Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мислим'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква
  2. Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем за свечани број "Вечерњих новости", поводом 65. годишњице постојања листа: 1. Православни свет се налази у најделикатнијој ситуацији у новијој историји. Епископ бачки г. Иринеј оценио је тим поводом да Православљу прети раскол тежи од оног који је на вишевековни рок поделио хришћански свет на Исток и Запад. Да ли је, ако имамо у виду аргументе Московске и Васељенске Патријаршије, глобални црквени поредак неповратно промењен? Ето, принуђени смо да и разговор за овај јубиларни број „Вечерњих новости“ отпочнемо великим проблемима. Ипак, честитам Вама, редакцији и читаоцима велики, шездесетпетогодишњи јубилеј. Радујем се што је, напокон, дошло време да овај наш угледни дневни лист буде потпуно и без остатка гласило које заступа интересе српског народа, српске културе, просвете, спорта, па ─ зашто не? ─ и Српске Цркве. Криза о којој питате јесте већ ту, и то веома дубока, а може, нажалост, доћи и до трагедије дубоког и дуготрајног раскола. Али глобални црквени поредак није неповратно промењен. Црква не зна за неповратне процесе и коначне промене. Све се може излечити и превазићи, љубављу и милошћу Божјом, ако код нас људи иоле има добре воље и спремности на покајање. Црквени поредак је уствари суштински непромењив, а проблеми настају кад га ми људи, не искључујући ни оне најодговорније у Цркви, из било којих разлога и ради било каквих циљева нарушимо. Односи Васељенске и Московске Патријаршије 2. Имали сте прилику да се за веома кратко време сретнете са представницима обе древне Патријаршије, – патријархом Вартоломејем и митрополитом Иларионом, – што је протумачено као нека врста Ваше помиритељске мисије. Коју поруку сте пренели представницима ових Цркава и шта су Вам они рекли? Верујете ли да је могуће приближити ставове Васељенске и Московске Патријаршије и несугласице вратити у оквире искреног братског дијалога? Ја нисам био у некој специјалној помиритељској мисији, али сам, у име Српске Православне Цркве, чинио све што сам могао да се избегне најгори сценарио. Најпре је наш Сабор апеловао на Његову Светост цариградског патријарха да не пренагљује и да иде путем дијалога и свеправославног консензуса, затим је наш Свети Синод поново апеловао у истом духу, а најзад сам и лично изнео наш став приликом сусрета са Васељенским Патријархом у Солуну. Наравно, претходно сам разговарао и са Његовом Светошћу Патријархом московским, а став наше Цркве пренели смо и свим помесним аутокефалним Црквама. То је управо став да треба потпуно и неизоставно поштовати вековни црквени поредак и свете каноне, што наша Мајка Црква у Цариграду, нажалост, по мишљењу огромне већине епископа и теолога Српске Православне Цркве, сада не чини. Ми нисмо на клацкалици „за и против”. Ми смо за јединство Цркве, слогу, одговорност, верност канонском поретку, а против свега што дели и води у опасност раскола. Као потез који води до раскола, и то не само на канонском подручју аутономне Украјинске Православне Цркве, него директно и недвосмислено отвара могућност ─ готово и да потенцира ─ нове расколе у другим помесним Црквама, доживљавам и последње саопштење Светог Синода Цариградске Патријаршије од 11. октобра. То саопштење је словом, ставовима и духом супротно учењу и усторојству Православне Цркве. Његов последњи став који, наводно у духу мира и љубави Христове апелује на избегавање насиља, одмазде и преотимања цркава и манастира, личи ми на затварање очију пред лако предвидим последицама сопствених поступака, да не кажем баш на пилатовско прање руку. 3. Делите ли забринутост дела наше јавности да би раскол у Православљу могао да прозиведе тешке последице на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве, посебно у Македонији, Црној Гори и Хрватској, где већ делују парацрквене организације? Таква опасност, уколико би овај преседан „прошао”, претила би не само нашој помесној Цркви него, практично, свакој без изузетка, укључујући и сестринску Цркву у Грчкој. Будућност Косова и Метохије 4. Будућност Косова и Метохије питање је свих питања у Србији. Иницијатива председника Александра Вучића о разграничењу са Албанцима, чини се, највеће противнике стекла је у делу Српске Православне Цркве. Осим званично формулисаног става Светог Архијерејског Сабора о КиМ, видите ли још неки пут који би водио праведном решењу косовског питања? Ја разумем сву трагику ситуације са којом су суочени наша држава и сав српски народ, као и све муке и дилеме са којима се бори председник Вучић, али сматрам да не треба ићи на брза или, не дај Боже, провизорна решења. Не можемо и не смемо дати оно што је вековима наше, а што никад у историји није припадало албанској држави, без обзира на то што је то отето и сада под страном окупацијом. То је једнодушни став нашег Архијерејског Сабора и велике већине наших верника. Ми нисмо ни за какав конфликт, дакле ни за такозвани замрзнути конфликт, али нисмо ни за признавање свршеног чина постигнутог неправдом, агресијом, насиљем, злочинима. 5. Више пута сте рекли да Црква може и хоће да подржи државу, у труду да заштити пресудне интересе нашег народа. Говорили сте и да се Вучић лавовски бори за КиМ. Како видите положај СПЦ у случају да држава и Црква не постигну сагласност око најбољег решења за јужну покрајину? И сада мислим да се председник Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењиви став Цркве свога народа и уједно своје властите Цркве доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације. Наду и утеху улива то што он вишекратно изјављује да неће наметати своју вољу и своја евентуална решења већ да ће поштовати слободно изражену народну вољу, па макар се са њом интимно и не слагао. Црква, по својој природи, не доноси државне и политичке одлуке, али има право, а још више дужност, да укаже на вечна мерила и вечне вредности, пре свега на служење правди, слободи, миру и животу за све и сваког, па, не на последњем месту, и за свој народ, своје вернике. Европска унија и Русија 6. Србија, српски народ и његове власти изложене су великим притисцима и претњама које долазе из развијене Европе којој и сами стремимо. Видите ли у скорије време Србију у друштву држава Европске уније? Наш главни проблем и нису наши вековни суседи Арбанаси него управо „развијена Европа”, па и Запад уопште (част изузецима), јер се не бави превасходно решавањем кризе и превазилажењем сукоба, штетног и опасног за све, а не само за нас Србе, него се, нажалост, понајвише бави својим „вечним интересима”. У Европској унији, рекао бих, баш и не изгарају од жеље за нашим присуством, што због нашег пријатељства са Русијом што из својих унутрашњих разлога, и зато стално постављају нове услове, траже да прихватимо њихово „решење” за Косово и Метохију и одлажу ли, одлажу. Ако и када дођемо на ред, Европска унија ће бити сасвим другачија него што је данас, уколико, наравно, буде постојала. Рећи ћу шаљиво: бар за њену будућу судбину нећемо ми Срби бити криви. 7. Како тумачите то што нам из Брисела сугеришу да своју спољну политику ускладимо са ЕУ, што је параван за њихову стварну жељу да уведемо санкције Русији? На то сам вам већ одговорио. Маколико чланство у Унији изгледало привлачно са економског аспекта, не верујем да ћемо ми икада купити за себе чланску карту по цени увођења санкција Русији или било каквих аката непријатељства према тој великој, једноверној и братској земљи. 8. Да ли је у овим глобалним кретњима и оживљавању хладног рата позиција војно неутралне и самосталне Србије уопште одржива? Мислим да јесте одржива – штавише, и једина реална шанса за опстанак Србије на међународној позорници. 9. Како коментаришете најаве из света да Босну и Херцеговину чека процес унитаризације, што за нас значи нестанак Републике Српске? Да ли ће српски народ успети да спречи овај процес? Републику Српску је огромним жртвама створио српски народ и она неће, ако Бог дâ, ни нестати нити се утопити у унитарну Босну. Недавни избори то показују – грађани Републике Српске гласали су првенствено за Републику Српску. Положај српског народа у Црној Гори 10. Указали сте недавно на изузетно тежак положај српског народа у Црној Гори, на шта је са највишег места у овој држави Српска Црква оцењена као главни носилац великосрпског национализма и ударна песница идеологâ Велике Србије и империјалне Русије на Балкану. Како сте схватили и доживели ову поруку? Како видите будућност Српске Цркве у Црној Гори суочене са отвореним претњама тамошњег режима? Да бисмо било који проблем почели да решавамо, морамо се са њим суочити. Није, до сада, са одговарајућег места и на одговарајући начин, дефинисан положај српског народа у Црној Гори. Уколико је изјава коју помињете помогла да се отворено говори о проблемима Срба - асимилацији, дискриминацији по различитим основама, бруталном затирању и фалсификовању историје, покушајима отимања светиња, културног и верског наслеђа - више сам него задовољан. Пошто је Црна Гора историјски класична српска земља, наша Спарта, како се раније говорило, и Српска Православна Црква мора бити оно што јесте и што је одувек тамо била, под било чијом влашћу, турском, млетачком, комунистичком, стожер Православља и Српства, Српства у смислу чувања, неговања и унапређивања православне културе, али и јасне одбране угрожених права народа и појединаца. То никако не значи угрожавање државе и власти или њихових прерогатива. 11. Предстоји заседање Светог Архијерејског Сабора. Са којим мотивима је после више година заказано јесење заседање и која ће питања разматрати највиши великодостојници наше Цркве? Јесења заседања су, по правилу, тематска и трају дан или два, не више. Предстојеће је заказано ради унапређења црквене просвете. Ту има неких проблема, можда и лутања. Наравно, болна тема којом смо почели данашњи разговор биће, неизбежно, уврштена у дневни ред. Нацрт новог Устава Српске Православне Цркве 12. Велику пажњу је у јавности је изазвао предложени нацрт новог Устава Српске Православне Цркве. Како тече рад на унапређењу овог акта и када очекујете да буде усвојен? Да ли ће Пећка Патријаршија постати саставни део њеног званичног назива? Велика пажња јавности са једне стране је добра и сведочи да многи брину о својој Цркви, њеном унутрашњем устројству, положају у друштву и слично. Са друге стране, ради се о заиста уско стручној и интердисциплинарној проблематици, коју не познају, или је веома слабо познају, многи који су се оглашавали. Било је ту и помало комичних ставова, малтене да Устав Цркве иде и на референдум и слично. Црква овом питању приступа са највећом могућом пажњом. Текст у основи није споран. Чланови Сабора су на претходном заседању извршили увид, дискутовали и дали одређене сугестије, а потом је одлучено да се те и нове сугестије још једампут расмотре, тако да се усвајање новог Устава очекује на редовном заседању, 2019. године. И напокон, историјско име Српске Православне Цркве јесте Пећка Патријаршија. Тако је било, тако ће и бити. Уставом ће само формално бити васпостављено. Пећки патријарашки престо, историјско је, актуелно и трајно седиште Српске Православне Цркве. И назив Српска Православна Црква, мада новијег датума, свакако ће остати у употреби. Породица - домаћа Црква 13. Сведоци смо велике полемике у јавности поводом емитовања ријалити програма на изузетно гледаним телевизијама са националном фреквенцијом. Који је Ваш став о емитовању оваквих баналних, а све чешће и изузетно вулгарних садржаја у медијима? Честитам министру културе што је покренуо ово питање. Ономе ко такве ствари хоће да гледа, нека се приказује после поноћи на посебном каналу и нека плати! Рекли су ми да је таква пракса у свету. Уколико је проблем у законима, нека их промене! Деци и младима треба пружити добре примере, а не да им беспризорни служе за углед. Телевизија треба да служи просвећивању народа, култури, просвети, наравно и разоноди, хумору, али са мером и укусом. 14. Како се у савременом друштву борити против општег тренда отуђења и самодовољности? Долазимо ли до позиције да је породица превазиђена, што нам сугеришу идеолози неких нових покрета? Први благослов и прва заповест коју је Бог дао људима гласи: Рађајте се и множите се и напуните земљу! Апостол Павле тајну брака и породице у Посланици Ефесцима пореди са Христом и Црквом, а наш народ, који можда и не познаје довољно богословске науке, суштински следи апостола Павла па за породицу каже домаћа Црква. То довољно говори о значају породице. Морамо се, као народ, одупрети таквим идеологијама. Ту одговорност медијских посленика није мања од одговорности просветних радника. Црква има своју велику одговорност у промовисању породице као здраве заједнице у којој живе и васпитавају се здраве личности. Последице разбијања нормалне породице су наркоманија, алкохолизам, отуђеност, бежање у секте и друге девијације. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто.     На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека.
  4. Познати руски духовник о. Андреј Овчиников написао је овај текст уочи Свете Тројице. Извор:http://www.pravoslavie.ru/103950.html Превод са руског језика:А.Ж. Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто. На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа? Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више. Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих. Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу. Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других. До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека. View full Странице
  5. Guest

    Када кажем наука и вера, мислим на...

    Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор?   Владика западно-амерички Г. Максим (Васиљевић) Одговор: Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог, научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“ (изворно: ζῷον θεούμενον). Као биће које се драматично креће у две равни постојања, човек је заиста „обожујућа се животиња“, са свим импликацијама које та синтагма повлачи. Ако је Св. Григорије тако назвао човека, зашто би један хришћанин XXI века имао проблем с тиме? Док биолошка наука приступа питању човека изучавајући његов психо-физички састав, дотле теологија о човеку дискутује као о „неодредивом бићу“ које се у потпуности може схватити само ако се постави у светло његове способности да се односи према изван-људским стварностима. Спаситељ је управо и дошао да нас избави „од проклетства закона“, од закона „себичних гена“ и моћи греха и смрти (уп. Гал. 3, 13; Јев. 2, 14–18) и да нам васпостави достојанство, дарујући нам живот истинити.     Уверење да духовни живот, као и свака друга људска манифестација, има биохемијску основу условно је тачно. Ствари тако изгледају под призмом неуробиологије и других пратећих дисциплина, а првенствено теорије еволуције. Међутим, то не важи безусловно. Ствари стоје друкчије под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Теорија еволуције, као и свака друга научна теорија, целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу са начелима природних законитости. Када је она у питању, то су законитости случаја, мутације и одабира, те она као таква не претпоставља (нити је дужна да претпостави) неки трансцендентни узрок, тј. Божје стваралачко деловање. Она се бави биолошким доменом стварности који, по природи ствари, не садржи холистичку слику.     Пре десетак година, тачније 2008, када се планетарно обележавао двоструки Дарвинов јубилеј – двестогодишњица рођења и стопедесетогодишњица публиковања његовог чувеног дела „Порекло врста“ – покушао сам да одговорим на питање постоји ли биохемија слободе, те да ли закони еволуције искључују трансцендентни узрок, то јест Личнога Бога и Његову најтешњу везу са светом и историјом. После тога сам на докторским студијама до данас предавао предмет ”Теологија и медицина у дијалогу”, у оквиру кога смо разматрали мноштво актуелних питања и чињеница релеватних за однос теологије и науке.   Можете ли нам навести неке примере те интеракције?     Одговор: Моји докторанди пишу радове на такве теме као што су ентропија, биогеронтологија (senescence, старење), биолошки потпомогнута оплодња, хомеопатија, неуротеологија, мождана смрт и томе слично. Принцип ентропије, првенствено коришћен у физици (термодинамика), постао је користан за објашњење понашања биолошких система, посебно хомеостатских система човека. Може ли се овај принцип изразити теолошким терминима? Овај принцип нам казује да се у универзуму увећава „беспоредак“. Како га ја схватам, он потврђује теолошку чињеницу да у целокупном кретању творевине – биолошком и физичком – не може бити истине. Зашто? Зато што он указује управо на чињеницу да је историја универзума одређена, такорећи, процесом смрти и пропадања. Senescence (старење) је такође процес уведен еволуцијом у генетски састав једног организма тако да он може живети најздравије до свог репродуктивног доба, да би потом умирао полагано и поступно. Свака соматска ћелија поседује у себи самоуништавајући програм, „ген смрти“ који се у одређеном тренутку активира те ћелије заустављају деобу и врше „самоубиство“.   Дакле, биолошка индивидуалност је условљена и поробљена чињеницом да се налази у процесу старења и умирања. Нелагода коју људска личност због овога доживљава расветљена је како у медицинској науци, тако и у аскетском искуству Цркве. Мој предмет је само један скромни допринос овој проблематици. Не заборавимо: пред теолозима се готово увек јавља тешко остварив циљ. Наиме, како предочити једну тако реалну а објективно неухватљиву чињеницу црквеног живота, живота „нове твари“, и преточити је у истинит исказ о њој, а да он буде релевантан за оне који је нису искусили? Постоји ли, дакле, биохемија слободе?   Одговор: Одговор на ово питање ће зависити од тога је ли антропологија о којој говоримо „отворена“ или „затворена“. Иако је човек условљен својим хормонално-молекуларним особеностима, његова другачијост остаје трансцендентна. Просто, човек није исто што и хемијски процеси који се у његовом телу одвијају. „Нико не зна шта је у човеку до дух његов“ (1Кор. 2,11), те стога сама природа односа са Богом није познатљива никоме. Двиг људске слободе се не може експериментално испитати, премда су слични покушаји постојали. Једноставно, постоје границе природног сазнања и свака биохемија слободе јесте условна.   Повод за овај интервју је недавна поднета петиција о ревизији изучавања Дарвинове теорије еволуције која је покренула различита тумачења стручне и шире јавности. Ова расправа покренула и старо питање односа вере и науке, иако сама петиција није као алтернативу понудила став верујућих и учења светих књига. Где видите узроке ове подељености, понекад искључивости и честог става да вера и наука не могу заједно да сарађују?   Одговор: Прво, ако се пажљиво прочита петиција, а не само оно што је о њој извештавано у медијима, види се да у њој јесте предложено да се уз теорију еволуције изучавају алтернативне теорије. Као једини пример такве алтернативне теорије наведена је „библијска теорија стварања“. Дакле, ствар је у петицији јасна: теорија еволуције је само једна хипотеза, „библијска теорија стварања“ је друга, и обе треба, као једнако научно засноване, изучавати у школама и факултетима.   Друго, овај повод нас упућује на још дубљи проблем. Од доба Просветитељства историја односа теологије и науке није била повољна ни по једну ни по другу и стога се налазимо пред великим изазовом. Као резултат ове дихотомије имамо публикације из области природних наука ни најмање не узимају у обзир оне теолошке. С друге стране, теолошки радови, које претендују на истину живота у његовој свеукупности, дозвољавају себи озбиљан јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске реторике. Пример тога је игнорисање чињеница науке. Рецимо, открића палеонтологије, геологије, молекуларне и еволуционе биологије, палеоантропологије, зоологије и екологије и сл. од стране теологије.   Православни свештеник из Њујорка, о. Џон Мајендорф, у прошлом веку је писао да „постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука“. Он је признао да је историја односа између Цркве и науке трагична, али, такође, рекао да је за тај судар, у великој мери, крива Црква. Каже Мајендорф: „Док је Западна Црква настојала да науци наметне присилну контролу, која је довела до развоја антирелигиозне „научности“ и до позитивизма, православни Исток је био настројен прилично контемплативно, монофизитски“. О. Џон нас је све позвао да се упитамо зашто да не признамо своју грешку? И онда је констатовао да пошто Исток није имао времена да се удуби у тај проблем (рекао је: „савремена наука се формирала на европском Западу, а не на византијском или словенском Истоку”), сугерисао је да је сада време да понуди решење.   Човек чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, запечаћен раним искуством, модулиран хормонима ... и под најразноликијим другим утицајима, кадар је да произведе широк спектар понашања, од којих су нека у најмању руку необична. Наше је питање: Да ли то што нам наука, па и еволуциона биологија, говори о човеку, детерминише теолошку чињеницу богооткривења? Да ли је могуће научним истраживањем продрети у интиму човековог сусрета са Богом и, евентуално, објаснити је биохемијским терминима? На ова питања теологија даје негативан одговор и, у том смислу, не удвара се научним теоријама. Поједини тврде да је апелом групе професора Вашег факултета (нехотице) подржана једна теорија која је утицала на појаву фашизма и комунизма. Да ли се слажете са тим ставом?   Одговор: Не слажем се. Теорија еволуције, нажалост, заиста јесте злоупотребљавана у политичке сврхе. Међутим, то што је једна научна теорија злоупотребљена како би се оправдали застрашујући политички или социјални пројекти каквих је, нажалост, било  у 20. веку (и то не мало), не говори ништа о тој теорији. У нашем Ставу, осуђена је и свака злоупотреба научне теорије у сврху одбацивања или деградирања истина вере. Теорија еволуције се поштује искључиво као тренутно важећа научна теорија и то само зато што јој такво поштовање указује научна заједница. Какве ће ко политичке, етичке или метафизичке судове на њој да заснује, нема везе с њом као научном теоријом.   Позивајући на поштовање признатих научних теорија, ми одбацујемо сваку материјалистичку или редукционистичку философију која би могла или хтела да их искористи у своје сврхе, било да се ради о комунизму као тоталитарном режиму или неком другом агресивном атеизму. Сматрам да значајан број професора теологије врло озбиљно и одговорно, годинама прате расправе о теорији еволуције, читају релевантне књиге и студије, учествују у научним дискусијама са присталицама еволуционе теорије. Њима се не може приговорити да им недостаје подлога за изношење промишљених ставова на ову тему. Подсећам да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље. Помиривши у себи веру и науку, они не сматрају да врше анти-евхаристијско дело у својој професији. Познајем грчког академика физичара који не помишља да подржи „алтернативна” и „паралелна” тумачења постанка живота и универзума. Као што су Оци Цркве у своје доба водили дијалог са важећим научним теоријама, тако и ми можемо - то је принцип кога се придржавају поменути православни научници и професори теологије – водити дијалог са савременом науком. Потписници ове петиције су академици, професори друштвених и природних наука, новинари али и неки свештеници, њих укупно 166 на броју. Ова расправа је указала и на недовољну стручност и упућеност многих јавних учесника и новинара на ову тему. Често смо чули чак и од високо образованих људи: ”То је само теорија, у смислу то нема никакву трајну снагу, оборива је, то није доказано”. Међутим, у научним круговима теорија има друго значење и подразумева ”систем објашњења који најбоље одговара свим чињеницама”. Какав је Ваш утисак?   Одговор: Сматрам да апел професора Православног богословског факултета не фаворизује ниједну теорију. Тамо је јасно речено да „без обзира на приговоре који јој се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо.   Онтолошки натурализам који би са позиције материјалистичког атеизма апсолутно искључивао било какву трансценденталну интерпретацију еволуције јесте у ствари епистемолошки неконзистентан, јер априори ствара један метафизички став о коначном смислу и значењу настанка и развоја света и живота. Међутим, то није карактеристика оног научног метода и става који негују професори теологије. Теистички или атеистички прозелитизам су нам подједнако страни.   Гледано библијско-патристички, нашу конкретну биолошку датост у ствари обликују, с једне стране, „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу, а сад друге, трансцендентни порив ка истинитом постојању које не (жели да) зна за смрт и пропадљивост. Стога чињенице искуства, као и најновије чињенице науке (биологије и психологије) не одобравају могућност да истину људског субјекта осамосталимо (фиксирамо или објективишемо) на неки конкретни „моменaт“ или на „средњи термин“ дуговечне еволуције неких стабилних коефицијената који устројавају биолошку и психолошку индивидуалност.   Истиче се да не постоји неутрална научна теорија…   Одговор: Нисам сигуран шта се под том „неутралношћу“ подразумева, али мислим да не смемо да се плашимо изазова које нека научна теорија поставља пред наше (теолошко) мишљење. Да ли због бојазни од тих изазова треба да одбацимо не само теорију еволуције него и сваку другу научну теорију? Зашто се онда не покрене и оспоравање нових теорија у савременој физици (теорије релативитета, квантне теорије, итд)? Или, замислите кад би неко сугерисао једну алтернативну историјску науку која би у сваком историјском догађају доказивала ”прст Божији” и тврдила да зна где је он тачно био присутан! То, и то само донекле, може само да буде ствар теолошке интерпретације црквене историје.И управо се о томе и ради. Теологија није ту да нуди алтернативне научне теорије, већ да покуша да на одговоран начин протумачи њихово значење, егзистенцијалне и философско-теолошке импликације. Ако таквих уопште има. Генерално гледано, бојим се да смо спремни да врло конформистички прихватамо и ”конзумирамо” благодети науке а да их негде у дубини душе одбацујемо. Али то је већ проблематично стање духа.   Какво решење видите за тренутну збуњеност у јавности?   Одговор:Православни теолози, учећи из своје историје, треба да заобиђу Сцилу научног материјализма (човек схваћен само као комплесна комбинација молекула, или неко биохемијско „складиште“) и Харибду теолошког спиритуализма (свођење човека само на душевне функције и морално понашање). Ових дана читам за нашу дебату врло поучну књигу нобеловца неуролога Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о редукционизму у уметности и можданој науци (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), чија је основна теза да те две области нису одвојене непремостивом провалијом. Мислим да настојања попут Кенделовог могу да буду одличан путоказ свим странама.     Човек је обострано биће, не само овострано нити само онострано. Знак упозорења пред теолозима увек стоји: непознавање биолошких, биохемијских и неуробиолошких својстава и функција човека може бити крајње ризично за пастирску психотерапију. Важи и супротно, иако се темељна разлика између личности и природе (непроменљиви закони) никада не сме угрозити, парадоксално је да модерна научна истраживања могу довести до виртуелног укидањa ове разлике. Познато је да се савременим генетским инжењерингом човекова личностна другост може свести на „хемијску другост“, засновану на хемијским низовима генетске информације која гради програмирање живих бића. Један православни приступ медицини искључује претензију да се, научно-технолошким складиштењем и хемијским програмирањем, проузрокују индивидуе које је сачинио сам човек, аутономно од Бога.   Поврх свега, или понајпре, сматрам да се апелом једног броја професора теологије шаље јасна порука да између наставе биологије и верске наставе не постоји нужан конфликт, како се то у свим расправама о месту веронауке у школи, нажалост, имплицира. И сматрам изузетно важним што је ову поруку јавност врло добро прихватила. Па чак и онај њен део који се овим аргументом врло често служио. И да завршим једном шалом. Пре неки дан у манастиру Тврдошу прича наш Владика Атанасије како му је на његово питање: ”ко је цар животиња”, једна дјевојчица одговорила: ”Ти си”. Он се томе смеје, а ја му на то шаљиво добацим: Ето, потврђујете теорију еволуције! Разговор водио ”Сербика Американа тим”
  6. Разговор са проф. др Максимом (Васиљевићем), епископом западноамеричким Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор? Владика западно-амерички Г. Максим (Васиљевић) Одговор: Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог, научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“ (изворно: ζῷον θεούμενον). Као биће које се драматично креће у две равни постојања, човек је заиста „обожујућа се животиња“, са свим импликацијама које та синтагма повлачи. Ако је Св. Григорије тако назвао човека, зашто би један хришћанин XXI века имао проблем с тиме? Док биолошка наука приступа питању човека изучавајући његов психо-физички састав, дотле теологија о човеку дискутује као о „неодредивом бићу“ које се у потпуности може схватити само ако се постави у светло његове способности да се односи према изван-људским стварностима. Спаситељ је управо и дошао да нас избави „од проклетства закона“, од закона „себичних гена“ и моћи греха и смрти (уп. Гал. 3, 13; Јев. 2, 14–18) и да нам васпостави достојанство, дарујући нам живот истинити. Уверење да духовни живот, као и свака друга људска манифестација, има биохемијску основу условно је тачно. Ствари тако изгледају под призмом неуробиологије и других пратећих дисциплина, а првенствено теорије еволуције. Међутим, то не важи безусловно. Ствари стоје друкчије под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Теорија еволуције, као и свака друга научна теорија, целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу са начелима природних законитости. Када је она у питању, то су законитости случаја, мутације и одабира, те она као таква не претпоставља (нити је дужна да претпостави) неки трансцендентни узрок, тј. Божје стваралачко деловање. Она се бави биолошким доменом стварности који, по природи ствари, не садржи холистичку слику. Пре десетак година, тачније 2008, када се планетарно обележавао двоструки Дарвинов јубилеј – двестогодишњица рођења и стопедесетогодишњица публиковања његовог чувеног дела „Порекло врста“ – покушао сам да одговорим на питање постоји ли биохемија слободе, те да ли закони еволуције искључују трансцендентни узрок, то јест Личнога Бога и Његову најтешњу везу са светом и историјом. После тога сам на докторским студијама до данас предавао предмет ”Теологија и медицина у дијалогу”, у оквиру кога смо разматрали мноштво актуелних питања и чињеница релеватних за однос теологије и науке. Можете ли нам навести неке примере те интеракције? Одговор: Моји докторанди пишу радове на такве теме као што су ентропија, биогеронтологија (senescence, старење), биолошки потпомогнута оплодња, хомеопатија, неуротеологија, мождана смрт и томе слично. Принцип ентропије, првенствено коришћен у физици (термодинамика), постао је користан за објашњење понашања биолошких система, посебно хомеостатских система човека. Може ли се овај принцип изразити теолошким терминима? Овај принцип нам казује да се у универзуму увећава „беспоредак“. Како га ја схватам, он потврђује теолошку чињеницу да у целокупном кретању творевине – биолошком и физичком – не може бити истине. Зашто? Зато што он указује управо на чињеницу да је историја универзума одређена, такорећи, процесом смрти и пропадања. Senescence (старење) је такође процес уведен еволуцијом у генетски састав једног организма тако да он може живети најздравије до свог репродуктивног доба, да би потом умирао полагано и поступно. Свака соматска ћелија поседује у себи самоуништавајући програм, „ген смрти“ који се у одређеном тренутку активира те ћелије заустављају деобу и врше „самоубиство“. Дакле, биолошка индивидуалност је условљена и поробљена чињеницом да се налази у процесу старења и умирања. Нелагода коју људска личност због овога доживљава расветљена је како у медицинској науци, тако и у аскетском искуству Цркве. Мој предмет је само један скромни допринос овој проблематици. Не заборавимо: пред теолозима се готово увек јавља тешко остварив циљ. Наиме, како предочити једну тако реалну а објективно неухватљиву чињеницу црквеног живота, живота „нове твари“, и преточити је у истинит исказ о њој, а да он буде релевантан за оне који је нису искусили? Постоји ли, дакле, биохемија слободе? Одговор: Одговор на ово питање ће зависити од тога је ли антропологија о којој говоримо „отворена“ или „затворена“. Иако је човек условљен својим хормонално-молекуларним особеностима, његова другачијост остаје трансцендентна. Просто, човек није исто што и хемијски процеси који се у његовом телу одвијају. „Нико не зна шта је у човеку до дух његов“ (1Кор. 2,11), те стога сама природа односа са Богом није познатљива никоме. Двиг људске слободе се не може експериментално испитати, премда су слични покушаји постојали. Једноставно, постоје границе природног сазнања и свака биохемија слободе јесте условна. Повод за овај интервју је недавна поднета петиција о ревизији изучавања Дарвинове теорије еволуције која је покренула различита тумачења стручне и шире јавности. Ова расправа покренула и старо питање односа вере и науке, иако сама петиција није као алтернативу понудила став верујућих и учења светих књига. Где видите узроке ове подељености, понекад искључивости и честог става да вера и наука не могу заједно да сарађују? Одговор: Прво, ако се пажљиво прочита петиција, а не само оно што је о њој извештавано у медијима, види се да у њој јесте предложено да се уз теорију еволуције изучавају алтернативне теорије. Као једини пример такве алтернативне теорије наведена је „библијска теорија стварања“. Дакле, ствар је у петицији јасна: теорија еволуције је само једна хипотеза, „библијска теорија стварања“ је друга, и обе треба, као једнако научно засноване, изучавати у школама и факултетима. Друго, овај повод нас упућује на још дубљи проблем. Од доба Просветитељства историја односа теологије и науке није била повољна ни по једну ни по другу и стога се налазимо пред великим изазовом. Као резултат ове дихотомије имамо публикације из области природних наука ни најмање не узимају у обзир оне теолошке. С друге стране, теолошки радови, које претендују на истину живота у његовој свеукупности, дозвољавају себи озбиљан јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске реторике. Пример тога је игнорисање чињеница науке. Рецимо, открића палеонтологије, геологије, молекуларне и еволуционе биологије, палеоантропологије, зоологије и екологије и сл. од стране теологије. Православни свештеник из Њујорка, о. Џон Мајендорф, у прошлом веку је писао да „постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука“. Он је признао да је историја односа између Цркве и науке трагична, али, такође, рекао да је за тај судар, у великој мери, крива Црква. Каже Мајендорф: „Док је Западна Црква настојала да науци наметне присилну контролу, која је довела до развоја антирелигиозне „научности“ и до позитивизма, православни Исток је био настројен прилично контемплативно, монофизитски“. О. Џон нас је све позвао да се упитамо зашто да не признамо своју грешку? И онда је констатовао да пошто Исток није имао времена да се удуби у тај проблем (рекао је: „савремена наука се формирала на европском Западу, а не на византијском или словенском Истоку”), сугерисао је да је сада време да понуди решење. Човек чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, запечаћен раним искуством, модулиран хормонима ... и под најразноликијим другим утицајима, кадар је да произведе широк спектар понашања, од којих су нека у најмању руку необична. Наше је питање: Да ли то што нам наука, па и еволуциона биологија, говори о човеку, детерминише теолошку чињеницу богооткривења? Да ли је могуће научним истраживањем продрети у интиму човековог сусрета са Богом и, евентуално, објаснити је биохемијским терминима? На ова питања теологија даје негативан одговор и, у том смислу, не удвара се научним теоријама. Поједини тврде да је апелом групе професора Вашег факултета (нехотице) подржана једна теорија која је утицала на појаву фашизма и комунизма. Да ли се слажете са тим ставом? Одговор: Не слажем се. Теорија еволуције, нажалост, заиста јесте злоупотребљавана у политичке сврхе. Међутим, то што је једна научна теорија злоупотребљена како би се оправдали застрашујући политички или социјални пројекти каквих је, нажалост, било у 20. веку (и то не мало), не говори ништа о тој теорији. У нашем Ставу, осуђена је и свака злоупотреба научне теорије у сврху одбацивања или деградирања истина вере. Теорија еволуције се поштује искључиво као тренутно важећа научна теорија и то само зато што јој такво поштовање указује научна заједница. Какве ће ко политичке, етичке или метафизичке судове на њој да заснује, нема везе с њом као научном теоријом. Позивајући на поштовање признатих научних теорија, ми одбацујемо сваку материјалистичку или редукционистичку философију која би могла или хтела да их искористи у своје сврхе, било да се ради о комунизму као тоталитарном режиму или неком другом агресивном атеизму. Сматрам да значајан број професора теологије врло озбиљно и одговорно, годинама прате расправе о теорији еволуције, читају релевантне књиге и студије, учествују у научним дискусијама са присталицама еволуционе теорије. Њима се не може приговорити да им недостаје подлога за изношење промишљених ставова на ову тему. Подсећам да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље. Помиривши у себи веру и науку, они не сматрају да врше анти-евхаристијско дело у својој професији. Познајем грчког академика физичара који не помишља да подржи „алтернативна” и „паралелна” тумачења постанка живота и универзума. Као што су Оци Цркве у своје доба водили дијалог са важећим научним теоријама, тако и ми можемо - то је принцип кога се придржавају поменути православни научници и професори теологије – водити дијалог са савременом науком. Потписници ове петиције су академици, професори друштвених и природних наука, новинари али и неки свештеници, њих укупно 166 на броју. Ова расправа је указала и на недовољну стручност и упућеност многих јавних учесника и новинара на ову тему. Често смо чули чак и од високо образованих људи: ”То је само теорија, у смислу то нема никакву трајну снагу, оборива је, то није доказано”. Међутим, у научним круговима теорија има друго значење и подразумева ”систем објашњења који најбоље одговара свим чињеницама”. Какав је Ваш утисак? Одговор: Сматрам да апел професора Православног богословског факултета не фаворизује ниједну теорију. Тамо је јасно речено да „без обзира на приговоре који јој се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо. Онтолошки натурализам који би са позиције материјалистичког атеизма апсолутно искључивао било какву трансценденталну интерпретацију еволуције јесте у ствари епистемолошки неконзистентан, јер априори ствара један метафизички став о коначном смислу и значењу настанка и развоја света и живота. Међутим, то није карактеристика оног научног метода и става који негују професори теологије. Теистички или атеистички прозелитизам су нам подједнако страни. Гледано библијско-патристички, нашу конкретну биолошку датост у ствари обликују, с једне стране, „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу, а сад друге, трансцендентни порив ка истинитом постојању које не (жели да) зна за смрт и пропадљивост. Стога чињенице искуства, као и најновије чињенице науке (биологије и психологије) не одобравају могућност да истину људског субјекта осамосталимо (фиксирамо или објективишемо) на неки конкретни „моменaт“ или на „средњи термин“ дуговечне еволуције неких стабилних коефицијената који устројавају биолошку и психолошку индивидуалност. Истиче се да не постоји неутрална научна теорија… Одговор: Нисам сигуран шта се под том „неутралношћу“ подразумева, али мислим да не смемо да се плашимо изазова које нека научна теорија поставља пред наше (теолошко) мишљење. Да ли због бојазни од тих изазова треба да одбацимо не само теорију еволуције него и сваку другу научну теорију? Зашто се онда не покрене и оспоравање нових теорија у савременој физици (теорије релативитета, квантне теорије, итд)? Или, замислите кад би неко сугерисао једну алтернативну историјску науку која би у сваком историјском догађају доказивала ”прст Божији” и тврдила да зна где је он тачно био присутан! То, и то само донекле, може само да буде ствар теолошке интерпретације црквене историје.И управо се о томе и ради. Теологија није ту да нуди алтернативне научне теорије, већ да покуша да на одговоран начин протумачи њихово значење, егзистенцијалне и философско-теолошке импликације. Ако таквих уопште има. Генерално гледано, бојим се да смо спремни да врло конформистички прихватамо и ”конзумирамо” благодети науке а да их негде у дубини душе одбацујемо. Али то је већ проблематично стање духа. Какво решење видите за тренутну збуњеност у јавности? Одговор:Православни теолози, учећи из своје историје, треба да заобиђу Сцилу научног материјализма (човек схваћен само као комплесна комбинација молекула, или неко биохемијско „складиште“) и Харибду теолошког спиритуализма (свођење човека само на душевне функције и морално понашање). Ових дана читам за нашу дебату врло поучну књигу нобеловца неуролога Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о редукционизму у уметности и можданој науци (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), чија је основна теза да те две области нису одвојене непремостивом провалијом. Мислим да настојања попут Кенделовог могу да буду одличан путоказ свим странама. Човек је обострано биће, не само овострано нити само онострано. Знак упозорења пред теолозима увек стоји: непознавање биолошких, биохемијских и неуробиолошких својстава и функција човека може бити крајње ризично за пастирску психотерапију. Важи и супротно, иако се темељна разлика између личности и природе (непроменљиви закони) никада не сме угрозити, парадоксално је да модерна научна истраживања могу довести до виртуелног укидањa ове разлике. Познато је да се савременим генетским инжењерингом човекова личностна другост може свести на „хемијску другост“, засновану на хемијским низовима генетске информације која гради програмирање живих бића. Један православни приступ медицини искључује претензију да се, научно-технолошким складиштењем и хемијским програмирањем, проузрокују индивидуе које је сачинио сам човек, аутономно од Бога. Поврх свега, или понајпре, сматрам да се апелом једног броја професора теологије шаље јасна порука да између наставе биологије и верске наставе не постоји нужан конфликт, како се то у свим расправама о месту веронауке у школи, нажалост, имплицира. И сматрам изузетно важним што је ову поруку јавност врло добро прихватила. Па чак и онај њен део који се овим аргументом врло често служио. И да завршим једном шалом. Пре неки дан у манастиру Тврдошу прича наш Владика Атанасије како му је на његово питање: ”ко је цар животиња”, једна дјевојчица одговорила: ”Ти си”. Он се томе смеје, а ја му на то шаљиво добацим: Ето, потврђујете теорију еволуције! Разговор водио ”Сербика Американа тим” View full Странице
×