Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'милан'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи.
  2. Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник
  3. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  4. Поводом великог хришћанског празника Богојављења, припадници нашег РВ и ПВО су учествовали у пливању за Часни крст на више места у Србији. Мајор Милан Жунић из 204. ваздухопловне бригаде, већ пету годину заредом, за Часни крст је пливао у Старим Бановцима. Он је ове године иако пливање није имало такмичарски карактер, понео крст, а пливао је како каже у част својих колега, настрадалих 1999. године у НАТО агресији. Припадници 98. ваздухопловне бригаде са аеродрома Лађевци, за Часни крст су пливали на Западној Морави у Чачку, док је, како јавља телевизија Н1, у Сврљигу први до крста допливао поручник Александар Станковић из 63. падобранског батаљона. Како преноси Н1, на укупно 29 локација у земљи су поводом Богојављенских свечаности, учествовали и припадници других видова, родова и служби Војске Србије, њих више од три стотине. МР
  5. На дан Обрезања Господњег, 14. јануара по новом календару, када се молитвено сећамо св. Василија Великога али и прослављамо Нову Годину по јулијанском календару, у Вазнесењској цркви у центру Београда сабрао се верни народ са свештенством на Литургији. Литургију су служили старешина храма јереј Арсеније Арсенијевић, некадашњи старешина цркве протојереј-ставрофор Милан Радовановић, свештеник Ново Гојић и ђакон Филип Милованчевић, уз појање певнице при овој цркви. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  6. Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда, говорио је данас о две главне заповести које нам је Господ дао, те питамо проту да нам каже како да љубимо Бога и на тај начин све људе, као што нам је и заповедио? „Све је у хришћанству делотворна љубав“ каже отац Милан и напомиње да та љубав мора бити несебична. Чули смо и неколико примера из богатог искуства проте Милана, који личним примером сведочи на који начин треба да деламо у појединим ситуацијама и како да делатно волимо своје ближње. Било је речи и о односу свештеника са парохијанима, а посебно о значају уласка благодати Божије у дом али и негативном ставу појединих верника. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  7. Религијски хибриди. У српској модерној књижевности у 20. веку, посебно у другој половини тог столећа, изворне верске традиције (хришћанска, јеврејска и исламска) немају онај значај и улогу какву су имале у српској класичној књижевности (црквеној и народној), па ни у књижевности 19. века. Изворна традиционална религијска учења у модерној књижевности су естетизована, рационализована и релативизована. Пошто су међусобно измешане и уједначене, верске традиције су прерасле или су деградиране у религијске хибриде, који немају пресудну улогу у конституисању облика и заснивању смисла књижевног дела. Укратко, верска учења и религиозни доживљаји немају у модерној књижевности статус истинитог и свеобухватног духовног хоризонта у којем се рађа и живи култура и у њеном крилу уметност. Наместо вере, као универзалне и првородне човечне духовности, у модерној књижевности историја и култура су постављене као најшири координантни систем у којем се одвија реална човечна егзистенција. У готово свим делима модерне књижевности изворну веру је истиснула еклектична, секуларизована, рационализована и естетизована хибридна религија. Илустрације ради, овде ћемо приказати како су религијски хибриди уткани и уграђени у два знаменита српска романа: Андрићев На Дрини ћуприја и Павићев Хазарски речник. На Дрини ћуприја. Сложен, драматичан, дубински доживљај историјске сучељеноси и антагонистичне преплетености хришћанске и исламске културе на Балкану исказан је у овом делу Ива Андрића. Народни живот, историја и народна култура у којима је Андрић открио непресушно врело уметничке инспирације пресудно су обележени сусретом источњачке исламске са западњачком хришћанском вером и културом. Сусретање два цивилизацијска обрасца, две философије живота, оне кристалисане у исламу и оне у хришћанству, показује се и као сукобљавање два света, и као њихово прожимање, и као међусобно огледање и самоспознавање. У Андрићевом делу налазимо све ове могућне ситуације и исходе који се јављају у сусрету два различна животна и културна обрасца. Због тога се о Андрићу говори као о писцу између Истока и Запада. Прецизније би можда било казати да је он писац и Истока и Запада, а најтачније је по мом мишљењу одређење да је Андрић писац изнад Истока и Запада. Јер, он је превасходно писац културолошких романа, а тај тип романа заснива се на драматичном сусретању и огледању најмање два културна обрасца, па стога културолошки роман никад не припада у потпуности једном културном хоризонту. У Андрићевом делу јасно је видљива ова сушта одлика културолошког романа. Наиме, изнад и једног и другог културног обрасца које сучељава Андрић ставља живот, личност и људску судбину као непромењиву и трајну основу саме људске егзистенције у свим временима и свим културним, социјалним и историјским формацијама. Историја, вера и култура су онда само „живописна потка на загаситој основи живота“. Заиста, ма колико да је Андрићева реконструкција историјских епоха, као и духа одређене културе или колективне психологије појединих народносних и националних заједница, уметнички уверљива, чињенично тачна и животно истинита, она је ипак тек фон на којем се васкрсавају имагинативни људски ликови и њихове судбине, и само оквир у којем се одвија вечна драма људске егзистенције. Живот, човек, судбина – то је основа у коју Андрић уткива културне и историјске садржаје својих романа. И онда кад обичаје, навике, веру, културу, своје народносне митове и легенде и разноврсне облике колективног живота осећају као битан ослонац и смисао индивидуалних живота, већина људи изнад свега стављају сам живот. „По природном закону“ – казује нам писац-хроничар у роману На Дрини ћуприја – „свет се одупирао свему што је ново, али није у томе ишао до краја, јер је већини живот увек важнији и пречи од облика у коме се живи. Само у изузетним појединцима одиграла се дубља, истинска драма борбе између старог и новог. За њих је начин живота био нераздвојно и безусловно везан са животом самим.“ А на другом месту хроничар овако описује дух времена који се рађа из сусрета двеју цивилизација, западноевропске оличене у социјалном устројству и културним тежњама Аустрије, и балканске, којој припадају и хришћанска и исламска народна заједница: „Ни за кога од касаблија није нови живот значио остварење онога што су они у крви носили и одувек у души желели; напротив, сви су они, и муслимани и хришћани, улазили у њега са многоврсним и апсолутним резревама, али те резерве су биле тајне и скривене, а живот видљив и моћан, са новим и наизглед великим могућностима. И већина се, после краћег или дужег колебања, препуштала новој струји, пословала, стицала и живела по новим схватањима и начинима, који су давали више маха и пружали више изгледа личности појединца човека.“ Унутрашња динамика и драматика Андрићевог романа развијају се управо на раскршћу старог и новог начина живљења, на разлазу између живота и културе, односно на осећању једних да су вера и култура нераздвојне од живота, и на увиђању других да је живот важнији и пречи од верских и културних калупа у које је смештен. Опредељивање ликова на вододелници између живота и вере Андрић не приказује као одлику одређеног културног обрасца, другим речима, то опредељивање није условљено културном и националном припадношћу ликова, јер и у српској и у муслиманској средини има људи који своју веру цене више од живота и оних који живот осећају већим, пречим и трајнијим од културе и вере коју исповедају. У Андрићевом роману међусобно се огледају, сударају, прожимају и самоспознају западноевропски цивилизацијски модел и балкански културни образац, унутар кога се пак разазнају, разликују и међусобно противстављају исламски и хришћански, српски и турски верски и културни хоризонт. У темеље модерног западноевропског цивилизацијског модела уграђена је вера у историју, у људски рад и социјални активизам, у општи прогрес и личну човекову срећу. Таква уверења била су преовлађујућа у Европи у последњој четвртини 19. века, трезвено и иронично бележи летописац-приповедач романа. Вели: „То су била она три деценија релативног благостања и привидног, францјозефовског мира кад је многи Европљанин мислио да има непогрешну формулу за остварење столетног сна о пуном и срећном развитку личности у општој слободи и напретку, кад је деветнаести век простирао пред очима милиона људи своје многоструке и варљиве благодети и стварао своју фатаморгану од комфора, сигурности и среће, за све и свакога, по приступачним ценама и на отплату…“ Оптимистичка фатаморгана открила је нову лажну веру, која је почивала на схватању да се драма човечне егзистенције у космосу и људска природна судбина потпуно испуњавају једино у историји, у планском раду и у материјалном напретку. А човеку балканске цивилизације таква вера и схватања изгледају чудним и опасним. „…Јер ту сталну потребу странаца да граде и разграђују, да копају и зидају, подижу и преиначују, ту вечиту њихову тежњу да предвиде дејство природних сила, да им избегну или доскоче, то овде нико не разуме и не цени. Напротив, све касаблије, а нарочито старији људи, виде у томе нездраву појаву и рђав знак…“ На другом месту летописац духовног живота бележи још дубљи неспоразум између два животна стремљења и два противстављена цивилизацијска опредељења. „Сви су“ – вели – „били незадовољни због тих нових мера. Оне су по својој природи биле противне свима њиховим схватањима и навикама, јер је сваки од њих осећао као излишно и неразумљиво понижење то мешање власти у његове личне ствари и његов породични живот…“ Човек балканске цивилизације не верује да се сав смисао људског живота испуњава у историји, него једино у надвремену, у дубљим законима живота који су изнад сталних и непредвидивих историјских промена, или пак у есхатону. У то, свако на свој начин, верује и муслиман и хришћанин. Исламско схватање трајних, надисторијских закона и смислова живота заступају многи имагинативни ликови у Андрићевом роману, а најпуније је сублимисано у ноћном разговору на мосту беговског унука Бахтијаревића са Младобосанцем Галусом. У духу свеопштег европског оптимизма који је изнедрио 19. век млади Галус екстатично проповеда визију слободне и праведне националне државе: „Видећеш, Фехиме, – уверавао је занесени Галус свог друга, као да је то ствар ове ноћи или сутрашњег дана – видећеш, остварићемо државу која ће бити најдрагоценији прилог напретку човјечанства, у којој ће сваки напор бити благословен, свака жртва света, свака мисао самоникла, ношена нашом ријечи, и свако дјело са печатом нашег имена. […] Јер, о том више нема сумње, нама је суђено да остваримо оно чему су сви нараштаји прије нас тежили: државу, рођену у слободи и засновану на правди, као један дио божје мисли, остварен на земљи.“ Али ове речи ударају у ћутање саговорника „као непролазан зид у тами“. Ћутање пориче све оно што је речено и објављује „свој неми, јасни и непромењиви смисао“. Ћутање младог муслимана Андрић артикулише као исламску философију живота. „Темељи света и основи живота и људских односа у њему утврђени су за векове. То не значи да се они не мењају, али мерени дужином људског живота изгледају вечни. Однос између њиховог трајања и дужине људског века исти је као однос између немирне, покретне и брзе површине реке и њеног сталног и чврстог дна чије су измене споре и неприметне. И сама помисао о промени тих центара нездрава је и неизводљива. То је исто као кад би неко зажело да мења и помера изворе великих река и лежишта планина. Жеља за наглим променама и помисао о њиховом насилном извођењу јављају се често међу људима, као болест, и хватају маха понајвише у младићким главама; само те главе не мисле како треба, не постижу на крају ништа и обично се не држе дуго на раменима. Јер, није људска жеља оно што располаже и управља стварима света. Жеља је као ветар, премешта прашину са једног места на друго, замрачује понекад њоме цео видик, али на крају стишава се и пада и оставља стару и вечну слику света иза себе. Трајна дела на земљи остварују се божјом вољом, а човек је само њено слепо и покорно оруђе. Дело које се рађа из жеље, човекове жеље, или не доживи остварење или није трајно; у сваком случају није добро. Све ове бујне жеље и смеле речи под ноћним небом, на капији, неће променити у основи ништа; проћи ће изнад великих и сталних стварности света и изгубити се тамо где се смирују жеље и ветрови. А заиста велики људи, као и велике грађевине, ничу и ницаће тамо где им је божјим промислом одређено место, независно од празних, пролазних жеља и људске сујете.“ Карактеристичан је и речит кратак коментар летописца на монолог младог муслимана: „Али Бахтијаревић није изговорио ниједну од тих речи. Они који, као овај муслимански младић, беговски унук, носе своју филозофију у својој крви, живе и умиру по њој, али не умеју да је искажу речима нити осећају потребе за тим.“ Битне садржине исламске философије историје садржане су у наведеном монологу и пишчевом коментару: опрез уместо оптимистичког активизма, тежња ка миру, унутарњој хармонији са природом и животом, сумња у човекову снагу и у смисао његових жеља и снова у свету, вера у вечну слику света и у сталне стварности, фаталистичко прихватање Божје воље и мирење са собом као са оруђем те воље, садржајно и речито источњачко ћутање које разумеју само они који дамарима истородно осећају свет и живот… Другојачије је православно хришћанско поимање надисторије исказано у овом Андрићевом роману. У надисторијском времену нема ни прошлости ни будућности него једино садашњости која је отворена према Вечности. „У српским кућама, које су сабијене око цркве на Мејдану, нема ни жалби на прошлост ни бојазни од будућности; само страх и тегоба садашњице. Ту влада неко нарочито, немо запрепашћење које увек остаје код људи иза првих удараца великог терора, хапшења и убијања без реда и суда. Али испод тога запрепашћења све је исто, како је било раније и одувек; исто притајено слућење као некад пре више од сто година, кад су на Паносу гореле устаничке ватре, иста нада, исти опрез, и иста решеност да се све поднесе, ако другачије не може да буде, и иста вера у добар крај, тамо негде на крају свих крајева.“ Другојачије је у хришћана и осећање времена: „Тако им пролази ноћ и са њом живот, сав од опасности и страдања, али јасан, непоколебљив и прав у себи. Вођени древним и наслеђеним нагонима, они га цепкају и деле на тренутне утиске и непосредне потребе, губећи се потпуно у њима. Јер једино тако, живећи сваки тренутак одвојено и не гледајући ни напред ни натраг, може се овакав живот поднети и жив човек сачувати за боље дане.“ Православна философија живота и историје не верује да је стварност овог света стална и непромењива. Стварност се не прихвата пасивно но се у њој учествује, ако никако другачије онда решеношћу „да се све поднесе, ако другачије не може да буде“. У овоземаљском животу и времену излишна је и жалба на прошлост и страх од будућности. Јер овде је све – и нада и опрез, и мука и занос – само издвојен тренутак великог есхатолошког времена. Православни човек живи вером „у добар крај, тамо негде на крају свих крајева“. А на крају свих крајева је есхатон, Вечност и Царство Небесно. Одатле, из тог великог времена, из краја свих крајева, обасјава се људска историја и осмишљава људска егзистенција, а не из саме динамике историје у којој човек својом вољом и снагом мења природну стварност, како се верује у секуларизованој европској модерној цивилизацији, нити пак у трајности и непромењивости стварности овог света, како се претпоставља у исламској философији историје. У свом првом историјском роману Иво Андрић је, као што смо видели, сугестивно насликао суштину двеју цивилизација: европске и балканске и исказао суштину три философије живота, односно душу три вере: православља, ислама и модерног католицизма и протестантизма. Ти обрасци и духовни хоризонти дати су у сублимисаном и кристализованом облику. Само њихово језгро је, наиме, кристалисано, духовно и мисаоно конзистентно, самосвојно, унутра идентично самом себи, и онда кад се напољу прилагођава другом и разнородном, или кад се са њим привидно прожима. Иако се повремено страшно сударају, иако су пуне подозрења и предрасуда према другом и другачијем, два цивилизацијска обрасца и три разнородне заједнице вере ипак међусобно коегзистирају на основу заједничке слутње да је живот пречи од вере, да је судбина сваког створења на земљи сродна свеједно да ли човек верује у себе и у своју моћ да промени историјску и природну стварност, или у божију предодређеност и непромењивост природне и историјске стварности, или у неку другу, вишу и бољу стварност која нас све несумњиво чека и прима на крају свих крајева. Унутрашња драматика и спољашњи изглед романескне грађевине почивају на мирном и прибраном духовном погледу летописца који прати људе и народе, њихове вере и културе, облике заједничког и појединачног живота, у јединственом и непрекинутом историјском току. Тај смирен духовни поглед у време, историју и културу на вишем плану хармонизује оно што изгледа или што у стварности јесте међусобно антагонизовано, разнородно и противстављено. Хазарски речник Милорада Павића на тематском плану је оригиналан културолошко-историјски роман; на семантичком нивоу ово дело је философски, а на стилском и обликотворном поетски и фантастички роман. Али све ове познате романескне жанрове Павић је на композиционо-структурном плану разградио, (де)мистификовао и пародирао. У извесној мери он је деструисао и (де)мистификовао и саму књижевност, културу и историју. Необуздана пишчева машта и концентрисан а контролисан креативни набој из којих је настала јединствена и непоновљива књижевна структура, померили су у други план историософске визије, метафизичка значења и могућне пророчке поруке романа. (Та виша значења ре-конструисао је Кристијан Олах у студији Књига-Бог – (Постмодерна) духовност у Хазарском речнику Милорада Павића, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2012.) Хришћански, јеврејски и исламски верски и културни образац у Павићевом роману су међусобно сучељени тако да су доведени у исту раван: изједначени су, релативизовани, пародијом деструисани. Очекивано је онда што је немачки књижевни мислилац Ханс Роберт Јаус (као и неки други тумачи) у Павићевом роману принцип религијске толеранције и верске равноправности схватио као композиционо начело, најдубљи смисао и највише значење овог дела. Све три традиционалне религије у Павићевом роману заиста су равноправне – у сопственим недостацима, додуше. Свака тежи да буде потпуна и чврсто разграничена са друге две, али ниједна у томе не успева: свака је, наиме, непотпуна без оне две које не жели да позна. Ова непотпуност сваке вере, која тежи самодовољности, основа је њихове међусобне толеранције. Толеранцију, међутим, успоставља сам писац, са неке више сазнајне позиције, она није садржана у бићу саме религије, у њеној аутохтоној (само)довољности. Ове тезе илуструјемо навођењем опширних одломака из три Књиге Хазарског речника, свесни при том да свако казивање у роману има и своје порицање и друкчију варијацију, и то не само у другој него и у оној књизи којој припада, а да при том ни једна визија нема у роману статус носеће истине. Црвена књига – хришћански извори о хазарском питању: Казивање Никона Свеваста, Сотоне, Авраму Бранковићу: „Чујте дакле што не знате. Три реке античког света мртвих – Ахеронт, Пирифлегетон и Коцит припадају данас подземљима ислама, јудаизма и хришћанства; оне теку делећи три пакла – Гехену, Хад и ледени пакао мухамеданаца, испод негдашње хазарске земље. И ту се сучељавају на тој тромеђи три света мртвих: Сотонина огњена држава с девет кругова хришћанског Хада, с Луциферовим престолом и заставама пакленог цара; исламско подземље с Иблисовим царством ледених мука и Гебхурахово подручје с леве стране Храма, где седе хебрејски богови зла, пожуде и глади, Гехена у власти Асмодеја. Та три подземља се не мешају и границе међу њима извучене су гвозденим ралом и неће бити дозвољено никоме да их прелази. Додуше, ви та три подземља погрешно замишљате, јер немате искуства. У јеврејском паклу, у држави анђела таме и греха Белијаала не горе, као што ви мислите, Јевреји. Тамо горе слични вама, све сами Арапи или хришћани. На исти начин у хришћанском паклу нема хришћана – тамо у огањ доспевају мухамеданци или они Давидове вере, док се у Иблисовом исламском мучилишту налазе све сами хришћани и Јевреји, а нема ниједног Турчина или Арапина. Замислите Масудија, који стрепи од свога тако страшног, али добро познатог пакла, а тамо, уместо својега наиђе на хебрејски Шеол или на хришћански Хад где ћу га ја дочекати! Уместо на Иблиса, налетеће на Луцифера. Замислите хришћанско небо изнад пакла у којем испашта Јеврејин! Схватите то као велико, врхунско упозорење, господару! Као најдубљу мудрост. Никаквих послова у којима се мешају три света, ислам, хришћанство или јудаизам овде на белом дану! Да не бисмо имали посла са подземљима тих светова. Јер они који се мрзе, с њима на овоме свету нема тешкоћа. Такви увек личе једни на друге. Непријатељи су увек исти, или с временом постају исти, иначе не би могли бити непријатељи. Они који се међу собом истински разликују, они у ствари представљају највећу опасност. Они теже да се упознају, јер им разлике не сметају. И ти су најгори. С таквима који нам допуштају да се разликујемо од њих и та разлика им не квари сан, обрачунаћемо се и ми и наши непријатељи удруженим снагама и уништићемо их са три стране одједном…“ Зелена књига – исламски извори о хазарском питању: Ал Бекри, Спанјард (11. век) – главни арапски хроничар хазарске полемике: „Следећи неке путоказе медицинара Захарије Разија, Ал Бекри је сматрао да се три вере – ислам, хришћанство и јудаизам – могу узети као три нивоа Божије књиге. Сваки народ те слојеве у ствари усваја из Божије књиге оним редом који му највише одговара и тиме исказује своју најдубљу природу. Први слој значења и није узимао у разматрање, јер то је онај дословни, који се зове авам и доступан је сваком човеку без обзира на веру. Други слој – слој алузија, пренесених значења, који се зове кавас и који разуме елита, представља хришћанску цркву, покрива садашњи тренутак и звук (глас) Књиге. Трећи слој назван авлија, који обухвата окултна значења, представља јеврејски слој у Божијој књизи, слој мистичке дубине и бројева, слој писмена књиге. А четврти, анбија – слој пророчких зрачења и сутрашњице, представља исламско учење у његовом најбитнијем значењу, дух Књиге, или седму дубину дубине. Тако су Хазари најпре прихватајући највиши слој (анбију), а тек потом остале слојеве Божије књиге, и то не редом, показали да им највише одговара исламско учење. Тако они никада потом нису у ствари напустили ислам, мада су у међувремену прелазили из хришћанства у јудаизам.“ Жута књига – хебрејски извори о хазарском питању: Запис о Адаму Кадмону; Коен Самуел (1660–24. 9. 1689) – дубровачки Јеврејин, један од писаца ове књиге: „Ја, Самуел Коен, писац ових редова, попут хазарских ловаца на снове роним у подручја тамне стране света и покушавам да из њих извучем искре божје тамо заточене, али може ми се догодити да и моја душа тамо остане засужњена. Од слова која тамо скупљам и од слова оних који су то чинили пре мене, састављам књигу која ће, како су хазарски ловци на снове говорили, чинити тело Адама Кадмона на земљи. ‘Јуда Халеви – записао је Коен уз ову недовршену биографију – његови издавачи и други хебрејски коментатори и извори помињу поименце само једнога од три учесника у верској полемици на двору хазарског кагана. То је јеврејски представник – Исак Сангари који је протумачио сан о посети анђела хазарском владару. Остале учеснике у полемици – хришћанског и исламског, хебрејски извори не помињу поименце, кажу тек толико да је један философ, а за другог, оног Арапина, не наводе чак ни то је ли убијен пре или после полемике. Можда на свету – писао је даље Коен – још неко прикупља исправе и вести о Хазарима као што је радио Јуда Халеви и саставља овакав свод извора или речник као што радим ја. Можда то чини неко ко није наше вере, него хришћанин, или човек исламског закона. Можда негде у свету постоје друга двојица која мене траже као што ја тражим њих. Можда они сањају мене, као ја њих, и жуде за оним што ја знам, јер је за њих моја истина тајна, као што је за мене њихова истина скривени одговор на моја питања. Не каже се узалуд да је сваки сан шездесетина истине… У Талмуду стоји: ‘Нека иде да му се сан протумачи пред тројицом!’ Ко су моја тројица? Нису ли поред мене самога – онај други, хришћански трагач за Хазарима, и онај трећи, исламски? Јесу ли три вере у мојим душама место једне? Хоће ли ми две душе у пакао, а само једна у рај? Или су, као увек када се учи књига о стварању света, неопходна тројица и један није довољан, па ја с правом жудим за другом двојицом као они можда за трећим. Не знам, али знам и поуздано сам искусио да моје три душе ратују у мени и једна од њих носи сабљу и већ је у Цариграду; друга се двоуми, плаче и пева свирајући у леут, а трећа је против мене. Та трећа се не јавља или не досеже до мене још увек…’“ Три традиционалне религије – хришћанство, јудаизам и ислам – одсликане су у Хазарском речнику на фону изгубљене вере трагача за сновима, коју је тобоже исповедаао нестали народ Хазара. На том фону традиционалне вере су приказане као недостатне, склоне мистификацијама сопствених учења и игнорисању или прикривању да постоје и друге вере. Несталу веру Хазара Павић је поетски, маштотворно (ре)конструисао као могућну нову, хибридну религију коју ће заједно открити и до које ће се уздићи постојеће вере кад превазиђу сопствена ограничења, па ће том новом, изгубљеном или наново створеном религијом, поново бити створен и сам свет и потпун човек у њему. Хазарски речник је фантастичка, маштовита, луцидна, ведра, мистификаторска и поетски заносна бласфемија. Та бласфемија је просветитељска по критичком односу према свим познатим и признатим религијама. Написана је у духу (нео)барокне поетике која спаја неспојиве делове у једну динамичну и флуидну а ипак конзистентну духовну и књижевну целину. Да ли нам Павић сугерише да је сама хибридна религија, као дегенерисан изданак верске толеранције, у основи бласфемична? У Павићевом роману оваква поука-опомена утемељена је једнако колико и афирмација принципа верске толеранције. * * * Као што смо видели из изложеног сумарног прегледа, одјеци и утицаји разнородних религијских система чујни су и видљиви у свим етапама развоја српске књижевности, од њених почетака у 13. веку до данас. Ти утицаји су последица културно-историјског живота српског народа. Варијетети западног хришћанства (римокатолицизам и протестантизам), јудаизам и ислам дејствују у српској књижевности као културотворна енергија у реалним историјским процесима. А православље се у српској књижевности оглашава као трансисторијска и транскултурна енергија која обликује самосвојан српски културни образац. Православље и верски плурализам у српској књижевности. Српска класична књижевност (народна и црквена) у сржи је православна. Српска модерна књижевност, од просветитељства до данас, на верском плану је еклектична. Иако у модерној српској књижевности дејствују различне верске енергије, иако у њој има одјека паганства и, посебно, одсјаја гностицизма, мада су у њој тематизовани јудејство, ислам, католицизам и протестантизам, та књижевност је у основи и даље превасходно православна. Разнородне верске енергије које се у модерној српској књижевности преплићу на тематском и семантичком плану нису, наиме, изједначене у вредносном смислу. Православље је уграђено и у српску модерну књиженост као транскултурна духовна енергија, она енергија која омогућава да се други верски обрасци сагледају као реални културни и историјски феномени, али не и као највиша истина о егзистенцији. У српској књижевности Истина је сублимисана у православљу. И онда кад тематизују друге верске обрасце (јудаизам, ислам, западно хришћанство) српски модерни писци не афирмишу неку хибридну религију него настоје да у тим обрасцима открију изворну, универзалну духовну енергију као израз човечне онтолошке ситуације у космосу. Оријентација српске књижевности ка афирмацији изворних верских образаца а не ка афирмацији хибридне религије, сведочи да је и модерна српска књижевност, исто као и класична, израз православног универзализма и православног егзистенцијалног реализма. Православни универзализам и реализам у свим животним, историјским и културним токовима и формама осећа и види божанску космотворну енергију и животворни Дух који прожима и оживљава све што настаје и што постоји у природи, историји и у култури. Из такве духовне ситуације сагледани су у српској књижевности и други верски обрасци, као реални садржаји културне и историјске егзистенције српског народа, а не као највиши смисао и крајња истина егзистенције. Смисао и истина егзистенције у српској књижевности су сублимисани у јасној представи да изван и изнад реалних историјских и културних токова постоји надземаљска, космичка духовна стварност која покреће, обасјава и осмишљава све што се догађа у овоземаљском свету и у историји. Из те више стварности јасно, душевно, трезвено и истинито се види све што се догађа у човековој души и у његовој овоземаљској култури и историји. Та два света, две егзистенцијалне сфере, међусобно су паралелне и симултане, али нису једнако вредне. Царство Небесно и Вечност су транскултурна и трансисторијска, вечна и универзална духовна стварност која струји и дејствује изнад сваке културе и целокупне историје. Другим речима, Лазарево опредељење за Царство Небесно (духовни свет), а не земаљско (за материјални свет као примаран и самодовољан), односно Косовски завет, трансферисан је у свеукупну српску књижевност. Опредељење за трајан духовни свет у пролазној историји и промењивој цивилизацији гради самосвојан, аутохтон српски културни образац. У српски културни образац су уграђени, у њему су синтетисани и асимиловани и други културни обрасци настајали у историји европских народа, као и иноверни верски садржаји. Ти реални садржаји из историје и културе не разграђују српски културни образац него потврђују његову динамичност и отвореност према постојећем свету и реалном историјском времену. Свет и време, култура и историја, човек у овоземаљском свету и времену – у српској књижевности се сагледавају из изворне човечне жудње за вишом, пунијом и трајнијом духовном егзистенцијом, за Вечношћу и Царством Небесним, а не приказују се као затворени, довршени, коначни и самосмислени егзистенцијални феномени. Извор: Теологија.нет
  8. Религијски хибриди. У српској модерној књижевности у 20. веку, посебно у другој половини тог столећа, изворне верске традиције (хришћанска, јеврејска и исламска) немају онај значај и улогу какву су имале у српској класичној књижевности (црквеној и народној), па ни у књижевности 19. века. Изворна традиционална религијска учења у модерној књижевности су естетизована, рационализована и релативизована. Пошто су међусобно измешане и уједначене, верске традиције су прерасле или су деградиране у религијске хибриде, који немају пресудну улогу у конституисању облика и заснивању смисла књижевног дела. Укратко, верска учења и религиозни доживљаји немају у модерној књижевности статус истинитог и свеобухватног духовног хоризонта у којем се рађа и живи култура и у њеном крилу уметност. Наместо вере, као универзалне и првородне човечне духовности, у модерној књижевности историја и култура су постављене као најшири координантни систем у којем се одвија реална човечна егзистенција. У готово свим делима модерне књижевности изворну веру је истиснула еклектична, секуларизована, рационализована и естетизована хибридна религија. Илустрације ради, овде ћемо приказати како су религијски хибриди уткани и уграђени у два знаменита српска романа: Андрићев На Дрини ћуприја и Павићев Хазарски речник. На Дрини ћуприја. Сложен, драматичан, дубински доживљај историјске сучељеноси и антагонистичне преплетености хришћанске и исламске културе на Балкану исказан је у овом делу Ива Андрића. Народни живот, историја и народна култура у којима је Андрић открио непресушно врело уметничке инспирације пресудно су обележени сусретом источњачке исламске са западњачком хришћанском вером и културом. Сусретање два цивилизацијска обрасца, две философије живота, оне кристалисане у исламу и оне у хришћанству, показује се и као сукобљавање два света, и као њихово прожимање, и као међусобно огледање и самоспознавање. У Андрићевом делу налазимо све ове могућне ситуације и исходе који се јављају у сусрету два различна животна и културна обрасца. Због тога се о Андрићу говори као о писцу између Истока и Запада. Прецизније би можда било казати да је он писац и Истока и Запада, а најтачније је по мом мишљењу одређење да је Андрић писац изнад Истока и Запада. Јер, он је превасходно писац културолошких романа, а тај тип романа заснива се на драматичном сусретању и огледању најмање два културна обрасца, па стога културолошки роман никад не припада у потпуности једном културном хоризонту. У Андрићевом делу јасно је видљива ова сушта одлика културолошког романа. Наиме, изнад и једног и другог културног обрасца које сучељава Андрић ставља живот, личност и људску судбину као непромењиву и трајну основу саме људске егзистенције у свим временима и свим културним, социјалним и историјским формацијама. Историја, вера и култура су онда само „живописна потка на загаситој основи живота“. Заиста, ма колико да је Андрићева реконструкција историјских епоха, као и духа одређене културе или колективне психологије појединих народносних и националних заједница, уметнички уверљива, чињенично тачна и животно истинита, она је ипак тек фон на којем се васкрсавају имагинативни људски ликови и њихове судбине, и само оквир у којем се одвија вечна драма људске егзистенције. Живот, човек, судбина – то је основа у коју Андрић уткива културне и историјске садржаје својих романа. И онда кад обичаје, навике, веру, културу, своје народносне митове и легенде и разноврсне облике колективног живота осећају као битан ослонац и смисао индивидуалних живота, већина људи изнад свега стављају сам живот. „По природном закону“ – казује нам писац-хроничар у роману На Дрини ћуприја – „свет се одупирао свему што је ново, али није у томе ишао до краја, јер је већини живот увек важнији и пречи од облика у коме се живи. Само у изузетним појединцима одиграла се дубља, истинска драма борбе између старог и новог. За њих је начин живота био нераздвојно и безусловно везан са животом самим.“ А на другом месту хроничар овако описује дух времена који се рађа из сусрета двеју цивилизација, западноевропске оличене у социјалном устројству и културним тежњама Аустрије, и балканске, којој припадају и хришћанска и исламска народна заједница: „Ни за кога од касаблија није нови живот значио остварење онога што су они у крви носили и одувек у души желели; напротив, сви су они, и муслимани и хришћани, улазили у њега са многоврсним и апсолутним резревама, али те резерве су биле тајне и скривене, а живот видљив и моћан, са новим и наизглед великим могућностима. И већина се, после краћег или дужег колебања, препуштала новој струји, пословала, стицала и живела по новим схватањима и начинима, који су давали више маха и пружали више изгледа личности појединца човека.“ Унутрашња динамика и драматика Андрићевог романа развијају се управо на раскршћу старог и новог начина живљења, на разлазу између живота и културе, односно на осећању једних да су вера и култура нераздвојне од живота, и на увиђању других да је живот важнији и пречи од верских и културних калупа у које је смештен. Опредељивање ликова на вододелници између живота и вере Андрић не приказује као одлику одређеног културног обрасца, другим речима, то опредељивање није условљено културном и националном припадношћу ликова, јер и у српској и у муслиманској средини има људи који своју веру цене више од живота и оних који живот осећају већим, пречим и трајнијим од културе и вере коју исповедају. У Андрићевом роману међусобно се огледају, сударају, прожимају и самоспознају западноевропски цивилизацијски модел и балкански културни образац, унутар кога се пак разазнају, разликују и међусобно противстављају исламски и хришћански, српски и турски верски и културни хоризонт. У темеље модерног западноевропског цивилизацијског модела уграђена је вера у историју, у људски рад и социјални активизам, у општи прогрес и личну човекову срећу. Таква уверења била су преовлађујућа у Европи у последњој четвртини 19. века, трезвено и иронично бележи летописац-приповедач романа. Вели: „То су била она три деценија релативног благостања и привидног, францјозефовског мира кад је многи Европљанин мислио да има непогрешну формулу за остварење столетног сна о пуном и срећном развитку личности у општој слободи и напретку, кад је деветнаести век простирао пред очима милиона људи своје многоструке и варљиве благодети и стварао своју фатаморгану од комфора, сигурности и среће, за све и свакога, по приступачним ценама и на отплату…“ Оптимистичка фатаморгана открила је нову лажну веру, која је почивала на схватању да се драма човечне егзистенције у космосу и људска природна судбина потпуно испуњавају једино у историји, у планском раду и у материјалном напретку. А човеку балканске цивилизације таква вера и схватања изгледају чудним и опасним. „…Јер ту сталну потребу странаца да граде и разграђују, да копају и зидају, подижу и преиначују, ту вечиту њихову тежњу да предвиде дејство природних сила, да им избегну или доскоче, то овде нико не разуме и не цени. Напротив, све касаблије, а нарочито старији људи, виде у томе нездраву појаву и рђав знак…“ На другом месту летописац духовног живота бележи још дубљи неспоразум између два животна стремљења и два противстављена цивилизацијска опредељења. „Сви су“ – вели – „били незадовољни због тих нових мера. Оне су по својој природи биле противне свима њиховим схватањима и навикама, јер је сваки од њих осећао као излишно и неразумљиво понижење то мешање власти у његове личне ствари и његов породични живот…“ Човек балканске цивилизације не верује да се сав смисао људског живота испуњава у историји, него једино у надвремену, у дубљим законима живота који су изнад сталних и непредвидивих историјских промена, или пак у есхатону. У то, свако на свој начин, верује и муслиман и хришћанин. Исламско схватање трајних, надисторијских закона и смислова живота заступају многи имагинативни ликови у Андрићевом роману, а најпуније је сублимисано у ноћном разговору на мосту беговског унука Бахтијаревића са Младобосанцем Галусом. У духу свеопштег европског оптимизма који је изнедрио 19. век млади Галус екстатично проповеда визију слободне и праведне националне државе: „Видећеш, Фехиме, – уверавао је занесени Галус свог друга, као да је то ствар ове ноћи или сутрашњег дана – видећеш, остварићемо државу која ће бити најдрагоценији прилог напретку човјечанства, у којој ће сваки напор бити благословен, свака жртва света, свака мисао самоникла, ношена нашом ријечи, и свако дјело са печатом нашег имена. […] Јер, о том више нема сумње, нама је суђено да остваримо оно чему су сви нараштаји прије нас тежили: државу, рођену у слободи и засновану на правди, као један дио божје мисли, остварен на земљи.“ Али ове речи ударају у ћутање саговорника „као непролазан зид у тами“. Ћутање пориче све оно што је речено и објављује „свој неми, јасни и непромењиви смисао“. Ћутање младог муслимана Андрић артикулише као исламску философију живота. „Темељи света и основи живота и људских односа у њему утврђени су за векове. То не значи да се они не мењају, али мерени дужином људског живота изгледају вечни. Однос између њиховог трајања и дужине људског века исти је као однос између немирне, покретне и брзе површине реке и њеног сталног и чврстог дна чије су измене споре и неприметне. И сама помисао о промени тих центара нездрава је и неизводљива. То је исто као кад би неко зажело да мења и помера изворе великих река и лежишта планина. Жеља за наглим променама и помисао о њиховом насилном извођењу јављају се често међу људима, као болест, и хватају маха понајвише у младићким главама; само те главе не мисле како треба, не постижу на крају ништа и обично се не држе дуго на раменима. Јер, није људска жеља оно што располаже и управља стварима света. Жеља је као ветар, премешта прашину са једног места на друго, замрачује понекад њоме цео видик, али на крају стишава се и пада и оставља стару и вечну слику света иза себе. Трајна дела на земљи остварују се божјом вољом, а човек је само њено слепо и покорно оруђе. Дело које се рађа из жеље, човекове жеље, или не доживи остварење или није трајно; у сваком случају није добро. Све ове бујне жеље и смеле речи под ноћним небом, на капији, неће променити у основи ништа; проћи ће изнад великих и сталних стварности света и изгубити се тамо где се смирују жеље и ветрови. А заиста велики људи, као и велике грађевине, ничу и ницаће тамо где им је божјим промислом одређено место, независно од празних, пролазних жеља и људске сујете.“ Карактеристичан је и речит кратак коментар летописца на монолог младог муслимана: „Али Бахтијаревић није изговорио ниједну од тих речи. Они који, као овај муслимански младић, беговски унук, носе своју филозофију у својој крви, живе и умиру по њој, али не умеју да је искажу речима нити осећају потребе за тим.“ Битне садржине исламске философије историје садржане су у наведеном монологу и пишчевом коментару: опрез уместо оптимистичког активизма, тежња ка миру, унутарњој хармонији са природом и животом, сумња у човекову снагу и у смисао његових жеља и снова у свету, вера у вечну слику света и у сталне стварности, фаталистичко прихватање Божје воље и мирење са собом као са оруђем те воље, садржајно и речито источњачко ћутање које разумеју само они који дамарима истородно осећају свет и живот… Другојачије је православно хришћанско поимање надисторије исказано у овом Андрићевом роману. У надисторијском времену нема ни прошлости ни будућности него једино садашњости која је отворена према Вечности. „У српским кућама, које су сабијене око цркве на Мејдану, нема ни жалби на прошлост ни бојазни од будућности; само страх и тегоба садашњице. Ту влада неко нарочито, немо запрепашћење које увек остаје код људи иза првих удараца великог терора, хапшења и убијања без реда и суда. Али испод тога запрепашћења све је исто, како је било раније и одувек; исто притајено слућење као некад пре више од сто година, кад су на Паносу гореле устаничке ватре, иста нада, исти опрез, и иста решеност да се све поднесе, ако другачије не може да буде, и иста вера у добар крај, тамо негде на крају свих крајева.“ Другојачије је у хришћана и осећање времена: „Тако им пролази ноћ и са њом живот, сав од опасности и страдања, али јасан, непоколебљив и прав у себи. Вођени древним и наслеђеним нагонима, они га цепкају и деле на тренутне утиске и непосредне потребе, губећи се потпуно у њима. Јер једино тако, живећи сваки тренутак одвојено и не гледајући ни напред ни натраг, може се овакав живот поднети и жив човек сачувати за боље дане.“ Православна философија живота и историје не верује да је стварност овог света стална и непромењива. Стварност се не прихвата пасивно но се у њој учествује, ако никако другачије онда решеношћу „да се све поднесе, ако другачије не може да буде“. У овоземаљском животу и времену излишна је и жалба на прошлост и страх од будућности. Јер овде је све – и нада и опрез, и мука и занос – само издвојен тренутак великог есхатолошког времена. Православни човек живи вером „у добар крај, тамо негде на крају свих крајева“. А на крају свих крајева је есхатон, Вечност и Царство Небесно. Одатле, из тог великог времена, из краја свих крајева, обасјава се људска историја и осмишљава људска егзистенција, а не из саме динамике историје у којој човек својом вољом и снагом мења природну стварност, како се верује у секуларизованој европској модерној цивилизацији, нити пак у трајности и непромењивости стварности овог света, како се претпоставља у исламској философији историје. У свом првом историјском роману Иво Андрић је, као што смо видели, сугестивно насликао суштину двеју цивилизација: европске и балканске и исказао суштину три философије живота, односно душу три вере: православља, ислама и модерног католицизма и протестантизма. Ти обрасци и духовни хоризонти дати су у сублимисаном и кристализованом облику. Само њихово језгро је, наиме, кристалисано, духовно и мисаоно конзистентно, самосвојно, унутра идентично самом себи, и онда кад се напољу прилагођава другом и разнородном, или кад се са њим привидно прожима. Иако се повремено страшно сударају, иако су пуне подозрења и предрасуда према другом и другачијем, два цивилизацијска обрасца и три разнородне заједнице вере ипак међусобно коегзистирају на основу заједничке слутње да је живот пречи од вере, да је судбина сваког створења на земљи сродна свеједно да ли човек верује у себе и у своју моћ да промени историјску и природну стварност, или у божију предодређеност и непромењивост природне и историјске стварности, или у неку другу, вишу и бољу стварност која нас све несумњиво чека и прима на крају свих крајева. Унутрашња драматика и спољашњи изглед романескне грађевине почивају на мирном и прибраном духовном погледу летописца који прати људе и народе, њихове вере и културе, облике заједничког и појединачног живота, у јединственом и непрекинутом историјском току. Тај смирен духовни поглед у време, историју и културу на вишем плану хармонизује оно што изгледа или што у стварности јесте међусобно антагонизовано, разнородно и противстављено. Хазарски речник Милорада Павића на тематском плану је оригиналан културолошко-историјски роман; на семантичком нивоу ово дело је философски, а на стилском и обликотворном поетски и фантастички роман. Али све ове познате романескне жанрове Павић је на композиционо-структурном плану разградио, (де)мистификовао и пародирао. У извесној мери он је деструисао и (де)мистификовао и саму књижевност, културу и историју. Необуздана пишчева машта и концентрисан а контролисан креативни набој из којих је настала јединствена и непоновљива књижевна структура, померили су у други план историософске визије, метафизичка значења и могућне пророчке поруке романа. (Та виша значења ре-конструисао је Кристијан Олах у студији Књига-Бог – (Постмодерна) духовност у Хазарском речнику Милорада Павића, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2012.) Хришћански, јеврејски и исламски верски и културни образац у Павићевом роману су међусобно сучељени тако да су доведени у исту раван: изједначени су, релативизовани, пародијом деструисани. Очекивано је онда што је немачки књижевни мислилац Ханс Роберт Јаус (као и неки други тумачи) у Павићевом роману принцип религијске толеранције и верске равноправности схватио као композиционо начело, најдубљи смисао и највише значење овог дела. Све три традиционалне религије у Павићевом роману заиста су равноправне – у сопственим недостацима, додуше. Свака тежи да буде потпуна и чврсто разграничена са друге две, али ниједна у томе не успева: свака је, наиме, непотпуна без оне две које не жели да позна. Ова непотпуност сваке вере, која тежи самодовољности, основа је њихове међусобне толеранције. Толеранцију, међутим, успоставља сам писац, са неке више сазнајне позиције, она није садржана у бићу саме религије, у њеној аутохтоној (само)довољности. Ове тезе илуструјемо навођењем опширних одломака из три Књиге Хазарског речника, свесни при том да свако казивање у роману има и своје порицање и друкчију варијацију, и то не само у другој него и у оној књизи којој припада, а да при том ни једна визија нема у роману статус носеће истине. Црвена књига – хришћански извори о хазарском питању: Казивање Никона Свеваста, Сотоне, Авраму Бранковићу: „Чујте дакле што не знате. Три реке античког света мртвих – Ахеронт, Пирифлегетон и Коцит припадају данас подземљима ислама, јудаизма и хришћанства; оне теку делећи три пакла – Гехену, Хад и ледени пакао мухамеданаца, испод негдашње хазарске земље. И ту се сучељавају на тој тромеђи три света мртвих: Сотонина огњена држава с девет кругова хришћанског Хада, с Луциферовим престолом и заставама пакленог цара; исламско подземље с Иблисовим царством ледених мука и Гебхурахово подручје с леве стране Храма, где седе хебрејски богови зла, пожуде и глади, Гехена у власти Асмодеја. Та три подземља се не мешају и границе међу њима извучене су гвозденим ралом и неће бити дозвољено никоме да их прелази. Додуше, ви та три подземља погрешно замишљате, јер немате искуства. У јеврејском паклу, у држави анђела таме и греха Белијаала не горе, као што ви мислите, Јевреји. Тамо горе слични вама, све сами Арапи или хришћани. На исти начин у хришћанском паклу нема хришћана – тамо у огањ доспевају мухамеданци или они Давидове вере, док се у Иблисовом исламском мучилишту налазе све сами хришћани и Јевреји, а нема ниједног Турчина или Арапина. Замислите Масудија, који стрепи од свога тако страшног, али добро познатог пакла, а тамо, уместо својега наиђе на хебрејски Шеол или на хришћански Хад где ћу га ја дочекати! Уместо на Иблиса, налетеће на Луцифера. Замислите хришћанско небо изнад пакла у којем испашта Јеврејин! Схватите то као велико, врхунско упозорење, господару! Као најдубљу мудрост. Никаквих послова у којима се мешају три света, ислам, хришћанство или јудаизам овде на белом дану! Да не бисмо имали посла са подземљима тих светова. Јер они који се мрзе, с њима на овоме свету нема тешкоћа. Такви увек личе једни на друге. Непријатељи су увек исти, или с временом постају исти, иначе не би могли бити непријатељи. Они који се међу собом истински разликују, они у ствари представљају највећу опасност. Они теже да се упознају, јер им разлике не сметају. И ти су најгори. С таквима који нам допуштају да се разликујемо од њих и та разлика им не квари сан, обрачунаћемо се и ми и наши непријатељи удруженим снагама и уништићемо их са три стране одједном…“ Зелена књига – исламски извори о хазарском питању: Ал Бекри, Спанјард (11. век) – главни арапски хроничар хазарске полемике: „Следећи неке путоказе медицинара Захарије Разија, Ал Бекри је сматрао да се три вере – ислам, хришћанство и јудаизам – могу узети као три нивоа Божије књиге. Сваки народ те слојеве у ствари усваја из Божије књиге оним редом који му највише одговара и тиме исказује своју најдубљу природу. Први слој значења и није узимао у разматрање, јер то је онај дословни, који се зове авам и доступан је сваком човеку без обзира на веру. Други слој – слој алузија, пренесених значења, који се зове кавас и који разуме елита, представља хришћанску цркву, покрива садашњи тренутак и звук (глас) Књиге. Трећи слој назван авлија, који обухвата окултна значења, представља јеврејски слој у Божијој књизи, слој мистичке дубине и бројева, слој писмена књиге. А четврти, анбија – слој пророчких зрачења и сутрашњице, представља исламско учење у његовом најбитнијем значењу, дух Књиге, или седму дубину дубине. Тако су Хазари најпре прихватајући највиши слој (анбију), а тек потом остале слојеве Божије књиге, и то не редом, показали да им највише одговара исламско учење. Тако они никада потом нису у ствари напустили ислам, мада су у међувремену прелазили из хришћанства у јудаизам.“ Жута књига – хебрејски извори о хазарском питању: Запис о Адаму Кадмону; Коен Самуел (1660–24. 9. 1689) – дубровачки Јеврејин, један од писаца ове књиге: „Ја, Самуел Коен, писац ових редова, попут хазарских ловаца на снове роним у подручја тамне стране света и покушавам да из њих извучем искре божје тамо заточене, али може ми се догодити да и моја душа тамо остане засужњена. Од слова која тамо скупљам и од слова оних који су то чинили пре мене, састављам књигу која ће, како су хазарски ловци на снове говорили, чинити тело Адама Кадмона на земљи. ‘Јуда Халеви – записао је Коен уз ову недовршену биографију – његови издавачи и други хебрејски коментатори и извори помињу поименце само једнога од три учесника у верској полемици на двору хазарског кагана. То је јеврејски представник – Исак Сангари који је протумачио сан о посети анђела хазарском владару. Остале учеснике у полемици – хришћанског и исламског, хебрејски извори не помињу поименце, кажу тек толико да је један философ, а за другог, оног Арапина, не наводе чак ни то је ли убијен пре или после полемике. Можда на свету – писао је даље Коен – још неко прикупља исправе и вести о Хазарима као што је радио Јуда Халеви и саставља овакав свод извора или речник као што радим ја. Можда то чини неко ко није наше вере, него хришћанин, или човек исламског закона. Можда негде у свету постоје друга двојица која мене траже као што ја тражим њих. Можда они сањају мене, као ја њих, и жуде за оним што ја знам, јер је за њих моја истина тајна, као што је за мене њихова истина скривени одговор на моја питања. Не каже се узалуд да је сваки сан шездесетина истине… У Талмуду стоји: ‘Нека иде да му се сан протумачи пред тројицом!’ Ко су моја тројица? Нису ли поред мене самога – онај други, хришћански трагач за Хазарима, и онај трећи, исламски? Јесу ли три вере у мојим душама место једне? Хоће ли ми две душе у пакао, а само једна у рај? Или су, као увек када се учи књига о стварању света, неопходна тројица и један није довољан, па ја с правом жудим за другом двојицом као они можда за трећим. Не знам, али знам и поуздано сам искусио да моје три душе ратују у мени и једна од њих носи сабљу и већ је у Цариграду; друга се двоуми, плаче и пева свирајући у леут, а трећа је против мене. Та трећа се не јавља или не досеже до мене још увек…’“ Три традиционалне религије – хришћанство, јудаизам и ислам – одсликане су у Хазарском речнику на фону изгубљене вере трагача за сновима, коју је тобоже исповедаао нестали народ Хазара. На том фону традиционалне вере су приказане као недостатне, склоне мистификацијама сопствених учења и игнорисању или прикривању да постоје и друге вере. Несталу веру Хазара Павић је поетски, маштотворно (ре)конструисао као могућну нову, хибридну религију коју ће заједно открити и до које ће се уздићи постојеће вере кад превазиђу сопствена ограничења, па ће том новом, изгубљеном или наново створеном религијом, поново бити створен и сам свет и потпун човек у њему. Хазарски речник је фантастичка, маштовита, луцидна, ведра, мистификаторска и поетски заносна бласфемија. Та бласфемија је просветитељска по критичком односу према свим познатим и признатим религијама. Написана је у духу (нео)барокне поетике која спаја неспојиве делове у једну динамичну и флуидну а ипак конзистентну духовну и књижевну целину. Да ли нам Павић сугерише да је сама хибридна религија, као дегенерисан изданак верске толеранције, у основи бласфемична? У Павићевом роману оваква поука-опомена утемељена је једнако колико и афирмација принципа верске толеранције. * * * Као што смо видели из изложеног сумарног прегледа, одјеци и утицаји разнородних религијских система чујни су и видљиви у свим етапама развоја српске књижевности, од њених почетака у 13. веку до данас. Ти утицаји су последица културно-историјског живота српског народа. Варијетети западног хришћанства (римокатолицизам и протестантизам), јудаизам и ислам дејствују у српској књижевности као културотворна енергија у реалним историјским процесима. А православље се у српској књижевности оглашава као трансисторијска и транскултурна енергија која обликује самосвојан српски културни образац. Православље и верски плурализам у српској књижевности. Српска класична књижевност (народна и црквена) у сржи је православна. Српска модерна књижевност, од просветитељства до данас, на верском плану је еклектична. Иако у модерној српској књижевности дејствују различне верске енергије, иако у њој има одјека паганства и, посебно, одсјаја гностицизма, мада су у њој тематизовани јудејство, ислам, католицизам и протестантизам, та књижевност је у основи и даље превасходно православна. Разнородне верске енергије које се у модерној српској књижевности преплићу на тематском и семантичком плану нису, наиме, изједначене у вредносном смислу. Православље је уграђено и у српску модерну књиженост као транскултурна духовна енергија, она енергија која омогућава да се други верски обрасци сагледају као реални културни и историјски феномени, али не и као највиша истина о егзистенцији. У српској књижевности Истина је сублимисана у православљу. И онда кад тематизују друге верске обрасце (јудаизам, ислам, западно хришћанство) српски модерни писци не афирмишу неку хибридну религију него настоје да у тим обрасцима открију изворну, универзалну духовну енергију као израз човечне онтолошке ситуације у космосу. Оријентација српске књижевности ка афирмацији изворних верских образаца а не ка афирмацији хибридне религије, сведочи да је и модерна српска књижевност, исто као и класична, израз православног универзализма и православног егзистенцијалног реализма. Православни универзализам и реализам у свим животним, историјским и културним токовима и формама осећа и види божанску космотворну енергију и животворни Дух који прожима и оживљава све што настаје и што постоји у природи, историји и у култури. Из такве духовне ситуације сагледани су у српској књижевности и други верски обрасци, као реални садржаји културне и историјске егзистенције српског народа, а не као највиши смисао и крајња истина егзистенције. Смисао и истина егзистенције у српској књижевности су сублимисани у јасној представи да изван и изнад реалних историјских и културних токова постоји надземаљска, космичка духовна стварност која покреће, обасјава и осмишљава све што се догађа у овоземаљском свету и у историји. Из те више стварности јасно, душевно, трезвено и истинито се види све што се догађа у човековој души и у његовој овоземаљској култури и историји. Та два света, две егзистенцијалне сфере, међусобно су паралелне и симултане, али нису једнако вредне. Царство Небесно и Вечност су транскултурна и трансисторијска, вечна и универзална духовна стварност која струји и дејствује изнад сваке културе и целокупне историје. Другим речима, Лазарево опредељење за Царство Небесно (духовни свет), а не земаљско (за материјални свет као примаран и самодовољан), односно Косовски завет, трансферисан је у свеукупну српску књижевност. Опредељење за трајан духовни свет у пролазној историји и промењивој цивилизацији гради самосвојан, аутохтон српски културни образац. У српски културни образац су уграђени, у њему су синтетисани и асимиловани и други културни обрасци настајали у историји европских народа, као и иноверни верски садржаји. Ти реални садржаји из историје и културе не разграђују српски културни образац него потврђују његову динамичност и отвореност према постојећем свету и реалном историјском времену. Свет и време, култура и историја, човек у овоземаљском свету и времену – у српској књижевности се сагледавају из изворне човечне жудње за вишом, пунијом и трајнијом духовном егзистенцијом, за Вечношћу и Царством Небесним, а не приказују се као затворени, довршени, коначни и самосмислени егзистенцијални феномени. Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Вера је обликотворна снага културе. У основи или у позадини свих досад познатих цивилизација находи се нека религија. Верске енергије као конститутивни садржаји културе јасно се испољавају и у књижевности. У свакој цивилизацији велика књижевност је, једнако као религија, огледало посебних животних и културних опредељења једног народа и једног времена, али једновремено она је и сублимација универзалних духовних стремљења човечанства. Другим речима, вера и велика књижевност су и сублимација суштих културотворних енергија у једном историјском периоду, и превазилажење сваког културног обрасца формираног у историји, трансценденција културе као историјског реалитета и афирмација Духа (Логоса, Светлости) – који омогућава само постојање света и подстиче свеколико људско (културно) стварање у њему (у природи); стога је културно стваралаштво човекова базична теургија. Укратко, религија је сама по себи транскултурни и трансисторијски феномен. Она се испољава и дејствује у историји и култури, а уједно је изван историје и изнад сваке и свих култура јер је окренута ка Вечности-есхатону, времену које долази, а не ка времену које пролази (односно ка историји у којој настају, смењују се и нестају одређени културни обрасци). Хришћанска теолошка мисао сваку појединачну културу остварену у историји сагледава из перспективе транскултурног односно надкултурног, космичког духовног простора, из есхатона а не из историјског времена. „Есхатолошка усмереност не дозвољава хришћанину да свој живот у потпуности поистовети са светом културе, јер овде немамо постојана града него тражимо онај који ће доћи. Хришћанин може да живи и ради у овоме свету, али земаљска делатност не сме да га обузме у потпуности. Црква подсећа културне посленике на то да је њихово послање да одгајају људске душе, међу њима и своју сопствену, обнављајући грехом унакажени лик Божји у њима.“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа, 2007, 181) У српској књижевности успостављени су динамични односи између вере као израза човечне онтолошке ситуације у космосу, на једној страни, и конкретне културе у којој се догађа човекова егзистенција у историји, на другој. У историјској хоризонтали српског народа, у оквиру посебних културних образаца који су се кроз историју изграђивали и смењивали, међусобно се сусрећу, преплићу, сударају и искључују разнородна верска учења. На духовној вертикали коју у српској књижевности подиже православна вера, та разнородна верска учења еманирају сопствену изворност и посебност, а не стапају се у неку хибридну религију нити се утапају у засебну естетску стварност. Какви су међусобни односи различних религијских система уграђених у српску књижевност? Православље. Православна варијанта хришћанског учења је основна и најјача животворна енергија која гради српску државотворну свест, обликује егзистенцијалну и културну самосвест народа, утемељује самобитност српске нације и самосвојност српског културног обрасца. Природно је онда што та енергија, у различним видовима и манифестацијама, струји кроз српску књижевност, од њених почетака до данас. Прва српска писана књижевност сва је била у знаку и у служби хришћанске вере. На почетку српске писмености и књижевности стоје преводи основних хришћанских дела – Светог Писма, богослужбених књига, касније и дела Светих Отаца. Кад се у 12. веку, у окриљу византијског културног хоризонта, почела да ствара оригинална, самосвојна српска књижевност, она је остала верна својим почецима односно традицији преводне верске књижевности која се у Србији развијала већ два века. Житија, службе Светима, молитве, верске проповеди-омилије, као основни жанрови Црквене књижевности, од 12. века писани су не више једино на грчком него и на српскословенском језику. Та дела су била у служби ширења и снажења православне хришћанске вере, а не у служби аутохтоне уметничке духовности. Схватање да књижевност има неку значајнију улогу и неки дубљи смисао од саме уметности, наслеђено из Црквене културе, уграђено је потом у српску књижевну традицију од њених почетака до данас. Овакво схватање односа између православне вере, на једној страни, и уметности, на другој страни, тј. схватање да уметност није самосмислена него је у служби неких битнијих реалитета и вредности (Бог, егзистенција, народ, историја) провлачи се као тешко уочљива нит кроз целокупну српску књижевност, обезбеђујући тој књижевности духовни континуитет, који се одржава и поред очигледних дисконтинуитета у њеном развоју, односно упркос драматичним раскидима нове књижевности са Црквеном. Овде ће укратко бити изложено какав је однос православна варијанта хришћанског учења у српској књижевности успоставила према другим религијским концепцијама и другим културним обрасцима. Католицизам. Раскол који је у хришћанској Цркви започет два века пре настанка српске оригиналне књижевности, готово да није видљив и дејствен у житијима српским светитељима. Оснивач самосталне и јаке српске државе Стефан Немања крштен је и у Православној и у Католичкој цркви, а први српски краљ из светородне лозе Немањића, Стефан Првовенчани, крунисан је од папе а потом, залагањем Светог Саве, и од цариградског патријарха. Овим чињеницама писци житија не придају судбоносан значај нити их драматизују. Једноставно их констатују као садржаје живљења Светитеља у одређеном историјском времену. Опредељење за Источну цркву писци житија не уписују у заслуге и врлине које њихове јунаке чине светима; та опредељења нису представљена ни као дубља животна искушења кроз која пролази сваки светитељ у овоземаљској егзистенцији. Укратко, иако се Српска Црква определила за Источно хришћанство, у житијима првих српских светитеља готово да и нема никаквог полемичког и порицајућег односа према Западној цркви. Источну цркву српски црквени писци доживљавају као васељенску, католичанску, потпуну, истиниту и једину. У житијима немамо, дакле, јаче изражене свести о томе да је Црква подељена, да је Западна црква конкуренција Источној или да је угрожава. Ево, на пример, како Стефан Првовенчани описује рођење и крштења Стефана Немање: „И вољом Божјом и пречисте њихове Матере роди и ово свето дете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства његова, пастир и учитељ па, штавише, и обновитељ онога што је било пропало, у месту по имену Рибница. А како су у земљи тој (и) латински јереји, то се по вољи Божјој удостоји да у храму том прими (и) латинско крштење. А кад се вратио отац његов у столно место, опет се удостоји да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла, идући за владиком својим пастиром Христом, као што Свето Писмо каже: Сисао си млеко из обеју дојки, тј. извршилац је Старога и Новога Завета…“ У Доментијановом житију Светог Саве налазимо сведочење о томе да Света Тројица мири и повезује не само две цркве него и међусобно сукобљене народе који припадају тим црквама. Описујући историјске и патриотске подвиге Светог Саве у свом времену Доментијан приповеда како је Сава одвратио угарског краља од припремљеног напада на Србију. Одвратио га је једино кратком проповеди о Светој Тројици, дискретним и благим позивом да се руководи љубављу и миром који човечанству открива Син Божији, а не историјским, државним и материјалним интересима свог народа или сопственом владарском сујетом и славољубљем. Примивши ту поуку, угарски краљ није прешао у православље, али јесте постао истински хришћанин, па је одустао од непријатељског става и плана према православнима. Српским писцима 13. и 14. века, Света, саборна, апостолска црква је основни и непромењив духовни хоризонт у којем се одвијају историјски и патриотски напори српских владара и светитеља. Такво осећање Цркве као истинитог простора у којем се одвија овоземаљска егзистенција човека и народа превладава сваку могућну искључивост, противстављеност и непомирљивост Источне и Западне цркве. Једини противник Цркве у сведочењима српских писаца јесу дисидентски покрети и јеретичка учења унутар саме Цркве. У житијима Светог Симеона (Стефана Немање) и Светог краља Стефана Дечанског придаје се велики значај и у знатне заслуге убрајају се њихова одлучна борба против богумилске јереси (Немања) и богонадахнуто разобличавање Варлаамовог учења (Стефан Дечански). Овако Стефан Првовенчани описује Немањин правдољубиво борбени однос према богумилској јереси: „А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина Божјег.“ У византијској цивилизацији, којој припада и немањићка Србија, превладава схватање да држава мора да штити праву, а не сваку веру; штавише, ако кривоверје угрожава праву веру, држава је дужна да га искорени јер она поседује моћ коју Црква нема и не жели да има. Схватање да у једној држави може да постоји само једна права вера, да је држава дужна да ту веру чува, јер је, у ствари, држава у служби вере а не вера у служби реалних социјалних и политичких интереса државе – овакво схватање изгледа страним модерној култури, али оно је дубоко укорењено у старије слојеве хришћанске традиције, па утолико представља заједничко наслеђе свих хришћанских култура и држава. У раном хришћанству, па и касније, кроз целу његову историју, борба против јеретичких учења односно кривотворења праве вере у самом хришћанском културном кругу, била је претежнија од борбе против других религија. Ево, на пример, како Свети краљ Стефан Дечански даје теолошко тумачење дилема пред којим се налази византијски цар суочен са Ваарламовим учењем и како једноставно разрешева све цареве недоумице о томе да ли ради мира у држави треба да се помири и са погрешним верским учењем које има знатан број присталица међу грађанима, или је дужан да кривоверје искорени. Наводимо овде одлмак из Житија зато што је у њему изложено изворно теолошко схватање верске слободе, које се знатно разликује од просветитељских и рационалистичких схватања. „И Стефан рече: Јављено је (у Св. Писму), о цару, када пастир превиђа улаз вучји у стадо, и не одгони овога, такав је и овај звер (Варлаам), макар да носи име и пастира. Јер не прибављају имена поштовања делима, но дела прослављају имена. А онај који може да оставља злославне и да их не одгони, сматра се од оних који добро мисле да је злославан. Није праведно ни подобно, о најсветлији међу царевима, да ти који си одликован царским престолом и који си постављен од Христа да будеш пастир толиком стаду, да држиш његове непријатеље у граду; но треба да их одгониш као вукове који упропашћују душе, и да појеш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који те мрзе и растопих се због твојих непријатеља, савршеном мржњом омрзох их и постадоше ми непријатељи. Немој ове никако остављати у пределима Богом дароване ти области. Ако ово учиниш, умирићеш црквене раздоре и дароваћеш православнима дубоки мир, увеличаћеш скиптар царства и бићеш истинити цар истинитим хришћанима, а као истинити пастир примићеш награду од општега Владике, непролазно тамошњега царства… Када је ово чуо самодржац (цар), задивио се речитом разуму мужа… И одмах заповеди да му доведу Ваарлама свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из града, и да их не примају градови и села његове државе.“ Као у српској црквеној књижевности 13. и 14. века, тако ни у народним епским песмама које опевају тај период није јаче изражена свест о противстављености Православне и Римокатоличке цркве. У свести народног певача разлике између аутохтоног православног света и модерног Западног света су превасходно цивилизацијске, културолошке и етичке, а не верске. Западни свет у народној свести оличавају Латини. Народни певач ништа не казује о њиховој вери, али казује о њиховим обичајима и понашању према православнима. У култури свакодневице Латини су склони неговању привида, показивању материјалне моћи и раскоши, измишљању празних игара и нових забава које нису ни у духу црквених ни у духу патријархалних обичаја, а у понашању су непоуздани, лицемерни, склони превари јер имају мањак витешке вере у задату реч, мањак поштовања друге људске личности а вишак жудње за остваривањем сопствених циљева и интереса, без много обазирања ка другима и друкчијима. Овакве представе налазимо, на пример, у великој епској песми „Женидба Душанова“, као и у песмама „Милош у Латинима“, „Женидба Ђурђа Смедеревца“ и у још покојој. Сажет а свеобухватан приказ цивилизацијских разлика између српске хришћанско-патријархалне културе и модерне западњачке, латинске цивилизације песнички је најтемељније уобличио Његош у Горском вијенцу. У 18. и 19. веку у српској теолошкој литератури заоштрене су догматске полемике и расправе са католичким учењима, односно са претензијама Ватикана да разлике међу црквама превазиђе тако што ће Православну цркву увести у унију са Римом. У белетристици ови теолошки спорови немају, међутим, дубљи стваралачки одјек. Српски писци тога доба, попут народног певача, не тематизују догматске и историјске противстављености православне и католичке вере него различности два света виде превасходно на цивилизацијском, културолошком, као и на националном и историјском плану. Црквени кругови осећају да жудњу Срба да се интегришу у модерну средњеевропску културу Римокатоличка црква може да искористи да им понуди или наметне унију са Ватиканом, а прихватањем уније Срби ваља да забораве своје историјске тежње за обновом самосталне националне државе. Због тога православни црквени кругови цивилизаторске тежње својих верника, тежње малобројног грађанског сталежа да се интегрише у аустријски политички и културни систем, доживљавају не само као промену и издају православне верске традиције него и као одустајање од аутентичних и легитимних историјских циљева српског народа. Али, као што рекосмо, овакви идејни ставови исказани су више у српској теолошкој и политичкој публицистици него у белетристици, у којој су, пак, видљива настојања да се српска народност афирмише у духу сентименталистичких и романтичких схватања историје и нације каква су негована у средњеевропској култури. У српској књижевности 19. века верске традиције дејствене су у поетици реализма, али нису у првом плану, нити је пак у њима православна вера конфронтирана са католичким и протестантским духовним стремљењима. Православни и патријархално-фолклорни реализам 19. века дочаравају различне вере као живописне, каткад егзотичне, понекад идиличне, вазда живописне обичаје. У овом погледу карактеристично је дело Симе Матавуља, чији ликови припадају и православном и католичком верском кругу, и који из исте моралне и духовне позиције види и једне и друге, са једнаким симпатијима и са исте дистанце успостављене доброћудним и топлим хумором. Додуше, у неким причама из Далмације Матавуљ је приказао како православни човек неодустајно, једноставно, природно и животно брани своју веру у доминантном и агресивном католичком окружењу („Пилипенда“). Више но у другим хришћанским конфесијама српски православни писци опасност по своју веру осећају у модерним идеологијама односно у утопијским социјалним програмима које доносе сами школовани православци, а у које почиње да верује и народ. „Школска икона“ Лазе Лазаревића казује управо о томе, о драматичном сучељавању традиционалног православља са утопијским социјалним и културним идеологијама. Протестантизам. Српска нова књижевност у потпуности је асимиловала протестантско верско учење. Протестантско, реформисано хришћанство је она духовна енергија која од 18. века до данас пресудно утиче на конституисање новог политичко-економског система и модерног културног хоризонта. Укратко ћемо елаборирати ову хипотезу без напора да је докажемо јер се она чини саморазумљивом. Протестантска духовност продирала је у српску патријархално-хришћанску културу посредством рационалистичких и просветитељских идеологија. Доситеј Обрадовић и његови следбеници играли су кључну улогу у изградњи новог културног обрасца у српском народу. Тај образац је заснован на вери у човека, у природу, у прогрес, у здрав разум. Бог је присутан једнако у природи колико и у сопственом Откровењу… Човек је схваћен као слободна, социјализована и еманципована индивидуа, а не више као духовна личност која општи са Богом, са предањем, са Истином. Истину сада открива сам човек. Он има право да у складу са својим природним разумом слободно и самостално тумачи и Реч Божију исказану у Светом Писму. Истина није једна него их има онолико колико има људи, дакле она није Апсолут него је посве лична и релативна… Човек може сопственим природним снагама покренути бескрајан научни и технички прогрес на чијем крају стоји земљски рај оличен у савршеном, праведном и функционалном друштву. Радом, стварањем и стицањем материјалних добара човек у ствари слави Бога и узноси му молитве које Он најпуније прима… Сваког дана сопственим трудом и добром вољом треба учинити неко добро ближњем, а не само себи и Богу… Традиција, Црквено предање и народни обичаји одбачени су у просветитељству као празноверице… Ова поједностављена начела протестантске етике посредством просветитељства и рационализма постала су руководна начела у изградњи нових држава и уређивању модерних друштава; постала су основа не само европске него модерне светске цивилизације, уграђена су у државни оквир и друштвени хоризонт у којем живи модерни човек. Наравно, ова начела су владајућа и у српској новој историји, од 18. века до данас. Протестантска схватања су прожела и српску нову књижевност. У српској патријархално-хришћанској култури књижевност је била надахнута мистиком, била је израз епифаније, била је форма религиозног спознања и религиозног доживљавања егзистенције. У новој књижевности религију и мистику замењују естетицизам, интелектуализам, психологизам, историцизам, морализам, патриотизам, хуманизам… Антропоцентрични уместо христоцентричног хуманизма; свест о историји и вера у историјски прогрес уместо вере у Вечност; жудња да се створи могућно савршено друштво на Земљи и да се изобличе несавршености реалних друштвених односа наместо вере у Царство Небесно; посматрање човековог унутрашњег света у психолошкој и етичкој а не у онтолошкој перспективи – то је координантни систем у којем се развија нова књижевност, од просветитељства до данас. Сам тај координатни систем васпоставља књижевност као аутономну стварност, одвојену од непосредне егзистенције и од потенцијалне Богом назначене трансценденције. У 20. веку модернисти (у поезији можда више но у прози) покушавају да врате књижевност њеним мистичким изворима, али ти покушаји су више носталгија за мистиком него истинска епифанија, односно аутохтоно мистичко искуство. Стога су и уметници и књижевни мислиоци у том веку саму књижевност покушали да представе као аутохтону форму духовног искуства, као оно духовно искуство које је прирођено човековој природи у свим временима и просторима и које је само по себи једна неупитна, ако не и највиша истина. Да ли се оваквим схватањима кривотвори Истина и Смисао? Може ли књижевност у нововековној цивилизацији изићи из стања у коме симулира Истину и Смисао, а да при томе не уђе у стање самодеструкције, као у постмодернизму, но да се прикључи на изворе аутентичног религијског и мистичног искуства? За сада то изгледа немогућним. Наиме, у црквеној култури књижевност је тек једна од садржина религиозне свести и религиозних обреда; она је средство којим религија саопштава коначну Истину. У модерној култури, пак, од ренесансе до данас, религија није шира и свеобухватнија од књижевности, нити је пак највиши садржај књижевности, него један од више могућних садржаја, али не и обавезан. У модерној култури књижевност не жуди за коначном Истином него за естетском хармонизацијом мноштва релативних истина. Ипак, и у модерној цивилизацији – коју граде превасходно енергије природног разума и инстинката, а мање енергије интуције, душе и духа, и у којој је време човечне егзистенције сужено на људску историју и земаљско трајање, а простор бивстовања ограничен на конкретно друштво и одређену културну формацију у којој човек живи – и у тако заснованој цивилизацији уметност и у њеном окриљу књижевност још увек је у дослуху са космичким временом и космичким простором, са Духом као космотворном енергијом и исходиштем свеколиког бивства. Укратко, иако покушава да буде самосмислена и самотворна, независна од религије, уметност и у модерној цивилизацији свој егзистенцијални дигнитет и духовни идентитет црпе управо из оне сфере коју покушава да потисне и замени – из вере. То је тако зато што је вера најпунија сублимација духовних основа егзистенције и што самим тим представља темељ сваке културе. „Култура почиње тамо где духовни садржај трага за својом правом и савршеном формом. (Иван Иљин, Основе хришћанске културе, Београд, Отачник, 2014, стр. 19) „Праву и савршену форму“ духовних димензија и духовних садржаја људске егзистенције за Иљина представља православна вера. Уметност је, сматра он, такође форма дубинске духовности егзистенције, и она такође тежи да буде савршена. Ако у уметности нема жудње за савршенством, она је онда патворена а не аутенична форма духовног искуства. Да ли се та жудња осећа у модерној уметности; да ли и модерна уметност у секуларној цивилизацији настаје из жудње за савршенством, као што је настајала религиозна уметност у окриљу класичне хришћанске цивилизације, или се задовољава само тиме да буде оригинална и непоновљива? Јудаизам. Као најстарији монотеистички верски образац јудаизам је у српској књижевности присутан превасходно кроз неке мотиве из Старог Завета. Мотиви и дух Старог Завета дискретно прожимају Црквену књижевност; иако посредно, у народној књижевности ти мотиви су снажна обликотворна и семантичка енергија; старозаветна духовност трансферисана је и у дела модерне литературе. Живећи са Србима готово пола миленијума Јевреји су у својој заједници чували сопствени језик, обичаје и стару усмену књижевност, али нису писали нова дела на свом језику и у духу своје верске и народне традиције. Додуше, Исак Самоковлија је писао приче о животу сарајевских Јевреја, али у духу фолклорног и регионалног реализма као општеприхваћеног и снажног поетичког система у српској књижевности 19. и 20. века, а не у духу јеврејске верске и народне традиције. Писци јеврејског порекла углавном су у књижевности дејствовали као „Срби Мојсијевог Закона“, односно прихватали су поетичке парадигме које су биле тренутно актуалне у српској и европској литератури. Станислав Винавер, на пример, био је не само следбеник него и првосвештеник српског експресионизма; Оскар Давичо је био истакнут и креативан учесник у надреалистичком покрету између два светска рата, као и оригиналан заступник неомодернистичке поетике у другој половини 20. века (о овоме видети: Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1998). Ислам. Осим православног и општег хришћанског верског обрасца у српској књижевности је најснажније исламско верско наслеђе. У српској црквеној књижевности немањићског доба о исламу, логично, нема никаквог говора. У посткосовском периоду, у хроникама и летописима које су писали монаси, ислам је представљен као искушење хришћанске егзистенције и духовности, као агресивна и непријатељска вера према којој се заузима осуђујући, одбрамбени или игнорантски став; од такве антихришћанске вере ваља се чувати и што више удаљити, а никако је не ваља упознати јер је то опасно не само по духовну самобитност него и по физичку егзистенцију човека хришћанина. У народној епској поезији ислам односно исламски обичаји и схватања, турски менталитет и насилничка владавина, представљају засебан тематски круг. У односу према исламском верском обрасцу, оличеном у Турцима, реактивирана је митолошка културна подсвест српског народа: Турци често у песми губе било која антрополошка својства, а добијају особине злих и моћних митолошких бића која човек мора да савладава мудрошћу, лукавством и јунаштвом. У овом контексту врло је занимљива напомена Вука Караџића уз митолошку епску песму „Секула се у змију претворио“, тачније уз песму „Опет то, али друкчије“. У првој верзији главни јунак је историјска личност Сибињанин Јанко, хришћански војсковођа против Турака. Поред њега у другој верзији у песму је уведен српски деспот Ђурађ Бранковић; управо он одлучујуће утиче на расплет догађаја односно он бира између змије, у коју се претворио Бановић Секула да би ухватио турског цара и донео га Јанку у ропство, и сокола, у којег је претворен турски цар и који је ухваћен и доведен у ропство од летеће змије. Иако зна да је хришћански јунак претворен у змију, а турски цар у сокола, Ђурађ саветује Сибињанин Јанка да устрели змију, а не сокола односно Турчина. („Ал говори бан-деспоте Ђуро:/ Зар не знадеш, од Сибиња Јанко,/ Да ми јесмо гнјезда соколова,/ А Турци су гнјезда гујињега?/ Удри гују, не удри сокола.“) Вук је уз песму дао следећу напомену: „Приповиједају (као што се и пјева), да је бан-деспот Ђуро (Ђурађ Смедеревац) прије тога питао Јанка: „Да ти да Бог, Сибињска војводо!/ Да добијеш цара на Косову,/ Каку б нама вјеру оставио?“ А он одговорио, да ће им оставити лијепу Маџарску вјеру: да граде мисе и да вјерују Рим-папу. Онда бан-деспот Ђуро пошаље посланике Турскоме цару, те га запита, каку ће им он вјеру оставити, ако разбије Маџаре; а Турски цар одговори: „Начинићу цркву и џамију,/ Обадвије једну поред друге:/ Ко ће клањат нек ид у џамију,/ Ко ће с крстит, нек иде у цркву.“ И за то веле да је бан-деспот Ђуро преварио Јанка.“ Али песму у којој се овако казује Вук у народу није нашао ни целу ни у комадима; остало је само сећање да се некад и тако певало. Уопште, осим песме „Ђурђева Јерина“ – у којој Јерина не слуша савет унука Максима да кћерку даде за угарског или московског краља, дакле за хришћанина који ће поштовати српску државну самосталност, него је даје за Турчина који од Срба узима „земљу и градове“ – у народној епској поезији нема песама у којима су Срби у дилеми да ли да се приклоне католицизму или да потпадну под турску власт и исламску културу, кад већ не могу да сачувају самосталност; уместо те дилеме, прихваћено је Лазарево опредељење између царства земаљског и Царства Небеског као пуна историјска истина и као највиши, есхатолошки смисао српске егзистенције у историји. И у стиховима које је Вук навео у напомени, као делове заборављене и изгубљене песме, српски деспот се опредељује да сачува веру а не државу, односно да прихвати ону туђинску власт која му јемчи очување вере, а не ону која му нуди очување државе по цену да се одрекне вере. У народној свести, православна вера, као извор и уточиште унутрашње, духовне слободе, важнија је од државе као заштитника спољашње самосталности; за потврђивање и очување националне самобитности неопходнија је вера него самостална држава; држава народу и вреди само онда и онолико кад је и колико је утемељена у хришћанским духовним вредностима, онда кад чува веру. У касном романтизму и фолклорном реализму у српској књижевности исламска цивилизација има другачији вредносни статус но у народној и црквеној књижевности. У позном романтизму српски писци тематизују Исток, под којим се подразумева углавном исламска култура. Српски писци у Војводини (Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Лаза Костић, Ђура Јакшић) успоставили су посредан однос са Оријентом, преко немачке књижевности, у којој је у епоси романтизма оживело интересовање за источњачке културе и за мотиве и форме из оријенталних књижевности. Писци у Србији имали су, пак, непосредан додир са исламском културом коју су на Балкан донели Турци. Хришћански и исламски културни образац међусобно су се сударали, искључивали, игнорисали, али и коегзистирали и преплитали се. „Она [исламска култура] убрзо је престала да буде култура освајача и до те мере се придружила аутохтоним токовима, да на подручју Србије, а и у другим крајевима, долази током историје и до симбиотских култура, нарочито у градовима који су дуже остали под турском влашћу (Ниш, Врање)“, констатује Иван Шоп у важној књижевно-културолошкој студији Исток у српској књижевности. (Београд, Институт за књижевност и уметност, 1982, 21) Тај симбиотички културни образац представља специфичну културну традицију у српској књижевности, традицију која настаје у окриљу исламске цивилизације а коју негују не само Турци и домаће исламизовано становништво него делимично и покорени православни народ. И не само у књижевности но и у другим формама културе осећао се дух исламске цивилизације: „Оријентални дух осећао се у сваком погледу: у језику, у фолклору, у грађевинарству, у веровањима и празноверицама, у начину живота… Вишевековна историја српског народа била је повезана са Истоком, те је источњачки утицај био неминован у легендама и предањима, у шалама и досеткама. Једном речју, оријенталним утицајем, источњаштвом, примљеним преко посредника – Турака, била је прожета свака делатност и активност. Живот једног Србина тога времена, без обзира коме сталежу и класној структури припадао, одвијао се по једном устаљеном реду који се није много разликовао од источњачких адета. Од музике па чак до, на пример, одевања и кулинарства, није се могла негирати близина Оријента, нити се могао избећи известан оријентални дух и стил.“ (Исто, 25) Дакле, упоредо са хришћанско-патријархалним културним обрасцем, који је најделотворнији и најбитнији у српској народној историји, у српском народу био се укоренио и један хибридан, симбиотички културни образац, настао преплитањима исламске и хришћанске вере у патријархалној култури. „Однос према Оријенту једна је од одлика којима се изражава самосвојност бића српске књижевности, њена аутономија у односу на токове европске књижевности.“ (Шоп) Али сам тај хибридни модел није у основи био изворно верски него световњачки, секуларизован. У њему су се исказале тежње грађанске и патријархално-секуларне културе, у којој су извитоперена како изворна хришћанска тако и исламска верска учења, односно прилагођена су реалном и практичном животу под туђинском влашћу, па су утолико витализована, али су остала без верског и културног идеализма, лишена јаче духовне и верске енергије у себи која би им омогућила да се трансферишу у модерну културу. Класична патријархално-хришћанска српска култура, напротив, носила је и сачувала у себи потенцијал да се модернизује.
  10. Вера је обликотворна снага културе. У основи или у позадини свих досад познатих цивилизација находи се нека религија. Верске енергије као конститутивни садржаји културе јасно се испољавају и у књижевности. У свакој цивилизацији велика књижевност је, једнако као религија, огледало посебних животних и културних опредељења једног народа и једног времена, али једновремено она је и сублимација универзалних духовних стремљења човечанства. Другим речима, вера и велика књижевност су и сублимација суштих културотворних енергија у једном историјском периоду, и превазилажење сваког културног обрасца формираног у историји, трансценденција културе као историјског реалитета и афирмација Духа (Логоса, Светлости) – који омогућава само постојање света и подстиче свеколико људско (културно) стварање у њему (у природи); стога је културно стваралаштво човекова базична теургија. Укратко, религија је сама по себи транскултурни и трансисторијски феномен. Она се испољава и дејствује у историји и култури, а уједно је изван историје и изнад сваке и свих култура јер је окренута ка Вечности-есхатону, времену које долази, а не ка времену које пролази (односно ка историји у којој настају, смењују се и нестају одређени културни обрасци). Хришћанска теолошка мисао сваку појединачну културу остварену у историји сагледава из перспективе транскултурног односно надкултурног, космичког духовног простора, из есхатона а не из историјског времена. „Есхатолошка усмереност не дозвољава хришћанину да свој живот у потпуности поистовети са светом културе, јер овде немамо постојана града него тражимо онај који ће доћи. Хришћанин може да живи и ради у овоме свету, али земаљска делатност не сме да га обузме у потпуности. Црква подсећа културне посленике на то да је њихово послање да одгајају људске душе, међу њима и своју сопствену, обнављајући грехом унакажени лик Божји у њима.“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа, 2007, 181) У српској књижевности успостављени су динамични односи између вере као израза човечне онтолошке ситуације у космосу, на једној страни, и конкретне културе у којој се догађа човекова егзистенција у историји, на другој. У историјској хоризонтали српског народа, у оквиру посебних културних образаца који су се кроз историју изграђивали и смењивали, међусобно се сусрећу, преплићу, сударају и искључују разнородна верска учења. На духовној вертикали коју у српској књижевности подиже православна вера, та разнородна верска учења еманирају сопствену изворност и посебност, а не стапају се у неку хибридну религију нити се утапају у засебну естетску стварност. Какви су међусобни односи различних религијских система уграђених у српску књижевност? Православље. Православна варијанта хришћанског учења је основна и најјача животворна енергија која гради српску државотворну свест, обликује егзистенцијалну и културну самосвест народа, утемељује самобитност српске нације и самосвојност српског културног обрасца. Природно је онда што та енергија, у различним видовима и манифестацијама, струји кроз српску књижевност, од њених почетака до данас. Прва српска писана књижевност сва је била у знаку и у служби хришћанске вере. На почетку српске писмености и књижевности стоје преводи основних хришћанских дела – Светог Писма, богослужбених књига, касније и дела Светих Отаца. Кад се у 12. веку, у окриљу византијског културног хоризонта, почела да ствара оригинална, самосвојна српска књижевност, она је остала верна својим почецима односно традицији преводне верске књижевности која се у Србији развијала већ два века. Житија, службе Светима, молитве, верске проповеди-омилије, као основни жанрови Црквене књижевности, од 12. века писани су не више једино на грчком него и на српскословенском језику. Та дела су била у служби ширења и снажења православне хришћанске вере, а не у служби аутохтоне уметничке духовности. Схватање да књижевност има неку значајнију улогу и неки дубљи смисао од саме уметности, наслеђено из Црквене културе, уграђено је потом у српску књижевну традицију од њених почетака до данас. Овакво схватање односа између православне вере, на једној страни, и уметности, на другој страни, тј. схватање да уметност није самосмислена него је у служби неких битнијих реалитета и вредности (Бог, егзистенција, народ, историја) провлачи се као тешко уочљива нит кроз целокупну српску књижевност, обезбеђујући тој књижевности духовни континуитет, који се одржава и поред очигледних дисконтинуитета у њеном развоју, односно упркос драматичним раскидима нове књижевности са Црквеном. Овде ће укратко бити изложено какав је однос православна варијанта хришћанског учења у српској књижевности успоставила према другим религијским концепцијама и другим културним обрасцима. Католицизам. Раскол који је у хришћанској Цркви започет два века пре настанка српске оригиналне књижевности, готово да није видљив и дејствен у житијима српским светитељима. Оснивач самосталне и јаке српске државе Стефан Немања крштен је и у Православној и у Католичкој цркви, а први српски краљ из светородне лозе Немањића, Стефан Првовенчани, крунисан је од папе а потом, залагањем Светог Саве, и од цариградског патријарха. Овим чињеницама писци житија не придају судбоносан значај нити их драматизују. Једноставно их констатују као садржаје живљења Светитеља у одређеном историјском времену. Опредељење за Источну цркву писци житија не уписују у заслуге и врлине које њихове јунаке чине светима; та опредељења нису представљена ни као дубља животна искушења кроз која пролази сваки светитељ у овоземаљској егзистенцији. Укратко, иако се Српска Црква определила за Источно хришћанство, у житијима првих српских светитеља готово да и нема никаквог полемичког и порицајућег односа према Западној цркви. Источну цркву српски црквени писци доживљавају као васељенску, католичанску, потпуну, истиниту и једину. У житијима немамо, дакле, јаче изражене свести о томе да је Црква подељена, да је Западна црква конкуренција Источној или да је угрожава. Ево, на пример, како Стефан Првовенчани описује рођење и крштења Стефана Немање: „И вољом Божјом и пречисте њихове Матере роди и ово свето дете, које ће Божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства његова, пастир и учитељ па, штавише, и обновитељ онога што је било пропало, у месту по имену Рибница. А како су у земљи тој (и) латински јереји, то се по вољи Божјој удостоји да у храму том прими (и) латинско крштење. А кад се вратио отац његов у столно место, опет се удостоји да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла, идући за владиком својим пастиром Христом, као што Свето Писмо каже: Сисао си млеко из обеју дојки, тј. извршилац је Старога и Новога Завета…“ У Доментијановом житију Светог Саве налазимо сведочење о томе да Света Тројица мири и повезује не само две цркве него и међусобно сукобљене народе који припадају тим црквама. Описујући историјске и патриотске подвиге Светог Саве у свом времену Доментијан приповеда како је Сава одвратио угарског краља од припремљеног напада на Србију. Одвратио га је једино кратком проповеди о Светој Тројици, дискретним и благим позивом да се руководи љубављу и миром који човечанству открива Син Божији, а не историјским, државним и материјалним интересима свог народа или сопственом владарском сујетом и славољубљем. Примивши ту поуку, угарски краљ није прешао у православље, али јесте постао истински хришћанин, па је одустао од непријатељског става и плана према православнима. Српским писцима 13. и 14. века, Света, саборна, апостолска црква је основни и непромењив духовни хоризонт у којем се одвијају историјски и патриотски напори српских владара и светитеља. Такво осећање Цркве као истинитог простора у којем се одвија овоземаљска егзистенција човека и народа превладава сваку могућну искључивост, противстављеност и непомирљивост Источне и Западне цркве. Једини противник Цркве у сведочењима српских писаца јесу дисидентски покрети и јеретичка учења унутар саме Цркве. У житијима Светог Симеона (Стефана Немање) и Светог краља Стефана Дечанског придаје се велики значај и у знатне заслуге убрајају се њихова одлучна борба против богумилске јереси (Немања) и богонадахнуто разобличавање Варлаамовог учења (Стефан Дечански). Овако Стефан Првовенчани описује Немањин правдољубиво борбени однос према богумилској јереси: „А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем. Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим. Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина Божјег.“ У византијској цивилизацији, којој припада и немањићка Србија, превладава схватање да држава мора да штити праву, а не сваку веру; штавише, ако кривоверје угрожава праву веру, држава је дужна да га искорени јер она поседује моћ коју Црква нема и не жели да има. Схватање да у једној држави може да постоји само једна права вера, да је држава дужна да ту веру чува, јер је, у ствари, држава у служби вере а не вера у служби реалних социјалних и политичких интереса државе – овакво схватање изгледа страним модерној култури, али оно је дубоко укорењено у старије слојеве хришћанске традиције, па утолико представља заједничко наслеђе свих хришћанских култура и држава. У раном хришћанству, па и касније, кроз целу његову историју, борба против јеретичких учења односно кривотворења праве вере у самом хришћанском културном кругу, била је претежнија од борбе против других религија. Ево, на пример, како Свети краљ Стефан Дечански даје теолошко тумачење дилема пред којим се налази византијски цар суочен са Ваарламовим учењем и како једноставно разрешева све цареве недоумице о томе да ли ради мира у држави треба да се помири и са погрешним верским учењем које има знатан број присталица међу грађанима, или је дужан да кривоверје искорени. Наводимо овде одлмак из Житија зато што је у њему изложено изворно теолошко схватање верске слободе, које се знатно разликује од просветитељских и рационалистичких схватања. „И Стефан рече: Јављено је (у Св. Писму), о цару, када пастир превиђа улаз вучји у стадо, и не одгони овога, такав је и овај звер (Варлаам), макар да носи име и пастира. Јер не прибављају имена поштовања делима, но дела прослављају имена. А онај који може да оставља злославне и да их не одгони, сматра се од оних који добро мисле да је злославан. Није праведно ни подобно, о најсветлији међу царевима, да ти који си одликован царским престолом и који си постављен од Христа да будеш пастир толиком стаду, да држиш његове непријатеље у граду; но треба да их одгониш као вукове који упропашћују душе, и да појеш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који те мрзе и растопих се због твојих непријатеља, савршеном мржњом омрзох их и постадоше ми непријатељи. Немој ове никако остављати у пределима Богом дароване ти области. Ако ово учиниш, умирићеш црквене раздоре и дароваћеш православнима дубоки мир, увеличаћеш скиптар царства и бићеш истинити цар истинитим хришћанима, а као истинити пастир примићеш награду од општега Владике, непролазно тамошњега царства… Када је ово чуо самодржац (цар), задивио се речитом разуму мужа… И одмах заповеди да му доведу Ваарлама свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из града, и да их не примају градови и села његове државе.“ Као у српској црквеној књижевности 13. и 14. века, тако ни у народним епским песмама које опевају тај период није јаче изражена свест о противстављености Православне и Римокатоличке цркве. У свести народног певача разлике између аутохтоног православног света и модерног Западног света су превасходно цивилизацијске, културолошке и етичке, а не верске. Западни свет у народној свести оличавају Латини. Народни певач ништа не казује о њиховој вери, али казује о њиховим обичајима и понашању према православнима. У култури свакодневице Латини су склони неговању привида, показивању материјалне моћи и раскоши, измишљању празних игара и нових забава које нису ни у духу црквених ни у духу патријархалних обичаја, а у понашању су непоуздани, лицемерни, склони превари јер имају мањак витешке вере у задату реч, мањак поштовања друге људске личности а вишак жудње за остваривањем сопствених циљева и интереса, без много обазирања ка другима и друкчијима. Овакве представе налазимо, на пример, у великој епској песми „Женидба Душанова“, као и у песмама „Милош у Латинима“, „Женидба Ђурђа Смедеревца“ и у још покојој. Сажет а свеобухватан приказ цивилизацијских разлика између српске хришћанско-патријархалне културе и модерне западњачке, латинске цивилизације песнички је најтемељније уобличио Његош у Горском вијенцу. У 18. и 19. веку у српској теолошкој литератури заоштрене су догматске полемике и расправе са католичким учењима, односно са претензијама Ватикана да разлике међу црквама превазиђе тако што ће Православну цркву увести у унију са Римом. У белетристици ови теолошки спорови немају, међутим, дубљи стваралачки одјек. Српски писци тога доба, попут народног певача, не тематизују догматске и историјске противстављености православне и католичке вере него различности два света виде превасходно на цивилизацијском, културолошком, као и на националном и историјском плану. Црквени кругови осећају да жудњу Срба да се интегришу у модерну средњеевропску културу Римокатоличка црква може да искористи да им понуди или наметне унију са Ватиканом, а прихватањем уније Срби ваља да забораве своје историјске тежње за обновом самосталне националне државе. Због тога православни црквени кругови цивилизаторске тежње својих верника, тежње малобројног грађанског сталежа да се интегрише у аустријски политички и културни систем, доживљавају не само као промену и издају православне верске традиције него и као одустајање од аутентичних и легитимних историјских циљева српског народа. Али, као што рекосмо, овакви идејни ставови исказани су више у српској теолошкој и политичкој публицистици него у белетристици, у којој су, пак, видљива настојања да се српска народност афирмише у духу сентименталистичких и романтичких схватања историје и нације каква су негована у средњеевропској култури. У српској књижевности 19. века верске традиције дејствене су у поетици реализма, али нису у првом плану, нити је пак у њима православна вера конфронтирана са католичким и протестантским духовним стремљењима. Православни и патријархално-фолклорни реализам 19. века дочаравају различне вере као живописне, каткад егзотичне, понекад идиличне, вазда живописне обичаје. У овом погледу карактеристично је дело Симе Матавуља, чији ликови припадају и православном и католичком верском кругу, и који из исте моралне и духовне позиције види и једне и друге, са једнаким симпатијима и са исте дистанце успостављене доброћудним и топлим хумором. Додуше, у неким причама из Далмације Матавуљ је приказао како православни човек неодустајно, једноставно, природно и животно брани своју веру у доминантном и агресивном католичком окружењу („Пилипенда“). Више но у другим хришћанским конфесијама српски православни писци опасност по своју веру осећају у модерним идеологијама односно у утопијским социјалним програмима које доносе сами школовани православци, а у које почиње да верује и народ. „Школска икона“ Лазе Лазаревића казује управо о томе, о драматичном сучељавању традиционалног православља са утопијским социјалним и културним идеологијама. Протестантизам. Српска нова књижевност у потпуности је асимиловала протестантско верско учење. Протестантско, реформисано хришћанство је она духовна енергија која од 18. века до данас пресудно утиче на конституисање новог политичко-економског система и модерног културног хоризонта. Укратко ћемо елаборирати ову хипотезу без напора да је докажемо јер се она чини саморазумљивом. Протестантска духовност продирала је у српску патријархално-хришћанску културу посредством рационалистичких и просветитељских идеологија. Доситеј Обрадовић и његови следбеници играли су кључну улогу у изградњи новог културног обрасца у српском народу. Тај образац је заснован на вери у човека, у природу, у прогрес, у здрав разум. Бог је присутан једнако у природи колико и у сопственом Откровењу… Човек је схваћен као слободна, социјализована и еманципована индивидуа, а не више као духовна личност која општи са Богом, са предањем, са Истином. Истину сада открива сам човек. Он има право да у складу са својим природним разумом слободно и самостално тумачи и Реч Божију исказану у Светом Писму. Истина није једна него их има онолико колико има људи, дакле она није Апсолут него је посве лична и релативна… Човек може сопственим природним снагама покренути бескрајан научни и технички прогрес на чијем крају стоји земљски рај оличен у савршеном, праведном и функционалном друштву. Радом, стварањем и стицањем материјалних добара човек у ствари слави Бога и узноси му молитве које Он најпуније прима… Сваког дана сопственим трудом и добром вољом треба учинити неко добро ближњем, а не само себи и Богу… Традиција, Црквено предање и народни обичаји одбачени су у просветитељству као празноверице… Ова поједностављена начела протестантске етике посредством просветитељства и рационализма постала су руководна начела у изградњи нових држава и уређивању модерних друштава; постала су основа не само европске него модерне светске цивилизације, уграђена су у државни оквир и друштвени хоризонт у којем живи модерни човек. Наравно, ова начела су владајућа и у српској новој историји, од 18. века до данас. Протестантска схватања су прожела и српску нову књижевност. У српској патријархално-хришћанској култури књижевност је била надахнута мистиком, била је израз епифаније, била је форма религиозног спознања и религиозног доживљавања егзистенције. У новој књижевности религију и мистику замењују естетицизам, интелектуализам, психологизам, историцизам, морализам, патриотизам, хуманизам… Антропоцентрични уместо христоцентричног хуманизма; свест о историји и вера у историјски прогрес уместо вере у Вечност; жудња да се створи могућно савршено друштво на Земљи и да се изобличе несавршености реалних друштвених односа наместо вере у Царство Небесно; посматрање човековог унутрашњег света у психолошкој и етичкој а не у онтолошкој перспективи – то је координантни систем у којем се развија нова књижевност, од просветитељства до данас. Сам тај координатни систем васпоставља књижевност као аутономну стварност, одвојену од непосредне егзистенције и од потенцијалне Богом назначене трансценденције. У 20. веку модернисти (у поезији можда више но у прози) покушавају да врате књижевност њеним мистичким изворима, али ти покушаји су више носталгија за мистиком него истинска епифанија, односно аутохтоно мистичко искуство. Стога су и уметници и књижевни мислиоци у том веку саму књижевност покушали да представе као аутохтону форму духовног искуства, као оно духовно искуство које је прирођено човековој природи у свим временима и просторима и које је само по себи једна неупитна, ако не и највиша истина. Да ли се оваквим схватањима кривотвори Истина и Смисао? Може ли књижевност у нововековној цивилизацији изићи из стања у коме симулира Истину и Смисао, а да при томе не уђе у стање самодеструкције, као у постмодернизму, но да се прикључи на изворе аутентичног религијског и мистичног искуства? За сада то изгледа немогућним. Наиме, у црквеној култури књижевност је тек једна од садржина религиозне свести и религиозних обреда; она је средство којим религија саопштава коначну Истину. У модерној култури, пак, од ренесансе до данас, религија није шира и свеобухватнија од књижевности, нити је пак највиши садржај књижевности, него један од више могућних садржаја, али не и обавезан. У модерној култури књижевност не жуди за коначном Истином него за естетском хармонизацијом мноштва релативних истина. Ипак, и у модерној цивилизацији – коју граде превасходно енергије природног разума и инстинката, а мање енергије интуције, душе и духа, и у којој је време човечне егзистенције сужено на људску историју и земаљско трајање, а простор бивстовања ограничен на конкретно друштво и одређену културну формацију у којој човек живи – и у тако заснованој цивилизацији уметност и у њеном окриљу књижевност још увек је у дослуху са космичким временом и космичким простором, са Духом као космотворном енергијом и исходиштем свеколиког бивства. Укратко, иако покушава да буде самосмислена и самотворна, независна од религије, уметност и у модерној цивилизацији свој егзистенцијални дигнитет и духовни идентитет црпе управо из оне сфере коју покушава да потисне и замени – из вере. То је тако зато што је вера најпунија сублимација духовних основа егзистенције и што самим тим представља темељ сваке културе. „Култура почиње тамо где духовни садржај трага за својом правом и савршеном формом. (Иван Иљин, Основе хришћанске културе, Београд, Отачник, 2014, стр. 19) „Праву и савршену форму“ духовних димензија и духовних садржаја људске егзистенције за Иљина представља православна вера. Уметност је, сматра он, такође форма дубинске духовности егзистенције, и она такође тежи да буде савршена. Ако у уметности нема жудње за савршенством, она је онда патворена а не аутенична форма духовног искуства. Да ли се та жудња осећа у модерној уметности; да ли и модерна уметност у секуларној цивилизацији настаје из жудње за савршенством, као што је настајала религиозна уметност у окриљу класичне хришћанске цивилизације, или се задовољава само тиме да буде оригинална и непоновљива? Јудаизам. Као најстарији монотеистички верски образац јудаизам је у српској књижевности присутан превасходно кроз неке мотиве из Старог Завета. Мотиви и дух Старог Завета дискретно прожимају Црквену књижевност; иако посредно, у народној књижевности ти мотиви су снажна обликотворна и семантичка енергија; старозаветна духовност трансферисана је и у дела модерне литературе. Живећи са Србима готово пола миленијума Јевреји су у својој заједници чували сопствени језик, обичаје и стару усмену књижевност, али нису писали нова дела на свом језику и у духу своје верске и народне традиције. Додуше, Исак Самоковлија је писао приче о животу сарајевских Јевреја, али у духу фолклорног и регионалног реализма као општеприхваћеног и снажног поетичког система у српској књижевности 19. и 20. века, а не у духу јеврејске верске и народне традиције. Писци јеврејског порекла углавном су у књижевности дејствовали као „Срби Мојсијевог Закона“, односно прихватали су поетичке парадигме које су биле тренутно актуалне у српској и европској литератури. Станислав Винавер, на пример, био је не само следбеник него и првосвештеник српског експресионизма; Оскар Давичо је био истакнут и креативан учесник у надреалистичком покрету између два светска рата, као и оригиналан заступник неомодернистичке поетике у другој половини 20. века (о овоме видети: Предраг Палавестра, Јеврејски писци у српској књижевности, Београд, Институт за књижевност и уметност, 1998). Ислам. Осим православног и општег хришћанског верског обрасца у српској књижевности је најснажније исламско верско наслеђе. У српској црквеној књижевности немањићског доба о исламу, логично, нема никаквог говора. У посткосовском периоду, у хроникама и летописима које су писали монаси, ислам је представљен као искушење хришћанске егзистенције и духовности, као агресивна и непријатељска вера према којој се заузима осуђујући, одбрамбени или игнорантски став; од такве антихришћанске вере ваља се чувати и што више удаљити, а никако је не ваља упознати јер је то опасно не само по духовну самобитност него и по физичку егзистенцију човека хришћанина. У народној епској поезији ислам односно исламски обичаји и схватања, турски менталитет и насилничка владавина, представљају засебан тематски круг. У односу према исламском верском обрасцу, оличеном у Турцима, реактивирана је митолошка културна подсвест српског народа: Турци често у песми губе било која антрополошка својства, а добијају особине злих и моћних митолошких бића која човек мора да савладава мудрошћу, лукавством и јунаштвом. У овом контексту врло је занимљива напомена Вука Караџића уз митолошку епску песму „Секула се у змију претворио“, тачније уз песму „Опет то, али друкчије“. У првој верзији главни јунак је историјска личност Сибињанин Јанко, хришћански војсковођа против Турака. Поред њега у другој верзији у песму је уведен српски деспот Ђурађ Бранковић; управо он одлучујуће утиче на расплет догађаја односно он бира између змије, у коју се претворио Бановић Секула да би ухватио турског цара и донео га Јанку у ропство, и сокола, у којег је претворен турски цар и који је ухваћен и доведен у ропство од летеће змије. Иако зна да је хришћански јунак претворен у змију, а турски цар у сокола, Ђурађ саветује Сибињанин Јанка да устрели змију, а не сокола односно Турчина. („Ал говори бан-деспоте Ђуро:/ Зар не знадеш, од Сибиња Јанко,/ Да ми јесмо гнјезда соколова,/ А Турци су гнјезда гујињега?/ Удри гују, не удри сокола.“) Вук је уз песму дао следећу напомену: „Приповиједају (као што се и пјева), да је бан-деспот Ђуро (Ђурађ Смедеревац) прије тога питао Јанка: „Да ти да Бог, Сибињска војводо!/ Да добијеш цара на Косову,/ Каку б нама вјеру оставио?“ А он одговорио, да ће им оставити лијепу Маџарску вјеру: да граде мисе и да вјерују Рим-папу. Онда бан-деспот Ђуро пошаље посланике Турскоме цару, те га запита, каку ће им он вјеру оставити, ако разбије Маџаре; а Турски цар одговори: „Начинићу цркву и џамију,/ Обадвије једну поред друге:/ Ко ће клањат нек ид у џамију,/ Ко ће с крстит, нек иде у цркву.“ И за то веле да је бан-деспот Ђуро преварио Јанка.“ Али песму у којој се овако казује Вук у народу није нашао ни целу ни у комадима; остало је само сећање да се некад и тако певало. Уопште, осим песме „Ђурђева Јерина“ – у којој Јерина не слуша савет унука Максима да кћерку даде за угарског или московског краља, дакле за хришћанина који ће поштовати српску државну самосталност, него је даје за Турчина који од Срба узима „земљу и градове“ – у народној епској поезији нема песама у којима су Срби у дилеми да ли да се приклоне католицизму или да потпадну под турску власт и исламску културу, кад већ не могу да сачувају самосталност; уместо те дилеме, прихваћено је Лазарево опредељење између царства земаљског и Царства Небеског као пуна историјска истина и као највиши, есхатолошки смисао српске егзистенције у историји. И у стиховима које је Вук навео у напомени, као делове заборављене и изгубљене песме, српски деспот се опредељује да сачува веру а не државу, односно да прихвати ону туђинску власт која му јемчи очување вере, а не ону која му нуди очување државе по цену да се одрекне вере. У народној свести, православна вера, као извор и уточиште унутрашње, духовне слободе, важнија је од државе као заштитника спољашње самосталности; за потврђивање и очување националне самобитности неопходнија је вера него самостална држава; држава народу и вреди само онда и онолико кад је и колико је утемељена у хришћанским духовним вредностима, онда кад чува веру. У касном романтизму и фолклорном реализму у српској књижевности исламска цивилизација има другачији вредносни статус но у народној и црквеној књижевности. У позном романтизму српски писци тематизују Исток, под којим се подразумева углавном исламска култура. Српски писци у Војводини (Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Лаза Костић, Ђура Јакшић) успоставили су посредан однос са Оријентом, преко немачке књижевности, у којој је у епоси романтизма оживело интересовање за источњачке културе и за мотиве и форме из оријенталних књижевности. Писци у Србији имали су, пак, непосредан додир са исламском културом коју су на Балкан донели Турци. Хришћански и исламски културни образац међусобно су се сударали, искључивали, игнорисали, али и коегзистирали и преплитали се. „Она [исламска култура] убрзо је престала да буде култура освајача и до те мере се придружила аутохтоним токовима, да на подручју Србије, а и у другим крајевима, долази током историје и до симбиотских култура, нарочито у градовима који су дуже остали под турском влашћу (Ниш, Врање)“, констатује Иван Шоп у важној књижевно-културолошкој студији Исток у српској књижевности. (Београд, Институт за књижевност и уметност, 1982, 21) Тај симбиотички културни образац представља специфичну културну традицију у српској књижевности, традицију која настаје у окриљу исламске цивилизације а коју негују не само Турци и домаће исламизовано становништво него делимично и покорени православни народ. И не само у књижевности но и у другим формама културе осећао се дух исламске цивилизације: „Оријентални дух осећао се у сваком погледу: у језику, у фолклору, у грађевинарству, у веровањима и празноверицама, у начину живота… Вишевековна историја српског народа била је повезана са Истоком, те је источњачки утицај био неминован у легендама и предањима, у шалама и досеткама. Једном речју, оријенталним утицајем, источњаштвом, примљеним преко посредника – Турака, била је прожета свака делатност и активност. Живот једног Србина тога времена, без обзира коме сталежу и класној структури припадао, одвијао се по једном устаљеном реду који се није много разликовао од источњачких адета. Од музике па чак до, на пример, одевања и кулинарства, није се могла негирати близина Оријента, нити се могао избећи известан оријентални дух и стил.“ (Исто, 25) Дакле, упоредо са хришћанско-патријархалним културним обрасцем, који је најделотворнији и најбитнији у српској народној историји, у српском народу био се укоренио и један хибридан, симбиотички културни образац, настао преплитањима исламске и хришћанске вере у патријархалној култури. „Однос према Оријенту једна је од одлика којима се изражава самосвојност бића српске књижевности, њена аутономија у односу на токове европске књижевности.“ (Шоп) Али сам тај хибридни модел није у основи био изворно верски него световњачки, секуларизован. У њему су се исказале тежње грађанске и патријархално-секуларне културе, у којој су извитоперена како изворна хришћанска тако и исламска верска учења, односно прилагођена су реалном и практичном животу под туђинском влашћу, па су утолико витализована, али су остала без верског и културног идеализма, лишена јаче духовне и верске енергије у себи која би им омогућила да се трансферишу у модерну културу. Класична патријархално-хришћанска српска култура, напротив, носила је и сачувала у себи потенцијал да се модернизује. Хибридна, секуларна патријархална култура била је антимодерна и антиевропска, те се у новом добу практично угасила и остала само као сећање на романтичарски бунт против историјског тока који је изнедрио модерну духовност. Управо у том хибридном културном обрасцу, који се гасио на историјском хоризонту, неки српски романтичари су тражили духовно уточиште. Један духовни свет у нестајању понеки романтичари доживљавају као стари, патријархални, народно-аристократски, уређен, топао егзистенцијални простор, који је сада угрожен од нових обичаја, нових друштвених форми, новог морала и друкчијег стила живљења. У романтичкој носталгији за старим добрим временима васкрснула је и исламска култура, у новом, идеализованом виду. Јован Илић је „бард источњаштва“ у српској књижевности; његова културна идеологија нашла је одјека у делима његових синова Драгутина и Војислава, као и у приповеткама Бранислава Нушића Рамазанске вечери. И писци који развијају поетику фолклорног реализма препознају муслиманску заједницу као егзотичну средину, али и као уточиште старог морала, чисте, наивне душевности и као оазу у којој се чува исламска животна философија у времену када и у српском народу примат преузима доминантна модерна европска култура, као нов културни образац који потискује патријархалну културу и који, чини се, нема слуха ни за ислам ни за изворну хришћанску верску традицију. Иако не припадају том хибридном културном моделу него традиционалном православно-патријархалном као и модерном културном обрасцу у настајању, Светозар Ћоровић, Стеван Сремац, Борисав Станковић и неки други реалисти и рани модернисти осећају ислам као добру народну веру својих сународника, пишу са симпатијама и духовном емпатијом о тој вери и њеним припадницима, саосећају са достојанственим, трагичним и узалудним напорима припадника те културе да сачувају своју философију живота и да се игнорантско-стоички држе пред снажним продором европског културног обрасца у бившу исламску цивилизацију. Симбиотска, хибридна исламско-хришћанска култура негована је углавном по варошима, док је у планинским областима све време турске владавине чувана и брањена изворна српска хришћанско-патријархална култура. И сами исламизовани Срби сачували су неке старе обичаје, животну логику и општи дух српске патријархалне културе. У новом добу писци муслимани прилагођавали су своје верско наслеђе српским и европским културним и књижевним обрасцима. Но, и поред свих тих трансформација исламске духовности у српско-хришћанском и европском културном хоризонту, исламска духовност је сачувала своју специфичност и препознатљивост у српској народној и уметничкој књижевноси. (види: Станиша Тутњевић, Национална свијест и књижевност муслимана, Београд, Народна књига–Институт за књижевност и уметност, 2004). Извор: Теологија.нет View full Странице
  11. Милан А. Николић Теолошки узрок застрањења Константинопољске цркве у улози првенства Начин превазилажења спора са Константинопољом тиче се ,,божанског поретка у ипостасним својствима'' Пресвете Тројице, поретка који треба бити објашњен разликовањем између равни суштине и равни ипостаси. У решавању овог проблема укључена су питања Филиоквеа, и објашњења зашто се у теолошком предању Отац назива првим, Син другим а Свети Дух трећим, када је реч о вечној, ванвременој Тројици. За Цркву је искрсла потреба да се за поредак и јединство Цркве примени основа у тријадолошком регулисању поретка и јединства Свете Тројице. Ово питање је толико деликатно да с правом многи православни од њега зазиру. Зазирање православних од оваквог примењивања унутартројичног поретка на црквени поредак, долази услед опасности да првенство које се односи на Бога Оца у унутартројичном животу, буде поистовећено са узрочношћу коју поседује Бог Отац, а која би ангажовала такву власт првога, да први може узроковати друге поглаваре и додељивати аутокефалије самостално. Није спорно да Црква у свом историјском постојању изображава одређене божанске и небеске категорије, али Црква није дефинисала изображавање превечног сабора Свете Тројице у личностима првојерараха, што не значи да то под одређеним условима није могуће. Изображење првога на васељенском нивоу Цркве, засновано на личности Бога Оца, не сме подразумевати могућност ,,узроковања'', у смислу да првенство садржи власт самосталног додељивања аутокефалија и формирања поретка. Црква не може у потпуности изобразити постојање унутартројичног живота Бога Свете Тројице, тако што би примат у Цркви на васељенском нивоу био исти са првенством које има Бог Отац као Узрочник других Лица Пресвете Тројице. Овај примат не може бити исти, зато што први на васељенском нивоу Цркве и уопште у црквеном поретку, није без узрока, тако да ни сам овај први не може бити узрок. Узрок првог и других у поретку Цркве је Господ Исус Христос са Оцем и Светим Духом. Као што православни не прихватају васељенски примат који чува Христову столицу и изображава Његову апсолутну власт, тако не смеју прихватити ни васељенски примат који изображава Бога Оца као Узрочника. Васељенски примат мора да изображава Оца Љубави који ништа не ради самостално и никог не приморава на чињење Његове воље, Који благоизвољева за сагласност и заједничко деловање. Јасно је да подражавање Свете Тројице које би укључило узрочност у унутартројичном животу, није ни примерено ни могућно. Христос нас подучава да изображавамо тројичност не по узрочности, него по љубави и заједничарењу. Васељенски примар заснован на личности Оца може бити остварен само у љубави, заједничарењу и сагласју. Ниједан члан Цркве не може преузети улогу узрочности у Цркви. Примат у Цркви може бити заснован на личности Бога Оца по љубави, сагласности и једнакости са другима, док узрочност црквености никада не може бити у личности једног члана Цркве. Узрок у једној личности може бити у унутартројичном постојању Свете Тројице, док је узрок црквености садржан у сваком члану Цркве тако што је Евхаристија узрочност и стециште црквености. У Евхаристији је Онај који је над првим епископом, тако да првенство које има један епископ, будући да има изнад себе првога у Евхаристији, не може бити са улогом узрочности. Свети Оци као што је Григорије Палама, су снажно инсистирали на једносуштности и равночастности везано за унутартројични поредак, тако што у односу на поседовање божанске суштине ни једна личност Свете Тројице није другостепена. Међутим, одбацивање самог поретка у унутартројичном односу свакако није исправно. Православни оци су у опсежној критици Филиоквеа умало одбацили појам поретка у унутартројичном животу, у чему их је спречавало непознавање потпуне слике унутартројичног, битијног, персоналног одношења. Методологије поретка личности Свете Тројице до којих су дошли Евномије Кизички и касније заговорници Филиоквеа, наводиле су православне у том смеру. Међутим, до позитивног закључка о унутартројичном поретку дошли су и други не на погрешан начин, на пример Григорије Ниски и Максим Исповедник, које су православни следили колико су могли. Данас међу православнима има оних који сматрају да свакако постоји онтолошка основа у поретку, али услед изостанка објашњења граничне равни суштине и ипостаси, где се поредак Лица Тројице коначно може дефинисати, дошли смо у ситуацију да Константинопољска црква ступа у примењивање поретка на начин који је неприхватљив. Ако се тријадолошки проблем граничне равни суштине и ипостаси буде занемарио, последице тога одразиће се на јединство Цркве, што је ситуација која већ данас искрсава. Питање јединства латини решавају погрешно апсолутизовањем првог, а које православни могу решити тако као латини - као Константинопољ данас - или сасвим напреднијим следовањем сопственог предања. Питање поретка је суштински повезано са питањем Филиоквеа, тако да смо дужни оба питања решити истовремено. Православни оци признају поредак у унутартројичном животу, али тај поредак, не само што је изнад сваке врсте поретка у историјској перспективи, него је и сам тај поредак под Ипостасима Тројице, односно Бог као Тројица га надилази. Свети Григорије Богослов наводи да тај поредак ,,треба да оставимо Тројици да га познаје или очишћенима којима то открије Тројица или сада или после''. Наша чистота остаје отворено питање до краја наших живота. Свесни тога и у чврстој вери, треба прихватити откровење познања одређених тајни када то Бог благоизволи и устроји. На Усековање главе Св. Јована Крститеља 2018.
  12. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет
  13. Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице
  14. Беседа пречасног презвитера Милана Цирара на Томину Недељу изговорена на литургијском сабрању у Светосавском храму у Новом Саду. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе, Православне Епархије бачке View full Странице
  15. Version

    2 downloads

    Ауторски тандем Димитријевић-Мицевски је сабрао на једно место историју нашег РВ "писану" 10 година, када се наша земља нагло окренула Западу и када је у програму Заједничке помоћи само у наше РВ испоручено преко 1000 летелица, махом половних и ремонтованих, али и нових примерака, које је тадашња СФРЈ добијала од САД пре него и многи амерички савезници у НАТО.
  16. Version

    4 downloads

    Ова књижица инжењерског тандема Ваздухопловно техничког института (ВТИ) представља кратку илустровану историју развоја бомбардерске авијације и преглед њене употребе на стратегисјком нивоу ваздушних операција.
  17. Још почетком овог века из пера др Милана Суботића вишег научног сарадника Института за европске студије (IES), изашла је дело "Тумачи руске идеје". Кроз неколико поглавља, на преко 300 страна, аутор нас уводи у "руску идеју" и представља нам мисао водећих руских пре свега социјалних философа, али и теолога. Заправо, на нашим просторима се једино др Суботић овако разуђено бави евроазијством тако да је самим тим ово дело вредније. Све "тајне" руске "идеје" аутор ће приближити кроз мисао: - Чадајева (Проблем места и улоге Русије у светској историји), - Киријевског (Идеја синтезе Русије и Европе), - Хомјакова (Идеја саборности), - Херцена (Идеја руског социјализма), - Данилевског (Словенски културно-историјски тип) и - Леонтјева (Идеја византизма). Књигу можете преузети са портала Академиа: https://www.academia.edu/2409011/Tumači_ruske_ideje_Studije_o_ruskim_misliocima_Full_text_?auto=download или пак са доњег линка. Tumaci_ruske_ideje_Studije_o_ruskim_misl.pdf
  18. Топло препоручујемо зборник радова о руским мислиоцима дра Милана Суботића. Још почетком овог века из пера др Милана Суботића вишег научног сарадника Института за европске студије (IES), изашла је дело "Тумачи руске идеје". Кроз неколико поглавља, на преко 300 страна, аутор нас уводи у "руску идеју" и представља нам мисао водећих руских пре свега социјалних философа, али и теолога. Заправо, на нашим просторима се једино др Суботић овако разуђено бави евроазијством тако да је самим тим ово дело вредније. Све "тајне" руске "идеје" аутор ће приближити кроз мисао: - Чадајева (Проблем места и улоге Русије у светској историји), - Киријевског (Идеја синтезе Русије и Европе), - Хомјакова (Идеја саборности), - Херцена (Идеја руског социјализма), - Данилевског (Словенски културно-историјски тип) и - Леонтјева (Идеја византизма). Књигу можете преузети са портала Академиа: https://www.academia.edu/2409011/Tumači_ruske_ideje_Studije_o_ruskim_misliocima_Full_text_?auto=download или пак са доњег линка. Tumaci_ruske_ideje_Studije_o_ruskim_misl.pdf View full Странице
  19. Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године. Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог. Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти. Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање. Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву
  20. Уснуо је у Господу редовни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког др Милан Радуловић Милан Радуловић (13. августа 1948, Мало Поље, Хан Пијесак - 30. октобар 2017.) био је српски књижевник и писац, професор на Богословском факултету у Фочи и бивши министар вера Републике Србије (2004-2007). Завршио је Филозофски факултет у Сарајеву 1972. године, а на Филолошком факултету у Београду 1998. године одбранио докторску дисертацију „Уметничка форма и историјски контекст романа Добрице Ћосића“. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979. до 1981. ради као лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. године стално је запослен у Институту за књижевност и уметност. Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве поставио га је 2000. године за ванредног професора у Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи, а за редовног професора Православног богословског факултета у Источном Сарајеву изабран 2009. године. Добитник је награде „Исидора Секулић“ за значајно достигнуће у књижевности. Од 2001. до 2004. године био је посланик у Народној скупштини Србије. Од 2004. до 2007. године био је министар вера у Влади Србије. Објавио је 17 књига и преко 40 научних радова радова у тематским зборницима, преко 90 научних и стручних радова у књижевним и научним часописима. Српска Православна Црква одликовала га је 5. октобра 2006. године орденом Светог Саве првог степена. У Грамати се наводи: На предлог Његове Светости Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве доделио је г. Милану Радуловићу високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве првог степена за делатну љубав према Светој мајци Цркви и истрајно сведочење Христа Васкрслог. Својим студентима на Православном богословском факултету у Фочи остаће у сјећању као благ, духовит и изразито саосјећајан човјек; професор који није жалио труда да студентима приближи историју српског језика и љепоту српске књижевности. Поштовање са којим се обраћао всаком студенту градило је у нама осјећај шта академска култура јесте и како професор Универзитета и Богословског факултета може и треба да се односи ка студентима. Поред предавања у душе свих нас уткао се дугим шетњама које нису престајале ни када бисмо престали да будемо студенти и у којима је са нама на неметљив начин дијелио не само знање из књижевности и хришћанске вјере него и из свакидашњег живота - одговарао на наше недоумице разумијевајући потпуно младост и грлећи нас својим животним искуством. Вријеме његовог министарског мандата у Влади Републике Србије остаће у сјећању као вријеме када је безмало сваки пристојан студент богословских школа у Српској Православној Цркви (али и у другим вјеским заједницама у Србији) имао обезбјеђену стипендију јер Милан је вјеровао да Црква у првом реду јесу људи. Са светоотачком трпељивошћу гледао је живот и свједочио вјеру. Остаће нам и даље у ушима његова радосна констатација којом би се обрадовао за све добро: „Божја ствар!“ Као Факултет, као заједница у коју се уткао својим бићем и која му много дугује, и сами се осјећамо погођени његовим одласком. Знамо, пак, да Милан и у смрти бди над црквено-академском заједницом коју је до посљедњег даха волио; знамо да је његова очинска љубав ка нама „јака као смрт“ па и јача од смрти. Царство му Христово, наручје Аврамово, вјечито сјећање. Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву View full Странице
  21. Умро је сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Ово је прича о Милану Вукобратовићу, који је умро сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Он није историјски позната личност, већ човек који је живео свој живот у одређеном историјском периоду дајући му свој допринос кроз догађаје у којима је учествовао, заједно са људима које је познавао и са којима је радио. Милан Вукобратовић рођен је у Плочи-Грачац у Лици 19. октобра 1903. године од оца Спасоја и мајке Јеке, девојачко Тркуља. Према предању његови претци су се доселили у седамнаестом веку преко Хeрцеговине и Далмације, склањајући се од најезде Турака у Црној Гори. По Храбаку један његов предак, Иванко Вукобратовић био је барјактар Стојана Јанковића 1690. године и војевао је са њим против Турака по Равним Котарима. Са сигурношћу се може утврдити да је ово насеље постојало пре доласка Турака у Лику 1527. године, али под именом Новаковићи и Новаци. Простор данашње Плоче насељен је првим становницима српске националности у време Ферхад паше Соколовића (1575—1577) у оквиру интензивнијег насељавања села у Личком пољу, која је извршена у периоду 1690—1692. године. Према списку српско – православних парохија у Карловачком Ђенералату од 1700. године се каже да у српско – православној епархији Радуч, којој је припојена и Плоча, има 120 кућа, са два пароха. Исте године објављен је податак према ком село Плоча и Кик заједно имају 40 домова. Плочани су дали и свој допринос у Првом светском рату, као српски добровољци. Многи се и не вратише, а они који су се вратили, дођоше са Карађорђевим знамењем и ордењем. Уочи самог Другог свјетског рата Плоча је имала: школу, цркву, жандармеријску станицу, два парна млина, три дућана, гостиону, три шустерске радње, двије ковачке радње, пекарску радњу и попову кућу. По подацима Митрополије Карловачке од 1905. године, село Плоча, са селима Мала Плоча и Кик, имала је политичку (управну) општину у Ловинцу. Српских домова је било 390, а Срба православне вере било је 3.019. Уочи Другог светског рата Плоча је била велико српско-православно село, са око 285 домаћинстава и око 1.700 становника. Вукобратовићу су имали надимак Чочићи и славили су Ђурђевдан. Отац Спасоје 1905. године не успева да се исели у Америку јер је враћен по обављеном лекарском прегледу на коме је утврђено да има очну ману. По повратку одао се печалбарству по Европи. Миланов брат Лазо родио се 1909. године, у Другом светском рату бива заробљен и из заробљеништва се враћа 1945. године.Као капетан, пилот-ловац Ратног ваздухопловства и пробни пилот „Утве“ 1960. године гине у удесу приликом приказивања прототипа авиона за време Скопског сајма. Миланов отац решава се 1912. године на сеобу у Нову Градишку где проналази запослење као физички радник у електричној централи. Исте године Милан завршава своје осмогодишње школовање започето у Плочи. У Првом светском рату отац му није мобилисан, али се укључује у хуманитарни рад на збрињавању сиромашне српске деце у коме му и Милан помаже. Нова радост у кући, 1916. године рађа се сестра Анђа коју је животни пут много касније одвео до Чешке. Шпански грип 1917. године односи им мајку Јеку. Распад Аустро-Угарске монархије доноси учестале нападе, паљевине, пљачке и убијања у граду од стране „зеленог кадра“ што је натерало становништво на самоодбрану. По смиривању ратних прилика настала је велика беспослица и млађи свет у групама почео је да одлази за Србију, трбухом за крухом.Са једном таквом групом пошао је и Милан Вукобратовић, стигао у Београд где се запослио као физички радник на истовару шлепова на десној обали Саве, срећан да је пронашао посао. На Земунском кеју среће се са ратним лађама. „… 1919. година – Једне недеље на Земунском кеју по први пут угледах ратне лађе-мониторе нанизане и везане уз обалу реке. Зачуђен и задивљен нисам приметио да ми је пришао морнарички официр Марко Гргић, поручник фрегате из Врањица код Сплита…“ У разговору се информисао о Милану и предложио му да се добровољно пријави за морнара и службу у морнарици тадашње војске. Пун одушевљења прихватио је понуду и сутрадан су се нашли на уговореном састанку. „…Следећег јутра опростих се са друговима на шлепу и нађох се са поручником који ме одведе пред команданта брода „Соча“. Потписах приступницу, обукоше ме у униформу америчког пешака са оним овијачама око ногу, дадоше ми морнарску капу са репићима са натписом „Ратна морнарица“ и ето мене слатководног морнара на Дунаву. Убрзо ми отац посла потребна лична и школска документа, примих моју прву плату по уговору и отпоче моје изучавање морнарског живота. Речна флотила састојала се од пет монитора : „Саве“, „Драве“, „Мораве“, „Соче“ и „Вардара“ и малог патролног бродића. Неколико месеци био је уз нас и један савезнички брод „Lady Birth“ који нас је касније напустио и отпловио низ Дунав. „Соча“ на коју сам укрцан био је брод наоружан са два топа калибра 150 мм и шест митраљеза у покретним куполама, у оно време челична грдосија која је богами уливала респект посматрачу. Морнари већином добровољци од 16-18 година. Стари морнари Аустријанци и Чеси су се разишли…“ Милан 1920. године бива прекомандован у Команду морнарице где је примио дужност курира између Команде и Министарства војске и морнарице у Београду до 1921. године. За разлику од тадашњих модерних армија које су имале организоване оружане снаге у три вида, Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжињерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице граничара и жандармерије.Те исте 1921. године изашао је конкурс за бродарску школу у Шибенику. Милан конкурише и опредељује се за радио-телеграфску струку. Примљен је на двогодишње школовање. Упоредо се уписао и похађао дописну школу Миљенка Видовића из Сарајева која је имала инзванредан тим професора. „…напорно сам радио по 8-10 сати дневно. Ретко сам користио оне изласке средом, суботом и недељом. Време је било драгоцено, али исплатило се ! 1923. године успешно заврших двогодишње моје стручно школовање, изађох са сведоџбом радиоте-леграфисте II класе и поднаредничким чином…“ Тек након Првог светског рата започело се са организовањем обавезног школовања подофицирског кадра у Подофицирским школама у новоствореној првој Југославији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.-1929. године, односно Краљевини Југославији 1929.-1941.године. Школовање подофицира рода пешадије организовано је у Скопљу 1919. године, Београду и Сарајеву 1919. године и у Загребу 1920. године где су деловале „Пешадијске подофицирске школе“. Постојале су две „Подофицирске артиљеријске школе“ 1919. године у Крагујевцу и Љубљани које су 1924. године обједињене и премештене у Ћуприју. Школовање стручних подофицира у ратној морна-рици започело је у „Подофицирској школи морнарице“ која је основана 1922. године при „Морнарској команди у Шибенику“. Трајало је две године, након чега су подофицири упућивани на специјализације у одговарајуће стручне школе и матична заповедништва. Школа се од 1924. године звала „Бродарска подофицирска школа“, а од 1932. године „Стручна подофицирска школа“. Од 1928. године школовање је продужено на три године, а полазници су након две године упућивани на специјализацију, артиљеријску, бродарску, дисциплинско-административну, интендантску, минерску, радио-телеграфску, санитетску, сигналну и торпедну. Школовање питомаца за морнаричко-техничке по-дофицире изводило се од 1921. године у „Стројарској школи морнарице“, од 1922. године „Стројарска и електротехничка школа морнарице“, од 1928. године „Машинска школа морнарице“ и до 1928. године трајало је две, а од тада три године. У тадашњој држави деловала је и „Поморско- ваздухопловна школа“ од 1924. до 1941. године, а школовање стручног летачког подофицирског кадра одвијало се у „Другој пилотској школи“ основаној 1921. године у Мостару која је 1937. године премештена у Краљево. У саставу „Команде ваздухопловних стручних школа“ у Петроварадину је 1926. године основана „Ваздухопловна подофицирска школа“ и пред Дуги светски рат премештена је у Сјетлину код Сарајева. Стручни подофицири за механичаре у летачким јединицама и ваздухопловним установама школовани су у „Ваздухопловној механичарској школи“, а од 1939. механичари су школовани у „Поморско-ваздухопловној школи. По завршеном двогодишњем школовању за Милана наступа период праксе, самосталног рада на свим бродовима Ратне морнарице, миноловцима и торпиљеркама.Копненим и острвским извидничким станицама на острвима Шипану и Угљану, на морнаричким, поштанским и транзитним станицама у Дубровнику и Крку, великим радиостаницама у Боки Которској, у Клинцима и Новом Саду. Радио-телеграфисте Вукобратовића, Станковића, Главина и Барина 1925. године шаљу у Берлин у „Телефункен“ и „Сименс“ на обуку за рад на најновијим типовима радиостаница које смо добили од Немачке на рачун репарације. Вративши се у земљу распоређује се у „ИЗКУ“, Извидничку команду Ратне морнарице у Шибенику на рад у тамошњој радиостаници и телеграфским линијама са извидничким станицама. „…Исте године одржано је прво такмичење у брзини примања „на слух“. Добио сам као први, 125 слова у минути прелазну значку „Златно сидро са сребрном стрелом“. Касније се нисам такмичио због заузетости. Завршио сам 1927.-1928. године вишу стручну школу и изашао са чином вође радио-телеграфске гране и дипломом радио-телеграфисте I класе и дозволом рада на свим бродовима у земљи и иностранству, дате уз сагласност Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба, Мини-старства саобраћаја и Министарства пошта и телеграфа…“ Наведену дозволу добио је касније од Дирекције поморског саобраћаја у Сплиту 25. маја 1931. годи- не, Д.п.с. Број 11171, Ред.Број 101, а исту је верификовала Лучка Капетанија I. Реда из Дубровника у којој је положио заклетву. „… 1929. године прекомандован сам у Тиват на матични брод за подморнице „Хвар“. Ту сам похађао курс за подморничаре…“ Милан Вукобратовић ( 1903 – 2002 ) Од Дубровачке пловидбе 1927. године откупљен је један трговачки брод који је одмах упућен у Арсенал у Тивту где је преграђен у брод матицу за подморнице под новим именом „Хвар“. Био је изграђен 1896. године у Великој Британији, бродоградилишту „Sir Jas. Laing Sons, Ltd“, Sounderland, као теретни брод под именом „Umtali“. Касније је добио име „Солун“ и за матичну луку имао је Дубровник. Имао је депласман од 3600 тона и брзину од 12 чворова. Није био наоружан. „…преуређен за боравак и коначиште подморничара. Имао је просторије и кабине за становање, дневни боравак, кухиње, трпезарије, читаоницу, библиотеку и амбуланту. Могао је да прими око триста људи. Официри као командно особље становали су на копну. Посаде су имале своје ногометне клубове, оркестар, драмску секцију. Сећам се да смо пред херцегновском публиком давали две једночинке од Пеције Петровића „У навиљцима“ и „Ми смо род“, богами успешно. Имали смо трчање у рану зору кроз лепи тиватски парк и то по три пута седмично. „Хвар“ нам је био прави дом коме смо се радо након напорних вежби и пловидби враћали…“ Велики прогрес у конструкцији и производњи подморница остварен је неколико година пре избијања Првог светског рата 1914. године када је у употреби широм света било око 400 подморница које су пловиле у 16 земаља. Готово половина ових подморница биле су француске и британске, али су то биле махом мале обалске подморнице испод 300 тона. Са друге стране Немци су градили веће подморнице способне да оперишу далеко од својих база, потиска 550-850 тона. То ће им омогућити да први пут у историји овакав тип брода употребе у блокади про-тивникове обале. На почетку рата Велика Британија имала је 71 подморницу у употреби и још 31 у фази градње, а Немачка 33 у употреби и још 28 у изградњи. Почетком 20. века Аустро-Угарска је сама радила на конструкцији својих подморница. Тако је у Пули 2. јула 1907. године започела изградњу прве подморнице SM U-1 која је у флотну листу уписана четири године касније, 15. априла 1911. године. У рат Аустро-Угарска је ушла са 7 подморница. Марта 1915. године железничким композицијама у Пулу стижу делови малих обалских немачких подморница типа UB-1 и UC-2 која је служила за полагање мина. У пулском бродоградилишту су склапане и касније су кориштене за операције у Јадранском и Егејском мору, Дарданелима.У Јадранско море упловљавају и веће немачке подморнице које ће из Боке Которске деловати током читавог Првог светског рата у рејону Онтранта и даље према Средоземљу. Током рата Бока Которска постаће главна подморничка база на Јадрану. За време Првог светског рата подморница се показала први пут као изузетно ефикасно, како офанзивно, тако и дефанзивно оружје за вођење рата на мору и то ће утицати на многе државе да прошире постојећу или оснивају први пут нову флотилу подморница у својим ратим морнарицама. Међу тим земљама биће и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У новоформираној Краљевини СХС није се поклањала велика пажња развоју Ратне Морнарице. Усвојени концепт развоја оружаних снага није поклањао превелику пажњу значају морнарице из разлога што су људи из државног и војног врха заступали конзервативно становиште да војска треба да води рат претежно на копну, а не на мору. Није се журило са успостављањем школског система у коме би се школовао будући кадар неопходан за морнарицу. У служби Краљевске Ратне Морнарице између 1919. и 1920. године примљено је укупно 156 поморских официра, 70 подофицира и 111 подофицира осталих специјалистичких служби који су пре тога служили у морнаричким јединицама Аустро-Угарске. Средином двадесетих година стварају се предуслови за формирање озбиљних поморских снага са новоизграђеним модерним бродовима чија је улога према разматраним ратним плановима одбрана југословенске обале, али и средство за садејство са француским и британским снагама на Медитерану. Значајну улогу у односу државе према питању даљег развоја овог вида оружаних снага одиграла је организација „Јадранска стража“ која је окупљала све људе који су на било који начин могли допринети развоју поморске свести и традиције, обезбедити средства за финансирање обуке, школовања и набавке нових пловила и тако утицати на развој Ратне Морнарице. „Храбри“ и „Небојша“ у Newcastleu Пројекат за заштиту обале на Јадрану усвојен је 1925. године и то је била основа за планирање и изградњу нове флоте. На основу њега Главни генералштаб и Команда морнарице 1. маја 1925. године износи предлог за изградњу флоте који је пред посланицима Народне Скупштине образложио министар војни, генерал Душан Трифуновић у марту 1926. године. Изгласан је десетогодишњи зајам и одобрена буџетска средства износила су око 700 милиона динара или 2.536.000 фунти стерлинга, од чега је 458.000 фунти стерлинга било намењено за куповину две подморнице. Искусни подморнички официри Јанко Крсњави, Владимир Пфајфер, Мирослав Стурмбергер, Иван Улмански, Славомир Томић добијају задатак да формирају подморничарске јединице и оспособе људство које треба да прими прве бродове. Већ у јесен 1924. године на подморничарску обуку у вишу школу за торпедисте која се налазила у Тулону, Француској, шаљу се поручници Мирко Плајваз и Мартинец. Након завршетка школовања заменила их је друга група, а они су пребачени на курс подводне навигације у истој школи. То су била прва два подморничка официра које је произвела Југословенска Краљевска Морнарица. Крајем 1925. године стручну школу за подморничаре у Тулону завршила су још четири Југословенска официра. Након завршетка школовања сви су наставили практичну обуку пловећи неколико месеци на француским подморницама. Почетком 1926. године враћени су у Југославију. Од почетка је постојала дилема дали подморнице купити у Француској или Великој Британији. Наши официри који су имали прилику да детаљније проуче француске подморнице имали су замерке на квалитет њихових дизел мотора, али су дали свој глас за набавку француских подморница под условом да се у њих уграде немачки мотори. Пресудна је била одлука тадашњег министра финансија Милана Стојадиновића да се подморнице купе у Великој Британији образлажући то чињеницом да су они дали повољније услове кредитирања. Изабрана је подморница класе „L“. 1927. – наше подморнице у бродоградилишту „ Messrs Armstrong-Whitvorth“, Newcastle Поручник бојног брода Богослав Ерни формирао је комисију која је требала у Великој Британији да прати изградњу две подморнице и да редовно шаље извештаје о напретку. Окупљено је људство које је одмах послато са комисијом да се упозна са истим типом подморница у саставу Royal Navy, да се обуче и да преузму новоизграђене подморнице и да их довезу у отаџбину. Обе подморнице су припадале тада последњој генерацији типа „L“ са ознаком „L-52“ и уговор је закључен са бродоградилиштем „Messrs Armstrong-Whitwort“, Newcastle, за цену од 458.000 фунти стерлинга. Већ унапред одређена су имена подморница „Храбри“ и „Небојша“. „Хвар“, матични брод за подморнице и уз његов бок подморнице „Храбри“ и „Небојша“ – I. подморничка група , “ Смели” и „Осветник“ – II. подморничка група „Небојша“ је поринут 16. јула 1927. године, а неколико дана затим и „Храбри“ је поринут у море. Обе подморнице су након неколико пробних вожњи предате нашим посадама половином октобра 1927. године. Посаде су наставиле са пробним во-жњама и обуком до краја године заронивши неколико пута до дубине од 45 м. Почетком 1928. године брод „Хвар“ састао се са обе подморнице у Великој Британији и заједно крећу на историјско путовање, повратак у отаџбину. Приликом пловидбе на једној подморници дошло је до квара на погонској осовини па су се морали задржати на Гибралтару ради поправке. Коначно 8. априла 1928. године пред Боком Которском ушли су у југословенске територијалне воде где су били свечано дочекани. Обе подморнице биле су уписане у флотну листу Ратне Морнарице Краљевине Југославије актом Пов.М.Бр. 1192/0 од 15. марта 1928. године. Наручена су и 24 торпеда од 533 мм у Великој Британији која су истовремено испоручена. Подморница „Храбри“ носила је број 1, а „Небојша“ број 2. Њих две са бродом „Хвар“ чиниле су I. подморничку групу, а њен први заповедник био је Јанко Крсњави.Конструкција је била стандардна двотрупна, са унутрашњим трупом под притиском и спољашњим хидродинамичким трупом који је броду давао форму. Депласман је узносио 990/1182 тона, дужина 70.2 метра, ширина 7.1 метар, а газ је износио по стандардном депласману 4 метра. За површинску вожњу користила су се два дизел мотора фирме „Diesel-Vickers“ снаге по 895 киловата-1200 коњских снага, којима је брод развијао максималну брзину по површини од 15.6 чворова. Приликом роњења за погон су служила два електро-мотора укупне снаге 1194 киловата-1600 коњских снага којима је у зарону постизана максимална брзина од 10 чво-рова. Оперативна дубина роњења износила је 50 м, а максимално дозвољена 60 м. Подморница је имала аутономију од 5600 наутичких миља при економској брзини од 8 чворова на површини, односно 70 наутичких миља при брзини од 5 чворова под водом. Брзина зарањања била је око 60 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви калибра 533 мм са укупно 12 торпеда у борбеном комплету, два топа калибра 102 мм и једног противавионског митраљеза 12.7 мм. Унутрашњи део подморнице био је подељен на осам одсека. Почевши од прамца то су били : торпедни одсек, предњи подофицирски одсек, одсек за официре, одсек за радио-станицу и хидрофон, командна централа, машински одсек, електро-моторни одсек, крмени подофицирски одсек. У спољњем трупу налазили су се танкови горива, а посебно заштићени били су танкови са компримованим ваздухом на притиску од 180 бара, за пирење баластних танкова. Висина перископа била је 6 м. Подморница је имала укупно 3 независна перископа, уређај за везу под водом, радио-телеграфску опрему, хидрофон и пратећу опрему за подводну локацију. Посада је бројала 45 чланова. „…Реч, две о мојој сабљи. Питам ја вас шта ће једном подморничару сабља ? Пешаку да ! Коњанику да! Али подморничару ? Смешно ми је било увек кад сам се спремао за „излаз“ да пашем ту сабљу. Много пута за време крстарења наиђе и нека идила, млад човек жељан познанства, рецимо ја, таман да загрлим девојку сабља се испречи, ђаво да је носи! И док ја петљам око ње „ерос“ одлепрша. А за три године колико сам је опасивао, два пута сам је вадио из канија и то да је подмажем…“ Милан Вукобратовић Министарство финансија је у оквиру програма за опремање Ратне Морнарице одобрила нови кредит у износу од тадашњих 300 милиона динара, од којих је 100 милиона било намењено за набавку морнаричког наоружања, а преосталих 200 милиона усмерено је на куповину још две подморнице. Појединци из Ратне Морнарице отворено су се залагали за куповину француских подморница класе „Сирена“ са депласманом од 600/700 тона, брзином од 14/9.5 чворова, аутономијом у површинској вожњи 3500 наутичких миља при брзини од 10 чворова, односно при подводној вожњи 90 наутичких миља при брзини од 5 чворова. Била је наоружана са 7 торпедних цеви 550 мм, једним топом 100 мм и три противавионска митраљеза, а посада је бројала 40 људи. За француску ратну морнарицу између 1925.-1927. године изграђено је укупно 11 подморница овог типа. Наши официри на школовању у Тулону имали су прилике да се ближе упознају са тим типом подморнице. И поред тога расписан је међународни конкурс на коме је учествовало око 20 бродоградилишта из Француске, Велике Британије, Холандије, Шведске, Америке и једног бродоградилишта из Јапана. Након разматрања свих понуда избор је пао на бродоградилиште „Chantiers de la Loire“ , Nantes у Француској и поручене су две подморнице конструктора Simonot-a који је у то време био један од најзначајнијих француских конструктора подморница за потребе Француске, Летоније и Грчке. Обе подморнице плаћене су 160 милиона тадашњих динара. Унапред су им одређена имена „Смели“ и „Осветник“. „…наше две подморнице су се завршавале у бродоградилишту у Нанту на Лоари. Случајно или намерно подморнице су грађене у граду где је рођен чувени писац „20.000 миља под морем“ Жил Верн ? Верујем намерно ! Јер Французи су познати по по-штивању и вољењу својих умова. Подигнут му је леп споменик у централном градском парку… …Нас 16 старешина својих струка послани смо да се упознамо и преузмемо подморнице. Када су се сви радови завршили стиже из Југославије у то време помоћни брод „Ситница“ са члановима комисије за пријем подморница и повратак посада. Ја сам са млађим колегом из Словеније Стерлеом распоређен на „Осветника“, а колега Цецић из Латова на „Смелог“…“ Брод „Ситница Помоћни брод „Ситница“ изграђен је 1891. године у Немачкој у граду Elbingu, под именом „Nayade“. Имао је стандардни депласман од 370 тона, брзину од 9 чворова, наоружан са два топа 47 мм и 2 противавионска митраљеза. Био водоносац и по доласку из Француске преуређен је у матични брод за подморнице иако се још водио и као школски брод. Ове подморнице имале су потисак од 630/809 тона дужина је износила 66.7 м , ширина 5.4 м, а при пуном депласману газиле су до 4.2 м. За погон су имале два дизел мотора фирме M.A.N. Укупна снага дизела била је 2 х 552 киловата по 740 коњских снага. За подводну вожњу користила су се два електро-мотора укупне излазне снаге од 821 киловата-1100 коњских снага. Електро-мотори су се напајали из 90 тона тешког батеријског модула који се састојао од укупно 140 акумулатора фирме A.K.L. „Tjudor“. На површини максимална брзина коју су могле развити износила је 14.3 чворова, а под водом 9.4 чворова. Аутономија на површини је износила 7800 наути-чких миља при брзини од 8 чворова, односно 90 наутичких миља при брзини од 4.5 чворова под водом. Брзина зарањања била је 50 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви – 4 прамчане и две крмене калибра 550 мм, а борбени комплет био је 8 торпеда – 6 у цевима и 2 резервна у прамачној торпедној секцији. На палуби се налазио топ калибра 100 мм фирме „Шкода“. Конструкција је била класична двотрупна. Унутрашњи труп под притиском био је подељен на икупно 6 одсека. На прамцу се налазила прамчана торпедна просторија са 4 торпедне цеви и још 2 резервна торпеда на полицама. Иза њега налазила се прамчана заједничка просторија за смештај 15 људи уз коју су били и резервоари са компримованим ваздухом за пирење баластних танкова. Следећи одсек био је подељен на два по вертикали – у доњем делу били су смештени акумулатори и мунициона комора за палубни топ, а изнад магацина смештена је остава за намирнице, резервоар пијаће воде, подофицирски салон и електрична кухиња. У централној секцији биле су две кабине за официре, кабина команданта и мали салон, бродски оперативни центар са радио-телеграфском кабином и кабином ПЕЛ-исте,управљачки пултови. Ентеријер просторија за официре био је прилично луксузно уређен, а као материјал су кориштена храстовина и аказу. Изнад БО -а у основи торња налазио се командни мост са два перископа и уређајима за преношење команди. У продужетку према крми налазио се машински одсек са дизел-моторима и резервоари за гориво. У петом одсеку били су електромотори, а у шестом-крменом била је заједничка просторија за боравак 14 људи у коју је уклопљен на самом крају и торпедни део са две крмене торпедне цеви. Ту су били и резервни резервоари са кисеоником запремине 125 литара на 150 бара. На мосту подморнице налазиле су се две радио-антене, резервни чамац, један апарат за рониоца, уређаји за подизање перископа, завршетак издувне гране дизел-мотора. „Осветник“ „…Биле су опремљене са подводним гониометрима за одређивање смера долазећих шумова које су производиле елисе бродова на морској површини. Шест микрофона на предњем делу брода у централној оси регистровале би шумове и помоћу електро-магнетског уређаја у њима претварали их у електричне импулсе који су се одражавали у слушалицама радио-телеграфисте који би помоћу окретног кондезатора установљавао под којим углом долазе у односу на подморницу. За међусобну везу испод водене линије са обе стране брода инсталиране су мембране које су радиле на обрнутом принципу од микрофона. Притиском тастера у радио-кабини мембране су осцилирале и електромагнетске осцилације претварале у звучне које су даље преношене кроз воду. Имале су још једну новину. Антена осим редовне вањске која је била разапета међу јарболима код надморске вожње, била је чврсто изолирана у гуменом овоју и омогућавала је примопредају електромагнетских таласа и испод површине до 10 м дубине, наравно на краћа одстојања. „СФР“ радиостанице, последња реч технике, изванредно су функционисале…“ “Смели” „Смели је поринут на дан 1. децембра 1928. године, а „Осветник“ 14. фебруара 1929. године. Током пролећа и лета обе подморнице провеле су време изводећи пробне вожње најпре површинске по Лоари, а потом су изашле на отворено море и пред Sent Nazerom и Brestom извеле успешно и прва роњења. У пробним роњењима учествовале су мешовите француско-југословенске посаде, а наши подморничари су се постепено упознавали са новим бродовима. Крајем августа 1929. године испловиле су из Nanta и кренули пут Tulona, а потом су се упутиле у Sen Tropez где је требало да преузму нова торпеда где их је дочекао поручник бојног брода Јоспи Ахлин, који је надгледао проузводњу торпеда за наше подморнице-укупно 24 комада 550 мм. Коначно 16. новембра 1929. године на пригодној свечаности у Тулону приликом свечане смотре југословенских посада на обе подморнице дигнута је застава Краљевине Југославије. „…Дође дан опроштаја од гостољубивих грађана, стависмо моторе у погон, поређасмо се на палубамаи уз громогласно „Ура !!!“ одпловисмо низ Лоару пут мора, узесмо курс ка Брехту-ратној луци на Ламаншу. Ту завршисмо све : радове, пробне вожње, роњење и отпловисмо према Тулону, другој ратној луци где завршисмо радове на електромоторима. У Тулону је извршена и комисијска примопредаја уз лепу свечаност. Ја сам добио као поклон малу отпремну станицу, као неку играчку, а тако и колега Цецић са „Смелога“. Кренусмо дуж француске ривијере. У јеку туризма посетили смо Сен Тропез, Сен Рафаел и нека мања места ради пропагирања наше заставе и флотиле. Напокон, у рану јесен отпловисмо кроз Бискајски залив, Гибралтар, Средоземље, Отранто у Боку Которску … … од Сицилије до на улаз у Боку пратио нас је огроман морски пас. Многи и многи метак испаљен на њега није му нашкодио. Све што је из бродске кухиње избацивано нашло је места у његовој утроби, верујем чак и лим од конзерви. Проценили смо га на 4 м дужине. Пред улазом у Боку напустио нас је. Посаду је сачињавало 35 чланова : поред команданта Миодрага Томића-капетана корвете, два навигацијска официра, једног машинског инжењера, једног електроинжењера, четири виша подофицира, 24 наредника и поднаредника и два морнара за опште послове. Однос међу посадом био је одличан, толеранција и хармонија. Било нас је разних националности, али то се није примећивало. За три године моје службе на „Осветнику“ ни један једини спор међу нама није избио…“ Подморнице „Смели“ и „Осветник“ уписане су у флотну листу Југословенске Краљевске Морнарице актом Пов. М. Бр.5633/7 на дан 28. новенбра 1929. године. У пратњи једне француске ескадре упутиле су се према Југославији и на дан 4. децембра 1929. године први пут су упловиле у домаће воде, а у Боки је приређена велика свечаност поводом њихо-вог упловљавања. Одмах им је придружен матични брод „Ситница“ и тако је формирана II. подморничка група. Први командант подморнице „Смели“ био је капетан корвете Иван Улмански, а убрзо га је заменио Владимир Пфајфер. Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић. Стратегијским плановима поред одбране југословенске обале подморницама је био предвиђен и задатак садејства са Французима и Британцима на Средоземљу. Све четири подморнице су поред основних задатака извођења борбене обуке редовни задаци били и излети по Медитерану, крстарење и посета бројним лукама у пријатељским земљама. Прво такво крстарење већих размера предузето је 1929. године када је ескадра Југословенске Краљевске Морнарице коју су чиниле крстарица „Далмација“, матични брод „Хвар“, подморнице „Небојша“ и „Храбри“ и шест торпиљерки типа „Т“ под командом вицеадмирала Прице обишле Малту, Крф и Бизерту. Крстарица „Далмација“ је саграђена у АГ Wесеру у Бремену као лака крстарица СМС „Ниобе“ и поринута у воду 18.07.1899 године. Друга од 10 јединица класе Газелле, прве и најбројније класе правих лаких крстарица које је Немачка изградила. Тада су уз војне почасти положили венце у Плаву гробницу. Редовна активност била је и увежбавање садејства са површинским јединицама. На једној таквој вежби 16. маја 1930. године подморница „Небојша“, возећи се на перископској дубини, сударила са паробродом „Прачат“ негде између Боке и Дубровника. Том приликом предњи топ од 102 мм у торњу је оштећен па је подморница упућена у Тиват на поправке. Малта – „Далмација“ „Хвар“ „Небојша“ „Храбри Исте године „Храбри“, „Небојша“ и „Ситница“ су се опет упутиле у Медитеран и посетиле су Александрију и Бејррут. Том приликом приређен им је свечани дочек, а на челу делегације која је то организовала био је тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Египту, велики песник Јован Дучић. Прича се да је Дучић организовао велики пријем и вечеру за официре и посаду после чега су осванули у најеминентнијем локалу у Александрији. Године 1933. „Небојша“ и „Осветник“ опет су биле у водама јужног Средоземља, а 4. октобра 1934. године још једном. Овога пута „Храбри“ и „Смели“ кренули су на ново крстарење при чему су пристајали на Сицилији, да би касније продужили у Бизерту у коју је „Смели“ упловио док је „Храбри“ остао на пучини. За време док су биле на крстарењу састав је депешом обавештен да је у Марсеју убијен краљ Александар и наложено им је да се одмах врате у земљу. „Београд“ – Малта У Тиват су обе упловиле 13. октобра. Са крстарењима се наставило и у следећим годинама. Августа 1935. године „Храбри“ и „Осветник“ су опет посетили Малту, а следеће године биле су на Крфу. Године 1937. из Велике Британије у Тиват је дошла техничка инспекција која је требала да процени у каквом су стању подморнице и како се одржавају. Констатовано је да су „Храбри“ и „Небојша“ у задовољавајућем стању док француске подморнице захтевајучешће ремонте. Исте године, тада нови и модерни брод матица за хидроавионе „Змај“ у пратњи подморнице „Храбри“ и „Смели“ посетили су Крит, Пиреј и у повратку Крф где су полагали венце у Плаву гробницу што је устаљено 1921. године када је први пут један састав Југословенске Краљевске Морнарице пристајао на Крф. Том приликом је у успомену страдалника подигнут камени крст који и дан данас тамо стоји и на коме пише „ Бесмртним херојима, Краљевска Морнарица“. Ово крстарење из 1937. године је било последње које је предузето у Медитерану. Године 1938. Команда Ратне Морнарице донела је одлуку да посаде интезивно вежбају у домаћим водама и да ће се одржавању подморница и обуци посада и даље поклањати велика пажња. „…Најрадоснији дани били су када смо се кретали дуж наше обале и посећивали све веће градове и луке. Колико за нас, толико и за грађане то је била нека врста свечаности и пропагирања наше младе морнарице. Године 1930. „Осветнику“ је Макарска даровала лепо извезену заставу…“ 1930. Макарска – “Осветник” и “Смели” „… Збогом цигарето ! – прича из морнарског живота. Дивно јесење јутро, морнари у гаћицама перу палубу „Осветника“. Запалих цигарету и шеткам по-мало. Одједном ме обузе страшан кашаљ. Груди да ми попуцају ! Једва дођох до даха. Повадих из џе-пова сав прибор, филигранску кутију за цигарете, муштиклу од ћилибара, кутије за шибице и све то бацим у море. Један морнар скочи у море и похвата све предмете у прозирној морској води. – Ево, ово је Ваше господин-вода. – Не !-одговорих. Било је моје,а сад је твоје пријатељу и задржи то и да Бог да никада не запушио ! Да ли је запушио, не знам, али да ја нисам од тада запушио, то знам…“ „…Иако ми је морнарски живот пружао многе радости као младом човеку који се за њега определио у мени су се временом пошеле ројити неке мисли. То ипак није оно право што би ме требало задовољити. Почео сам да размишљам о неком ширем хоризонту. Некако ми је почео сметати тај скучени простор са много људи. Како сам радио под уговором, а дан продужавања се приближавао, након дугог размишљања реших се да га не продужим. Крајем априла позову ме у штаб флотиле. Упиташе ме за разлог неподношења захтева за нови уговор. Шта да им одговорим ? Ја шутим ! Не подносим зато што сам одлучио да пређем у грађанство, одговорих. Па јесте ли ви свесни да рушите лепу каријеру. Решили смо да вам саопштимо како би се ове јесени спремили за испит стручног потпоручника. Преспавајте то ви па ми се јавите сутра, рече ми командант флотиле капетан бојног брода Јанко Кршњави. Каква ноћ ! Какво спавање ! Ако се одлучим да останем, каква ме чека будућност стручног официра ? Командир неке извидничке станице, наставник у некој школи, шеф неког одељења у неком надлештву или не дај Боже, шеф неког магацина ! Зар да напустим овај красан позив радио-телеграфисте ? Зар да се одрекнем дивног Морзеовог кључа, тастераи слушалица који су ми омогућавали контакт са етером испуњеним симфонијама звукова многобро-јних радио станица ? Сутрадан изађох пред команданта и понових одлуку да одлазим ! Штета и за вас и за нас-рече командант- јер губимо доброг морнара и стручњака. Но ипак ћу вам помоћи. Идите у Загреб, потражите господина Бањца, директора „Јадранске пловидбе“. Чуо сам да требају једног радиотелеграфисту за „Краљицу Марију“, туристички брод који плови по Медитерану. Пружи ми руку и зажели срећу…“ Тако је Милан Вукобратовић решио да за собом остави све бродове и подморнице. Наставиће се... Синиша МИЈАТОВИЋ
  22. Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.
  23. Осим што је историчар са докторском титулом стеченом на престижном Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД), Милан Ст. Протић је и праунук првог председника Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Можда по оном Јунговом синхроницитету или, пак, по непредвидивој логици ствари, запало га је да земљи којој је темеље постављао његов славни предак баш он испише историјски епитаф на њеном надгробном споменику. Урадио је то књигом „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“ у којој је, са оним пожељним вишком страсти која ничим не ремети свет чињеница, извео генезу једне државе лепог имена, још лепше територије, племените идеје у свом темељу којој, по ономе како то види Протић, није било спаса. Могло би се рећи да је рођена са системском грешком у себи или, можда, тачније са кодом за самоуништење који се активирао неколико пута све док на крају није потпуно растурио њен крхки оклоп који су подривали и они изнутра и они споља. И зато одговор на питање о трагици Југославије и узроцима њеног неславног краја преузимамо са почетних страница књиге „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“: „Била је одвећ лепа да би била и срећна. Више привид и идеал него држава и друштво; недосањани сан више него трезвена истина… У тој земљи је било свега сем узајамне искрености и разумевања за другог. Свако је из ње хтео да уграби највећу корист, потчини себи или напусти заувек. У Југославију су веровали малобројни, углавном занесењаци и песници. Осталима је служила за личну употребу. Тек се двадесети део њеног становништва осећао и изјашњавао Југословенима. Већина је припадала својим матичним народима у чежњи за сопственом државом. Интелектуална конструкција интегралног југословенства наметана одозго између два рата срушила се пред налетима националног сепаратизма и братоубилачког рата. Потом је наишла комунистичка револуција, а с њом и етнички федерализам. На крају, опет грађански рат и на његовим згариштима мале националне државе. Последњи чин је завршен и завеса је најзад могла да се спусти… …Служила нам је као згодан изговор за све националне поразе. За једне је представљала окове, другима је била митоманско оруђе. Једни су желели што пре из ње, други су је присвајали само себи. Народи који су је чинили, Срби и Хрвати на првом месту, никад се нису волели. У оквиру заједничког словенског бића, запатиле су се три ривалске религије, два опречна идентитета и интереси светских сила. Сасвим довољно за сигуран пут у пакао. У таквим околностима боље није могло да се догоди“. Како је успео мелтинг пот у Америци међу онолико нација, а није у Југославији међу готово истим народима? Да ли се то може оправдати оним нарцизмом малих разлика? – Америку су стварали људи који су се свог европејства одрицали. То су европски очајници, и не само европски, који су тамо тражили нову срећу и нову судбину и зато ништа од европског са собом нису понели. Отуда је национална идеја у Америци непостојећа. Постоје само државна и грађанска идеја, али не и идеја етничке припадности. Постоји и расна идеја и то је америчка рак-рана јер је расни идентитет још нетрпељивији од етничког. У Европи је и дан-данас доминантан национални идентитет. Где је кључ неспоразума између Србије и Америке? Срби су волели Америку и одрастали на њеним митовима… – САД су после Другог светског рата преузеле улогу водеће светске силе коју до тада нису имале, а ми смо имали проблем као и сваки други мали народ са сваком великом силом. Имали смо га са Османским царством, Аустроугарском, Великом Британијом, Немачком, Русијом, чак и са Француском, па на крају и са САД. Зато што је наша амбиција била да се ослободимо и ујединимо у једну државу и да доминирамо Балканом. То је супротно интересима сваке велике силе и на том питању смо са сваком од њих долазили у сукоб и у раскорак. Свака сила је била супротстављена тој идеји код нас као што је била супротстављена тој идеји код Грка, Мађара или било кога другог народа који је тежио да изврши једно такво национално уједињење које би пореметило равнотежу снага. Стара латинска изрека „Дивиде ет импера“. Дакле, на Балкану треба да буде неколико релативно једнаких нација и држава које су у међусобном ривалству. Како видите савремени тренутак Америке, чини се да је у ретерирању и да се не сналази добро у међународним односима? – Никада се Америка није добро сналазила у међународним околностима зато што њој улога велике силе и међународног фактора није ни својствена ни природна. То је бивша колонија која се у рату за независност ослободила своје метрополе и она нема тај менталитет велике силе, а хоће то да буде и зато је њена спољна политика таква. Слон у стакларској радњи? – Тако је. Америка је након Другог светског рата изашла као најпопуларнија држава на свету и као спасилац света у сваком погледу – у војном, касније и у економском. А за педесет година је доживела да је цео свет мрзи и да више нема никога ко је воли и да, апсурдно, најбоље стоји у Јапану, на који је бацила две атомске бомбе. Русија је тренутно не трн него, чини се, колац у оку Америци? – Мислим да је Америку из угла једног Руса најбоље оценио Солжењицин давне 1978. године, када је одржао онај чувени говор на Харварду. Из тог говора и онога што је уследило – љутња и разочарање америчког естаблишмента у односу на Солжењицина, након чега се вратио назад у Европу – види се колико Американци, у просеку, не разумеју Русе. Чак ни онда када су у питању људи попут Солжењицина. Да парафразирам, он им је тада поменуо америчко лицемерје према Совјетском Савезу које показују тако што им је он, с једне стране, наводно ривал, док на другој страни све чине да га подрже заједно са режимом. Логично, био им је „раисон д’êтре“ њиховог опстанка и Запада као парадигме успешног и јединог могућег бољег света? – Осим тога, у таквом односу снага имали су директне економске користи. У томе и јесте одговорност Америке: она није симбол, није светионик слободе и демократије, како се представља, него је, у ствари, лицемер. Јер, то како су грађани Совјетског Савеза живели њих није занимало. Југославија је још бољи пример тог лицемерја. Они су толике деценије подржавали Тита врло добро знајући шта се у земљи догађа, подржавали су и Садама Хусеина у рату против Ирана, муџахедине у Авганистану, да не набрајам даље… Наравно, иза тога увек стоји сила и тај џонвејновски наступ у дипломатији где се све решава револверашки. Ричард Холбрук је, можда, био најбољи пример те врсте политике. Да се вратимо на терен Балкана. Црна Гора је пред уласком у НАТО, како је то Русија себи допустила? – Никада Балкан није био примарни спољнополитички интерес Русије. Ни онда када је била најјача. Као што знамо, она се и 1948. године веома лако одрекла Југославије, тако је и данас и не мислим да се ту нешто променило. Након што се повукла из југоисточне Европе, Русија се вратила својим примарним интересима. И зато се концентрише на оно што су њени првенствени спољнополитички интереси, а они су увек на границама Русије. Отуда Украјина, Крим, средња Азија. Ми смо увек били монета за поткусуривање. Један једини пут кад је Русија своје решење наметнула Балкану, 1878, она је направила велику Бугарску, није направила велику Србију… Руси су 1812. године продали Карађорђа… Како су га продали? – Лепо. Прво су га 1806. наговорили да не прихвати Ичков мир и онда га 1812. пустили низ воду. Тако је пропао Први српски устанак. Русија нам је врло често помагала, и то свесрдно, али је било тренутака када су процењивали друкчије. Погрешно је процењивати да ће Москва водити политику у складу са нашом, већ ће увек водити политику у складу са својим интересима. Свет из Москве изгледа потпуно другачије него што изгледа из Београда. Руске интересе и позицију не разумеју често ни сами Руси, а ми поготово. Исто тако како поједностављено тумачимо америчку политику, тако разумемо или не разумемо руску. Како видите политичку сцену унутар Србије, како су нам се догодили сви ови од распада СФРЈ наовамо? – Сви воле марионетске власти! Шта је био Тито? – Ситна марионета у рукама великих сила и баш зато што је био такав, ситан, каћиперан и склон корупцији, одговарао је да за њих ради посао. Баш ситна марионета? – Они су, прво Руси а потом и Запад, креирали његов имиџ, али он никада није учествовао у неком озбиљном међународном догађају. Нити је смислио несврстане, о чему се овде причало. И шта значи цела та прича да један шлосер може да буде геније светске политике? Значи ли то да деца не треба да уче школу него да буду шлосери, па ће бити као Тито? Зашто сте смењени са амбасадорског места у Вашингтону? – Смењен сам јер сам правио аранжман о изручењу Милошевића и то на своју руку. Кад је дошла нова Бушова администрација и Колин Пауел за државног секретара, имао сам добре везе и сматрао сам да вреди покушати с тим аранжманом који би подразумевао да се са дневног реда скину сва отворена питања: сарадња са Хашким трибуналом, питање Косова и финансијска инјекција за СР Југославију. Американци су тада тражили само дванаест имена за Хаг! Међу њима је било само једно униформисано лице и то генерал Ратко Младић, остало све политичари. Аранжман за Косово је направљен тако где би будућност Косова зависила од Срба који су живели на Косову и који су тамо рођени и подразумевало ја да свако од њих има право гласа на Косову. Таквих је било преко 600.000 и из тога је произилазило да без њих није било могуће донети ни Устав Косова или уставни оквир и то су Американци прихватили. На првом попису у јуну 2001. који је организовао ОЕБС могао је да се региструје свако ко је рођен на Косову, али је Коштуница то торпедовао и одлучио да се бојкотује и крене другим путем. Ја сам смењен и ствар је отишла другим путем. И тад и сад, мислио сам и говорио да је први и најважнији интерес Србије да пронађе решење за то питање. Сматрам да је то питање, као и Хаг, с дневног реда требало скинути 2001. и сва остала питања и да ова земља крене напред. А не да се враћа назад и заварава илузијама. Албанци већ дошли до Врањске Бање, а ми говоримо о Косову! Дванаест нових минарета је никло уз аутопут од Прешева до Врања, две бензинске пумпе, обе су албанске. И ко ту кога лаже и прави лудим? Забрану повратка Србима на Косово после Другог светског рата није потписао Албанац него Србин – поп Владо Зечевић. Добар живот под Титом о којем се данас говори је плаћен Косовом, да се не лажемо. Ми смо пристали на ту врсту продаје и корупције. Шта ће, на крају, бити? – Ми се гасимо као народ. Једино академик Влада Костић о томе говори. С једне стране се гасимо биолошки – не рађамо се, с друге стране нам млади одлазе у свет. Ова Србија није ништа друго него крава музара од које отима и узима ко шта и колико стигне и за њу их није брига. Премало је овде људи који ову државу заиста воле. Они у Хрватској своју државу искрено воле. Чекали су је хиљаду година и воле је. А ми смо је готово раскрчмили? – Ово данас је последњи патрљак Титове Југославије. Ова година је 800. година откако се Србија крунисала сопственом круном. Хоће ли ико то обележити? Да су којим случајем Карађорђевићи Хрвати, они би краљевину обновили у року од 24 сата. И замислите да се Република Српска зове Кнежевина Српска, како би свет гледао онда на питање БиХ? Нисам ја монархиста из убеђења – да сам Француз, био бих републиканац, али у свету у којем живимо то мало значи. Мало има оних који су се крунисали својом круном, а ми смо и то одбацили. Ривалство Русије и Немачке – Руси на својој западној граници или на источној граници Европе имају преко сто милиона људи, већином Словена, који су веома антируски расположени. Да сам на месту некога у Москви, то би ме бринуло. Проблем Русије у Европи је у томе што су од себе успели да на разне начине, а нису само они за то криви, створе код словенских народа Пољака, Чеха, Румуна, па и Бугара, који су већи русофили од нас, дубоко неповерење према Русима. Осим тога, главно ривалство ће да буде између Немачке и Русије. Нису САД примарни чинилац на руским границама него Немачка. На тој осовини су пукла два светска рата и тај однос је веома комплексан и потенцијално веома опасан. Ранко ПИВЉАНИН, БЛИЦ
  24. Астрофизичар, астробиолог, космолог и филозоф проф. др Милан М. Ћирковић дипломирао је теоријску физику на Физичком факултету у Београду, докторирао је на Државном универзитету Њујорка у Стони Бруку (САД). Ради као научни саветник у Астрономској опсерваторији у Београду, као професор на Департману за физику Универзитета у Новом Саду и као сарадник Института за будућност човечанства при Оксфордском универзитету. Објавио је више од стотину научних радова и неколико књига, међу којима „The Astrobiological Landscape“ (за Cambridge University Press) и „Global Catastrophic Risks“ (са Ником Бостромом) у издању Oxford University Press-a (српски превод је у издању издавачке куће „Хеликс“ из Смедерева). Зашто су истраживачи усмерили пажњу на звезде, црвене патуљке, ниже температуре од Сунца? Каква је звезда ТRAPPIST -1? – Разлог је врло једноставан: у питању су далеко, далеко најчешће звезде. Негде између три четвртине и четири петине свих звезда у свемиру су црвени патуљци, па је њихов астробиолошки значај већ самим тим очигледан. У том погледу, TRAPPIST-1 је типична звезда, заправо знатно типичнија од нашег Сунца. TRAPPIST-1 је типична звезда Откриће је изазвало велико узбуђење због тога што прорачуни показују да би маса барем шест од ових седам планета више одговарала стеновитим него гасовитим световима. Поред тога, три планете се налазе у „настањивој зони“ – на удаљености од матичне звезде која допушта да вода буде у течном стању, шта нам то говори? – Још увек не превише, с обзиром на то да има много параметара који дефинишу настањивост, а које није лако измерити са међузвезданих удаљености. То што вода може бити у течном стању не говори нам још увек да ли воде заиста тамо има – врло је могуће да је сва изгубљена током првих неколико милијарди година еволуције тог планетског система. Такође, није јасно да ли су и које од новооткривених планета у синхроној ротацији, односно показују увек једну исту страну матичној звезди (слично као што је Месец у синхроној ротацији у односу на Земљу). Када говоримо о црвеним патуљцима, као што је звезда у систему TRAPPIST-1, синхрона ротација има и предности и мане: иако је на једној страни планете вечити дан, а на другој вечита ноћ, те температуре сходно томе екстремно варирају; могуће је пронаћи умерене области око руба осветљене стране које би имале повољне температуре за оне врсте хемијских реакција које очекујемо у живим организмима. Све Кеплерове егзопланете Захваљујући напредној посматрачкој технологији, астрономи су до данас открили више од 3.000 егзопланета. О каквим инструментима је реч? – У новије време то су највећим делом орбиталне опсерваторије, као што су Кеплер или Спицер, мада наравно не треба потцењивати ни широки распон нових и моћних земаљских уређаја, на челу са VLT телескопом Европске јужне опсерваторије у чилеанским Андима или Keck-овим десетометарским телескопима на Хавајима. Не треба заборавити да откривање планета путем транзита преко диска матичне звезде може да открије само мајушни подскуп планетских система који су геометријски повољно постављени у односу на Сунчев систем. За остале је неопходно и даље користити далеко сложеније методе – као што су спектроскопске детекције које су ограничене бројним факторима (шумом или посматрачком необјективности). Које могућности пружа наш телескоп Милутин Миланковић? – Свакако јако велике за ову средину и незанемарљиве управо у домену дугорочних студија, какве су оне које доводе до открића екстрасоларних планета. Телескоп Миланковић свакако отвара нову епоху астрономских наука на овим просторима и треба се надати да ће за тај велики пројекат, који би без племените и обимне помоћи Европске уније био потпуно неостварив, наћи више разумевања; домаће институције треба да подрже његово одржавање и ефикасно коришћење. Телескоп Миланковић на Видојевици Колико је значајна свака међународна сарадња за нашу научну заједницу? – Апсолутно кључна. Сведоци смо да се за науку, истраживање и развој, делове просвете који имају истраживачки потенцијал, издваја екстремно мало. По добијеним средствима из буџета, налазимо се, нажалост, на самом дну Европе. Не постоји наука без интензивне међународне сарадње, не постоје вредни научни резултати који немају глобални значај. Сведоци смо да наука невероватно напредује и даље резултате. Колико су друштва спремна да се прилагоде том прогресу? – То је централно питање од којег понајвише зависи опстанак човечанства и свих његових вредности. У буквалном смислу речи се остварује пророчанска реченица великог Херберта Џорџа Велса: „Историја човечанства је све више трка између образовања и катастрофе“. Милица МОМЧИЛОВИЋ, РТС
×
×
  • Create New...