Претражи Живе Речи Утехе

Епископ западноамерички г. Максим посетио Призренску богословију и служио свету Литургију у Саборном храму Светог Ђорђа. Са благословом Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, који се ових дана налази у посети Епархији канадској, Призренску богословију и Србе на Косову и Метохији посетио је и ове године Преосвећени Епископ западноамерички г. Максим. Посета епископа Максима царском Призрену, манастиру Светих Арханђела, Призренској богословији и Саборној цркви наставак је дугогодишње традиције и потврда делатне саможртвене љубави владике Максима и верног народа чији је он архипастир. Владика Максим је началствовао светом Литургијом у Саборном храму Светог Ђорђа у Призрену уз учешће призренских богослова и преосталих Срба из Призрена, као и поклоника из Црне Горе. Потом је поделио трпезу љубави у трпезарији Богословије, разговарао са професорима Богословије и посетио манастир Светог Архангела код Призрена. Као и претходних година Владика је за верни народ на Косову и Метохији донео благослове и помоћ верника Епархије западно-америчке. Ђаци и професори посебно су се обрадовали једном од првих примерака новог капиталног дела које је приредио епископ Максим - Српско хришћанско наслеђе Америке. Извор: Српска Православна Црква

На Крстовдан, 18. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Кормињану. На крају свете Литургије, владика Теодосије је осветио воду коју су сабрани захватали и односили у своје домове за благослов и укрепљење душа и тела. Владика је, затим, поделио малишанима поклоне који су дар Црквене општине Келн из Епархије диселдорфске и немачке. Српско село Кормињане налази се на истоку Косова и Метохије, у Косовском Поморављу. У селу има око 230 српских кућа са око две хиљаде становника. У самом селу налази се црква Успења Пресвете Богородице из 18. века, саграђена на темељима старије цркве. У близини села сачувани су остаци древног манастира Светог Ђорђа. У селу се налази и четворогодишња школа. Извор: Српска Православна Црква

Хуманитарна организација „28. јун“ успела је 28. децембра 2018. године да достави хуманитарну помоћ становништву које живи у српским еклавама на Косову и Метохији, као прва организација којој је то пошло за руком после увођења блокада у децембру. Камион са најосновнијом помоћи носио је двадесет палета брашна, уља и конзервиране хране, а стигао је на адресе српских народних кухиња и вртића у јужној српској покрајини уз помоћ добротворног фонда „Човекољубље“ и Митрополије црногорско-приморске. Очекује се и нова помоћ од осам тона медицинске опреме и санитетског материјала, вредности 700 хиљада долара, која стиже из америчке државе Кентаки. Хуманитарна организација „28. јун“ током празника планира да српском становништву на Косову и Метохији достави помоћ у вредности од укупно милион долара. Извор: Српска Православна Црква

Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године. Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т View full Странице

Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије. Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији. Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3] Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе. Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7] Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе. Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена. Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14] Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба. Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20] Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије. Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23] У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28] Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова). Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово. Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије. Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године. После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33] Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије. Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији. Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква. Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37] Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године. Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије. Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте. Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији? У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије. Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово. Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве. С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46] Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава. Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана. Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т

Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике. У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције. Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470. Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције. У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808). Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461). Подгорица Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089). У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680). Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији. „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву. Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након што је албанска власт у Приштини увела таксу од 100 одсто на робу из централне Србије и БиХ, те на тај начин додатно угрозила живот и опстанак нашег народа на Косову и Метохији, у Митрополији црногорско-приморској је на више пунктова почела акција прикупљања помоћи за наше сународнике. У Херцег Новом помоћ скупља Коло српских сестара у просторијама ове организације, које се налазе у згради Митрополије на Топлој, испод цркве Св. Спаса у периоду од 10-12 и 17-19 часова сваког дана трајања акције. Братство православне омладине црне Горе и Михољски збор прикупљају основне животне намирнице – уље, брашно, со, шећер. Контакт телефон: 068 440 470. Помоћ се скупља и при храму Св.Тројице у Старом граду у Будви у периоду 08-20 сваког дана трајања акције, као и у Грбљу, у манастиру Подластва, у новом конаку, у периоду 07-12 и 15-19 часова сваког дана трајања акције. У Радановићима се помоћ прикупља у просторијама Црвеног Крста (дрвена барака поред поште) у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Стефан Спасојевић (068 050 808). Мјештани Кртола и Луиштице помоћ сабирају у Дому културе у Радовићима у периоду 10-12 и 16-20 часова сваког дана трајања акције. Контакт особа: Александар Бринић (067 870 461). Подгорица Мјештани Подгорице помоћ прикупљају на храму Христовог Васкрсења, у просторијама Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ у периоду 10-15 сваког дана трајања акције. Контакт особа: Владимир Милуновић (067 627 089). У Котору се помоћ прикупља у организацији Братства православне омладине “Свети Лука”. Контакт особа: Драгољуб Васиљевић-Дачо (069 446 680). Милосрдно Коло сестара „Краљица Милена“ са Цетиња такође прикупља помоћ за Народне кухиње на Косову и Метохији. „Позивамо све радне организације са Цетиња и све људе добре воље да узму учешћа у овој акцији и помогну своју браћу и сестре у невољи. Помоћ ће се прикупљати у виду основних животих намирница (брашно, шећер, уље, со), средствима за хигијену (прашак за веш, сапун, шампон), као и хране и пелена за бебе“, стоји у њиховом позиву. Сви који желе да учествују у овој Богом благословеној акцији, свој прилог могу предати у Народној кухињи „Мати Јелисавета“ на Цетињу, од понедјељка 3. децембра до суботе 8. децембра, у периоду од 9 -12 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ

Једна од наших превасходних рукотворина у манастиру Драганац је прављење тамјана за цркву и за нашу домаћу употребу. Захвални смо Богу што смо били у прилици да научимо како да произведемо веома квалитетан тамјан по традиционалном атонском рецепту. Многи манастири производе тамјан, а ми ћемо описати како овде правимо наш тамјан, по узору на тамјан из келија са Атоса, јер је много мекши од многих који се данас продају, и који, уверићете се,потпуно догорева, а да се не претвара у тињајући жар као што се често дешава. Ми такође користимо високо квалитетна уља (у издашној количини) идентична онима која се користе у заједницама на Атосу. Ми правимо тамјан самостално , с молитвом и љубављу. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ View full Странице

„Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)

САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

„Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Представљен компакт диск „Славни Граде” Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају. Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње. Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007. Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења” Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић. Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији. Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа. О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић. Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор. Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић. У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској. Извор: Епархија бачка

Владика Теодосије: „Живимо Косово и Метохију и чувамо завет светог кнеза Лазара”! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Представљен компакт диск „Славни Граде” Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају. Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње. Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007. Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења” Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић. Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији. Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа. О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић. Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор. Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић. У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској. Извор: Епархија бачка View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X посетили су древно седиште Српске Православне Цркве, манастир Пећку Патријаршију. У топлом обраћању високом госту, Свјатјејши је укратко изнео историјат Пећке Патријаршије и приближио дешавања из даље и ближе српске историје која су довела до егзодуса српског народа из јужне српске покрајине. Говорећи о данашњем животу Срба у покрајини, патријарх Иринеј је истакао да се "све чини са намером да се Срби не би вратили на своја огњишта". -Манастири који нису порушени су нада нашег народа да ће се вратити некада на ове просторе, рекао је између осталог патријарх Иринеј. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X исказао је своја најдубља осећања поводом доласка у вековно седиште Српске Цркве. -Ви сте Црква светитеља, Црква која воли Господа до краја, рекао је шредстојатељ Антиохијске Цркве и истакао "да се осећа као да је у храму у граду Антиохији", јер га Пећки трон подсећа управо на то свето место. -Наше Цркве су Цркве мучеништва и ми треба да чувамо нашу свету земљу, наше манастире и цркве, што смо учили од наших отаца и праотаца, рекао је патријарх Јован. -Ова посета је глас истине и вере и показатељ љубави између наших Цркава, подвукао је Патријарх антиохијски Јован. Поглаваре Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве у манастиру Високи Дечани свечано су дочекали Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман дечански аримандрит Сава и многобројно свештенство и свештеномонаштво Епархије рашко-призренске. Патријарси су се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског, ктитора и небеског заштитиника Високих Дечана. Том приликом, владика Теодосије је даровао патријарху Јовану Часни крст и монографију Задужбине Косова и Метохије - историјско, културно и духовно наслеђе српског народа. У пратњи поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Преосвећени Епископи шумадијски г. Јован и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован и Патријарх српски г. Иринеј посетили су 17. октобра 2018. године Пећку Патријаршију и манастир Високи Дечани. Прилог радија Слово љубве (1) Прилог радија Слово љубве (2) Прилог радија Слово љубве (3) Прилог радија Слово љубве (4) Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X посетили су древно седиште Српске Православне Цркве, манастир Пећку Патријаршију. У топлом обраћању високом госту, Свјатјејши је укратко изнео историјат Пећке Патријаршије и приближио дешавања из даље и ближе српске историје која су довела до егзодуса српског народа из јужне српске покрајине. Говорећи о данашњем животу Срба у покрајини, патријарх Иринеј је истакао да се "све чини са намером да се Срби не би вратили на своја огњишта". -Манастири који нису порушени су нада нашег народа да ће се вратити некада на ове просторе, рекао је између осталог патријарх Иринеј. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X исказао је своја најдубља осећања поводом доласка у вековно седиште Српске Цркве. -Ви сте Црква светитеља, Црква која воли Господа до краја, рекао је шредстојатељ Антиохијске Цркве и истакао "да се осећа као да је у храму у граду Антиохији", јер га Пећки трон подсећа управо на то свето место. -Наше Цркве су Цркве мучеништва и ми треба да чувамо нашу свету земљу, наше манастире и цркве, што смо учили од наших отаца и праотаца, рекао је патријарх Јован. -Ова посета је глас истине и вере и показатељ љубави између наших Цркава, подвукао је Патријарх антиохијски Јован. Поглаваре Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве у манастиру Високи Дечани свечано су дочекали Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман дечански аримандрит Сава и многобројно свештенство и свештеномонаштво Епархије рашко-призренске. Патријарси су се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског, ктитора и небеског заштитиника Високих Дечана. Том приликом, владика Теодосије је даровао патријарху Јовану Часни крст и монографију Задужбине Косова и Метохије - историјско, културно и духовно наслеђе српског народа. У пратњи поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Преосвећени Епископи шумадијски г. Јован и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Већ деценијама уназад, а посебно од 1999. године до данас, много пута је поменута ”Српска Православна Црква на Косову и Метохији”. Судећи по бројним изјавама, изреченим од државних званичника или, пак, од појединих јавних личности, стиче се утисак да већина тих посленика и јавних делатника заправо и не зна шта се подразумева под ”Српском Православном Црквом на Косову и Метохији”. То су за њих, најчешће и једино, ”наши културно-историјски споменици”, а у бољем случају и ”особље које опслужује” те древне културно-историјске споменике и које, како се све чешће чује од појединих државних чиновника у новије време, једино може ”да свети водицу”.[1] И ништа више од тога! С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао View full Странице

СРПСКА РТВ

СРПСКА РТВ View full Странице

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска