Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милост'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ
  2. Где се сусрећу хришћанство и психоанализа? На први поглед имамо посла са две неспојиве крајности. Поставимо ли тезу да се религијска питања не баве искључиво етичким постулатима, можемо у том случају закључити да њихова исходишта превасходно нису феномени који партикуларно указују на одређен начин поступања, него су отворена и за антрополошка и још радикалније – психоаналитичка питања. Kарл Густав Јунг и Сигмунд Фројд, зачетници психоанализе, посветили су велики број страна феномену религије и њеном утицају на друштво и појединца. У Фројдовој анализи човек је нагонско биће суочено са непрестаном силином тескобе, па у њему превладавају жеље. Kако се егзистенција не би распрснула у односу на мноштво жеља уводи се сублимација која је структуирана као исклизнуће жеље. Нагони се не потискују насилно у неурозу, него се сублимирају тако што се, ако узмемо један пример, уметник отвара ка естетском феномену. Стварни нагон се сублимира у метафизички нанос. Сличан поступак, можда још уочљивији, одиграва се на пољу религије. Ту се нагон према задовољењу потреба преусмерава сублимацијом на виши метафизички принцип, са световног на свето. Ипак, процес сублимације човека не ослобађа златног античког правила о сусрету са самим собом. Све је подређено индивидуалном одразу у огледалу. Сваки пренос у смислу сублимације оспорава антрополошку основу усмерења на себе самог. Човек у тим околностима вапи за саветом. Он не тражи заповест, него савет, а главна разлика између њих, како је појаснио Томас Хобс, налази се у томе што заповедник увек своју реч усмерава на задовољење властите воље, док саветодавац реч усмерава ка другом. Ако религију тумачимо и доживљамо у протоколарном смислу искључиве заповести, онда не преостаје ништа друго него да је одбацимо као заблуду. Супротно томе, сусрет са религијом која у човеку отвара место за себе имплицира оно што Достојевски провлачи кроз своје романе као нит водиљу, наиме то да живот није изван нас, него у нама и са нама. У сусрету са стварношћу човек не успева тако лако да увиди поменути парадокс живота, сетимо се да је Достојевски ту истину увидео тек испод вешала. Марк Шагал, Распеће, 1985. Пред изложеношћу егзистенције, дакле, отвара се антрополошки и психолошки поглед који захвата не само човекову могућност успостављања односа са Богом као метафизичким исконом, него и психолошко сенчење етичког прекорачења границе у Kјеркегоровом смислу суспензије етичког. Сигмунд Фројд религију тумачи у контексту сублимације приписујући јој заводнички елемент. Религија, пише Фројд, вернике „ослобађа родитељског комплекса за који је везано осећање кривице, како индивидуе, тако и целог човечанства, решавајући тај комплекс уместо њих“. Према томе, религија најопштије речено додељује човеку место у односу на масовност искупљења тако да човека, између осталог, спашава индивидуалне неурозе. Међутим, психоанaлиза не залази у дубину индивидуалног односа према самом себи, већ његову неурозу проглашава припитомљеним унутрашњим хаосом. Она покрива човека који дрхти, не увиђајући да он дрхти због температуре, а не хладноће. Остаје, закључимо, отворено питање сусрета са самим собом, делфијска заповест о (не)могућности спознаје самог себе. Ту празнину попуњава хришћанска мисао о личности која човека доводи пред себе и додељује му јединствен лик. Човек као личност улази у себе како би својим поступцима доделио место јединственом лику Другог поред себе. Он има јединствену личност јер постоји могућност да, према онтологији узвраћеног погледа, окрене главу од себе и погледа Другог и његов непоновљив лик. Јеванђеље по Луки има наглашено социјални карактер. Лукина прича о Исусу препуна је парабола о обичним људима са маргине који су, у време Исусовог мисионарства, били готово изопштени из друштва. Са Исусом се догађа радикалан преокрет у коме сви отпадници добијају место и пажњу, искрсава таква ситуација у којој грешници постају важнији од праведника. То је Исусовим савременицима несхватљив потез. Они не разумеју његов наук о милости јер се држе принципа закона у коме не постоји место за праштање. Слово закона потире лик Човека. Закон се афирмише кроз симбол Оца. Док Фројд проналази равнотежу између Бога и Оца, додељујући им доминацију, Жак Лакан не иде тако далеко него указује на везу између Божјег закона и закона жеље. Отац, то нас учи психоанализа, је Бог, али апсолутни Бог и законодавац који не прашта и који је у свему надређен својим потомцима. Насупрот томе, Исус је благ и препун разумевања. Он седи са скитницама, проституткама, зеленашима и лоповима. Слуша их. Попут стрпљивог психоаналитичара не осуђује, него прокрчује наслаге њихове запалости и и тако отуђеност од света чини подношљивом. Одбачени и презрени више не носе сами свој терет, спаситељ њихов део тешкоће преузима на своја леђа. Јер Исус рече: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Мт, 11, 28–30). Мотив преузимања терета и тиме благости духа – о чему неретко говори Исус – психоаналитички је заснован на херменеутици жеље. Човек под теретом има жељу да се што пре терета ослободи, да бар мало олакша своја леђа. Исус препун благости допуњује његово настојање својим залагањем, па тежини његовог бремена додаје благост свог духа чиме руши сав терет и сву тескобу. Жак Лакан жељу дефинише трагом поменуте допуне као захтев који се дуби у недостатку бића „са позивом да се из Другог прими допуна… Другом је на тај начин дато да попуни управо оно што Друго нема – пошто и њему биће недостаје – а то је оно што се зове љубав, али је то и мржња и незнање“. Вратимо се сада на Јеванђеље по Луки. У њему постоје три парадигматичне приче у којима се назире антрополошки и психоаналитички дискурс хришћанства. Посреди је бушење литерарног смисла, процес демитологизације који Пол Рикер тумачи тако да он засеца само слово светог текста. Две мање параболе о изгубљеној овци и драхми, уводе нас у опширнију причу у којој се отварају сва проблематична чворишта психоаналитичке основе хришћанских списа. Посреди је прича о блудном сину и његовом повратку оцу након година избивања по свету. У њену срж уводе нас две мање приче, Исусове параболе, којима ћу у наставку овог записа посветити пажњу. Чобанин који губи једну овцу из великог стада оставља све друге овце и креће у потрагу за једном изгубљеном. Налази је и смешта на своја леђа, не води је поред себе, него је заштитнички носи и при повратку приређује гозбу. Друга прича о жени која налази једну изгубљену драхму има исто симболичко значење. Један грешник важнији је од 99 праведника. Наш задатак је не само да одбеглог грешника нађемо, него да га сачувамо, нахранимо и напојимо, склонимо са зиме. Наша љубав према грешнику мора да буде безрезервна. Исус, као рабин, прича алегоријски како би тиме отворио поље значења којим би показао један антрополошки моменат у испуњењу човекове сврхе према добру и врлини. Све те моменте црпимо из античке философије, а практично они кулминирају у Исусовом науку о безрезервној љубави, таквој љубави која не тражи ништа за узврат, љубави која је једноставно љубав. Централни мотив безусловне љубави Исус исказује у причи о блудном сину која се може тумачити из више аспеката. Млађи син од оца захтева имање, продаје га и одлази у свет. Отац, што је потпуно неубичајено, све му даје, не кори га нити му приговара. Син лута по свету и након што заврши гладан и бос враћа се оцу. Тада отац, попут оног чобанина који овцу подиже на своја рамена, истрча пред сина пољуби га и загрли га. Опет ништа му не замера, нити приговора. Посреди је безусловна љубав која искључује сваку наслагу себељубља. Може се рећи да психоанализа таквој љубави даје примат, готово опсесивно је у њеној терминологији присутан мотив љубави између родитеља и детета, док се љубав између љубавника најчешће тумачи кроз неспоразум и тињањућу нелагодност. Отац сина љуби више него себе, све своје и себе ставља под ноге грешног сина. Овде се јасно назире амбивалентан однос између генарација, али и човекова несталност природе, непрестана борба између духовног и материјалног принципа, речју нагона чија анализа заузима једно од централних места психоанализе. Лик старијег сина је комплекснији. Заокупљен материјалним благостањем без духовних универзалних одређења, он након повратка брата из туђине показује завист и тиме исквареност своје душе. За њега не важе закони љубави, јер све мери метром користи и себељубља. Сигуран и материјално обезбеђен оца је служио очекујући корист, али брату није могао да опрости блудничење будући да његова душа, огрезла у материјалном, није у стању да изађе из оквира индивидуалног тоталитета и слепог поштовања породичних закона. Отац нема задње намере, па пред млађег сина истрчава, грли га и љуби. Срећан је јер је пронашао одбеглог грешника. У старијем сину пламти карамазовштина. Завист и себељубље, прекривени маском узоритости, прерастају у духовни разврат. Царује отуђеност од љубави и индивидуална поцепаност која исијава егоизам. У духовној пустињи себељубља, пише Николај Берђајев, „човек се затвара у своје „ја“, губи способност да се сједини с другим „ја“, почиње да дели, он воли самог себе а не другог“. Речено језиком психоанализе посреди је нагон без покрића који представља најнижи стадијум на путу човеког егзистенцијалног раста. Млађи син је сладострасник који се налази на прекретници и упркос одласку он задржава чистину срца, спреман је да увиди грешку и да се покаје, потом да се врати оцу и призна да је недостојан да се назове његовим сином. Старији син је психолошки комплекснији јер у њему царује препотентни супер Его који му непрестано заклања поглед, пред њим је неподношљива антитетичност (жеља и реалност), па упркос томе што је у љуштури породичног дома заштићен и осигуран, никада не успева да допре до последње истине о томе шта се налази у његовом срцу. Жак Лакан препознаје проблем љубоморе кроз самоидентификацију погледа. У односу на Исусову параболу, лакановском анализом, могли бисмо рећи да старији брат није љубоморан на млађег због осећаја понижења, колико због тога што гледајући његов повратак препознаје слику непријатеља будући да зна да у новим околностима више неће бити сам на већ задобијеном месту. Брат остаје брат, али је неприлика што постаје уљез. Дечак који посматра малог брата на дојци мајке гледа га, пише Лакан, „погледом горчине, који га изобличује и на њега делује попут отрова“. У посматрању се догађа драма зависти јер кулминира нелагодност недодељеног места. Завист се отвара „пред сликом потпуности која се затвара“ за онога који посматра са стране. Други поседује за посматрача недоступно задовољство (Befriedigung). Трагом ових парабола из Лукиног Јевађеља отварa се у хришћанској перспективи интересантно антрополошко-психолошко место које врхунац достиже у светоотачкој литератури и православном аскетизму, чија је једна од главних порука, ако узмимо за пример исихазам, да је љубав богојављање људске душе. Подела људске душе на чулни и разумски део присутна је у разматрању још од пресократовске философије. Платон је увео трихотомију душе разликујући код човека ум, разум и жељу. У том контексту човеково стање може бити телесне, душевне или духовне природе. Ум је стајао као врховни духовни принцип који своје утемељење црпи из логоса и потраге за смислом постојања. Рационални елемент душе држи на окупу раздражајни и пожудни део личности које Платон у дијалогу Федар описује као два коња у запрези разума. Сличан став заступали су и кападокијски Оци који су у егзистенцији уочили ум, највеличанственији дар од Бога, потом разум као само-свест о нашој коначности и на крају раздражајне силе чија сврха није начелно негативна. Василије Велики заузима став да епитхимични елемент човекове природе може породити изузетну креативност, али једино у случају да њиме управља разум. Онога часа када раздражајне силе (επθυμία) превладају разум човек ступа на ивицу ништавила. Максим Исповедник наглашава трихотомију душе као целовитост човекове индивидуализације тако да три силе управљају човеком, како појединачно, тако и на јединствен начин. Највећа опасност, према Исповеднику, јесте себељубље које он види као „страсну и неразумну склоност према телу, којој су противни љубав и уздражање. Kо има себељебља, има све остале страсти.“ Себељубље (φιλαυτία) је противно љубави као хармонији душе и својеврсној ватреној чежњи (πόθος) која опстоји као круна трихотомичне основе човекове душе. Kо је у љубави савршен и ко је достигао врхунац бестрашћа, пише Максим Исповедник, „не познаје разлику између себе и другога, или своје и туђе (ствари), или међу мушког и женског (пола), него ставши изнад тираније страсти и гледајући јединствену људску природу, све пођеднако види и са свима се равно опходни“. Сусрећу ли се, дакле, хришћанство и психоанализа? Сви горе наведени примери отварају антрополошке и психолошке основе хришћанства, посебно актуелне у савремено доба када човек бива у непрестаној потрази за вредностима. Али његова потрага иде у погрешном смеру, ако у својој искључивости истрајава на вредностима праведника и слову закона. У нама прекретницу прави милост према грешнику и савест према греху другог. Сасвим је погрешно хришћанско предање и литературу тумачити из догматске позиције, која нам непрестано намеће разне етичке наредбе и забране. Пред новим човеком стоји не жеља за васкрсењем (у доброти), него самољубива жеља за укинућем бесмртности, коју Достојевски у Младићу, из уста свог јунака Версилова истиче као услов љубави. Можемо ли се грлити као деца, ако пред нама не лебди идеја бесмртности као залог бескрајне љубави? Исус је завршио на крсту и својом крвавом патњом човеку оставио у наслеђе непрестану борбу са иследницима. Његова бол, запажа Хегел, је „дубина јединства божанске и човечанске природе у животу и страдању… Кроз Исуса је проста стварност, та нискост, која није за презирање, и сама освештана“. На крсту страдавају праведници, у гомили вичу грешници. Завршити на крсту није страшно, спасиће нас бесмртност, оно страшно је бити у гомили и узвикивати против Добра. Ако се сетимо Исусових парабола нама је вреднији острашћени грешник у гомили од свих праведника овог света, јер наш задатак није да га одбацимо, него да га својим прегнућем према врлини изведемо на чистину и сачувамо од греха како би пред понором својих мука схватио да живот није изван њега, него је као величанствен дар у њему и са њиме. http://teologija.net/dusa-i-milost/?fbclid=IwAR2TAhC1kh0queJZgEm67aHwnCX-QkgkBVxHHGhppHAhmnZlbxSJ1T1xnuQ View full Странице
  3. Симон Вејл Paul Klee, Senecio, 1922. Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биће изразито осећа потребу, мање или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошћу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушењима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патњу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988. Превод: Петар Вујичић Извор: Теологија.нет
  4. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет
  5. Сви природни покрети душе подложни су законима аналогним законима материјалне теже. Само милост представља изузетак. Треба се увек надати да се ствари извршавају по законима теже, сем ако не интервенише нешто неприродно. Две силе владају светом: светлост и тежа. Сила тeже. – Уопште узев, оно што се очекује од других предодређено је утицајем силе теже у нама; оно што се од њих добија предодређено је утицајем силе теже на њих. Некада се то (случајно) подудара, често не. Зашто је тако да, када једно људско биђе изразито осећа потребу, маље или више, за неким другим бићем, ово се одмах удаљава? Тежа? Лир, трагедија теже. Све што се назива подлошђу, феномен је теже. Реч подлост, уосталом, на то указује. Ако је истина да је исту патњу много теже поднети из племенитих побуда него из побуда ниских (људи који су стајали у реду, непомично, од један до осам ујутру, да би набавили једно јаје, с великом тешкоћом би учинили то исто да би спасли људски живот), можда се ниска врлина у неком погледу боље одупире тешкоћама, искушељима и несрећама него узвишена врлина. Наполеонови војници. Отуда примена окрутности да би се одржао или подигао морал војника. Не заборавити на то у вези с падовима. То је изузетан случај закона који уопште силу смешта на страни подлости. Тежа је ту као симбол. Не заборавити да сам у неким тренуцима мојих главобоља, када је снага бола расла, имала велику жељу да нанесем патљу другом људском бићу, тукући га тачно по истоме месту на челу. Аналогне жеље врло су честе код људи. Много пута у томе стању ја сам у најмању руку подлегла искушењу да говорим речи које рањавају. Послушност сили теже. Највећи грех. На тај начин квари се функција језика, који треба да изражава односе ствари. Човек има извор моралне енергије извана, као и извор физичке енергије (храњење, дисање). Обично их налази, и зато се заварава – чак и ако је реч о физичкој страни – да његово биће носи у себи начело самоодржања. Само одузимање чини да се осећа потреба. У случају одузимања он се не може уздржати да се не окрене према било чему што је јестиво. Једини лек за то: хлорофил који дозвољава храњење светлошћу. Не судити. Све грешке су једнаке. Постоји само једна грешка: не умети хранити се светлошћу. Чим се изгуби то умење, све грешке су могуће. „Моја храна је да чиним вољу онога који ме шаље.“ Никаквог другог добра осим те способности. Силазити кретањем у коме сила теже нема никаквог удела… Сила теже чини да се силази, крило чини да се уздиже: какво крило на квадрат ће омогућити да се силази без силе теже? Милост је закон силазног кретања. Понизити се значи попети се по сили моралне силе теже. Морална сила теже присиљава нас да падамо увис. Извор: Теологија.нет View full Странице
  6. Ево једне изузетно занимљиве и животно значајне теме за размишљање. Љубав - васкрсење (личности, не душе). За почетак, копија дијалога на Ронијевом статусу: Ronald Jer za zenu se u ljubavi i sastoji vaskrsenje i spasenje od svake propasti, i do preporoda drugacije uopste ne moze ni doci do samo preko ljubavi. F.M. Dostojevski пре 14 hours 1 Амин! Дијана. "Jer Bog je iz ljubavi prema ženi poslao na nju histeriju". FMD. Nešto se ne sjećam tog citata. Jel' mislio bukvalno na erotsku ljubav, ili šire, porodičnu i sl.? Žena je najveća kad daje ljubav, ako zavisi od primljene ljubavi, ništa od ličnosti i vaskrsenja... пре 13 hours Ronald Recinica je iz romana "Zapisi iz podzemlja, skroz na kraju. Nije mislio na erotsku ljubav, jer izmedju Lize i lika koga je opisivao nije ni bilo erotske ljubavi, vec nesto mnogo uzvisenije, to je onaj razgovor kada rijeci nekog muskarca mogu jednu djevojku da okrenu na pravi put, kad preuzimas njena iskusenja ( bukvalno kao da istrgnes sve ono sto je muci i i vidis kako ona polako vaskrsava, sto se kasnije moze manifestovati u mnogo jacoj ljubavi koju od nje primas). Pa iskreno, ne slazem se sa tobom jer ovo ispitivanje ljubavnog opita koje je on ovde opisivao i gdje se on bori izmedju svoje licemjernosti i polako prelazi u stanje kada voli, mada ne moze da vjeruje da je iskren prema Lizi, posto snaga ljubavi nadjacava njegov ego je fascinantan. Nesto takvo se samo moze dozivljeti ili mnogo ispravnije nego sto je on opisao, ali tu drugog moras staviti na svoje mjesto i njegove tegobe uzeti kao svoje, biti spreman na bol i krckanje svoga ega, poceti razmisljati o njegovim problemima kao svojim, analizirati ih i zapisivati sve sto si cuo od te osobe, naravno pokazati ogromnu volju jer ukoliko volis, ti trazis da ti se prica, propitujes i razmisljas u molitvi sa Gospodom, medjutim to je mnogo, mnogo slozenije od ovog sto je napisao Dostojevski, on je samo natuknuo nesto od toga i opisao borbu izmedju ega ovog lika i ljubavi koju je imao u sebi i ako je zivio parazitskim zivotom. Diki svi su najveci kada daju ali zenama podrska koja se manifestuje kroz iskrenu ljubav, kontinuirano slusanje, razmisljanje i razumijevanje daje toliku snagu da ih moze " vaskrsnuti", jer sjeti se od zena ces mnogo vise cuti kako su usamljene i kako ih niko ne razumije, naravno nije nista univerzalno, ali zene svojim emocijama i emotivnom stanju mnogo vise paznje posvecuju i to detaljno, pa i ako neki muskarac to ne moze razumjeti, onda moze slusati i vremenom ukoliko joj je toliko blizak cak i predvidjeti ono sto je muci iz iskustva. Dostojevski je to odlicno opisao jer je lik kojeg opisuje takodje nesrecan kao Liza, ali je ipak pronasao snagu ljubavi u sebi da utice na nju. пре 12 hours 1 Не свиђа ми се Дијана. Mislila sam na ženinu tragičnu sudbinu kad svoj identitet i ostvarenje ličnosti veže za erotsku ljubav, i ne ostvari se kao ličnost bez obzira na talenat (primjer Silvija Plat). Ih, Dostojevski. Podzemlje ću morati da čitam. Češće su njegove junakinje bile smrvljene i zdrobljene kao ličnosti a i bukvalno, od tih ljubavi... Meni se čini iz tvoje priče da je taj podzemni čovjek kroz tu ljubav vaskrsao kao ličnost. Čini mi se da davanje vaskrsava obe strane, čak davaoca i više. Naravno to je uzajamno, sinergija. пре 11 hours 1 Ronald Liza je bila smrvljena na kraju i otisla, ali taj prvi njihov razgovor je odličan. Ma ovaj njegov lik je ostao u podzemlju jer se zadovoljio svojom licemjerstinom, medjutim ja sam to povezao sa hrišćanskom vjerom u odgovoru i izvukao najbolje iz tog razgovora, pošto Hristovom ljubavlju svako ko teži da voli mora pokušati da izadje iz podzemlja i voli nekoga. Dostojevski je mracio ovde i na momente pokazivao moć ljubavi u drugom dijelu romana, ali u Zločinu i kazni je uzdigao ljubav koja oprašta i voli, jer sjeti se da je Sonja otišla za Raskoljnikovim i čekala ga. Tacno, davanje vaskrsava davaoca, ali kasnije osjeti to, u trenutku mu je mnogo teže, jer oporavak primatelja zahtjeva mnogo više ljubavi. Sjeti se koliko je svetiteljima teško kad im neko svali probleme, a ne običnom čoveku koji i sa svojim ne zna šta ce пре 11 hours 1 Не свиђа ми се Дијана. Aha, nije vaskrsao i izabrao je da ostane u podzemlju. To već zvuči realnije i više u dostojevskijanskom duhu. Uh što je ovo zanimljivo za raspravu, mogli smo temu napraviti пре 11 hours *Jелена* Da za ovo bolje tema da je otvorena nego status
  7. Хришћанске вриједности и етос су универзално људски и хришћанство је прије свега једна племенита идеја и животна филозофија. Филм као умјетничко дјело често исказује дубоко хришћанске поруке, иако можда сценарио и фабула нису експресивно везани за цркву или вјеру. Истакнимо такве филмове. Ево мојих приједлога. Бергманова "Зимска свјетлост" https://www.youtube.com/watch?v=NZ6_0KlpK6I "Кроз таласе" Ларс фон Трир http://www.onlinebioskop.co/load/strani_filmovi/drama/breaking_the_waves_1996/62-1-0-8204
  8. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19.
  9. Сваки хришћанин по свом призвању потребује духовно усавршавање кроз врлински и светотајински живот у Цркви. Задобијање хришћанских врлина увек подразумева један сложени духовни процес који можемо упоредити са успињањем уз лествицу врлинâ. Још у Старом Завету Јаков је у једном од својих виђења угледао лествицу која је била висока колико је високо небо од земље, и по мишљењу Светих Отаца и учитеља Цркве, ова лествица коју је он угледао није била ништа друго, до лествица врлина и блаженстава. Почетак сваке милости и извор сваке милости и доброте јесте Богочовек Господ наш Исус Христос, који је своју делатну милост изказао саздавши човека и творевину, и усадивши у биће човечије клицу љубави и милосрђа. Та Божанска милост која испуњава свакога од нас је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. По Преподобном оцу Јустину Ћелијском, човек је саздан као Боголико биће коме је усађена милост Божија, како би се кроз њу човек увек и изнова приближавао Богу и био сличан Богу у делатном смислу, јер ваистину човек је оваплоћена Божја милост. Сâм Господ наш Исус Христос даје еванђелску заповест свакоме од нас да „будемо милостиви, као што је Милостив Отац наш небескиˮ (Лк. 6, 36), што свакако можемо упоредити са речима молитве Господње, које нас такође подстичу на успињање уз лествицу Божанских врлина: „и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својимˮ. Света Литургија нас као центар хришћанског живота својим текстом такође подсећа да је за наше учествовање у Трпези Царства небеског неопходна хришћанска љубав и милосрђе, али и да је милосрђе један од битнијих предуслова. У заступничкој молитви на Литургији Светог Василија Великог огледа се литургијска катихеза која у нама побуђује актуализацију милосрђа. Она јесте и образац једне литургијске молитве у којој се литург усрдно моли да Господ изобилно излије своју милост на васцелу васељену: „Помени, Господе, оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Помени, Господе, оне што живе у девствености, у побожности, подвижништву, честитом животу. Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружјем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже, оне под судским ислеђењем, и оне по рудницима, и све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његовеˮ. Када говоримо о милосрђу обично се помисли на она материјална дела милостиње занемаривајући ону духовну милоствост. О томе нас поучава и знаменити егзегета Свети Теофилак охридски речима: „Милосрђе се може указивати не само материјално, него и речју; а ако ништа материјалног не можемо подарити, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; Али ће му нарочито помоћи Бог.ˮ Пре неколико година наш народ задесиле су велике поплаве. У тим тешким данима многи су показали своје материјално милосрђе, али било је и оних који су своје, ништа мање, милосрђе показали усрдним и сузним молитвама за своје ближње који пате и који страдају. По учењу великог светогорског старца преподобног Порфирија Кавсокаливита непрестана молитва за ближње представља највеће дело милости, и вођен тим дубоко литургијским искуством свети старац је своја чада поучавао да се увек моле у једнини „Господе Исусе Христе Боже, помилуј меˮ, јер молећи се за себе, ми се као саборна бића и као једно тело и један складан организам, молимо за васцели свет, ширећи своју милост и испуњавајући себе Милосрдним и Човекољубивим Господом. катихета Бранислав Илић * текст објављен у Православном мисионару број 355, мај/јун стр. 18-19. View full Странице
  10. Свечана сала СО Вождовац била је мала да прими посетиоце 344. трибине Цркве светог великомученика Трифуна са Топчидерског гробља, посвећене успомени на блаженопочившег крстоносног протојереја Дејана Дејановића. О његовом лику и делу сведочио је ипођакон професор Андреј Тарасјев, рекавши да је отац Дејан био необично обичан међу многим духовницима, пре свега својим хришћанским милосрђем и отвореношћу према сваком човеку. Забележио Марко Јовановић. http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/03/07.03.15_zbor_-_1.3.2016._andrej_tarasjev_o_ocu_dejanu_dejanovicu.mp3 http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-andrej-tarasjev-o-ocu-dejanu-dejanovicu
  11. данас је празник сабора 70 светих Апостола и славимо Човекољупчеву радост благе вести пронесену за све људе у духу празника, замолио бих вас да учините једно добро дело у Христово име, поготово онима који их ретко примају или немају радост живота као ми - поклоните осмех, добро дело, милостињу, радост, нежни додир, лепу реч, један смс, помозите детету или баки да пређе преко улице, помислите неком нешто лепо, помирите се са неким, не започињите свађу, извините се ако нагазите неког, понашајте се према људима као да су цвеће у које је уложено труда, макар не изгледали као цвеће ... ал учините га зато што сте људи, не зато што ћете добити нешто заузврат. учините као да се неће потрошити и као да тога има бесконачно и да не буде само један дан, колико год чешће пожелите bighugbighug молим вас
×
×
  • Create New...