Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'миладин'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије, путем фалсификованог референдума, па све до данас, вјештачка нација грађена искључиво на антисрпској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције и сталним притисцима на Српску православну цркву, није успјела да заживи. Очигледно је да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резултат, због чега се сада на директном и веома суровом удару нашла Митрополија црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу ка остварењу безумне идеје стварања новог идентитета, преко кога би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којега би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918. била национализована и одузета од СПЦ. Иако у својој суштини приједлог закона грубо нарушава све норме међународног права о слободи религијског исповиједања загарантованог повељом Уједињених нација и по своме садржају противи се самом Уставу Црне Горе, ипак је био одобрен од стране црногорске Владе и послан у скупштинску процедуру. Овакав потез црногорских власти био је кап која је прелила чашу стрпљења свештенства и вјерника Српске православне цркве у овој земљи који су на врло одлучан начин са Сабора одржаног у Никшићу коме је присуствовало више од 20.000 вјерника послали јасан одговор политичком режиму у Црној Гори. Све оно што се дешавало на Сабору, који је организовала Митрополија црногорско-приморска, послало је јасну поруку властима у Црној Гори да у овој земљи “српски Црногорци” и српска црква нису странци, него њени легитимни грађани који као и сви остали имају једнако право на слободу свога религијског исповиједања и право на заштиту своје имовине. У условима кризе самоидентификације једног мањинског дијела црногорског друштва, агресивних покушаја фалсификације националне свијести, Сабор у Никшићу добио је посебан значај за цјелокупно духовно јединство светосавског православља. Солидарност вјерника из Србије и Републике Српске због гоњења вјерника у Црној Гори, посвједочило је непобитну чињеницу да српска Црква као неприкосновени ауторитет остаје у епицентру духовног и културног живота цјелокупног српског народа, без обзира да ли он себе по географском предзнаку мјеста гдје живи сматрао Војвођанином, Крајишником, Црногорцем, Херцеговцем... Јединство виђено у Никшићу показало је спремност народа да кроз одбрану интереса своје Цркве брани свој национални идентитет у који је од његовог самосазнања уткана Српска православна црква са свим својим богатим културно-историјским насљеђем. Одлучност народа да се супротстави мијешању државе у црквени живот говори да је снага српске Цркве као институције одувијек била у њеном вјерном народу. И то повјерење народа темељи се на историјској улози Цркве која је у тешким и кризним тренуцима очувала свој народ и његов национални идентитет, што посебно долази до изражаја у Црној Гори, која у својој славној историји биљежи периоде када су цетињски митрополити уједно били и свјетовни поглавари. Умјесто да гради симфонијски однос са Црквом, који подразумијева заједничке активности ради стварања бољих услова за квалитетнији и сигурнији живот својих грађана, црногорске власти приједлогом скандалозног закона удариле су на сопствени народ, не размишљајући о могућим катастрофалним посљедицама које би посијале само већи раскол у црногорском друштву. Црногорски политичари треба да схвате да је њихова борба против Цркве унапријед осуђена на пропаст и неуспјех. Да је Црква Христова божанска установа коју по ријечима светога Јеванђеља ни врата пакла нису могла савладати, свједочи многовјековна историја њеног постојања. Ни 500 година турског ропства ни 55 година комунистичко-атеистичко-титоистичког режима, који је системски уништавао православну вјеру, нису успјели сломити српску Цркву. Господин Мило Ђукановић треба да има на уму примјер бившег предсједника Украјине Петра Порошенка који је након озакоњења неканонске такозване украјинске цркве доживио катастрофалан пораз на изборима. Управо је његов покушај да се мијеша у унутрашњи живот цркве био жестоко кажњен од стране његовог сопственог народа. Поруке са Сабора у Никшићу довољно су гласне да власт треба да схвати да формирање идеолошких и политичких основа лажног црногорског идентитета преко отворене дискредитације српске Цркве и сопственог народа ствара братоубилачки хаос који никоме не доноси добро. Као што никоме добро не може да донесе жеђ за влашћу која на путу ка остварењу својих интереса не бира средства, не препознаје осјећање да се у светињу не смије дирати и која је толико велика да не узима у обзир вољу сопственог народа. Нажалост, оно што је очигледно и што разара душу и срце сваког православног Србина јесте сазнање да су подјеле у српском народу још увијек присутне. (Аутор текста је старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци и предсједникИмператорског православног палестинског друштва које је један од твораца идеје о изградњи српско-руског храма и културног центра у Бањалуци) Извор: Православие.ру
  2. Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера. Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности. За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве. Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања. Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву. Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена. Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске. А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље. Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи. Извор: Православие.ру
  3. Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока. Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори. У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике. Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва. Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи. Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи. Извор: ИН4С
  4. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова. Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола. За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде. Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве. Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем. Извор: ИН4С
  5. Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру
  6. Васкрсењем свога веома блиског пријатеља Лазара, Господ Христос је прије свега потврдио своје Божанско поријекло. Посвједочио је, да није само један у низу високо моралних учитеља, него заиста Син Божији који има власт над цјелокупном твари, па чак и над смрћу. Доказао је истинитост и реалну спасоносну вриједност своје Јеванђелске науке, јер никада нико други до Њега није имао моћ да подиже из мртвих. Због тога је васкрсење Лазарево велики праздник који нас води од туге ка радости, од трулежи ка непропадљивости, смрти ка животу, од привремености ка вјечности! Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру View full Странице
  7. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа
  8. О Рацији у јужној Бачкој, као и о централном помену који ће бити уприличен 4. јануара у Жабљу, говорио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Одбор за обележавање Рације у Бачкој, на чијем челу су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, одржао је у уторак, 26. децембра 2017. године, радни састанак на којем је договорено да централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној јануарској Рацији у јужној Бачкој 1942, буде уприличен 4. јануара 2018, у Жабљу. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј ће служити парастос невиним жртвама рације у Бачкој, са почетком у 11.30 часова, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу, док ће у 12.15 часова, на платоу испред зграде Општине Жабаљ, бити служен мали помен. Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. Тим поводом, на састанку је договорено и да ће 2019. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, бити одржан у Тителу. Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих. Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942. Извор: Радио Беседа View full Странице
×
×
  • Креирај ново...