Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милости'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Светописамска читања: 2.Кор. 194(11:31-12:9) Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. Лк. 26 (6:31-36) Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив. Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу деветнаесту по Педесетници У име Оца и Сина и Светога Духа. Господ тражи, чули сте данас Свето Еванђеље, од нас који смо прашина, блато? „Будите милостиви као што је Отац ваш милостив“. А другом приликом Господ затражи од нас људи: „Будите савршени, као Отац ваш Небески“. Господе, како? Од кога Ти то тражиш? Од нас! Ми смо блато, ми смо грех до греха, ми смо смрт до смрти, немоћ, слабост. Ето то је човек! Да ли је икада Господ тражио од нас што је немогуће? Нема ни једне речи у Светом Еванђељу које Господ тражи од нас што је немогуће учинити. Зашто, откуда то? Отуда што је Господ Христос Бог који је постао човек, и Творац човека. Он је створио човека. Он зна шта је дао човеку, и шта тражи од човека. И има право да тражи од њега. Зна све његове моћи и немоћи. Зашто је Господ тражио од њега човека такво савршенство? Зато што је Он створио човека по слици и прилици Божјој. То значи: дао му Божанску силу, душу му створио као икону Божију, као живу слику Божију. И то је најглавније у човеку: да по тој слици живи. Да свако добро које човек чини треба да личи на Бога, као што слика личи на оригинал. Свако наше добро треба да личи на Божанско добро. Љубав твоја и моја, треба да личи на Љубав Божију, ако је истинска љубав. Правда твоја и моја, треба да личи на Правду Божију. Истина твоја и моја, треба да личи на Истину Божију. И тако свако човечије добро, треба да личи на Божије Добро, Чули смо данас Свето Еванђеље, ми који смо се одвојили на пакао, на пропаст, на проклетство. Шта од нас и тек онда је право Добро. Без тога нема добра у овоме свету, правог истинског Добра. Чули сте Спаситеља како говори људима присутним, и вели: „Ако љубите оне који вас љубе, какву хвалу имате? Не чине ли то и незнабошци? – то јест, људи који не познају Бога Истинитог. Који не познају Бога Који је дошао у телу. „Ако добро чините само онима који вама чине добро, какву плату очекујете“? Вама се враћа што сте учинили. Али ви, вели Спаситељ: ви који сте моји ученици, ви који сте хришћани, љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне, молите се Богу за оне који вам зло чине, и бићете синови Свевишњега“. То јест синови достојни, синови небески, као Творац ваш. „Јер је Он благ и милостив према злима и добрима, и према праведним и неправедним. Будите милостиви као Отац ваш што је милостив“. То Господ тражи од нас. Господ је дошао у свет и постао човек, живео у времену као ја и ти. Живео под истим сунцем, под истим небом међу људима, међу стоком, међу птицама, међу цвећем, ливадама. Исти свет у коме је Он живео, и ми живимо. И Он дошао у свет да покаже: како човек треба да живи у овоме свету. Човек који је слика Божија. Човек који је икона Божија. Како треба човек да живи у овоме свету? Гле! Човек је више невидљиво него видљиво биће. Шта се од мене и од тебе види? Једно парче, једна врећа крваве иловаче. Тело моје и твоје, то ја видим од тебе, ти то видиш од мене; али оно што је бескрајно у теби и мени, то што ја не могу да схватим никад сам, то је душа. Гле, твоја и моја мисао за трен ока прелети све светове, за трен ока искрца се на сунце, искрца се на небо. Шта је то? Ко је то у теби и у мени? То је душа. Господ је дао човеку душу боголику. Она даје живот телу, она даје добра телу, она даје искру телу, она даје правду телу. Да! Господ је дошао у овај свет, да твоју и моју душу усаврши, да им да Божанске силе. Ако је у питању љубав, да (то) буде Божанска Љубав. Ако је у питању добро, да (то) буде Божанско Добро. Ако је у питању истина, да (то) буде Божанска Истина. Не ситне истинице људске. Зашто је Он дошао у овај свет – и дао нам Себе? Кога? – Бога! Постао човек. А давши Себе нама људима, поставши човек, давши све Божанске Истине, све Божанске Правде, све Божанске Вечности, сав Божански Живот Вечни, постао је наш, постао људски, човечији, мој и твој. „Који верује у мене има живот вечни“. Гле, ти си поверовао у Живот Вечни, ти ниси пролазно биће. Господ је победио смрт, васкрсао из мртвих. Ради чега? Да покаже и мени и теби, да је наше тело такође створено за бесмртност и Живот Вечни, јер ће оно на дан Страшног суда васкрснути и сјединити са душом нашом. И отићи ће душа од тела у моменту смрти наше. Господ је дошао у свет, и донео је Еванђеље с неба нама људима на земљи. Јер смо ми небеска бића, по души смо небеска створења. И зато треба да испунимо Еванђеље Небеско, да будемо као Анђели небески …. Зато Апостол Павле пише хришћанима, свима хришћанима, и нама данас, и онима јуче и онима сутра, пише да живимо свето. Како? Као што се пристоји Богу у телу. То јест, онако како је Господ Христос, живео на земљи, тако и ми да живимо. Ето, то се од нас тражи. Ето због чега смо ми створени. Нисмо ми створени да будемо само марва, која ће бити за коритом на овој земаљској кугли и – проћи. И сићи у гроб да нас црви и змије поједу. То би било страшно! Да је Бог ради тога створио човека, Бог би био онда највећи тиранин. Али не! Господ је створио човека по слици и прилици Божијој. Постао човек, да би нам дао све што може Бог дати људима: Небеско Царство, Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Зато је Господ дао Еванђеље. Зато је Господ дошао у овај свет – да нам да силу Своју. Он је основао Цркву, да људи у њој живе Њиме, по Његовим законима, по Његовој сили Божанској. Гле, шта је Свето Крштење? Шта се збива са мном и тобом при Светом Крштењу? Апостол Павле је написао у Светом Еванђељу: „Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“… Да Он буде теби све и свја, да живиш по Њему, да идеш по Њему, до оног тренутка, до оног савршенства, дужан си, то је твој циљ. Пише Свети Павле. Ја више не живим себи, у мени живи Христос“. Свети Апостол Павле пише хришћанима и вели: „Ко је за вас Господ Христос?“ Није Он за вас обичан човек, ни мудрац, ни филозоф. Не! Несравњено већи од тога. Јер никакав мудрац, никакав филозоф, никакав цар, никакав краљ, не може те ослободити од зла, од греха, од смрти и ђавола. Зато је Господ Христос Сам Бог. И Он као Бог то чини, а сви други људи су робље и снопље смрти, греха и ђавола. Жетва ђавола – то је овај свет без Христа. Гле! Господ Христос је Вечна Божанска Правда, Вечна Божанска Истина. Христос је, вели Апостол Павле: Човек је. сам Бог, сва Пуноћа Божанства у теби. Ради чега? Да бисмо се и ми удостојили учешћа у том блаженству бића, у божанском лику, да бисмо се и ми испунили Њиме. То је, браћо моја, смисао нашег земаљског живота. Смисао сваког човека, на овој кугли Божијој што се земља зове. Зато је Црква дата: у њој су Свете Тајне и свете врлине, и помоћу њих ми непрекидно обогаћени, треба да обогаћујемо себе Божанским истинама. Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа! Ти испуњујеш себе Њиме, да би живео Њиме, да би се коснуо вечности. „Онај који једе Моје тело и пије Моју крв, вели Спаситељ, ја ћу га васкрснути у последњи дан“. Једна твоја зла мисао која сине у твој ум, одваја те од Бога. Грех одваја од Бога. Сваки грех велики и мали, и ако се не покајеш, одвојиће те од Бога, и овог и оног света. Покајање може победити сваког непријатеља, сваки грех, сваког ђавола. Сетите се разбојника на крсту. У једном тренутку задобио је Царство Небеско, у тренутку покајања, смртног покајања, бесмртног покајања. Тако и ти, ако имаш грех исповеди га пред Богом, покај се, и задобићеш Царство Небеско. Пре десет година, умре мој школски друг, учитељ, школски надзорник. а безбожник… Сахранили смо га. Ја сам учествовао на погребу. Није славио ни он, ни његова жена, ни његова деца. Кроз месец дана, сања га његова жена да седи у неким колима и јури; она га заустави и упита шта ради? – Лутам, рече он. Како? Лутам. – Зашто? – Зато што нисам веровао у Бога? Лута по ко зна каквим небеским провалијама и гудурама. Они су имали кћеркицу, која је умрла у дванаестој години. Звала се Верица. Обожавали су је и он и мајка. И његова супруга, односно мајкате Верице, пита га: Јеси ли видео Верицу нашу? – Не, вели он, није ми дато, зато што нисам веровао у Бога. Ето шта значи та одвојеност од Бога, та смрт без Бога, тај грешни живот безбожника. То је највећи грех! То неверовање у Бога, одвојеност душе од Бога целога живота. И кад душа изађе из тела, куда иде? У ад, у пакао. Јер, сама је то хтела за живота на земљи. Није хтела Бога, значи: хоће грех, а кроз грех хоће ђавола. Тако, браћо моја, живот наш на земљи није шала, живот наш на земљи је највећа збиља која може бити. Ми, ми смо анђелска бића. Зато је и Бог постао човек. Значи, Бог се спустио у наш земаљски свет да нам отвори очи, да нам каже: Пробудите се! Људи, ради чега сте створени? Знајте, ради Вечнога Живота и Царства Небескога. Немојте рећи: немогуће је постићи то. Погледајте Свете, а највише Пресвету Богомајку: Чудесну и дивну Царицу неба и земље, која испуњује Свето Еванђеље Христово: И сваки Светитељ испуњује Еванђеље Христово, и сваки добар хришћанин непрекидно испуњује Еванђеље Христово. Није немогуће, само треба имати добру вољу и веру. Питали су Светог Серафима Саровског, Светитеља Божјег, који је умро пре 130 година и преселио се из овог света у онај: Зашто данас нема онако великих подвижника, људи силне и јаке вере и светога живота, као што је некад било? Он је рекао: „Због наше мале вере и због наше неодлучности“. Слаби смо вољом, а када живимо са вером у Бога, са надом у Њега, онда и ми можемо испуњавати сваку заповест Господа нашег. Благи Господ, преко Пресвете Богомајке и Светитеља, даровао је свакоме од нас могућност да се духовно разбуди, разбуди и пробуди, да сагледа и види ради чега је у овоме свету, зашто га је Бог створио? И да свим бићем ради на томе да душу припреми за небески свет, да је украси светим врлинама: вером, љубављу, надом, милостивошћу и другим светим врлинама јеванђелским, И осигура себи, вођен Светитељима Божјим, Царство Небеско. Да тамо славимо Једино Биће достојно хвале у свим људским световима: Бога који је постао Човек, из велике самилости према човеку, Господа Христа. Њему слава сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. На празник свете мученице Параскеве 8. августа 2019. године, у народу познате као Трнова Петка, освећен је новоподигнути храм посвећен овој дивној светитељки у Оснићу код Бољевца. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион освештао је храм уз саслужење свештенства и монаштва Епархије тимочке и Епархије сремске. Под сводовима новог храма служена је света архијерејска Литургија. Изградња храма је завршена залагањем надлежног пароха протојереја Дејана Миливојевића, који је својим ангажовањем објединио све донаторе и приложнике у овом богоугодном делу. Заслужнима за довршетак храма Епископ Иларион је уручио захвалнице г. Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, др Небојши Марјановићу, председнику општине Бољевац и г. Банету Крачуновићу, председнику МЗ Оснић. Владика Иларион је у беседи поздравио све присутне, а посебно др Милету Радојевића и др Небојшу Марјановића без чије истрајне дугогодишње помоћи овај храм не би био довршен. Захвалио је и мештанима села Оснић, који су помогли и добили своју цркву у којој ће моћи да се моле и долазе на богослужења. Владика је нагласио да је циљ нашег земаљског живота стицање благодати Духа светога и милости Божије. Онај који је стекао милост код Господа, он је стекао све у овом животу и живот у вечности. Уз молитве светој Петки, владика је рекао да светитељи припадају свима, без обзира из ког народа су потекли и да градњом храмова ми обезбеђујемо њихову помоћ и заштиту. У светитељима се огледа Бог наш, који је „диван у светима својим“, јер се пројављује кроз њих и чини чудеса. Хиљаде људи долазе к њима, чак и они других вероисповести. Нека молитвама светих Господ нама дарује благодат своју, мир, дуготрпљење, љубав, и све што је потребно за Царство Божије. У данашње време нема много верника у нашим храмовима, али се молимо да све њих Господ призове к себи на било који начин. У сваком призиву је љубав Његова, а не казна. Нека је слава Господу и Светој Тројици сада и у све векове векова. Амин – поручио је владика. Извор: Епархија тимочка
  3. Његово Преосвештенство епископ шумадијки Господин Јован 9. августа 2019. године, началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у цркви посвећеној Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону у Клоки. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгомир Ракић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесник Бранимир Товиловић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић. За певницом су појали чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног јеванђелског зачала владика Јован је честитао славу свима који славе Светог великомученика Пантелејмона и свим парохијанима села Клоке, али и онима који су се данас окупили у овој светињи. “Требамо сви заједно да се помолимо Светом великомученику Пантелејмону јер су нам итекако потребне молитве светих. У данашњем тропару светом Пантелејмону, ми се молимо да нам Господ орости грехе. Јер наши грехови су узроци наших телесних патњи, невоља и болести. У светом Писму видимо да кад год је Господ лечио људе он им је прво лечио душу, јер у здравом духу увек је и здраво тело. Свети Пантелејмон је био неисцрпни сасуд милости и благодати Божије, а благодат јесте сам Господ наш Исус Христос. Зато, браћо и сестре, да увек имамо на уму да када човек има Христа у себи он има све оне особине које приличе човеку који је саздан по лику и слици Божије, а када се човек лиши благодати Божије такав човек нема осећај за оно што је свето. Такав човек нема осећај за оно што је добро. Јер свако добро учињено подстиче благодат Божију кроз коју се ми спасавамо”, истакао је владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  4. На дан св. великомученика Прокопија, 21. јула 2019. године, Његова светост Патријарх српски Г. Иринеј началствоавао је Светом Архијерејском Литургијом у храму посвећеном св. Прокопију на гробљу Орловача у Београду. Његовој светости саслуживали су протојереј – ставрофор Станко Трајковић, протојереји Витомир Костић и Невенко Супор, јереј Александрар Грујић и потођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић. У Литургији је рукоположен ипођакон Милош Виленица у чин ђакона. Тим поводом је прота Станко Трајковић верном народу прочитао исповедно писмо. Затим су протођакони Стевица Рапајић и Радомир Перчевић увели у олтар ипођакона Милоша Виленицу, где је током кружног опхода око Св. Трпезе и њеног целивања, ипођакон целивао и десницу Архијереја, крст и надбедреник. Након тога Патријарх Иринеј је пред Часном Трпезом положивши руку на ипођакона прочитао молитве рукоположења у чин ђакона. Затим је Патријарх Иринеј новог ђакона обукао у орар и дао му наруквице и Служебник у коме се налазе прозбе које ђакон изговара у току Свете Литургије. На крају Патријарх Иринеј је на царским дверима представио верном народу новог ђакона уз речи: „Достојан“. При чему је и народ Његовој светости Патријарху Иринеју одговорио са „Достојан“. На овај начин, по древном чину рукоположења, Света Црква је добила у свом крилу још једног ђакона. Након Свете Литургије и причешћа верног народа, Патријарх Иринеј је пресекао славски колач са домаћином овогодишње славе г. Браниславом Ивановићем и верним народом. Партијарх Иринеј у надахнутој беседи, на крају Свете Литургије и резања славског колача, поучио свештенство и верни народ о величини дела св. Прокопија и подсетио присутне да се мошти овог великог светитеља налазе у Прокупљу. По овом светитељу сам град и носи име. А Његова светост Патријарх Иринеј је заблагодарио Богу што је то чак и општина Прокупље препознала и св. Прокопија прославља као свог заштитника. Тако да је данас у Прокупљу слава града која се особито свечано прославља. Извор: Радио Слово љубве
  5. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. љето Господње Митрополит је казао да је једино ново под сунцем, што људску природу чини новом и обнавља свељудску творевину, рођење Исуса Христа, Сина Божијег, у Витлејему и Његово повијање у јасла. Митрополит је позвао све народе да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу подсјећајући да је Његово рођење заправо рађање новога, обновљенога човјека. „Не само онако како га је Бог створио по слици и по прилици Својој, него онако како га је Бог замислио од његовога настанка. Људска природа која је раслабљена гријехом и отпадништвом од Бога и закона Божијега и она је примањем природе Јединороднога Сина Божијег постала нова природа а човјек – нови, обновљени, човјек који није створен за пролазност и ништавило него за бесмртност и непролазност. У томе је новина Христовог рођења и ова Нова година доброте Господње.“ Митрополит је казао да је Свети пророк Исаија записао Дух Господњи је на мени, зато ме помаза да благовијестим сиромасима, посла ме да исцјелим скрушене у срцу, да проповиједам заробљенима да ће бити пуштени и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене, и да проповиједам пријатну годину Господњу: „То је оно ради чега је Христос дошао, ради чега је присутан у људској историји, чиме Он обнавља човјека и даје дубљи смисао свеукупној Божијој творевини. А у томе јесте благословена Нова година Господња и вријеме добија свој дубљи смисао, улива се у безобални океан божанске вјечности.“ У архипастирском обраћању владика Амфилохије је поучио вјерни народ да је једино ново под сунцем, једина Нова година Господња, управо Он рођен од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Јединородни Син Божји који је жртвовао Себе за живот свијета, Својом жртвом, распећем. Он је открио да је Бог заиста љубав а не само прича о љубави, неки далеки бог, него да је Он онај који је истинска и права љубав, који се као такав открива и својом љубављу грли сиромашне, потлачене и понижене, и дарује вид слијепцима духовним. Том Богу и једино Њему ми е клањамо и ту и такву Нову годину Господњу прослављамо.“ Митрополит је казао да зато што је та година Господња везана за Њега као истину вјечну и непролазну и времена, и простора, и људског бића, зато је она Нова година Господња: „Ту Нову годину Господњу ми честитамо вама, овоме граду, свеукупном нашем народу и свим земаљским народима, јер та новина Он као једино ново под сунцем, Он је онај који обнавља све и презива на љубав према сиромашнима и биједнима, потлаченима и према слијепиима. Призива све људе да понесу Његов крст и буду свједоци Његове љубави и жртвовања за живот свијета.“ Додао је да тек онда када човјек прими Христа у себи, он постаје заиста ново обновљено, непролазно биће и да смо сви призвани да будемо Његови носиоци, да се Он усели у нас пун благодати истине, вјечнога и непролазнога живота. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је позвао све да се у Новој години обновимо непролазном христоликом љубављу. „Зато нека је срећна ова Нова година Господња, година доброте Господње! И нека би се ми обновили у овој Новој години оваквом љубављу христоликом коју нам је открио и донио и посвједочио Он који је вјечна и непролазна љубав. Он који нам открива Оца као творца неба и земље и дарује Духа Светога животворнога и призива свако људско биће да се обновимо Светом тајном крштења у име Оца и Сина и Духа Светога. Да се обновимо том вјечном обновом, коју само Бог дарује људима, који јесте сам Бог који се уселио у нас пун благодати и истине“, закључио је Митрополит Амфилохије у бесједи након молитвеног дочека Нове 2019. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЉЕТО ГОСПОДЊЕ Весна Девић Фото: Јован Радовић фотогалерија
  6. Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан
  7. У Даљу, у Недељу пачисту, лета Господњег 2015, Блаженог Спомена епископ осечкопољски и барањски г. Лукијан, дао је интервју "Православљу - новинама Српске Патријаршије" (објављен у броју 1152). Од искушења времена опстајемо захваљујући милости Божијој Владика Лукијан (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом осјечкопољским и барањским Г. Лукијаном Разговарала Снежана Крупниковић Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Српска Православна Епархија осјечкопољска и барањска једна је од пет епархија СПЦ на подручју Републике Хрватске. Од 1991. године, када је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново успостављена, на њеном челу налази се Епископ осјечкопољски и барањски Његово Преосвештенство Господин Г. Лукијан (Владулов), до тада настојатељ манастира Бођани. „Осјечко поље“ је назив с почетка 18. века, за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека, тачније међуречја доњег тока Драве, Дунава и практично целога тока реке Вуке. Што се тиче историјског контекста у коме је ова епархија настала, прво треба навести Сабор у манастиру Крушедолу 1710. године, на коме је Епископ Софроније изабран за врховног Митрополита Срба под аустроугарском власти, а подручје „Осјечког поља“ дато је на старање новоизабраном Епископу Никанору (Мелентијевићу), као „Епископу мохачком, сигетском и осјечкопољском“. Затим је, године 1721, за Епископа осјечкопољског изабран Максим (Гавриловић), настојатељ манастира Бешенова. Овај Епископ купио је у осјечкој Доњој вароши велелепну кућу која је била епископска резиденција. Као самостална епархија остала је до 1733. године, када је укинута. Њен угарски део придружен је Будимској епархији, а славонски део Сремској архидијецези. Међутим, већ Патријарх Арсеније Четврти (Јовановић) предао је Епархију осјечкопољску на духовно старање, 1746. године, своме Епископу Јовану (Георгијевићу). Резиденција Епископа Јована била је у Осијеку. Убрзо, после избора новог Митрополита 1748. године, Архијерејски Синод поново је придружио Осјечкопољску епархију Славонско- пакрачкој. Од 1758. године Епархија осјечкопољска дефинитивно је дошла у састав Сремске дијецезе, у чијем саставу је остала до 1991. године. Како је Свети Архијерејски Сабор СПЦ 1991. године обновљеној Осјечкопољској епархији придружио целу Барању, она данас покрива географско подручје источне Славоније, западног Срема и Барање. О крсту српског народа, о опстанку, вери и суживоту на територији ове епархије, за новине Српске Патријаршије Православље, разговарали смо са Преосвећеним Владиком Лукијаном. Од оснивања Епархије осјечкопољске и барањске Ви сте на њеном челу као Архијереј. Тачније од 1991. године. Биле су то тешке године за српски живаљ, страдални тренуци за православни народ који је на том подручју живео вековима. Како су живљене и преживљене те године? – Историјско битисање српског православног народа на простору који данас покрива Епархија осјечкопољска и барањска вишевековно је. Православни Срби су се населили на поменуте просторе још пре Велике сеобе. Бројна су сведочанства кроз писане трагове и многобројне тапије која сведоче у прилог томе. Историја нас учи да је живот православних Срба северно и западно од река Саве и Дунава увек био пун изазова, искушења, страдања, али наш народ је увек васкрсавао и опстајао захваљујући, пре свега, милости Божијој, али и својој мудрости, вери, непоколебљивости, знању и другим врлинама које красе велике народе. Наш избор за Епископа богоспасаване, васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске догодио се 23. маја 1991. г., када се на овим просторима већ назирао рат. Када смо устоличени, у Саборном храму Св. великомученика Димитрија у Даљу, 18. августа исте године, и настанили се у Патријаршијском двору – летњиковцу, затекли смо „мерзост и запустјеније“, нигде и ништа. Преосвећени Еп. Лукијан испред вуковарског Саборног храма Светог Николаја 1992. године Саборнa црква Светог Оца Николаја у Вуковару данас (фото: Википедија) Двор је био празан, запуштен. Нисмо имали секретара, па ни возило, те је наше кретање по епархији било веома отежано и ограничено. Затекли смо мали број свештеника, јер су неки већ пребегли у Србију. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Када се рат мало притајио, кренули смо у обилазак црквених општина и парохија. Храмови су били опљачкани, оскрнављени, а они најлепши и најбогатији до темеља разрушени. Те ране још увек крваре и нису још у потпуности зацељене. Колико је пре распада СФРЈ и последњих ратних разарања било православних верника на територији Ваше епархије, а колико их је преостало данас? – На ово питање тешко је у потпуности тачно одговорити. Пре распада Југославије много већи број Срба живео је на просторима наше епархије, по неким проценама више од 100.000, али многи од њих нису се изјашњавали као припадници Православне Цркве, уосталом као и у остатку тадашње државе. Како било, чињенице говоре да се велики број православних Срба иселио са простора источне Хрватске после реинтеграције тог подручја у уставно- правни поредак данашње државе. Чак и данас када је, наизглед, лакше утврдити тачан број православних верника на овом простору, иако имамо и званичне податке са одржана два послератна пописа становништва, 2001. и 2011. године, тај број је и даље предмет спорења. Наиме, често се званични резултати пописа становништва у Републици Хрватској које имамо на увид, а које можемо сазнати из релевантних државних тела, не подударају са подацима које добијамо од наших свештеника, из наших парохија. Разлози оваквој диспропорцији у бројкама су вишеструки. Многи наши епархиоти су везани за свој завичај из имовинских разлога, други, пак, после уласка Хрватске у ЕУ 2013. г., траже и виде своју шансу за бољим животом у некој од земаља ЕУ, тамо остају и тек повремено долазе својим кућама. Са разочарењем морамо нагласити и то да још увек немали број наших сународника и верника и после 20 година од завршетка рата на овим просторима, осећају нелагоду, одређени притисак, па чак и страх да се слободно изјасне о својој верској и националној припадности. То је, заиста, несхватљиво и неприхватљиво, с обзиром на то у којем веку и на којим просторима живимо. Коначно, по нашим подацима, негде око 28.000 људи се изјашњавају као припадници СПЦ, али, нажалост, тај број је из дана у дан све мањи. Преосвећени, да ли се може говорити о повратницима, да ли их има и како тече тај процес? – Што се тиче повратника, ситуација у нашој епархији је нешто другачија него у осталим деловима Хрватске. Након завршетка грађанског рата у Југославији, на простору источне Хрватске дошло је до потписивања Ердутског споразума којим је окончан сукоб на поменутом подручју. Многи Срби су тада одлучили да напусте своја огњишта. Углавном су се људи преселили у нашу матичну државу Србију, највише у Војводину. Разлози тако великог одлива православног становништва су углавном јасни и добро познати. Тешко је за очекивати да ће се ти људи вратити на ове просторе као повратници. Многи су се већ снашли и скућили, пронашли посао, деца су им тамо рођена… Данас, када је Европу па и добар део света погодила економска криза, која није заобишла ни нас овде, наставља се, нажалост, исељавање Срба из Хрватске, поготово младих, који одлазе у потрази за бољим животом. Но, с друге стране, верујемо да ће многи и остати, чекајући нека боља и срећнија времена за све нас који живимо на овим просторима па и шире. После сваке кише и таме, сунце гране и обасја и загреје земљу и људе. У ужасима ратних разарања страдали су људи, али и светиње. Обнављају ли се богослужбене православне светиње, има ли нових, каква је ситуација по том питању? – Иако све претходно речено, наизглед, не буди претерани оптимизам и наду, иако смо често као народ имали својих успона и падова, ипак, као што смо већ рекли, ми смо народ који зна да савладава разна искушења, да се бори и избори са њима. Епархија осјечкопољска и барањска је, чак и у време ратних сукоба, била, али то и данас јесте, једно велико градилиште. Но, пре него што конкретно одговоримо на Ваше питање, рекли бисмо неколико речи о нечему још важнијем, а када је у питању обнављање или, можемо рећи, препород наше Свете Цркве на овим просторима. На првом месту, ми смо васпоставили живу, евхаристијску Цркву! Многе наше парохије, па и оне најудаљеније и најсиромашније, добиле су духовне пастире, образоване и младе свештенослужитеље који су, уз помоћ и подршку старије и искусније браће свештеника, неуморно и са пуно духовног елана кренули у окупљање народа Божијег, уплашеног и расутог, око Цркве Христове, храбрећи их, проповедајући и сведочећи им да ће се „у име Његово уздати народи“ (Мт. 12, 21). Неуморно смо подстицали наше свештенике да се, заједно са својим народом, храбро носе са свим недаћама на које ће наилазити, да не посустану. У основним и средњим школама широм поверене нам епархије веома успешно се изводи верска настава као веома важна мисијска и јеванђелска делатност наше Цркве и као таква она има веома велики значај за очување, како верског, тако и националног идентитета Срба у Републици Хрватској. Школујемо, у исто време, велики број богословске омладине. Двојица ће од њих, верујемо, већ ове године, понети висока академска звања у рангу доктора теолошких наука. То је за нас, за овако територијално и бројчано малу епархију, веома значајно и поносимо се тиме. Нека Господ благослови трудове наше. Веома успешно је организована душебрижничка служба кроз коју је омогућено да свештеник из наше Цркве може да посети болне у болницама, сужње у тамницама, старе и немоћне у старачким домовима. Никога нисмо и нећемо заборавити. Следујући Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). „Ако и мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити“, говори Господ. Када је у питању обнова светих храмова и других пратећих објеката рећи ћемо следеће – нема готово нити једне црквене јединице у епархији у којој није нешто урађено. Многи свети храмови, парохијски домови и црквене сале су генерално обновљени, а у неколико парохија саграђени су потпуно нови свети храмови и парохијски домови. У неким местима никада у историји није забележено да је постојала православна црква. Данас та места красе велелепни православни храмови, рецимо у Борову насељу, Силашу, Бијелој Лози, Каранцу. Патријаршијски двор у Даљу, наша привремена резиденција, генерално је обновљен и опремљен. Враћен му је првобитни сјај и слава, те данас представља, као уосталом и кроз своју дугу историју, важну тапију и белег свести вековног присуства православних Срба на овим просторима. Манастир Успења Пресвете Богородице у Даљској планини, такође је велико градилиште. Манастирски храм генерално је обновљен, захваљујући свесрдној помоћи Владе Републике Србије. Подигнут је и нови манастирски конак, а генерално је обновљен и чардакна извору лековите воде који је средином 19. века подигао Патријарх Јосиф Рајачић. Овде треба истакнути да су ова два значајна објекта, али и многи други пројекти, реализовани захваљујући финансијским средствима која СПЦ у Хрватској добија од хрватске државе, а на темељу Уговора од заједничког интереса, који су склопиле 2002. године Влада Републике Хрватске и представници СПЦ у Хрватској. Такође, многе парохијске храмове, сведоке и светионике наше вере, обнављамо и враћамо им стари сјај и лепоту. Даљ, Вуковар, Осијек, Винковци, Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Бршадин, Трпиња, Чепински Мартинци, Будимци, Сотин, Бобота, Бијело Брдо, Сремске Лазе, Болман, Јагодњак, Габош, Острово, Маркушица – парохије су у којима су храмови генерално обновљени или се тренутно на њима изводе радови, а неки су и потпуно нови саграђени. У Борову, Боботи, Борову насељу, Винковцима, Вуковару, Габошу, Сремским Лазама, Будимцима, Поповцу, Негославцима, Вери, Бијелом Брду, Мирковцима, Сремским Чаковцима подигнути су нови парохијски домови са пратећим просторијама – салама и канцеларијама. Неки свештенички домови започети су пре нашег доласка за Епископа, а завршени су у наше време. Све ово не би било могуће урадити без помоћи наше матичне државе Србије, финансијске дотације од хрватске државе загарантоване поменутим Уговором, као и сваком и најмањом лептом коју прилаже наш благочестиви народ, ма где год се налазио. Предстоји нам још неколико значајних пројеката, као што су генерална обнова светога храма у Борову, изградња новог парохијског центра у Белом Манастиру, обнова минираног и порушеног храма у Чепину. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. ] ] Са освећења новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у Бијелој Лози (фото: www.eparhija-osjeckopoljskabaranjska.hr) Како живи данас Србин православне вероисповести у Вашој епархији? По Вама, који су највећи проблеми са којима се суочавају СПЦ и православни верници у Хрватској? – Није лако данас готово нигде. Поменули смо проблеме које тиште младе људе. Не могу наћи запослења иако многи завршавају високе школе, стичу академска образовања. То умногоме утиче на опште расположење код свих, не само код Срба. Када је у питању црквена имовина, можемо да кажемо да нисмо у потпуности задовољни са динамиком враћања одузете нам имовине, све то тече споро и отежано. Верујемо да ће се и ту стање поправити и да ћемо, коначно, поново постати власници онога што је наше и што нам је неправедно одузето. Свакако да је српској заједници у Хрватској додатно отежавајући, једнострано наметнути, осећај кривице и одговорности за сва страдања и једнога и другога народа на просторима на којима данас живимо. Проблеми се јављају у мешовитим срединама, поготово где су страдања била израженија. Надамо се, дубоко верујемо, можемо рећи и све чинимо, колико је до нас, да се ти и такви проблеми и непријатности којима смо неретко изложени, што пре превазиђу, да окренемо нови лист у нашим међусобним односима, да покажемо свету, али превасходно сами себи, да смо хришћани, народ Божији, који умемо да се кајемо и да праштамо. „Никтоже без грјеха токмо једин Бог!“ На крају, Преосвећени Владико кажите нам каква су Ваша искуства у вези са сарадњом Римокатоличке и Српске Православне Цркве у Хрватској? – Сарадњу наше две Цркве назвао бих коректном. Она се креће од уобичајене куртоазне, али искрене и братске кореспонденције поводом великих празника, значајних јубилеја или догађаја, па до спонтаних сусрета или одазивања на позиве једних према другима. Бројни сусрети и корисни разговори су иза нас, верујем и пред нама. Сви смо позвани да служимо Христу, али и једни другима, да у другоме пронађемо Христа. Тако ћемо се показати свету као истински хришћани и достојни најсветијег имена којим се зовемо – именом Христовим. Сигурно је једно, а то је да дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве треба да постоји, на свим нивоима, да се кроз тај дијалог и међусобно уважавање, уз Божију помоћ, допринесе да сви људи који живе на просторима Републике Хрватске не угрожавају једни друге, да живе слободно и без страха, негујући, притом, различитости идентитета као богатство наслеђа и врхунско начело слободе. Епископ осјечкопољски и барањски † Лукијан View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...