Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мирјани'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима. Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву. Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају. Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог. Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању. Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас. Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци. Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности. Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима. Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот. Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода. Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити. Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве. Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас. Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији. Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе. Извор: Православие.ру
  2. Guest

    Мирјани и манастирски живот

    Архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице Монаштво и осуђивање Пресађивање монашких идеала где им није место Игуман говори: Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ (Из чина монашења у малу схиму) Као што рекосмо, монаштво, које је започело повлачењем из света, данас је у свету. Монашка литература је распрострањена и доступна. Поред много тога доброг што ово собом носи (интересовање за истински монашки живот), не може а да се не примети нешто што је потпуно страно монашком духу. То је појава изражене (а немонашке) жеље да монах-духовник утиче на живот људи у свету и да у њихов живот и у њихове породице по своме нахођењу уноси и преноси аскетски начин размишљања и понашања својствен манастирском животу. Монах се, примајући постриг, заветује на послушност пред Богом и људима. Држање овог аскетског идеала је потпуно природно за живот у манастиру. Ако монах ово пресади изван манастира, код људи у свету на које има (или жели да има) одређен утицај, створиће некакво параманастирско, аналогно живљење и делање. Ово „пресађивање“ створиће проблем тиме што ће се, са једне стране, поједини мирјани трудити да постану монаси без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и провођења живота у манастиру, кренуће у свет да би „спасавали“ хришћане тако што ће оне који живе у свету учинити монасима. У аскетској литератури, као и у самом чину монашења, говори се само о напуштању света због осећања потребе за властитим спасењем. Нигде нема говора о томе да неко постане монах да би друге спасавао. Mонаха обузима осећање да спасава свет, чиме је већ заменио монашки идеал квазимисионарским духом и ревношћу. Тежња монаха да утиче на живот људи довешће до тога да монах намеће другима сопствене „исцелитељне“ методе живота. Ако притом монах има мало егоизма, то ће му, свакако, у његовом делу „спасавања света“ засметати служитељи Цркве – други монаси, свештеници и епископи. Презир према њима није својствен смиреном монаштву, оном које се труди да води истински монашки живот. Такав духовник, дакле, умислиће да може да извршава суштинско дело Цркве. Од своје духовне деце ствараће властиту заједницу, озбиљно утичући на њих, и, по логици ствари, на епископа ће гледати као на сметњу сопственом ауторитету. Тачније, неће моћи да прихвати, тј. да поднесе било чији ауторитет. Да би оправдао своје поступке, тражиће и истицаће мане епископа и свештенства. Наглашавамо да се ово догађа када се у подвижника усели, у одређеној мери, егоизам. Управо овај егоизам учиниће да монах на стање у свету гледа само негативно, а на себе да гледа као на спаситеља тог огреховљеног света. Давање такве улоге самоме себи потпуна је супротност монашким заветима. Ако је монах притом мало даровит за беседништво, харизматичан, озбиљан у понашању, то ће његова заједница, тј. његова духовна чада, у њега гледати са великим поштовањем и дивљењем. Оваква ситуација даваће таквом духовнику лажну слику о самоме себи и подржаваће га у заблуди да је он изабрани спаситељ хришћана у свету. Политика пропагирања последњих времена Ако подлегне искушењу да себе доживи као духовну елиту, монах мора пронаћи разлог због којег је неопходно да се спасилачки активира у односу на свет. Овај разлог ће бити у томе што ће садашње време препознати као последње време. То ће му дати повода да свуда тражи знаке последњег времена, да открива како је свуда око нас зло и пропаст, како је код скоро свих раслабљена вера, како је све страшно и за ридање. Овим ће себи дати право да некажњено осуђује, како мирјане и политичаре тако и служитеље Цркве – свештенике и епископе. Видећи ово време као време отпадије и видећи друге као раслабљене и отпаднике од вере, себе ће доживети као изабраног, као онога који је неопходан посуновраћеном и огреховљеном свету. Примећено је да духовништво које упорно истиче да живимо у последњем времену отпадије, не преза ни од тога да се код побожних људи у свету меша у све, па чак и да регулише најинтимнија питања брачног живота. Поменуто мешање некако увек иде уз упорно истицање последњих времена. Ово је логично јер су обоје пород истог родитеља – а то је монахова жеља да на живот људи у свету утиче (да не кажемо да руководи њима). Ова, истинском монаштву страна жеља, јесте зли родитељ који у болу незадовољства рађа своју децу – горепоменуто. Иза овако постављеног „мисионарења“ крије се само једно – преношење свог личног проблема на духовна чада, чиме и они – ни криви ни дужни, уместо да имају утеху и смирење у односу са духовником примају његове духовне тегобе и незадовољства на себе. Уместо да их духовник растерети и да им помогне, тако ће их само оптеретити. Тиме се радост побожног живљења изврће у своју супротност, тј. у незадовољство и муку. Опет наглашавамо, све ће ово бити могуће само ако подвижник има у себи егоизма. Говорећи о призивању Имена Божијег, споменули смо светог Варсануфија – затворника из 6. века. Он је живео у време светог цара Јустинијана Великог, који је обновио православно ромејско царство – Византију и подигао велелепну цркву Свету Софију. Ави Варсануфију је један монах који је тек започео безмолвије исповедио своју муку због помисли да је настало последње време. У свом писму (број 36) светитељ га саветује да проводи живот у безмолвију: „Направи себи нову келију и уђи у њу, имајући Бога за путовођу...“ У вези са његовом недоумицом о последњем времену, говори следеће: „О помисли која ти се јавила (знај) да је ништавна и да те води ка таштини. Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Писмо завршава овако: „Уручујем те Богу: од Њега (долази) и помоћ и милост. Амин.“ Дакле, у целом писму он посвећује само две реченице монаховој помисли да је настало последње време, и то саветом да се не смућује, иако каже: „Ко не зна да ми живимо у последње време?“ Нигде панике код светога, нигде грча, нигде страха, нигде оптужби на рачун других људи, већ монашки мир, спокој, непрестана молитва и непрестани труд. Нигде жеља да се постане историјска личност. И светитељ је сматрао да живи у последњем времену, али то му није било повод за незадовољство другим људима и туђим поступцима. Тога нема у његовим писмима, али зато у њима наилазимо на следеће речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, „Господе Исусе Христе, спаси ме“, „Исусе, помози ми“, итд. Треба да имамо на уму истину, како рече игуман Јефрем Ватопедски, да је појава антихриста истовремено и време његове смрти. Монашко „стајање пред Богом“, молитва и сећање на смрт никада не води у панику и очајање, него у радост и живот. Православна монашка духовност је у време Косовске битке пронашла присуство оног вечног у промењивим токовима времена. Тиме је дала нову снагу и осигурала трајање нашем народу и поред пропасти државе и најезде непријатеља. Али та духовност се није силом наметала мирјанима и није тежила да руководи њиховим животима. А поготову није све сагледавала као безнадежно и црно, већ је имала унутарњу моћ и снагу у самом божанском Имену, молећи се „у Духу у свако доба“ (Еф. 6, 18). То што је есхатолошка свест повученог монаштва помогла да и наш народ боље доживи припадност „Божијем народу“ и да косовску трагедију сагледа као косовски тријумф, била је Божија воља. Није било говора да је монаштво схватано као духовна елита која треба да утиче на живот људи у свету. Чињеница да су поједини исихасти били у блиским односима са племством (преподобни Сисоје Синаит, бивши игуман Хиландара, можда је био и духовник светог кнеза Лазара) не доводи у питање изворне (и данас важеће) монашке идеале. У 14. веку, у времену рушења свих земаљских вредности, када су се и структуре саме хришћанске васељене пољуљале, монаси су били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, са својом здравом есхатологијом, са својим долазећим Царством небеским. Тиме су нам открили дубљи и непролазни смисао историје и свега што се у њој тада збивало и оставили путоказ за будућност. Ако је монаштво било носилац оптимизма, оно то треба да остане и данас. Монаштво не треба да сеје страх пред будућношћу, не треба да ствара лажну слику света - како је свуда око нас све сâмо зло и пропаст. Ако монаси буду паничари, чему треба да се надају мирјани? Да се то не би десило, треба остати доследан суштинским монашким идеалима о којима смо малопре говорили. „Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама!“ (Мт. 6, 23). Ако су монаси дали наду нашем народу у време косовске трагедије, неће ваљда данас, уместо благодарења и молитве, да му понуде очајнички плач и „шкргут зуба“ (Мт. 8, 1;13, 2; 22, 3...), неће ваљда да уче народ да буде хронично незадовољан другима! Монаштво које испољава незадовољство због духовног стања других људи, неће бити корисно нашем народу. Монах има разлог и право само на једно незадовољство – на незадовољство сопственим духовним стањем, због чега се и замонашио, те му ваља умолити Бога да пошаље благодат да би се променио. Таквоме благодат страсне силе душе не умртвљује, већ их у молитвеном опиту преображава и освећује (као што рече Светогорски Томос из 14. века – PG 150, стр. 1233BD). Упозорење Светог Саве Ко се не би радовао када види да се монашки живот развија! Ко се не би радовао када види да оживљавају вековима запустели манастири! Који побожан човек не би желео развој монаштва! У нашој искреној радости, као гром из ведра неба одјекују речи Студеничког (и Хиландарског) типика Светог Саве: „О томе да не волимо да код вас буде велики број...“ (наслов главе 25). Како ове речи треба схватити? Свети Сава пише у студеничком Житију светог Симеона (1207. год.) да је, по упокојењу светог Немање, у Хиландару остао са четрнаест монаха, а потом са утехом и радошћу говори да је у наредним годинама тај број порастао на деведесет. Иако почетак ове главе каже: „Велики број међу вама не волимо да буде“, следећи редови заправо налажу бригу да монаштво буде утемељено на здравим основама, „па макар требало и мало да вас остане“ (иста глава). Два вида монаштва 1 – Истинско монаштво и његови плодови Монаштво је започело повлачењем из света као израза велике жеље монаха за сопственим спасењем. У основи монашког делања је вековна хришћанска пракса честог призивања Имена Божијег, „јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“ (Дап. 4, 12). Овакво монаштво се посебно развија у 14. веку. Последице ове духовности су се дубоко одразиле на српску народну свест, што се нарочито примећује после пораза српске војске на Косову. Та духовност јача код Срба свеправославно осећање припадности „Божијем народу“ и утврђује есхатолошку свест, која је непосредно после косовске трагедије јасно истакла да је погибија светог Кнеза и српске војске идеал – страдање за православну веру. Изворна монашка духовност 14. и 15. века дала је нашем народу наду за истрајавање у тешким историјским приликама. Оно што је карактеристично за ову монашку духовност јесте ненаметљивост својствена монасима. Монаси су одлазили у манастир из велике потребе за сопственим спасењем, и због тога је стална молитва њихов завет. Ако би требало да укратко окарактеришемо ову духовност, то бисмо могли учинити наводећи речи које средином 14. века изриче свети Патријарх цариградски Калист, ученик преподобног Григорија Синаита: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Да не бисмо превише уско схватили монашки призив треба истаћи да је монаштво, кроз векове, на разне начине и директно утицало на живот Цркве изливајући благодети на њене чланове. Из непосредног молитвеног односа према Богу (о коме смо горе говорили) било је и природно да монаси, утврђени како у теоретском тако и у опитном знању, чувају веру са посебним осећањем одговорности, при том се не бојећи прогона или смрти. Ово је уобичајено још од учитеља пустиње – преподобног Антонија великог, што знамо из Житија његовог које је записао свети Атанасије велики. Монаси су често показивали велику осетљивост када је православна вера била у опасности, те су били заштитници не само побожности него и православних догмата. Опште је познато да су многи монаси поред чистоте живота били људи високе културе и често спадали у најобразованије људе свога времена, те су као такви активно бранили Цркву, као што је то био заштитник икона и догматичар свети Јован Дамаскин чије је догматско учење о иконама у потпуности усвојено на седмом Васељенском сабору. Свети Григорије Палама, као исихаста, бранио је духовно искуство Цркве од западног хуманизма и богословским доказима оповргавао филиокве. Све су ово били плодови монашког смирења. Између осталих здравих плодова монаштва је и феномен старчества. Хагиограф Преподобног Серафима Саровског пише да је овај свети у скромној удаљеној пустари и у убогој студеној келијици добио силу Господњу да прозире душе људске, сагледава тајне промисли Божије о свакоме човеку, да болесне исцељује, бездетне разрешава од уза бездетности, одузете покреће, демоне изгони, итд. Иако је дуго водио (врлински и исихастички) живот повучен од света, Бог га је удостојио великог благодатног дара стараштва, тј. духовног руковођења безбројним душама које су му притицале. Дара старчества су удостојени и оптински старци Лав, Макарије, Амвросије и други. Како рече књижевник Розанов, они као да су своје келије управили ка пребивалиштима мирјана и ушли у њихов живот са својим разумним, срдачним, успокојавајућим и благоустројавајућим саветом. Од ових ненаметљивих монаха се ширио видљив, дубок, исцељујући утицај стараца на свет, који је у њега уносио радост и мир. Позната су нам и служења монаха и ван манастира. Старац Порфирије Кавсокаливит је у атинској поликлиници био на дужности пароха и духовника. По његовом казивању, тамо је тридесет три године проживео као један дан, неуморно вршећи духовно дело и олакшавајући бол и болест људима. Преминуо је кончином преподобног на Светој Гори, у колиби своје младости. Краљ Стефан првовенчани (свети Симон Монах) у Житију светог Симеона, њега, смиреног монаха, назива између осталог и апостолом. Овим показује да је смирено монаштво у дубокој унутрашњој вези са Црквом и светом. Али свет ће од њега имати користи само ако оно буде предњачило у смирењу и ненеметљивости насупрот гневу и егоизму. Ако би се егоизам увукао у монаха ствари би кренуле другачије. 2 – Поремећај Поменути изворни монашки идеали су остали важећи и до данас. Али, поред изворног приступа монаштву, данас многи запажају присуство и једне новине (новотарије) која се често доживљава као монашки идеал, док је, уствари, потпуно немонашка. То је тежња да се монаси крећу унутар света и да на живот људи и њихових породица преносе аскетска схватања и методе живота који се одвија у манастиру. На пример, појам послушања на које се заветује монах приликом пострига, преноси се изван манастира, стварајући некакво параманастирско живљење и понашање. Ово преношење, да кажемо – нездраво пресађивање монашких идеала чини да се поједини „побожнији“ мирјани труде да личе на монахе без пострига и без завета послушања, а са друге стране, они који су положили завет послушања и боравка у манастиру за цео живот, пренебрегавајући то, крећу у свет да би хришћане у свету учинили монасима. Утицај западног искуства мисионарске ревности изазива пометњу. Долази до замене монашког идеала мисионарским духом и осећањем да спасавамо свет. Долазимо до тога да се неко монаши да би друге спасавао. Ово само по себи можда и не би био толики проблем. Прави проблем настаје када се у таквог подвижника увуче егоизам. Тада он не би био у стању да поднесе ауторитет изнад себе. Окупљао би око себе властиту заједницу од своје духовне деце и поштовалаца, и кад-тад би почео да шири презир према служитељима Цркве. Такав ће сигурно доћи у ситуацију да каже: „Ко је он (епископ)? Шта ће нам? (Tачније би било: шта ће ми?) Ја, као духовник, могу да представљам Цркву“. Ова жеља за постављањем себе за ауторитет навешће га да сурово осуђује епископе, свештенике и друге људе. Осуђивање ће бити једини начин да самог себе уздигне као норму у Цркви. Да би имао право да осуђује друге људе, смишљаће (или ће му други смишљати) многе изговоре, као што су: да живимо у последњем времену, да је општа апостасија (отпадија), да не ваљају свештеници, политичари, епископи, да народ живи сав у греху, да свештеници не служе Литургију како треба, итд. На такав начин, од своје заједнице правиће некакав осуђивачки анархосиндикат који ће се развијати противно устројству Цркве. Као што рекосмо, уз сурово осуђивање ближњих увек иде мешање монаха у живот људи у свету, па и у њихов брачни живот. То се збива стога што и једноме и другоме претходи потајна жеља монаха да се наметне као ауторитет свету и да руководи животима људи – жеља потпуно немонашка, тј. страна монаштву и његовим заветима. Понављамо, ово ће се десити само у случају да се у подвижника усели егоизам. Они монаси који заиста раде на исцељењу себе од страсти, на епископа ће гледати са потпуним уважавањем, без икаквог унутарњег проблема. Закључак Монах одлази у манастир из жеље за сопственим спасењем. Једино незадовољство које га тишти јесте незадовољство сопственим духовним стањем. Ова жеља се јасно изражава у чину монашења, којом приликом новодошавшем игуман каже: „Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш...“ Дакле, истинска монашка духовност је ненаметљива. То што је у 14. веку ова духовност утицала на историјску свест српског народа било је Божијом вољом, а не стога што су монаси уместо бриге о сопственим гресима били обузети мисионарском ревношћу или туђим гресима. Жеља да се монах наметне свету као елитни духовник, потпуно је страна монашким идеалима. Она ће бити нарочито опасна ако у подвижнику има егоизма, који му неће дозволити да подноси ичији ауторитет, а поготову да слуша епископа. Такво монаштво неће бити на корист верном народу, него ће га терати да буде незадовољан другим људима и да их осуђује. Ако би се десило да упаднемо у „хероизам“ осуђивања, треба да знамо да тако нешто нема ништа заједничко са истинским монаштвом, а ни са српским Косовским опредељењем. И у корену Косовског опредељења и у дубини монашког делања је извођење самога себе на суд и пред Христа Спаситеља, а никако прозивање и осуђивање других. У таквом опредељењу подвижник преиспитује себе и одлучује се за Царство небеско јер „земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека“. Ако су монаси 14. века били „носиоци у пустињи процветалог оптимизма“, данашње монаштво такође треба да одржи тај, код монаха одувек присутни, здрави оптимизам.
×
×
  • Create New...