Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мене'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  2. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  3. Када је вавилонски цар Валтазар једне дивље ноћи пировао са својим дворјанима и крвожедним хордама, скрнавећи сасуде из опустешоног јерусалимског храма, у једном тренутку невидљива рука исписала је на зиду палате три ријечи: мене, текел, ферес… Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда. Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Кад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Ко се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио. Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. "Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а
  6. Интервју са Џемсом Евансом, православним Британцем Настављамо да објављујемо материјале из емисије Мој пут ка Богу телевизије Спас, у којој свештеник Георг Максим интервјуише људе који су прешли на православље. Гост данашњег програма је Џемс Еванс, православац из Енглеске. Он ће нам испричати зашто више воли да живи у Русији него у Енглеској, шта добија од певања у православној цркви и како је постао Православац. Џемс Еванс Свештеник Георг Максимов: Здраво. Гледате Мој пут ка Богу. Данас имамо госта из Енглеске. Џемс, молим вас, реците нам нешто о себи. Џемс Еванс: Рођен сам у Лондону у католичкој породици. Касније смо се преселили у Солзбери, који је од Лондона удељен 3 часа. Похађао сам англиканску школу, јер је образовање у тим школама било боље него у католичким. Англиканска служба се не разликује много од католичке. Допадало ми се да певам у школском хору током служби. Међутим, у католичку цркву сам одлазио само на причест. Све моје баке и деке потичу из Шкотске, Ирске и Велса, тако да сам Келтског порекла. Одрастао сам у Солзберију а у Оксфордсам отишао након што сам дипломирао. Док сам још похађао школу у Солзберију, положио сам испит из латинског језика, а годину дана раније и понудили су ми да одаберем додатни предмет. Изабрао сам информатику, међутим, уписали су ме на часове руског језика. Нисам био одушевљен, али сам невољно започео са учењем. Неколико месеци касније, речено ми је да су те године организовали програм размене студената и указала ми се прилика да одем у Русију. У Русију сам отпутовао сам за летњи распуст 1989. године, када ми је било 16 година. То путовање је променило мој живот, и одредило нови правац у будућности. Када сам се вратио у Енглеску, схватио сам да не могу да живим без Русије. Наговорио сам директора да ми да прилику да посебно учим руски језик и књижевност. Направио је изузетак и доделио ми личне професоре. На Универзитету у Оксфорду, наставио сам студије руског језика. Не зато што сам желео да постанем лингвиста, већ зато што сам осетио да ме Русија зове. Не знам зашто, али имао сам осећај као да за мене нема живота без Русије. Тако је све почело.
  7. Навршило се 50 година од када је на празник Светог Прокопија 1968. године у Кефалонији митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположен у чин јеромонаха. Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора View full Странице
  8. Помаже Бог драги оци и драга браћо и сестре, Неофин сам и као такав наилазим на многе нејасноће које ми стварају помутњу а и страхове. Иначе сам јако анксиозан па ми то додатно прави проблем. Психологија ме је можда највише привела к вери обзиром да сам схватио да је обожење нешто много више од индивидуације и дијаметрално супротно. Читајући Јеванђеље наиђох на овај стих "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан" Да ли је то Господ дао као препоруку да томе тежимо, да нам буде циљ то да га љубимо највише од свега или је то пак грех ако не љубимо Бога који морамо да исповедимо и због кога евентуално нећемо стећи спасење?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...