Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милош'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 65 results

  1. Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, одржао је предавање у недељу, 10. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Прота Милош је говорио на тему „Изгубљени библијски ум“. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је предавању. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“ Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Светом литургијом која је служена у 20. недељу по Духовима, у Саборном Храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу протојереј-ставрофор Милош Весин. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ под руководством магистра Маје Басараб. У литургијској бесједи отац Милош Весин је нагласио да је свако јеванђелско читање не само поука, него и порука, порука наде прије свега. Осврнувши се на данашње Јеванђеље, отац је казао да се уочава неколико значајних момената који се додирују из живота свакога од нас. Први моменат јесте да имамо Господа који се саосјећа са свим нашим недаћама, невољама и тегобама. Апостол Лука нам даје једну кратку социолошку структуру ондашњег друштва, напомињући да је умро син јединац мајке која је уз то била удовица. Дакле, у тој једној реченици много тога је речено. И онда, помиње апостол Лука, да је Христос видјевши ту мајку која сахрањује сина јединца осјетио сажаљење. „Дакле, то је прва и основна порука овог данашњег читања. Да ми имамо Господа који саосјећа, који има моћ да сажаљева са нама, а сажаљевати значи носити са неким његову жалост, саучествовати у нечијој жалости. И зар није то велика нада? Зар није то моћно охрабрење да ми имамо Господа који има вољу и снагу да сажаљева са нама? У свакој ситуацији и колико год да нам се често чини да је Бог и далеко и високо, предалеко и превисоко од свих наших оних свакодневних, врло често ситних, али нама итекако крупних проблема и недаћа, то уопште није тачно.“ Господа интересује све оно што спада у садржај наше свакодневице, бесједио је даље протојереј-ставрофор Милош Весин. Подсјетио је да су прве ријечи Христове када је видио ожалошћену мајку: „Не плачи“! „Ријечи које Он, ево кроз овај временски ехо, упућује читавом људском роду последњих двије хиљаде и више година. Не плачи! Другим ријечима, плач не смије да буде наш крајњи одговор на чињеницу, и то катастрофалну чињеницу смрти, присуства смрти као нестанка, као престанка једног односа прије свега. И колико год да је са једне стране плач нормална реакција у нашој свакодневици, исто толико колико год је тај плач са једне стране нормалан, плач не смије да буде наш коначни одговор у ситуацијама које нам изгледају неизбјежне, затим бескрајне и коначне. Управо зато Христос говори: Не плачи!“ Затим је објаснио да је Христос силом свога Божанства знао да то није крај односа између мајке и сина, и да то није крај битисања тог младог човјека. Апостол Лука описује сцену када је Христос приступио онима који су носили тог мртвог младића и рекао им да застану и директно се обратио умрлом младићу рекавши му: „Момче! Теби говорим. Устани!“ „Данас то многима, нажалост и међу нама православним хришћанима, дјелује помало бајковито, невјероватно, нестварно. И све што дубље урањамо у такве мисли да су библијски описи ових спасоносних догађаја само једна лијепа прича, заправо доказујемо колико смо сами далеко од библијске стварности. Колико смо изгубили моћ библијског поимања, другим ријечима, колико смо далеко од библијског ума“, казао је прота. Појаснио је да библијски ум значи живјети по слову Светога писма, по слову Божијег закона. Другим ријечима, бити вазда са Богом љубави, са Богом мира, са Богом правде, али исто тако бити и са својим ближњима. „И зато Христос, како једна дивна црквена песма каже, мијења поредак природе. Јер никада још није било виђено, нити се чуло да је икада неко некоме могао рећи, некоме ко је умро, устани. А Христос управо на тај начин мијења поредак природе доказујући да је Он господар и живота, али и смрти. И шта се онда десило? Ништа. Христос једноставно васпоставља поремећени поредак и то апостол Лука у врло мало ријечи описује када каже да је Христос вратио сина мајци својој.“ Наравно, прва реакција која је обузела све оне који су присуствовали том чудесном догађају била је страх. што је, како је објаснио отац Милош, увијек наша прва реакција на оно што је непознато и на оно на шта немамо никаквог одговора. „И једино што је народ могао да каже јесте, да констатује, да се велики пророк појавио међу нама. И да је Господ походио народ свој. Господ не само да је тада као оваплоћена Ријеч Божија сишао са Неба, дошао и поживео са људима, не само тада, него Он и данас свакога дана у свакоме граду, у свакоме селу походи народ свој. Он и данас свакој мајци, свакоме оцу, свакоме супругу, свакој жени, сваком сину, свакој ћерци, дакле свакоме ономе ко је остао без свог најмилијег и најдражег поручује и казује: Не плачи! А то, да Он и данас свакоме од оних који су у Господу уснули упућује исте ове ријечи као и сину Наинске удовице. Устани! О томе нам свједочи истинитост васкрсења.“ Васкрсење јесте порука свима који су у гробовима, казао је прота Милош и нагласио да није битан временски период и да није важно што ми то не видимо сада. Оно што јесте битно, јесте да је то чињеница на којој почива овај свијет, чињеница о стварности васкрсења. „И због тога нека ова јеванђелска порука дуго одјекује нашим срцима. Да имамо, прије свега, Бога који уме да се сажали на нас, који види сваку нашу муку, али и да имамо Бога који је у стању да поврати онај поремећени поредак, да онима који су неутјешни каже: Не плачи, а онима који су умрли каже: Устани. Заиста, Бог као и некада, тако и данас, походи народ свој. Амин.“ На крају се протојереј-ставрофор Милош Весин захвалио оцу Слободану и осталим свештеницима на љубави коју су му указали и на дивном служењу Божанствене литургије. Посебну захвалност је упутио хору при саборном храму на величанственом литургијском појању и свом присутном народу на заједничкој молитви. У име свих који се сабирају и Богу моле у овом светом храму, оцу Милошу Весину на његовој љубави и труду захвалио се прота Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству BY СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019. • Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград Милош Ернаут Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин. Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради! И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било. Владика Артемије (Фото: Царса) Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима. Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит? Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј. Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас. Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15). Владика Максим (Фото: Д. Јевремовић) / Владика Иринеј (Фото Н. Неговановић) А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић. А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве. Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије) Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно. Аутор је магистар философије из Бањалуке
  5. Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице, началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Владимир и јереј Милош Цицмил, берански парох, као и јерођакон Зосима и свештенођакон Саво Лазић из Шапца. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Надахнут ријечима Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Милош, који је између осталог истакао да ова прича треба да нас поучи да не треба да будемо „свезаних руку и свезаних ногу“. – Не долази овдје само народ кад је болестан тијелом, када осјећа потребу да треба да се моли за тјелесно оздрављење. Заправо сви ми овдје признајемо да смо грешни и то је оно што сваки човјек мора да уради зарад свог исцјељења, и тјелесног и духовног. Када признамо да смо грешни и да нисмо изнад Бога и наших ближњих, има наде за наше спасење – казао је о. Милош и савјетовао да само они који су измирени са ближњима својим могу да се причешћују Тијелом и Крвљу Господњом. Овдје сви долазимо да тражимо лијек од највеће болести данашњице, а то је свакако гријех, додао је о. Милош. – Свака болест тјелесна која нас може задесити по допуштењу Божијем, јесте само посљедица непризнања гријеха. Зато, треба да се угледамо на све наше благочестиве оце, између осталог на Светог оца Василија Острошког – рекао је о. Милош. Извор: Манастир Острог
  6. Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч". Извор: Радио Слово љубве
  7. Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсишког, на тему: „Савремени изазови пред православним браком и породицом“. Отац Милош је одржао предавање 3. новембра 2018. године, у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.
  8. Милош Ковић: „Европа“ и ми или Разликујмо слатке снове од сурове стварности Корен свих наших невоља је у нашим заблудама. У праву су наше власти и НВО сектор – ми не прихватамо реалност. Одбијамо да се суочимо са прошлошћу. Упорно и тврдоглаво живимо у свету маште. Наша кључна, погубна илузија, која нам не дозвољава да се коначно покренемо са мртве тачке, зове се – „Европа“. Под тим појмом, ми, у ствари, подразумевамо „Запад“. Нама „Европа“ нису Софија, Москва или Варшава, него Лондон, Париз и Берлин. На том Западу и у тој Европи, просечан српски западњак и европејац није био, нити је тамо живео. Он се у тај свет заљубио преко телевизије или, у најбољем случају, на туристичким пропутовањима. Закључио је да су тамо људи лепо обучени, мирољубиви, плави и високи. За свој посао поштено су плаћени. Шефови и колеге их не прогоне. Људи су ту срећни, зато што добро живе – возе добра кола и живе у великим становима. Улице у њиховим градовима су чисте и безбедне. Одмарају се у лепо уређеним скијалиштима и летовалиштима. Имају одличне, свима доступне школе и беспрекорну здравствену заштиту. Укратко, тамо се живи; у остатку планете се преживљава. Зато се тамо, по сваку цену, ваља преселити. Људска права и демократија на Западу су светиње. Док смо ми стењали под комунистичком чизмом, ту се живело у слободи. Зато они, за разлику од нас, имају непогрешиво осећање за правду и морал. Посебно је важна њихова спремност да саслушају другачија мишљења и поштују различитост. Њихова прошлост и садашњост не познају прогоне или чак убијање људи другачије вере или боје коже. Ту свако има, без обзира на порекло, исте шансе. Њихов јавни живот заснива се на разуму и науци, а не на ирационалним митовима и предрасудама. Запад остатку планете алтруистички помаже да се ишчупа из варварства. Несебично му нуди не само своје филмове и музику, него чак и свој новац, кредите, културу, свој политички и економски систем. Спремни су чак и да свуда, где год је то потребно, заштите појединце и мањине од њихових диктаторских влада. Да би одбранили универзална начела слободе и људских права, понекад су принуђени на војне интервенције. Истина је, то доводи до страдања људи, али за то су криви диктатори, попут Милошевића, Садама, Гадафија и сличних. Они који су до јуче живели у варварству и комунизму, уосталом, не умеју да разликују добро од лошег, истину од лажи. Васпитач мора и да кажњава. У нашем времену коначно се показало да је Запад цивилизованији, развијенији, модернији и јачи од остатка света. Он је последња и коначна реч историје. Покорити се Западу и Европи значи, зато, покорити се Божијој вољи, историји, моралу и правди. Ово свемоћно, митолошко биће, звано „Запад“ или „Европа“, није настало јуче, са рушењем комунизма и Берлинског зида. Старо је неколико векова. Рођено је, вероватно, у добу сеоба Срба са територија Османлија у земље Хабзбурговаца и Млечана. Тада су се они суочили са захтевом да се том свету или прилагоде, или да нестану. Историчари би, по свему судећи, у том добу могли да пронађу прве узорке до данас тако дубоко укорењеног осећања културне инфериорности. Оно је већ тада водило ка конвертитству и, последично, ка бескрајним обрачунима између Срба различитих вера. У 19. веку упоришта и узори више су тражени на Западу него у сопственом искуству. Тада су Срби слику сопствене прошлости тако успешно упреподобили западним обрасцима, да су заборавили ко су и шта су. У 20. веку, стварна, опипљива искуства Срба са „Европом“ била су више него поучна. У два светска рата „културни Запад“ подвргао их је геноциду. Непријатељ их је истребљивао у логорима смрти и периодичним покољима; „савезници“ су их бомбардовали, гурали у страдања, предавали немилости окупатора и диктаторских, антисрпских режима. Оно што је Запад урадио са Србима у нашем добу, превазишло је чак и ужасе два светска рата. Југославија је разорена у ратовима и крви, а Срби политички распарчани. Запад је, рукама својих локалних послушника, починио етничко чишћење, које се мирне душе може назвати геноцидом, над српским народом Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Западне Славоније, Босанске Крајине, Сарајева, Косова и Метохије. Антисрпска хистерија у западним медијима, која је пратила и правдала ове злочине, може се упоредити само са антисемитизмом из Хитлеровог доба. Масовне злочине над Србима Запад је подстакао, наградио и прећутао, док је својим српским жртвама утиснуо жиг починилаца геноцида. У овом тренутку, после Југославије, Запад распарчава и Србију, на њеној територији ствара Велику Албанију, покушава да укине Републику Српску и да Србе у Црној Гори претопи у послушне „Црногорце“. Како помирити фантазије са чињеницама? То је „немогућа мисија“. Потребно је само да ствари назовемо правим именом, да научимо да разликујемо слатке снове од сурове стварности. Крајње је време да „Европу“ сместимо међу остала, митска бића из српских предања, уз караконџуле, виле, дрекавце, водењаке, вампире и вукодлаке. https://stanjestvari.com/2019/07/16/kovic-evropa-i-mi/
  9. Милош Ковић: Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог BY СТАЊЕ СТВАРИ on 4. ЈУНА 2019. • ( 0 ) Потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, рекао проф. др Милош Ковић за часопис Стаза Православља Свети Архијерејски Сабор је у свом саопштењу са редовног мајског заседања 2018.г. обзнанио прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, а која ће се обележити током ове и идуће године. Тим поводом разговарали смо са ванредним професором на Филозофском факултету Универзитета у Београду, Милошем Ковићем. Када славимо велики историјски догађај, као што је јубилеј 800 година аутокефалије СПЦ, увек се присећамо тадашњих историјских личности и околности. Можете ли да их опишете? Ми, по природи ствари, на историјске околности и личности гледамо из перспективе сопственог доба и у њима лако препознајемо оно што подсећа на нашу епоху. Ипак, најчешће не схватамо у коликој мери се прошлост разликује од нашег времена. То се понајпре односи на средњи век. Нама данас заиста није лако да проникнемо у смисао догађаја и начин мишљења људи из те давне епохе и да престанемо да у њу учитавамо мерила људи из 21. века. Историчари у прошлости дакле, препознају различитости и дисконтинуитете, али уочавају и сличности и непрекинута кретања. Постоје, наиме, и необично трајне појаве које се, упркос протоку векова, суштински не мењају. Српска црква, чијих 800 година сада обележавамо, представља један од таквих, зачуђујућих примера. Потребно је да намере и деловање Светог Саве пажљиво сагледамо у оквирима тадашњих историјских околности, али и да не занемаримо вишевековну трајност и виталност Српске цркве као његовог дела, као ни култа Светог Саве, који ево траје осам векова. Из претходног оснивања Хиландара, манастира за српске монахе на Светој Гори, из стварања култа Светог Симеона и из потоњег рада на стицању самосталности за Српску цркву, ми видимо јасну намеру да се сачува, уобличи и православним хришћанством испуни посебан, српски идентитет. У наредним вековима Српска црква наставила је његово дело, неговањем култова Светог Саве и Светог Симеона, и прослављањем нових српских светитеља. Водећи српски медиевисти поново су, као у времену пре Другог светског рата, аутокефалну Српску цркву почели да називају „националном“. Они, такође, истичу удео политичких околности, које су омогућиле успех мисије Светог Саве у Никеји 1219. године. Време стицања самосталности било је обележено крсташким освајањем Цариграда 1204. и превлашћу римокатоличког Запада на Балкану и Леванту. У српским земљама то је била много више Венеција, него крсташи. Кроз драму сличну византијској, „Српска земља и Поморска“, како се она тада називала, већ је била прошла у време римокатоличке, угарске и папске окупације (1202-1204/1205), спроведене Вукановим рукама. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани каже да његов брат “изведе иноплеменике на отачаство своје“. Он тврди да су га, пошто је био свргнут и протеран, „завет и молитве“ оца, Светог Симеона, „повратили опет у отачаство моје“. Стефан Првовенчани је био родољуб, како се јасно види, али и државник, „реалполитичар“, како ми то данас кажемо. Моћ Запада он признаје женидбом Аном Дандоло и стицањем папске краљевске круне. На Истоку се, међутим, државни облик, по угледу на симфонију цара и патријарха, испуњавао аутокефалном црквом. Свети Сава, Српска црква и са њима духовни живот главног дела српског народа окрећу се православном, византијском Истоку, за кога је тада изгледало да је поражен и сасвим пропао. Ова двојност и коначна одлука видљиви су и у двоструком крштењу њиховог оца, Светог Симеона. Осим тога, Никејском царству, које се борило да сачува континуитет са Византијом, била је потребна свака подршка у сукобу са Латинима, али и са супарничком Епирском деспотовином. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који ће аутокефалност Српске цркве доживети као угрожавање својих права и оптуживати Светог Саву за претерану „љубав према отаџбини“, деловао је у саставу Епирске државе и није крио непријатељство према никејском цару и патријарху. Свети Сава 1219.г. бива хиротонисан за првог Архиепископа „све српске и поморске земље“ у Никеји, и по повратку несебично ради на организацији цркве и просвећењу српског народа. Плодови његовог апостолског и просветитељског рада су и данас очигледни и видљиви. Реците нам, молим вас, нешто о самој организацији тадашњих епархија и о односу цркве и државе. Необична трајност његовог дела, Српске цркве и са њом духовног усмерења српског народа, заиста подстичу на размишљање. То је још занимљивије када знамо колико се страшних и великих ратова водило, у колико су држава Срби живели и колико се царстава срушило у протеклих осам векова. Савина самостална архиепископија испунила је, дакле, православном вером „Српску земљу и Поморску“ коју је ујединио његов отац, док ју је његов брат одбранио, проширио и учинио краљевином. Западне границе Сирмијумске, Рашке и Призренске епископије у саставу аутокефалне Охридске архиепископије, до тада су биле границе православља. Српска земља била је већ вековима место сусрета и сукоба Цариграда и Рима. Свети Сава је, међутим, успостављањем нових епископија на тлу свога, како је писао, „отечества“, померио границе православља на запад, под зидине римокатоличких приморских градова. Када је основао Зетску и Хумску епископију, римокатолички бискупи повукли су се из Стона на Корчулу и из Требиња у Дубровник, на острво Мркан. Западно од старих охридских епископија, које су се налазиле у Расу, Липљану и Призрену, основао је и Дабарску, Будимљанску и Моравичку епископију. Између старих средишта Раса, Ниша и Призрена основао је Топличку и Хвостанску епископију. Римокатолички свет, са средиштима у Бару и Дубровнику, биће део историје и културе државе Немањића. Династија и држава су, међутим, са Светим Савом одабрале свој пут. Духовни и јавни живот Срба биће уређен Законоправилом Светог Саве, на основу канона Православне цркве и римско-византијског права. Српскословенска редакција старословенског језика, потискивана латинским језиком на западу и толерисана у епархијама Охридске архиепископије, постала је свеопшта норма српске културе и литургијског живота. Ова симфонија цркве и државе, коју су засновали отац светитељ и браћа архиепископ и краљ, потоњи светитељи, обележиће историју Србије у доба Немањића. Када држава постане царство, успоставиће се патријаршија. Време Немањића остаће упамћено као златно доба и идеал у потоњим вековима, када Срби буду изгубили своје државу и када остану да живе у туђим, иноверним царствима. Историјски извори потврђују да су се тада узроци пропасти тражили у добу Душана, Уроша и Мрњавчевића, Лазара и Бранковића, у напуштању завета „светих отаца наших“, Светог Саве и Светог Симеона. Стаза Православља, часопис Епархије западноамеричке Кроз осмовековну историју СПЦ је увек била са народом, јер уствари народ и јесте жива црква – народ Божји. Било је периода када је црква била прогоњена, рушена, ограничавана у свом просветитељском делању, а било је и периода када је уживала слободу. Данас, барем по екстерналним запажањима, црква у Србији, осим на Косову и Метохији и можда и у неким другим деловима бивше Југославије, има слободу и може да врши своју јеванђељску мисију. Да ли је та слобода само површна и да ли ми уствари жртвујемо нашу унутрашњу, тј. духовну слободу за екстерналну? „Српска земља“ је пропала, потом и средњовековна Босна, земља сложеног, али доминантно српског идентитета. Српско племство је истребљено, протерано и преверено. Изумрли су писци и мајстори српскословенског језика. Нестала је симфонија цркве и државе. Црква је, међутим, све преживела. Она је, чврсто сливена с народом, сачувала православну веру, српске култове и предања. Вековима је окупљала православне Србе, поданике другог реда на тлу туђих држава, исламског Османског царства, римокатоличке Хабзбуршке монархије и Венеције. Пећка патријаршија ће, међутим, од 1557. па све до 1766. обнављати и учвршћивати српске култове и предања на широком подручју које је још Константин Порфирогенит у 10. веку називао Србијом. Када је и Пећка патријаршија коначно укинута, када су се појавили јасни знаци посустајања и масовних преверавања, у устанцима и ослободилачким ратовима, обновљене су српске државе, Црна Гора и Србија, у којима је обновљена и слободна српска црква. Све до смрти митрополита Петра II Петровића Његоша Црна Гора ће остати теократија, последњи бљесак Пећке патријаршије. Српска црква ће остати административно издељена, баш као и српски народ, све до уједињења и ослобођења у оквирима југословенске државе. Са српским народом уједињена је Српска православна црква и обновљена патријаршија. У југословенској држави покушано је умањивање последица преверавања, насталих у вековима проведених под туђинском влашћу. У намери да сачувају и учврсте вишенационалну и мултиконфесионалну државу, и укључе је у токове „модерне“, „западне“ културе, српске елите свесно су занемаривале православне, црквене корене српског националног идентитета. У том, сасвим секуларном кључу, историчари су тумачили и националну историју. У комунистичкој Југославији српске елите ће се, са сличним образложењима, у име окренутости „правоверном“ Истоку, па онда, од 1948, „модерном“ Западу, чак окренути против сопствене Цркве и наслеђа. Када је Југославија разорена први пут, Срби су подељени на различите државе и изложени геноциду. То се поновило у нашем времену, са разарањем друге Југославије. Ни етничко чишћење Срба у Крајини на Косову и Метохији нису крај страдања. Срби у Хрватској данас живе под огромним притиском и примери социјалне мимикрије и преверавања све су чешћи. На Косову и Метохији дословно су сведени у гета. У Црној Гори их асимилују у нову, црногорску нацију, успостављену у Титовој диктатури. Слично је и у Македонији. У свим овим земљама са српским народом остала је само Српска православна црква. Чак и у градовима и селима у којима су Срби истребљени, у Крајини и на Косову, храбри ђакони и свештеници живе са својим породицама и врше службу Божију. Она је, због тога, свуда на удару. Сложен је чак и њен однос са државом Србијом. Власти Србије, у овом тренутку, предлажу „разграничење са Албанцима“, којим би највећи део Косова и целу Метохију, са Пећком патријаршијом и свим српским светињама, и целим тамошњим народом, препустили Великој Албанији. Српска црква и са њом највећи део јавности то, наравно, не прихватају. Власт покушава да уцени цркву користећи све облике њене везаности за државу. Све то отвара старо, начелно питање односа између државе и цркве. Српска црква вековима је живела у туђим, понекад отворено непријатељским државама, од Османског царства до Трећег Рајха и НДХ. Она је умела да се супротстави и српским државама. Сетимо се рецимо, сукоба митрополита Михаила са аустрофилским режимом краља Милана Обреновића или отпора патријарха Варнаве нацрту конкордата Југославије са римокатоличком црквом. Колико су данашњи историјски оквири у којима се налазимо битни фактори за наставак Светосавског просветитељског рада у Србији и изван ње? Да ли су они повољни за тај рад и какве нам изазове представљају у односу на оне које је Свети Сава имао у тринаестом веку? Мислим да је у праву митрополит црногорско приморски Амфилохије, када каже да данашње време почиње да личи на свет од пре Миланског едикта. Он је ближи синкретистичком хеленистичком добу и позном римском царству, него побожном средњем веку Светог Саве. У некада хришћанској Европи и Северној Америци не само да је на делу атеизација, него и све присутније антихришћанско расположење. Људи се у медијима поносе оним што би свако пристојан сакривао, али зато прикривају своје хришћанско опредељење као нешто срамотно. Ту се критика хришћанства сматра знаком еманципације и интелектуализма, док се у критици осталих религија види расизам и ксенофобија. У последњих неколико деценија, цркве на Западу убрзано остају без верника, па се изнајмљују за различите врсте културних манифестација. Људи су у грчу стицања материјалних добара и бриге о враћању кредита. Интернет и телевизија их затрпавају гомилама непотребних информација и програмима препуним насиља и скарадних садржаја. Воља им је раслабљена лековима и наркотицима којим их снабдева свемоћна фармацеутска индустрија. Најгоре од свега је систематско разарање традиционалне породице. Нагло се сужава простор за више облике културе, за веру и традиционалне религије. Сваки вид отпора у јавном простору, који је под контролом супер богатих и свемоћних либералних елита, назива се „клерикализмом“, десним или левим „популизмом“, расизмом, хомофобијом…. Ови трендови у Србији се опонашају на често трагикомичне начине. Оно што на Западу већ изазива подсмех и отпор, квази елите у Србији прихватају као последњу реч моде и културе. Конзумеризам, материјализам и хедонизам, увезени са Запада, у Србији имају погубне последице. У њој се више ништа не производи – ни деца, ни велике идеје, ни материјална добра. Најопаснији је њен демографски суноврат, настао нерађањем деце и исељавањем на Запад. Слично је и у Републици Српској. Заветна Српска земља постаје обична колонија – тржиште за другоразредну робу и извор јевтине радне снаге. Верујем да многа решења, укључујући и проблем демографског опадања, могу да се пронађу у обнови традиционалне духовности, која подразумева спремност на жртву, на одбацивање егоизма и живот за друге. За Србе, то значи обнову Светосавског и Косовског завета. Православна вера и начин живота представљају једини алтернативни модел, укорењен дубоко у нашем искуству и култури, који може да понуди одговоре на најтежа питања и да издржи изазове савременог света. Велики број српског становништва данас се налази у дијаспори. Конкретно, ми који живимо у Сједињеним Америчким Државама где се још увек оснивају парохије, граде храмови, негује језик и традиција, а што је најважније чува и шири Светосавље, тј. наша Православна вера како ју је доживео наш народ и учио наш Први Просветитељ Св. Сава. Осврћући се у прошлост, тј. на искуство, доживљај, искушења, страдања, патње, успон и пад, и гледајући у будућност, шта нам је чинити да нам историја остане верна Светосављу а да постанемо нови делатељи ревносни на њиви Господњој у овој новој домовини где нам деца расту и где су неминовно под утицајем других култура и народа? Наша дуга историја нуди много поука. Сеобе и расејања представљају њен интегрални део. У великим, моћним, туђим царствима, какво је било Османско или Хабзбуршко, Срби су се вековима очували без својих држава, захваљујући својој Светосавској цркви. Опстале су само оне српске заједнице које су остале верне цркви и вери. Они који су их напуштали под овим или оним изговором, растварали су се, у првој или у другој генерацији, у водама владајућих религија и помодних идеологија. Други важан услов је српски језик. Деци рођеној у расејању или оној која ту одрастају, знање језика отвара врата високе, националне културе и олакшава непосредно упознавање земље матице. Што је посебно важно, знање језика омогућава сусрете са сународницима и вршњацима, међу којима деца могу да бирају своје животне сапутнике, сличног порекла и вредносне оријентације. Да би се то постигло, потребно је да се са децом проводи више времена; амерички стил живота, који се своди на посао, од јутра до мрака, срачунат је на то да нам децу васпитавају медији, школа и вршњаци. То је веома сложена једначина, али познајем много српских породица у Северној Америци и Западној Европи које су је веома успешно решиле. Изглед текста у штампаном издању часописа Епархије западноамеричке Историјски гледано, шта уствари значи прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Који су кључни елементи које младе генерације могу да разумеју, прихвате као своје, и да наставе да на њима граде себе и будуће генерације верног Српског народа у дијаспори? Млад човек, који сазрева и живи у САД, а осећа да није рођен само да би прикупљао или згртао материјална добра, гледајући од обала Пацифика до Атлантика храмове посвећене Светом Сави и Светом Симеону, свецима који су живели пре пуних 800 година, нужно ће се запитати: како је могуће да један народ тако дуго чува и негује култове својих светаца? Како то да његова Српска православна црква, постоји 800 година, упркос свим страдањима и тако бурној историји? На страну њена древност, али има ли она шта да каже и поручи данашњем човеку, о смислу његовог живота? Верујем да је постављање ове врсте питања почетак путовања у правом смеру. Оно може да буде подстакнуто и естетским доживљајем духовне музике, икона и фресака. Мислим да би млади људи у Америци за почетак могли да буду привучени делима високе културе, књижевности или музичке уметности православног усмерења, признатим и на Западу, каква су, рецимо, дела Достојевског или Чајковског. Ту су и дела великих, савремених проповедника и духовника, који комуницирају са данашњим животом на Западу, какви су били Александар Шмеман, Ентони Блум (Митрополит Антоније Сурошки) или је данас Тимоти Вер (Митрополит Калистос Диоклијски). Затим бих се враћао ономе што је српско православно наслеђе Америке. Животи Светог Севастијана и Светог Мардарија ближи су њиховом америчком и српском искуству него житија средњовековних српских светитеља иако је, наравно, животно важно читање српске историје и борављење у Српској земљи. Коначно, и Свети Владика Николај, по много чему, припада историји Срба у Америци. Захваљујући његовом западном искуству и широкој, светској перспективи, огромно дело Светог Владике Николаја, које се обраћа српском читаоцу, бави се најважнијим темама данашњег света и умногоме превазилази Шмемана и Блума. У њему су одговори на најдубља питања смисла и трансценденције, која млади људи постављају у најосетљивијим годинама сазревања. И на крају, каже се да је историја народа најбоља учитељица. У том смислу, шта је нас Србе историја научила, и на који начин нам то ‘ученије’ може помоћи у будућности, конкретно прослава јубилеја 800-годишњице аутокефалије СПЦ? Ова прослава би, по мом мишљењу, требало да нам, у времену опште поколебаности, улије самопоуздање и једну врсту нове духовне самосвести. Морамо да познајемо свет и да му се радујемо, али потребно је да се изнова сретнемо са собом, са древношћу сопствених предања, сећања и историје. Да откријемо ко смо, уместо да се трудимо да личимо на неког другог. Нема много народа и цркава који могу да се похвале таквим јубилејима. Често понављам: потребно је само да останемо оно што већ јесмо. Народ Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Милош Ковић (Шабац, 1969) је српски историчар, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области његових истраживања су Међународни односи (крај 18 – почетак 20. века), Историја политичких идеја (крај 18 – почетак 20. века) Наслов и опрема: Стање ствари Интервју објављен у часопису Епархије западноамеричке Стаза Православља, бр. 54, стр. 12, 2019. https://stanjestvari.com/2019/06/04/staza-pravoslavlja-razgovor-za-prof-dr-milosem-kovicem/?fbclid=IwAR1hfrR0FM1I-O4N5bV7ETfRFazIEIsGjaFKbxzoYFRSOI8jz3bXcCfNhhY
  10. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  11. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  12. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. радио слово љубве
  13. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, беседио је 10. маја 2019. године у пуном храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда на тему "Савремени човек и Васкрсење". Васкршњи тропар су на почетку отпевали чланови дечијег ансамбла "Мали појци Вазнесењске цркве", а са благословом старешине храма, јереја Арсенија Арсенијевића, ђакон мр Бошко Савић најавио је уваженог беседника, проту Весина. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  14. У суботу 11. маја 2019. године, у навечерје празника Светог Василија Острошког Чудотворца, у великој дворани Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив овдашње црквене општине, протојереј-ставрофор др Милош Весин, одржао је предавање на тему: ЗАШТО ЈЕ ХРИСТОС ПРОПОВЕДАО У ПРИЧАМА?
  15. Miloš (Milan) Bilbija – sveštenik, rođen u selu Ugarci nadomak Bosanskog Grahova 2. novembra 1870 god. Trgovačku školu završio u Sarajevu, a Bogosloviju upisuje 1890. god u Reljevu i uspešno je završava 1893. godine. Bio je sin slavnog i poznatog sveštenika Grahovske parohije Ilije Bilbije (1835-1908) jednog od vođa ustanka bosansko–hercegovačke bune 1875. godine. Prota Ilija se među prvima priključio ustanku u Hercegovini i bio je blizak saradnik Golubu Babiću kao i jedan od potpisnika Proglasa o ujedinjenju BiH sa Srbijom iz 1876.godine. Isticao se hrabrošću i istrajnošću u težnjama za oslobođenjem Srpskog naroda.Prota Milan je još kao učenik Bogoslovije uveliko imao jasan stav po pitanju vere u Hrista i sazrevajući u „Pravog Hrišćanina„ nastavljao putem svojih predaka. Njegova ličnost je zračila ogromnom ljubavlju prema Hristu Bogu i crkvi Njegovoj. Još kao mlad učenik reljevske Bogoslovije isticao se visokoumnošću i predanošću budućem svešteničkom radu. Po završetku Bogoslovije stupio je u bračnu zajednicu sa Milkom Vojvodić i ubrzo je rukopoložen u čin đakona 16. novembra 1893. godine u Sarajevu, a potom na Saboru Svetog Arhangela Mihaila 21. novembra 1893. godine u čin sveštenika i imenovan za pomoćnika Grahovskom proti svome ocu svešteniku Iliji Bilbiji. 1894. godine premešten je sa dotadašnje službe pomoćnika pri parohiji grahovskoj u parohiju u Grkovcima – Crnom Lugu gde je službovao kao samostalni parohijski sveštenik. Narod se oduvek okupljao oko svog sveštenika i oko hrama u Crnom Lugu pogotovo za Svetog Iliju gde je saborovao. Otac Milan Bilbija je započeo gradnju hrama posvećenog svetom proroku Iliji u Crnom Lugu koji je građen od 1910. do 1926. godine na mestu starog drvenog hrama iz 1855. god. Gradnja je prekinuta izbijanjem prvog svetskog rata, a i činjenicom da je Gavrilo Princip 28.juna 1914. god izvršio atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, koji je u mnogome uticao na istorijska zbivanja, a pogotovo na istoriju srpskog naroda ovog kraja. Gavrilo Princip je rođen 26. jula 1894. godine po Gregorijanskom kalendaru na Sabor Svetog arhangela Gavrila (po kome je dobio ime) i tačan datum njegovog rođenja je zapisan u crkvenim knjigama. Sveštenici su uredno vodili datume rođenja u “Domovnik” jer su oni bili ti koji su “znamenovali” dete tj. bili su veliki posrednici u davanju imena novorođenom. Odmah po rođenju malog Gavrila Principa, otac Petar je otišao po protu Iliju Bilbiju kako bi znamenovao novorođenče, a nakon sedam dana u njegovom odsustvu krštenje je izvršio njegov sin mladi sveštenik Milan Bilbija. Ove nepobitne istorijske činjenice su vrlo važne jer da nije bilo njih Okružni sud u Sarajevu bi osudio Gavrila Principa na smrtnu kaznu jer je po zakonima austrougarskog režima smrtna presuda mogla je biti izvršena samo ako je izvršioc bio punoletan tj. ako je imao navršenih 20 godina. Istina je bila da Gavrilo nije bio punoletan jer je imao na dan izvršenja atentata 19 godina. Oko ove teme vodila se višednevna bitka u sudu koji je morao na kraju da dodeli Gavrilu Principu najveću kaznu za maloletnike u trajanju od dvadeset godina teškog zatvora u Terezinu, a ne smrtnu kaznu. Odluci suda u Sarajevu prethodilo je zatočeništvo i mučenje sveštenika Milana Bilbije kojeg su odmah po atentatu zatvorili u mesni zatvor u Livnu. Nad njim je u zatvoru izvršena strahovita tortura od strane austro-ugarske žandarmerije kako bi priznao da pravi datum Gavrilovog rođenja nije bio 26. jul već 26. jun dakle mesec dana ranije. O stradanju prote Milana posvedočio je iguman manastira Mileševe Aleksije Nenadić (rodom iz Grkovaca) koji je u to vreme bio njegov crkvenjak i pomoćnik. On ga je i dopratio u Livno gde je bio mučen od strane “Šuckora” pripadnika austro-ugarske vojne milicije čiji su zločini ostali zapamćeni zahvaljujući Igumanu Aleksiji. On je potvrdio činjenicu da su ocu Milanu izmedju ostalog palili bradu i kosu, te su se izrugivali sa njim tako što su ga jahali i udarali vrećama peska da ne bi ostajali tragovi mučenja, ali su mu na taj način izazvali unutrašnje krvarenje i skoro odbili bubrege. Sve su to činili kako bi on izmenio datum rođenja Gavrila Principa, ali otac Milan nije ni u jednom momentu dovodio u sumnju verodostojnost Domovnika tj.crkvenih knjiga niti je popuštao pa makar i za to platio sopstvenom glavom. Nakon dva dana mučenja polumrtvog i izmučenog poslali su ga kući. Od ovih posledica nikada se nije oporavio i nakon dve godine teške muke, tačnije 28. jula 1916. upokojio se sveštenomučenik Milan (Miloš) Bilbija. Sahranjen je 30. jula iste godine na crnoluškom groblju da bi blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa bihaćko-petrovačkog g.Sergija nakon pune 102 godine izvršeno obretenje Moštiju sveštenomučenika Milana Bilbije dana 15. oktobra 2018. prenesene u hram svetih Apostola Petra i Pavla u Bosanskom Grahovu gde su bile položene i dostupne vernom narodu na poklonjenje i celivanje.
  16. Уводне напомене Избори за Европски парламент су свакако најважнији политички догађај у 2019. За њих су заинтересовани сви, од САД до Русије. О самим изборима, као и о кандидатима постоје различита мишљења. Став који свакако има тежину, јесте и став цркве, овде, у првом реду Ватикана, као најмногољудније хришћанске заједнице. Искрено говорећи, лично сам очекивао да тај став буде једна врста папине поруке, но, он је изгледа много више од тога. Декларација Већа бискупских конференција Европске Уније, која се појавила доста раније од званичних порука европских лидера (нпр. Макроновог писма), показала је модел теолошког обраћања верницима 21. века, за које су политички избори важна ствар. Питање ових избора свуда је означено као почетак обнове Европе. Читајући поменуту Декларацију, чини ми се да се у хришћанском свету пали аларм за једну обнову теологије која ће говорити о животу који се налази у том распону не само од Недеље до Недеље, већ и између тога. У том простору и времену, ми, који „нисмо од света“, „живимо у свету“. Декларација бискупа ЕУ говори о томе, о нашој одговорности да будемо активни хришћани и живе посланице! Све до 1979. године национални парламенти су делегирали представнике при Европском парламенту. Од поменуте године одржавају се директни избори овог типа. Изборни закони су раличити од државе до државе, али је општеприхваћена ствар да цензус за улазак у парламент не сме бити испод 5 %. Националне партије које припадају европским групама изабраће своје кандидате, а онда ће на изборима, који ће се одржати од 23. до 26. маја у различитим данима, изаћи бирачи и својим изабраницима поверити мандате у трајању од пет година. Наредну прилику за гласање Еврољани ће имати 2024. Овде се крије основна проблематика. Замислимо Европу 2024.? То је прилично тежак задатак, по мом скромном мишљењу немогућ. Управо из овог разлога, ови, за државе чланице Европске Уније, другоразредни (и даље су ови избори мање популарни од избора за националне парламенте), а за оне које то нису (као што је то случај са нашом државом) трећеразредни избори, јесу ипак избори којима ће, хтели ми то или не, припасти примат овог пута. Политичка позадина За саме актере, боље рећи главне актере, ови избори су преломни за будућност Европе. Тако је француски председник, Емануел Макрон, након повлачења немачке канцеларке, Ангеле Меркел, са чела партије и њених последних година на месту канцеларке, преузео иницијативу да објасни важност избора. То појашњење добило је буквално форму посланице, коју је Маркон упутио на адресе свих чланица ЕУ, а која носи назив „Pour une Renaissance européenne“. У њој је између осталог рекао: “Никада после Другог светског рата Европа није била толико потребна. Па ипак, Европа никада није била у толикој опасности. […] Ово је одлучујућа прекретница за наш континент; тренутак у коме заједнички морамо, и политички и културно, поновно осмислити облике наше цивилизације у свету који се мења. Ово је тренутак европске обнове. Стога, одупирући се искушењима повлачења и подела, предлажем да заједно покренемо обнову Европе кроз три стратешке визије: слободе, заштите и напретка.“ Убрзо након тога, стигао је одговор који су сви очекивали. Анегрет Крамп-Каренбауер, председница немачке Хришћанско-демократске Уније, јасно је ставила до знања да Европа мора бити јача, али да се она противи европском централизму Макроновог типа, европском етатизму, колективизацији дугова, европеизацији социјалних система и минималних зарада. Она, једноставно, не жели да Немци трпе због европског пројекта, имајући, вероватно, на уму кампању коју води крајња десница тзв. Алтернатива, која свим силама жели да убеди своје грађане да им Европа само одузима новац. У овом неслагању најмоћнијих своју шансу виде они мање моћни, а то су десни популисти, који су своју славу у Европи градили на јакој кампањи против миграната. Но, како је мигрантски проблем мало помало изгубио фокус, десни популисти почели су да се позивају на јачање својих националних идеја и ту свакако траже савезнике у хришћанским заједницама. Ипак, њихов главни проблем тиче се питања сопственог, националног идентитета, само до оног тренутка док се не дође до теме новца. Ту се, једноставно, разилазе. Италијани почињу да говоре како превише новца дају за европске фондове и да тај новац могу употребити за себе, док, са друге стране, Мађарска или Пољска, колико год биле антиевроспки настројене, не желе ни да замисле шта би се њиховим економијама догодило без поменутих фондова. У сваком случају, према озбиљним политичким анализама, европски популисти неће успети на овим изборима, јер, једноставно, знају пуно тога шта неће, али мало тога шта хоће и ту, свакако, спада новац ЕУ. Једно је јасно, на политичком пољу још једном ће се потврдити да свако жели да врши „обнову“ у складу са сопственим интересима. Глас Цркве Чује ли се глас цркве у „преломним временима“ за Европу? Веће Бискупских конференција Европске Уније (COMECE) издало је Декларацију посвећену европским изборима, под називом „Rebuilding Community in Europe“, још 12. фебруара. Та декларација је својеврсни позив „верницима и свим људима добре воље“, да на изборе изађу. Оно што је битно одмах подвући, документ бискупа из ЕУ нема класичну црквену ноту. Када то кажем, мислим пре свега на флоскуле које иначе оптерећују изјаве или декларације којима се црква обраћа свету. Друга, јако битна ствар, црква се не представља као идеални систем, као нека „држава Божија“ на коју треба да се угледају земаљске државе, већ се јасно констатују чињенице у којима се Европа данас налази и црква са њом, без да се црквена јерархија подиже на ниво виши од „осталог света“, а још мање да се са неке висине деле лекције грађанима. То се види и по томе што, колико год ови избори били важни и колико год и сама Света Столица, као најмоћнија хришћанска институција имала својих интереса, гласачима и кандидатима се не обраћа сам папа, већ бискупи који делују у оквиру Већа Бискупских конференција ЕУ. Пре него што је констатовано стање у којем се ЕУ налази, бискупи су јасно, након упућеног позива, посебно своје вернике подсетили на одговорност коју имају. Та одговорност није само политичка, већ, пре свега, црквена, одговорност пред Богом и ближњим, пред заједницом. Зато бискупи констатују да излазак на изборе није само право, нити само дужност, већ и могућност да се допринесе изградњи заједнице. Наглашено је и да учествујући у изборима, хришћани директно дају допринос демократским процесима који морају бити и остати огледало Европе. Истичући да је Европа кренула путем који је мимо пута реалног живота људи, бискупи су позвали да се обнови нада у Европску Унију, која није нека далека бирократска стварност, већ стварност заједничког живота различитих народа, подсећајући на мото ЕУ „јединство у различитости“. Улога цркве у овом процесу наслања се на 17. члан Лисабонског уговора, где се европске институције позивају на отворен, транспарентан и редован дијалог са црквама и верским заједницама. У том дијалогу од хришћанских црква најдаље је отишла Католичка црква, која је кроз своје социјално учење јасно дефинисала своју политичку философију, чији су основни принципи попут слободе, солидарности и супсидијарности уједно и основни принципи ЕУ. Декларација Већа Бискупских конференција ЕУ, али и пленарна седница у Бриселу одржана од 13. до 15. марта, уз присуство председника Европске комисије, Жан Клод Јункера, само су још један показатељ да Света Столица наставља да води активани дијалог са државама и наднационалним заједницама, а, пре свега, са својим верницима, који су уједно и грађани, и на тај начин води бригу о њима позивајући их и да преузму судбину у своје руке, да изађу и гласају, да се баве политиком да се политика не би бавила њима. Овим интересовањем за изборе за Европски парламент Католичка црква је показала неколико битних ствари. Прва је, свакако, да као црква схвата где јој је место у датом историјском тренутку и демократском поретку. Друга, да је дужна да упути пастирску реч својим верницима, а не политички савет, поштујући на тај начин њихову слободу. Трећа, да подсети на одговорност, која је срж деловања теолога, верника, цркве уопште, у јавној сфери. Четврта, да се и сама институционално интересује за политичке токове, не у смислу подршке одређеним кандидатима и политикама, већ својом присутношћу и учешћем (довољно је подсетити да нпр. Католици у Европи имају два Већа Бискупских конференција, једно при читавој Европи и једно при Европској Унији). Пета, да не осуђује и не „попује“, већ да буди наду својим верницима да се и политички боре, јер како стоји у Декларацији, „опште добро је веће од Европе“, а борба за опште добро је одговорност коју од нас тражи сам Господ. У овим преломним временима за будућност Европе, битан је глас цркве, али не било какав, а понајмање популистички. Битан је аутентичан јеванђелски глас. Тај глас позива на дијалог, одговорност и расуђивање. Такав глас се овог пута чуо од стране бискупа из Европске Уније и он није само допринос обнављању Европе, већ и обнављању теологије, која је принцип одговорности потпуно изгубила из вида. Ова Декларација, од десетак пасуса, може бити савршен увод у исправну теологију дијалога цркве и света, теологије засноване на заједници и личности, коју поред толико помињаних слободе и љубави, чине још два неизоставна елемента а то су одговорност и расуђивање. Чини се да европска теологија има посебан задатак да ради на друштвеној активности да, опет, не би морала да даје одговор на питање како говорити о Богу након једног Аушвица или неке сличне катастрофе. Извор: Теологија.нет
  17. У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет
  18. Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, професор Православног Богословског Факултета у Либертивилу (САД), одржао је 06. новембра 2018. године, редовно јесење предавање у великој дворани Коларчеве задужбине У Београду. Овога пута, прота Милош беседио је на тему „Зашто је Христос проповедао кроз приче“. View full Странице
  19. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Боравећи у посјети Митрополији црногорско-приморској протојереј-ставрофор Милош Весин, парох чикашки и професор на Православном Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, одржао је два веома занимљива и надахнута предавања. У суботу 3. новембра гостовао је у Бару и у Крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира говорио о савременим изазовима пред православним браком и породицом. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...