Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милица'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 1. августа у Вазнесењској цркви Светом Литургијом поводом празника Светог деспота Стефана и преподобне Евгеније Лазаревић - царице Милице. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживало је братство овог храма на челу са о. Арсенијем Арсенијевићем. Патријарх је затим пресекао славски колач поводом празника, као и колач Удружења "Свети деспот Стефан" из Крушевца, обративши се вернима беседом о светлим личностима Светог деспота Стефана и царице Милице, преподобне Евгеније који су носили Бога у срцу, о тешким приликама у којима су живели животом Јеванђељским по угледу на животе светих отаца: "Сву наду су посветили Господу своме, а зато их је Господ и сачувао", казао је Свјатјејши и подсетио на велику мудрост, али и велику жртву царице Милице, закључујући да су "Наши свети - увек живи". У Вазнесењској цркви су од марта 2017. године похрањене свете мошти Светог деспота Стефана у посебном кивоту са иконом светитеља. Извор: Радио Слово љубве
  2. Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. "Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима".[29] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355 г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335 године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389 г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу ("Љубвестан").[30] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[31] Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371 године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше "друга мајка" и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих - син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[32] Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[33] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића - Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније. Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389 године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15 јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа. После Косовске битке, која би на Видовдан 15 јуна 1389 године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[34] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391 г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама). А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. "Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје."[35] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и "узе на се ревност мушку", те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, "у којима се је тешко снаћи", она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402 г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила. О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: "Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање".[36] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: "А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела". Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту "за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире".[37] При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393 године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке. Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[38] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98 године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392 г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395 г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати "Раде Неимар" (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 14025 г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа. Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393 г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: "Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља". На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше. У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393 године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице - Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397 г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи "други ктитор" њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: "Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!" Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: "Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар". Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота. Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: "А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју". Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: "Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?" Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417 године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521 године.[39] Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: "Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399 индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин". После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402 године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима. А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11 новембра 1405 године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена. Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг. Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи. Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило. Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен. Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба. Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика. У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица. „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика. Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“. „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима. Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива. Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца. Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично. И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених. Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда. Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење. У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове. Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли. „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену. „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења. „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“. Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“. Ишчекује и екскурзију. „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже. Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг. Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве. „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже. Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“. На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“. На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.
  4. У данашњем издању Јутарњег програма, разговарали смо са катихетом Милицом Петровић о томе шта је прародитељски грех, у чему се огледају последице греха наших прародитеља и како у Цркви можемо да превазиђемо поменуте последице. Извор: Радио Беседа
  5. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања.
  6. Након повратка у образовни систем, верска настава се и даље, после нешто више од 15 година, доживљава као нови предмет, који је најмлађи и најкасније је ушао у школске кабинете. На послетку, доживљава се од најнеукијих међу просветним радницима као предмет који је потпуно новотарски уведен некаквим измишљеним реформама, које се скоро двадесет година ваљају и прежвакавају од стране министара просвете. Овај последњи доживљај верске наставе жалосно сведочи о укорењеном гађењу дела српског грађанства према свему ономе што Црква представља у друштву. Њу је према горе поменутом најсигурније чувати у четири зида, која, претпостављате, свакако нису државна институција – школа. Коме уопште треба верска настава? Чују се идеје да Цркви по природи њеног постојања и активизма она треба ради мисије. Држави треба ради одгајања нараштаја које би ваљало чувати у оквирима етички здравих светоназора. Романтизовано размишљање са мало упоришта у реалности. Начинимо напор и погледајмо реалности у очи. Верска настава је враћена у образовни систем са статусом обавезног изборног предмета. Прошле године је њен статус на мала врата (али онима који су знали да читају између редова ово је наговештавано изјавама министара просвете) промењен у обавезни изборни програм. Следећа етапа измене би могла бити: необавезни (факултативни) изборни програм. Јежи Новосјелски, Планински пут, 1961. Видимо да у нашем образовном систему постоје предмети и програми. Ова дистинкција предмет – програм се уклапа у неискорениву идеолошку поставку да верска настава нема научни метод, те да наука о вери и не припада наукама. Када овоме додамо и чињеницу да је септембра 2018. на сајту Министарства просвете освануо јавни списак свих наставника који изводе верску наставу на територији РС, ствар постаје јаснија. Фус нота тог списка, иако ситним словима исписана, јесте важна. Она каже да директор школе има право да тражи наставника који ће предавати верску наставу у школи. До сада су верске заједнице препоручивале и слале вероучитеље у школе. Од сада, са постојећег списка верских заједница директор школе може самостално да изабере за себе наставника. Шта то уствари значи? На општем плану значи демонстрацију моћи државе над Црквом, а на појединачном још незавиднији положај наставника верске наставе. Генерално, све ово следи ритам марша који у глобалној расподели моћи наша земља има обавезу да прати, а о чему сам писала у претходном тексту. Дакле, у вези је са моментима рационализације образовног система. Да поновим: рационализација образовног система тиче се заправо смањења радних места у просвети. Међу запосленима у школама чини се да је најлакше дати отказ техничком особљу и наставницима верске наставе. Што се тиче техничког особља и рационализације, ово је 2018. од стране Министарства просвете изведено тако што је отпуштен одређен број домара и теткица на најједноставнији могући начин – пребрајањем квадратних метара школе и лаконским премеравањем колико квадратних метара уствари једна теткица и домар могу да опслуже. Са наставницима верске наставе би сличан сценарио могао да се одвија на следећи начин. Вероучитељи нису законом заштићени као други наставници. Тачније, њиховим отпуштањем држава нема обавезе као према другим наставницима, а које се тичу стављања на спискове технолошких вишкова, као ни обавезе око отпремнина. Стога је њихово отпуштање елегантно и једноставно. Ваља имати на уму да се отпуштањем вероучитеља отпушта и значајан број наставника грађанског васпитања (или им се смањује фонд часова, тиме и плата). Када је реч о верској настави, следеће године ћемо видети на који начин ће се пребројавати, не квадратни метри, већ ученици и да ли ће уопште бити заинтересоване деце за овај школски програм без оцена и, могуће је, без обавезности похађања. View full Странице
  7. Флоскула „реформе у школству“ откад знам за себе користи се да би се маскирало лоше чињенично стање: да се у школство као и у културу и уметност готово ни не улаже, да ове заузимају зачеље државне стратегије размишљања о генерацијама које ће доћи. Од фонда термина који се тичу реформи у школству у последње време као велике речи узимају се две: рационализација и дигитализација образовања. Прва реч улива сигурност у то да неко заиста има планове доброг домаћина, који је рационалан и зна шта и како ваља чинити, а друга нас повезује са свим оним што је модерно и што Србију, коначно, води на пут ка развијеним и из уста интелектуалне псеудо-елите Србије многоопеваним, земљама Западног света. Како да не! Ове идејне и стратешке пројекте под називима рационализација и дигитализација ваља читати онако како се фактички догађају на терену – у школама. Први од ова два појма, рационализација, са сублималним ефектом се користи у пару са забринутошћу над белом кугом у Србији, те конкретно рационализација значи затварање школа тамо/онде где нема довољно ученика. Тачније, отпуштање просветних радника и стављање на чувену листу технолошких вишкова. На тој листи се ваља добро позиционирати. Само, овде нису јасне макар две ствари. Једна је како то да се у великим школама које имају и већи број пријављене деце за упис не отварају (или се ретко и уз велике муке и компликације отварају) нова одељења, али се зато по веома једноставном поступку смањује број одељења тамо где формално број уписане деце јесте у генерацији нешто, не и знатно, нижи од очекиваног. О назначеном пожељном броју од око 30 ученика у одељењу вреди расправаљати на другом месту. Друго: откуда то да паралелно са смањењем одељења и затварањем школа услед те беле куге имамо у последње време експанзију приватних основних и средњих школа (и гимназија, и стручних школа)? Употреба другог термина, дигитализације, нарочито је забрињавајућа, будући да овде по среди није остваривање квалитетне наставе путем коришћења погодности информационих технологија, већ је овде реч о једној могућој веома квалитетно маскираној лажи. Можда ће вам звучати крајње чудно ово што ћу изнети о дигитализацији, а то је да она уствари представља централизовану базу података свих запослених у образовном систему Србије, као и свих ученика. Наравно, са свим поверљивим подацима о њима. Како се све ово одвија? Дигитализација у школству се практично спроводи на два велика пројекта. Један се зове Доситеј и он представља централизовану базу података свих запослених у просвети са свим пратећим подацима о запосленом. Информације обухватају спектар од јединственог матичног броја, преко дипломе коју је наставник стекао, до процента и фонда часова са којим текуће године ради. План је да се ова база са административних података даље усавршава и до увида у финансије запослених у просвети. Путем овакве централизације података рационализација у просвети (читај: отпуштање запослених и стављање на листу технолошких вишкова) одвија се значајно ефикасније, брже и учинковитије. Други велики пројекат Министарства просвете у оквиру дигитализације зове се Електронски дневник. На овај начин ћемо рећи збогом папирним књигама, дневницима и читав садржај почећемо згодно да уносимо у такође централизовану базу, под називом есДневник. Да се разумемо, у овај дневник се не уносе само наставне јединице, одсутни ученици, оцене ђака и опомене. У овај дневник се уносе и баш сви подаци везани за конкретног ученика. Све је то већ постојало раније у папирним дневницима. Сада је ствар у томе да су подаци о ученицима на нивоу Србије обједињени на једном месту. Зашто је ово лоше и забрињавајуће? Зато што неометано и без постојеће правне регулативе даје могућност да се овакви подаци злоупотребљавају. Један од могућих сценарија је и онај који се тиче гурања приче о дуалном образовању (превазиђеном систему са много мана, како се и у Немачкој показало). И овај термин ћу исто превести на разумљив језик. Дуално образовање уствари омогућава да дете са 15 година почне да ради. Конкретно, са централизованом базом података о ученицима средњих школа у електронском дневнику, моћи ће тачно да се израчуна који је то број младе радне снаге од око 15 година, која ће моћи, рецимо, за Немачку да саставља делове за неки апарат, а за шта ће бити награђена платом. И немојмо се заваравати да ће неко децу плаћати и добро награђивати за рад. Питам се којим путем смо заправо пошли ако ћемо сопствену децу слати у надничаре дуалног типа! Предвиђања Ноама Чомског о економским колонизаторима света друге половине 20. века нарочито су на овом месту значајна. Он, наиме, још осамдесетих година прошлог века говори о томе да је западни економски колонизатор између осталог и до сржи расиста, те да му је далеко више по укусу јефтина радна снага коју би потражио међу становницима неразвијених европских земаља. Они, поред тога што су бели, налазе се на далеко вишем ступњу образовања и хигијене од јефтине радне снаге црне, кафене и жуте пути. Кредитним клијентима Светске банке као залог не остаје ништа друго да понуде до ресурса радне снаге сопствене земље. Видимо да су национални пројекти наше земље у том погледу оквирно покренути, макар што се образовања тиче. Наше је само да поспешимо размножавање. Извор: Теологија.нет
  8. Милицу Ђурђевић, портпаролку покрета „Заветници“, затекли смо у једном престоничком кафићу и са њом проћаскали како о политици, тако и о приватном животу. Младу политичарку, која се недавно заклела на вечну љубав Стефану Стаменковском, свом дугогодишњем партнеру и председнику покрета „Заветници”, одмах смо упитали – како је то када вам је муж уједно и партијски шеф? – Ми смо осам година заједно, заједно смо основали „Заветнике”, наша веза је старија од странке. Обоје смо имали иста интересовања и те идеје су нас негде и повезале. Он је исто као ја врло посвећен љубави према земљи и српском народу. Али занимљиво је да када имамо седнице ГО, углавном сам ја та која има различито мишљење у односу на његово, обоје желимо само најбоље, али се размимоилазимо због неке методологије, јер сам ја мало флексибилнија према чланству. Уме он кући понекад да каже: „Жено, докле ћеш да се свађаш са мном на ГО”, и да се љути када је под утиском, али то брзо прође јер обоје у ствари имамо исте циљеве. Kолико вам је важно што вас је венчао владика Амфилохије лично? Шта вам је он поручио након венчања? – Владика Амфилохије је наш породични пријатељ и саборац мог оца из времена комунизма и то пријатељство је тата пренео на мене. За мене је била велика част што нас је он венчао јер сматрам да је он највећи духовник међу великодостојницима СПЦ. Он нам је пожелео да нам прво дете буде за нас двоје као родитеље, друго дете за наше родитеље, а треће дете да буде за Цркву и за отаџбину, а онда је набрајао и даље и упоредио мене са мајком Југовића. Зашто сте одбили учешће у ријалитију „Задруга” када вам је нуђен велики новац за то? – Просто јер не желим да учествујем у процесу ријалитизације Србије, као и зато што не видим себе у једном таквом концепту. Немам ништа против неке врсте забаве и комерцијалних садржаја на телевизијама, али смтрам да је све то отишло предалеко и то је постао процес који је врло опасан у друштву јер скреће пажњу грађана са кључних животних тема. Некоме ко се бави политиком тамо није место. На којој државној функцији бисте се најбоље снашли? – Kад сам имала три године, певала сам косовске песме, када сам била у вртићу и када су све девојчице говориле да ће бити учитељице, певачице, фризерке, ја сам и тада говорила да ћу бити политичарка. Мене у суштини највише занимају спољњи послови зато што сматрам да се спољња политика директно одржава на унутрашњу и да је она приоритетна и мислим да би тај неки ресор био најбољи за мене. Да ли би вам ласкала титула најлепше политичарке и ко је, по вашем мишљењу, најлепша политичарка у Србији? – Не мислим да сам најлепша политичарка. Ту титулу су ми доделили новинари и пуно им хвала, то је комплимент и прија ми наравно и била бих лицемерна када бих рекла да ми не прија. Занимљиво ми је да ми је Стефан причао да су га људи када је после извештаја са нашег венчања у „Ало!“ новинама ушао у кафић где обично иде поздравили речима: „Где си Стефане, који си оженио најлепшу српску политичарку!“ Има их пуно лепих, нарочито међу онима које нису популарне толико, а од популарних мислим да је лепа Марија Обрадовић из СНС-а. Одбила сам Шекија Да ли сте имали понуде да пређете у друге странке? – Имала сам понуду од господина Војислава Шешеља прошле године да постанем члан Централне отаџбинске управе, највишег органа СРС-а, он је о томе разговарао са мојим оцем, он му се на томе у моје име, знајући мој став, захвалио. То је странка дуге традиције, ја то поштујем, али сматрам да је то странка прошлости и да је то нешто што је осуђено да у периоду који долази просто не буде на политичкој сцени. Извор: Ало – Јелена Ђондовић / Демира Рамадани
  9. Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену, кренула у први разред Први час без граје. Учитељ Вуко Даниловић. У пратњи био и деда Адем. Мајка Евица не крије сузе И у Призрену, где живи свега двадесетак Срба, у понедељак је почела нова школска година.У школску клупу села је мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у царском граду. Милицу у понедељак нису дочекали дечија граја нити школско двориште. Није било ни школског звона. До учионице у Храму светог Ђорђа допратили су је мајка Евица и деда Адем, њихов једини заштитник. Иако каже да није имала трему, Милица признаје да се радовала првом школском часу. - Лепо се осећам. Први пут видим учитеља – рекла је кратко, после првог часа, девојчица која је учитељу одмах предочила да је већ научила сва слова. Азбуку је учила са мајком у изолацији њиховог стана у центру града, из којег не излазе без деда Адема. ЗАХВАЛНОСТ “НОВОСТИМА” ИСТИЧУЋИ захвалност свима који су помогли да мала Милица крене у школу, Евица се посебно захвалила Епархији рашко-призренској, директору Канцеларије за Косово и Метохију Александру Вулину као и “Вечерњим новостима”, које су посредством Издавачке куће “Клет” обезбедиле Милици књиге. – Радосна сам што је господин Вулин испунио обећање да ће Милици “довести” школу овде у Призрен – истиче захвална Евица. - Замишљам као да је одељење пуно ђака. Трудићу се да Милицу мотивишем да учи као да има још другова и другарица – прича учитељ Вуко Даниловић (62), који је за време тридесетогодишњег учитељског и професорског стажа имао већ по једног ђака у разреду. Родом из околине Дечана, овај учитељ и професор филозофије и социологије, каже да је радостан што ће баш он учити Милицу. И док објашњава да је у Призрен стигао из расељеништва на позив владике Теодосија, мала Милица га већ запиткује шта ће учити наредних часова, и гласно говори о томе шта воли и шта би желела да постане кад одрасте: - Радујем се физичком. Сањам да једног дана будем кошаркашица. А можда, у ствари, будем и новинар – премишља се Милица, док јој учитељ објашњава да су сада имали час упознавања као и да су заједно погледали књиге које је девојчица добила на поклон. - Већ сутра озбиљно почињемо да радимо – говори учитељ док га мала Милица спонтано хвата за руку и са њим одлази у двориште Цркве светог Ђорђа, где је поводом почетка школске године, али и наставка рада Богословије, служена архијерејска литургија. Док се у црквеном дворишту игра сама, уочљиво је да Милица покушава да привуче пажњу свог учитеља. И он непрекидно мотри на њу. А дотле, њена мајка Евица каже: - Веома сам срећна што сам дочекала дан да моја Милица пође у школу. То ми је, поред свих недаћа, био највећи проблем, јер сам се бојала да ће остати без образовања – кроз сузе прича девојчицина мајка, која признаје да се Миличином поласку у школу подједнако радовао и деда Адем, Призренац, који се годинама стара о Милици и њеној мајци и који је девојчици први честитао први школски дан. И ВЛАДИКА СРЕЋАН -СВИ смо срећни због Милице. Данашњи дан потврђује да то што смо прошле године започели са Богословијом је благослов божији, јер ево ове године уписујемо и нову генерацију богослова. Надамо се да ће Богословија оживети као некада, у корист цркве божије и нашег народа – рекао је за “Новости” владика Теодосије и нагласио да, поред физичке обнове светиња спаљених 2004. године, упоредо се обнавља и духовни живот у њима. ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА БОГОСЛОВА ПРВИ школски дан у згради светих Кирила и Методија у призренској Богословији у понедељак је почео и за 25 богослова. Њих четрнаесторо уписало је прву годину познате духовне школе, док је једанаесторо наставило да учи други разред ове престижне црквене школе. - Веома сам поносан што сам уписао ову школу за свештенике у царском граду, где су учили и предавали сви наши највећи великодостојници и у којој је предавао и садашњи српски патријарх, као и још неколико садашњих епископа – истиче Богосав Тимотијевић (15) из Ужица. Иако је први пут дошо на Космет, каже да је очаран лепотом царског града, а пре свега црквама у насељу званом Поткаљаја. И његов вршњак Андрија Стевановић из Крушевца први пут је у Призрену: - Желим да будем свештеник, а посебно сам срећан што ћу учити овде у Призрену – прича Немања Живковић (16) из Прокупља, који је већ упознао нове другаре са којима ће учити и дружити се за време школовања. Вечерње новости Д. ЗЕЧЕВИЋ Извор
×
×
  • Креирај ново...