Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милош'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 74 results

  1. Наизглед добри односи Србије и Црне Горе погоршани су након усвајања црногорског Закона о слободи вероисповести. Протекле недеље смо били сведоци хапшења свештенства, атмосфере која је била на ивици грађанског рата, а најновија порука дошла је од председника Црне Горе да је могуће и формирање Цркве православних црногораца. О свему томе разговарамо у са историчаром Милошем Kовићем. Након неколико деценија понижења српски народ у Црној Гори је тек после напада на цркве и светиње показао отпор. Професора Kовича ћемо питати како треба да схватимо Ђукановићеве речи да је обновио државу, па мора и Цркву. Kолико дуго ће представници Спрске православне цркве у Црној Гори трагати за решењем са представницима садашње власти? Да ли Црква може да преузме улогу политичких странака? Да ли ће и колико садашња ситуација утицати на попис становништва у Црној Гори? Извор: Спутњик
  2. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Дијелећи своја сјећања на блаженопочившег протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, проф. др Милош Ковић је, гостујући у„Интернет литији“ казао да је то био аутентичан човјек и човјек искуства који је много тога видио и знао из прве руке, који је много тога проживио, а са друге стране је имао неки мир и природну госпоственост и мудрост. „Када сам га упознао за Савиндан 2018. године у Котору, он ми је говорио о свом животу, то је практично била историја и свака му је била на мјесту. Осјећам се срећан и привилегован што сам га познавао.“ Као учесник литија у Никшићу, Бару и Будви г.Ковић истиче да је први утисак који је доживио био тај да смо као народ пронашли пут у Црној Гори гдје се деценијама налазимо под истом диктатураом и да су литије као својеврстан феномен убудуће указале на пут за цио српски народ. „Поготово што је био снажан утисак је доминантно присуство младих људи који су указали на будућност и шта ће се догађати у будућности. То је нека најава будућности и правца у коме иду ти млади људи.Оно што је необично јесте то што се показало да је заправо хришћанство нека врста контра културе ономе што је доминантрни модел који нам се данас намеће преко телевизије и друштвених мрежа а то је тај стари титоизам који се прелио у модерни западни материјализам,нихилизам и хедонизам. То је та копча коју литије данас имају не само са нашом историјом, већ и са питањем како даље и како спојити оно што је наша завјетна историја са оним што ће се догодити у будућностии. Наша црква на Косову и Метохији и нарочито у Црној Гори свједочи неку врсту повратка изворима и раном хришћанству, страдалној историји Цркве и њеним почецима. То су, по мом мишљењу, сокови који напајају литије. Ова власт није само анти-српска него је и антихришћанска па и богоборачка,како каже митрополит Амфилохије. Добар дио савременог свијета је такав а ви сада у Црној Гори свједочите ту непосредну везу са прогоњеном, изворном Црквом из времена након Христа.“ Коментаришући да се данас у Црној Гори и на Косову и Метохији брани хришћанство историчар Милош Ковић каже да је то дио једне шире слике: „Српска Црква је древна, а оно што је древно живо је и пулсира, а то је данас живо у Црној Гори. То што сам рекао, а можда звучи претенциозно, јесте да ви у Црној Гори, у том малом простору данас браните хришћанство. Ријеч је о томе што много људи у Европи схвата да је на Косову почео обрачун са хришћанством и да су њихове владе удружене у нечему што су били остаци идеологије Енвера Хоџе и савременог екстремизма, помогле у уништавању хришћанских богомоља. Њихове владе су се удружиле са тим исламистима као што су се удружиле да прогоне нашу православну хришћанску арапску браћу на Блиском истоку. То људи осјећају, то се догађаја на Косову и они кажу да је на Косову нападнута Европа. Европска култура је један од стубова хришћанства. Такви напади се данас догађају и у Црној Гори гдје наиме остаци остатака једног режима из 1945. сада додуше са новим господарима, не само да јуришају на Српску православну Цркву,они заправо јуришају на хришћанство.“ Осврнувши се на прогоне српског народа кроз историју професор Ковић каже да је то процес који се мора сагледати у дужем историјском контексту: „Једно је геополитика а друго духовна борба, оно што се на Западу назива „културни рат“. Данас се нама шаље порука да вјерујемо у холивудски мит умјесто у косовски мит. То је лијепо рекао Емир Кустурица који је казао да, ако морам да бирам између два мита, холивудског и косовског,ја бирам косовски јер ми је ближи, боље га разумијем и он је мој. Просто, ако се одрекнемо својих митова или тачније завјета онда ћемо бити принуђени и присиљени, милом или силом, да уземо њихов мит и њихов завјет, јер их и они имају, поготово амерички калвинисти.“ Као историчара коме је опус интересовања базиран на темама митова, предања и завјета г. Ковић каже да сва друштва почивају на митовима који држе заједницу на окупу и то је тако свуда. „Ми имамо косовски завјет који је обновљен светосавски завјет а који је опет обновљен и српским историјским искуством потврђен Нови завјет. Читајући биографе светог Саве долазимо до сазнања да је његов бијег из двора, одлазак у манастир и цјелокупни живот заправо опредељење за Царство небеко.То исто видимо код кнеза Лазара и његових војника. Како каже извор, један савремени раванички монах: „они кренуше на бојно поље охрабрени молитвама светих отаца наших,светог Саве и светог Симеона.“ Лазар остаје у том опредељењу а то је опредељење за истину а не за лаж. То је био избор између страха и подвига. Косовско и светосавско опредељење је опредељење за вјечне и непролазне вриједности и спремност да се за њих жртвујемо.Жртва је кључна ријеч која обухвата заједницу у Старом и у Новом Завјету. Идеља Новог Израјиља која се често јавља у нашој средњевјековној књижевности представља пут изабраног народа али и пут личног спасења Цркве Божије која је Нови Израјиљ у Новом Завјету.“ „Тај завјет данас свједочи српски народ у Црној Гори. Како сте се одржали у овом режиму и како је данас васкрсла Црна Гора након свега то је чудо које историчари не могу објаснити држећи се само историјских факата али има нешто што се зове есхатологија, смисао историје и историософија. Литије су указале на тај пут који није националистички ни национални већ хришћански пут који обухвата све.“ казао је на крају гостовања у „Интернет литији“ историчар проф.др.Милош Ковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Живо се сјећам одлазака у Котор са мојим оцем. Недуго након нашег доласка у Црну Гору смо посјетили и Боку. Од када знам за себе фасциниран сам старинама и давним временим. Котор је био као бајка. А у Котору домаћин – отац Момо. Од мојих првих сјећања када сам га угледао као седмогодишњак до задњег виђења, за Празник Светог Евстатија на Превлаци, та достојанствена фигура се није промјенила. Котор, Бока, отац Момо. То је тако природна слика. Као што су пејзажу Котора природни брдо и море, Свети Никола и Свети Трифун међу древним палатама, тако је ту природно, као одвајкада, дјеловао и отац Момо. Како је вријеме одмицало и како сам растао и надограђивао своје представе о свјету учећи, па тако, између осталог, и о неким претходним временима које поменух, тако би се сваким сусретом са Боком и оцем Момом тај утисак о његовој свевремености у том простору потврђивао и постајао све природнији. Његова сиједа брада, српска горња и доња мантија, камилавка, крст са дуплим ланцем од старих которских мајстора… Он сам је чинио једну ходајућу посебност Котора и Боке. Године су пролазиле, и стално смо се сретали у Литургијама по Боки, он увјек присутан као намјесник, ја као ђак у пратњи Митрополита. Но за њега није било градације људи, најсрдачније би се поздрављао и хришћански цјеливао, питајући за здравље и новости, као да смо стари зналци, блиски годинама а не удаљени деценијама. Ти кратки разговори никада нису били тек пука куртоазија. Можете читав живот прилазити неком мјесту, и наслањати се на њега, у разним добима и расположењима, и да вас то древно мјесто никада не изневјери. Својом непромењљивошћу и стаменошћу улива мир, мир из дубине времена, који свједочи и раздваја пролазно и непролазно, као которске зидине. Чини ми се да је такав био отац Момо, и то се потврђује из мноштва данашњих свједочења многобројних који су га познавали. Заиста је био понос своје браће свештеника, своје пастве и Цркве. Чини ми се да је он најдивнија палата која се узидала у Которску цитаделу у наше врјеме и много ће времена проћи док се неко такав опет деси Котору. Ја лично никада нећу моћи помислити на Боку и Котор а да се не сјетим и оца Моме. Увјек када се будем сјетио и походио те крајеве чини ми се да ће ми негдје пред очима промицати и његова благородна појава, која ће обилазити своју паству. Ово је једно од оних претстављења за која човјек нема никакву другу помисао до сигурне вјере у Васкрслога. Са сигурношћу која може да буде само из унутрашњег осјећања, а тиме није мања но већа од оне сигурности по разуму, знамо да се сада радује у неизрецивој красоти лица Господа свога. У исто врјеме и туга и радост. Помјани оче Момо. Христос Васкрсе! Милош Тутуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја. У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово: Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник. Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру. А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи. Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу. На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар. Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер – Христос воскресе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. "Воскресенья день", Славик на Хвалитне стихире, 5. глас, А. И. Севлиевец, Појац Милош Бјелица Послато са MRD-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију
  7. Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.
  8. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља Аутор: Радош Љушићу, уторак, 17.03.2020. у 18:00 (Фото Википедија) Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је била у саставу Министарства унутрашњих послова (1835), потом Министарства просвете, а попечитељ је био у исто време „врховни надзиратељ карантина у Србији”. Од 1837. године радио је и „Шпитаљски фундус” (болеснички фонд) на побољшању здравствених прилика у земљи. Држава у повоју, владар неписмен, народ сујеверан. Први дипломирани лекар дошао је у Србију 1820, али већ 1837. године било их је 18. Прва болница и апотека отворени су у Шапцу (1826), потом у свим већим местима, а „шпитаљ палилулски” са 100 болесничких места био је највећи и најбољи у земљи. „Благодареније Богу, болести никакових нема”, обавештавали су кнеза локални органи власти, мислећи на епидемијске болести, у које нису убрајали френгу (сифилис), полну болест веома распрострањену у источној и југоисточној Србији. Вредно је помена да је у Србији рано започето калемљење богиња „сребрном иглом, са дечијих краста”. Пошто је дало добре резултате, пелцовање је постало општа појава, па су издата „Правила за калемљење богиња” (1839). Учестале епидемије куге и колере у Турској, које нису мимоилазиле ни далеко напредније земље Европе (Аустрију – 1831, 1836; Француску – 1832; Италију – 1836), принудиле су кнеза да убрза рад на уређењу санитетских установа. Њега је на то посредно нагонила и Аустрија, која је у време појаве епидемија у Турској затварала границу. С друге стране, Турска није поклањала никакву пажњу санитетској служби и установама, будући да је тек 1838. године увела карантине. Аврама Петронијевића, који је боравио у Цариграду као депутат, ангажовали су Турци на овом послу, а он је, у писму кнезу Милошу, писао да су сви Турци против оснивања контумаца, осим султана и министра спољних послова. Тридесетих година 19. века кнежевину су захватиле три епидемије колере и куге: 1831, 1836. и 1837. године. Све три епидемије унете су из Угарске и Турске. Оне нису затекле Србију неспремну: кнез је изградио на српско-турској граници седам карантина и девет састанака, према аустријским узорима, и одштампао три брошуре у виду упутстава за лечење од колере и куге. Карантин у Алексинцу, на Цариградском друму, био је најуређенији јер је туда ишао највећи промет добара и људи. Чим се куга појавила у Турској 1836, кнез је одмах предузео хитне мере: извео је војску на границу, а карантински период подигао на шест недеља. Аврама Петронијевића поставио је за главног надзиратеља српско-турске границе и наредио му: „Пребудите тамо и чувајте, ама да ни врана не прелети!” Кугу нису пренеле вране, већ турски низами који су долазили у Београдску тврђаву у пролеће 1837. године. Један војник је умро у Алексиначком контумацу, а један на путу до Београда, остали су се некако докопали београдске тврђаве. Лекар, који је прегледао оба мртва турска војника, није препознао чуму, а београдски везир је крио шта се потом дешавало у тврђави. Из страха да се куга не прошири из тврђаве у београдску варош, кнез је опсео Београд јаком стражом и одсекао га од света, услед чега је дошао у сукоб с београдским везиром. На срећу, куга је поштедела и Турке и Србе у Београду. Прва српска жртва пала је почетком августа у Ражњу. Поред Ражња и Јагодине, куга је захватила Параћин, Ћићевац, Радошевац, Варош и Пардик. Сва ова места одмах су строго изолована. Пуким случајем куга је пренета у два села Ваљевског округа: Брезју и Осечини. Захваљујући строгим кнежевим наредбама – убијани су сви који се нису придржавали упутстава – куга је брзо локализована. У наведеним местима Алексиначког, Ћупријског и Јагодинског округа разболеле су се 243 особе, од којих су 192 умрле, а 51 оздравила. У Ваљевском округу умрло је 20 лица. Биланс жртава (212) је очигледно мали, поготову кад се зна да је у Земуну 1831. године страдало од колере 200 особа, а у Турској далеко више. Потом је доктор Карло Нађ, придошли земунски карантински лекар, извршио потпуно чишћење свих окужених места. Зграде у којим је куга харала и многи предмети, у свим зараженим местима, предати су огњу. Спаљена је и варош Ражањ, после великог отпора становништва, који је кнез Милош сузбио суровим мерама, и потом преместио варош на једну узвишицу, подаље од друма. Уз помоћ доктора Нађа написана је и обнародована нова уредба о карантинима и санитетској служби. Тако се кнежевина избавила „од страпше опасности” захваљујући огромним напорима и оштрим кнежевим мерама, уз релативно мало жртава. Будући да је ова епидемија десетковала многа насеља у Турској, успешна одбрана од куге оставила је о кнежевини леп утисак у Европи, а нарочито у Аустрији. Професор Филозофског факултета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа Политика Online - Како се кнез Милош борио против колере и куге WWW.POLITIKA.RS Здравствена служба у Србији почиње да се уводи и организује тек од Хатишерифа из 1830. године. У почетку је...
  9. Пре 18 година, једно поподне, таман сам се спремао за бденије, кад се на вратима наше цркве, старе цркве, сада већ у Јужном Чикагу, појавише два монаха. И, први опис који сам ја тада самоме себи могао да дам, јесте: један – изузетно висок и крупан, а други – не баш изузетно низак, али осетно нижи. Пришли су, затражили благослов и рекли: "Ми смо монаси једног малог руског манастира, у коме смо само нас двојица. Вероватно нисте ни знали за нас, а иначе смо, у географском смислу, на територији ваше парохије. Прошле недеље, наша црква је морала да буде продата јер ми више верника немамо. Да ли бисмо могли да долазимо код вас на богослужења? Ми смо обојица само монаси, нисмо у чину, дакле, нисмо јеромонаси, јерођакони, него обични монаси. Иначе смо Американци. И, пре 12 година, значи, 1980-те, ми смо прешли у Православље". "Како да не, изволите!" И од тада, они су постали редовни на нашим богослужењима, ја сам постао њихов исповедник и, заиста, родило се једно велико и дубоко пријатељство. 1997. године, обојица су били у нашој поклоничкој групи јужночикашких поклоника по манастирима Србије, Црне Горе, наравно, били смо и на Косову и Метохији, док се још могло – а могло се увек за оне који су заиста хтели. И тада је тај виши, отац Борис, крупан – нико никад не би рекао да је Немац пореклом, осим по презимену – Милер, почео да побољева. И то је трајало доста дуго, све до 2008. године. И те, 2008. године, у фебруару месецу је и умро. Последњи његов боравак у болници је био шест месеци непрестано. Често сам одлазио, био је у болници за америчке ветеране јер је својевремено, у младости, био у америчкој војсци. Имао је свега 56 година. Исповедао сам га, причешћивао... И, када сам последњи пут, почетком фебруара 2008. године, отишао да га причестим, не знајући, а претпостављајући на неки начин, да ће то бити последњи пут, када сам припремио прибор за Свето Причешће, који носим са собом по болницама и старачким домовима, и када је све већ било спремно, и када сам подигао мали путир, који је заиста минијатуран, али путир, он је рекао: "Оче, дозволите ми нешто да урадим..." У међувремену су се рукоположили обојица, отац Борис је био јерођакон, отац Јован јеромонах, прешли су у Московску патријаршију. И онда се прекрстио, у страховитим боловима је био свих шест месеци – рак костију, између осталог, 16 операција. И у тим боловима, у несносним мукама, када је заиста, буквално врискао од болова, све време, он се прекрстио, дохватио својим крупним прстима тај путир и рекао: "Христе, радости моја! Оче, причестите ме, да радостан умрем..." И три дана после тога је издахнуо. Тај и многи други примери, мотивисали су ме да вечерас ово наше заједничко промишљање насловим: "Православље – радост вере и вера радости". Радост је фундаментална одлика хришћанства, али се радост, на жалост, често не повезује са хришћанством, односно, ми хришћани нисмо ти који емитујемо радост. И неко ко нас са стране гледа, ко нас слуша, ко посматра како живимо, као мислимо – не мислимо, како волимо – не волимо, како праштамо – чешће не праштамо, заиста не би могао да добије утисак да нас испуњава вера радости. А у ствари, православно хришћанство и није ништа друго него вера радости. Хајдемо прво да дефинишемо Православље, веру и радост. За Православље многи кажу: живот у Христу. Јесте, живот у Христу, живот са Христом, али би најтачнија дефиниција ипак била да је Православље сам живот. Увек се буним, негде дубоко у себи, па тој побуни дајем и одушка када о томе говорим, да ствари у животу делим. Јер, отуда та наша шизофрена подвојеност да ствари делимо на оно што је световно и оно што је духовно. А Бог ту поделу не жели. Јер је све, заиста све, створено као добро, и све је створено, а човек поготово – као круна стварања, да непрестано емитује ту радост. Јер, Бог је човека из љубави и из радости створио, да буде исто то – биће љубави и биће дијалога. Вера – да ли је то само поверење? Да ли је само надање у нешто што сада не видимо, а у шта верујемо, или би то требало да буде нешто много дубље и много јаче? Замислите, с обзиром да смо још увек загрљени васкршњом радошћу, замислите каква је то морала бити радост оне прве генерације хришћана, који и нису знали да су хришћани, али су живели Христом! Оне прве генерације, дакле, оних људи, жена и деце који су имали прилике да виде Христа, да Га чују, неки од њих да буду и исцељени Христом. Да ли су и они веровали у нешто? Не, они нису веровали, они нису били верници, они су били сведоци. Зато апостоли и јесу најјачи сведоци Васкрслог Христа и управо зато у Символу вере и кажемо да верујемо "у једну Свету, саборну и апостолску Цркву". Зато је Црква апостолска јер су апостоли били најделотворнији сведоци Васкрслог Христа. И та и следећа генерација није апсолутно имала потребе за вером – не, они су знали. И са сваком следећом генерацијом, то знање, тај искуствени доживљај се полако разводњавао, осим у оним случајевима када су људи заиста доживљавали сусрет са Богом Живим. А и дан-данас нам се тај сусрет у Светим Тајнама Цркве нуди. Православље, вера, радост. Шта је радост? Да ли је то наше задовољство, наша испуњеност, наше весеље, наш смех? Не. Радост је нешто сасвим, сасвим друго, У грчком језику, и реч радост и реч благодат истога су основа – хара. Видите како је интересантно: повезаност благодати, милости Божије и радости. Зато је Св. Серафим Саровски могао, не само 40 дана од Васкрса до Спасовдана, него током свих 365 дана у години, да свакога, али буквално свакога, да поздравља са: "Христос воскресе, радости моја!" Када и ми доживимо то исто, дакле, стање у коме ћемо сваку особу доживети као радост, сваки сусрет као радосни сусрет – јер ћемо препознати носиоце истог Божијег лика, онда ће та радост бити једноставно стање, непрестано пребивање у радости, без обзира шта нам се дешава, без обзира какве да су околности око нас. Погледајте, за разлику од Св. Серафима Саровског, и од других светих, којима је, заправо, тако мало било потребно да буду радосни, али искрено, непатворено радосни, погледајте нас. Замислите вас, мене, некога кога познајете, како идете улицама овог нашег Београда, или било другог града из кога сте, није вам све потаман, нисте расположени. И онда вам иде у сусрет неко коме се баш, искрено говорећи, не радујете. И онда у себи помислите – а видите да је сусрет неизбежан – и онда помислите: "Само си ми још ти у животу требао..." Али се ипак осмехнете, питате: како си, како сте, и тако даље. Не своди ли се, на жалост, већина наших сусрета управо на то? На формалност, на изнуђени смех, који ће показати да имамо јако доброг зубара, али од тога ништа даље и ништа више. Што се нас тиче, нешто ту ипак није у реду. Зашто? Зато што не умемо да доживимо радост, при једном обичном, свакодневном сусрету. Зашто? Покушајте да одговор пронађете сами. Радост је реч којом се у Светом Писму описује Царство Божије. У 16. псалму, Псалмопесник пева овако: "Показаћеш ми пут животни, обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој је довека". А Св. апостол Павле у Посланици Римљанима пише: "Јер, Царство Божије се не састоји у јелу и пићу, него у праведности и миру, и радости у Духу Светоме". Радост се веома често, а погрешно, повезује или чак и идентификује са срећом. Међутим, ако покушате да дефинишете срећу, врло брзо ћете доћи до закључка да оно што је за вас срећа, за неког другог може да буде трагедија. И зато, у Св. Писму на јако малом броју места ћете наћи реч срећа. И ако видите ту реч, то је онда једноставно преведено као срећа, али у изворним језицима наћи ћете нешто друго. Наћи ћете радост, наћи ћете весеље, наћи ћете благодат, наћи ћете милост и блаженство. Није узалуд наш Господ у "Беседи на Гори" говорио: "Блажени су чистога срца", а не: срећни су, весели су, задовољни су. "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом" – а не: весели сте. Наравно, не можемо тада бити весели ако нас гоне, али радосни – још како можемо бити. Једна од најлепших молитава, коју читамо свакога дана током овог периода, а централна тема је радост: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту се Твоме клањамо, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога бога не знамо, Твојим се именом именујемо. Приђите сви верни и поклонимо се Светоме Христовом Васкрсењу. Јер, ево, дође с Крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо Његово Васкрсење, јер претрпе Распеће и смрћу смрт разруши". Дакле, Крст као радост свему свету. Православље није ништа друго него радосно хришћанство. Хришћанство које вазда исповеда Васкрсење Христово и које живи радошћу Васкрсења. Историјски гледано, хришћанство је загрљено радошћу. Пут нашега Господа је омеђен радошћу. Које су биле прве речи које је Арханђео Гаврило упутио Пресветој Богородици, тада још Дјеви Марији, у граду Назарету, када је рекао: "Радуј се, Благодатна!" Не: срећна, не: весела, већ – благодатна! "Радуј се, Господ је с тобом! Јер благословена си ти међу женама". Дакле, почетак нашега спасења, а тако управо пева тропар на празник Благовести, тачно 9 месеци пре Божића, пре Рождества Христовог, тропар тог празника почиње речима: "Данас је почетак нашега спасења". Дакле, почетак нашега спасења је у радосном поздраву Архангела Гаврила. А затим, анђео који се јавља пастирима, када се Богочовек оваплотио, када се Христос родио као човек на земљи и када су "пастири који чуваше стражу", како Јеванђелист пише, били збуњени, јавља им се Анђео и казује следеће речи: "Не бојте се, јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему свету. Јер, оно што вам се данас роди – Спаситељ је, Христос Господ". Радујте се... А исто то небројено пута понављамо свих ових дана, када певамо онај дивни пасхални ирмос, ирмос празника Васкрсења: "Анђео клицаше, Ангел вопијаше: Радуј се! Радуј се, Благодатна! И паки реку: Радуј сја! И опет кажем: Радуј се!" Дакле, Благовести – радост. Божић – радост. Ускрс – радост, највећа. Господ Исус Христос, пред Своје страдање, пред Своје Распеће, говори о радости Својим ученицима. И то је садржај оног првог, најдужег од свих 12 јеванђељских читања, која се читају на Велики четвртак увече. Каже на једном месту наш Господ, а Јеванђелист Јован је забележио у 14. глави, 1. стих: "Нека се не узнемирава срце ваше. Верујте у Бога и у Мене верујте". Нека се не узнемирава срце ваше... И онда ћете видети да је разлог, тако често, одсуства радости, оне праве, делотворне радости, управо у претераној узнемирености. А можемо ли својом узнемиреношћу било шта да изменимо? Можемо ли своју или, пак, ситуацију неког кога волимо да изменимо тиме што ћемо бити узнемирени? Узнемиреност, у одређеној мери, јесте нормално стање човекове душе. Али, ако се оно претвори у нешто што је стално, ако је то стална узнемиреност, која постаје напетост, која се претвара у нервозу, како онда човек може заиста да осети радост? На моменте – да, на моменте ћете бити весели, не радосни, зато што ћете бити са људима које волите, зато што ћете попити чашу доброг вина, зато што ћете појести јело које волите, зато што ћете уживати у некој посебно доброј чоколади..., али све је то још увек далеко од праве, истинске радости. Дакле, и пријатељи, и љубав – овоземаљска само, и добар залогај, и добра капљица, и добар провод, добар филм – све то може да буде весеље, задовољство које пролази. Кад-тад прође. Ни много чоколаде, ни много вина, ни много добре хране, ни много добрих филмова, ни много осталог задовољства не може да се претопи у трајно задовољство. И кад-тад човек остаје празан и пита се: а шта сад? Зар још вина? Зар још меса? Зар још, зар још, зар још...? И у томе управо видимо разлог, један од разлога, толико рисутне празнине и недостатка оне истинске радости. Узнемиреност, дакле, одгони радост. Јер, на њиви узнемирености права радост не ниче. И није нимало случајно што је Васкрсли Господ, појавивши се пред Својим апостолима, прво одагнао узнемиреност и страх од њих, рекавши: "Мир вам!" Знајући да узнемирено срце не може да се радује. "И тек се онда ученици", како Јеванђелист каже, "обрадоваше, видевши Господа". Настављамо даље са том дивном одом радости, коју Господ пред Своје страдање – дакле, у нимало веселим околностима – саопштава Својим ученицима. "Ово сам вам говорио да Моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. И ово је Моја наредба: да љубите један другога као што сам и ја вас љубио. А нико нема веће љубави од ове: да неко поклони свој живот за своје пријатеље". И погледајте како ствари већ постају јасније, како су нам много ближи разлози одсуства радости, а присуства све већег незадовољства и празнине: јер управо не знамо да се понашамо по тим речима, нити их чујемо, а и они који их чују, нису баш увек у стању, или спремни, или вољни, или жељни, да послушају ове речи и да поступе по њима, јер ћемо увек свој живот усмерити ка сопственим потребама, а они који свој живот усмеравају ка потребама других, ти знају да од те радости заиста веће нема, ако ко свој живот положи за другога. А полагати живот не значи неминовно изаћи да вас стрељају за другог, не! Не: умрети за другога – то је једампут учињено за све и за сва времена. Христову смрт не може нико више да понови. Треба живети за друге. Јер, на крају крајева, Богочовек је зато и дошао у овај свет, да би живео, страдао, умро, Својом смрћу победио смрт и тако доказао да је човек, заправо, биће које је створено за живот. Никако не можемо да обиђемо ту кључну реч кад је у питању радост, а то је: љубав. Љубав, која увек укључује једино и само слободу. Све чешће, а што сам старији, покушавам да имам све више стрпљења за оно што деца око мене говоре, деца у мојој парохији, деца на улици, деца мојих пријатеља, мојих познаника, мојих рођака, мојих кумова... И, све те ствари бележим и оне ми увек јако добро дођу. Зато што ти бисери дечијег мудровања јесу заиста бисери за које ми, на жалост, често немамо стрпљења. Причала ми је једна релативно млада бака о свом унуку Михајлу (било је то пре две године), који је у своме забавишту имао девојку... љубав, симпатију. И онда се десило, у пола школске године, да су родитељи његове велике љубави одлучили да се преселе у други део града Београда. Али, то је, наравно, сада други свет јер она сада више неће бити у истом забавишту са Михајлом. И моја добра другарица из младости, бака малог Михајла, пита га, онако, шалећи се: "Па, добро, Михајло, како ћеш ти – назовимо је: Сања – како ћеш ти да пустиш Сању да иде? Она сад иде у други део града, па ће ићи у друго забавиште, па ће се дружити са другим дечацима и девојчицама, па ће неко други да је заволи... А шта ћеш ти?" А мали Михајло каже: "Баки, када воли, онда човек мора и да пусти..." Четири године! Када се воли, онда мора и да се пусти! Је л' чујете, родитељи мале и велике деце?! Када се воли, онда мора да се пусти. А ми сви грчевито држимо, сматрајући да је љубав посесивност, да је љубав нешто што нама припада, а не да је, заправо, стање радости. Пребивати у љубави не значи ништа друго него пребивати у радости. Сетите се малог Михајла и његове заиста бриљантне дефиниције шта љубав, заправо, јесте, односно, каква би љубав требало да буде. Зашто је Свети Серафим Саровски могао онако радосно, до краја искрено, у свакој ситуацији, свакога дана, и кад му је било, људски речено, све потаман и кад му није било све потаман, зашто је могао сваку особу да назове "Радости моја!"? И то поздравом Васкрсења – "Христос воскресе, радости моја!" Па, зато што је, пре свега, Васкрсли Христос био његова радост. А та радост, када се једном у човека усели, она вас никада, никада не напушта. А, с друге стране, зато што је у сваком човеку, ма како он изгледао, ма како добар или зао био, видео икону Божију. Јер, не заборавите, чистима је све чисто. Наставља Господ оду радости и каже Својим ученицима пред страдање Своје: "Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но, кад се роди дете, не сећа се више муке од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети". Зашто је не може нико узети? Па, зато што је нам нико не може осим Христа ни дати. Све остало, чему Христос није узрок и извор радости, то нам свет даје, али то нам свет и узима. И видите колико вешто, колико перфидно и све перфидније се манипулише управо "радошћу", а заправо искрама задовољства, које су краткотрајне. И управо због тога овај свет, виртуелни, целулоидни свет забаве непрестано измишља нова и нова задовољства, да би једноставно из једног скакали у друго. Воде нас у планинске висове, на мора, на острва, или да видимо овај или онај филм, овај или онај шоу, да бисмо се веселили, да бисмо били задовољни... Да бисмо, у ствари, пропустили оно право и корисно време када бисмо заиста могли да се радујемо. А човек, када је у себи радостан, он и без путовања, и без филмова, и без ових или оних звездица, које нас увесељавају, а заправо би над тим весељем и те како требало плакати, поготово данас, не само овде, него и у читавом свету – када се то све дешава, онда човек не може а да не види узроке правог недостатка радости. И то што Господ каже: "Срце ће се ваше радовати", повезује нас са оним местом из Јеванђеља по Луки, када се Васкрсли Христос, као сапутник, неопажено приближио Луки и Клеопи, двојици од ученика, који су, оног првог пасхалног дана, ишли разговарајући о свим оним догађајима који су се збили у Јеруалиму оних дана, од Великог четвртка па надаље. И Христос их пита: "Зашто сте тако туробни, невесели? Зашто такве мисли улазе у срца ваша?" А они га, изненађени, питају: "Па, зар си ти једини од људи у Јерусалиму који није знао шта се овде десило ових дана?" А Христос, помало наивно, пита: "Шта?", као странац. И они му почеше говорити о свему, о Христу Назарећанину: "А ми смо мислили да је Он тај пророк, да је Он тај који ће избавити Израиљ..." И Христос онда прихвата њихов позив "јер је дан био нагао", како каже апостол Лука, "и близу је било вече", и по ондашњем обичају, госту се увек давало да преломи хлеб и да – ми бисмо рекли данас: прочита молитву пре јела. И кад је Господ преломио хлеб, Он у том моменту постаде невидљив за њих. А апостоли, сви сада на окупу, препознаше оне руке које су, само неколико дана пре тога, на Велики четвртак, преломиле хлеб и рекле: "Узмите, једите, ово је Тело Моје". И тада, Лука и Клеопа један другоме рекоше: "Па, није ли горело наше срце у нама, док нам је успут објашњавао Писма?" Дакле, није ли требало да Га препознамо? Е, то: није ли горело у нама срце наше? – колико пута осетимо да у нама гори срце наше, а не умемо да идентификујемо то? Некад је и добро што не умемо... А ти моменти, те искрице праве радости, и те како нас посећују, и то као благодат Божија, која свакога човека додирује. Поново се враћамо на "Беседу на Гори", онај величанствени, заправо, низ беседа, јер то није била једна беседа, исказана у једноме дану, него, рекли бисмо данас: циклус беседа. После свих оних блаженстава: "Блажени су сиромашни духом", "Блажени су они који плачу", "Блажени су гладни и жедни"... и увек иде обећање на крају – и после оног најтежег дела: "Блажени сте када вас успрогоне и набеде сваким злом, лажући Мене ради" – онда долази највећа утеха: "Радујте се и кличите јер је награда ваша велика на небесима", читамо у 5. глави Јеванђеља по Матеју. А онда, Св. апостол Павле, мудри Св. апостол Павле, који је много тога разјаснио – за неке јако много искомпликовао – али, у ствари разјаснио, у Посланици Галатима, тој крхкој хришћанској заједници, написао је ове речи, када је говорио о плодовима Духа Светога, па су људи мислили да је то сада нешто специјално, нешто посебно. А он указује на оно што је њима донекле већ и познато, али оно за чим треба да жуде и за чим треба не тек да чезну и да жуде, него и да се труде око тога. Па каже: "Јер, плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост. И против оваквих ствари, каже апостол Павле, нема закона". И, само када прочитате овај низ, видећете да је управо то оно на чему, у већини случајева, сви ми падамо на испиту јер нам недостаје и љубави, и радости, и мира, и дуготрпљења поготово (стрпљења), честитости, доброте, вере, кротости погово, уздржљивости нарочито. А сада, зашто и на који начин је то све повезано са љубављу, видећете иза ове скале, која каже: "Радост је, заправо, весеље љубави". Радости без љубави не може бити. "Мир – мир је поверење љубави. Дуготрпљење или стрпљење је став љубави". Нестрпљив човек не може искрено да воли. "Честитост је увиђавност љубави. Доброта је карактер љубави. Вера – то је трајност љубави. Кротост је уобичајеност љубави, постојаност љубави. А уздржљивост – уздржљивост је победа љубави". Један од савремених отаца Цркве, у правом смислу речи – Старац, из братске нам Еладе, релативно мало познат код нас, Старац Авакум, који је имао надимак Босоноги, светогорски монах, који је, како наш народ каже, променио светом, односно, уснуо у Господу 1978. године, објашњавајући онима који су долазили да га виде и чују, и од њега утеху затраже, овако је објашњавао радост: "Радост је бити у непрестаном односу са Богом. Радост је у јединству са Богом. Радост је стање. Човек се родио да би се радовао, а не да би туговао. Зашто човек тражи радост од идола? А идоли, драги моји, је све оно што вам припрема тако мало празног весеља. Такву назови-радост човек ће кад-тад скупо да плати. Испразни се од погубног садржаја, од погубног весеља, и уселиће се у тебе радост". Е, када бисмо то знали, како да се испразнимо од погубних весеља! Колико нам је снаге потребно, да ли сте приметили некада, бар ви који сте решили, током прве седмице поста или током Страсне седмице – оне недеље од Великог понедељника до Ускрса, да учините онај револуционарни покрет и да угасите телевизор, и да га уопште тих дана не палите – да ли сте осетили колико је то тешко и колико је то напорно? А тиме, у ствари, себе већ празните од погубног весеља, од бескорисног весеља. Бар тада! Господ неће да смо туробни, хоће да смо весели! Када би човек покушао да наброји колико се пута у литургијској химнографији, у песмама Цркве, помињу речи: радост и весеље, томе не би било броја. Једна од најлепших песама, старозаветног је порекла, али певамо је некако најчешће о Ускрсу и свих дана после Пасхе: "Ево дана који је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њ!" Али, реците ми, који дан није Господ створио? Да ли треба да чекамо Ускрс, Божић, Крсну славу, па да се онда радујемо пред препуном трпезом, а домаћице успут све то да проклињу, када погледају број тањира који треба опрати, и ту нимало радости нема, признајем. Дакле, ако је радост у томе што ћемо мало боље појести и попити – опет се враћамо на празне садржаје, онда је то један јако жалостан случај. А човек, ако је заиста вазда испуњен радошћу, онда, и тек онда, и храна, и пиће, и све остало имају свога смисла. Јер, "све што чините, са захвалношћу чините", каже апостол Павле. А човек не може да се отвори за ту радост, ако нема поверења да је то тако. А вера данас, за нас би требало да буде поверење. Шта је вера? Вера је човеков одговор на Божија обећања. Вера је гледати новорођено дете, а видети Творца. Вера је увек бити спреман на распеће јер знаш да после Распећа долази Васкрсење. Вера никад не иде против разума јер вера је изнад разума. Вера прима оно што Бог даје. У тој радости, те и такве вере, човек онда може да прима све, али буквално све што животна стаза има пред њим. Није узалуд Евагрије из Понта, један од древних отаца Цркве, спајао и често стављао знак једнакости између молитве и радости. На једном месту је рекао веома кратко и садржајно: "Молитва је плод радости и благодарности". Дакле, човек тек кад осећа ту радост и благодарност у себи, он онда може да се делотворно моли. Дакле, без узнемирености: Боже, дај ми да положим испит!, Боже, дај ми да добијем на лутрији!, Боже, дај ми... – то је богохуљење! Колико год неко дете заиста искрено замоли Бога да га данас наставница не пита, и ту има искрености, и јесте то молитва; и онда се, наравно, јако обрадује када га заиста наставница не пита тога дана. Каже Евагрије даље: "Ако те, док се молиш, никаква друга радост не може привући, тада си заиста пронашао и праву молитву и праву радост". Сви ви који покушавате, у свом дневном циклусу, кад-тад, да одређено време посветите молитви, примећујете и знате, имате то искуство, колико је тешко заиста се концентрисати на молитву. У том моменту када сте рекли: "Е, сада ћу лепо да се молим", одједном примећујете како вас све са стране привлачи. Онда примећујете и оно што иначе у дневном ритму не примећујете. Онда бисте и ово, и оно, само не да сте концентрисани на речи молитве. И када ме неко пита: "Шта да радим у тим моментима? Јер, заиста бих желео да се молим..." Ја који неко малецко, готово никакво молитвено искуство немам, или имам понекад, кажем: "Могу само да вам кажем оно што и ја сам чиним, па када видим да не могу молитву Господњу, Оченаш, до краја да изговорим, а да сам заиста усредсређен на сваку поједину реч, ја се онда непрестано враћам на тај исти текст, док мој ум заиста не буде у стању да то изговара у хармонији са мојим срцем, па ма колико то дуго трајало. Учините тако и ви. И ако се задржите само на тој једној јединој молитви, видећете колико значи та радост ако сте победили своју узнемиреност, своју деконцентрисаност, и ако вас никаква друга радост, како каже Евагрије, у том моменту не може привући. Дакле, увек идите само малим корацима. Немојте пред себе стављати велике захтеве, никада". А Св. Петар из Дамаска, из мало познијег времена, каже: "Природа нас учи радости. Не каже узалуд Псалмопесник", наставља он, "сетих се Господа и обрадовах се". Дакле, ако човек може да се у сваком моменту подсети да смо сви ми у Божијој руци, онда нема разлога да се он не радује. Синоћ сам, на једној вечери у Новом Ссду, у посети код пријатеља, имао неочекиван разговор, а многи моји разговори су неочекивани. Наиме, појавила се у тој породици девојка, 20 година, која је студенткиња и која сада живи код тих мојих пријатеља, заправо, код своје баке. И они су рекли: "Па, хајде сада питај, ево сада имаш прилику да питаш оца Милоша". И она ме је питала оно старо и древно питање, на које нимало није лако дати одговор, и, наравно, нисам ни ја био у стању да дам неки одговор, али сам нешто ипак промуцао. А питала ме је: "Ако је то све тако како Црква каже и ако је то све тако лепо и красно, зашто се онда лоше ствари дешавају добрим људима?" Старо питање, на коме се многа вера оклизнула, па у неких чак и изгубила. Ја сам јој отприлике рекао ово: "Знаш, немамо времена јер ти за 20 минута треба да кренеш на посао". Она ради у трећој смени, у једној продавници. Била је јако, јако узнемирена синоћ зато што су пре две ноћи извршили препад на ту продавницу и два хулигана су њену колегиницу, која је тада радила у тој смени, узели физички са касе и бацили, с обзиром да је то мали простор, са јако много полица. Како су је бацили, не далеко, али толико грубо и снажно да је она главом ударила у једну металну полицу и завршила је у Хитној помоћи, са не знам колико шавова, али, хвала Богу, преживела је. И када је девојка, о којој је овде реч, то чула и када је разговарала са газдом, и питала: "Добро, шта ја да радим, то може да се деси..." – ово није први пут да се то десило, већ је пети или шести пут за последњих годину дана, у тој продавници, а дешава се у многим продавницама; а није негде у некој дивљини, у веома насељеном је делу Новога Сада. А газда је рекао: "Не брини ништа, ти кад дођеш на посао, видећеш тамо, набавио сам једну огромну челичну шипку". Она, када је дошла на посао, зове газду и пита: "Па, шта ћу ја с том шипком? То је шипка већа од мене, ја не могу ни да је подигнем!" "То ти је за одбрану". Толико о приватизацији у Србији. Но, то није наша тема. Да се вратимо на тему. Мој одговор је отприлике био ово: "Знаш шта? С обзиром на недостатак времена, а ипак осећам да морам нешто да ти кажем... Постоји нешто што се зове: разлика у схватању времена. Време које постоји за нас и које је подложно променама, и време које има своје трајање, свој почетак и свој крај. И постоји једна друга категорија времена. Стари Грци су и једно и друго време називали различитим називима, па је та реч о пролазности била: хронос (отуда и хронологија, дакле, све оно што има свој почетак и свој крај, оно што може да се мери) и, с друге стране, каирос, а то је већ једна друга, много виша категорија, где не важе закони хроноса. Е, видиш, оно што нам је у одређеном моменту тешко, трагично, незамисливо просто, што човек не може да издржи, ако покушаш да се мало удаљиш, чак и из овог хроноса – можеш ли да замислиш да је нечија болест, да је чак нечија смрт, прерана, по нашим мерилима – спречавање нечег много, много горег и тежег, трагичнијег, што би се тој или некој другој особи из круга те особе, за 5, 10, 15 или 20 година, десило". Није нимало лако у тим сферама размишљати, зато што ипак оно што боли је исувише близу. Јер, нечијом смрћу ја сам изгубио брата, пријатеља, оца, мајку, супруга, супругу, дете, не дај Боже. Али, ако то покушам да сагледам из једне друге перспективе – не усуђујем се рећи: Божије јер ја Божију перспективу не знам, нико од нас је не зна – знамо Божије енергије, и једна од њих је управо та радост, која Крстом дође целоме свету. Није хришћанска радост, понављам опет речи апостола Павла, у јелу и пићу, не говорим овде о весељу, него о радости, као о стању духа. И једино тако, после свега овог реченог, једино тако можемо исправно да схватимо оне речи које тако често понављамо, а заправо мало знамо о њиховом смислу и значењу: Срб је Христов, не боји се смрти! Пазите, није то никакав повик неког српског камиказе: "Убиј ме, не можеш ми ништа!" Него је то свест и скрушеност пред Распетим Христом јер знам да Распеће и смрт нису последња реч. Е, видите, због тога су сви мученици заиста, у правоме смислу, сведоци. Јер, колико год да су биле реалне, а још како су биле реалне њихове физичке, а и психичке муке, њихови болови, можда и осећај остављености у појединим моментима, али њих никада није напуштала радост, она исконска радост, која нема везе са весељем, која није оно исто што и задовољство. Значи, Православље заиста није ништа друго до вера радости, ако веру заиста схватимо у овом смислу о коме је говорила ова листа коју сам малопре пренео, шта је све заправо вера. А сада да видимо и овај други део: радост вере. Повезано је све, али ово радост вере ћу вам изнети кроз два примера, који ће се надовезати на први, којим и почех ово вечерашње промишљање, а и ова два, као и претходни пример, сви су повезани са оним изузетно тешким и заиста трагичним можда чак ситуацијама у животу. Нигде нема ни трага од задовољства, као што нема ни трага ни од неког весеља, а ипак и један, и други, и трећи пример сведоче о радости. Радости која је, верујте, и мене и те како обогатила јер се то десило људима којима сам ја, ето, Божијом промишљу и милошћу, био послат, можда управо да бих сведочио о тој радости. Пре пет дана, у прошлу среду, имали смо опело, у нашој јужночикашкој парохији, у нашој новој цркви у Ленсингу, једне дивне госпође, која је једна од оних који, када оду, не могу а да и сам не осетим губитак јер видим да одлазак тих људи, из те генерације, нас увелико чини сиромашнијима. А сада ћете видети и зашто. Дозволите прво једну причу која је врло, врло узбудљива. Родио се, на почетку 20. века, у племену Пејовића – Милош. Пре Првог светског рата, отишао је са 14 година, тачно 1914. године, у Јужну Америку. Па онда, са 16 година, из Јужне Америке, сам, у Америку, у САД. Па, када је чуо шта се дешава већ две године у Србији, он као 16-годишњак, као добровољац, долази да се бори у Првом светском рату на страни Србије. 1918. године тек му је 18 година; Богу хвала, преживео је рат, враћа се назад у Америку. Сам се школовао, сам се просвећивао, односно, Бог га је просвећивао, радио је у железари, на крају је постао чак и шеф смене. Изузетан један човек, имао сам заиста задовољство и привилегију да га упознам. Када сам га упознао, њему је тада било већ 90 година. Познавао сам га две године и сахранио сам га. Године су пролазиле, обавезе, живот; њему је већ било 60 година, ни жене, ни порода. И он онда напише писмо свом куму у Црну Гору и каже: "Молим те да ми пошаљеш једну ђевојку; не инетерсује ме ни слика, ни каква је, ни да ли је лијепа, али да је од доброг рода и поштеног, да је честита, да је човјек и да хоће с неким да дели радост..." И они пронађоше девојку, кум, без иједне размењене слике, без и једног размењеног писма. Ви који седите сатима на Интернету и покушавате да пронађете сродну особу – слушајте! Спаковаше млађану Олгу, па сад, и није била баш тако млађана, али неупоредиво млађа од њега – била је 31 годину млађа од њега. 31 годину! Дође у Америку, Господ их је благословио породом. Верујте, ја сам две године само имао прилике да често будем у њиховом дому, да будем у њиховом друштву – ја нисам видео складнијег, и лепшег, и дивнијег брака, можда још само два случаја за која знам, и то два случаја из Београда. Толико пажње, толико љубави, толико радости, обострано! А господин Милош висок, имао је близу два метра, витак до краја, увек елегантан, увек је знао да цитира не само Његоша, него, богами, и Шилера, и Шекспира, и Гетеа, човек који је формално завршио само основну школу, а био је један од најначитанијих људи које сам ја срео, и кога су госпођа Олга и њихова кћерка Ксенија тако гледале! Он је само 6 месеци боловао и умро је у својој 93. години, имао је пуне 92 године, 1992. године. Зашто вам ово све причам? Мали увод да знате отприлике габарите овог случаја. Увек када сам одлазио у ту кућу, и за славску водицу, и за ускршњу водицу, и последњих година, када госпођа Олга није увек могла да дође у цркву да је причестим, пред Божић, пред Ускрс, да је посетим и за њену Крсну славу, и девојачку и њихову. Јер, никад не могу заборавити да су ме до два сата ујутру чекали, за мог првог Светог Николу у Америци, када сам био сав збуњен и изгубљен у времену и простору, и уместо да стигнем у 11 сати увече, што је већ било касно, ја сам у њихов дом стигао у два сата ујутру. У оно време није било ни мобилних телефона, ничега, па сам успут стао на једну пумпу и звао их, видевши да ћу закаснити. Рекох: "Ја сам јако, јако тужан и жалостан, и извињавам се..." Каже: "Немојте, оче, Слава је, кад год дођете, врата нашег дома су отворена". У два сата ујутру, он у белој кошуљи закопчаној до грла, у оделу, гости сви отишли, њих троје седе и чекају свога свештеника. До пет сам седео са њима, у предивном разговору. И од тада сваки пут. Умро је госпо'н Милош, госпођа Олга је старила и ево, пре пет дана је сахранисмо, у њеној 86. години. Зашто вам сада то причам? На Велику суботу, када сам отишао да је причестим, јер је била у болници последњих месец дана пре смрти, тешко болесна, и када сам припремио прибор за Св. Причешће, и када сам се окренуо, за то време она је устала из кревета, ухватила се за... ходалицу, коју инвалиди носе, ухватила се и дрхтећи стајала преда мном. "Госпођа Олга, молим вас, седите..." А она каже: "Немојте ми ту радост узимати... Нико се од мојих седећи на кревету није причешћивао, па нећу ни ја. А и шта би ми рекао Чико?" А њен Чико је био нико други до блаженопочивши, велики Патријарх Гаврило Дожић, јер је из куће Дожића. Немојте ми ту радост узимати! Она није била весела тада, она није била задовољна, била је у боловима, али је била радосна. Радосна! Пример други. Пре две године, октобар је био, појавио се у мојој цркви један човек, Американац, римокатолик. Дошао је са једним Србином, боље рећи Американцем српског порекла. Само сам знао да ће доћи човек који жели да види нашу цркву и да разговара са мном. Србин се удаљио, а Американац, господин Смит, и ја смо остали сами, прво у цркви, а онда смо прешли у канцеларију. Он је рекао: "Оче, ја вас не познајем, први пут вас видим, хоћу да вам кажем одмах нешто о себи. Мени су јуче лекари рекли да ја немам више него три, највише шест месеци живота. Зато што је већ метастаза узела маха. Ја сам чуо о вашој лепој цркви, о вашим фрескама и заиста сам задивљен оним што сам видео. Ја имам само једну молбу: ако ми дозволите, онда када вама то време дозволи, да могу да дођем и са вама да разговарам, и да могу – не знам да ли ћу моћи на богослужења да долазим, али да дођем онда када је црква празна, да једноставно седим у њој". Рекох: "Кад год хоћете, и једно и друго. За разговор, наравно, због мојих других обавеза се морамо договорити, али увек сам спреман да будем ту". И тако је почело прво једно дружење, онда пријатељство и после тога једна заиста јака, јака духовна веза. Живео је много дуже него три месеца и него шест месеци – годину и по дана му је Бог подарио. Кад смо се мало боље упознали, он ми је рекао: "Знате, оче, да ме не схватите погрешно, ја немам за чим да жалим у овом животу, али желео бих да учиним нешто што ће мене учинити радосним, желео бих нешто да учиним за српски народ, о коме ништа не знам, а само знам да сви говоре оно најгоре и најружније о њему. И ја, једноставно, у то не могу и нећу да верујем. Да ли ви у овом моменту, сада, тренутно, док седимо и разговарамо, можете да ми дате два или три примера оних места у Србији којима је заиста потребна помоћ? Ја знам да је људима на Косову помоћ потребна, то сам већ посебно направио план за то. Али, сада, тренутно, чиме сте ви заокупљени? Јер, знам да идете често у Србију". Рекох: "Могу вам рећи одмах. Прво, Дом за ментално болесну децу, односно, децу и са менталним, и физичким, и психофизичким ретардацијама, при манастиру Свете Петке код Параћина, који на један тих и неприметан начин, по благослову велике игуманије Јефимије, од 1947. године постоји, и тихо и неприметно врши мисију љубави и мисију радости у српском народу, а мало се о њима зна. Њима је потребна помоћ. Јер, ја сам у вези са њима, знам како им је било током 90-их година, знам како им је било 1999. године, током бомбардовања, знам да нису имали ни основне лекове, а камоли нешто више. И, ако хоћете нешто да учините, том месту је заиста потребна помоћ. А друго је нешто, што се ипак усуђујем рећи, а можда ће вам се учинити мало чудно, а то је Центар за лечење младих наркомана, то је мисија једног нашег православног манастира, Ковиља код Новога Сада, који сада већ има неколико кућа, где се лече млади наркомани. И можда вам се то чини: зашто сад помагати њих?" Он каже: "Не, не, не, то је права ствар. Црква и треба да се бави таквим стварима. Врло радо". И он је тада на себе ставио подвиг: да је сваког месеца одвајао једну одређену суму новца и, сваки пут када смо се видели, он је рекао: "Оче, ево, ово је мој мали подвиг за децу у Светој Петки, ово је мој мали подвиг за младе при манастиру Ковиљу". А онда, временом се томе придружио и за многе већ чувени дечак Милија из села Радобића, код Ваљевске Мионице, јер сам једног дана дошао на састанак са њим, а он ме упитао: "Оче, зашто сте толико забринути?" Рекох: "Па, имам и ја понекад неких својих брига и мука". "Па, поделите ту своју бригу са мном". "Па", рекох, "брижан сам јер не знам како да набавим један трактор за једног дечака". И онда испричам причу о дечаку Милији, многи су од вас гледали. Он каже: "Оче, ви имате толико других брига и послова, допустите мени да ја засадим тај трактор". И он ми је дао први чек на 5000 долара, после тога је већ ишло лакше, и онда увек је питао: "Хоћу да знам колико сте сакупили". И онда је дао и последњих 5000 долара. И Милија од прошлог фебруара, 2009. године, има нов трактор. То је онда био трећи случај. И онда је рекао: "Знате шта? Трактор је лако набавити, лако је обући и Милију, и његову сестру, и њиховог болесног оца (мајка их је оставила). Али, треба мислити о том детету. Је л' неко мисли о том детету? Шта ће кад заврши основну школу? Шта ће кад заврши средњу школу? Оче, ово нека иде на страну, то је фонд за Милијину будућност". И редовно је увек одвајао и за то... А онда када је чуо причу о оцу Амвросију и о вучици, и о манастиру Ковиљу – није битна ту вучица, али је битна могућност коју је добио отац Амвросије да у оним планинама, тамо изнад Ивањице, организује верску наставу за све основне школе у кругу од 50 километара, а нема како. И када сам му ја то рекао, он каже: "Како нема како? Он треба да има аутомобил. Оче, колико је потребно за један аутомобил? А то не сме да буде аутомобил, то мора да буде џип! Како ће се он кретати по оним планинама у аутомобилу?" И он је набавио џип. Једној девојци у Нишу, која је тежак епилептичар, у колицима, слепа, 18 година има, хитно су били потребни неки лекови, после тога су хитно била потребна нова колица. Када сам му то рекао, рекао је: "Оче, ја ћу само да вас питам: колико? А ви дајте и немојте моје име никоме помињати". И онда долази тужан прошлог децембра и каже: "Моја жена зна колико сам болестан, зна да умирем и хоће да идемо на путовање. И ја сам је молио: 'Остави ме, не могу, једноставно, није ми ни до чега, желим само да будем ту'. Не! Хоће, хоће и хоће. И онда сам јој рекао: 'Изабери сама, резервиши, идемо'. Оче, није јој било довољно да резервише собу, није јој било довољно да резервише апартман, резервисала је цео спрат у једном хотелу у Мексику! И дао Бог, када смо стигли у Мексико, мени је било јако лоше, и од тих седам дана, пет дана сам провео у хотелској соби, болестан. А дао Бог и: прво вече су њој узели ташну, са нашим пасошима и са свим кредитним картицама. И она ме је свакога дана спопадала: 'Мартине, јеси звао полицију, јеси звао Америку, јеси звао банке?' 'Зваћу, зваћу, зваћу...' И последњег дана, када већ нисам могао да издржим, а ја сам око пасоша решио проблем, а око кредитних картица нисам, рекао сам: 'Слушај, свих тих не знам колико је било кредитних картица несталих, о свему томе нећу уопште да размишљам. Свако ко је пронашао једну од тих картица или украо, у сваком случају ће направити много мањи рачун него ти!" Али, није то оно што је битно. Битно је да сам ја њему препоручио, када сам већ видео са ким има посла: "Мартине, добро би било да ти одеш у једно заиста свето место, а таквих места има и овде у Америци. Да одеш у манастир преподобног Антонија, код чувеног Старца Јефрема". Јефрем – Светогорац, који је до сада основао 18 манастира у Америци. И његов манастир у Аризони је друго по посећености место, после Великог кањона. То је – манастир је мало рећи – комплекс, градић, од шест предивних цркава, свака у другом стилу: византијском, руском, румунском, светогорском, антиохијском стилу, и сада једна најновија црква, на једном вештачки направљеном брду, у стилу грчких црквица на острвима, оне беле цркве са плавим куполама. Могу да приме 400 поклоника одједном, изузетно развијена делатност, људи из целог света долазе код Старца Јефрема. Врло један благ човек, који исповеда, који прима, који саветује, преко преводиоца јер говори само грчки. Изуетан ред, чистоћа, педантност. И пошаљем ја Мартина у тај манастир, са још једним пријатељем да оде. Улазећи у манастир, Мартин ме зове и каже: "Али, оче, ја сам вам рекао: ја немам намеру да пређем у Православље, ја хоћу да умрем онакав какав сам. Али, то што чиним за вас, ја чиним зато што желим да будем радостан и да умрем радостан". Рекох: "Мартине, срећан ти пут, иди и не брини се". Мимо свих обичаја – људи по неколико дана чекају, без обзира одакле да су дошли, да их Старац прими на 10-15 минута – мимо свих обичаја, Старац га прима, после сат времена, не знајући о коме је реч, као човека који је болестан, који је дошао из Чикага. Истина, имао сам прилику да раније будем у том манастиру, Старац је знао за мене, за нашу цркву, а дао је и благослов за градњу једног српског манастира, у срцу Аризоне, недалеко од њих, три сата вожње. Остао је 45 минута у разговору са Мартином и рекао му: "Мартине, ако хоћеш да будеш радостан, зашто не би умро као православан? Зашто се не би крстио?" "Али, да", одговорио је Мартин, "без икаквог: па знате... Ја имам само једну жељу: хоћу да ме о. Милош крсти". "Нека те крсти о. Милош, али би било лепо да те крсти овде, у Аризони". И ми смо прошле године, после Ускрса, у такозвани Источни петак, отишли у манастир Св. Пајсија, српски женски манастир у срцу Аризоне, чија је црква посвећена Светој Анастасији, мајци нашег Светога Саве! 30 Американки, младих монахиња које негују српско Православље, односно, Васељенско Православље, Православље радости, у срцу Аризоне! И тамо сам га крстио. Дакле, Господ му је дао више него три и него шест месеци. И редовно, сваког месеца, помоћ деци у Светој Петки, помоћ младим наркоманима при манастиру Ковиљу, помоћ оцу Амвросију, помоћ Милији, успут помоћ где год је требало, а и где није требало, било је и злоупотреба, али то је на њихову душу и то је њихов проблем, ја о томе не водим рачуна, нећу себе да оптерећујем. И тако је све то ишло, ишло... И на Велики уторак, а већ се видело да му је крај близу, Мартин је рекао: "Оче, мени је јако лоше, ја не знам да ли ћу још успети да дођем у цркву. Ако икако смогнем снаге, хоћу да дођем сутра увече на Пређеосвећену Литургију и на Свету Тајну Јелеосвећења", коју ми увек за све, сваке Велике среде служимо. А ја сам му толико пута нудио да дођем код њега кући, да га причестим, "Не, не, не.... Зато хоћу да дођем у цркву". И дошао је, и издржао и Пређеосвећену Литургију и дугу Тајну Јелеосвећења, и сачекао ме да се све заврши, да се сви помажу, и онда је рекао: "Оче, па и мени иде Ускрс, хоћу и још радоснији да будем. Ја ћу умрети, али ја свој дуг и своју обавезу и своје обећање заборавио нисам. Ево, изволите: коверат за Милију, коверат за оца Амвросија, коверат за Свету Петку и коверат за младе наркомане при Ковиљу". Десет дана после тога је преминуо. И када смо се последњи пут чули, рекао је: "Оче, је л' верујете ви мени да ја умирем радостан? И кад чујете, само се прекрстите, запалите једну свећу и кажите: Боже, смилуј му се..." И онда се дешава нешто супротно свим његовим жељама, јер он је желео да његово опело буде у нашој цркви, да га ја сахраним и онда да буде пренет у манастир Св. Пајсија, где је у фебруару месецу ове године лично себи изабрао место где ће бити сахрањен. Чујем да је умро, нико ми ништа не јавља, његова жена је католкиња, њу нисам имао прилике да упознам. И видим из новина да је заказана миса у једној од цркава римокатоличких, што је лепо са њене стране, она је жена римокатолик, а да је такозвани wake, то је обичај свако вече, сваки дан пре сахране, без обзира којој вероисповести да припадате, да се обавља тај wake, односно посета, пријатељи и родбина долазе у погребни завод да изјаве саучешће фамилији, и онда се обично увече обави и и краћа молитва. Ми православни обично имамо мали помен. Видећи да ме нико не зове, ја преко информација затражим број госпође Смит, јавим се, изјавим саучешће, и сад некако наводим разговор на ту воденицу, не би ли она сама поменула његову жељу. То је сад већ трећи дан после смрти, већ је заказан за сутра тај wake, а нигде се не помиње сахрана. Ја све се надам узалуд да ће она поштовати његову жељу. И кажем: "Ја бих сутра увече дошао да одслужим мали помен". Она каже: "Да, оче, у сваком случају. И ја бих вас молила и да чак нешто кажете о Мартину, онако како сте га ви упознали". Рекох: "Врло радо". И ја улазим сутра увече у погребни завод, и обично, како уђете, право, на централном месту је отворени сандук. И ја гледам: нигде сандука нема. И онда приметим у једном углу једну полицу и – урну... А она га је, мимо свих обичаја, чак и америчких, 12 сати после смрти, спалила. Његове две ћерке из првог брака су ми пришле и рекле: "Оче, ми смо знали за његову вољу и жељу да буде сахрањен у Православној цркви и пребачен у Аризону, али ми нисмо могли да се мешамо, она има сва права, ми на жалост не..." И онда сам се јавио игуманији Михаили у манастир Св. Пајсија и рекао: "Мати Михаила, знате шта? Ускрс је и немојте да дозволите да нам било шта помути ту радост. А ми ћемо сада учинити оно што су наша браћа Руси деценијама чинили за време комунизма, када је било многима, већини немогуће да добију државну дозволу за опело у цркви и за присуство свештеника". Јер, за то сте у Совјетском савезу морали имати посебно одобрење. У оним случајевима када то одобрење није било издато, а таква је већина случајева била, онда би фамилија покојника узимала или један чаршав, или неко платно из куће, донели би то у цркву, свештеник би над тим платном одржао опело, они би онда узели то платно и обмотали покојника. Значи да ипак постоји неки видљиви начин, видљива веза да постоји између Цркве и њега. Наравно, уз молитве, које превазилазе све димензије. И тако смо решили да учинимо и са Мартином, да затражимо од његове жене ону дугачку белу хаљину у којој се крстио, јер је било крштење погружавањем, тако је он желео, и да ту, над том хаљином обавимо опело и да пошаљемо у Аризону. И кажем: "А ви, мати, један крст пободите са његовим именом, да се зна да је некад постојао човек који се звао Мартин Смит, који је толико радости другима причинио, који је и сам радостан умро". Није битно колико је дао – много је дао. Не зато што је имао, него зато што је хтео, и зато што је волео, и зато што је радост осећао. Дакле, ако повежете сва ова три примера: и оца Бориса, и госпођу Олгу, и нашег Мартина – који, када се крстио, тражио је да добије друго име. Ја сам онда узео велики календар, где су имена свих светих који се тог дана празнују, и видео, рекох: "Боже, хвала ти", кад сам прочитао, "па, данас је Свети мученик Мартинијан". И онда је Мартин постао Мартинијан. И није дозволио никоме да га другачије зове; Мартина више нема, ово је Мартинијан. И умро је заиста као Мартинијан Смит. Дакле, када повежете и оца Бориса, и госпођу Олгу, и Мартинијана, видећете да њихова радост није била плод задовољства, још мање весеља, него да је исклесана у великим и тешким мукама. Кад вам је неко последњи пут, пред "лаку ноћ", испричао причу? Колико је сама реч прича доживела да буде девалвирана? Оно што је био саставни део свих култура, оно како се преносило искуство и знање једне генерације генерацији другој, данас је постало малтене изругивање. "Причаш ми причу... Причам ти причу..." А прича у себи садржи реч, живу реч. Ево једне приче, а то је, заправо, руска прича из 19. века, о двојици људи, који умреше истога дана и одоше на небо. И један од њих дође пред Св. Петра. И апостол Петар му каже: "Добри човече, за све оно што си у животу добро учинио, ево ти кључеви и ено, тамо на оном брду, она прелепа кућа је твоја, уживај у вечности. А оно што је било зло, Господ ти је опростио. Иди и уживај". И наш пријатељ оде, предивна кућа, велелепна башта око куће. У кући је било све постављено, са намештајем који је он волео, са посуђем које је било по његовом укусу, јела припремљена за вечност, која је волео, отворио је ормане и видео небројена одела, баш она од штофа на чији додир би уздрхтао, подрум са најдивнијим винима... Дакле, све оно у чему човек може да ужива. И он поче да ужива. После неких 500 година у вечности, апостол Петар, пролазећи тим путем, рече: "Хајде да видимо оног нашег пријатеља", и сврати и види башту у корову, кућу у пустоши, увелико већ нетакнута јела, необучена одела, све у нереду, и нашег човека како седи за столом. "Па, шта је? Што не уживаш?" – пита га апостол Петар. "Е, мој Свети Петре, нисам ја замишљао овако овај рај..." "Чек', чек', чек'!" – каже апостол Петар, "а ко ти каже да си ти у рају?" "Па, кад сам ја видео све ово, то је личило..." "Можда је личило, али није..." А онда га наш пријатељ пита: "А, не бесмо ли нас двојица оног дана? Још један је умро – где је он? Шта је са њим?" А апостол Петар каже: "Е, тамо где је он, тамо ти не можеш, бар не за сада". "Како не могу? Па, бар ми кажи где је!" "Па, не могу да ти кажем, могу евентуално да ти покажем. Хајде са мном". И поведе га на таван. И онда размакне пар црепова и каже: "Ено, погледај тамо". "Па, где да гледам?" "Ено тамо, у оном правцу, гледај". "Па, не видим ништа". "Само гледај, само гледај и видећеш..." "Па где је он?" "Па, он је тамо где је радост, а ти си овде где је задовољство. Али, гледај и, што дуже будеш гледао, можда ћеш нешто и видети". И апостол Петар га остави и оде. И прошло је још 5000 година, апостол Петар поново пролажаше тим путем и рече: "Хајде да видим мог пријатеља". Исто све: башта у нереду, кућа у још горем, никог нема у кући, нетакнута јела, необучена одела, пут на таван отворен. Он се попе и виде нашег пријатеља како гледа и од дугог гледања његово лице поче да светли и он сам поче да сија неком радошћу, гледајући оне који су гледали у Лице Божије... Предавање одржано у великој сали Коларчеве задужбине, 10. маја 2010. године
  10. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, одржао је предавање у недељу, 10. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Прота Милош је говорио на тему „Изгубљени библијски ум“. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је предавању. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“ Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб. У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење. „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“ Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“! „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“ Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“ „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота. Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима. „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“ Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора. „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“ Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења. „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“ На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви. У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству BY СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019. • Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград Милош Ернаут Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин. Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради! И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било. Владика Артемије (Фото: Царса) Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима. Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит? Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј. Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас. Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15). Владика Максим (Фото: Д. Јевремовић) / Владика Иринеј (Фото Н. Неговановић) А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић. А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве. Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије) Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно. Аутор је магистар философије из Бањалуке
  14. Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице, началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Владимир и јереј Милош Цицмил, берански парох, као и јерођакон Зосима и свештенођакон Саво Лазић из Шапца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Надахнут ријечима Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Милош, који је између осталог истакао да ова прича треба да нас поучи да не треба да будемо „свезаних руку и свезаних ногу“. – Не долази овдје само народ кад је болестан тијелом, када осјећа потребу да треба да се моли за тјелесно оздрављење. Заправо сви ми овдје признајемо да смо грешни и то је оно што сваки човјек мора да уради зарад свог исцјељења, и тјелесног и духовног. Када признамо да смо грешни и да нисмо изнад Бога и наших ближњих, има наде за наше спасење – казао је о. Милош и савјетовао да само они који су измирени са ближњима својим могу да се причешћују Тијелом и Крвљу Господњом. Овдје сви долазимо да тражимо лијек од највеће болести данашњице, а то је свакако гријех, додао је о. Милош. – Свака болест тјелесна која нас може задесити по допуштењу Божијем, јесте само посљедица непризнања гријеха. Зато, треба да се угледамо на све наше благочестиве оце, између осталог на Светог оца Василија Острошког – рекао је о. Милош. Извор: Манастир Острог
  15. Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч". Извор: Радио Слово љубве
  16. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсишког, на тему: „Савремени изазови пред православним браком и породицом“. Отац Милош је одржао предавање 3. новембра 2018. године, у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  17. Милош Ковић: „Европа“ и ми или Разликујмо слатке снове од сурове стварности Корен свих наших невоља је у нашим заблудама. У праву су наше власти и НВО сектор – ми не прихватамо реалност. Одбијамо да се суочимо са прошлошћу. Упорно и тврдоглаво живимо у свету маште. Наша кључна, погубна илузија, која нам не дозвољава да се коначно покренемо са мртве тачке, зове се – „Европа“. Под тим појмом, ми, у ствари, подразумевамо „Запад“. Нама „Европа“ нису Софија, Москва или Варшава, него Лондон, Париз и Берлин. На том Западу и у тој Европи, просечан српски западњак и европејац није био, нити је тамо живео. Он се у тај свет заљубио преко телевизије или, у најбољем случају, на туристичким пропутовањима. Закључио је да су тамо људи лепо обучени, мирољубиви, плави и високи. За свој посао поштено су плаћени. Шефови и колеге их не прогоне. Људи су ту срећни, зато што добро живе – возе добра кола и живе у великим становима. Улице у њиховим градовима су чисте и безбедне. Одмарају се у лепо уређеним скијалиштима и летовалиштима. Имају одличне, свима доступне школе и беспрекорну здравствену заштиту. Укратко, тамо се живи; у остатку планете се преживљава. Зато се тамо, по сваку цену, ваља преселити. Људска права и демократија на Западу су светиње. Док смо ми стењали под комунистичком чизмом, ту се живело у слободи. Зато они, за разлику од нас, имају непогрешиво осећање за правду и морал. Посебно је важна њихова спремност да саслушају другачија мишљења и поштују различитост. Њихова прошлост и садашњост не познају прогоне или чак убијање људи другачије вере или боје коже. Ту свако има, без обзира на порекло, исте шансе. Њихов јавни живот заснива се на разуму и науци, а не на ирационалним митовима и предрасудама. Запад остатку планете алтруистички помаже да се ишчупа из варварства. Несебично му нуди не само своје филмове и музику, него чак и свој новац, кредите, културу, свој политички и економски систем. Спремни су чак и да свуда, где год је то потребно, заштите појединце и мањине од њихових диктаторских влада. Да би одбранили универзална начела слободе и људских права, понекад су принуђени на војне интервенције. Истина је, то доводи до страдања људи, али за то су криви диктатори, попут Милошевића, Садама, Гадафија и сличних. Они који су до јуче живели у варварству и комунизму, уосталом, не умеју да разликују добро од лошег, истину од лажи. Васпитач мора и да кажњава. У нашем времену коначно се показало да је Запад цивилизованији, развијенији, модернији и јачи од остатка света. Он је последња и коначна реч историје. Покорити се Западу и Европи значи, зато, покорити се Божијој вољи, историји, моралу и правди. Ово свемоћно, митолошко биће, звано „Запад“ или „Европа“, није настало јуче, са рушењем комунизма и Берлинског зида. Старо је неколико векова. Рођено је, вероватно, у добу сеоба Срба са територија Османлија у земље Хабзбурговаца и Млечана. Тада су се они суочили са захтевом да се том свету или прилагоде, или да нестану. Историчари би, по свему судећи, у том добу могли да пронађу прве узорке до данас тако дубоко укорењеног осећања културне инфериорности. Оно је већ тада водило ка конвертитству и, последично, ка бескрајним обрачунима између Срба различитих вера. У 19. веку упоришта и узори више су тражени на Западу него у сопственом искуству. Тада су Срби слику сопствене прошлости тако успешно упреподобили западним обрасцима, да су заборавили ко су и шта су. У 20. веку, стварна, опипљива искуства Срба са „Европом“ била су више него поучна. У два светска рата „културни Запад“ подвргао их је геноциду. Непријатељ их је истребљивао у логорима смрти и периодичним покољима; „савезници“ су их бомбардовали, гурали у страдања, предавали немилости окупатора и диктаторских, антисрпских режима. Оно што је Запад урадио са Србима у нашем добу, превазишло је чак и ужасе два светска рата. Југославија је разорена у ратовима и крви, а Срби политички распарчани. Запад је, рукама својих локалних послушника, починио етничко чишћење, које се мирне душе може назвати геноцидом, над српским народом Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Западне Славоније, Босанске Крајине, Сарајева, Косова и Метохије. Антисрпска хистерија у западним медијима, која је пратила и правдала ове злочине, може се упоредити само са антисемитизмом из Хитлеровог доба. Масовне злочине над Србима Запад је подстакао, наградио и прећутао, док је својим српским жртвама утиснуо жиг починилаца геноцида. У овом тренутку, после Југославије, Запад распарчава и Србију, на њеној територији ствара Велику Албанију, покушава да укине Републику Српску и да Србе у Црној Гори претопи у послушне „Црногорце“. Како помирити фантазије са чињеницама? То је „немогућа мисија“. Потребно је само да ствари назовемо правим именом, да научимо да разликујемо слатке снове од сурове стварности. Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке. https://stanjestvari.com/2019/07/16/kovic-evropa-i-mi/
  18. Милош Ковић: Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • ( 0 ) Потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, рекао проф. др Милош Ковић за часопис Стаза Православља Свети Архијерејски Сабор је у свом саопштењу са редовног мајског заседања 2018.г. обзнанио прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, а која ће се обележити током ове и идуће године. Тим поводом разговарали смо са ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Милошем Ковићем. Када славимо велики историјски догађај, као што је јубилеј 800 година аутокефалије СПЦ, увек се присећамо тадашњих историјских личности и околности. Можете ли да их опишете? Ми, по природи ствари, на историјске околности и личности гледамо из перспективе сопственог доба и у њима лако препознајемо оно што подсећа на нашу епоху. Ипак, најчешће не схватамо у коликој мери се прошлост разликује од нашег времена. То се понајпре односи на средњи век. Нама данас заиста није лако да проникнемо у смисао догађаја и начин мишљења људи из те давне епохе и да престанемо да у њу учитавамо мерила људи из 21. века. Историчари у прошлости дакле, препознају различитости и дисконтинуитете, али уочавају и сличности и непрекинута кретања. Постоје, наиме, и необично трајне појаве које се, упркос протоку векова, суштински не мењају. Српска црква, чијих 800 година сада обележавамо, представља један од таквих, зачуђујућих примера. Потребно је да намере и деловање Светог Саве пажљиво сагледамо у оквирима тадашњих историјских околности, али и да не занемаримо вишевековну трајност и виталност Српске цркве као његовог дела, као ни култа Светог Саве, који ево траје осам векова. Из претходног оснивања Хиландара, манастира за српске монахе на Светој Гори, из стварања култа Светог Симеона и из потоњег рада на стицању самосталности за Српску цркву, ми видимо јасну намеру да се сачува, уобличи и православним хришћанством испуни посебан, српски идентитет. У наредним вековима Српска црква наставила је његово дело, неговањем култова Светог Саве и Светог Симеона, и прослављањем нових српских светитеља. Водећи српски медиевисти поново су, као у времену пре Другог светског рата, аутокефалну Српску цркву почели да називају „националном“. Они, такође, истичу удео политичких околности, које су омогућиле успех мисије Светог Саве у Никеји 1219. године. Време стицања самосталности било је обележено крсташким освајањем Цариграда 1204. и превлашћу римокатоличког Запада на Балкану и Леванту. У српским земљама то је била много више Венеција, него крсташи. Кроз драму сличну византијској, „Српска земља и Поморска“, како се она тада називала, већ је била прошла у време римокатоличке, угарске и папске окупације (1202-1204/1205), спроведене Вукановим рукама. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани каже да његов брат “изведе иноплеменике на отачаство своје“. Он тврди да су га, пошто је био свргнут и протеран, „завет и молитве“ оца, Светог Симеона, „повратили опет у отачаство моје“. Стефан Првовенчани је био родољуб, како се јасно види, али и државник, „реалполитичар“, како ми то данас кажемо. Моћ Запада он признаје женидбом Аном Дандоло и стицањем папске краљевске круне. На Истоку се, међутим, државни облик, по угледу на симфонију цара и патријарха, испуњавао аутокефалном црквом. Свети Сава, Српска црква и са њима духовни живот главног дела српског народа окрећу се православном, византијском Истоку, за кога је тада изгледало да је поражен и сасвим пропао. Ова двојност и коначна одлука видљиви су и у двоструком крштењу њиховог оца, Светог Симеона. Осим тога, Никејском царству, које се борило да сачува континуитет са Византијом, била је потребна свака подршка у сукобу са Латинима, али и са супарничком Епирском деспотовином. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који ће аутокефалност Српске цркве доживети као угрожавање својих права и оптуживати Светог Саву за претерану „љубав према отаџбини“, деловао је у саставу Епирске државе и није крио непријатељство према никејском цару и патријарху. Свети Сава 1219.г. бива хиротонисан за првог Архиепископа „све српске и поморске земље“ у Никеји, и по повратку несебично ради на организацији цркве и просвећењу српског народа. Плодови његовог апостолског и просветитељског рада су и данас очигледни и видљиви. Реците нам, молим вас, нешто о самој организацији тадашњих епархија и о односу цркве и државе. Необична трајност његовог дела, Српске цркве и са њом духовног усмерења српског народа, заиста подстичу на размишљање. То је још занимљивије када знамо колико се страшних и великих ратова водило, у колико су држава Срби живели и колико се царстава срушило у протеклих осам векова. Савина самостална архиепископија испунила је, дакле, православном вером „Српску земљу и Поморску“ коју је ујединио његов отац, док ју је његов брат одбранио, проширио и учинио краљевином. Западне границе Сирмијумске, Рашке и Призренске епископије у саставу аутокефалне Охридске архиепископије, до тада су биле границе православља. Српска земља била је већ вековима место сусрета и сукоба Цариграда и Рима. Свети Сава је, међутим, успостављањем нових епископија на тлу свога, како је писао, „отечества“, померио границе православља на запад, под зидине римокатоличких приморских градова. Када је основао Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих охридских епископија, које су се налазиле у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епископију. Између старих средишта Раса, Ниша и Призрена основао је Топличку и Хвостанску епископију. Римокатолички свет, са средиштима у Бару и Дубровнику, биће део историје и културе државе Немањића. Династија и држава су, међутим, са Светим Савом одабрале свој пут. Духовни и јавни живот Срба биће уређен Законоправилом Светог Саве, на основу канона Православне цркве и римско-византијског права. Српскословенска редакција старословенског језика, потискивана латинским језиком на западу и толерисана у епархијама Охридске архиепископије, постала је свеопшта норма српске културе и литургијског живота. Ова симфонија цркве и државе, коју су засновали отац светитељ и браћа архиепископ и краљ, потоњи светитељи, обележиће историју Србије у доба Немањића. Када држава постане царство, успоставиће се патријаршија. Време Немањића остаће упамћено као златно доба и идеал у потоњим вековима, када Срби буду изгубили своје државу и када остану да живе у туђим, иноверним царствима. Историјски извори потврђују да су се тада узроци пропасти тражили у добу Душана, Уроша и Мрњавчевића, Лазара и Бранковића, у напуштању завета „светих отаца наших“, Светог Саве и Светог Симеона. Стаза Православља, часопис Епархије западноамеричке Кроз осмовековну историју СПЦ је увек била са народом, јер уствари народ и јесте жива црква – народ Божји. Било је периода када је црква била прогоњена, рушена, ограничавана у свом просветитељском делању, а било је и периода када је уживала слободу. Данас, барем по екстерналним запажањима, црква у Србији, осим на Косову и Метохији и можда и у неким другим деловима бивше Југославије, има слободу и може да врши своју јеванђељску мисију. Да ли је та слобода само површна и да ли ми уствари жртвујемо нашу унутрашњу, тј. духовну слободу за екстерналну? „Српска земља“ је пропала, потом и средњовековна Босна, земља сложеног, али доминантно српског идентитета. Српско племство је истребљено, протерано и преверено. Изумрли су писци и мајстори српскословенског језика. Нестала је симфонија цркве и државе. Црква је, међутим, све преживела. Она је, чврсто сливена с народом, сачувала православну веру, српске култове и предања. Вековима је окупљала православне Србе, поданике другог реда на тлу туђих држава, исламског Османског царства, римокатоличке Хабзбуршке монархије и Венеције. Пећка патријаршија ће, међутим, од 1557. па све до 1766. обнављати и учвршћивати српске култове и предања на широком подручју које је још Константин Порфирогенит у 10. веку називао Србијом. Када је и Пећка патријаршија коначно укинута, када су се појавили јасни знаци посустајања и масовних преверавања, у устанцима и ослободилачким ратовима, обновљене су српске државе, Црна Гора и Србија, у којима је обновљена и слободна српска црква. Све до смрти митрополита Петра II Петровића Његоша Црна Гора ће остати теократија, последњи бљесак Пећке патријаршије. Српска црква ће остати административно издељена, баш као и српски народ, све до уједињења и ослобођења у оквирима југословенске државе. Са српским народом уједињена је Српска православна црква и обновљена патријаршија. У југословенској држави покушано је умањивање последица преверавања, насталих у вековима проведених под туђинском влашћу. У намери да сачувају и учврсте вишенационалну и мултиконфесионалну државу, и укључе је у токове „модерне“, „западне“ културе, српске елите свесно су занемаривале православне, црквене корене српског националног идентитета. У том, сасвим секуларном кључу, историчари су тумачили и националну историју. У комунистичкој Југославији српске елите ће се, са сличним образложењима, у име окренутости „правоверном“ Истоку, па онда, од 1948, „модерном“ Западу, чак окренути против сопствене Цркве и наслеђа. Када је Југославија разорена први пут, Срби су подељени на различите државе и изложени геноциду. То се поновило у нашем времену, са разарањем друге Југославије. Ни етничко чишћење Срба у Крајини на Косову и Метохији нису крај страдања. Срби у Хрватској данас живе под огромним притиском и примери социјалне мимикрије и преверавања све су чешћи. На Косову и Метохији дословно су сведени у гета. У Црној Гори их асимилују у нову, црногорску нацију, успостављену у Титовој диктатури. Слично је и у Македонији. У свим овим земљама са српским народом остала је само Српска православна црква. Чак и у градовима и селима у којима су Срби истребљени, у Крајини и на Косову, храбри ђакони и свештеници живе са својим породицама и врше службу Божију. Она је, због тога, свуда на удару. Сложен је чак и њен однос са државом Србијом. Власти Србије, у овом тренутку, предлажу „разграничење са Албанцима“, којим би највећи део Косова и целу Метохију, са Пећком патријаршијом и свим српским светињама, и целим тамошњим народом, препустили Великој Албанији. Српска црква и са њом највећи део јавности то, наравно, не прихватају. Власт покушава да уцени цркву користећи све облике њене везаности за државу. Све то отвара старо, начелно питање односа између државе и цркве. Српска црква вековима је живела у туђим, понекад отворено непријатељским државама, од Османског царства до Трећег Рајха и НДХ. Она је умела да се супротстави и српским државама. Сетимо се рецимо, сукоба митрополита Михаила са аустрофилским режимом краља Милана Обреновића или отпора патријарха Варнаве нацрту конкордата Југославије са римокатоличком црквом. Колико су данашњи историјски оквири у којима се налазимо битни фактори за наставак Светосавског просветитељског рада у Србији и изван ње? Да ли су они повољни за тај рад и какве нам изазове представљају у односу на оне које је Свети Сава имао у тринаестом веку? Мислим да је у праву митрополит црногорско приморски Амфилохије, када каже да данашње време почиње да личи на свет од пре Миланског едикта. Он је ближи синкретистичком хеленистичком добу и позном римском царству, него побожном средњем веку Светог Саве. У некада хришћанској Европи и Северној Америци не само да је на делу атеизација, него и све присутније антихришћанско расположење. Људи се у медијима поносе оним што би свако пристојан сакривао, али зато прикривају своје хришћанско опредељење као нешто срамотно. Ту се критика хришћанства сматра знаком еманципације и интелектуализма, док се у критици осталих религија види расизам и ксенофобија. У последњих неколико деценија, цркве на Западу убрзано остају без верника, па се изнајмљују за различите врсте културних манифестација. Људи су у грчу стицања материјалних добара и бриге о враћању кредита. Интернет и телевизија их затрпавају гомилама непотребних информација и програмима препуним насиља и скарадних садржаја. Воља им је раслабљена лековима и наркотицима којим их снабдева свемоћна фармацеутска индустрија. Најгоре од свега је систематско разарање традиционалне породице. Нагло се сужава простор за више облике културе, за веру и традиционалне религије. Сваки вид отпора у јавном простору, који је под контролом супер богатих и свемоћних либералних елита, назива се „клерикализмом“, десним или левим „популизмом“, расизмом, хомофобијом…. Ови трендови у Србији се опонашају на често трагикомичне начине. Оно што на Западу већ изазива подсмех и отпор, квази елите у Србији прихватају као последњу реч моде и културе. Конзумеризам, материјализам и хедонизам, увезени са Запада, у Србији имају погубне последице. У њој се више ништа не производи – ни деца, ни велике идеје, ни материјална добра. Најопаснији је њен демографски суноврат, настао нерађањем деце и исељавањем на Запад. Слично је и у Републици Српској. Заветна Српска земља постаје обична колонија – тржиште за другоразредну робу и извор јевтине радне снаге. Верујем да многа решења, укључујући и проблем демографског опадања, могу да се пронађу у обнови традиционалне духовности, која подразумева спремност на жртву, на одбацивање егоизма и живот за друге. За Србе, то значи обнову Светосавског и Косовског завета. Православна вера и начин живота представљају једини алтернативни модел, укорењен дубоко у нашем искуству и култури, који може да понуди одговоре на најтежа питања и да издржи изазове савременог света. Велики број српског становништва данас се налази у дијаспори. Конкретно, ми који живимо у Сједињеним Америчким Државама где се још увек оснивају парохије, граде храмови, негује језик и традиција, а што је најважније чува и шири Светосавље, тј. наша Православна вера како ју је доживео наш народ и учио наш Први Просветитељ Св. Сава. Осврћући се у прошлост, тј. на искуство, доживљај, искушења, страдања, патње, успон и пад, и гледајући у будућност, шта нам је чинити да нам историја остане верна Светосављу а да постанемо нови делатељи ревносни на њиви Господњој у овој новој домовини где нам деца расту и где су неминовно под утицајем других култура и народа? Наша дуга историја нуди много поука. Сеобе и расејања представљају њен интегрални део. У великим, моћним, туђим царствима, какво је било Османско или Хабзбуршко, Срби су се вековима очували без својих држава, захваљујући својој Светосавској цркви. Опстале су само оне српске заједнице које су остале верне цркви и вери. Они који су их напуштали под овим или оним изговором, растварали су се, у првој или у другој генерацији, у водама владајућих религија и помодних идеологија. Други важан услов је српски језик. Деци рођеној у расејању или оној која ту одрастају, знање језика отвара врата високе, националне културе и олакшава непосредно упознавање земље матице. Што је посебно важно, знање језика омогућава сусрете са сународницима и вршњацима, међу којима деца могу да бирају своје животне сапутнике, сличног порекла и вредносне оријентације. Да би се то постигло, потребно је да се са децом проводи више времена; амерички стил живота, који се своди на посао, од јутра до мрака, срачунат је на то да нам децу васпитавају медији, школа и вршњаци. То је веома сложена једначина, али познајем много српских породица у Северној Америци и Западној Европи које су је веома успешно решиле. Изглед текста у штампаном издању часописа Епархије западноамеричке Историјски гледано, шта уствари значи прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Који су кључни елементи које младе генерације могу да разумеју, прихвате као своје, и да наставе да на њима граде себе и будуће генерације верног Српског народа у дијаспори? Млад човек, који сазрева и живи у САД, а осећа да није рођен само да би прикупљао или згртао материјална добра, гледајући од обала Пацифика до Атлантика храмове посвећене Светом Сави и Светом Симеону, свецима који су живели пре пуних 800 година, нужно ће се запитати: како је могуће да један народ тако дуго чува и негује култове својих светаца? Како то да његова Српска православна црква, постоји 800 година, упркос свим страдањима и тако бурној историји? На страну њена древност, али има ли она шта да каже и поручи данашњем човеку, о смислу његовог живота? Верујем да је постављање ове врсте питања почетак путовања у правом смеру. Оно може да буде подстакнуто и естетским доживљајем духовне музике, икона и фресака. Мислим да би млади људи у Америци за почетак могли да буду привучени делима високе културе, књижевности или музичке уметности православног усмерења, признатим и на Западу, каква су, рецимо, дела Достојевског или Чајковског. Ту су и дела великих, савремених проповедника и духовника, који комуницирају са данашњим животом на Западу, какви су били Александар Шмеман, Ентони Блум (Митрополит Антоније Сурошки) или је данас Тимоти Вер (Митрополит Калистос Диоклијски). Затим бих се враћао ономе што је српско православно наслеђе Америке. Животи Светог Севастијана и Светог Мардарија ближи су њиховом америчком и српском искуству него житија средњовековних српских светитеља иако је, наравно, животно важно читање српске историје и борављење у Српској земљи. Коначно, и Свети Владика Николај, по много чему, припада историји Срба у Америци. Захваљујући његовом западном искуству и широкој, светској перспективи, огромно дело Светог Владике Николаја, које се обраћа српском читаоцу, бави се најважнијим темама данашњег света и умногоме превазилази Шмемана и Блума. У њему су одговори на најдубља питања смисла и трансценденције, која млади људи постављају у најосетљивијим годинама сазревања. И на крају, каже се да је историја народа најбоља учитељица. У том смислу, шта је нас Србе историја научила, и на који начин нам то ‘ученије’ може помоћи у будућности, конкретно прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Ова прослава би, по мом мишљењу, требало да нам, у времену опште поколебаности, улије самопоуздање и једну врсту нове духовне самосвести. Морамо да познајемо свет и да му се радујемо, али потребно је да се изнова сретнемо са собом, са древношћу сопствених предања, сећања и историје. Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог. Нема много народа и цркава који могу да се похвале таквим јубилејима. Често понављам: потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века) Наслов и опрема: Стање ствари Интервју објављен у часопису Епархије западноамеричке Стаза Православља, бр. 54, стр. 12, 2019. https://stanjestvari.com/2019/06/04/staza-pravoslavlja-razgovor-za-prof-dr-milosem-kovicem/?fbclid=IwAR1hfrR0FM1I-O4N5bV7ETfRFazIEIsGjaFKbxzoYFRSOI8jz3bXcCfNhhY
  19. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  20. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  21. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. радио слово љубве
  22. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, беседио је 10. маја 2019. године у пуном храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда на тему "Савремени човек и Васкрсење". Васкршњи тропар су на почетку отпевали чланови дечијег ансамбла "Мали појци Вазнесењске цркве", а са благословом старешине храма, јереја Арсенија Арсенијевића, ђакон мр Бошко Савић најавио је уваженог беседника, проту Весина. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  23. У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...