Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мир'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 26 results

  1. "Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
  2. МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Ево поздрава пуног утјехе и ево сигурног путоказа у нашим животима. Да бисмо разумјели овај поздрав, увијек и изнова је добро да се запитамо – шта је за нас Божић? Јер без те сталне запитаности, овим и било којим другим поводом, наше мислеће биће копни попут снијега и сагоријева попут воска надомаку огња. Зато – трагом те мисли – дужан сам да вас , као отац и учитељ вјере, стално подсећам на дубоку симболику и значење овог празника, који је један од најважнијих у нашој вјери. Христовим рађањем, које славимо у ове дане сваке године изнова, и ми се рађамо као нови људи. Зато је то право вријеме године и наших живота да се запитамо куда смо пошли, докле смо стигли, која нам је наредна станица и да ли на том свом путу угрожавамо друге или их чувамо и штитимо? Јасно је, дакле, да je овај празник симбол суштине и смисла живота сâмог. Зашто? Зато што се Христово рођење догодило ради нас и нашега спасења и зато што је својим рођењем Богомладенац дошао у овај свијет да буде са нама, да нам буде брат, пријатељ, утјешитељ, сапaтник, али и сарадосник. Он је учинио да вишњега Бога можемо видјети и имати га за свога ближњег. Научио нас је једном засвагда и то да је пут нашег спасења једино и искључиво у ближњем и кроз ближњег. Јер нико не може заобићи ближњег ако жели доћи до Господа. Нико не може занемарити ближњег, а да га то не одведе у пропаст и на странпутицу. И стога свако ко чини добро ближњем на путу је Божјем, то јест ка животу ходи. Поздрав с почетка ових ријечи, а који гласи мир Божији, Христос се роди!, подсјећа нас неумитно на ту истину. И то сваке године и сваког Божића, јер Господ нам сваке године на овај празник даје нову шансу да се духовно поново родимо, да сперемо нечистоћу своје душе и да се умијемо божанском благодаћу. Ту исту шансу би требало и ми да дамо једни другима и самима себи. Стога није случајно што се у зору овог празника, по старом православном обичају, мирбожимо, тј. поздрављамо се желећи једни другима мир Божији, како бисмо једни другима опростили сва међусобна огрешeња, како би нам потом и сâм Господ могао опростити. То је знак који нам Христос даје као највећи дар и симбол божанске милости на Божић, дар да опростимо и пригрлимо једни друге, своје ближње, а сваки човјек је наш ближњи. И као што Богомајка грли Богомладенца у витлејемској пећини, требало би и ми да пригрлимо једни друге, али и сами себе. Овај празник, на чију радост и смисао би требало да нас подјсети празнична атмосфера свуда око нас, треба да нас сјећа и на радост новог, преображеног живота, да нас подсјети да православно хришћанство није само патња и ридање, да није само одрицање, већ изнад свега и прије свега радост и радовање. За оне међу нама који смо се обрели у новој земљи, а који долазимо из многобројних и различитих завичаја, та празнична атмосфера овдје и радост на сваком кораку пријатно је изненађење – нешто што би свакако требало да прихватимо с одобравањем, јер Богом оприсутњена радост није гријех него благодат, благослов и мир. С друге стране, исто тако треба да се подсјећамо да овај празник није само улични и сценски декор, него симбол суштине и смисла живота сâмог. И зато не бисмо нипошто смјели Божић површно изједначавати с многобројним празничним реквизитима који се налазе посвуда око нас, са сезоном куповине и попуста, него би требало стално да се подсјећамо темељног смисла овог празника, који је извор и источник истинске хришћанске радости, а тај смисао је да љубимо једни друге по примјеру Господњем, који је из љубави према човјеку обукао тјелесне хаљине његове. Ту радост треба пригрлити објеручке, као начин живота, мишљења и дјелања, јер она ће разриједити и разблажити сваку нашу тугу, бол и муку. Тако нам и овај празник, подсјећајући нас на важност радовања, сусретања и пуноће живота, представља једну врсту животног путоказа који би требало да нас доведе до циља – живота вјечног, баш као што су витлејемске звијезде довеле Мудраце са Истока до пећине у којој се на данашњи дан родио Христос – Спаситељ свијета. Зашто је Божић празник радости? Зато што сваког Божића одиста изнова откривамо Христа, а кроз Христа откривамо истинског човјека, па отуда проистиче и наша радост, присност и прослављање. И то откривамо Господа који није наметљивац, диктатор, ругач или силеџија; Бога који није дошао да над нама царује или господари, него да свима нама буде брат, пријатељ, сапатник и сапутник. Зато је Божић увијек симбол и путоказ који нас води кроз мноштво препрека и недаћа, како бисмо изнова пронашли прави пут, васпоставили систем вриједности, наново се родили, демистификовали све постојеће полуистине и неистине, открили оне божанске и вјечне тежње и димензије у нама и увидјели истински смисао људског постојања. Осим што треба да опростимо и пригрлимо оне који су нас увриједили, душу нам ранили, било ријечју или дјелом, у ове празничне дане треба да се сјетимо и оних којима је потребна наша помоћ, који су немоћни и у немаштини, да их се сјетимо молитвом, ријечју и чињењем, да им помогнемо, притекнемо им у помоћ онолико колико можемо. Јер Божић је празник даривања, дијељења и бриге за друге, и то не само за људе него за сва жива створења и за сваку твар. И то је оно што треба изнова и стално да понављамо и освјешћујемо у себи. Да се увијек изнова подсјећамо да не живимо само за себе, своју добробит и добробит најуже породице, већ да смо позвани да бринемо и о другима, да се сјећамо и туђих потреба, јер ћемо само тако бити у стању да васпоставимо своју личност, да се са Христом изнова родимо у овом празнику – чистије душе, пространијег срца и бистријег ума. Можда ће неки од нас, нарочито недавно придошлих Њемачку, помислити како се није лако радовати далеко од домовине, пријатеља и породице те како није лако пронаћи радост у себи након цјелодневног напорног радног дана. Када нас такве мисли обузму, требало би да се присјетимо шта је циљ нашег живота у овој земљи и шта нас је то довело овдје. Ако је тај циљ вриједан одрицања и труда, а и те како вјерујем да јесте, ако тиме чинимо нешто добро и важно за своје ближње и себе, онда ће нам и терет који треба да поднесемо ради остварења тог циља бити много лакши и подношљивији. Стога је веома битно и пожељно да увијек имамо неки циљ пред собом, који ће нам давати снагу и јачати нашу вољу за животом самим. Исто тако никада не би требало да заборавимо сљедеће – да много тога зависи и од перспективе из које посматрамо живот и свијет око себе. И зато је веома важно да угао из којег гледамо на живот буде позитивно подешен и да увијек и у свему настојимо пронаћи оно што је добро и лијепо, јер у сваком живом бићу и у свакој твари, као што већ знамо, постоји дјелић божанске доброте и љепоте. Ка тој доброти и љепоти треба увијек да усмјеравамо свој поглед, и њима увијек треба прво да се обраћамо у другим људима, па и у самима себи. На крају крајева, људи нам узвраћају управо оно што им сами дајемо – ако их дотичемо добротом, радошћу и отвореношћу, у највећем броју случајева ће нам и други тако узвраћати, јер ћемо таквим својим наступом отупити мрзовољу и негативност онога који стоји насупрот нас. Зато је Божић, као што већ рекосмо, прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да почнемо на себе и на друге глeдати новим погледом, лишеним горчине и једа. Једини начин да мијењамо свијет око себе јесте да се загледамо у божанске димензије и тежње у себи и другима те да им дозволимо да надвладају и наткриле све остало у нама. Тек тада ћемо бити у стању да осјетимо истинску радост и пуноћу живота. Надаље, треба увијек да се сјећате и подсјећате једне неприкосновене и неупитне истине – отаџбина је за нас тамо гдје је Христос, дом је тамо гдје смо се сабрали у његово име. А Христос је тамо гдје призивамо његово име, гдје се причешћујемо његовим Тијелом и Крвљу. Христос је, другим ријечима, овдје и сада и зато је наша црква наш дом и отаџбина и зато нисмо сами, нити остављени, јер је наш најближи ближњи са нама – Господ Исус Христос. Стога се радујмо и веселимо, скинимо израз забринутости или љутње с наших лица и пригрлимо Христа и данашњи празник свим својим срцем, душом и умом. А Он нас грли одувијек и непрестано, откако је пружио руке према нама у витлејемским јаслама и откако их је за нас раширио на крсту једном заувијек. И за крај да кажем још нешто што ми се чини важним: радујмо се увијек заједно и једни с другима, јер – иако нисмо сродници по крви – ближњи смо по Христу, што је још важније од сродности по језику и домовини. Уосталом, који је то језик и која домовина наша? Многи од вас овдје су рођени, овдје су њихови најближи, и Њемачка је за такве оно што су за мене Босна и Херцеговина, а за друге међу нама Србија, Крајина и друге области. И кад је о језику ријеч, многима од вас, природно, њемачки је језик на коме мислите, Богу се молите, који вам је блискији од српског. Значи ли то да нисмо сродници? Напротив! Управо зато што темељ наше блискости није пука сличност поријекла и језика предака, већ управо Христос, он је тај који омогућава да се у њему сабирамо, а да разлике међу нама не постану разлог подјеле већ основ богатства заједнице. Зато међу нама има мјеста не само за људе са простора бивше Југославије, већ и за Њемце, Сиријце и све људе добре воље, без обзира на њихову националну припадност и матерњи језик, само уколико се радују Христовој благој вијести и желе по њој да живе. Зато што чешће треба да се сабирамо заједно, да искрено дијелимо и радост и тугу и да тако поставимо темеље заједници која ће постати наша друга, вјечна и непролазна домовина, заједници у којој ће се, између осталог, од данас па надаље осјећати сва она божићна радост, милина и топлина о којој је овдје било ријечи. Зато не допусти, Господе, да Божићу, тој вјечној ватри и свјетлости и извору наших живота којим нам освјетљаваш путеве – икада окренемо леђа, нити да икада окренемо лица једни од других. Христе Боже и брате, благословом Оца и садејством Духа, упали лучу богозарну у срцима нашим и обасјај домове наше витлејемском свјетлошћу, упали кандила у душама нашим, како бисмо и ове године осјетили радост и пунину данашњег празника и подсјетили се на његов основни смисао и вриједност, а тиме и на смисао и суштину дарованог нам живота. Амин! МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Дано у Диселдорфу, о Божићу 2018. године. Ваш молитвеник пред Господом +ГРИГОРИЈЕ ЕПИСКОП ДИСЕЛДОРФА И НЕМАЧКЕ Извор https://eparhija-nemacka.com/
  3. ризница богословља

    МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа ТВ Храм: Тајна празника - Божић Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. ризница богословља

    МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

    Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа ТВ Храм: Тајна празника - Божић Св. Јован Златоусти: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Презвитер Игор Игњатов: Рождество Христово – Божић Радио Светигора: Рођење Господа и Спаса нашег Исуса Христа Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. ризница богословља

    Јерођакон Нектарије (Ђурић): Мир Божји

    У суботу, 29. децембра 2018. године, у свечаној сали Музеја Српске православне цркве у Загребу, одржано је последње предавање у овогодишњем божићном циклусу предавања. Предавање, на тему Мир Божји – Библијско и литургијско поимање мира у светлу Оваплоћења Христовог, одржао је јерођакон Нектарије (Ђурић) из Ниша. У свом предавању отац Нектарије је говорио о библијском поимању мира, о етимолошком, културолошком и антрополошком значењу термина мир у древним језицима и културама (латински, грчки, јеврејски и словенски), као и о литургијском поимању мира објашњавајући слушаоцима литургијске прозбе у којима се помиње реч мир, молитве у којима се црквена заједница моли за мир, и возгласе као што је Мир свима! Правећи дистинкцију између мира који нам даје Христос и мира како га поима савремени свет, отац Нектарије је истакао да Црква црпи свој мир из целосности Христове личности, из јединства, испуњења у Христу, Мира Христовог. Тај мир долази Христом, и остаје Христом у његовом Телу које жртвена и искупитељна Љубав Његова испуњава садржајем, сабирајући у Царство Божије, у Мир Божији, сву творевину. Мир Божији за који молимо на самом почетку Литургије је простор, и једини могући, једини прихватљиви, адекватан контекст за улазак Есхатона у простор и време историје. А то је света Литургија – простор за делање преображавајуће Љубави Божије у свету који Њом добија обрисе Царства Небеског! Извор: Српска Православна Црква
  6. Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија
  7. ризница богословља

    Протојереј Андреј Ткачов: Мир као рат

    Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру
  8. Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему. Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле? То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему. Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“ Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру. Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде. Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“ Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво. Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом. Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја. Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек. А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка. Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама. Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. ризница богословља

    Јеромонах Макарије: Нађимо мир у себи и чувајмо га!

    Присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Радмир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, који је истакао значај сарадње са градском управом на очувању вјерских објеката, који су “вјечно и непролазно” насљеђе нашег града. „Владари, краљеви су градили храмове и градове, јер град није само оно што се узда у војничку стражу него и у силу Божију. Ниједан град који се духовно не утемељи не може опстати. Без тих темеља, многи су велики градови разорени. Зато ми благодаримо управи овог града, они су на трагу својих предака. Они славе славу својих предака. Онај ко хоће да буде први, треба да служи свима. То је радио и краљ Твртко који је крунисан на моштима Светог Саве, то је радио и Стефан Вукчић Косача, суоснивач града, то су радили многи градоначелници овог града. То данас ради и Стеван Катић, онај који служи свима нама на добро овог града“, поручио је Никчевић и честитао празник. Предсједник Катић поносан је што град одржава своју традицију и обичаје Његошеве, истинске Црне Горе. „Локална управа на чијем сам челу дала је значајан допринос у последњем периоду да се вратимо традицији и обичајима. Кроз сарадњу са нашом црквом обновили смо неколико храмова и отворили музеј Његошева школа. Наставићемо и убудуће ту сарадњу“, поручио је Катић и честитао свима славу оснивача града. Крсна слава краља Стефана Твртка I Котроманића, који је основао Херцег Нови, била је Свети Архиђакон Стефан, па се овај светац сматра и заштитником града. Програм прославе биће настављен вечерас на тврђави Канли Кула, гdjе ће од 21 сат бити одржано „Вече руских и српских народних пјесама и игара”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У храму Светог Спаса на Топлој обиљежена слава заштитника Херцег Новог Слава заштитника Херцег Новог, Светог Архиђакона Стефана, обиљежена је јутрос у храму Светог Спаса на Топлој. Литургију је служио јеромонах манастира Савина Макарије, присуствовали су бројни грађани, као и предсједник Општине Херцег Нови Стеван Катић и потпредсједница Данијела Ђуровић са сарадницима, саопштавају из општинске Службе за информисање. Присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Радмир Никчевић, архијерејски намјесник херцегновски, који је истакао значај сарадње са градском управом на очувању вјерских објеката, који су “вјечно и непролазно” насљеђе нашег града. „Владари, краљеви су градили храмове и градове, јер град није само оно што се узда у војничку стражу него и у силу Божију. Ниједан град који се духовно не утемељи не може опстати. Без тих темеља, многи су велики градови разорени. Зато ми благодаримо управи овог града, они су на трагу својих предака. Они славе славу својих предака. Онај ко хоће да буде први, треба да служи свима. То је радио и краљ Твртко који је крунисан на моштима Светог Саве, то је радио и Стефан Вукчић Косача, суоснивач града, то су радили многи градоначелници овог града. То данас ради и Стеван Катић, онај који служи свима нама на добро овог града“, поручио је Никчевић и честитао празник. Предсједник Катић поносан је што град одржава своју традицију и обичаје Његошеве, истинске Црне Горе. „Локална управа на чијем сам челу дала је значајан допринос у последњем периоду да се вратимо традицији и обичајима. Кроз сарадњу са нашом црквом обновили смо неколико храмова и отворили музеј Његошева школа. Наставићемо и убудуће ту сарадњу“, поручио је Катић и честитао свима славу оснивача града. Крсна слава краља Стефана Твртка I Котроманића, који је основао Херцег Нови, била је Свети Архиђакон Стефан, па се овај светац сматра и заштитником града. Програм прославе биће настављен вечерас на тврђави Канли Кула, гdjе ће од 21 сат бити одржано „Вече руских и српских народних пјесама и игара”. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  12. Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице
  13. Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6).   Времена и рокови   Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену.   Дан Господњи   Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи.   Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома.   Мир и сигурност   Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује?   Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23).   Знакови рата или знакови мира?   Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења.   Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6).   Извор: Теологија.нет
  14. Период ране Цркве је период интензивног очекивања Другог доласка Христовог. Вера да је Господ „близу“ изражена је на различите начине и код различитих аутора новозаветних списа. Једна од најупечатљивијих рефлексија на ту тему налази се у најстаријем спису Новог Завета, у посланици 1. Солуњанима ап. Павла. Наиме, на упит Солуњана шта ће се догодити са оним хришћанима који су умрли не дочекавши Други долазак Христов, апостол даје одговор у 1Сол 4, 13–18. Пошто је црквеној заједници у Солуну изложио своје виђење другог доласка Господњег, посебно се осврнувши на судбину оних који су уснули у Господу, ап. Павле се враћа на још једно питање везано за последње дане овога света: „А о временима и роковима, браћо (и сестре), није потребно да вам се пише, јер ви сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лопов у ноћи, јер када кажу: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће (то) избећи“ (5, 1–3). Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Времена и рокови Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену. Дан Господњи Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи. Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома. Мир и сигурност Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује? Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23). Знакови рата или знакови мира? Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења. Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6). Извор: Теологија.нет View full Странице
  15. Син Утехе

    НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…

    НАШИ ОДБОЈКАШИ: ПРИМАЧИ, КОРЕКТОРИ…Одбојка је наш трофејни спорт. Дуги низ година Србија се налази у самом светском врху, у мушкој, и у женској конкуренцији. Без сумње, ми смо веома талентована нација, и појединачно, а када хоћемо и тимски. Када се наши играчи сложе, када сви заједно, као један заиграју, и ставе интерес репрезентације изнад личног, побеђују и најтеже противнике. У животу, примећујемо, како тешко стварамо репрезентацију-заједницу, када су у питању добри, позитивни циљеви, као да нам је потребан неко други, да нас састави и сложи?! Проналазимо разне “капитене”, и “селекторе”, кујемо их у звезде, надамо се и заносимо, да су баш они наше истинске вође, и на крају се увек покаже да смо направили погрешан избор, и разочарамо се, а они нестају брже од комета, а тек су се појавили, засветлели, и још брже нестали.А када је реч о слагању “против”, нарочито Цркве, Свештеника, и Владика, бржи смо од Ирода и Понтија Пилата, и свако би да буде капитен, и селектор, али ако може само са почастима, без одговорности?! Руку на срце, брзо се сложимо и у свакој другој “против“ варијанти, не само када су горе наведене ствари у питању.Православље је увек афирмативно, увек за, никад против! Увек заједница, никада издвојена , независна целина. Један Бог, једна Вера, једна Црква! Сви удови, у савршеном складу са Главом, Христом, Репрезентација Светих, са капитеном, а уједно и селектором, Христом, који је победник у свим утакмицама које се играју у овом свету. И када се чини да смо без шансе, на ивици пораза, једно од срца “Помози Боже”, на чудесан начин, претвара губитнике, у победнике. Он, Једини, и Истински селектор, и капитен, ненаметљиво, и стрпљиво чека, не проваљује, него стоји на вратима наших збуњених, и уплашених срца, да отворимо, и дамо Му шансу, да нас води и заступа, говорећи са пуном одговорношћу, да је победа коју је обећао, већ остварена.Када се сретнемо са људима који у Бога не верују, када су браћа која погрешно верују, или су друге вере, Ми, Православни хришћани, водимо дијалог, не осуђујемо, не мрзимо… Само патимо због њих, зато што их волимо, Не можемо рећи “Баш нас брига за њих”, због тога што се наш Господ, и ради њих, а не само због нас, верујућих и разапео на Крсту! “ А Распети Господ, (на фресци у Студеници), као заспали Цар Славе, грли цео свет”. (Еп. Атанасије)Шта онда рећи, за оне који мисле и тврде, да су Православни, који раде све по “благослову”, оне који у старту, када прилазе свештенику, још са двадесет метара сложе руке, као примач у одбојци, после сервиса, прилазе, сумњичаво , и подозриво, посматрају свог Свештеника, и Владику, процењујући да ли је “ Наш”, или “Њихов*,” лицемерно им целивајући руку?! Никако да се померимо са нивоа, Партизани-Четници, или Партизан-Звезда, увек морамо да имамо противника, да би оправдали своје постојање! У одбојци се знају задаци, и ко шта ради, али ови ”примачи”, имају тежњу да буду све у свему, 3 у 1, сто у један, да све знају, процењују, и пресуђују да ли је неко или нешто, Православан/но или не.Као у цртаном филму о Тому и Џерију, када је цео оркестар мачака свирао на бини, а Џери, тестером, од доле, исецао место испод свирача, а свирачи пропадали један по један, па како је који пропао, Том је узимао његов инструмент и свирао, док на крају, нису сви пропали, а Он, свирао све инструменте, од једном! Њихова тежња, иако плиткоумна, прилично је опасна, пошто може да заведе неискусне и неуке, да помисле да је то аутентично Православно понашање, култура, и начин живота. Опет и опет, тај копи-пејст, који је толико присутан! Шаблон у свему, понашању, облачењу, ставовима.. Лаж и пренемагање, узимање изгледа побожности, а одрицање од силе! Како треба да изгледам, и да се понашам, да би то било то? Мушкарци као лажно смирени просјаци, неуредни споља, што показује неуредну унутрашњост, а жене, О Ђила фазон- ужас, просто да их пријавиш модној полицији! Не кажем да треба да будемо накинђурени и гламурозни, него само нормални, чисти и уредни, и изнутра и споља. Не мора свако са километар, по гардероби, да провали да идемо у цркву! Све је у реду, када је то пролазна фаза, али да нам не постане трајни идентитет. Православни Хришћанин, није неки јадник, него благовесник Царства Христовог! Да ли смо икада размишљали, како, и да ли је могуће, да на такав начин некога приведемо цркви? Можда некога и преваримо, али када нас боље упозна, и када се иза маске почне помаљати оно што стварно јесмо, разочараће се, не толико у нас. него у цркву, и побећиће главом без обзира, и тешко да ће поново икада ући.Али да се вратимо на спорт, нећемо о политици.Са позиције примача, убрзо прелазе на позицију коректора, желећи да све око себе уреде, и коригују, тобоже, бојећи се да не пропадну Црква и Православље. Знају све што се дешава, свачији јавни, и тајни грех, имовинску карту, крвну групу.. Најбоља, докона, и новчано непрофитабилна обавештајна служба, која храни душу (дез)информацијама и савесно брани цркву од спољних и унутрашњих непријатеља. Тумаче каноне, и машу њима, као да су их сами написали, и штите од цркве, као да од Ње, у Њој и за Њу нису написани. Исправљају Владике и Свештенике, и уче их “како се држи предање старих, “ да нас случајно не би превели у Католике, као да су Они скелеџије које возе преко реке, пошто смо ми наивни и блесави, кренули преко Мораве, у Мрчајевце на купусијаду, а они нас превеслали, и пребацили преко Саве и Дунава, у Мађарску на гулаш. Одлуке Сабора, знају и пре него што је исти и почео.. Све у свему, корекцијама других и другога нема краја, све коригују, осим самих себе. А и зашто би, када су савршени!?Трагично је што овакав животни став, осликава у каквог Бога верују! Несигурни, уплашени, агресивно бране ту своју представу “бога”, само постављамо питање, од кога је бране-од себе самих, предпостављам? Тај пројектовани бог, са људским, углавно негативним особинама, није наш Бог. Стварно, није лако упознати Бога, какав заиста јесте. Мада, и није ни тако тешко, пошто се Он открива смиреном срцу које Га тражи, а Он, одговара љубављу. Наш Бог је Истину бранио смиреним трпљењем, ћутањем и молитвом, а не нападима, вређањем, и убеђивањем, мада је могао позвати дванаест легиона анђела, па да на силу, убеди цео свет. Ако хоћеш савршен да будеш, узми крст свој, и пођи замном?! Бог нам даје слободу, избор, не тера нас мотком у рај! Христос је разговарао и са Јеврејима и Јелинима, са цариницима и грешницима, уопште са свима, упућујући их на покајање, , благовестећи им, Царство Оца својега. У отпусту на Велики Четвртак стоји: “ Христос истинити Бог наш, који нам је из превелике доброте, смирење показао као најбољи пут..” Смирење и послушност… “.. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.”(Филипљанима 2. Глава). Показао је нама, ради нас, а не ради Себе, да су смирење и послушност, најбољи пут, због тога, што смо склони гордости и непослушности, који нас као некадашњег Деницу, могу навести на мисао да смо много битни, чак већи и од Бога, одвојити се од заједнице(цркве), и направити пара цркву, варајући и варајући се, све док не пропаднемо. А Бог жели да се сви људи спасу, и дођу у познање истине. 1. Тим.(2.4)Православни Хришћани и њихово сведочење се препознају по отворености према свима, у спремности да увек помогну, да се жртвују, не гледајући, ко је ко, које је вере, или боје коже, притом, чврсто исповедајући своју веру, испуњавајући на делу речи Христове: “ Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима “. Матеј(5.16)На почетку, истина је само једна, а када та “истина”, ако се не покаје, оде Богу на Истину, биће “истина”, колико и фракција, ако не и више. Велика је, и болна чињеница, да против чега се бориш, такав исти постајеш! На почетку једина права Истина, од Јединог Истинитог, после 1054 године заменик на земљи, а од Лутера, многи заменици, а ови наши се шалтају, час су један, а час многи, у зависности, против кога се тренутно боре? А врхунац је да једног од њих, проглашавају Једном и једином Истином, из чега произилази, да се тада боре против Христа, зар не!?Гледао сам интересантан филм, у којем се полицајци убацују у редове хулигана, који су се бавили криминалом. План је био да се што боље инфилтрирају, како би разоткрили криминалне радње. Учествовали су у крими акцијама,навијачким тучама.. Када су сакупили довољно доказа, похапсили су вође, и вратили су се свакодневним задацима. Међутим, један од инспектора, се толико уживео у улогу хулигана, да је скренуо са ума, и више не глумећи, постао прави хулиган.Има сличности, зар не? Лудило мозга… Флипнуо, кажу у сленгу.Много ме све ово боли, зато и пишем, не осуђујем, у осталом, Бог познаје срца! Зашто не можемо да будемо једноставни, нормални?! Писао сам у неком од текстова, како је могуће да навучемо хиљаду маски, и да се толико изгубимо, да више не знамо ни ко смо, ни куда идемо, а да притом будемо убеђени да je наш пут, једини и прави. А наш циљ је да постанемо иконе Божије, аутентичне личности, да имамо мир и радост, који су наши пратиоци, путокази, и потврда да смо на правом путу, ка остварењу аутентичности. Ми смо светлост свету, то не смемо да заборавимо! У спорту, играчи су заменљиви, па ако неко не игра добро, заменимо га другим, и ако изгубимо једно првенство, биће следеће. А у животу, ако “примачи” и “коректори”, греше у континуитету, треба им дати нову шансу, 7×77, све док је не искористе, или толико далеко оду, да ни сами не желе да се врате. Пошто смо створени као непоновљиве личности, не можемо бити замењени другим, и нема двојника, а ова утакмица траје, као и у већини спортова, док Судија не отсвира крај. Велики је улог, кратко време, а нема продужетака, нити реванша!Одбојка је тимски спорт, Зато ако на челу будемо имали правог капитена и селектора, пред којим ћемо се смирити, и послушати Га, а свако буде радио свој посао, и “примачи”, и “коректори”, а са њима и остали део тима, седећемо вечно на Трону, заједно са Царeм Славе, као победници.
  16. Северна Кореја је провела неколико деценија како би поседовала нуклеарно оружје. Упркос присуству непријатељских суседа на јужној граници, Пјонгјанг је до 2018. године постао једна од држава са којима су чланови међународне заједнице морају узети у обзир. Традиционално, Северна Кореја се посматра на међународној арени као један од отпадничких режима, стално усред економске кризе, који се суочила са великим несташицама хране. Северна Кореја је више изгледала као Зимбабве, која постоји само кроз вољу Цветске програме за храну, која тамо шаље десетине тона хране. Међутим, у деведесетим годинама, покренут је севернокорејски нуклеарни програм који се одмах сусрео оштрим протестима међународне заједнице. Покушај да се примора руководство Северне Кореје да напусти своје намере 11. маја 1993. године стекао форму резолуције Савета безбедности УН бр 825, који је изражен у захтеву да се ДНРК врати у споразум о неширењу нуклеарног оружја. Као одговор на ово потраживање, Пјонгјанг је почео тренинге ракете Родонг-1 у ноћи 29. и 30. маја исте године. Тек 14. октобра 2006. године усвојена је Резолуција Савјета безбједности УН бр. 1718, која је по први пут успоставила трговинске и економске ограничења против ДНРК. Тринаест резолуција о Северној Кореји усвојени су за период од 1993. до 2017. године, што ограничава продају оружја, опреме, резервних делова и компонената њима, муницији, аутомобила, хране и ограничене продаје нафте и нафтних производа. Развој нуклеарног оружја је био настављен, све док 2017. године Ким Џонг Ун није најавио да ДПРК има не само бојеве главе већ и ракете који су способни да стигне до америчке обале. То је довело до велике политичке кризе која је обухватила Белу кућу и довела до бројних кампања носилаца авиона до обала Корејског полуострва. Истовремено, треба напоменути да је све ово гурање са оружјем је много корисније за САД већ за ДНРК. Вашингтону је потребно очување корејског сукоба у замрзнутој фази, јер то омогућава да одржи основу за присуство америчких оружаних снага на територији Јужне Кореје и Јапана. Тако храбри амерички маринци штите Сеул и Токио од комунистичке претње. Међутим, доступност нуклеарног оружја у Северној Кореји драматично мења ситуацију. У овим условима, Пјонгјанг добија не само оружје за самоодбрану од могуће америчке агресије, већ и предмет преговарања. Северна Кореја је већ најавила да је спремна да напусти своје нуклеарно оружје, под условом безбедности земље од спољних претњи, што мисли пуну демилитаризацију полуострва и повлачење Американаца из војне базе у Јужној Кореји и Јапану. Треба ми кажу да америчка влада неће ангажовати у дијалогу са државом, која је укључена у листу земаља спонзори тероризма? Осим тога, један од разлога за разрешење бившег државног секретара Рекса Тилерсона био је његов дипломатски став о решавању проблема на корејском полуострву. Доналд Трумп јавно је изразио забринутост због Тилерсоновог превише лаког приступа у раду на овом питању. Повлачење америчких војника аутоматски ће значити зближавање између северног и јужног режима који схватају погубну природу поделе некадашње уједињене Кореје. Под овим условима режим Ким Џонг Уна не изгледа као крвави комунисти, већ политички зрели и разумни партнери, који су спремни за компромис. Потенцијално велике количине нуклеарног оружја недвосмислено воде их у чин регионалних сила, чија се мишљења морају узети у обзир и не могу се игнорисати. Јер свако занемаривање њихових ставова може довести до још једног тестирања ракете који подрива кредибилитет и корисност присуства америчких снага у Јужној Кореји и Јапану. Извор - Глас Балкана
  17.   У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве, Јеврејске општине у Новом Саду, представници Војске Србије, Града Новог Сада, политички и културни делатници, амбасадори Израела и Мађарске, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.     На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Вучевић је рекао да датуми нису само део историје и сећања, већ су и велика животна лекција за све нас, али и за оне после нас. Нема куће нити породице која не памти неког страдалог претка, комшију, пријатеља, и како се ширио град ширило се и сећање на све невине жртве Новосадске рације. Сви они којима је Нови Сад постао дом, знају да је ово место на којем се застане и замисли над тим како сви треба да будемо људи и да поштујемо живот, истакао је градоначелник Новог Сада.   У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење умировљеног владике милешевског Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да ће све жртве страшне Новосадске рације заувек бити упамћене као невине жртве. Те убице су више самоубице него било шта друго, јер невине душе нису изгубљене жртве. Невине душе живе у вечној заједници, а то значи у вечном блаженству са Богом и Бог са њима. Сама чињеница да је неко невин страдао чини га достојним Божје љубави и Божје заједнице. Дотле, џелате чека њихова добровољно изабрана богоотуђеност кроз све векове и сву вечност. Тужније и трагичније судбине од те нема, рекао је Епископ бачки и истакао да су мир, помирење и праштање предуслов да се злочини не понављају. Свако од нас треба и дужан је да најпре исправља себе да би могао да исправља друге, да најпре у својој души стиче мир са Богом, па онда и са другим људима и са Божјом творевином у целини. Да научи да прашта да би и њему било опроштено, да научи да љуби и непријатеље своје да би наследио Царство Небеско, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације.   Програм је настављен молитвеним поменом, који је у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је, са неколико речи, подсетио јавност на страшне догађаје из наше историје који треба да нам буду упозорење за будућност.   Цвеће на споменик Породица положили су председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле спустио је председник Скупштине града Новог Сада г. Здравко Јелушић.     После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације.   У програму одржаном на Кеју жртава рације су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира.       Извор: Епархија бачка
  18. -Обележена 76. годишњица новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2018. године, обележена је 76. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве, Јеврејске општине у Новом Саду, представници Војске Србије, Града Новог Сада, политички и културни делатници, амбасадори Израела и Мађарске, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Вучевић је рекао да датуми нису само део историје и сећања, већ су и велика животна лекција за све нас, али и за оне после нас. Нема куће нити породице која не памти неког страдалог претка, комшију, пријатеља, и како се ширио град ширило се и сећање на све невине жртве Новосадске рације. Сви они којима је Нови Сад постао дом, знају да је ово место на којем се застане и замисли над тим како сви треба да будемо људи и да поштујемо живот, истакао је градоначелник Новог Сада. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење умировљеног владике милешевског Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да ће све жртве страшне Новосадске рације заувек бити упамћене као невине жртве. Те убице су више самоубице него било шта друго, јер невине душе нису изгубљене жртве. Невине душе живе у вечној заједници, а то значи у вечном блаженству са Богом и Бог са њима. Сама чињеница да је неко невин страдао чини га достојним Божје љубави и Божје заједнице. Дотле, џелате чека њихова добровољно изабрана богоотуђеност кроз све векове и сву вечност. Тужније и трагичније судбине од те нема, рекао је Епископ бачки и истакао да су мир, помирење и праштање предуслов да се злочини не понављају. Свако од нас треба и дужан је да најпре исправља себе да би могао да исправља друге, да најпре у својој души стиче мир са Богом, па онда и са другим људима и са Божјом творевином у целини. Да научи да прашта да би и њему било опроштено, да научи да љуби и непријатеље своје да би наследио Царство Небеско, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Програм је настављен молитвеним поменом, који је у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је, са неколико речи, подсетио јавност на страшне догађаје из наше историје који треба да нам буду упозорење за будућност. Цвеће на споменик Породица положили су председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле спустио је председник Скупштине града Новог Сада г. Здравко Јелушић. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном на Кеју жртава рације су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка View full Странице
  19. ризница богословља

    МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! (ВИДЕО)

           
  20. View full Странице
  21. На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније.    Извор: Радио Слово љубве
  22. „Много је важан наш однос према деци и са каквом љубављу и пажњом васпитавамо нашу децу. Они су будућност наше нације. Породична тајна је најважнија, и Бог даје сваком оцу и мајци благодат, силу и љубав да издрже све то. То је велики подвиг, то су стотине непроспаваних ноћи и других мука и брига, али то је љубав која веже човека са Богом“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ На празник Материце, у овом храму окупио се веома велики број верника који су се у последњим данима Божићног поста причестили. У првом православном храму где је осликан лик Св. Порфирија Кавсокаливита, викар Његове Светости Патријарха српског Владика Антоније врло надахнуто је говорио о празнику Детинци који је претходио, Материцама које прослављамо данас и најавио празник Оци који обележавамо пред саме дане Рођења Христовог: „Постоје многи социјални проблеми и лоша васпитања, али угледајмо се на врлине и примере наших предака, прабака и наших светих угодника како су они то са велкиком љубављу чинили“, поручио је Владика Антоније. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  23. Economist: Погрешно и постојано – Запад враћа балканске самодршце да чувају мир 01 субота јул 2017 Posted by Стање ствари in Посрбљено (The Economist, 1. 7. 2017) Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима. У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним Јуна двадесет трећег, у присуству онолико страних велможа колико је могао да сабере, Александар Вучић је самог себе миропомазао за председника Србије. Бивши премијер, изабран 2. априла, заклео се на службу у мају, али је одлучио да изведе велики инаугурални обред којим би обзнанио свој углед. Као наследника на месту премијера Вучић је именовао Ану Брнабић, отворено геј жену, која се захвалила страним либералима. У ствари, Вучић ће водити земљу и он није либерал. Сада су западни либерали опуштени[1]. Србија је најмоћнија земља западног Балкана, па какав год био господин Вучић и без обзира на његове мане, он може да га одржи стабилним. Варијанте оваквог договора се могу видети у читавом региону. Неки називају овакве владе „стабилократијама“. Главни председнички противник господина Вучића је био Вук Јеремић, некадашњи министар спољних послова. Кампања је била гадна. Медији који су подржавали господина Вучића су износили чудне тврдње. Да је Јеремић наводно тајни муслиман упетљан у високи криминал ИСИЛ-а. Да је наводно његова супруга водила картел трговине дрогом. Полиција га је изненада истраживала због наводних финансијских неправилности. Ни једна тужба није поднета, а г. Јеремић је рекао да су све ово измишљотине. Оно што се догодило г. Јеремићу никог није изненадило. Према црногорском академику Срђи Павловићу, који је сковао термин „стабилократија“, земље Запада игноришу антидемократска дела обласних самодржаца догод одржавају мир. Босна је пример. Остала је нефункционална дуже од две деценије након краја рата, подељена међу националним партијама. Америка и Европа то толеришу, докле год њени лидери осигуравају да криза не прерасте у насиље. Стабилократија дејствује различито од земље до земље. У Црној Гори је јасно ко руководи представом. Од 1989. године је то Мило Ђукановић – који је три пута напуштао председника или премијера само ради тога да би се вратио пошто среди ствари иза позорнице. Црногорска влада је хваљена на Западу кад је увела земљу у НАТО 5. јуна. Али она никад није извукла руку из гласачке кутије. Гласови се купују државним послом, као свуда у региону. На Балкану је уобичајено да избори воде коалиционим преговорима усредсређеним на поделу плена (избори попут албанских, где су 25. јуна победили социјалисти, ванредно су ретки). Лако распореде коме ће које министарство. Велика питања јесу ко ће добити које јавно предузеће – прилику за покровитељства и подмићивања. Пошто је у Македонији ВМРО-ДПМНЕ владала више од деценије, подлегла је сазнањима која су открила корупцију и утицање на мешања у рад правосуђа. Социјалдемократска партија је заједно са албанским странкама 31. августа преузела власт. Међутим, нове власти ће поновити оно што је већ хронично – изузев „ако не разбију образац партијске контроле државе“, каже политиколог са универзитета у Грацу Флоријан Бибер. Висок је то захтев у области где држава није била независна од странака, како у доба комунизма тако и данас. „Грађани су од политике отуђени, гласају за сопствену опипљиву корист или из страха“, наводи се у извештају са Округлог стола о стабилократији Балкана у организацији Саветодавне групе за европску политику. Господин Павловић је закључио да давањем легитимитета овакве ситуације Запад ствара непријатељство према себи. Партија која је на косовским изборима 11. јуна била најмоћнија водила је кампању против западне подршке корумпираној влади. То је странка која подржава стварање „Велике Албаније“. Ко би покушао да спроведе тај пројект вратио би област у рат чим би фисови[2] из својих дворишта ископали оружје. Дугорочно, стабилократија је рецепт за нестабилност. Са енглеског посрбио: Душан Ковачев Објашњења: Наднаслов текста „Wrong and stable“ (у нашем преводу „Погрешно и постојано“) веома је двосмислен, пошто је stable именица намерно употребљена уместо фонетски сличног придева (stabilе). Наиме, stable је именица која се у енглеском језику користи и у придевском значењу као stabile, али као именица значи штала или обор. Пошто је смисао текста критика аутократије на Балкану, а у уводнику текста се говори о „стабилитократији“ (stabilitocracy) као тумачењу ове појаве, јасно се ради о рафинираној иронији. (Прим. ДК) [1] Прим. ДК: Relived је намерно употребљена реч која може значити и „ослабљено“, али и „опуштено“. [2] Прим. ДК: Аутор је употребио израз menfolk који означава групу мушкараца локалне заједнице фамилија или племена.
  24. Сада је Бугарска Православна Црква номинована други пут за Нобелову награду за мир. Како извештава сајт Бугарске Патријаршије, номинација је званично послана Нобеловом одбору раније у јануару на иницијативу бившег израелског министра здравља и генерала др Ефраима Снека, професора права на Универзитету у Хаифи Моше Кешета и адвоката Моше Алонија, уз потписе преко 200 преживелих бугарских Јевреја. Пуно појединаца је ризиковало своје животе да херојски сачувају Јевреје од смрти и прогона током Другог светског рата, али је Бугарска Православна Црква била једина верска установа на територијама које су биле под нацистичког влашћу која је званично објавика став у смислу подршке јеврејском становништву. Бугарска Православна Црква је била номинована претходно, 2013. године, на седамдесетогодишњицу спасавања бугарских Јевреја, а номинацију су поднели Лачезар Тошев, заменик председника сталне делегације Народног сабрања у Парламентарној скупштини Савета Европе. Добитник овогодишње Нобелове награде за мир биће саопштен у октобру. Извор: ОСР (превод -  Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава
  25. Од 1943. до 1945. око 48.000 Јевреја који су живелу у Бугарској било је спасено од из руку нацистичког терора, захваљујући делом заменику председника бугарског Сабрања Димитру Пашеву, егзарху Бугарске Цркве Митрополиту Стефану, Митрополиту врацком Пајсију, и Митрополиту пловдивском Кирилу (касније постао Патријарх), који је убедио тадашњег цара Бориса III да заштити своје јеврејско становништво. Возови холокауста стигли су 10. марта 1943. године, али планирана депортација никад није извршена. Од 2003. године у Бугарској се 10. март обележава као „Дан спасавања бугарских Јевреја“. Сада је Бугарска Православна Црква номинована други пут за Нобелову награду за мир. Како извештава сајт Бугарске Патријаршије, номинација је званично послана Нобеловом одбору раније у јануару на иницијативу бившег израелског министра здравља и генерала др Ефраима Снека, професора права на Универзитету у Хаифи Моше Кешета и адвоката Моше Алонија, уз потписе преко 200 преживелих бугарских Јевреја. Пуно појединаца је ризиковало своје животе да херојски сачувају Јевреје од смрти и прогона током Другог светског рата, али је Бугарска Православна Црква била једина верска установа на територијама које су биле под нацистичког влашћу која је званично објавика став у смислу подршке јеврејском становништву. Бугарска Православна Црква је била номинована претходно, 2013. године, на седамдесетогодишњицу спасавања бугарских Јевреја, а номинацију су поднели Лачезар Тошев, заменик председника сталне делегације Народног сабрања у Парламентарној скупштини Савета Европе. Добитник овогодишње Нобелове награде за мир биће саопштен у октобру. Извор: ОСР (превод - Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице
×