Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милош'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 47 results

  1. У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет
  2. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, професор Православног Богословског Факултета у Либертивилу (САД), одржао је 06. новембра 2018. године, редовно јесење предавање у великој дворани Коларчеве задужбине У Београду. Овога пута, прота Милош беседио је на тему „Зашто је Христос проповедао кроз приче“. View full Странице
  3. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Боравећи у посјети Митрополији црногорско-приморској протојереј-ставрофор Милош Весин, парох чикашки и професор на Православном Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, одржао је два веома занимљива и надахнута предавања. У суботу 3. новембра гостовао је у Бару и у Крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира говорио о савременим изазовима пред православним браком и породицом. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Свету литургију у 23 седмици по Духовима у Храму Светог Јована Владимира служио је и парох чикашки, протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу . Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Милуновић старешина Саборне цркве Светог Јована Владимира у Минхену, протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. У надахнутој пастирској беседи отац Милош је казао да је данашње Јеванђеље једно од оних које савремени човјек слуша и прима са великом резервом, зато што ако смо и спремни да прихватимо и славимо име Божије, када је у питању друга страна – принцип зла, склони смо да то доживимо и схватимо на другачији начин. Он је казао да је управо то једна од оних најопаснијих замки коју зло припрема свакоме од нас. Истакао је да данашњи Јеванђеље пружа један динамичан опис директног сусрета Исуса Христа – оличења лепоте, доброте, истине и правде, са демоном који је ушао у човека. Апостол и јеванђелист Лука даје опис како и где је тај човек живио, како се облачио и понашао. Једном речу он је био потпуно ван контроле, несоцијализован, како би се данас рекло, вероватно је ишао полуодевен или пак потпуно го. Подсетио је да је у бесомучника обитавало мноштво демона и да овај опис представља суштину савремене демонологије, савремене опседнутости јер су присутни сви елементи. „Пре свега мноштво, демон увек напада онда када смо у мноштву, када осећамо лажну снагу да смо окружени истомишљеници. Други елемент – голотиња, оно што данас представља не само велику саблазан него и највећи проблем и терет савременом човеку“, казао је парох чикашки. Објаснио је прота да је то зато што је голотиња толико присутна свуда око нас да човек то једноставно не доживљава као проблем: „Не говоримо неминовно само о телесној голотиње него о томе да је човек данас у стању да себе потпуно разголити у сваком погледу, емотивном и психичком, немајући више места на коме би се сакрио и шта да остави за себе и своје најближе. Све је доступно“, рекао је отац и констатовао да је наш свакодневни живот и његова присутност на тзв. друштвеним мрежама исто тако једна врста голотиње. Говорећи о томе да овај бесомучник није никако могао да се скраси на једном мјесту, отац Милош је то упоредио са одликама савременог човека: „Један савремени богослов је рекао да је највећи проблем савременог човека управо у томе што он никада није тамо да јесте. Његове мисли су увек усмерене ка ономе што ће доћи за сат времена, сутра, за недељу, месец дана. Тако пропуштамо најдрагоценију могућност да живимо у садашњости. Не да користимо тренутак, него да заиста из благодарности Богу, осетимо овај једини временски период који је заиста наш. Оно што је било јуче – то је прошлост, оно што је сутра – то је неизвесност. Једино је извесно ово што је данас, ово што ми је данас Бог подарио, како бих данас чинио добре изборе.“ Протојереј-ставрофор др Милош Весин је казао да је један веома логичан моменат у овом јеванђелска читању што демон не може да постоји ван неког материјалног облика, ако неће бити у човеку онда ће бити у свињама. Након што су се демонизоване свиње утопиле, прва реакција становника Гадаринског краја била је да Христа замоле да оде од њих. „Исто оно што и ми данас чинимо. Ми, заправо молимо Бога да оде од нас, уместо да Га чинимо не само сажитељем, него домаћином наших живота и домова. Окивамо Га у рамове, стављамо на зид. Мислимо да Му је тамо место. Закључавши врата свог дома или собе у којој је икона, мислимо да Бог остаје тамо. Другим речима желимо да не буде присутан у сваком сегменту нашега живота, опет желећи ту подвојеност између онога што припада свету, и онога што припада нама, и онога што, мислимо, да припада Богу.“ На крају свог обраћања протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу је препоручио да прочитамо барем још једном ово јеванђелско зачало, како бисмо схватили шта нам то Господ данас поручује својим речима, које су актуелне биле онда када их је он изговорио пре 2.000 година, али и данас Вјерни народ причестио се Крвљу и Тијелом Христовим, а након Свете службе отац Слободан Зековић захвалио се оцима Милошу и Слободану, а вјерни народ позвао на послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Свету литургију у 23 седмици по Духовима у Храму Светог Јована Владимира служио је и парох чикашки, протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу . Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Милуновић старешина Саборне цркве Светог Јована Владимира у Минхену, протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. У надахнутој пастирској беседи отац Милош је казао да је данашње Јеванђеље једно од оних које савремени човјек слуша и прима са великом резервом, зато што ако смо и спремни да прихватимо и славимо име Божије, када је у питању друга страна – принцип зла, склони смо да то доживимо и схватимо на другачији начин. Он је казао да је управо то једна од оних најопаснијих замки коју зло припрема свакоме од нас. Истакао је да данашњи Јеванђеље пружа један динамичан опис директног сусрета Исуса Христа – оличења лепоте, доброте, истине и правде, са демоном који је ушао у човека. Апостол и јеванђелист Лука даје опис како и где је тај човек живио, како се облачио и понашао. Једном речу он је био потпуно ван контроле, несоцијализован, како би се данас рекло, вероватно је ишао полуодевен или пак потпуно го. Подсетио је да је у бесомучника обитавало мноштво демона и да овај опис представља суштину савремене демонологије, савремене опседнутости јер су присутни сви елементи. „Пре свега мноштво, демон увек напада онда када смо у мноштву, када осећамо лажну снагу да смо окружени истомишљеници. Други елемент – голотиња, оно што данас представља не само велику саблазан него и највећи проблем и терет савременом човеку“, казао је парох чикашки. Објаснио је прота да је то зато што је голотиња толико присутна свуда око нас да човек то једноставно не доживљава као проблем: „Не говоримо неминовно само о телесној голотиње него о томе да је човек данас у стању да себе потпуно разголити у сваком погледу, емотивном и психичком, немајући више места на коме би се сакрио и шта да остави за себе и своје најближе. Све је доступно“, рекао је отац и констатовао да је наш свакодневни живот и његова присутност на тзв. друштвеним мрежама исто тако једна врста голотиње. Говорећи о томе да овај бесомучник није никако могао да се скраси на једном мјесту, отац Милош је то упоредио са одликама савременог човека: „Један савремени богослов је рекао да је највећи проблем савременог човека управо у томе што он никада није тамо да јесте. Његове мисли су увек усмерене ка ономе што ће доћи за сат времена, сутра, за недељу, месец дана. Тако пропуштамо најдрагоценију могућност да живимо у садашњости. Не да користимо тренутак, него да заиста из благодарности Богу, осетимо овај једини временски период који је заиста наш. Оно што је било јуче – то је прошлост, оно што је сутра – то је неизвесност. Једино је извесно ово што је данас, ово што ми је данас Бог подарио, како бих данас чинио добре изборе.“ Протојереј-ставрофор др Милош Весин је казао да је један веома логичан моменат у овом јеванђелска читању што демон не може да постоји ван неког материјалног облика, ако неће бити у човеку онда ће бити у свињама. Након што су се демонизоване свиње утопиле, прва реакција становника Гадаринског краја била је да Христа замоле да оде од њих. „Исто оно што и ми данас чинимо. Ми, заправо молимо Бога да оде од нас, уместо да Га чинимо не само сажитељем, него домаћином наших живота и домова. Окивамо Га у рамове, стављамо на зид. Мислимо да Му је тамо место. Закључавши врата свог дома или собе у којој је икона, мислимо да Бог остаје тамо. Другим речима желимо да не буде присутан у сваком сегменту нашега живота, опет желећи ту подвојеност између онога што припада свету, и онога што припада нама, и онога што, мислимо, да припада Богу.“ На крају свог обраћања протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу је препоручио да прочитамо барем још једном ово јеванђелско зачало, како бисмо схватили шта нам то Господ данас поручује својим речима, које су актуелне биле онда када их је он изговорио пре 2.000 година, али и данас Вјерни народ причестио се Крвљу и Тијелом Христовим, а након Свете службе отац Слободан Зековић захвалио се оцима Милошу и Слободану, а вјерни народ позвао на послужење у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Гост у студију радија Светигоре био је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки старјешина цркве светог Архангела Михаила у јужном Чикагу Отац Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу говори о животу у својој парохији, факултету, предавањима, светом Мардарију Љешанско-либертивилском и свеамериканском… Звучни запис разговора
  10. Гост у студију радија Светигоре био је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки старјешина цркве светог Архангела Михаила у јужном Чикагу Отац Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу говори о животу у својој парохији, факултету, предавањима, светом Мардарију Љешанско-либертивилском и свеамериканском… Звучни запис разговора View full Странице
  11. Зашто обележавамо задушнице, како се молимо за упокојене и да ли наша молитва може да помогне њима, питамо јереја Милоша Станојевића, пароха и старешину Храма Светог пророка Илије у Стубленици. Отац Милош објашњава и шта је потребно за задушнице и истиче да је свака молитва претежнија од јела и пића. Неизбежно је било и питање да ли је у реду ступити у брак и венчати се на дан задушница. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице
  12. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве
  13. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчанико-средњезападноамеричке СПЦ, професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, у емисији посвећеној почившем академику Владети Јеротићу, осветљава духовни лик овог великог човека. Звучни запис емисије Како је дошло до првог сусрета са Професором, којим је то путем он полако али сигурно и стпрљиво ходио, како је утицао на нашег саговорника да се посвети психологији? Шта је значило говорити о „стварима о којима се не говори“ у „оним“ временима, нарочито у научним круговима и које се Божије заповести академик Јеротић посебно непоколебиво држао? „Христос је ту да би нас исцелио, односно повратио целину – а то је Професор непогрешиво препознао“ рекао је прота Милош и додао да је почивши академик Јеротић „као прави јатрофилософ стао у ред са др Максимом Жижиленком, проф. Иваном Андрејевим, св. Луком Војнојасењецким и другим светионицима на путу нашем кроз време ка вечности“. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  14. Теолог Милош Ненезић који се налази на усавршавању Њемачког језика у румунском граду Сибиу говорио је за наше слушаоце о свеправославном сабору омладине који ће се по пети пут одржати, ове године у овом граду. Звучни запис разговора View full Странице
  15. „Србљак”[1] је богослужбена књига која садржи службе српским светитељима које прослављамо током читаве године. Темељ „Србљака” је служба Светом Симеону написана од стране Светога Саве а потом Теодосијева служба Светоме Сави, па даље, преко средњовековних светитеља из светородне лозе Немањића, Светих Архиепископа, преко аксета и преподобних до мученика Косовских, ондашњих и данашњих на челу са Светим Кнезом, и до мученика пребиловачких, Јасеновачких и новојављених Светих попут Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Књига писана осам векова сузама и знојем подвижника и крвљу мученика. „Србљак” се почео формирати као засебна књига у XV и XVI века. До тада су службе светим Србима уписиване у Минеје а најстарије засебне књиге са таквим службама налазимо у Пећкој Патријаршији (рукопис број 78) и Хиландару (рукопис 479). Но, у овоме тексту се нећемо опширно бавити историјом ове богослужбене књиге већ нашим односом ка овој књизи. За појницама наших храмова се најчешће сусрећемо са руским издањима Минеја. Ово је традиција која траје већ пар векова, од када смо изгубили наше књиге и као руску помоћ добили њихове, а у данашње време из финансијских разлога – руска издања су приступачна. Једна од карактеристика ових издања је да скоро свакодневно имају додатну службу неком руском светитељу или руској чудотворној икони. Ми ове службе, једноставно прескачемо. Оне, у крајњој линији и припадају локалној цркви, али исто тако и сведоче свест клира и пастве те Цркве о сопственом идентитету. Исто тако не убацујемо ни службе лoкалних светих других цркава, нити пак то они чине са нашим, осим када су у питању светитељи чије се поштовање раширило на читаву православну васељену. Међутим код нас, Срба, се јавио један јединствен феномен. Шта ми то радимо са „Србљаком”? „Србљак” обилује службама светима свих ликова, и јерарсима, и благоверним владарима, и преподобним оцима и матерама и мноштвом мученика. Судбину ових задњих, у неку руку, доживљава и сам „Србљак”. А мучеништво ове књиге се састоји у њеном занемаривању. Није ни да је сваки храм поседује. Није често ни штампана. А они који је имају, не користе је са ревношћу. Све се сведе на пар црвених слова, и ако падне ,у иначе Литургијски дан у парохији, да у календару пише и име у курзиву.[2] А остали? Молитва им се узнесе у манастирима са устаљеним богослужбеним поретком. И књиге могу да страдају. Не само физички, као када су их неке скупине спаљивале. Ова страда од нашег немара, лењости и заборавности. Све нама добро знане и својствене особине. Док други народи негују култ памћења код нас се изгледа негује култ заборава. А најстрашније је када се то уочи у Цркви, која је памћење и сведок све твари – читаве људске историје страдања и присуства Божијег у њој. Тема за себе је време почетка те заборавности и њени узроци и последице. Мислим да није ни вредно трошења енергије бавити се тиме, а и сви начелно знамо када је заборав почео. Нећемо се сада бавити кривицом југословенства, комунизма, просвете. То нам у овом тренутку ништа не може помоћи. Посебно је тужно када на празник Сабора српских светитеља звона храмова наших градова тихују. То није етнофилетизам, морамо се тргнути и подсетити и себе и народ на наше Свете, да би смо ми оживљавајући њихов спомен доживели да они оживе нас. Сада само треба да почнемо да се присећамо. Вјечнаја памјат. Хришћани сведоче и негују памћење. То је једно од наших земаљских послања. А како ћемо боље повратити своје памћење од присећања на свете свога рода, и духом и крвљу, од повратка „Србљаку”, прославивши и њих и Онога из чијег нас наручја сетно гледају. Календар и „Србљак” у руке и у дом Господњи пођимо, да би нас преци на капији раја са песмом срели![3] Аутор је теолог [1]Засебне службе српским Светима штампане су посебно у штампарији Божидара Вуковића у Венецији, у два издања, састављене од стране Јеромонаха Мојсија из Дечана. Први опширнији рукопис Србљака је настао у манстиру Раковац у Срему 1714. Еписком арадски Синесије Живановић објавио је „Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј” прво у Румунији 1761. а затим у Венецији 1765. 1861. је Србљак изашао као засебан црквени Зборник и значајно проширен. 1970.г је у Београду штампано двојезично издање Србљака I-III са службама насталим од XIII до XVII века. Ово издање је приредио Димитрије Богдановић. Прва три тома су текстови служби а четврти том су научни прилози . Црквено издање од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, се поновило тек 1986. Последње двотомно допуњено издање је издала Митрополија Дабробосанска 2015.г. [2] Тако се у календару СПЦ означавају имена Светих Срба [3] Тропар Светим српским мученицима, 15. Јун ( по старом ) Вечерња служба, Србљак, 1986. стр. 424. Извор:http://mitropolija.com/2018/06/29/srbljak/
  16. „Србљак”[1] је богослужбена књига која садржи службе српским светитељима које прослављамо током читаве године. Темељ „Србљака” је служба Светом Симеону написана од стране Светога Саве а потом Теодосијева служба Светоме Сави, па даље, преко средњовековних светитеља из светородне лозе Немањића, Светих Архиепископа, преко аксета и преподобних до мученика Косовских, ондашњих и данашњих на челу са Светим Кнезом, и до мученика пребиловачких, Јасеновачких и новојављених Светих попут Николаја Жичког и Охридског и Преподобног Јустина Ћелијског. Књига писана осам векова сузама и знојем подвижника и крвљу мученика. „Србљак” се почео формирати као засебна књига у XV и XVI века. До тада су службе светим Србима уписиване у Минеје а најстарије засебне књиге са таквим службама налазимо у Пећкој Патријаршији (рукопис број 78) и Хиландару (рукопис 479). Но, у овоме тексту се нећемо опширно бавити историјом ове богослужбене књиге већ нашим односом ка овој књизи. За појницама наших храмова се најчешће сусрећемо са руским издањима Минеја. Ово је традиција која траје већ пар векова, од када смо изгубили наше књиге и као руску помоћ добили њихове, а у данашње време из финансијских разлога – руска издања су приступачна. Једна од карактеристика ових издања је да скоро свакодневно имају додатну службу неком руском светитељу или руској чудотворној икони. Ми ове службе, једноставно прескачемо. Оне, у крајњој линији и припадају локалној цркви, али исто тако и сведоче свест клира и пастве те Цркве о сопственом идентитету. Исто тако не убацујемо ни службе лoкалних светих других цркава, нити пак то они чине са нашим, осим када су у питању светитељи чије се поштовање раширило на читаву православну васељену. Међутим код нас, Срба, се јавио један јединствен феномен. Шта ми то радимо са „Србљаком”? „Србљак” обилује службама светима свих ликова, и јерарсима, и благоверним владарима, и преподобним оцима и матерама и мноштвом мученика. Судбину ових задњих, у неку руку, доживљава и сам „Србљак”. А мучеништво ове књиге се састоји у њеном занемаривању. Није ни да је сваки храм поседује. Није често ни штампана. А они који је имају, не користе је са ревношћу. Све се сведе на пар црвених слова, и ако падне ,у иначе Литургијски дан у парохији, да у календару пише и име у курзиву.[2] А остали? Молитва им се узнесе у манастирима са устаљеним богослужбеним поретком. И књиге могу да страдају. Не само физички, као када су их неке скупине спаљивале. Ова страда од нашег немара, лењости и заборавности. Све нама добро знане и својствене особине. Док други народи негују култ памћења код нас се изгледа негује култ заборава. А најстрашније је када се то уочи у Цркви, која је памћење и сведок све твари – читаве људске историје страдања и присуства Божијег у њој. Тема за себе је време почетка те заборавности и њени узроци и последице. Мислим да није ни вредно трошења енергије бавити се тиме, а и сви начелно знамо када је заборав почео. Нећемо се сада бавити кривицом југословенства, комунизма, просвете. То нам у овом тренутку ништа не може помоћи. Посебно је тужно када на празник Сабора српских светитеља звона храмова наших градова тихују. То није етнофилетизам, морамо се тргнути и подсетити и себе и народ на наше Свете, да би смо ми оживљавајући њихов спомен доживели да они оживе нас. Сада само треба да почнемо да се присећамо. Вјечнаја памјат. Хришћани сведоче и негују памћење. То је једно од наших земаљских послања. А како ћемо боље повратити своје памћење од присећања на свете свога рода, и духом и крвљу, од повратка „Србљаку”, прославивши и њих и Онога из чијег нас наручја сетно гледају. Календар и „Србљак” у руке и у дом Господњи пођимо, да би нас преци на капији раја са песмом срели![3] Аутор је теолог [1]Засебне службе српским Светима штампане су посебно у штампарији Божидара Вуковића у Венецији, у два издања, састављене од стране Јеромонаха Мојсија из Дечана. Први опширнији рукопис Србљака је настао у манстиру Раковац у Срему 1714. Еписком арадски Синесије Живановић објавио је „Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј” прво у Румунији 1761. а затим у Венецији 1765. 1861. је Србљак изашао као засебан црквени Зборник и значајно проширен. 1970.г је у Београду штампано двојезично издање Србљака I-III са службама насталим од XIII до XVII века. Ово издање је приредио Димитрије Богдановић. Прва три тома су текстови служби а четврти том су научни прилози . Црквено издање од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, се поновило тек 1986. Последње двотомно допуњено издање је издала Митрополија Дабробосанска 2015.г. [2] Тако се у календару СПЦ означавају имена Светих Срба [3] Тропар Светим српским мученицима, 15. Јун ( по старом ) Вечерња служба, Србљак, 1986. стр. 424. Извор:http://mitropolija.com/2018/06/29/srbljak/ View full Странице
  17. У суботу 12. маја 2018 године, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: Да ли се љубав безусловно добија, или је треба заслужити? Извор: Радио Тавор View full Странице
  18. Милош Ковић: Велика Албанија нема алтернативу или Одговор Ч. Антићу Posted by Стање ствари in Стање туђих ствари Ознаке Велика Албанија, Милош Ковић, Чедомир Антић, апел за одбрану КиМ У нејасном и чудноватом тексту Црква и алтернатива (Политика, 11.1.2018)Чедомира Антића пажљив читалац пронаћи ће две неуспеле историјске паралеле, неколико неистина, и много спорних политичких ставова Милош Ковић (Фото: Медија центар) Тешко се може разумети како се нечија спремност да се 2018. године одрекне окупираног дела сопствене територије, Косова и Метохије, може упоредити са годином 1878, у којој су се српске војске оружјем избориле за државну независност и за ослобођење од турске власти пространих српских земаља. Подсетимо се, Србији су тада припојени нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црној Гори Никшић, Колашин, Спуж, Подгорица, Жабљак, Бар, потом (1880) и Улцињ. Можда Антић мисли на то да су Срби у рату стигли све до Грачанице, одакле су морали да се брзо повуку, или на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине? Како то може да се упореди са одустајањем од сопствене, државне територије? Уз то, Берлинским уговором из 1878. велике силе су заједнички повукле нове српске границе, док су оне данас јасно подељене, при чему Русија и Кина траже очување територијалног интегритета Србије. Неуспело је и поређење са Анексионом кризом (узгред, Србија није признала анексију 1908, како Антић каже, него 1909. године). Аустро-Угарска је тада припојила Босну и Херцеговину, које су, иако су их Срби сматрали српским земљама, до тада формално припадале Османском царству, док се данас, поновимо ту просту чињеницу, од Србије захтева да се одрекне сопствене, државне територије. Главна тема Антићевог чланка је, уствари, критика Апела за одбрану Косова и Метохије. Неистина је да су Апел „покренули и написали“ „политичари“, који, како Чедомир Антић наглашава, „нису филозофи“ желећи, како изгледа, да нагласи нашу неспособност за дубље увиде, какве нам он у наставку текста суверено демонстрира. Судећи по томе, рекло би се да Антић себе дожиљава као „филозофа“. У Политици и јавности је, међутим, већ више пута речено да су Апел покренули и написали чланови Политичког савета Демократске странке Србије, у сарадњи са неколико јавних личности. Сви чланови Савета су професори универзитета. У нашој професорској дружини само је један члан ДСС. Па и председник ДСС, Милош Јовановић докторирао је међународне односе на Сорбони и ради као доцент на Правном факултету у Београду. Ако ме сећање добро служи, Чедомир Антић се већ у време када сам му, као млађани асистент, држао семинарске вежбе, увелико бавио политиком, да би, до данашњег дана, стигао да промени неколико партија. Један од чланова нашег Савета је, иначе, баш филозоф. Али природно је да филозоф Антић, док се усавршавао у науци као студентски лидер, портпарол Демократске странке и члан Председништва Г17 Плус, није стизао да чита дебеле књиге политичара Часлава Копривице. Антићево разрачунавање са „амишком политиком формалног и умиреног екстремизма“ покретача и потписника Апела, „која ће несумњиво бити епитаф неуспешне политике влада ДСС“ по свој прилици потиче од његовог доследног, дугогодишњег залагања за сецесију Косова и Метохије. Он се, исто тако упорно, борио и за независност Црне Горе, односно за „независну Србију“ како је то његова тадашња странка, Г17 Плус, волела да каже. Све су то политички ставови, на које Чедомир Антић има право. Ипак, када неко јавно, усред Београда, изговори да се залаже за независност „Косова“, мислим да се може очекивати да ће, пре или касније, политику оних који су за очување Србије у њеним постојећим границама, почети да назива „амишком“ и „екстремистичком“. Остао сам, међутим, затечен Антићевом измишљотином да Апел проповеда „виђење света подељеног на родољубе и досовске издајнике“. Из залагања Антића за независност „Косова“ проистичу и његови бизарни покушаји да Србе на Косову и Метохији увери да ће престати да буду „изолована мањина лишена наде“ онда када их држава Србија остави ван својих граница, препусти „Косову“ Рамуша Харадинаја и Хашима Тачија и, у перспективи, Великој Албанији. Када се ратосиља тих 120.000 својих грађана, Србија ће, тврди Антић, престати да буде „разваљена и недовршена држава“. После тога ћемо, по истом моделу, решавати питања Санџака, Војводине, Републике Српске? Јер „време не ради за Србију“. Претпостављам зато што су САД и ЕУ све моћније и јаче, док су Русија и Кина све рањивије и слабије? Искуство и разум заиста морају да устукну пред овако бујном и богатом маштом… Антић, на крају, из свега извлачи логичан закључак: „политика садашње владе“ према Косову „за сада нема алтернативу“. Испод овог необичног текста он се потписао као „члан Политичког савета Народне странке“. Не могу да одолим а да јавно не упитам своје пријатеље из ове партије: представља ли ово чудо стварно вашу политику према Косову и Метохији? Аутор је председник Политичког савета ДСС-а Други део наслова и опрема: Стање ствари (Политика, 16. 1. 2017)
  19. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог
  20. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице
×
×
  • Create New...