Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милун'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Да са­да ка­же­мо не­што и о оцу од­но­сно оци­ма. Пе­та Бо­жи­ја за­по­вест гла­си: „По­штуј оца сво­га и мај­ку сво­ју да сре­ћан бу­деш и ду­го по­жи­виш на зе­мљи“. Да ли смо све­сни шта то зна­чи? Да ли се пи­та­мо ко­ли­ку и ка­кву уло­гу има наш отац? Ни­шта на све­ту не мо­же за­ме­ни­ти оче­ву ку­ћу. У њој се де­те, по­ред сво­га оца, осе­ћа нај­си­гур­ни­је. Отац се жр­тву­је за де­цу сво­ју ви­ше не­го за ико­га дру­гог. Оче­ва љу­бав је искре­на, чи­ста и не­се­бич­на. Де­те је ње­го­ва крв и оно ра­сте по­ред оца, на­пре­ду­је, и вр­ло че­сто се тру­ди да опо­на­ша оца у ра­ду и у ку­ћи и ван ку­ће. Би­ти отац је не­што уз­ви­ше­но. Отац је ста­ре­ши­на ку­ће и као та­кав тру­ди се да ње­го­ва де­ца и ње­гов дом има­ју углед у дру­штву. Он је нај­ве­ћи ау­то­ри­тет у ку­ћи па за­то сно­си и нај­ве­ћу од­го­вор­ност. Не бри­не се он са­мо да за де­цу сво­ју за­ра­ди до­вољ­но је­ла и оде­ла, већ се бри­не и о мо­рал­ном угле­ду сво­је по­ро­ди­це. Он учи де­цу да бу­ду до­бра, по­слу­шна, по­ште­на и да не скре­ћу са здра­вог жи­вот­ног пу­та. Он се за­јед­но са сво­јом су­пру­гом под­јед­на­ко ста­ра и бри­не о сво­јој де­ци у сва­ком по­гле­ду. Отац је до­ма­ћин у ку­ћи, и не са­мо до­ма­ћин, не­го и учи­тељ, вас­пи­тач и све­ште­ник. Он се са сво­јом по­ро­ди­цом мо­ли пред кућ­ним ико­на­ма и ка­ди ку­ћу пред пра­зни­ке и о пра­зни­ци­ма и учи де­цу сво­ју да и она чи­не исто та­ко. Он во­ди си­на у шу­му да за­јед­но се­ку бад­њак и да га уне­су у ку­ћу као Бо­жи­ји бла­го­слов. Он учи си­на ка­ко да ра­сте у до­бру и да сам по­ста­не до­бар отац и ста­ре­ши­на у хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Он га учи и ка­ко се оре, се­је, над­гле­да и, на кра­ју, жа­ње. Отац је спре­ман да да жи­вот за сре­ћу, здра­вље и спа­се­ње сво­је по­ро­ди­це. Он чу­ва гра­ни­це, не са­мо сво­га има­ња, већ и др­жа­ве. Отац је спре­ман да под­не­се и нај­ве­ће жр­тве за до­бро и на­пре­дак сво­је же­не, де­це и њи­хо­вог за­јед­нич­ког по­ро­дич­ног гне­зда. У оче­вој се ку­ћи ти­хо и не­при­мет­но уче две нај­ва­жни­је ства­ри у жи­во­ту чо­ве­ка, а то су је­зик и ве­ра. Ни јед­но од ово дво­је у овом са­вре­ме­ном све­ту, где се све ме­ња, не мо­гу се за­ме­ни­ти. Ве­ли­ки је број оче­ва и му­же­ва срп­ских ко­ји су се бо­ри­ли и бо­ре да се очу­ва по­ро­дич­но ог­њи­ште, Пра­во­слав­на ве­ра и кроз њу кр­сна сла­ва као и Хри­сто­ва бла­га вест. И да­нас ста­вља­мо на њи­хо­ву са­вест да очу­ва­ју у све­му сво­ју пра­во­слав­ну по­ро­ди­цу и свој пра­во­слав­ни дом, да бу­ду до­стој­ни све­тих и ју­нач­ких пре­да­ка на­ших и ка­да до­ђе вре­ме, ка­ко ка­же наш на­род, да по­ђу го­ре Бо­гу на исти­ну, да у сво­ме ср­цу по­не­су пред Бо­га све вр­ли­не угра­ђе­не у њи­хов по­ро­дич­ни ово­зе­маљ­ски жи­вот и да бу­ду срећ­ни што су ис­пу­ни­ли Бо­жи­ји план на зе­мљи. Извор: Епархија жичка
  2. По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка
  3. Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти. Де­тињ­ци Да­кле, да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Извор: Епархија жичка
  4. На празник Успења Пресвете Богородице у студију радија Светигоре гостовао је протопрезвитер-ставрофор Милун Фемић. Повод гостовање било је 49 година од његовог рукопложења у чин презвитера. Звучни запис разговора View full Странице
  5. Milun Đačić - heroj sa auto-puta Veliki lančani sudar na auto-putu E-75 kod Feketića u četvrtak ujutru odneo je tri života. Taj broj bi bio mnogo veći da se tog maglovitog jutra na putu nije našao hrabri Milun Đačić iz Mišićeva, koji je rizikujući svoj život, sat i po vremena mahao sigurnosnim prslukom i vozačima signalizirao da se zaustave. - Na put u Novu Pazovu krenuo sam nešto posle šest časova, uključio sam se kod Žednika negde oko 20 do sedam. Magla je bila strašna, vidiljivost je bila tek nešto više od jedne oznake, i moje pravilo je da u tim situacijama pratim vozilo koje je ispred mene, da sam udaljen dovoljno da mogu da se zaustavim. Međutim, vozilo ispred mene iznenada je počelo da koči, kočio sam i ja, prešao u brzu trzu traku i nekako sam uspeo da se zaustavim tik uz branike. Čim sam stao, pogledao sam da li neko ide iza mene da me udari i kada sam video da nema, istrčao sam napolje i rukama zaustavio kola koja su nailazila – priča nam u dahu Milun. - Zaustavio sam nekoliko kola i kada sam video da ih više ne dolazi, vratio sam se i iz svog vozila uzeo novi prsluk da budem uočljiviji. Onda sam počeo da trčim ispred kolone, otprilike 50 metara, toliko da nisam mogao da vidim četiri migavca, i zaustavljao automobile, šlepere, jedan autobus, iza koga je bio kamion i to mi je bilo strašno. Milun sa fluorescentnim prslukom za koji je siguran da je spasao mnogo života tog dana Trenutak kada nije čuo da dolaze vozila, Milun je iskoristio da pozove policiju, ali kako nije dobio vezu, nazvao je svoju porodicu u Mišićevu da oni budu uporni i da jave policiji šta se dešava na autoputu. Za to vreme, ovaj hrabri sredovečni čovek neumorno je trčao ispred kolone i zaustavljao reku vozila. - Istrčavao sam ispred kamiona i niz kola koja idu iza njega i zaobilazeći ga prelaze u brzu traku, svima sam mahao i posle su mi neki vozači rekli da su me primetili, da je taj prsluk prost bljesnuo ispred njih – nastavlja još uvek pod utiscima. - Jedan kamion, ne znam tačno da li onaj koji je udario u drugi kamion ili onaj koji je udario u „fiat“ u kome su bili pripadnici Vojske Srbije, me je video i počeo da koči i odjednom nastavio put i onda sam, samo nekoliko trenutaka kasnije, čuo kočenje i tresak. Tu sam baš bio potrešen, besno sam bacio prsluk, međutim čim sam čuo zvuk točkova, zgrabio sam ga i nastavio. Možda sam predaleko otišao napred, možda je čovek video i usporio, ali kada je video da nema ništa nastavio put, a kad je shvatio šta se događa bilo je prekasno. Onda sam odlučio da budem malo bliže koloni, dok sam mogao da čujem glasove. Kamo sreće, ističe Milun, da mu se neko od vozača iz kolone vozila pridružio, onda bi bili mnogo uočljiviji. - Vraćao sam se čak da vičem ljudima da izađu iz kola, da će poginuti, ali oni su me bledo gledali, niko nije reagovao. Izlazili su iz kola i ćaskali, a niko da shvati da svaki sledeći minut donosi nove žrtve. Nisam mogao da verujem, ali nisam imao ni snage ni vremena da im objašnjavam – dalje će naš sagovornik, otac četvoro dece. - Verujte, da je u tom momentu moglo da ja skočim ispred i sve stane, možda bih skočio, koliko je to strahovito izgledalo. Zaustaviš jedna, ali ništa nisi uradio ako ne zaustaviš i ona koja sledeća dolaze. Došla su dva policijska vozila, ali i njih su vrlo brzo zatrpali i oni su se brinuli za povređene. Tek kad je preusmeren saobraćaj i kada je jedan policajac došao na čelo kolone, dao sam mu prsluk da nastavi, a ja sam otišao da vidim šta mi je sa kolima. Nisam ni znao da sam toliko daleko otišao, dok nisam stigao do svog vozila. Za to vreme službe su već sve svoje uradile, na putu su ostali samo oni koji su čekali uviđaj. Iako je spasio na stotine ljudi, Miluna duša boli zbog troje ljudi koji su izgubili živote. - Čuo sam tri udara i znao sam da ima poginulih, ali nisam mogao da pogledam. Žao mi je što nisam spasio te ljude. Mnogo mi je žao. Stalno razmišljam o njima. Nisam više mogao učiniti – drhtavim glasom će Milun. - To je bila klanica. Kakav rat. Potpukovnik ne može u ratu tako lako da pogine, a ovde je stradao za minut, nemoćan, uglavljen među kola. Strašno... Bez obzira što je spašeno ne znam koliko ljudi, jako mi je bilo teško što su oni stradali. U ovakvim situacijama teško je ostati priseban, ali to je najvažnije. - Vozači prvo moraju da poštuju ograničenja brzine i prilagode se okolnostima na putu, a kada se nađu nagomilani u koloni, odmah da izađu iz vozila i sačuvaju živu glavu, jer već u sledećem sekundu mogu da nastradaju. Ako potom mogu nekome da pomognu, da to i učine – poručuje ovaj istinski heroj. Svoje utiske tog strašnog dana Milun je pretočio i u pesmu koju prenosimo u celosti. MILUNOVA PESMA Na auto-putu u magli strahote, zar si tako jeftin jedini živote. Gledam strašan prizor auta u nizu, o nesrećna smrti zar si tako blizu. Zar će svaki minut žrtvu odnijeti, o strašnoga suda trči, maši, leti. Ponestaje snage al' je nada drži, ovde treba biti i od smrti brži. O Bože pomozi smanjite brzinu, zar u smrt žurite u podzemnu tminu. O Božija mati pomozi i spasi, da se život nečiji ovde ne ugasi. Minuti su dugi duži i od sata, zovem svoje kući i Milenka brata. Zatim i Ivicu da Mikića traži, taj razgovor ipak duh malo osnaži. Nadležni će ipak preduzeti mjere, tim zadobih zračak i nade, i vjere. I u tome čudu i jadu, i bolu, krsno ime dozivam svetoga Nikolu. Ovde treba biti priseban i mudar, spasavati novi strahoviti sudar. Samo meni treba najveća hitrina, svima ostalima najmanja brzina. Stotinu ih stalo al' sto prvi nije, e da samo hoće Sunce da ogrije. Sunce spasonosno da magla nestane, i nevolja ova konačno prestane. Opet sam potresen odjekom branika, strašan udar čujem stravična je slika. Trčim da spasavam da ih još ne bude, o Anđeli božiji zaštitite ljude. O veliki Bože spasi nas od muka, da nevolje skloni tvoja moćna ruka. Iskušenja satri i od zla izbavi, da se tvoje ime sa radosti slavi. Izvor: www.subotica.com
×
×
  • Create New...