Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'медијски'.
Found 5 results
-
Зашто су праве вредности постале медијски табу Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
-
Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу. Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића? Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин. – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она. Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи? Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације. Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става? Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди. Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита... Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију? Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза. Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”? И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија. Извор: Политика -
Рок поезија Бранимира Штулића и њени медијски одјеци, Златомир Гајић
a file је објавио/ла Милан Ракић у Поезија
Version
8 downloads
"Рокенрол се, као глобални социолошки, културни и уметнички феномен, испољава кроз масовну и популарну културу, синкретизмом музике и поезије, уз снажан сегмент субверзије и друштвене критике, засноване на међугенерацијском сукобу и тежњи ка досезању вишег степена духовне и физичке слободе. Упоредо са државама Запада, развио се и у Југославији, ограниченог дејства због репресивне културне политике социјалистичког система, са кулминацијом након смрти Јосипа Броза, када је тренд новог таласа изнедрио бројне нове, амбициозне и уметнички потентне ауторе. Водећу улогу на сцени имао је Бранимир Штулић, чија је рок поезија имала огроман утицај на генерације младих са идејом о неопходној демократизацији и либерализацији друштва. Социјалне, мисаоне и љубавне песме овог аутора, интерпретиране уз пратњу рок групе Азра, критиковале су ретроградно организован, бирократизован друштвени систем и друге аномалије које су спутавале напредак заједнице. Специфичног поетског израза, блиског језику улице, на бази традиције уметничког и рок песништва, Штулић је остварио обиман опус са великим бројем успелих песама, по којима је препознат као гласноговорник генерације. Важну улогу у рецепцији његовог дела имали су медији, поготово типска рокенрол штампа, која је, упоредо са развојем покрета, досегла висок стадијум критичке мисли и валоризације рок ствралаштва." (из апстракта прве дисертације о Џонију Штулићу) -
Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) ну Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфово жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају са водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама. -
Много ових дана говоримо о планираним медијским ударима на Српску православну цркву као јединог чувара јеванђелске истине и завета наших предака у једном деморалисаном и систематски "слуђиваном" друштву. Данашњи чин најстаријег београдског дневника Политика , по безобзирности и подмуклости, нема равног у историји односа српског новинарства према Цркви. Ако смо на хајкачке нападе Блица, Ало-а и других таблоида на одређене владике, без обзира на њихову бруталност некако навикли, на овакав чин Политике, листа који је половином у државном власништву, никако не смемо да останемо равнодушни. Ову тему постављамо у рубрику Медији, јер руку на срце заиста нема везе са "Епархијом рашкопризренском у егзилу", јер та "Епархија" није пренеле вест о којој пише Политика ни на свом "званичном сајту", ни на сајту свој политичке филијале "Срби на окуп", ни на ФБ страници "Истина је само једна - Владика Артемије." Шта више, у истој данашњој Политици у другој рубрици објављена је и претња тој "Епархији". О чему се ради? У рубрици "Србија", у данашњој Политици, која је петком најпродаванија због ТВ програма, преко цела четири стубца објављен је допис из "Лознице на Јелици" под насловом "Три завета за улазак у нови свет" и са великом фотографијом бившег владике Артемија са замонашених његових пет искушеница. То је учињено на "бдењу", али се не каже ког датума (прескочено је основно правило новинарства које се учи већ у основној школи). Аутор "поучне репортаже" како бисмо могли да одредимо њен жанр је потписан као Г. Оташевић (Гвозден Оташевић, дописник Политике из Чачка) после кратке информације каже: "Монашењу на Јелици присуствовало је око 200 светосаваца из разних места Србије. Духовник из ове епархије каже нам да сада имају "33 катакомбна манастира и парохијска богослужбена места, четири епископа, око 150 монаха (архимандрита, протосинђела, јеромонаха, монахиња, искушеника и искушеница, свештеника и ђакона) у Србији од Шар-планине до Куле и у САД, Канади, Аустрији, Републици Српској, Пољској и Русији." Онда следи поучителни део са одговорима на питања "Како тече и шта претходи чину монашања и примања мале схиме?" И онда је читав велики текст посвећен опште познатим чињеницама о чину монашења, полагању завета, постризавању итд. Аутор толико потцењује читаоце Политике да им објашњава и шта је то калуђер! Рекло би се обична будалаштина некад угледног листа. То, међутим може да мисли само онај ко не познаје како се уређује "Политика". Уредник рубрике "Србија" у "Политици" је Горан Волф, искусан уредник, донедавно најважнији члан редакције "шеф деска". Он савршено тачно зна колико коме тексту следује простора, која је величина фотографија, шалили су се са њим о броју фотографија и ћевапчића које је Политика објавила, када је тадашњи премијер г. Вучић послуживао новинаре, јер и читаоци Политике, су по правилу врло захтевни. Дакле, као искусни професионалац Горан Волф, ем што добро зна "случај Артемије", ем што изванредно зна како се постављају вести и шта су репортаже. Објављивање овог текста - са јасном поруком, ако хоћете да будете калуђери, идите код Артемија, сигурно није Волфова жеља него нека, како то новинари кажу "наруџбина која мора да прође". Чија, није се тешко досетити, кад читамо штампу ових дана. Занимљиво је и да сам аутор текста, Гвозден Оташевић, који је написао толико репортажа о манастирима у западној Србији, тек сада објашњава шта је то калуђер (калос, герон)! Њему су светосавци они који иду код бившег Артемија, а његовом листу је много значајнији недатирани догађај у "Лозници на Јелици", него што је била недавна посета, 13. октобра, Његове Светости патријарха Чачку и обилазак обнове древне Вазнесењске цркве (манастира око кога је настао цео град) и присуство 180. годишњици чачанске гимназије (добро била је полугимназија у почетку, али ми имамо тај непотребни комплекс да "продужавамо традицију уназад"). Ко имало зна историју уређивања "Политике", а то спада у фонд опште културе, зна да све то није само пука новинарско-уредничка "брљотина". Понављам, у питању је врло јасна претња највишој јерархији СПЦ: ако не будете послушни, имамо резерву. Али, да не грешимо душу, опет је потребно познавати технику уређивања целог листа, данашња Политика доноси још један чланак о бившем Артемију! Судску хронику "У случају Артемија сведочио благајник Епархије рашко-призренске". Многи листови се нису осврнули на наставак суђења, Политика на срећу јесте. Јер су први пут са овог маратонског суђења стигли неки конкретни подаци, које је и изнео први сведок у поступку. Наиме благајник Миловоје Марковић, који је на том месту од 2003., дао је исказ да је девизна средства, односно добровољне прилоге које је из иностранства доносио доносио тадашњи епископ "водио на картицама", рекао је: - У складу са црквеном праксом тај новац нисам евидентирао у годишњим извештајима Сабору Српске православне цркве. У том извештају сам водио евиденцију само о редовним динарским епархијским средствима." Политика даље извештава да је рекао да је налоге за исплату добијао од некадашњег владике Артемија, али и од архимандрита Симеона и Предрага Суботичког. Додао је да Радосављевић свој лични новац није држао у епархијској благајни, чак је бивши владика позајмљивао свој новац Епархији! Откуд једном епископу који је калуђер (калос, герон) лични новац то ће ваљда да објасни Гвоздан Оташевић, из "Лознице, са Јелице" у неком од наредних дописа. (Наравно, епископи примају због социјалног осигурања плату или пензију, али то никада нису средства којима се може извршити нека велика позајмица властитој Епархији.) Но, сад је занимљив факт да је Политика међу ређим листовима који опширно доносе сведочење благајника ЕРП, које никако није у складу са идеализованим ликом материјално незаинтересованог монаха, штавише можда доведе до правних последица (да се не мешамо у рад суда). Дакле на једној страни се бивши Артемије нуди светосавцима као духовна резерва, а на другој у истом листу и њему поручује да не "таласа". Ти калуђери (калос, герон), заиста негују врлину послушности, али ипак морају да буду послушнији Богу, него медијима и њиховим газдама. This post has been promoted to an article
- 9 нових одговора
-
- 6
-
-
-
- "политика"
- широко
- (и још 9 )
