Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милојков'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 32 results

  1. @Александар Милојков браво Ацо! Мање од тебе нисмо очекивали! Кажи, како је било? Како је твоја о бл. Августину прошла?
  2. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2009 Ближњи и даљњи „Браћо моја, не саветујем вам љубав према ближњима: саветујем вам љубав према најдаљима.“ Фридрих Ниче, „Тако је говорио Заратустра“ „Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37). Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога. Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“ Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24). И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“. Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње. Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“ Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога. Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“ Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37). То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“ Александар Милојков
  3. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар - октобар/2011 Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III) „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.“ (Јн 13, 34) „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн 15, 13) Нема Православног хришћанства без љубави и подвига (=аскезе). Љубав и подвиг су крила која човека подижу Богу. Без једног од њих, хришћанин је сакат, неспособан да се одвоји од земље и прашине. Љубав и подвиг су рођаци. На почетку, подвиг порађа љубав, а касније, када се љубав роди она порађа подвиг. Како то? Тешко је данашњем човеку да схвати шта је то љубав и шта значи љубити. Онако како схвата постојање (онтологију) и онако како постоји, тако човек схвата и љубав. А човек постоји и схвата постојање под бременом првородног греха. Тај први грех човеков јесте самољубље и страх од другог. Праотац Адам је одбацио Другог (=Бога), сакрио се од њега (Пост 3, 8) и учинио своје и постојање света самодовољним и самообјашњивим. Тако, желећи живот, човек је промашио циљ и изабрао смрт. У тој својој првородној заблуди, живећи тако што постепено умире, покушавајући да живот одбрани од смрти, порађао је и многе друге грехове. Први од њих је Каиново братоубиство. За њим и многи други греси, кроз читаву историју човечанства. Суштина сваког од њих је страх од другог, заштита властитог сопства, властите „хемије“. Други као Бог и други као човек, више нису извор нашег људског постојања. Они су постали наш пакао. Јер, они су сметња нашем сосптву, задовољству наше властите „хемије“. Уместо личности (=идентитет, постојање које извире из односа, из заједнице), људи су постали индивидуе. „Мислим, дакле постојим“ (Cogito, ergo sum) је та онтологија првородног греха. Уместо овог Декартовог „мислим“ можемо ставити било који други глагол и добићемо онтологију индивидуалности, онтологију ослушкивања властите „хемије“. Таква саката онтологија, онтологија смрти, породила је сурогат љубави. Љубав је изједначена са самољубљем. Она се данас чак може и научно доказати као одређени биолошки процес и хемијска реакција у човековом организму. „Десила се хемија“, кажу „заљубљени“ људи. Љубав, заправо јесте труд да се изазове та пријатна хормонска реакција која радује властито сопство. Човеку се само чини да је таквој љубави циљ заједништво, имање другог крај себе. Други је ту само објекат који служи за подстицање „пријатне хемије“ у нама. Оног тренутка када то није кадар да учини, други постаје пакао од ког треба заштити властито сопство, властиту „хемију“. Зато су нашим „љубавима“ потребни „уговори“, правна средстава која нас штите једне од других, који нам помажу да останемо „своји“, у „заједници љубави“. И зато такве „заједнице љубави“ трају само дотле док не буде „угрожено“ индивидуално сопство, властита „радосна хемија“. То је логика „овога света“, логика адамовског греха. Таквој логици је незамислива љубав као слобода која иде и до границе крста, до границе страдања „за пријатеље своје“. Слобода која иде тако далеко, бесконачно, да се љуби свако ко је други, па и радикално други – као што је непријатељ. То је, свакако, лудост деци Адамовој, сапричасницима његовог промашаја. Крст, па и најмањи, јесте граница разлаза, јер угрожава сопство, властиту „радосну хемију“. Зато је права, оригинална љубав, којој учи свето Православље подвиг. Љубити значи бити подвижник, аскета. Тој љубави, том правом начину постојања који је живот вечни, поучио је човечанство Нови Адам – Господ Исус Христос. Но, није лако попети се до те истине постојања, до те праве, оригиналне љубави. То је висока гора обожења. До такве љубави стиже се преко крста, преко подвига. Човек се рађа и бива светом око себе васпитаван оном адамовском самољубљу, сурогату љубави. Стога, правој се љубави ваља учити, вежбати све док се Други (=Бог) и други (=човек) од пакла и угрозитеља властитог постојања не преобразе у конституент без кога нема ни самог властитог постојања. Све док се индивидуа не преобрази у личност и док се постојање од „хемије“ не преобрази у постојање као заједницу. Зато је и пут ка правој љубави опет подвиг. На том путу ка свеврлини љубави, ваља се научити врлинама покајања, послушања, трпљења, праштања, смирења, кротости. Учити се треба свему овоме, ношен крилима молитве и поста, под благословом Мајке Цркве. Никако сам. Јер, смисао подвига и јесте да човека излечи од самоће, од самодовољности и да га уведе у право постојање, у заједницу са Богом и ближњима. Православни подвиг није платонистичко презрење тела. Ако пост човека не доведе до кротости и смирења, Свети Јован Златоусти са правом пита: „Зашто си тело мучио?“ Зар је тело лоше? Гле, па Син Божији узе наше тело да буде заувек његово. И не беше му тело наше гадно, већ га прослави уздижући га са десне стране славе Очеве. Зар нас неће у телима нашим и васкрснути у последњи Дан? Зар и Црква није Тело? Зар се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом? Зато, ако пост не порађа врлине, зашто мучимо тело? Не, никако хришћански подвиг није презрење тела. Он је пре васпитавање душе, поправљање човекове воље. Хришћански подвиг није затварање у себе самог, већ вежбање у иступању из себе, из своје самодовољности, своје „хемије“, свог самољубља. Пост је драгоцено средство у том вежбању, јер управо он „удара“ на ту онтологију индивидуалности, на онтологију „хемије“ коју хранимо кроз стомакоугађање. Пост није само умеће одрицања већ и умеће давања. Зато је пост неодвојив од милосрђа. Пост је неодвојив и од смирења, благости и кротости. Ниједна од ових врлина није видљива у индивидуи. За милосрђе, смирење, благост и кротост потребан је други човек наспрам нас, потребно је постојати као личност. Хришћанске врлине не виде се у подвижнику самом по себи. Његове врлине виде се у радости ближњег његовог. Све ово показује да је смисао хришћанске аскезе заједница, љубав према Богу и љубав према ближњем. На почетку, када се од роба, преко најамника преображава у сина, хришћанин се са муком вежба овим врлинама. То је онај пут где подвиг порађа љубав. Мукотрпан је то и дуг пут, где се човек учи имању и прихватању Бога и другог човека, учи се да постоји као личност. На почетку га за Бога и ближњег вежу страх и мука, као што роба држе бич и узде. Како напредује у свом подвигу, човек увиђа да му је корисно бити са Богом и људима, па као какав трговац, најамник почиње да добро добрим плаћа, да љуби ближње а мрзи само непријатеље своје. Но, када досегне до љубави, до слободе синовства, када почне да воли „без разлога“, када почне да воли зато што хоће а не зато што мора, онда се ствари окрећу у другом смеру. Подвиг престаје да буде горки лек, васпитање које води до љубави. Сада сама љубав порађа врлине које су некада биле степеници ка њој. Горки лекови који водише до оздрављења постају слатки и радосни плодови здравља. Покајање, послушање, трпљење, праштање, смирење, кротост постају живљење љубави, дела љубави. Врлине пређашњег подвига престају да буду саме по себи циљ, ономе ко је досегао љубав. Јер, љубав која је прави и потпуни циљ, сада порађа врлине. Онај ко њу не досегне, узалуд се трудио. Његови су подвизи само горки лекови који не доносе излечење. Само „звоно које јечи и кимвал који звечи“. Чак и да има „веру да горе премешта“. Чак и ако „ тело своје да да се сажеже“. Чак и ако „разда све своје имање“, „ако љубави нема ништа је“ (1 Кор 13, 1-3). Љубав је мајка свакој врлини. До ње се долази подвигом, властитим трудом и благодаћу Божијом. Иако је она крај пута и смисао хришћанске аскезе, она није крај подвига. Сама љубав је подвиг. Подвиг над подвизима, божански подвиг. Јер, „љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...“ (1 Кор 13, 4-8). Ако је љубав оваква, каквом је сведочи свети апостол Павле, онда волети значи волети човека као човека, без тражења мотивације за љубав у његовим особинама. Јер, они који траже мотивацију и оправдање своје љубави, имају љубав „цариника“ и „незнабожаца“ (Мт 5, 46-47). Такви су данашњи „морални елитисти“, савремени „цариници и фарисеји“. Они траже утемељење, оправдање своје љубави у категоријама добра и зла које је креирала њихова свест или какав лажебог кога су пројектовали. Њима нису битни људи, већ те њихове идеје добра и зла, њихови принципи. То је сурогат љубави који би сатро човека ради принципа. А хришћани нису позвани на сурогат љубави, већ на праву, оригиналну, божанску љубав. Зато је хришћански етос несводив на пуки, принципијелни морализам. Позив на праву љубав је позив на обожење, на светост: „Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.“ (Мт 5, 45). Љубав је, заправо, досезање истине нашег постојања. То је подвиг преображаја од адамовске онтологије индивидуалности до обожења и онтологије личности. Љубав је разбијање илузије „Cogito, ergo sum“ (=осећам себе, дакле постојим) и познање да је истина „Волим и вољен сам, дакле постојим“. „Љубав која не тражи своје“ је једина права љубав. То је љубав која се поистовећује са слободом. Раздвојити грех од грешника. Клонити се греха, а човека грешника волети по сваку цену, па и по цену властитог крста. Љубав која није спремна на крст није љубав. То је хришћански, јеванђеоски етос, хришћанска онтолошка етика. Александар Милојков
  4. Објављено у ВИДОСЛОВУ јун/2008 ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда? Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет. То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери. Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа . Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања. Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19) Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4). И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије. Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом. Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“ Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена. Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова. Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато. Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом. Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18) И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9) Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти. Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38) И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу. Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине. У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота. Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу. Александар Милојков
  5. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2010 Човек без лица – говор без слободе „И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““ Пост 3, 8-10 Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања. Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем. Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу. Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом. Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог. Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање. Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност. Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку. Александар Милојков
  6. Објављено у листу СОКО 7/2011 Крстоносни пут Православног богословског факултета Инспирацију и идејно језгро настанка српског високог школства и Богословског факултета у њему можемо назрети у идеји стварања више школе – Лицеума, 1838. године. Основан решењем кнеза Милоша, ради школовања кадра новој српској држави, Лицеј представља зачетак настанка и развоја високог школства у Србији. Овај високошколски изданак биће уобличаван законским актима и даљим интересовањем српске државе и српске политичке и интелектуалне елите. У том вихору историјских изазова и искушења, родиће се и идеја оснивања Богословског факултета. У правцу даљег развијање ове вискошколске идеје велики допринос дала је Светоандрејска скупштина. Комисија Попечитељства Просвете ставила је у разматрање питање „...оће ли богословија као особено одељење свеучилишта бити...“ Тако, теолошке науке су по први пут поменуте као саставни део будућег Универзитета, као „Школа богословска“ у оквиру „Свеучилишта“. Комисија је наведени пројекат мењала и развијала. Ипак, реализација је текла споро. Пројекти су одлагани и остављани за неко „касније време“. Оно што је заједничко свим тим идејам и пројектима јесте да је у фазама њиховог развијања, некако, идеја постојања Богословског факултета висила о концу и константно довођена у питање. Све је ишло ту и тамо тешко, а идеја високог богословског школства, чини се, ишла је најтеже. Након затишја, 1863. године покренут је нови пројекат којим би се Лицеј претворио у Универзитет. Поред Философског и Правног, овај пројекат је у састав Универзитета предвиђао и Богословски факултет. Председник комисије која је израдила овај пројекат био је ректор Лицеја Константин Бранковић. Ипак, оваква идеја није се допала министру финансија и заступнику министра просвете, Кости Цукићу. По предлогу који је он упутио Државном Савету на одлучивање, Лицеј би се претворио у Академију или Велику школу, која би садржала три факултета: Философски, Правни и Технички. Опет и опет, идеја о Богословском факултету стављена је у запећак. И не само то. Доношењем „Закона о устројству Велике школе“, 21. септембра 1863. године, ова идеја ће, за дужи временски период, бити стављена ad acta. Питање измена Закона, те везано за то и питање оснивања Богословског факултета, било је поново расправљано више пута, почев од 1869. године. Након многих предлога и покушаја измене Закона, питање оснивања Богословског факултета остало је на мртвој тачки. Разлога за то било је много: политички, економски, академски, али и недостатка праве воље да се посао доведе до краја. Тако је, рецимо, 1901. године осујећен један добар предлог Закона, тадашњег министра просвете Љубомира Ковачевића. По том предлогу Велика школа је требала да се уздигне на степен Универзитета краља Александра I. Богословски факултет био би саставни део тог Универзитета. Министар Ковачевић дао је и мишљење које афирмише постојање Богословског факултета у оквиру Универзитета. Не само потребе веронауке у школама, по мишњеу министра Ковачевића, већ и потреба да се наше свештенство изравна са свештенством других хришћанских земаља, те да успешније помогне уздизању морала код народа и заштити га од антинационалне и верске пропаганде, изискивало је постојања једне универзитетске богословске установе. Предлог није реализован и питање Богословског факултета остало је и даље отворено. После вишедеценијских мукотрпних и безуспешних покушаја, идеја стварања Универзитета и Богословског факултета у њему, коначно, почела је да се реализује почетком XX-ог века. Личност која је заслужна за то јесте министар просвете Андра Николић. По његовом предлогу Универзитет би требао да има пет факултета: Богословски, Философски, Правни, Медицински и Технички. Богословски факултет, на основу овог предлога, предвиђен је као самостална Духовна академија, „по нарочитом закону“. „Закон о универзитету“ је усвојен 19. фебруара 1905. Нажалост, то није био крај искушењима богословском високом школству. Универзитет је почео са радом само са три факултета дотадашње Велике школе. Без Техничког и, авај!, без Богословског факултета. Нажалост, ратови и недостатак кадра продужио је искушење настанка Богословског факултета за још петнаест година, све до 1920. године. Но, ни тада, као ни до тада, није све ишло глатко. Високошколско богословско образовање нашло се пред новим изазовом. Почетку рада Богословског факултета претходила је интензивна академска и политичка расправа 1919 године. Академска расправа која је започета у тадашњем листу „Демократија“, тицала се питања статуса високог богословског образовања. Наиме, требало је решити питање да ли ће богословско образовање бити организовано равноправно са осталим факултетима или, пак, као духовна академија (како је то и предвиђао „Закон о универзитету“ из 1905. године) . У овом академској расправи о статусу високошколског богсловског образовања крију се питања, подозрења и примедбе које једнако прате Богословски факултет од његовог оснивања до данас. Не само у свом настајању, него и данас у свом опстајању, Богословски факултет суочен је са противљењем идеји да богословско вискошколско образовање треба да постоји на Универзитету као факултет, равноправно са свим осталим факултетима. Противници ове идеје, који су заступали став да богословско образовање на Универзитету треба да задржи статус духовне академије, ударали су са две стране. Једни, „бранећи“ науку од Цркве, а други, „бранећи“ Цркву од науке. Тадашња универзитетска елита, оличена првенствено у појединим професорима Философског факултета, противила се да теологија добије статус факултета на Универзизтеу. Ту своју замерку правдали су чињеницом да „теолошке догме не почивају на искуству и мишљењу“ као наука, већ на „трећем извору, који рационална мисао не признаје: на откривењу“. Тиме је „брањена“ „научна прогресивност“ од „стационарне и реакционарне“ теологије, чак од теологије која је ништа друго него „обична митологија“. Није ли Богословски факултет и данас изложен оваквим псеудопросветитељским критикама и примедбама? Зар је икада са дневног академског реда скидана тема „ненаучности теологије“? Није и нитиће. Теологији данас, једнако као и те 1919. године, остаје борба против атеизације истине и против догматског рационализма – борба за разбијање монопола над истином. Теологији остаје изазов да показује своју научност, управо показујући неисцрпивост истине кроз догматски рационализам и методе појединачних научних дисциплина. Друга примедба која је упућена факултетском статусу теологије у академској, а потом и у посланичкој, скупштинској расправи 1919. године, потицало је из становишта које је веру и теологију Цркве хтело да „заштити“ од појаве „модернизма“. Наравно, и ова „брига“ за Цркву и теологију позната нам је добро и данас. Са те стране, теологија је била и остала пред изазовом да веру Цркве сачува од јаловог догматизма, примитивног сујеверја и идолопоклоног традиционализма. На ова два фронта Богословски факултет је водио битку како у фази свог настајања, тако и данас. А по свему судећи, та борба га тек очекује у будућности. Наведене академске примедбе нису прошле. „Закон о универзитету“ је промењен и Духовну академију је заменио Православни богословски факултет. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета одржана је 6. септембра 1920. године, а предавања на факултету су, коначно, почела 15. децембра. Први декан факултета био је прота Стеван М. Димитријевић, редовни професор Историје Српске Цркве. Питање професорског кадра умногоме је решено захваљујући академском кадру Карловачке богосовије и руској емиграцији. Тиме је успешно окончан мукотрпни вишедеценијски пут оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Но, то није био крај изазовима и искушењима. Свој крстоносни пут факултет је наставио и у бурним времена која су потом наступила. Први велики изазов био је Други светски рат. Факултет је током рата претрпео велике штете. Приликом бомбардовања Београда 6. Априла 1941. године, уништен је Дом студената на Косанчићевом венцу бр. 14. Настава је одмах по окупацији прекинута. Наставни кадар је стављен на расплагање и убрзо је пензионисан. Августа 1943. године факултет је избачен из зграде у улици Краља Петра бр. 2. У зграду је усељена немачка војска. Но, ни ослобођење од фашистичког терора није Богословском факултету донео спокој. Нова, револуционарна комунистичка власт, у складу са својом агресивном атеистичком философијом, није благонаклоно гледала на веру и Цркву, а самим тим ни на Богословски факултет. Наступило је време подозрења, ухођења и прогона. У првим годинама после рата факултет је формално и даље био под кровом Универзитета. Но, разлог томе није „добра воља“ приучених марксиста, већ обично политиканство. Комунистичка власт је желела добар међународни углед, те се трудила да покаже „поштовање“ верских права и слобода у тадашњој Србији и Југославији. У стварности, пак, Богословски факултет је представљао трну у оку и „стуб реакције“ владајућем богоборачком режиму. Почетком 50-их година дошло је до заоштравања односа. У склопу политике „одвајања Цркве од државе“, извршиће се и искључивање Богословског факултета из Универзитета у Београду, фебруара месеца 1952. године. Бригу о факултету преузела је Српска православна Црква, којој је факултет мученик припојен. Неправда је исправљена тек 1. јануара 2004. године. Уз подршку многих факултета Универзитета у Београду и традиционалних верских заједница, одлуком Владе Србије, Богословски факултет је враћен у окриље Универзитета, остајући и у духовном и канонском окриљу СПЦ. Православни богословски факултет Универзитета у Београду данас похађа више од 1800 студената. Наставу изводи велики број стручног наставног кадра, међу којима су и неки од наших најугледнијих архијереја. Квалитет студија недавно је потврђен добијањем сертификата. Студије су потпуно организоване у складу са Болоњским процесом. На факултету је активан и Институт за теолошка истраживања. Издају се и часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, као и студентски часопис „Логос“. Факултет, вољом Божијом и трудом људи у њему, наставља свој крстоносни пут. Образујући будуће свештенике и вероучитеље, који ће бити кадри да понесу бреме свога времена у коме имају нимало лак задатак артикулисања Истине „једном предате светима“. Искушења кроз која је факултет пролазио једнако су актуелна и данас. Једноставно, да би опстао, да би се одбранио од критика „бранитеља науке од вере“ и „бранитеља вере од науке“, факултет мора да буде бољи од свих осталих у свом друштву. Оно што остали ураде за осам или девет, Православни богословски факултет мора урадити за десет, да би био уважен и равноправно третиран на српском универзитетском небу. То је његов крст који мора храбро да понесе. Но, неће му бити ни први а ни последњи крстоносни пут. Александар Милојков
  7. Објављено у ЛОГОСУ 2010/1 Библија и друштво Они који желе да дискутују о човеку, били они теолози, философи, социолози, сложиће се око једног: човек је биће заједнице. Заједница, пак, подразумева сплет односа између појединаца. У том сплету појединац одређује себе као личност, као потпуног човека или, боље речено, труди се да то учини. Труд му, међутим, не гарантује успех. Отуда на историју развоја људског друштва можемо да гледамо као на једну линеарну линију развоја људске свести. Питања која се пред нас постављају јесу: како изгледа та линија? Да ли је људско друштво данас, а самим тим и појединац у њему, на вишем нивоу свести него раније? То није једноставно питање и не треба бити брзоплет са одговорима. Чини се да је човек покушавао да уреди своју заједницу аналогно својој психологији. Психологија готово да је неодвојива од тзв. теорија друштва, од социологије. Од античких времена, од Платонове „Државе“, до модерне „Универзалне декларације о људским правима“, можемо сагледавати одређења људске заједнице и односа у њој, као једног комплексног сплета у који је човек осликавао управо себе, своју свест. Оно што је био камен спотицања људској срећи и задовољству кроз читаву историју, јесте један дубоки расцеп између теорије друштва и самог друштва, конкретног живота. Над папирним теоријама увек је лебдела авет утопије. Папирни императив правде и једнакости, у пракси се претвара у живу неправду и неједнакост. Много је тога што човека детерминише, што га ипак условљава и одређује његов курс у мору општих и декларативно признатих права и вредности. Зато, реалност света није општа правда и једнакост. У најбољем случају, то је утилитаризам. И на Библију можемо погледати као на једну ризницу развоја идеала људског друштва. Наиме, оно што је приметно у библијској теологији, било да се ради о Старом или Новом Савезу, јесте схватање човека управо као бића заједнице. То схватање Библију приближава савременим схватањима човека, те је дијалог сигурно могућ и са једном „Универзалном декларацијом о људским правима“. Шта је оно што повезује Библијску теологију и Декларацију УН? То је схватање људске слободе као темеља самог људског бића. Човек је човек зато што је слободан и о човеку можемо говорити само као о слободном. Једино слободан човек може себе остваривати као личност, градити заједницу и бити вреднован и одговоран. Но, да ли је човек заиста слободан? Ако јесте да ли је данас слободнији више него раније? Ствари су сувише озбиљне и дубоке и траже један деликатан приступ проблему. Библија нам говори да је Бог човеку и свету подарио постојање и живот, али га није приморао да следује Божијем науму. Човеку је остављено да слободно одговори на тај Божији призив, на понуђену заједницу са Богом. Бог је човеку подарио моћ слободе, а на човеку је да ту слободу осмисли, да одлучи. У Књизи Поновљених Закона налазимо сажетак те поруке која прожима читаву Библију: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (Понз 30, 19). Међутим, не треба идеализовати библијску слику поимања људске слободе и достојанства, баш управо као што не треба идеализовати ни развој друштва и друштвене свести у секуларном смислу. Библија јасно сведочи, коликогод биле идеализоване слике библијских писаца, да је људска свест прошла једну развојну фазу. Оно што је интересантно закључити јесте чињеница да је та линеарна библијска линија узлазна, пење се ка позитивнијим вредностима. Пођимо од правде и људских права са првих страница Библије. У Ламеховој песми (Пост 4 23-24) се каже: „Чујте глас мој, о жене Ламехове, послушајте речи моје; убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута Ламех ће седамдесет седам пута.“ Несумњиво, реч је о крвној освети и то вишеструко наплаћеној. Међутим, већ у Књизи Изласка (21, 24-25) читамо: „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ Пошавши од Ламехове правде, ово је ипак известан напредак – мноштво модрица за једну модрицу, ипак је заменила једна модрица за једну модрицу. У Старом Савезу људска свест дошла је до поимања правде као реципроцитета. Но, оно што вреди истаћи јесте то да је Закон имао за циљ управо да очува постојање заједнице и сваког појединца унутар ње. Закон није просто писани принцип који тек треба да заживи у пракси. Не, библијски текстови следе живе догађаје и жива искуства. Један снажан онтолошки моменат прожимао је старосавезно законодавство. Коликогод то законодавство изгледало на моменте сурово, оно је ипак на један ефектан начин осигуравало људску слободу и егзистенцију. Оно је успело да направи разлику између слободе и анархије, коју можда данашњи свет све теже уочава. Данас се човек све више индивидуализује, те самим тим и слобода се схвата као лични посед, као самодовољност. У Библији се слобода мери увек оним другим, човеком, ближњим који стоји наспрам човека, наспрам свог ближњег. Закон је, тако, чувар постојања сваког појединца у оквиру заједнице. И не само да је чувар његовог биолошког постојања, већ је творац и чувар његовог личног идентитета. Заправо, за једну семитску логику немогуће је било замислити некакво билошко постојање, постојање по себи. То је мисао једне друге логике, наиме, античке грчке и опште индоевропске логике. За једног Семиту постојање је значило постојање у односу на нешто, ствари и бића постоје само у релацији, у односу, у сврси. То се најбоље да видети у Декалогу. Однос према Богу и однос према ближњем, то је основ Декалога. На томе се темељи читаво друштво старог Израила. На том темељу ниче сваки појединац, сваки род, свако племе и на крају цела Израилова нација. Тај сплет односа је чувар бића и чувар идентитета сваког појединца. Појединац и заједница, њихова онтологија, су тако испреплетани да се често њихов идентитет замењује, односно изједначава. Тај феномен срећемо на много места у старосавезним текстовима. Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Но, потребно је јасно нагласити, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма. Основна теза којом почиње Декларација УН, јесте констатација да је људско достојанство урођено, једнако као и једнака права свим члановима људске породице. Достојанство сваког човека и једнака права чине темељ слободе, правде и мира у свету. Чини се да ова поставка стоји у свим озбиљним теоријама друштва, чак и у Платоновој Држави, па и у Библији. Оно што се кроз историју мењало јесте свест шта значи људско достојанство и шта је то правда и слобода. За Платона је правда била да свако ради свој посао и да се не меша у посао другог. Правда је правилно функционисање три врлине, отеловљене у три слоја друштва. Правда у Израилу је била Божија правда, смернице које је Бог дао и које је требало следити. Тиме се изражавала како послушност Богу, тако и послушност заједници. Како код Платона, тако и код Израилаца, знало се ко је ко. Такав сплет односа значио је конкретан живот и егзистенцијално остварење за сваког појединца у заједници. Оно што је био непремостив проблем, кроз сву историју развоја људских односа, јесте тај урођени детерминизам. Лако ћемо данас критиковати античко друштво, права жена у њима, постојање класа и слично. Међутим, требало би се запитати да ли се заиста данас отишло даље? Није ли постојање једнаког достојанства и једнаких права остала само флоскула на папиру? Коликогод правили праведне законе, у стварном животу никада нећемо моћи да превазиђемо тај неки природни детерминизам. Људи се једноставно рађају са одређеним склоностима, са талентима. Рађају се у одређеним социјалним, килтуролошким и историјским условима на које нису могли да утичу. Све то ће битно утицати на њихово положај у друштву. Хтели или не, достојанство и права се ипак мере и признају аналогно усађеним моћима у свакоме од нас. Можда су антички људи били храбрији и реалнији од нас па су ту чињеницу признали и покушали да уреде друштво како је најбоље могло. Данас се та чињеница увија у флоскуле. Ризикујете да вас прогласе лудим ако то приметите и питате: зашто две особе, различито обдарене, рођене у другачијим социо-културолошким условима, обе дале максимум својих моћи, зашто их једнако не наградите? То је лудо и нелогично питање. Јесте, али онда не треба причати о једнакости, једнаком достојанству и правима. Та детерминисаност је трагедија палог света и не треба гајити илузије да је могуће створити једно друштво правде и једнакости. Зато члан 1. Декларације, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, само лепо звучи. Свет, коме једина мера вредности постаје профит, све се више изругује оваквој тврдњи. То је заиста велико питање: како будући детерминисано неједнаки да будемо једнако прихваћени и једнако награђени? Зна се како су се такви покушаји завршавали у историји. Осврнимо се на Марксову философију и на друштва и државе које су настајале на темељу ње: свакоме према потребама а свакоме према раду. То је неуспели фалсификат једне идеје којој ћемо се вратити када будемо говорили о хришћанском поимању друштва и заједнице. Друга невоља у коју је упала савремена теорија друштва и људских права јесу поремећени референцијални оквири. Данас се све више прича о правима жена, актуелни су разни феминистички покрети. Међутим, свет као да се не бори да жена буде жена. Свесно или несвесно, жена се полако претвара у мушкарца, под плаштом једнаких права. Уместо да се устреми на поделе које владају између права мушкараца и жена, привидна борба за равноправност је ударила на разлику између њих. Полако и сигурно, таква философија доводи до нестанка идентитета. Парадоксално, борци за људска права све више гуше и убијају идентитет својих „штићеника“. Чини се да је члан 3. Декларације, „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“, више био поштован у старом Израилу него у време постмодерне. Чак је Тора била убедљивија. Она није причала о правима на живот, већ је била експлицитна и наређивала: „Не убиј“. Библијском човеку је његова заједница заиста уливала и давала сигурност, како егзистенцијалну тако и сваку другу. Бивање у заједници заиста је значило бити жив, још од времена када су Израилци били номади. Човеку постмодерне је олакшан и осавремењен живот, у односу на његове античке претке. Заједница је изнедрила нову технологију, нове корисне производе, све у циљу да олакша и улепша живот. Да ли? Савремена технологија је више за свој циљ имала профит, него живе људе. Она није само „олакшавала“ живот, она је и узимала радна места. У таквој једној заједници оно што карактерише основну егзистенцијалну црту породице, „основне ћелије друштва“, како је Декларација назива, јесте несигурност, страх од нестанка. Таква је технологија и визија друштва понудила јефтину нездраву храну, али и скупо квалитетно лечење. Право на живот? Наравно, уколико сте спремни да добро платите. Управо супротно од онога што је тачком 3. декларисано. Не заваравајмо се, античко ропство, замењено је постмодерним ропством. Опијен хедонистичким вредностима, човек постмодерне је постао дужнички роб. Његово ропство је много дуже него ропство старог Израилца. Први је могао робовати највише шест година, а човек постмодерне робује деценијама, чак цео живот. Њему ваља да отплати стан, да отплати ауто, летовање, зимовање, гардеробу. Израилцу робу је његов газда био готово као родитељ, чак је могао и наслеђе да добије. Често је роб Израилац одбијао да оде од свог господара када је добијао слободу. Човек постмодерне је роб коме је забрањено рећи да је роб. То му је једина утеха. Међутим, његов господар је много немилосрднији од оног античког. Под привидом да му даје, он му узима све што има. Ти односи не познају човекољубље и милост. Једина мера вредности која регулише комуникацију јесте профит. Док стичете профит у игри сте, када то нисте у моћи ризикујете да постанете колатерална штета општег напретка безличног човечанства. Можемо критиковати и свирепо извршавање појединих законских казни у старом Израилу. Каменовање до смрти, на пример. Члан 5. Декларације осуђује и забрањује такав поступак: „Нико се не сме подвргнути мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.“ Ипак, кажњавање није укинуто, оно је постало само префињеније: камен је заменила електрична столица. Са друге стране, копље, лук и стрелу замениле су савремен бомбе високе разорне моћи. Убијање је осавремењено, постало је ефектније и забавније. Данас је могуће убијати без бојазни да свој живот ставите у опасност. Човек антике, ипак, није имао такву лагодност. Он је морао да се учи витештву. Не, ово није наш жал за антиком и презир постмодерне. Ово говори да човек није успео да превазиђе ограничења своје палости. Разлика је у томе што је човек антике увиђао те чињенице и тако покушавао да створи здраво друштво. Са друге стране постмодерна затвара очи и живот своди на апстракцију. Зато однос Закона (Декларације) и праксе у Старом Савезу изгледа здрав и реалан, а у постмодерни је тај однос флоскула и лицемерје. Један од ретких мислилаца који је реално приметио ово стање пале природе и отворено, без длаке на језику, реално дефинисао људско друштво, државу, био је Томас Хобс. Можемо да га критикујемо, да нам се не свиђа његова теорија, али он говори о суровој реалности. Он примећује да је човечанство у природном стању рата, у ком је појединац препуштен самом себи. То је страшно стање, у ком човек никако не може испунити своје природне пориве. Стога, људи морају да се организују у друштво, тј. државу. Иако су ове мисли изречене у XVII веку, њима дише логика постмодерне вођена једином важећом нормом: профитом. Таквом друштву је потребна држава са својим законодавним и принудним апаратом, у противном људи би се међусобно поубијали. То је страшна и језива истина. Када су Библија и теологија у питању, револуцију у људским мерама вредности донело је хришћанство. Нове мере вредности у односим између људи Христос најављује следећим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Мт 5, 17). Он постојеће законске норме узводи до савршенства: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт, 5, 21-22). Старосавезна идеја градње властитог идентитета у односу са другим, доживљава свој врхунац у Новом Савезу. То иде толико далеко да се заповеда љубав према непријатељима, окретање другог образа ономе ко шамара, давање кошуље ономе ко отима хаљину. Правда и награда померени су ван граница историје, предате су вери у обећање будућег века. Сукоб хришћанског императива са „здравом логиком“ само говори да свест човека није далеко одмакла. Хришћанство је „лудост“, како некада тако и сада, у развијеном и модерном свету. Хришћанство је „лудост“ јер је први пут човеку показало и објаснило слободу у „оригиналу“, заиста слободу, не привид слободе. Човек је позван да све одлуке доноси зато што хоће а не зато што мора. Мотивација за однос са ближњим више нису обавезне законске норме, већ чисто и неусловљено хтење, љубав. Безусловна и ничим споља оправдана љубав. Не треба се заваравати да је хришћанство већ створило овакво друштво на земљи. Христос је поставио један императив пред сваког човека. Људима је остављено да се у том императиву огледају. Да покушају да своје поступке и своје животе ослободе хипотетичког и да делају вођени категоричким императивом, што би рекао Кант. Међутим, и тај кантовски категорички императив треба извући из онога „морам јер морам“ и преобратити га у „хоћу јер хоћу“. Таква заједница, заснована на слободи, на ослобођеној слободи, једино може да прихвати сваког појединца једнако, без обзира на његове таленте и друге детерминисаности. Зашто? Зато што таква заједница себе посматра као једно тело у којој је мноштвеност и различитост управо нужност за постојање једног. Апостол Павле то наглашава следећим речима: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23). Достојанство и једнакост, једнака важност и уважавање, налазе се у овим речима апостола Павла. То су управо оне вредности које се негују као темељне у Декларацији о људским правима. Хришћанска теологија такву заједницу људи види као крајњи смисао и циљ постојања човечанства. Но, потребно је да пали свет устане и да заживи као једно. Да као једно превазиђе поделе, не укидајући разлике, те да своје јединство гради на мноштвености. Свет ће то успети када заиста буде слободан, када се „морам јер морам“ преобрази у „хоћу јер хоћу“. Александар Милојков
  8. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2011 Литургијске интеграције Светла седмица, лета Господњег 2011. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, мала богољубива чета, „Светосавска омладина при Храму Светога Саве“, како нас неформално називају, упутила се на једно интересантно путовање. Предвођена свештенством Храма Светога Саве на Врачару, оцима Данилом и Мирољубом и ојачана присуством архимандрита Нектарија Татарина, игумана манастира Средиште и сестринством манастира Месић, из богоспасаване нам Епархије банатске, богољубива чета дала се на пут према Црквама Христовим у Црној Гори, Албанији и Македонији. Пут дуг преко 1500 км. Добра дела почињу молитвом. Тако беше и овога пута. Петак вече и молитва у цркви Светога Саве, благослов оца Миодрага пред пут. На шоферци аутобуса икона Светога Саве, да благослови путнике и сву земљу којом будемо пролазили и, наравно, да се зна чији смо. Можда су неки и мислили да није најмудрије стављати Светога Саву на прво место. Шофер је помињао да су стакла на аутобусу јако скупа, а ми идемо у не баш претерано гостољубиве крајеве за нас Србе и хришћане. Ипак, остависмо Светога Саву напред да благосиља пут испред нас и да нам буде амбасадор у туђини. Ваљда ће Бог, његовим молитвама, дати да успутно камење остане мирно. Са зором се сретосмо у балканској лепотици Црној Гори. Накратко се окреписмо јутарњом молитвом у манастиру Морача. Око нас је права божанска поезија. Облаци, небеса помешана са околним црногорским брдима. Лагано се дижу горе као покривач, откривајући балканску лепотицу која се лагано буди. Крећемо даље, чекају нас у цетињском манастиру. Нисмо још имали осећај да смо напустили своју домовину, јер смо у Црној Гори заиста били своји међу својима. Тако нас и дочекаше, братски и са пуно љубави. Где да се осетиш туђином пред Светим Петром Цетињским, руком Светог Јована Крститеља, епитрахиљом Светога Саве, гробом Митрофана Бана, капом краља Николе са оцилима „само слога Србина спасава“. Као да је Цетиње била та граница која нас је делила од онога што смо сви доживљавали као туђину. У земљу Албанију испрати нас благослов Светог Петра Цетињског и Васкршњи тропар...на албанском језику. Тај тропар је помало у глави помутио појмове „наши“ и „туђи“. Отело се питање, која је то сила која људе уједињује у „наше“ и разликује их од „туђих“? Ко су „наши“ а ко ли „туђи“? Ко је ближњи мој? (Лк 10, 29) Прострујале су ове мисли кроз ум потресајући свест да је пред нама туђина, једна тако радикална другост и туђина као што је Албанија. На путу смо били да искусимо Силу која уједињује, која чини да „нема више Јудејца ни Јелина“ већ да су сви „један“ (Гал 3, 28). Васкршњи тропар на албанском језику, покрај моштију Светога Петра Цетињског, ослободио нас је страха од другости и туђине и припремио нас за изненађење које нас је чекало са друге стране Скадарског језера. Кренусмо. Поглед Светога Саве и његов благослов, са шоферке нашег аутобуса, управише се према „земљи орлова“. Скадар на Бојани. Древна престоница чувене српске династије Балшић. У граду нас дочекаше тамошњи Срби. Има их, хвала Богу. Организовани су, знају ко су, чувају свој језик, културу и веру. Градом врве мерцедеси. Из једног црвеног чује се веома гласно Тозовац, „А ја сам негде рујно вино пио...“ Срби, свуда су исти. Наш домаћин Павле води нас у обилазак чувеног Скадра на Бојани. Највећа тврђава на Балкану, средњовековни престони град Балшића. „Много је наших костију овде“, говори нам Павле. „Многи се отимају о овај камен, о ову тврђаву, присвајају је. Али, не брините, ми смо овде и чувамо је да се не заборави чија је, ко ју је градио.“ Павле улази у остатке једне богомоље. Прекрсти се. Рече да је ту била црква коју су касније Турци претворили у џамију. Видесмо и место где је према епској песми узидана Гојковица. Наш домаћин нам рече да и Албанци имају своју верзију исте легенде. На зидовима је бели кречњак. Када је киша, са зидова се слива бела течност, као млеко. Павле рече да се ту моле и Срби и Албанци, бездетни брачници, тражећи благодат родитељства. Мука и нада која спаја људске судбине. У граду Скадру, у храму Христовог Васкрсења одслужисмо Свету Литургију на Томину недељу. Као некада апостол Тома, гледасмо и додиривасмо оно у шта нисмо могли веровати. Албанци – народ Божији! Српски и албански свештеник служе Свету Литургију! Албанци и Срби око Једнога Господа! Туђина? Не. Остало је да само као и некада апостол Тома узвикнемо: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28). Христос васкрсе, браћо Албанци! И беху две појнице. На једној српски, на другој албански језик. И беху два свештеника. Један служи на српском, други на албанском. И нити смо ми знали албански, нити су Албанци знали српски. Али, гле чуда, разумесмо се. (Дап 2, 4). И умеше наши појци да одговоре њиховом свештенику, а и њихова појница нашем. Језик је био различит, али нам је мелодија била иста. Један је био Дух Утешитељ који нас је сјединио у Једно Тело. Света Литургија је интегрисала све наше разлике. Не би више Албанца ни Србина. Причестисмо се и сви бејасмо један човек у Исусу Христу (Гал 3, 28). Настависмо даље да упознајемо интересантну земљу Албанију. Дознасмо да је међу Албанцима готово половина оних који Христа признају за Бога и Спаситеља (Православних и Римокатолика), а само Православних је 27%. Многи од нас то нису знали. Стигосмо и у главни град, у Тирану. Обиђосмо Саборни храм посвећен Благовестима. У овом велелепном храму чувају се мошти нашег српског краља, Светог Јована Владимира, као и мошти Светог Козме Етолског. Љубазни свештеник изнео нам је делове моштију двојице Светитеља, које целивасмо. Опет и опет бејасмо своји међу својима. Христос посреди нас! Ваистину, Сила која уједињује! Упутисмо се даље, према Елбасану и манастиру Светог Јована Владимира. Албанци га зову „Шин Ђон“ (Свети Јован). Нађосмо мало тужну слику, манастир без монаха, прилично запуштене околине. Ипак, тугу су нам развејали весели албански младићи из оближњег села. Рекоше да су православни и да овде долазе на Свету Литургију. Манастирска црква је ипак жива, служе се Свете Литургије, слава Богу. Божијим промислом, српски Светитељ у албанској земљи, сведочи васкрслога Господа. Но, светитељство и јесте та литургијска димензија постојања, где нестају све наше смртне поделе и где се пројављује васељенство, свечовечанство, возглављење свих и свега у Христу – наиме, Црква. Од Елбасана се Светоме Сави на шоферци нашег аутобуса придружио и Свети Јован Владимир, „Шин Ђон“. Остатак пута кроз Албанију ка Македонији, ка нашој следећој одредници, Светом Науму и Клименту Охридском, благосиљала су сада двојица наших Светитеља. А забринути возач и камење? Ех, камење никада није било мирније. Заиста, у Албанији се не сретосмо чак ни са непријатним погледом. „Све је свето и честито било.“ Обиђосмо и бисерни Охрид, молитвено осењени и обрадовани трећим Светитељем, чије присуство осетисмо. Налазили смо се у Епископији Светог Николаја Охридског и Жичког. Још један Свети Србин који нам је посведочио свечоваченство, васељенство, литургијски етос – Цркву. Опет и опет, своји међу својима. Поново је Васкршњи тропар био сила која је рушила језичке и националне баријере. Испред једног од велелепних цркава у Охриду отпевасмо „Христос воскресе“. Људи су нас знатижељно посматрали. Прилази човек и након нашег певања почиње и он, на француском језику „Христос воскресе“. Не зна српски, нити црквенословенски али нас је разумео шта смо певали. Не знамо ни ми француски, али смо и ми њега разумели. Убрзо затим уследило је и на енглеском језику „Христос воскресе“. На крају и на грчком. Беху то, заиста, литургијске интеграције. Осећај туђине је нестао. Остали су само „наши“, „туђих“ више није било. Био је већ увелико смирај дана када смо се упутили кући. Негде међу македонским брдима стадосмо и покрај неке речице, на једном камену, са оцима Нектаријем и Миодрагом преломисмо славски колач. Сутра је Слава. Свети Николај Охридски и Жички. Са Славом се, ето, сретосмо ту у некадашњој његовој Епископији. Пред нама је била ноћ и пут за Београд. Рано ујутро, испред храма Светога Саве дочекала нас је киша. Они ревноснији остали су на Светој Литургији. Они слабији, међу којима и писац ових редова, одјурили су кући, пробијајући се кроз пљусак. Киша, али некако пријатно хладна, сливала се низ лице. Хладила је главу којом је струјала мисао: „Боже, ко ли су „наши“ а ко ли „туђи“? Александар Милојков
  9. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  10. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
  11. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2011 Сада и овде, али још увек не „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, Истина је, пак, стање будућег века“ Свети Максим Исповедник Стрела времена. Такав је облик и смисао историји и људској егзистенцији подарило хришћанство. Историја је лишена античког, цикличног бесмисла и понављања једних и истих догађаја. Хришћанство је људску мисао ослободило судбине и увело је у слободу, у креативност и одговорност. Историја је постала стрела која је одапета и која хита ка свом циљу. Почетак и узрок њеног хитања, као и њен циљ јесте Бог, али је човек онај који јој лет чини правим и могућим. Тако, историја бива рвање човека и Бога, а народ Божији са правом назван Израил (хебр. онај који се рвао са Богом) (Пост 32, 28). То рвање је заправо одговор човекове слободе на божански призив. Бог је сву творевину створио ни из чега, са жељом да она постоји вечно, у заједници са својим Творцем. По тој превечној божанској вољи, ваљало је да се створено сједини са Нествореним, те да тако заиста вечно постоји. Једном речју, свет је требао да буде уздигнут и принет Богу Оцу, али не као нужност и морање већ као уздарје, благодарење и љубав. Зато је Бог створио човека, боголиког, словесног и слободног. Човек је онај чијом вољом је требала да се оствари превечна Тајна Христа: да се Син Божији оваплоти, да постане човек те да тако сву творевину узнесе у божанску заједницу Оца и Сина; да Отац позна творевину као свог љубљеног Сина, те да кроз Сина излије на њу Духа Светога, Духа Животодавца. То је та божанска превечна жеља због које смо и добили биће. То је и циљ нашег постојања – циљ ка коме хита стрела времена: да постанемо богови по благодати, народ Божији, синови Божији, да се свет преобрази у Царство Божије. Но, човек се није сагласио са вољом Божијом. Прародитељи су одлучили да буду богови без Бога – легитимни су циљ покушали да оставре на погрешан начин. Човек је свет, уместо Богу, принео себи. Одвојени од Духа Животодавца, човек и свет окусили су стање необожења своје природе: смрт. Но, добри и премудри Бог није одустао од своје превечне воље. Не нарушавајући људску слободу, Бог је водио човека и свет ка свом циљу. Историја никада није лишена божанског промисла и божанског присуства. Историја је заиста постала рвање човека и Бога и, како Берђајев са правом каже, мешавина Божијег промисла, људске слободе и природне нужности. У том рвању, Бог је човечанству полако и сигурно кристалисао крајњи смисао историје – божански наш циљ због којег смо и створени. Истина света, коначно возглављење свега створеног у Личности Сина Божијег, бивала је присутна у историји најпре као сенка а затим као икона Истине. Сенка те Истине јесте Стари Завет. Кроз овај Завет Бога и човека свет је припреман за долазак Сина Божијег, за јављање самог Смисла и Истине нашег постојања. Закон је имао за циљ да људску слободу ослободи заблуде, те да је уједини са мудрошћу. Из тог је васпитања људска слобода требала да постане оно што стварно јесте слобода – љубав према Богу и љубав према човеку. Закон је требао да приправи људску слободу и срца људска за долазак Онога кога су Пророци најављивали и за савршенији Закон љубави, радосну вест, Јеванђеље које доноси свету – за Сина Божијег, Спаситеља света: „...ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Ис 7, 14). Име Емануило које наводи Пророк значи „са нама Бог“. Тако се и догодило у витлејемској пећини: Бог се јавио у телу, Онај који је једнак Оцу, постао је једнак и нама. Заиста, Бог беше са нама и међу нама. Као што је од младе жене кренуло обољење људске слободе, тако је од друге младе жене кренуло њено излечење. Дјева Марија је својом слободом омогућила да се историја као сенка Истине почне преображавати у њену икону. Скрушено и послушно али ипак сасвим слободно, Дјева Марија је на божанску вест о зачећу Сина Божијег у њеној утроби одговорила: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38). Те су речи промениле ток историје, располутиле су време на двоје: на старо и ново. Гле чуда – људске су речи учиниле извесним Божије речи; људска је воља приправила пут божанској вољи; човековим одобрењем, Бог дела своју замисао. (О, велика и дубока тајно слободе!) До доласка Сина Божијег, Тајна Христа, Истина света као његово приношење и благодарење Богу, постојала је као сенка. Стари Израил је Богу приносио жртве којим је задобијао опроштај грехова и којима је Богу благодарио за сва учињена добра, прошла и будућа. Принос и благодарење, које први људи не принеше и не заблагодарише Богу, беху заиста присутни у историји – сада и овде, али још увек не као пуноћа Истине, већ као сенка њезина. Тој је Истини Бог постепено поучавао човечанство, почев од наших прародитеља и њихових првих потомака, Каина и Авеља, до праоца Авраама и кроз читаву старозаветну историју, све до оног чудесног догађаја у витлејемској пећини, до оног Великог Четвртка у сионској горници, до оног часног и живототворног Крста и до оног великог и славног Васкрсења и на небо Вазнесења. Ти су догађаји располутили на двоје не само завесу Светиње над светињама у јерусалимском храму, већ и саму историју. Тај расцеп означио је не само ново време људске историје, већ и Нови Завет Бога и човека. Син Божији, поставши човек, примио је у своју Личност свецелу људску природу, а кроз њу и свецели створени свет. Тим догађајем је наша природа узнешена у вечни агапијски однос Оца и Сина. Онај који је у вечном загрљају Очевом као Бог, својим оваплоћењем, започео је да то бива и као Човек – један и исти Бог и Човек, Богочовек. Тако се и Дух Свети, који од Оца исходи и који се вечно излива на Сина и пребива уз Њега, излио и на нас људе – јер је Син Божији, Син Очев Јединородни, постао Човек. Тако, кроз Њега и добисмо Духа Мудрости, Животодавца, Утешитеља, Духа Светога који од Оца исходи (Јн 14, 16-17). Гле, тај су величанствени догађај старозаветни Пророци најављивали: „И после ћу излити Дух свој на свако тело...И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Дух свој.“ (Јоил 2, 28-29). Заиста, испунише се пророчанства Пророка Божијих. „Ти дани“ дођоше и, ево, ту су. Син Божији поста и занавек оста – Човек. Он је, једном и заувек, свет принео Богу Оцу и заблагодарио Богу Оцу. Како је кроз старог човека ушло непослушање, тако је кроз Новог Адама ушло послушање Богу Оцу, послушање до смрти на Крсту. Тако, нема више ничег што већ није принето и нема достојнијег благодарења него што је Његово. Он је Онај који приноси – Првосвештеник рода људског. Но, и оно што приноси, опет је Он, његово човештво и у човештву васцели свет, велико у малом. Гле, последњи међу Пророцима Бога Живога, Јован Крститељ, назвао Га је Јагњетом, провиђајући Његову жртву и себеприношење Богу Оцу: „Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света!“ (Јн 1, 29). Ево истинитог Јагњета које се приноси на жртвеник Богу, чија су сенка били старозаветни жртвени јагањци. Ево истинитог Хлеба за освећење и живот света, чија су сенка били старозаветни хлебови предложења и пустињска небеска мана. Ево истинитог Пића, чија су сенка били старозаветни виноградски приноси. (Јн 6, 48-58). Приневши свет једном и заувек Богу Оцу, Син Божији и Син Човечији, Богочовек, показао је свету Истину самога света: приношење и благодарење Богу Оцу. Та Истина света је Он сам – Господ наш Исус Христос, као Онај Који приноси, Који се приноси и Који благодари. (Мт 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22, 19-20). Након Њега историја више не може показати ништа ново и ништа истинитије. Угледавши Истину у историји, човечанству је остало да у тој Истини учествује, да све што је Христос чинио чине и даље људи у „Његов спомен“ (Лк 22, 19). Приношење света и благодарење Богу Оцу настављено је и након Христовог Вазнесења, али не као ново приношење и ново благодарење, већ као стално светотајинско оприсутњење тог јединственог, непоновљивог и свецелосног Христовог приношења и благодарења. Тим именом благодарења (грч. евхаристија) назива се реалност новозаветног народа Божијег – Цркве. Евхаристија (Света Литургија) чини идентитет, суштину Цркве. Једноставно речено, Света Литургија – то је Црква. У Цркви, на Светој Литургији, оприсутњује се оно једно, непоновљиво и свецелосно приношење света и благодарење Богу Оцу. Оприсутњује се она Истина које је дошла у историју и која ће опет и сасвим доћи на њеном крају. Син Божији је узео свет и човека и принео Богу Оцу. Ипак, тај догађај не искључује и актуализацију појединачне људске слободе. Богочовек не приноси обезличену људску природу, већ живе и конкретне личности. Отуда ваља да историја дође до свог краја, да се људи слободно одреде према Тајни Христа, да сваки човек до краја историје може слободно да каже, ако то хоће: „Не живим више ја, него живи у мени Христос.“ (Гал 2, 20). Тајна Христа је тајна сусрета и синергије две слободе: Божије и људске. Отуда и Заповест Христова Цркви: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт 28, 19). Зато је и коначно возглављење човека и света у Сину Божијем, свих племена и језика од почетка до краја историје, догађај будућности. Но, као што су људи у Старом Завету предокушали ту будућу Истину као сенку, тако је и новозаветни људи предокушају, али много реалније и много јасније – као икону. И сенка и икона везане су за Истину. Јер, нису људи творци сенке и иконе, већ је то Истина сама себе показивала као сенку и као икону. Истина се јавила на Синају Мојсију и остала након тога присутна у историји кроз Закон и Пророке, као сенка. Истина је постала Човек и била међу људима, показавши и испунивши крајњи смисао и циљ човеков. И након Вазнесења, Истина је остала ту као икона: као Црква, као Света Литургија. Парадоксално, Истина је присутна сада и овде, али још увек не. Она је оно што ће тек доћи, када све буде коначно возглављено у Христу. Али, ми је ипак сада и овде предокушамо на Светој Литургији. Света Литургија, народ и свештенство сабрано око свог владике, јесу жива икона оне будуће Истине, када ће се сви народи, од почетка до краја историје, сабрати око Спаситеља, око свог Владике, Господа Исуса Христа. И на Светој Литургији као икони, светотајински се оприсутњује оно Христово величанствено приношење творевине Богу. „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свега и за све!“, радосно узвикује Предстојатељ величанственог Сабрања, стојећи на месту Христовом, подижући хлеб и вино ка Оцу небеском. Заиста, Литургија, то је Син Божији који стоји пред својим Оцем и који приноси и који се приноси. Зато је Црква са правом названа Телом Христовим, коме је Он Глава. На принету творевину и на величанствено Сабрање, на Светој Литургији, оприсутњује се оно јединствено и свецелосно изливање Духа Светога које се одиграло у Личности Сина Божијег. „Да дође Дух Твој Свети на нас и на дарове ове“, моли Предстојатељ литургијског Сабрања у име свих сабраних. Отуда све оно што је принето бива усиновљено, постаје сами Христос – Тело и Крв његова. Једући и пијући од Тела и Крви Господње постајемо и ми оно што једемо: Тело Христово, бивајући сваки понаособ уд томе Телу. Сједињени у Телу са Главом, сједињујемо се и међусобно. Тако многи постају једно – Један Свети, Један Господ Исус Христос. Поистоветивши се са Сином, удостојавамо се да Бога назовемо својим Оцем: „Оче наш који си на небесима...“ То је, заправо, познање Бога као Оца – поистовећење са Сином, обожење. А познање Бога Оца јесте живот вечни (Јн 17, 3). То познање је оно Царство које нам је Отац приправио пре постања света (Мт 25, 34). То је та превечна Тајна Христа, коју Пророци најављиваше и старозаветни оци созерцаваше као сенку. То је та Истина будућег века коју сада, ми људи Новога Завета, предокушамо као икону, у Цркви на Светој Литургији. Сада и овде, али још увек не – мудри парадокс који времена и векове, прошлост и будућност уједињује једном Личношћу: Сином Божијим – Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи. Да, дођи Господе Исусе Христе! (Отк 22, 20). Александар Милојков
  12. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2010 Три иконе будућег века За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач. Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века. Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се не жене и не удају „јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36). Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19). Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 15) . Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века. Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења. Александар Милојков
  13. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2010 Проблем насиља - трагедија слободе Насиље, страдање и патња, једном речју – зло, одувек су као егзистенцијална питања заокупљали човеков ум. Кроз философију и религију, човек је вековима покушавао да одгонетне тајну зла. Временом, човекова свест се, како религијска тако и философска, развијала. Ипак, оно што је карактерисало сваку епоху јесте човекова зачуђеност пред постојањем зла. Тиме се показује да постојање зла није природно. Зло је уљез, са целокупним својим породом: насиљем, страдањем и патњом и, коначно, са својим најомраженијим породом – смрћу. Има ли тај „незвани гост“ своје биће? Ако има, то биће је или вечно или је створено. Ако је вечно, онда је зло божанског порекла. Многи су људи управо тако и схватали зло: поред доброг, постоји и зао бог. Свет је, тако, поприште сукоба доброг и злог бога. А човек? Човек је бојно поље на коме се сусрећу та два вечна, божанска принципа – добро и зло. Ако ли, пак, зло није вечно него временито и створено, онда се његово постојање мора приписати Богу, „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Да ли је тако? Временом су људи одбацили могућност да постоји мноштво богова. Оном једном Богу Који је једини преживео из тог пантеона богова, људи приписаше добро, мудрост, лепоту и све оно за чим живот природно чезне и што природно прихвата за своје. Но, иако је лажни зао бог проглашен за непостојећег, зло је остало да постоји. Чак, зло сада постоји као још већи парадокс него онда када је „постојао“ непостојећи зао бог. Зло сада постоји у створеном свету, у свету који за свој узрок има доброга Бога Творца. Нужно се отима питање: да ли је добри Бог Творац створио зло? Ако зло постоји и ако је све што постоји створио Бог, онда је Он створио и зло! Али, Он је добар Бог, како је то могуће? Каква апорија! Да би човек изашао из ове тешке апорије, морао би да постави право питање и да на то питање да прави одговор. Право питање је: постоји ли зло? Прави одговор на то питање је: зло не постоји. Све што постоји, сва видљива и невидљива творевина, је по својој природи добра, јер има узрок у Ономе Који Јесте – у „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. Иако се плодови зла опитују кроз насиље, страдање и патњу, зло, ипак, не постоји. Како је онда могуће да окушамо његове плодове ако зло не постоји? Плодови зла се опутују тако што се човек лишава оног стварно постојећег - добра. Парадоксално, зло има биће у небићу, у одсуству добра. Ову истину, о непостојању зла, која је искристалисана напором хришћанске, отачке мисли, генијално је објаснио млади Ајнштајн у једној својој шклолској анегдоти. Његов професор вођен логиком да зло постоји, а да је Бог творац свега што постоји, дошао је до закључка да је Бог узрок зла. На то ће мали Алберт Ајнштајн свом професору поставити следећа питања: - Професоре, постоји ли хладноћа? - Какво је то сада питање? Наравно да постоји хладноћа! - Не, професоре. Заправо, хладноћа не постоји. Према законима физике оно што ми сматрамо хладноћом, уствари је недостатак топлоте. Професоре, а да ли постоји тама? - Наравно да постоји! - Не! Тама је само недостатак светлости. Светлост можемо испитивати, али не можемо таму. Зло не постоји, исто као хладноћа и тама. Бог није створио зло. Зло је само недостатак људске љубави према Богу. У овим речима млађаног Ајнштајна налази се древна отачка мисао да зло има „биће у небићу“. Зло је недостатак, одсуство љубави, одсуство смисла, одсуство човековог исправног одговора на Божији призив. Зло је трагедија слободе, трагедија слободне људске воље. Али, и слободна воља је Божији дар човеку. Ако је она узрочник зла, а њу је подарио човеку Бог, није ли опет Бог, макар индиректно, узрочник зла? Јер, да нам Бог није дао слободну вољу, не бисмо могли ни чинити зло. И на ово питање су богомудри оци Цркве дали одговор. Свети Августин каже да извор зла лежи у човековој слободној вољи, у њеном покрету. Међутим, да Бог није подарио слободну вољу човеку, ми бисмо били непособни да творимо праведна и добра дела. Били бисмо неспособни за све оно што је вредно хвале: првенствено за љубав. Без слободне воље не бисмо могли да одговоримо на Божији призив: да слободно постојимо у заједници љубави са Њим, да примимо посинаштво и да се народом Божијим назовемо. Таква заједница је једино могућа тамо где постоји слобода и словесност. Без ово двоје љубави нема. Због тога нам је Бог и даровао слободу, учинио нас иконама Божијим. Са друге стране, слободна воља носи могућност да се човек покрене у негацију Божијег призива, у негацију добра. Ипак, не може се дар слободе окривити због тога, јер слободна воља не подразумева нужност којом би човека приморала да чини зло. Управо због тога, што наша вољна (хотимична) дела нису акт нужности, већ акт наше слободе, нешег сопственог „хоћу“, коме смо ми једини господари, наша су дела достојна похвале и покуде. Зато, бити слободан значи бити и одговоран. Коме? Ономе по Коме све постоји, по Коме се све мери: и лепота, и доброта, и мудрост и васцели живот – Живоме Богу Творцу. Ван Онога Који Јесте, ван Бога Живога, нема бића, нема доброте, нема лепоте, нема мудрости. Ван њега је само илузија која има „биће у небићу“, а то је зло са својим најтамнијим породом – смрћу. У тој илузији живи данашњи човек. Окренут, својом вољом, од Бога као смисла и циља живота, човек је окренут пролазним вредностима. Из човекове природе није нестао тај, од Бога усађен, покрет ка смислу. Настављајући да се вољом креће, човек је своје природне моћи кретања за смислом усмерио ка бесмислу. Човек у распадљивом и смртном покушава да отме и задржи живот. Отуда беспоштедна борба за прежиљавање, коју најчешће опитујемо као насиље и патњу. Свети Атанасије Велики тај људски промашај овако описује: „Удаљивши се од познања Једног и Истинитог, а то је Бог, и удаљивши се од жеље за Њим, доспели су до разних и појединачних жеља тела.“ И ево узрока свакога зла, насиља и патње. Свети отац даље каже: „Затим, као што то обично бива, обузети жељом за свакојаким многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога, дакле, ступише у душу страх, и брига, и уживање, и старање о смртним стварима.“ Тај страх да се не изгубе овоземаљске ствари, које је човек одредио за смисао и циљ свог живота и са којима је успоставио однос, свети Августин назива пожудом. Пожуда је, по светом Августину, човеково везивање за ствари које може изгубити против своје воље. Сада је јасно зашто такве ствари човек грчевито граби, стеже и чува. Те ствари су његов живот – и све што човек погрешно чини, па и најгора зла, чини у незнању, јер мисли да ће на тај начин обезбедити своје постојање. Свети Атанасије, у истом Духу као и свети Августин, то јасно закључује: „А опет, пошто (човек) жели, а не испуњава те своје жеље, научио је да убија и да чини неправду.“ Ето одговора одакле насиље, патња и сви небројени породи зла у свету. Ето и пута одговору како да зло са својим породом нестане. Потребно је шупљину, ништавило бесмисла, попунити бићем смисла. Потребно је живот тражити у Животодавцу, мудрост тражити у Мудрости, лепоту у Лепоти, добро у Добру. Када ова блага стекне, човек их не може изгубити против своје воље, како каже свети Августин. А када човек има оно што слободно хоће и када нема страха да му то ико може отети, онда је такав човек сретан. То што човеку нико не може отети против његове воље Христос назива „благом на небу“: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, ондеће бити срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). „Благо на земљи“ јесте оно што свети Августин назива пожудом. Имајући такво „благо“, које може изгубити против своје воље, јер „мољац и рђа квари“ и „лопови поткопавају и краду“, човек живи забринут и несретан. Када човек остави и „срце своје“ тамо где је „земаљско благо“, онда се рађа насиље, страдање и несрећа. Јер, човек се боји да то „благо не изгуби“, како каже свети Атанасије. Да би се, пак, сачувало „благо на небу“ нису потребни ни оружје, ни сигурносне браве, ни пси чувари. То благо чува сами човек, својом слободном вољом. Ни „рђа“, ни „мољци“, ни „лопови“ том благу не могу ништа. „Благо на небу“ се лако стиче и лако чува. Чувар тог блага је само једно слободно, искрено и људско: „Хоћу“. Александар Милојков
  14. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2010 Кожне хаљине „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их.“ Пост 3, 21 Књига Постања говори нам о стварању света и човека. Глава и круна творевине, човек, створен је по лику и подобију Божијем (Пост 1, 26). Лик је оно што је човеку дато, а подобије му је задато. Отуда је лик потенцијал, моћ и способност да се иде и стигне до подобија, да лик досегне свој Оригинал, свој Прволик. Шта је то „лик Божији“ а шта „подобије Божије“ у човеку? Лик Божији у човеку јесу ово троје: разум, слобода и личносни начин постојања. Имајући лик Божији у себи, човек није просто део света. Човек је разумно и слободно биће које постоји као личност. Лик Божији човека издваја из света, ставља га наспрам света. Тако, нема свет човека, већ човек има свет. Човек је разум света и слобода света, лице света. Њему је дато да говори у име васколике бесловесне твари. Зато је човек судбина света. То достојанство лика Божијег које је човеку дато није укочени атрибут. Разум, слобода и личност јесу динамика и делатност. „Отац мој до сада дела, и Ја делам“, каже Господ (Јн 5, 17). Отуда лик тежи и вапи за покретом. Лик Божији у човеку је сила која стреми ка смислу, ка подобију Божијем. Оно што је „дато“ вапи за оним што је „задато“, „лик“ стреми „подобију“. А шта је подобије Божије? То је Божији циљ стварања света и човека, Божији призив да човек и свет кроз човека, буду, по дару и благодати, оно што је Бог по својој природи. То је позив на љубав и постојање: вечно, слободно и љубеће постојање. Човек је створен да постане бог, син Божији по благодати, а свет да се кроз човека обожи и постане Рај. То творевина и даље чека и чекајући тугује, јер се човек још није уподобио Богу. Лик није одговорио подобију, икона се није изједначила са својим Прволиком. Зато, творевина тугује и са нестрпљењем чека на људе да на ово одговоре: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.“ (Рим 8, 19). Ко су синови Божији? То су разумни и слободни људи, истинске личности. То су људи који ће одговорити на призив Божији, те неће само остати на „лику Божијем“ већ ће стећи и „подобије Његово“. То су обожени људи. Та туга творевине је трегедија и туга човекова, трагедија неделатног лика. Јер, творевина, будући бесловесна, тугује и радује се само кроз своје лице, кроз своје словесно и слободно одређење. То њено одређење је човек. А у чему је трагедија и туга човекова? Његова трегедија огледа се у томе што дар „лика Божијег“, моћ делатности који тај дар са собом носи, није усмерио ка „подобију Божијем“. Човек је свој дар усмерио у погрешном правцу, промашио је циљ. Уместо уподобљавања Богу, човек је изабрао да се уподоби бесловесној природи. Тако је целокупну творевину окренуо наопачке, направивши велики промашај. Релност човековог постојања у односу са створеном природом више није такав де је он судбина и смисао природе. Не, човек је твар одредио за свој смисао и своју судбину. Тако, уместо да човек буде судбина света, свет је постао судбина човека: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи. (Пост 3, 19). Но, Бог није одустао од своје воље, да човек и свет постоје вечно у заједници са Њим. Јер, „Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје. Шта каже неће ли учинити, и шта рече неће ли извршити?“ (Бр 23, 19). Бескрајна премудрост и љубав Божија, учинили су да се човеков пад и промашај релативизују. Човек није престао да буде створење по лику Божијем и поред своје погрешне одлуке. Он је остао разумно, слободно и личносно биће. Бог је лик Божији у човеку прилагодио новонасталој ситуацију. Човек је обучен у „кожне хаљине“. Човеков промашај Божијег призива у Библији је символично описан као срамота људске голотиње. Након преступа Божије воље, људи осетише срамоту: „И отворише се очи њих двоје, и познаше да су наги; и сашише лишће од смокве и начинише себи прегаче.“ (Пост 3, 7). Изабравши створену природу за своју судбину, људи су утеху своје срамоте тражили у тој истој природи. То покривање природом, огртање у бесловесност и смртност, одвојило их је од Бога: „И позва Господ Бог Адама, и рече самом Адаму: „Где си?““ (Пост 3, 9). Чиме се то Адам могао сакрити пред свевидећим Богом? Сакрио се својим бесмислом, својом тамом и својим избором лажи. Зато га Бог „не види“. Јер, „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор 6, 14). Пред бљеском Светлости мрак нестаје и пред Правдом безакоње бежи и скрива се: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.“ (Пост 3, 10). Та „нагота“ због које се Адам застидео пред Богом јесте разобличена лаж и осрамоћени промашај људски. Свељубећи Бог, ипак, не оставља човека у срамоти његове голотиње. Као каквом насамареном наивцу, кога су разбојници преварили и свукли до голе коже, сажаљиви Бог му шије хаљине од коже: „ И начини Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и одену их.“ (Пост 3, 21). Од какве коже Бог шије хаљине? Од коже бесловесних животиња. „Кожне хаљине“ јесу огрубљење човека, његова деградација и декаденција. Оне су последица човековог промашаја (греха). По тумачењу светих отаца, „кожне хаљине“ нису ништа друго до облачење у животињску природну, нужност и смртност. Свети Григорије Ниски то јасно каже: „Стога је смртност, која потиче од природе бића којима недостаје интелигенција, по Божијем допуштењу наметнута природи створеној за бесмртност.“ Ипак, иако су последица греха, хаљине од коже нису без Божијег благослова. У њима се на тајанствен начин преплићу људска лудост и божанска мудрост. И све опет бива, премудрошћу Божијом, на добро и корист човеку. Тако, „хаљине од коже“ показују човекову низину, јер је од датог величанства начинио пад и промашај, али поакзују и Божију величину, јер је од пада и промашаја начинио нови пут ка висинама. „Хаљине од коже“ су учиниле да човек буде сличан животињама, јер је тако изабрао. Али, оне су омогућиле и да човек опстане у новонасталој ситуацији, да преживи, те да и даље има моћи да крене ка свом задатом циљу, ка подобију Бижијем. Огрнувши га у природу животиња и у судбину животиња, Бог није лишио човека дара лика Божијег. Парадоксално, садашња реалност човека је чудновата испреплетаност поноса и срама, слободе и нужности, словесности и бесловесности. Садшњи човек је суживот дара лика Божијег и жовотињске природне нужности: animal rationale. Дар лика Божијег, своју словесност, слободу и личносност, човек сада користи у реалности палог, пролазног и смртног постојања. Сав његов труд и мука у свету јесу последица његовог пада. Човек са знојем лица свог једе хлеб и са муком рађа. Живот је постао борба за опстанак и преживљавање. Са једне стране, човек је слободан да креира своју личност, користећи свој разум и таленте. Много тога зависи од његове слободне воље и упорности. У свету, који је одредио за свој циљ и судбину, човек проналази задовољство и срећу: посао који воли, каријеру, породицу, пријатеље, материјално и друго благостање. Али, та његова задовољства су увек скопчана са болом, неодвојива су од бола. Заиста, нема тог људског задовољства коме не претходи или не следује бол. Ипак, такав живот почиње болом, траје мешавином задовољства и бола и завршава се болом. Рађање човека је бол као почетак, а смрт је бол као његов крај. Док први бол има утеху, јер за њим следи живот, други бол је неутешан, јер за њим следи нестанак живота. У тој чудној реалности „кожних хаљина“, човеку остаје ово двоје: да буде очајник или да се запита о смислу свог постојања. Велика борба између Божијег лика и животињске природе траје у човеку. Благослов и заслужена казна преплићу се у души његовој. Ипак, човек је кадар да од ово двоје учини једну и јединствену реалност. Или да буде очајник, да потпуно избрише дар Божијег лика у себи, те да благослов претвори и изједначи са казном и проклетством; или, пак, да се запита и промисли, те да праведну казну и проклетство преобрази и изједначи са благодаћу. Тако, премудрошћу Божијом, „кожне хаљине“ бивају и једно и друго, и благослов и проклетство. Човек је позван да од то двоје направи једну реалност. Сав тај његов труд којим живи, образује се, ствара, успева у животу „са знојем лица свог“, јесте последица његовог првобитног промашаја циља. И поред тога, човек ипак може да сав тај свој труд и муку, окрене ка правом и првосазданом смислу, ка подобију Божијем. Чак шта више, тај његов рад и живот, иако последица првородног греха, може га довести до правог циља и смисла. Потребно је да човек, не бежећи од света и реалности „кожних хаљина“, врати ствари на своје место. Да поново он буде судбина света, а не свет његова судбина. Човек треба да пројави свет, а не да се пројављује ка свету. Човек треба да се окрене ка Богу, те да тиме и читав свет окрене ка смислу. То је пут да свуче „хаљине од коже“ са свог тела и да поново као слободно, словесно и личносно биће гледа у свог Творца без стида и скривања. „Јер треба ово рапсадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је пакле победа?“ (1. Кор 15, 54-55). То је пут досезања лика до Прволика, пут човековог уподобљавања Богу. То је остварење правог и истинитог човека. Тај истинити човек је Богочовек. Александар Милојков
  15. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2010 Биће које празнује „Какве су ти мисли, такав ти је и живот.“ Могли бисмо ову мисао оца Тадеја даље продубити и рећи: какав ти је смисао живота, онакви су ти и празници. Празници су феномен човечанства. Нема времена у историји, нема цивилизације, нема религије, нема људске идеологије а да су лишени празника. Напротив, празници су сведоци историје, сведоци цивилизације, сведоци религије, сведоци идеологије. Људско ткање смисла је толико присутно у празницима да се може рећи: „Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си.“ Но, штагод да су празници говорили о одређеној епохи, религији или идеји, те тиме показивали различитости, ипак су кроз читаву историју задржали једну заједничку особину: радост. Човек је увек волео празнике и празници су увек били радост за човека. Ми хришћани бисмо могли рећи да је та непролазна особина празника, празнична радост, онај Божији благослов дат човеку и свету, свету који и почиње празником, Божијим почивањем: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома...И сврши Бог до седмога дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; и благослови Бог седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини. (Пост 1, 31 – 2, 3)“ Тај празнични Божији благослов дат творевини јесте радост постојања, радост слободе, слободе која цара творевине, човека, чини подобним Богу. Тим благословом је човек, као словесно и слободно биће, позван да свој и живот свега створеног, кроз себе учини празником – вечним радовањем у заједници са својим Творцем. Иако је дар словесности човек злоупотребио, те је себе и творевину, уместо Богу, окренуо самоме себи, Бог му није ускратио слободу и није му одузео осећај радости. Одвојен од Бога, човек тумара и тражи смисао свог постојања. У том свом тумарању, он некад бива а некад не бива свестан свог промашаја. Али, штагод да је одредио за свој смисао и циљ, човек није престао да буде биће које празнује и биће које се радује. Човек није престао да буде биће које у празнику види смисао и празником говори о смислу, откривајући тако свој идентитет, своје биће. Таквим својим начином постојања, кроз целу историју, човек сведочи да је свет почео празником и да ће се празником завршити. Коначно, штагод чинио и у штагод веровао, човек ипак сведочи да свет има смисао у починку, у празнику. Чак и данашњи човек, у ери постмодерне, иако се можда све мање радује и све мање има смисла за радост, смисао живота, иако загледан у голи материјални профит, ипак види у празнику. Дошавши на овај свет он увиђа да му ваља да ствара нове идеје, да те идеје стави у покрет, у производњу профита, да себе стави у мукотрпно кретање и делање ради властитог опстанка. То кретање и делање је умарајућа нужност из које човек гледа у починак, у дан радовања и слободе, у празник, у дан када ће уживати у плодовима свог покрета и делања. Тако, иако отуђен, савремени човек ипак сведочи ону чувену тријаду светог Максима Исповедника, тријаду која показује истину човека и света: стварање – покрет – мировање. То је пулс којим откуцава и људски биоритам: стварање, делатни покрет па онда одмор, и тако у круг. Та чувена тријада је ритам живота који дефинише и само време: недеље, месеце, године. Оног тренутка када човек покуша да поремети тај ритам, да од тријаде направи дијаду, буни се његова природа, његова биологија. Када, пак, неко други покуша да му одузме починак, празник, он свој револт за отетим смислом показује дижући буне, чак и револуције. Но, каквигод били људски празници, коликогод радости доносили, они пролазе, њихов смисао јењава пред налетом новог покрета и нове муке убирања плодова „са знојем лица свог“. Хришћански празници, пак, са својом литургијском суштином, јесу предокус, сада и овде у историји и покрету, оног починка, оног мира и мировања, оног вечног и незалазног осмог дана, вечног празника и вечног радовања у заједници са Господом и светима. То је оприсутњење смисла још на самом путу ка смислу. Да ли то значи да су хришћански празници презрење историје? Можемо ли хришћане оптужити да су пуки есхатологисти? Добар одговор на ова питања даје наш владика Атанасије Јевтић: „Историја не може бити замена за Есхатологију, али она има смисао и назначење да се улије, прелије у вечност, у Царство Небеско. Сама по себи, историја, иако је хришћанско схватање историје динамично, прогресивно, стваралачко, ипак она не може бити замена за оно Царство коме стремимо. Историја тиме није порекнута, него је прави њен смисао ту означен и назначен.“ Другим речима, историја је труд и мука која сама за себе нема смисла, без коначног догађаја Царства Небеског, али без које и нема пута у то исто Царство. Наиме, радост, Царство Небеско, је смисао који оправдава труд и муку, осмишљује историју као кретање ка циљу. Хришћанско литургијско празновање направило је тај чувени двиг ка смислу саме историје, ка самом њеном крају, а ипак пре њеног свршетка. Иако су неки старозаветни празници представљали праслику новозаветних празника (Пасха и Педесетница), старозаветни човек није био способан за тај двиг ка смислу ван историје. Његов покрет и крајњи смисао и циљ остајао је увек ту, у времену и историји. Старозаветни празници славили су Бога који избавља народ из ропства, који га води кроз пустињу у земљу обећану. То је Бог који побеђује непријатеље изабраног народа, Бог који их брани од разних завојевача, Бог који их храни и умножава. Нико није могао наћи смисао ван историје, као ни смисао саме историје, док лично Бог није дошао у историју. Оваплоћени Бог Логос открио је тај прави смисао, ту истину будућег века. У Њему је старозаветна Пасха као слика добила своју коначну пуноћу и тумачење. Он постаје пасхално Јагње које се даје на заклање за живот света. Он је Пут, Истина и Живот, који изводи свет из ропства греха, смрти и пропадљивости у живот, радост и непролазност. Старозаветна Педесетница добила је својe пуно тумачење у догађају Цркве. Стари Савез и заједница са Богом, оличена у уговору Закона, као слика, испунила се у изливању Духа Светога на апостоле, Духа љубави и истине који твори новозаветну заједницу, Цркву Божију. Литургијско знање и антиципација будућег, последица је те неизрециве љубави Божије. Тај акт љубави која уводи у знање и предокус будућег, оличен је у Тајној Вечери, која се и збила „да остане тајни мистагошки спомен, да нас подсећа шта је Христос урадио за нас, а у исто време да антиципира, да нам даје предокушај, да нам приопшти и да нас приопшти ономе што ће бити у будућем Царству Небеском, тј. да нам дарује то само Царство која нам је Христос тада завештао.“, како то опет вели владика Атанасије. А хришћански празник је управо то, света Литургија, и то треба увек понављати. Литургијом празнујемо прошле свете догађаје, свете личности, али са смислом у будућности и ради будућности. Зато, хришћански празник, света Литургија, није сентиментално сећање на прошлост, већ возглављење времена, догађаја и личности у будућем Царству, које се већ оприсутњује и предокуша сада и овде. У догађају литургијског празновања, личности и догађаји свих времена и векова, сабирају се и возглављују у Личности Оног Који приноси и Оног Који се приноси, а Кога сама евхаристијска заједница, Црква као тело Његово, реално оприсутњује сада и овде: у Сину Божијем, Господу Исусу Христу. У Њему се време, прошлост садашњост и будућност, сабира у једну тачку, у празнични литургијски догађај. Коначно, хришћански празници освећују и само време. Сваки је дан, без изузетка, помен неког свештеног догађаја или светитеља. Тако, хришћанско време, седмице, месеци и године, постају каталог празника. Смена дана постаје смена празника, чинећи живот хришћанина уистину радосним догађајем. Такав систем празника преображава време, иконизује и оприсутњује онај вечни, небески начин живота. Зато, коликогод то данас парадоксално изгледало и чудно звучало уху постмодерне, доиста је истинито, да бити хришћанин значи бити слободан и радостан човек. Бити хришћанин значи схватити да живот заиста има смисла и да се вреди радовати. Литургијске очи празника су нови вид човеков. Тим новим очима човек сада и овде већ треба да гледа на сву творевину. Да је види не онакву каква је сада, већ онакву каква ће бити и да такав однос према њој гради. Првенствено, тим очима треба да гледа на свог ближњег, на другог човека. Да превазиђе његове мане и слабости, да не дозволи да га оне одвоје од заједнице са њим. Гледајући свог ближњег тим очима будућег идентитета, видимо свог брата не онаквим какав је он сад, грешан и порочан, већ онаквим какав ће бити и какав може бити сада и овде, у сваком тренутку – обожен и од Бога прослављен. Зато наша Црква, уз празничну радост, позива на међусобно измирење браће. Та љубав која се према ближњем пројављује на празничном литургијском сабрању није неки психолошки доживљај, како обично људи схватају љубав. Не, ова љубав је безусловна, слободна и независна од свих етичких норми и правила. Та љубав је управо онтологија, начин постојања. Таква љубав, будући слободна, једино може да опрости ближњем и „седам пута по седамдесет седам пута“. Таква је љубав једино и кадра и моћна да обрати ближњег на право и искрено покајање, покајање које није плод страха од закона, од казне, већ слободна воља, хтење да се очува заједница са другим. Та љубав порађа једну вољу, једну мисао, једну веру, како то на празничном литургијском сабрању и чујемо: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ Коначно, та љубав која се „не надима, не тражи своје, љубав која никад не престаје“, порађа истину, а „истина је стање будућег века“, истина је нешто што је непроменљиво, вечно, нешто што заиста јесте. То је нови начин постојања човека и света који предокушамо сада и овде и у којем смо позвани да у празничној радости и починку „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“. Александар Милојков
  16. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2010 Песма над песмама Постоји у Библији једна Књига која се разликује од свих осталих библијских Књига, како Старог тако и Новог Завета. Та Књига носи назив „Песма над песмама“. Налази се у канону светих Књига како јеврејске Библије, тако и хришћанског Старог Завета. По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији – љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи – која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, саму еротичност: „Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама! Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине; и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози, и мирис носа твојега као јабуке...“ 425] (Пјес 7, 6-8). На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи – „Саблажњавамо се!“ Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује са блудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли „Песма над песмама“ демантује овакве ставове? Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји „Песму над песмама“ алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога. Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију диживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Бижијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) – Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен – бити свагда спреман за говор. Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету. Вратимо се сада „Песми над песмама“ и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали – зашто се „Песма над песмама“ налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи – добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Чак шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге – сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако – сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења. „Песма над песмама“, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре – питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње „оставља оца и матер своју“ и где двоје постају „једно тело“, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као „нужно зло“ које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав „жалац у телу“, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. „Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!“, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност – екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода. Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу – јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива „хемијом“. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да „није добро да је човек сам“ (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње „љубави“ трају колико и хормонска бура – за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а „храм Духа Светога“, своје тело, на епрувету. Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле „Песма над песмама“ у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав: „Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си! Очи су ти као у голубице. Лијеп ти си, драги мој, и љубак! И постеља наша зелени се. ... Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојкама. Што је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима...“ (Пјес 2, 2-3) Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: „Растите и множите се и напуните земљу...“ (Пост 1, 28). Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности. „Песма над песмама“ стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, „Песма над песмама“ скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите „хемије“. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио? Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена: „Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер љубав је јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњени, пламен Божији.“ 75] (Пјес 8, 6) То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност. Александар Милојков
  17. Александар Милојков

    Nomen est omen

    Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2009 Nomen est omen „Будимо људи...“ Патријарх српски Павле Древна латинска пословица каже Nomen est omen. Име је знак, знамење. Име није просто симбол који служи да се у говору раздвајају и разазнају предмети који се именују; оно у себи крије истину онога што именује. Име указује смисао постојања именованог, име и именовани се поистовећују. Отуда је именовани достојан свога имена само онда када свој покрет, своје животно делање усмерава ка смислу који је уткан у његово име. „Будимо људи“, речи су нашег покојног Патријарха Павла. Ове његове речи су најчешће и најрадије цитиране. Но, шта значи порука „Будимо људи“? Заиста, многи тако говоре. Још нико није чуо поруку „Будимо нељуди“. Сви желе да буду људи, али ипак постоје нељуди. Како то? Чине ли то људи нешто насупрот својој вољи, те желећи да буду људи, ипак бивају нељуди? Или, пак, искрено желе да буду људи али им је скривена тајна човека, те у незнању бивају нељуди? Знају ли људи шта уопште значи бити човек и каквом то циљу треба да нас усмери позив „Будимо људи“? Управо разоткривање тајне коју крије створења које се именује човеком, даје одговор на ово питање. Бити човек значи бити достојан онога што то име значи. Зато је мало правих позива „Будимо људи“, који воде ка томе да човек заиста буде човек; зато јер истински позив „Будимо људи“ значи позив на остварење властитог назначења, позив на досезање достојанства имена – човек. Покојни српски Патријарх је, живећи своју веру, показао ту истиниту антропологију, истину коју казује величанствено име – човек. Шта у себи крије то име? Реч „човек“ (старословенси „человјек“), етимолошки гледано, казује да је човек биће окренуто ка вечности, ка будућем веку („чело“ + „вјек“ = „чело“, „глава“ + „вечност“). Сличну овој етимологији казује и грчка реч „антхропос“ (човек). Овде етимологија говори да је човек онај који свој поглед управља ка горе, ка висини, у коју не само да гледа већ је и схвата, разумева, созерцава. Дакле, човек је биће које гледа навише, у вечност. Тамо окреће своје чело, своју главу - ка будућем веку где види смисао свог постојања и назначења. То је мудрост која је уткана у само човеково име. Човеку ваља да буде достојан имена које носи – ваља му да позна истиниту мудрост, истинити смисао свог постојања. Nomen est omen. Зато, „Будимо људи“ не значи свести своје деловање на рационални морал као норму и меру истинитог, правог делања. Да је тако многи би позиви „Будимо људи“ били истинити, те, због своје многобројности и учесталости, не би ни били вредни помена. Шта више, Патријархов позив „Будимо људи“ често искључује робовање рационалном моралу и рационалној правди. Ако је идеал истинитог човека да следи рационалне норме морала и правде, како би онда било могуће остваривати еванђеоске норме – љубљење непријатеља, безусловно праштање и човекољубље, благосиљање оних који куну? Како, када рационални морал и рационална правда захтевају да се свакоме да оно што заслужује? Како онда дати и хаљину ономе ко тражи да отме кошуљу и како уделити просјаку милостињу – дати свима њима оно што не заслужују, а остати праведан? Но, ово је морал и ово је правда која се налази и види очима и умом обореним ка доле, ка смртном и пролазном, ка лажном. Такве по-нижене очи, очи које гледају у ниско уместо у високо и такав по-нижени ум, ум који мисли о ниском уместо о високом не могу да појме Патријархово узвраћање бомбонама, благим речима или ћутањем на нељудске каменице, псовке и увреде. „Не узвраћајмо на туђе зло, злом у себи“, саветује наш Патријарх. А правда људска није ништа друго до немоћ праштања и огањ који тиња у души жедној освете. Свака је људска правда парадокс. Будући да је њено начело да свакоме да оно што заслужује, нужно ће и злима давати зло. Зато су људској правди лудост еванђеоски идеали. „Будимо људи“, значи одрекнимо се удобности људске мудрости и прихватимо лудост Еванђеља. То је позив да одбацимо лакоћу праведног осуђивања а да прихватимо тескобу праштања – да на камен одговарамо хлебом или, као Патријарх, бомбонама. За такво делање потребно је управити главу, чело и поглед ка горе – потребно је бити антхропос – человјек – човек. „Будимо људи“ значи – узмимо на себе крст свој. Крст је човекова реалност у овој „долини плача“. Будући да је своје очи и своје надање окренуо ка горе, човек је као странац у земљи туђој. Он је онај који смисао свог постојања не остварује овде, као многи. Он стрпљиво чека оно будуће, оно што му је обећано. Тамо је и његова правда, и његова срећа, и његово радовање, и његов смех, и његова храна, и његово пиће. Тамо је смисао свега чему се нада и зашто постоји. Зато је на овој, садашњој земљи истинити човек као сенка. Он је тих, повучен и готово неприметан. Не радује се храни од које се гладни нити пићу од којег се жедни. Зато му је пост животни сапутник – једе да би живећи чекао, а не живи да би јео. За смех нема разлога у „долини плача“, али ни очајању места нема јер човека греје нада у обећано. Зато његово лице пребива негде између радости и туге. Не смеје се, већ се благо осмехује. Строг према себи а благ према другима. Чува друге од себе, са вером да о себи не треба да брине, јер ће њега сачувати Бог. Оно што верује то и говори. А оно што говори то и чини. То је биће које гледа у вечност, у висине, очекујући Долазак свог најдражег Госта. Човек је биће загледано у Бога. Човек је пријатељ Божији. Зато је човек, човек само са челом окренутим ка вечности, само са погледом који созерцава висине, који познаје Бога. Човек је човек само када је окренут ка Богочовеку. Nomen est omen: човек – человјек – антхропос. Будимо људи! „Будимо људи“ значи покажимо Бога, покажимо Царство Божије унутра у себи. То значи „будимо светлост свету“, „со земљи“. „Када се човек роди сви се радују а он једини плаче. Треба живети тако да када човек умре сви плачу, а само се он радује.“ Тихи и верни пријатељ Божији, Патријарх Павле, управо је овако и живео. Заиста, напуштајући овај привремени живот он се једини радовао а сви остали, окупљени око његовог одра, су плакали. Он се радовао јер се сусрео са Оним у Кога је његов поглед био усмерен – са Богочовеком. Плакали су сви, јер одлази неко ко им је заиста био „светлост“ и „со“. Показујући истинитог човека у себи, Патријарх је показао и истинитог Бога. Људи који су плакали око његовог одра, управо су то и видели у читавом његовом еванђеоском животу. Они нису видели само једног од многих моралних и честитих људи. Много је таквих било и биће, а да их се нико више и не сећа. Људи су у Патријарху Павлу видели много више од смртног морала и честитости – видеше људи Бога живљеног, исповеданог и показаног. Бога распетог али и Бога васкрслог. Зато њихове сузе нису биле сузе неутешних очајника. То су биле тихе и достојанствене сузе које уједињују многе око једног. Тако се и Српска Црква показа као верна икона Царства Божијег. Мноштво народа окупљеног око пријатеља Божијег, око Патријарха, заиста је личило на царско, Христово сабрање – на Царство Небеско виђено очима светог апостола Јована Богослова: „Потом видјех, и гле, мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучено у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим...“ (Отк 7, 9). Многи се чудише што то сабрање прође мирно и достојанствено. Том миру и достојанствености нису били потребни никаква репресивна правда и никакви закони који присиљавају на мир. Људи беху мирни и достојанствени јер своје главе окренуше ка висинама, ка Богочовеку Христу, Кога препознаше у свом Патријарху. Окренувши главу ка горе, сваки човек на том сабрању поста достојан свога имена – човек, человјек, антхропос. Људи додирнуше истину свога постојања, отуда и мир и достојанство на њиховом сабрању. Nomen est omen. Дакле, „Будимо људи...“ Александар Милојков
  18. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2009 Боже правде… Иако малени бројем и државном територијом, Срби би се као народ имали чиме поносити и похвалити и међу много већим народима европског континента. Могли би се Срби похвалити тиме што су дали велике научнике, књижевнике, спортисте… Још више би се Срби могли похвалити што су те своје великане дали не само себи и своме роду, већ васцелој европској, па и светској цивилизацији. Но, оно највише чиме би се Срби могли похвалити и оно највише на шта би требали да буду поносни јесте њихова, српска Химна – „Боже правде“. Срби су својом Химном превазишли испразно национално самохвалисање. Превазишли су хвалоспеве националним великанима, националним идејама и националној историји. Превазишли су све оне велике ствари које обично опевају многе химне и које стоје као символ бића, достојанства и части многих народа под капом небеском. Уместо земаљских идола и идеала, Срби су за символ свога бића, свога достојанства и своје части изабрали Бога правде. Бог правде не чини само српску Химну једном од најлепших на свету, Бог и правда у српској Химни и Бог и правда у српској историји дају и одговор на велика питања: шта је то правда и шта Бог има са нашом правдом? Постоји ли божанска правда и у каквој је вези правда са Богом? Од многих хришћана ћемо чути тврдње да је Бог праведан, да све што чини, чини по праведном закону. Бог не може да чини оно што није праведно, иначе не би био Бог. Нажалост, ове и овакве тврдње знају да изазову дубоку кризу у човековом животу и у његовом односу са Богом. Неретко се те кризе завршавају кризом вере, сумњом у Божију егзистенцију и коначним негирањем Бога – атеизмом, па и антитеизмом (богоборством). Зашто је то тако? То је тако јер смо поверовали да има Бога и да тај Бог не само да је створио свет, већ тај свет држи у постојању. Бог је присутан у свету, присутан у нашим животима и догађањима кроз које пролазимо. Овај наш став је потпуно исправан. За нас који верујемо у Бога, ово је неоспорна истина. У чему је проблем? Проблем је у овом другом, у правди. Како то? Зар између Бога и правде може бити супротности? Да, може бити супротности онда када вечном и нествореном Богу ставимо у сапостојање и некакве вечне принципе. Чинећи то, Бога приморавамо да делује према тим вечним принципима, иначе му одузимамо право да буде Бог. Ти вечни принципи су позитивна одређења Бога, Његови атрибути без којих Он не може да буде Бог. Бог је Бог, само док поштује те наше вечне принципе којима смо Бога дефинисали: доброту, праведност, љубав, … Тако испада да, поред вечног Бога, постоје и вечни закони, вечни принципи исправног деловања. Ти вечни закони чак логички претходе Богу, јер је Бог дужан да им се повинује. У најбољем случају, ти закони су савечни са Богом, постоје паралелно са Њим. Но, опет је Бог дужан да им се повинује. У противном, Он ризикује да изгуби право да буде Бог. Са оваквим схватањем, нисмо далеко да у току свог живота своју веру доведемо у кризу и да потпуно одбацимо Бога. Тада долази до изражаја добро позната реченица бивших хришћана: „Да има Бога, не би ово дозволио…“ Онда када се наши принципи правде и праведности доведу у питање, неминован је и закључак: „Нема Бога.“ Свет заиста лежи у злу, страдању и несрећи. Када не би било и страдања невиних, онда би оваква слика света и могла лако да се оправда. Управо би се таква слика потпуно подударала са Богом правде. Човек је згрешио и зато трпи праведну казну. Бог је праведан и Он мора да делује по принципима праведности. Зато човечанство мора да буде кажњено, јер је сáмо прекршило норме исправног делања. Чини се да овакав свет, где преступници страдају због своје кривице, потпуно оправдава Бога правде. Али људско искуство наилази на нерешиву енигму страдања праведника, чак страдања невине и безазлене деце. Како то помирити са Божијом праведношћу? Како Бог, будући праведан, може да допусти да једној мајци у наручју умире тек рођено чедо? Зар је оно шта сагрешило? Зар је, својим кратким животом, нарушило принцип праведности? Не, никако. То је дете чедно и безгрешно, једнако као и анђео. Па зашто Бог онда допушта такву неправду? То су тешки моменти искушења у људском животу, где човек треба да реши тај сукоб између Бога и правде. То су тешке, најтеже одлуке, када се човек одлучује између Бога и правде. Очајници ће прихватити правду, а одбациће Бога. Они храбрији, пак, прихватиће Бога, па и по цену да прекрше принцип праведности. Где ли је овде мудрост а где лудост? Многи су трагали за тим одговором, покушавајући да реше овај сукоб између Бога и правде. Једни су лагано и без великог размишљања, снагом просте логике, одбацили Бога. „Бог је мртав“, клицали су наши европски земљаци. Зато Шопенхауеру није било тешко да објасни одакле зло и страдање у свету: „Ово је најгори свет од свих могућих светова!“ Шопенхауер не криви Бога, јер Бога једноставно нема. Јер, како може да Га има и како да Га назовемо Творцем ако је створио најгори могући свет!? Свет и страда јер је најгори. Да има Бога правде, Он то не би дозволио. Неки други, попут Лајбница, хтели су пошто-пото да оправдају Бога, да помире Бога и праведност. Тако су настајале многе европске Теодицеје (Теодикеје, оправдање Бога) које су браниле праведност Божију пред чињеницама најгорег света - света који егзистира далеко ван норми праведности, али за кога се ипак тврди да њиме управља Бог правде. Но, нису само савремени Европљани стајали пред овом великом апоријом. Сукоб Бога и правде мучио је и најстарије хришћане. Многи нису поднели Божији сукоб са правдом. Тако, јеретик Маркион, у другом веку, није могао да нађе ништа праведног и Бога вредног у старозаветној историји. Он тог „старозаветног строгог и неправедног Бога“ није могао да помири са правдом. Зато је Маркион говорио да је то „лажни Бог“. Тако је Маркион сачувао веру у правду, али је изгубио веру у Бога. И било је много Маркиона кроз читаву историју човечанства. Људи су лако жртвовали Бога ради принципа правде. Вратимо се сада Србима и српској Химни – Боже правде. Постоји немали број народа који, живећи своју историју, могу да доживе и овај сукоб Бога и правде. Срби су сигурно један од тих народа. За Србе патња и страдање никада нису долазили у сукоб са Божијом правдом. Управо се ту крије мудрост коју би Европа могла да научи од једног свог маленог народа. Иако верујући да је Бог правде Творац и да је присутан у неправедном свету, Срби се никада нису двоумили између Бога и правде. За Србе је зато било могуће „страдати на правди Бога“, „страдати за правду Божију“ и „страдати по правди Божијој“. Срби су били свесни и онда када страдају властитом кривицом, „по правди Божијој“ и онда када страдају као невине жртве „на правди Бога“ и за „правду Божију“. Ово прво страдање, „по правди Божијој“ а ради властите кривице, разумели би сви народи Европе. Ово друго, страдање невиних и праведних, тешко ко може да схвати. Срби су то схватили и зато након свих праведних и неправедних страдања, признајући и Бога за виновника једних и других страдања - ипак певају: Боже правде! А шта су то Срби схватили (а ако има Срба да то нису, морали би то што пре да схвате), а европска философија није? Срби су схватили да је Један Бог, Бог вечан и беспочетан. Да Њему ништа не претходи, да је нестворен и да је све остало створено и Њему дугује своје постојање. Схватили су Срби да је тај Божији гест стварања, гест неистраживе и неисказиве љубави Божије. Ништа Бога није приморало да створи свет, већ је Он свет створио својом слободном вољом. Чак и сама правда и сама доброта и сама љубав, Њему, вољи Његовој дугују своје постојање. Управо су ту вољу Божију Срби ставили као меру свих мера и као Закон свих закона. Отуда су Срби о правди и неправди просуђивали узимајући вољу Божију као меру по којој ће мерити. Зато је код Срба праведно само оно што је по вољи Божијој, па макар то изгледало на први поглед неправедно. Европска философија је урадила супротно: она је Божију вољу мерила имајући принципе правде као узор. А ти принципи правде нису ништа друго до људска логика коју је Европа хтела да наметне Богу. Зато је Европа судила Богу, те му дала условну пресуду да Он постане праведан ако жели да остане Бог. Будући да се Бог оглушио о такву пресуду, европска философија је коначно пресудила: „Бог је мртав, ми смо га убили!“ Ничеов нихилизам природна је последица оваквог европског интелектуалног суда и овакве пресуде. Срби су, пак, вођени својим светим узорима, схватили мудрост, којој би и европску философију могли поучити. Божија воља је мера свих наших мера, па и мера правде и праведности. Да ли је нешто праведно или не, судимо тако што сагледавамо да ли је то нешто у складу са вољом Божијом. Некада се то коси са нашом логиком, али то су управо тренуци кушања наше вере у вољу и Промисао Божији. Сачувамо ли веру у Бога и Његов Промисао, сачуваћемо и веру у правду. Свом суду, размишљању и закључивању наметнимо Божију вољу за узор, а не изврћимо ствари наопако, те не судимо Богу по нашој логици. У противном, бићемо као и европска философија приморани да бирамо између Бога и правде. У противном, склизнућемо и ми у Ничеов нихилизам. Ове су се мудрости Срби држали кроз све векове. Та их је мудрост и одржала. Зато, после свих ломова, искушења и неправде, поносно певају – Боже правде! Овим се Срби, заиста, требају највише поносити. Александар Милојков
  19. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2009 Бог, човек и постојање „Ако је било некада да није било Оца, онда је било некада да није било ни Сина. Ако је било некада да нема Сина, онда је било некада да није било ни Духа Светога. Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Свети Григорије Богослов, „О богословљу пета, о Духу Светом“ „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ Свети апостол Јован Богослов, Јеванђеље по Јовану 17, 3 Оваплоћење Сина Божијег не представља само догађај спасења света. Тај догађај представља и врхунац Божијег откривања човеку, врхунац богопознања. То двоје је нераздвојиво. То су два имена једне божанске благодати дате човеку кроз догађај оваплоћења, страдања и славног васкрсења Богочовека. Спасење је Богопознање и Богопознање је спасење. Како то и каже први богослов у историји Цркве, свети апостол Јован: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). За хришћане, тако, познати Бога значи исто што и постојати. Познање Бога није интелектуално сакупљање информација о Богу, већ живи акт уласка у однос са Богом и грађење властитог идентитета у том односу. Такав начин постојања показао је Спаситељ света човеку, отшкринувши врата Тајне над свим тајнама, Тајну Божијег постојања. Христос је открио Бога као Оца. Откривши Бога као Оца, Христос је открио Бога као Свету Тројицу. На овом су Христовом откривењу оци Цркве познали и показали догмате вере православне. Свети Гигорије Богослов каже: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Тај „Један од искони“ јесте Бог Отац. Отац да би био Отац, мора имати Сина и мора имати Духа Светога. Тако, пошто је Отац од искони Отац, онда је и Син од искони Син и Дух Свети од искони Дух Свети. И Син и Дух Свети своје вечно постојање имају у односу са Оцем. Али и Отац, иако је Узрок Сину и Духу Светоме, своје постојање гради у односу са њима Двојицом. Да нема Једног, не би било ни Тројице. Један може бити Један само ако постоје и друга Двојица. Тако, Отац је Отац јер рађа Сина и исходи Духа Светога. Да не рађа Сина и не исходи Духа Светога, Отац не би био Отац. Но, и Син је Син јер је од Оца рођен и Дух Свети је Дух Свети јер је од Оца исхођен. Зато, „ако је Јеадан од искони“, а јесте и тог „Једног од искони“ нам Спаситељ откри као Оца, „онда су Тројица“. Исповедити Једнога Бога значи исповедити веру у Једнога Бога Оца. Тако управо и почињемо исповедање у Символу вере: „Верујем у Једнога Бога Оца…“ А исповедити веру у Једнога Бога Оца не може се, ако се не исповеди вера у Свету Тројицу. Веровати у Једнога Бога значи веровати у Свету Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Овај начин постојања, где једног нема без постојања другог, где је мноштво услов једноме, Бог је подарио човеку. Ту истину налазимо већ на првим страницама Библије: „Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми… И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 26-27). Човек је, дакле, мушко и женско. Једном „ја“ је потребно друго, потребно му је „ти“. Нема човека без другог човека, нема једног без мноштва. То и Бог, при стварању човека, јасно каже: „Није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему.“ (Пост 2, 18). Управо је такав начин постојања обличје, икона Божија у човеку: „…да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми…“ Бог је „ми“ и то је велико откривење човеку, које је постало јасно онда када је Христос открио Бога као Оца. Бог је Света Тројица. Икона тог Божијег постојања налази се у сваком човеку, па макар он и не признавао Бога. Човек свој идентитет гради једино у сплету односа са својим ближњим. То његово „ја“ је незамисливо без многих „ти“. Да ли би човек, када би му неко из свести и сећања избрисао све везе са његовим ближњима, када тај човек не би познавао никог на овом свету, да ли би знао одговор на питање „ко сам ја?“ Да ли би уопште има свест о самоме себи, о свом идентитету? Да ли би знао да изговори своје име? Тешко и никако. Човек је човек само са својим „ја“, а тог „ја“ нема без заједнице, без познања другог човека, без ближњег. Исто онако као што ни Оца нема без Сина и без Духа Светога; и као што нема Сина и Духа Светога без Оца. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Заиста, постојање је познање, познање другог. Тај други је ближњи. Човек, једноставно, не може постојати на други начин, а да остане човек. Ту икону Божијег постојања у човеку хтео је Бог да очува и када је Мојсију давао таблице Закона на Синају. Тих десет Заповести, заправо, јесу две и то две потпуно једнаке по важности. Христос их изговори као две Заповести „о којима висе сав Закон и Пророци“ (Мт 22,40). У Заповестима је казано ово двоје: љубав према Богу и љубав према ближњем. Отуда Закон има једну улогу – да очува идентитет, да очува људско постојање, икону Божију у човеку: Љуби Господа Бога својега (Мт 22, 37): 1. Ја сам Господ Бог твој…Немој имати других Богова уза ме. 2. Не гради себи лика резана, нити какве слике… Немој им се клањати нити им служити… 3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега… 4. Сећај се дана од одмора да га светкујеш... А друга је као и ова: љуби ближњега свога (Мт 22, 39): 5. Поштуј оца и матер своју… 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе. 8. Не кради. 9. Не сведочи лажно на ближњега својега. 10. Не пожели ишта што је ближњега твојега. (2. Мој 20, 2-17) Вршење Божијих Заповести јесте пројава љубави. Пројава љубави јесте истинито познање другог. А познање другог јесте постојање, властити идентитет, властита личност. Богољубље и човекољубље, неодвојиво једно од другог, јесте пут истинитог постојања човека. Зашто су богољубље и човекољубље неодвојиви? Зато јер је богољубље без човекољубља лицемерје и лаж: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповјест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога.“ (1. Јов 4, 20-21). Онај који нема љубави према ближњем, он нема ни своје „ја“. Такав „човек“ није ништа више до мешавина земље, камена и воде која говори. Зато, да би пришао Богу, човек мора да буде човек, а за то су му потребна бар још један или двојица: „Јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“ (Мт 18, 20). Но, може ли човек да буде човек без љубави према Богу? Може ли да гради свој идентитет само у љубави према ближњем? Такав однос са ближњима, однос који је заборавио да себе прожме са оним „у Име Моје“, рађа смрт. Таквој „љубави“ према ближњем Христос супротставља и саветује мржњу. Гле чуда, Онај Који је рекао: „Љуби ближњег свога“, сада говори: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). Наизглед контрадикторна Христова тврдња, ипак је истинита и сасвим на месту. Христос нас овде позива да свој идентитет градимо као вечан и бесмртан а не као пролазан и смртан. Љубав према ближњем, као последње утемељење нашег „ја“, нашег идентитета, јесте љубав која доноси пролазност и смрт. Заиста, људи који у животу остану без својих најмилијих тешко даље проналазе смисао живота. Растанак са најдражим особама тежак је ударац за властити идентитет. Отуда онај језиви крик и вапај губитника. Отуда неутешне сузе и отуда изгубљени смисао живота, нестанак властитог „ја“. Поновна изградња властитог идентитета је дуг у мукотрпан посао, неретко безнадежан и неуспешан. Оно што се десило праведном Јову тешко да би могао ко данас да преживи. Многи би дигли руку на себе те тако заиста покопали своје „ја“. И праведни Јов би можда исто то урадио да темељ његовог идентитета није било Божије „Ти“. Јов своје „ја“ није градио у односу на своје ближње, у односу на своју супругу, многобројну децу, силно богатство. Јов је своје „ја“ градио у односу са „Ти“ свога Бога. Зато је и успео да преживи сва она силна искушења: његово „ја“ је опстало. „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 21), каже Господ. Јовово благо било је на небесима. Зато је Јов остао жив и зато је назван праведником. То исто жели да поручи Христос и нама данас: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). Човек коме је основ идентитета само његов ближњи или још горе, његово материјално богатство, умреће заједно са својим ближњим и са својим богатством. Такав човек ће постојати онолико дуго колико буде постојало његово „благо на земљи“. Такав начин постојања треба човек да замрзи и отуда оне горе наведене Христове речи. Истинити начин постојања, тај однос са „благом на небу“, показао је Богочовек, боравећи међу људима. Христос је Син Божији и Он свој идентитет гради у Односу са Оцем. Сви остали односи које успоставља на земљи, Он потчињава овом односу који је темељ Његовог идентитета. Коликогод волео људе око себе, своју мајку, своје ученике, он не престаје да буде Син Божији, те не дозвољава да ни један други однос наруши онај темељни, који Христу даје идентитет Сина. Однос са Оцем је темељ Христовог „Ја“, зато он остаје веран Оцу до краја, творећи беспоговорно вољу Његову. Отуда и онај оштар одговор апостолу Петру који Га је из незнања наговарао да одустане од пута у Јерусалим и будућег страдања: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“ (Мт 16, 23). То је та благословена мржња према ближњима о којој Господ говори. Треба и морамо да љубимо своје ближње, али та љубав не сме да буде последња инстанца нашег бића, нашег „ја“. Љубећи ближње, човек не сме да заснива свој идентитет на њима. Ту љубав према ближњима човек треба да прожме оним темељним бедемом свога идентитета, оним познањем ближњих које стоји на Христовим речима: „У Име Моје…“ Господ нас позива да, уместо смртног и пролазног, познамо вечно и бесмртно. Да познамо Бога Оца, те да тако изградимо свој идентитет, своје „ја“. Познати, пак, Бога као Оца не значи пуко интелектуално знање да је Отац, Отац Сину. Познати Бога Оца значи назвати Бога својим Оцем, а назвати Бога својим Оцем значи поистоветити се са Сином. Поистоветити се са Сином значи сјединити се са Њим, постати део, уд Тела Његовог. Речима светог Иринеја Лионског, то је и разлог Христовог оваплоћења: „Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији.“ Нема приласка и познања Оца без преко Сина: „Ја сам пут, истина и живот; нико не долази Оцу осим кроза ме.“ (Јн 14, 6). Како се човек поистовећује са Сином и како долази Оцу кроз Сина? Управо, новим, слободним рођењем и грађењем новог идентитета. Тај нови идентитет, своје ново „ја“, човек остварује у Цркви. Јер, Црква је Тело Христово и Он је њена Глава. Крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са Животом. Тада човек добија и „печат дара Духа Светога“. Тај дар га увезује са Телом, са Црквом. Са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд Тела Христовог. То је онај таланат и таланти о којима је Господ говорио у Јеванђељу. Човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује Тело Христово. Тако, Духом Светим, човек бива као уд спојен у једно Тело. На тај начин је поистовећен са Сином и примио је благодат усиновљења. То ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва Три Лица Свете Тројице, свети Иринеј Лионски овако описује: „Они који носе Духа Божијега, приводе се к Логосу (Сину); а Син их представља Оцу и Отац им дарује нераспадљивост. Дакле, без Духа није могуће видети Сина Божијег, а без Сина се нико не може приближити Оцу, јер познање Оца јесте Син, а познање Сина Божијег збива се посредством Духа Светога.“ Дакле, нема познања Сина, нема поистовећења са Сином, без Духа Светога. А Дух Свети је Онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно Тело. Дух Свети твори Цркву Божију. Зато, бити у Цркви значи познати Сина, примити усиновљење. А примити усиновљење значи назвати Бога Оцем. А назвати Бога Оцем значи живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Тако човек стиче свој бесмртни идентитет, постајући син Божији по благодати. Његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „Ти“ Бога Оца. Где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? Ту су, поред нас, без њих нам нема приласка Богу. Послушајмо шта о томе каже Света Литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ То је то величанствено Сабрање „у Име Његово“. То је Црква Божија, Тело Христово. Љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас Дух Свети увезује у једно Тело, творећи тако Цркву Божију. Само тако, са својим ближњима, везани Духом Светим, удостојавамо се да Бога назовемо Оцем. Нико од људи нема право да Богу каже „Оче мој“. Бог не види таквог човека, самца. Бог Отац види људе и познаје људе само као Тело Свога Сина. А то Тело чине многи и само као многи могу говорити Богу: „Оче наш…“. Ето, ту је место љубави према ближњем. Отуда и нема познања Бога без љубави према ближњем. Са друге стране, љубав према ближњем без љубави према Богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања. Зато је Господ Исус Христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање. О тим двема Заповестима висе, не само сав Закон и Пророци, већ и цела васиона и сва творевина. На човеку остаје да спозна и изврши Заповести Божије. Учини ли то, човек ће читаву васиону преобразити у једну величанствену космичку Литургију. Тако ће сва творевина бити принета Богу Оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења. То је и сврха, смисао постојања од Бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слободну вољу постане Тело Христово, да постане Црква Божија, да позна Бога као Оца. А то познање Бога као Оца и јесте живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Александар Милојков
  20. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2009 Најлепши међу синовима људским „Лепота ће спасити свет“, Ф. М. Достојевски, „Злочин и казна“ Човекова моћ да суди о лепом сведочи да је он икона Најлепшег. Како би човек знао да суди о лепом и лепшем, ако у њему није заложена чежња за Лепотом, за Најлепшим? У човеку се налази мера Лепоте, он је икона њезина. Покрет и љубав ка Лепоти положени су као животна сила у човеку. Човек воли и радује се лепом а гнуша се ругобе; његов живот је потрага за Лепотом. Кадар је човек да остави лепо тражећи лепше. Тај ход од лепог ка лепшем и сведочи о чежњи за Најлепшим - за Лепотом. Лепота је мера којом се мери лепо и лепше. Лепота сведочи да јој ни лепо ни лепше нису дорасли. Ни лепо ни лепше не могу обухватити Лепоту, јер Лепота је биће, а лепо је икона њезина. Лепо бивствује бићем Лепоте - иначе би се лепо претворило у илузију и ништавило. Лепо постоји јер га је Лепота саздала. Оно вапи за оним што нема по себи, за оним „Јесам“. То „Јесам“ има само Лепота. Зато лепо чезне за Лепотом. Лепо жели да „Јесте“, жели да буде Лепота. Лепом је зато потребна Лепота (јер без ње нестаје). Нико не би умео да прозбори о лепом да није Лепоте. Лепо и лепше су у завади. Лепо завиди лепшем а лепше презире лепо. Лепше отима лепоту лепог, но само на кратко, док не наиђе неко друго лепше. Отуда време чини да свако лепше постаје лепо, а да се иза сваког лепог покаже ругоба. Лепо је зато лаж, јер је на путу да постане ругоба. Лепом фали оно „Јесам“, које би му донело покој и излечило га од лажи и ругобе. Када би лепо постало „Онај Који јесте“, оно би постало Истина, постало би Лепота. Ништа га лепше онда не би могло сустићи, јер би се лепо преобразило у Најлепше, у саму Лепоту. Лепо и чезне за Најлепшим јер је уморно од бежања и страха. Уморно је од стрепње да ће се појавити лепше. Ако се појави лепше, згазиће га и претворити у ругобу. Претвориће га у прах и земљу по којој ће ходати неко ново лепо. Но и то лепше, које постаје ново лепо, наследиће страх од наиласка неког новог лепшег. Зато лепо чезне за Најлепшим, јер му једино Најлепше може помоћи да победи лепше. Лепо је човек, царско достојанство које је требало да се уздигне као најлепше. Зато је Бог и створио човека као последњег, јер после човека не беше ничег лепшег, ничег што би га лепотом надвисило. Но, човек је сишао са трона који му је Творац наменио. Створен да са висине гледа на творевину, као цар у поданике, човек се уплашио, јер је свој поглед са узвишеног царског престола преместио у блатњаву долину. Човек је створен да постане бог, да са висине гледа на свет. Богу, пак, не приличи да клечи и да с низине гледа на оно што му је дато да гледа са висине. Само са висине човек види свет као истину, док поглед одоздо ствара лаж и илузију. Отуда је за човека свет променио облик. Оно што му је некад било под ногама сада је стајало изнад њега. Човек је сишао доле и учинио да над њим, као лепим, постоји лепше. Трагично, висина и низина су заменили места. Свет је постао поприште борбе лепог и лепшег. Та борба је обесмислила само постојање лепог. Како се може назвати лепим оно што данас јесте а сутра није? Како назвати лепим оно што данас сија лепотом а сутра се претвара у прашину по којој се гази? Лепо је изгубило истину и створило лаж, створило лепше. Знало је лепше да може постојати само док лепо држи у блату, док гази по њему. Знало је лепше да је оно само илузија која може трајати само дотле докле се лепо не врати на свој трон. Да, лепше ће ишчезнути оног тренутка када лепо буде на висини, на царском трону, јер ће лепо тада бити најлепше. Лепо је достојно да са висине гледа - зато нема места постојању лепшег. Отуда беспоштедна борба, плач и шкргут зуба. Лепше је могло да хара над лепим јер је лепо изгубило оно узвишено „Јесам“, изгубило је Лепоту; а лишеност Лепоте ствара ругобу. Шта је требало да се деси него да сама Лепота дође и спаси лепо од напада лепшег. Ко је могао да победи лепше ако не Најлепши међу синовима људским? Будући да међу људима, међу лепима, не беше никог ко би се могао назвати најлепшим - јер сви до једнога лежаше у блату, сама је Лепота морала да се назове човеком. Лепота је постала човек: „Ти си најлепши између синова људских, благодат тече из уста твојих, јер те је благословио Бог довека.“ (Пс 45, 2). Најлепшем је ваљало кренути у бој да лепом дарује покој и да га излечи од ругобе у коју је упао: „Припаши, јуначе, уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју. И тако окићен похитај…“ (Пс 45, 3). А шта је друго могло победити понижење и ругобу, до част и красота? Заиста је овај Јунак, Најлепши међу синовима људским, изабрао најбоље оружје. Зато је Његова победа била сигурна и неизбежна. Но, није Јунак само победио непријатеља. Он је превио и ране лепом - Уљем радости -да зацеле као да никада нису ни постојале. Јер, Најлепши међу синовима људским је Цар Који носи помазање Уљем радости. Лепота је Помазаник. Тим ће помазањем помазати и лепо да и оно заузме царско место са којег је пало: „Љубиш правду и мрзиш на безакоње; тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости више него другове твоје.“ (Пс 45, 7). Сада када је Лепота постала човек, ништа више није могло да спречи да човек постане лепота. Мирис Уља радости које је донео Помазаник, Лепота која је спасила свет, шири се светом и враћа осмех на лице лепом. Победа је величанствена и потпуна. Непријатељ је потпуно занемоћао. Лепо је ослобођено тираније лепшег и Лепота му је пружила руку. У тој руци је Уље радости којим Лепота жели да помаже лепо, да га тако учини помазаником, сличним Себи и да га постави на царски престо. Помазавши се Уљем радости лепо се поново рађа, али сада имајући оно „Јесам“, за којим је дуго чезнуло. Тако је престала завада лепог и лепшег и тако је Лепота спасила свет. Поставши лепота, лепо је увидело да лепше и не постоји. Лепше је промашај. Лепота је почетак. Лепота је циљ. Алфа и Омега. Лепота је Онај Који јесте. Лепота, Најлепши међу синовима људским, је Син Божији Који је постао човек. Уље радости којим је помазан Син јесте Дух Свети. Зато је Син Помазаник, Христос. Онај Који се сажалио над несрећом лепог, над човеком, и послао Сина и Духа помазања, Уље радости од којег зацељују ране, јесте Бог Отац. Син је Онај Који Духа помазања од Оца доноси свету и човеку. Син је Лепота Која ће спасити свет. Тако се показа и биће саме Лепоте. Лепота није сама, већ Тројична. Та жива Тројична Лепота је излечила оно смртно тројично лепо. Смртно тројично лепо јесте: леп, лепши, најлепши, а жива Тројична Лепота јесте: Отац и Син и Свети Дух. Смртна тројичност јесу безлична својства а Жива Тројичност јесу Личности. Жива Тројичност има оно „Јесам“, јер само Личност може рећи „Ја јесам“. Разлике престају да буду поделе, а мноштво постаје једно – Лепота. Тиме престаје страдање и пропаст и пројављује се живот и љубав. То је пут у живот – да се људско: леп, лепши, најлепши, уподоби божанском: Отац и Син и Свети Дух. То је пут да икона Божија, човек, постане и подобије Божије. То је пут да лепо постане лепота, да својство постане личност. Након ове победе Најлепшег међу синовима људским, победе која је одагнала незнање и страх од ништавила, све је на човеку, на лепом. Између лепог и Лепоте не стоји више никаква препрека, јер је лепше заиста поражено. Једино што између њих стоји јесте слобода лепог. Лепо је сада слободно да разуме свој покрет и чежњу за Лепотом. Уколико не гамиже по земљи, лепо ће ту чежњу схватити као радост и вапај за Лепотом а не као страх и очај. Заиста, са том чежњом и вапајем човек и долази на свет. Угледавши први пут свет и удахнувши први пут ваздух, човек заплаче. Живот човека почиње плачом. Плач је знак да је човек рођен жив и здрав. У том плачу крије се мудрост живота. Како буде разумео тај плач, тако ће човек разумети и живот. Пред људском слободом стоји пут да тај детињи плач, са којим се рађа људски живот, разуме као чежњу и вапај иконе за Прволиком, лепог за Лепотом, човека за Богом. Пут је слободан и да се тај плач схвати као плач очајника. Плач којим почиње живот, тако, дели мудрост од лудости. Плач мудрих је чежња и жеђ за Богом: „Боже! Ти си Бог мој, к теби раним, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној.“ (Пс 63, 1). Овај плач не лије сузе очаја и туге, већ сузе радоснице. Овим плачом заиста почиње живот. Зато је жив и здрав човек који се рађа са плачом. Зато је добро да човек плаче и да у том плачу отркије мудрост, да открије вапај и чежњу лепог за Лепотом. Ништа га у томе више не може спречити. Слободан је јер је - Лепота спасила свет. Александар Милојков
  21. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2009 Сила у немоћи „Спознаја Бога без познања своје беде води у охолост. Познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање. Познавање Исуса Христа чини средину, јер у њему налазимо и Бога и своју беду.“ Блез Паскал, „Мисли“ Човек је биће крхко, рањиво, смртно. И свет око њега је исти такав, пролазан и смртан. Бића у свету настају, трају и нестају. То је ритам природе, ритам створене природе. Али, само је човек због тога тужан. Тужан је зато што једини зна да ће умрети. Он је једини свестан своје беде. Човек, зато што је највећи, зато је и најтужнији. Разум је његова моћ и његов крст. И слобода је његова моћ и његов крст. Коликогод био понесен радошћу живљења, човек се сети ове своје беде. Човек је биће које се сећа смрти и биће које чека смрт. Зна човек да смрт није страшна. Страшно је знање да ће она доћи, страшно је чекати смрт. Сама смрт није страшна, смрт је гадна, како каже наш Јован Дучић. Ругоба смрти обесмишљава постојање, животну радост. Она тера човека на очај, на жалосни одговор на питање које му нико не поставља, без он сам себи: „Чему?“ Човек сам себи у очајању каже: „Ово је најгори свет од свих могућих светова.“ Зашто то човек каже? Зато што је ово постојање, које има свој крај, лаж и привид постојања. Човек хоће истину, не лаж и привид, хоће да вечно постоји. Но, то је недосањани сан, јер смрт је непремостива гранична ситуација преко које се не може. Све што човеку остаје јесте да осмисли умирање, да улепша своју ругобу, потискујући тако свој очај. То управо и јесу философија и религија: осмишљавање смрти, шминкање очајања, лагање себе самога. Нема излаза из тог круга смрти, из очајања, па макар га нашминкали нејлепшим бојама. Човек умире, а смрт је ружна, очајно ружна. Бог је једино светло у том ружном и мрачном тунелу. Познање Бога је једини пут за истинско осмишљавање људске егзистенције. Јер, Он је једини кадар да да оно за чим човек чезне: живот, постојање, вечност. Он је једини кадар да покаже и створи смисао. Али, човек се стиди да призна Бога. Зашто? Зато што Га не може обухватити својим разумом, својим начином познања и дефинисања стварности. Човек не жели да призна да Бог измиче и да је изнад разумских категорија, већ Бога потчињава разуму, сматра Га недостојним разумевања. Разум говори: „Бог је мртав! Ми смо га убили! На Његово место ставили смо наше разумске аксиоме, наше теорије и теореме!“ Разум људски је створио очај, убивши Бога. Убивши Бога, разум је извршио и самоубиство. Разум је оцеубица и самоубица. На његово место зацарило се безумље, лажно названи разум. Зато свет живи у лажи и очајању. На место где је некада био Бог, стоји празнина, вакуум који вуче у бездан, у пропаст и смрт. Покушавао је човек да на то место где је некада био Бог постави божанства мртвог разума: рационализам, емпиризам, идеализам, позитивизам, марксизам и ко зна какве не још мртваце. Биће да се човек и покајао што је убио Бога, па је измишљао и разне религије, разне богове. Но, није човек могао да замени правога Бога Кога је убио. Јама је остала да зјапи, да прождире и вуче у смрт. Човек није познао Бога, а познао је своју беду, своју смртност. Свидело се то њему или не, смрт је ту и коликогод је он својим философијама и својим религијама осмишљавао, она не престаје да буде ружна, најружнија. А живот, живот је таквом човеку један непрестани страх у којем чека сусрет са том ругобом. Та беда људска, свест о смрти и чекање смрти, јесте очајање, немоћ и безизлаз. Човек очајник је човек без ослонца, без правог смисла бивствовања, разбијен о хридине лажног успокојавања. Покушавао је човек да изађе из ове беде и очаја. Покушавао је да оживи Бога Кога је убио. Умислио је да може да позна Бога Који му се никада и нигде није јавио. Тако је човек стварао лажне религије и лажне богове. Ти су његови измишљени богови још гори бедници од њега самог, јер не постоје, никада нису постојали нити ће. Чак су толико бедни да нису кадри ни да умру, јер их нема. Бедни су толико да чак и не заслужују име бедника. Јер гле, и бедник постоји, макар привремено и кратко. Познање Бога без Његовог јављања је људска уобразиља, лаж и охолост. Охоли људи не виде своју беду, своју немоћ да познају Несазнативог. Свака је религија лаж, свака која не лежи на чињеници да је Бог Онај Који Себе открива човеку, кад хоће и како хоће. Не зна Бога она религија којој није Он сам говорио о Себи. Заправо, и религија је лаж, измишљотина охолог човека. Јављање Бога није религија већ догађај. Тај догађај је лудост свим религијама. Јер, религије говоре и сањају о сили, а тај догађај је немоћ и беда. „Где је онда ту Бог?“, питају се охоле религије. Тако, човечанство живи распето између ово двоје: између очајања и охолости. Између познања своје беде без познања Бога и покушаја познања Бога без познања своје беде. Зато је овај наш свет долина плача. Плач очајника и охолих одјекује васионом. То је плач безнађа, нико их не чује. Јер, Бог је мртав, убили су Га. Њихове сузе гута бездан смрти који стоји на месту где је некада живео Бог. Њихове сузе су бедне и залудне. Може ли човек икуда из ове своје беде? Може ли, будући бедник, да буде и силан? Свети апостол Павле каже да може. И не само да може, већ силе људске нема без немоћи људске. „Када сам слаб, онда сам силан!“, вели свети апостол. Но, то је парадокс и лудост, рећи ће наш човек, очајник који је убио Бога и охоли који измишља религију. Јесте, то је и парадокс и лудост. Али, ту лудост изабра Бог да посрами мудрост, лажно названо знање, улепшавање смрти и шминкање ругобе. И тај парадокс изабра Бог да сједини створено и нестворено, смртно и бесмртно. Да тако дарује истинску мудрост и знање и да дарује истински живот, вечно постојање. Узе Господ људску беду и слабост, узе је да буде Његова, заувек Његова. Узе је да је освети, оживотвори и да кроз њу дарује силу Своју. Да дарује силу Божију немоћи људској, да сила буде човекова, заувек човекова. Бог је постао бедник да би човек постао сила. Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији. Откри се „мишица Господња“ (Ис 53), а да је очајници и охоли нису приметили. Јер, изниче „као корен из суве земље“ и „не би обличја ни лепоте у Њега“. „Не беше ничега чега ради би Га пожелели“ и чега ради би Га приметили очајници и охоли. „Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима.“ Бог је постао човек и Он „болести наше носи и немоћи наше узе на се.“ Све то би „нашега мира ради и раном Његовом ми се исцелисмо.“ Онај који је кадар да гледа у Његову немоћ и да исповеди: „Заиста човек овај Син Божији беше.“ (Мк 15, 39), кадар је и да види Бога и Његову силу. Његова немоћ јесте Његова сила, Његове ране јесу мелем ранама нашим и Његова смрт јесте живот свету и за живот света. Он је Бог и Човек, сила и немоћ, сила у немоћи. Познање Господа Исуса Христа јесте то тајанствено познање силе у немоћи, познање Бога у човеку, познање Богочовека. Пут ка сили Његовој је пут ношења немоћи Његове. Он поручује: „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Неће то очајници и охоли приметити и прихватити. Они ће викати: „Ако је Бог нека сиђе са крста па ћемо веровати!“ Но, Господ не силази са крста, не одбацује нашу беду. Гледајући у распетог Господа, видимо своју беду: Његове ране, крв и зној. Али, видимо у тој беди и силу и свемоћ Божију. Овај распети Бог је толико моћан да може чак и да умре, ако то жели. Нико од охолих богова лажних религија никада није, нити је могао да умре. Богови су се стидели смрти. Смрт су оставили човеку, да се он са њом рве и пати, а они, охоли богови, уживали су у амброзији и са висина гледали ову нашу долину плача. Само је прави Бог могао и хтео да од човека узме праву смрт и да заиста умре. Само је Бог, истински Бог, могао да смрти одузме ругобу, да је излечи од ружноће. Јер, не даде да „Светац Његов види труљење“ (Пс 16, 10). Богочовек, Господ Исус Христос је смрћу смрт разрушио и даровао васкрсење и живот. Смрт више није наша беда и наше очајање. Ту је нашу немоћ Бог учинио силом, залогом васкрсења и живота. Та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре многи род доноси.“ (Јн 12, 24). Живот човеков више није страх у очекивању ругобе смрти. Живот човеков је преображен у једно друго чекање: чекање „васкрсења мртвих и живота будућег века“. А чекати живот, вечни живот, значи живети у радости, радосно чекати. Човеку остаје позив да се одрекне очајања, познања своје беде без познања Бога. Остаје му и позив да се одрекне своје охолости, познања Бога без познања своје беде. Човек је позван да се окрене Богочовеку, да у Њему види „Бога истинитог од Бога истинитог“ и да види Човека, Оног истинитог Човека „Који је распет у време Понтија Пилата и Који је страдао и био погребен“. Човечанство је позвано да спозна силу у немоћи. То је позив који чека на одговор свакога од нас: „Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт, 11, 28). Ко има уши да чује, нека чује! Александар Милојков
  22. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2009 Делатна мудрост Нашем човеку је пост просто као судбина. Као неизбежан, он га чека: по благослову Цркве или по благослову лекара. Наш човек данас пости и због других разлога: виткост манекенства, спортска кондиција или нека друга природа његовог посла приморавају га на извесно уздржање и одрицање. Но, шта је то што пост по благослову Цркве разликује од ових других постова? Заиста, само по благослову Цркве човек пости зато што хоће, док болесници, манекени или спортисти посте зато што морају. Пост у Цркви јесте акт слободе. Оно што постом казујемо својствено је само слободним људима: воља, вера, љубав, кајање, туга, храброст али и послушање, смирење и поштовање. Зато што је акт слободе и хтења пост је и подвиг. А шта је подвиг? Управо издизање воље изнад морања, хтења изнад захтева наше природе. Пост као подвиг је показивање те наше воље као искрене, он показује да оно што исповедамо заиста и мислимо и живимо. Мудрост устима и језиком казана, постом и подвигом се показује и живи. Пост је синтеза теорије и праксе, он је делатна мудрост. Пост је спона која мудрост из доконости сели у живот. Али, код нас хришћана пост није циљ сам по себи. Код светих отаца ћемо наћи опаске да и ђаво не једе ништа, да не спава никад. Пост може да буде и гордост, да нас људи виде и да нам се диве. „А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте...А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш.“, саветује нас Господ (Мт 6, 16-17). Са друге стране пост као вежбање у умерености, може да постане и неумереност, да се претвори у „ревност не по разуму“, да гладовање потисне молитву и друга делања и да човека учини неспособним за њих. Пост као акт слободе није далеко да се претвори у особину нечастивог, у гордост, лицемерје или у фанатизам. Оно што пост као врлину одваја од странпутице јесте разум. Не треба сметати са ума да је пост ради човека а не човек ради поста. Не треба сметати са ума да је наш пост усмерен не ка погледу и суду људи, него ка Богу Оцу „који види тајно и узвраћа јавно“. Такве делатне мудраце је Бог обзнанио и показао читавом свету: свете оце, исповеднике, мученике, подвижнике,... Неки од њих су говорили и делали, неки су само делали и делима говорили, али су сви постали светила и водиља људима све до наших дана. Наспрам њих, хваљени мудраци су превазиђени, они за чијим је говорима следио аплауз смењивали су једни друге својим мудростима за кратко време и од заборава их чувају још само уџбеници историје. Хришћански пост није само човеков подвиг пред Богом, он је и учитељ човеку. И као такав се показује опет као средство а не као циљ. Наша Црква уз пост везује и поуку. У посту ћемо се учити јеванђеоским причама и поукама, примерима светих. Оно што су иконе и фреске очима, речи уху, то је и пост срцу човечијем. А из срца управо извире та наша воља да оно што смо научили гледањем и слушањем, живимо и заволимо. Пост помаже да та наша воља коју из срца произносимо не буду: „зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље.“ (Мк 7, 21-22) Зато наш пост није само уздржање од хране, јер, гле, „не погани човека оно што улази у уста“. Пост подразумева и духовно уздржање од греха, од лоше воље срца. Тако, док смо телесни пост позвани да држимо повремено, када је то Црква прописала, на овај духовни позвани смо да се трудимо без престанка. Овај други вид поста је и узвишенији од оног првог. Јер гле, ако не постимо телесно то не обесмишљава наш духовни подвиг, док телесни пост обесмишљава духовно неуздржање. И не само да га обесмишљава, него више то и није пост него лицемерје. „Не говори ми: толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио?“, каже свети Јован Златоусти. Пост нас учи и томе да живимо не да би јели, него једемо да би живели. Често је ово данашњем човеку нејасно. Зато му храна често уместо здравља и живота доноси болест и смрт. Тада он пости, по благослову лекара, зато што мора. Пост је ту као казна, горки лек који треба испити. Он је плата за људску глупост. Пост манекена и сличних „професионалаца“, са друге стране, представља захтев тржишта, морање које од њих уместо слободних људи прави робу, средство за увећање капитала. Док код оних првих, болесника, пост представља мучење како би се болест окончала, код ових других пост представља, неретко, почетак болести. И једни и други се постом муче, једни терајући а други призивајући болест. Но, какав ти је смисао живота, такав ти је и пост. Хришћанин пости гледајући у Бога, као свој смисао. Постом Богу, без речи, говоримо осећаје срца, не зато што морамо већ зато што хоћемо. А када нешто чиниш зато што тако хоћеш постајеш радостан. Постом скидамо „кожне хаљине“, нужност наше природе и храбро исповедамо да „не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ Том храброшћу срца привлачимо на себе Благодат Божију, Благодат која нас удостојава да приступимо Светој Чаши, истинском Телу и истинској Крви Господа нашега који каже: „Ја сам хлеб живота, који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће ожеднети.“ (Јн 6, 35) Александар Милојков
  23. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2009 Моћ и смисао „Све ми је дозвољено, али све не користи.“ (1. Кор 6, 12) Кретање (делање) је моћ. Циљ је смисао. Моћ је човеку дарована а смисао му је показан. Добро и зло стоје између њих, између моћи и смисла. Оно што их ствара између моћи и смисла јесте слобода, образ Божији у човеку. Ево нас пред парадоксом - слобода дарована човеку је заједничка особина, истинско почело непомирљивих супротности: добра и зла. Тајна њиховог разликовања и раздвајања налази се у осмишљавању моћи, у смислу. Слобода се по себи самој не може одредити ни као добро ни као зло, јер слобода је лишена сваке нужности. У противном она не би била слобода, већ морање. Дакле, не постоји ништа што би дефинисало слободу, већ она, слобода, омогућује да се дефинише све што постоји. Слобода много може, али словесност (логосност) одређује смисао. Користећи тај свој дар словесности, човек слободно твори дела достојна да се назову добра или зла. Бити слободан значи осмислити своје моћи на своје добро, на своју корист. Бити мудар, пак, значи препознати праву корист, истинско добро. Бог је човеку показао смисао, човекову истинску корист: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (5. Мој 30, 19) А шта је прави смисао човековог постојања и делања, шта је „изабирање живота“? То је усмеравање дара словесности, моћи, ка томе да човек „поима и спознаје вечност Његову (Божију), да се, чувајући у себи ту подобност, никада не удаљи од правилног размишљања о Богу нити да отпадне од заједничког живота са светима; него да, имајући уза се благодат Божију, а поседујући и властиту силу добијену од Логоса Очевог, буде радостан и да општи са Божанством, те да живи корисним и уистину блаженим бесмртним животом.“, како то каже свети Атанасије Велики. Управо створивши човека кроз свог Логоса, кроз своју Мудрост, Сина свога, Бог је човеку дао способност да буде мудар и да поима смисао свог постојања. А свој смисао првосаздани човек је одређивао тако што је био „непостидно слободно окренут ка Богу и боравио међу светима, наслађујући се гледањем умствених ствари које су тамо биле и које је свети Мојсије сликовито назвао рајским вртом.“, каже даље свети Атанасије. Човек коме је смисао угледање и заједница са Богом, увиђа да није добро све оно што му је могуће чинити. Такав човек у својим моћима разликује мудрост и лудост, те чини само оно што је достојно мудрости и што га води смислу, што га води заједници са Творцем, са Извором његовог живота. Но, онај човек који је избрисао свог Творца као циљ и смисао свог живота, окреће се себи, својој индивидуалности. Човек тако пада у заблуду и „злоупотребљава и само име добра.“ Окренут од поимања истинског добра, човек види „добро“ у нечем чега нема, у пролазности и пропадљивости. То незнање, тај промашај добра јесте промашај смисла постојања - грех. Грех је дакле незнање и уобразиља лажног постојања. Промашај смисла рађа зло „кога у почетку није било, него су људи касније стали да га изумевају и да га према себи образују.“ Зло је, дакле, људска измишљотина, последица непромишљене употребе дароване слободе, последица обесмишљавања дароване моћи. Одвојен од Бога, човек све што чини, чини ради неког свог „добра“. Један убица и лопов, кога ћемо сви углас осудити као злог, ипак има неко „добро“ као смисао свог (не)дела. Он то чини ради властитог „постојања“ или „постојања“ својих ближњих. Одвојен од Бога, човек не види други смисао осим телесног постојања и задовољства које тело пружа. Заваран тим лажним постојањем он је кадар да све учини, њега је страх да шта не изгуби. Сво његово зло није ради зла самог већ ради постојања, ради „добра“. Свети Атанасије то мудро закључује: „Обузети жељом за свакојаким и многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога ступише у душу страх и брига и уживање и старање о смртним стварима...А опет, пошто жели, а не испуњава те своје жеље, научила је да убија и да чини неправду...Помислио је да уживање представља истинско добро; као када би неко, пореметивши умом, затражио мач којим ће напасти свакога ко му изађе пред очи, па то сматрао разборитим.“ Оваквом, лажном логиком човек налази оправдање за многа своја рђава дела: наркоманију, сексуалне изопачености, неумереност у храни и пићу. Из ове обесмишљене логике рађају се лаж, неверство, лицемерје, мржња, завист... А све ово човек чини мислећи да добро себи чини. И не осврће се више да ли је то што чини достојно човека, да ли други пати због тога. Правда се својом природом, својом моћи да чини. Човек је умислио да све што је у складу са његовом природом, све што је човеку могуће да уради, да је по себи и добро. Зато су мудре речи апостола Павла: „Све ми је дато, али све не користи.“ Ове речи требају да буду звезда водиља свакоме човеку који својом слободном вољом одлучи да следује Богу. Бог за њега тада постаје мерило по којему вага је ли нешто добро или зло, морално или неморално, лепо или ружно, нормално или ненормално, корисно или штетно, смисао или бесмисао. Заиста, само је Бог светлост која људском уму помаже да овакве појмове истински раздвоји и дефинише. Само је Бог светлост која растура мрак било каквог релативизма у њима. Ван Бога као мере, ван Бога као смисла, добро и зло престају да се разликују, ругоба постаје лепота а лудост се претвара у мудрост. Но, пред човеком стоји слобода да се одлучи за такво следовање. И наш Господ Исус Христос, проповедајући и саветујући људе, придруживао је тим саветима своје благе речи: „Ако хоћеш...“ Нема нужности, нема морања, све је „ако хоћеш“. Међутим, пошто људи природно теже добру, само им је поимање добра помућено, ваља их упутити на истинско добро. А шта је истинско добро? Затражимо одговор поново од светог Атанасија: „Све што постоји, називам добрим јер свој праобраз има у Богу Који јесте; а оно што не постоји, називам злом јер је, пошто не постоји, саздано човечанском уобразиљом.“ Дакле, истинско добро је биће, постојање, живот: „Зато живот изабери да будеш жив ти и семе твоје.“ А живот, живот је могућ само са Оним Који га стварно има и даје, са Оним Који рече: „Ја сам онај Који јесте.“ Заједница са Богом, постојање, јесте истински смисао човековог делања. То је смисао који је човеку од Бога показан. Наравно, „ако хоћеш“. У Христовим речима „ако хоћеш“, дато је човеку да промишља о свом животу, слободно. Бог нуди и саветује, док човек налази и даје одговор. У том његовом промишљању веома му је добар и користан савет: „Све ми је дато, али све не користи.“ Осмислити своје моћи, у томе лежи наш одговор на даровану нам слободу, одговор којим показујемо своју мудрост или лудост. Александар Милојков
  24. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2008 Свештеник творевине „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим 8, 19-22) Творевина тугује, вели апостол Павле. И не само творевина, него гдегод се окренемо, у сваком сегменту живота, свуда је прича о неком страдању и претећој катастрофи. Све је у дубокој рецесији, а творевина, односно човеков екосистем, није изузетак. Заиста, свет постаје тужно и несигурно место за живот. Оно што непрестано лебди над њим је претња смрти и нестанка. Но, било да су у питању проблем загађења, озонске рупе, мањак здраве хране или било шта од онога што подразумевамо под актуелном еколошком кризом, узрок проблема је увек и само: човек. Шта је то човек учинио, где је то погрешио па цела творевина „уздише и тугује до сада“? И човек је творевина, зар не? Међутим, он је јединствена творевина, сличан али ипак сасвим различит од свега што је створено. Један немачки философ с прве половине XX века, Макс Шелер, показује ту особеност човека у односу на свет, односно на остала створена бића и природу. Он каже: „Жива бића срастају са својом околином, па немају нити свој свет нити своју предметност: свет има њих; човек, међутим, има свет и стога човек је тај који свету може да каже „Не!““ Да, човек има свет, њему је дат свет, да својом вољом искаже (не)постојање тог света. Повежимо ову Шелерову тврдњу са библијским извештајем о стварању света и човека и биће нам јасни одговори на многа питања, па и на питање узрока еколошке кризе. У првој глави Књиге Постања налазимо да је човек последња творевина у процесу стварања. Њему је, како то тумачи свети Јован Златоусти, тако указана царска част. Читава творевина, која претходи стварању човека, је као каква народна свита и црвени тепих постављен да дочека цара. Могли бисмо даље да развијемо ову мисао и да закључимо да као што је та окупљена свита под влашћу цара, тако је и творевина под влашћу воље човекове. То говори и сам Творац првим људима: „Растите и множите се и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.“ (Пост 1, 28) Међутим, да ли је човек ово „владајте“ употребио на исправан начин? Јесу ли се, у вези творевине, поклопиле његова намера и намера Творца? Очито да нису. Бог је својом творачком вољом рекао Да (постојање), док је човек својом вољом рекао Не (непостојање) творевини. Својим творачким Да Бог је створио свет и Његова је жеља да свет постоји, али да истински постоји, а то значи да вечно постоји. Јер, истина је само оно што је непроменљиво, стабилно, вечно. Оно што данас јесте, а сутра није, није истинито. Ту су чињеницу примећивали још древни грчки мудраци и философи. Међутим, творевина самим тим што је створена је и смртна, она нема моћ да „по себи“ постоји вечно. Да би, пак, вечно постојала она је потребовала сједињење са нествореним, са вечним. Дакле, творевина вапи за обожењем, зато и „жарким ишчекивањем очекује да се јаве синови Божији“, како то апостол Павле каже. Тај задатак да сједини створено и нестворено, те да тако омогући истинско (вечно) постојање свега створеног, имао је човек. Како је то човек требао да учини? Итекако има смисла то што је човек створен на крају процеса стварања. Човек, као психосоматско биће, створен од „праха земаљског“ у који је Бог удахнуо живот, управо у свом телу носи целокупну творевину. Као рационално и слободно биће он је позван на заједницу са Богом, на истинско (вечно) постојање. Кроз ту своју заједницу он је требао да Богу узнесе и читаву творевину, да је кроз себе сједини са Богом, те да тако омогући да све вечно постоји. Човек, је дакле, свештеник творевине, Адам је требао да постане Христос. То није могао да буде анђео, јер нема тело, то је могао да буде само човек јер у свом телу носи целокупну творевину, чије постојање пројављује кроз своју личност. Логика је проста: смртна личност – смртна и творевина. Јер, уместо да творевину окрене Богу, човек ју је окренуо себи. Окренуо је створено створеноме, смртно смртноме. Отуда је човек ушао у борбу са творевином. Васцела творевина вапи за постојањем, отуда беспоштедна борба између човека и природе. То је борба за опстанак, за живот. Све што човек чини, чини мислећи да ће тиме обезбедити постојање човечанства. У тој својој борби не штеди никога, па ни природу. Продукт такве човекове одлуке јесте једна лаж постојања, привид постојања који се зове: човечанство. Јер, само безлично човечанство остаје да живи у оваквом односу ствари, док конкретни људи, конкретне личности умиру. Трагедија човека је што никада није успео да превазиђе једну платонистичку теорију истине постојања. Шта нам је чинити? Нама, условно речено, више ништа, јер је добри Бог преузео ствар у своје руке. Бог је постао Човек. Онај који је једнак са Оцем по својој божанској природи, постао је једнак и нама по својој човечанској природи. Истинити Бог и Истинити Човек, Син Божији и Син Човечији, Господ наш Исус Христос, учинио је оно што је Адам пропустио да учини. Он је примајући у своју божанску Личност и људску природу, сјединио тварно и нетварно, смртно и бесмртно. Примивши истинско тело људско, Он је кроз своју Личност учинио да човек и сва творевина живи вечно. Зато само у Њему и кроз Њега човек и свет имају истину постојања. Он је Онај који приноси и Он је Онај коме се приноси творевина, прави Свештеник творевине и прави Творац и Цар творевине. Он је Глава тог новог Тела, те нове Природе, која постоји кроз Његову Личност. То Тело је Црква Божија. Стога, истина постојања свега створеног јесте Црква: свет је створен да постоји, дакле, свет је створен да постане Црква. То је начин да ишчезну све кризе са којима се човек и природа срећу, а међу њима она најважнија која је и узрок свих могућих криза и невоља: смрт. Бог је преузео иницијативу, али тиме није ускраћена и наша слободна одлука. Јер не уздише само творевина „него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега.“ (Рим 8, 24) Тело, Цркву Божију, не може чинити творевина сама по себи, она управо очекује нас да је у Цркву уведемо. Својом слободном вољом, сједињујући се са Главом – Христом, творимо Његово Тело, Цркву Божију. На тај начин се обожујемо, постајемо синови Божији, управо они које творевина „жарко очекује да се јаве.“ Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...