пред собом.Питаће Бог сваког од нас – а гдје ти је брат твој? Небрига за човјека давно је превазишла своје оквире и прерасла у небригу за народ, за државу, за отачаство. Такав однос према човјеку, према народу и према држави чини нас све заједно и несрећнима и забринутима. Свима који имају уши да чују нека чују: не заборавимо да је човјек непроцјењива вриједност и да се због њега Сам Бог оваплотио. А гле, ми сваки дан гледамо како се та богочовјекова слика обезврјеђује, и из дубине наше несрећне реалности чујемо вапаје: Докле Господе!? Зато, са теретом одговорности коју носимо позивамо све одговорне и апелујемо да се ово и овакво стање промијени. Нека нам овогодишњи празник Христовог Рођења - Божић буде свима срећан и благословен, и да у њему видимо пут вјечног живота и нашег спасења. Мир божији – Христос се роди! Срећна нам Нова 2020. година! Митрополит дабробосански Хризостом, с.р. Извор: Митрополија дабробосанска
  22. Божићна порука Митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. Божићна порука Митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто...
  23. Мандић је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију "иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио" Андрија Мандић Након позива митрополита црногорско-приморског Амфилохија Демократски фронт (ДФ) је одустао од планиране опструкције рада парламента и спрјечавање гласања о Предлогу закона о слободи вјероисповијести, саопштио је један од лидера Андрија Мандић. „Одустали смо од оног што смо планирали на молбу митрополита. Хтјели смо да направимо бугарску скупштину, она која не може да се одржи и не може да донесе одлуке. Имали смо довољно снаге, као некадашња Хрватска сељачка странка када је са 50-ак посланика, направила разуздану опструкцију и присилила моћну Краљевину да прихвати Бановину Хрватску“, казао је Мандић. Лидер Нове је казао и да „ако за шта вриједи погинути и страдати то је за своју цркву и своју вјеру“. Он је указао и на примјер Милана Стојадиновића из 1937, рекавши да је „Милан Стојадиновић данас Мило Ђукановић“ и мисли да ће овај закон проћи као „писмо кроз пошту“. „И он ће проћи, али не заборавите није прошло двије године да је Милан Стојадиновић ухапшен а посланици који су били искључени из цркве у старим данима молили за задњу причест. Велики гријех навлачите на ваше породице, све што вам се деси убудуће можете везати за овај закон“, рекао је Мандић. „Јутрос су многима од нас и сузе кренуле како смо гледали како испред Скупштине долази наше монаштво и свештенство“, казао је. Он је поручио посланицима власти да се захвале митрополиту Амфилохију „иначе би данас или у четвртак овдје било на десетине хиљада људи испред парламента, као што их је било у Никшићу испред Саборног храма, и ако се не би одустало од овог закона, овај парламент би горио“. „Молим и позивам монаштво и свештенство да још једном преиспитају ову одлуку. ДФ је спреман да страда за нашу цркву, али не желимо да неко каже да желимо јефтине политичке поене, да бисмо добили гласове. Ви сада окрећете проклество на вас и ваше породице. То је страшно и опасно. Још није донијета никаква одлука, молим вас попричајте са вашим породицама и да ли је ово вриједно тога“, поручио је Мандић. Он је такође позвао колеге муслиманске и католичке вјероисповјести да не гласају за закон. „Немојте ове да радите навући ћете велики гријех, десиће се много ружних ствари, десило би се и овог тренутка да није митрополита“, казао је Мандић. Поводом излагања Мандића реаговао је Андрија Поповић из Либералне партије, оцијенивши да је оно што је Мандић изнио оно што се у ватерполу зове „бруталити“: „Не можемо трпјети злослутне анатеме“, поручио је Поповић. Мандић је одговорио да није износио клетве већсамо цитирао оно што су записали Свети Петар и Свети Василије. View full Странице
  24. Саопштење за јавност са годишњег братског сабрања свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Улцињ, 30. децембар 2019. Парохијско свештенство Митрополије црногорско-приморске и старјешине манастира наше Митрополије сабрали су се на празник Светог пророка Данила и Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у понедељак, 30. децембра 2019. године у храму Светог Николе у Улцињу, на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом којом је у улцињском храму началствовао Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије и учешће великог броја вјерног народа, а састанак је одржан у недавно подигнутом парохијском дому у непосредној близини цркве. Митрополит је данас обиљежио јубилеј 29-годишњице свога устоличења у древну апостолско-светосавску катедру Епископа зетских/Митрополита црногорских. Сљедујући свим одлукама архијереја Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, сви свештеници су овом приликом, без изузетка, исказали своју вјерност нашем Митрополиту, Митрополији и Патријаршији српској. Свештенство подржава да архијереји предузму све доступне домаће правне мјере и обрате се свим релевантним међународним институцијама ради заштите имена, достојанства и имовине наше Свете Цркве. Митрополит је подсјетио на све важније догађаје у овој години – рукоположења нових свештеника, пострижења нових монаха и монахиња и друге активности у 2019. години, међу којима је издвојио освећење манастира Подластве у оквиру прославе 800 година од аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије и оснивања Зетско-црногорске епископије, освећење нове цркве Светих Апостола Петра и Павла у манастиру Рибњак, освећење манастирске цркве Светог Архангела Михаила у манастиру Прекобрђе, као и јубиларни православни дјечији сабор, који је ове године по двадесети пут одржан на Цетињу. Упознао је свештенство са чињеницом усвајања и проглашења новог антицрквеног закона о слободи вјероисповијести, чији је циљ слабљење наше Цркве и отимање црквене имовине, и подсјетио на све саборне активности, које су предузете како би се утицало да до усвајања оваквог Закона уопште и не дође, као што су Тројичиндански сабор у Подгорици и Световасилијевски сабор у Никшићу. Митрополит је поновио да Црква не подстиче на демонстрације, особито не насилне, нити позива и подржава вјерни народ да се сукобљава са Полицијом, у чијим редовима су наша браћа и сестре. То, с друге стране, не значи да вјерни нису слободни да искажу своје противљење према безакоњу и лошој намјери према нашој Цркви који су пратили доношење овог Закона, те да га храбро, јасно и одлучно саопштавају јавности. Свештенство и вјерни су, прије и изнад свега, позвани да се моле Богу да онима који су на власти поврати разум, те да се труде да изгоне људске гријехе, најприје из себе, па онда и других, а, по ријечима Светог Писма, они се никако другачије не изгоне ”осим постом и молитвом” (Мт. 17, 21). Премијер Марковић данас неправедно прозива нашег Митрополита на одговорност за насиље и потпуно му непримјерено упућује некаква ”упозорења”, иако су и сам Митрополит и Митрополија јасно и недвосмислено рекли да су против насиља. Ова Црква није против државе нити, на било који начин, подрива њен правни поредак. Сваки напад на Полицију сматрамо за подметачину Цркви. Подржавамо његов позив за дијалог али само онакав дијалог у којем би се уважио став Цркве, а који досад није био такав, него се показао као партијско и безаконо једноумље. Протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички при цркви Светог Ђорђа под Горицом и дугогодишњи професор Цетињске богословије, изнио је реферат на тему ”Служба доброчинства светима (2Кор. IX)” што је са пажњом саслушано од присутног свештенства и монаштва. Након њега су своје извјештаје изнијели архијерејски протопрезвитери седам архијерејских протопрезвитеријата наше Митрополије: цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског. Свештенство ће, у духу саборности и јединства, чувати достојанство Цркве у смутњи која је настала због доношења овог несрећног Закона, позивајући и све вјерне да се опходе према својим сусједима, рођацима, пријатељима и суграђанима у духу мира и братске љубави, па и онда кад не мисле једнако о актуелним догађајима. Благодаримо вјерном народу који је показао изузетну одлучност и ријешеност да буде уз своју Цркву, одазвавши се на све позиве наших епископа на саборна окупљања. Овај народ је најљепши и најдивнији храм који се у овој духовној обнови Црне Горе саградио и обновио. Са радошћу понављамо ријечи Апостола Павла: ”Јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују.” Позивамо нашу браћу и сестре који већ деценијама оптужују Православну Цркву, проглашавајући је за експоненте ове или оне државне или политичке идеологије, и јавно им саопштавамо да је наша Црква отворена за све православне вјернике у Црној Гори, ма како се национално и политички изјашњавали. Црква није слушкиња ниједне државе, нити иједне политике или идеологије. Она је Тијело Христово, чија је једина Глава и једини Владар – Господ наш Исус Христос. Њему Јединоме треба да служимо, уз све наше разлике. Власти Црне Горе су својим неразумним чињењем помутиле празничну радост свим православним вјерницима и хришћанима наше земље, али молимо се Богу и за њих, да их Господ уразуми и позивамо их да се окану намјера да понизе нашу Цркву. Честитамо свима велики празник Рођења Христовог и поздрављамо Вас поздравом наде и искупљења, мира међу људима и славе Божије: ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. За време заседања Свештенога Синода Руске Православне Цркве, 26. децембра 2019. године, Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је патријарашком намеснику Московске епархије, митрополиту крутицком и коломенском Јувеналију 54- годишњицу архијерејске хиротоније , која је обележена тога дана. Предстојатељ Руске Цркве такође је честитао митрополиту Јувеналију 60-годишњицу служења у свештеном достојанству и предстојећу 60-годину свештеничког рукоположењ., Наиме, 4. новембра 1959. године у катедралној цркви кнеза Владимира у Лењинграду монах Јувеналије (Појарков) рукоположен је за јерођакона, а 1. јануара 1960. у катедрали Светог Николе-Богојављења у Лењинграду рукопопложен је за јеромонаха. Одлуком патријарха Алексија II и Свештеног Синода, 25. новембра 1965. године, архимандрит Јувеналије (Појарков) изабран је за епископа зарајског, викара Московске епархије. Хиротонисао га је 26. децембра у Светотројичној саборној цркви Лавре Александра Невске митрополит лењинградски и ладошки Никодим. Извор: патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)За време заседања Свештенога Синода Руске Православне Цркве, 26. децембра 2019. године, Његово Светост патријарх московски и све Русије Кирил честитао је патријарашком намеснику Московске епархије, митрополиту крутицком и коломенском Јувеналију 54- годишњицу архијерејске хиротоније , која је обележена тога дана. Предстојатељ Руске Цркве такође је честитао митрополиту Јувеналију 60-годишњицу служења у свештеном достојанству и предстојећу 60-годину свештеничког рукоположења. Наиме, 4. новембра 1959. године у катедралној цркви кнеза Владимира у Лењинграду монах Јувеналије (Појарков) рукоположен је за јерођакона, а 1. јануара 1960. у катедрали Светог Николе-Богојављења у Лењинграду рукопопложен је за јеромонаха. Одлуком патријарха Алексија II и Свештеног Синода, 25. новембра 1965. године, архимандрит Јувеналије (Појарков) изабран је за епископа зарајског, викара Московске епархије. Хиротонисао га је 26. децембра у Светотројичној саборној цркви Лавре Александра Невске митрополит лењинградски и ладошки Никодим. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...