Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'медији'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Роман Анатоливич Силантјев је руски верски аналитичар, историчар религије и исламолог. Доктор је историјских наука, професор Московског државног лингвистичког универзитета. Аутор је више од стотину публикација, укључујући Велику руску енциклопедију, Православну енциклопедију и Енциклопедију народа и религија света. Аутор је више од 100 публикација и 10 књига о проучавању ислама, аутор је и састављач Интерактивне мапе свих верских заједница у Русији Извршни је директор Центра за људска права Светског руског народног савета који је под покровитељством Руске православне цркве. Заменик председавајућег Стручног већа за државну верску експертизу при Министарству правде Руске Федерације. Члан стручног већа Више комисије за сертификацију при Министарству просвете и науке Руске Федерације о теологији. За руски портал РЕГНУМ Силантјев је написао чланак о медијској хајци на епископа бачког Иринеја Буловића, који преносимо у целости: Суд одбранио српског епископа од напада медија Роман Силантјев, REGNUM 14. новембар 2019. Сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, већ званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Недавно ми је бивши колега послао врло занимљив линк са црквеног интернет-портала из Србије о томе како је суд донео пресуду у корист тужбе епископа Српске Православне Цркве против новинара који су током прошле године ширили клевете против њега у разним издањима. Истраживши на интернету, са осећам емпатије сам схватио да је тај човек – Епископ бачки Иринеј Буловић – стално изложен нападима. Претраживач ме је одмах одвео до српског превода анонимног аутора црквеног блога из Турске „Светлост Фанара“ (Φως Φαναρίου) који садржи буквално бујицу негативних коментара у прилично увредљивом облику. Нисам могао да верујем да је аутор блога, по свему судећи, неки Грк из Турске – црквен човек. За шта то окривљују Епископа Иринеја? Да је „сателит Москвe“, да је „апсолутно на страни Москве“, приписују му неке закулисне изјаве… Као што се види и на званичном сајту Српске патријаршије, Епископ бачки Иринеј Буловић је портпарол Српског Синода, то јест лице које је пред целом јавношћу одговорно за извештавање о његовом раду. Већ само то показује колико је позиција Епископа Иринеја Буловића изложена притисцима. При томе, сваком разумном човеку је јасно да став који заступа Епископ Иринеј није његов лични, него званични став Српске Православне Цркве. Тужно је, при томе, што он своју част мора да брани на суду. Епископ Иринеј је веома учен човек, коме је Санктпетербуршка духовна академија недавно доделила почасни докторат. На интернету није тешко пронаћи његове текстове. Он брани поредак којим се Православна Црква вековима руководи и који је сада нарушен уплитањем Цариградске патријаршије у црквени живот Православне Украјине. Брине га раскол који је почео у целом Православљу, и издајнички став који су заузели поједини архијереји. То сада брине и сваког православног човека. Пошто сам прочитао његове текстове, у своје име могу рећи да бих био спреман да станем иза сваке његове речи. Одатле је и овај човек, који тако храбро и отворено брани традиције Православља, стално изложен нападима. А брани их „подигнутог визира“, не скривајући ни од кога своја гледишта. Атмосфера у Српској Православној Цркви је врло напета. О томе говори и саопштење Информативне службе Српске патријаршије. Српска Црква подржава канонску Цркву у Украјини. Српски епископи нису ради да им за анонимним критикама из Турске поново по главама падају бомбе, нити да им једног лепог дана, по препоруци Стејт дипартмента САД, дођу неки незвани „егзарси“ ради преуређења црквеног живота на Балкану. И управо у тој непоколебивости се састоји српски национални карактер, који је из историје тако добро познат. Док су многи народи покорно страдали под турским ропством, Срби су се борили и супротстављали се, што добро зна свако ко је учио историју. Чудно је да се то данас не узима у обзир у неким земљама на Западу и Истоку – изгледа да су лоше учили историју. Зато за сада и унајмљују новинаре у Русији. Наиме, неки Георгије Матвијенко – нисам могао да схватим ко је то, с обзиром да је његова ауторска биографија на сајту ИА REGNUM празна – написао је чланак у којем такође окривљује епископа Иринеја, овога пута читавим низом клевета. Не, не криви га зато што је он „апсолутно на страни Москве“, већ у стилу, буквално дословце истом: да Епископ Иринеј наводно жели да заоштри сукоб „на линији Београд – Фанар“ и да тако помогне Цариграду у решавању македонског питања. Као и увек – никаквих доказа. Г. Матвијенко пише да је Београд недавно посетила делегација архијереја Цариградске патријаршије – исти они Грци из Турске – а да су их Епископ Иринеј, заједно са Патријархом српским и другим митрополитима и епископима, топло примили. И у чему је ту кривица? Мислим да би им у овом тренутку и у Московској патријаршији пожелели топлу добродошлицу – нису обавезни да се моле и заједно служе – али је ствар у томе да они сами не желе да дођу. Сећам се како је прошле године цариградска делегација била у Кијеву и како ни са ким није желела да разговара, осим са локалним расколницима и председником П. А. Порошенком који је водио рат на Донбасу. Узгред, према истој страници Српске патријаршије, у сусрету није учествовао само епископ Иринеј, већ и митрополити из Хрватске и Црне Горе и низ других епископа – о којима Матвијенко из неког разлога не пише, него своје спекулације приписује управо Епископу бачком Иринеју. Да ли стога што је Епископ Иринеј портпарол Синода? Или пак зато што, за разлику од сабраће, храбро износи свој став, не улепшавајући изразе и схватања? Г. Матвијенко се, узгред буди речено, користио информацијама, према сопственом признању, из „провладиних новина Курир“ (sic!). Уколико неко жели да схвати о каквој врсти новина је реч, довољно је да на претраживачу укуца адресу овог издања, па да се својим очима увери да термин „провладин“ не би пао на памет никоме ко иоле нешто зна о српским медијима. Уколико се пак погледа садржај других извора, који су пригоднији за доношење одговорнијих увида, постаје јасно да је током сусрета српске и делегације из Истамбула дневни ред чинио читав низ питања, а да су српски јерарси по питању Украјине остали непоколебиви и верни свом начелном ставу. Гости из Истамбула су обећали да се неће уплитати ни у питање Северне Македоније где већ пола века траје раскол. Зато нам остаје да се радујемо за српску браћу. А ауторима, који желе да осветле црквене новости, упутио бих савет – да не испуњавају нечије задатке у клеветању јерараха и распаљивању ватре у међуцрквеним односима, него да пажљиво проучавају тему о којој пишу. Детаљније: https://regnum.ru/news/polit/2778356.html
  2. „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори…. Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете? Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине. Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању? Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог. Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер. На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако! Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то? Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем? Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда. Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима. Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”. Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима! Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо. Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић. Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно? Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г. Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност? И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава. Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући. Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако? Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа. Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека). Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег огрешења о истину. Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.) Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г. Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г? Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка. Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви. Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”! А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога. Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама. Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош? А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге… Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима? Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио? Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих. Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже. Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит. Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме. На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава? Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива. Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко. У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”. Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао. Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”. Већина помјесних аутокефалних цркава православне Васељене, није пристала уз ову најновију одлуку Цариграда, а благост и опрезност у тону њихових саопштења израз су бриге и напора да се јединство Цркве по сваку цијену сачува. Управо би такав однос сестринских цркава према тренутном несналажењу Цариграда, могао бити од помоћи ”Великој цркви” да се врати на мјесто које јој припада – Првог међу једнакима, у непрегледном шару васељенског паравославља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Израелски медији о „споразуму века” – Нова Палестина и Израел (Фото Танјуг/АП) ЈЕРУСАЛИМ - Израелски листови објавили су наводне детаље документа који је прослеђиван између званичника израелског министарства иностраних послова и који описује кључне елементе америчког мировног плана који је познат под називом „споразум века”. Ниједна заинтересована страна, америчка, израелска или палестинска власт нису потврдили тај документ који је објавио лист „Израел Хајом”, који је близак премијеру Бењамину Нетанијахуу, а преноси „Палестинијан Хроникл”. Према израелском дневнику, план се заснива на неколико кључних тачака међу којима је тројни споразум који треба да буде потписан између Израела, Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и Хамаса. Према тим наводима, палестинска држава под називом „Нова Палестина” би била успостављена на Западној обали и Гази, али њој неће припасти израелска насеља на Западној обали. Јерусалим неће бити подељен између Израела и Нове Палестине, већ ће он бити главни град и Израела и Нове Палестине, а арапски становници тог града биће грађани Нове Палестине. Досадашњи статус „светих места” остао би на снази. Јеврејима неће бити дозвољено да купују арапске куће и обрнуто, а Јерусалиму се неће припајати додатна подручја, наводи се у плану који преноси израелски лист. Египат ће изнајмити и новој палестинској држави земљу да изгради аеродроме и фабрике, и оно ће имати комерцијалну и пољопривредну намену, али на њој неће бити могуће насељавање Палестинаца. Стране које ће финансијски подржати примену тог споразума су САД, ЕУ и нафтом богате земље Залива са буџетом од 30 милијарди долара у року од пет година за националне пројекте у Палестини и повезивања јеврејских насеља с Израелом. САД ће платити 20 одсто цене таквих пројеката, ЕУ десет, а земље Залива преостали део, преноси Танјуг. Према објављеним наводима, Нова Палестина неће моћи да образује војску, али ће имати полицију која ће користити само лако наоружање. Између Израела и Нове Палестине потписаће се споразум о заштити од спољне агресије на основу којих ће она платити Израелу да је брани. После потписивања споразума, Хамас ће предати египатским властима сваку врсту наоружања, укључујући лично. Чланови Хамаса, укључујући лидере, ће наставити да примају плате од држава које су се обавезале на подршку до формирања владе. Појас Газе ће бити отворен за промет робе и радника у Израел и Египат. Демократски избори одржаће се у року од једне године када ће бити изабрана влада Нове Палестине ,а годину дана након тога постепено ће се ослобађати Палестинци из израелских затвора што ће трајати током три године. Граница између Нове Палестине и Израела ће бити отворена за промет грађана и робе, а изградиће се аутопут који повезује Западну обалу са појасом Газе, а 50 одсто изградње ће финансирати Кина, а са по 10 одсто учествоваће Јужна Кореја, Аустралија, Канада, САД и ЕУ. Долина реке Јордан остаће под контролом Израела. Нова Палестина ће имати прелазе у суседни Јордан под својом контролом. Према објављеном документу, у случају да Хамас и ПЛО одбију да потпишу тај споразум САД ће прекинуту сваку финансијску подршку Палестинцима и осигурати да им ни једна земља не шаље новац. Ако међутим ПЛО потпише споразум, а Хамас и Исламски џихад одбију, лидери ове две организације ће се сматрати одговорним. У случају новог рата између Израела и подручја Газе САД ће подржати Израел да циљано ликвидира лидере ових организација, наводи се у плану, како је објављено. Ако Израел одбије да потпише споразум САД ће укинути финансијску подршку тој земљи, наводи се на крају прегледа кључних тачака споразума. САД су најавиле да ће овај план представити после муслиманског месеца поста Рамазана који је завршава почетком јуна, наводи „Палестинијан Хроникл”. http://www.politika.rs/scc/clanak/429076/Izraelski-mediji-o-sporazumu-veka-Nova-Palestina-i-Izrael
  4. Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“ Извор: Човек и технологија
  5. Родословно стабло између медија и система не би могло да има свог примуса и јасан став ко је кога изњедрио, ставио у службу и дао му употребну вриједност. Анализа овог проблема поставља вјековно питање: Ко је старији? Кокошка или јаје? Тема медији и систем може у своју анализу ставити милијарде књига, анализа и синтетисати бројне ставове о функционисању најсложенијих спона овог интегралног кола које у разним облицима постоји од времена првих људских заједница. Жижу интересовања покушаћу да ставим у период који обухвата последњу деценију дведесетог вијека, распад СФРЈ и СССР са свим крупним догађајима у европској и свјетској политици до данашњег дана. Медији у свакој држави Европе и свијета, са доминацијом медијске мреже у САД. Зашто је ово важно питање? Зашто се управо сада поставља? Да ли је питање медија и система увијек постојало као повезани појам? Ратови на подручју СФРЈ и распад СССР најбољи су примјер супермоћи медијске мреже и машинерије у формирању свијести и расположења јавног мњења у државама гдје исти дјелују. Готово да нико деведесетих година на Западу није објавио писма блаженопочившег Патријарха Павла Папи Јовану Павлу II и лорду Карингтону о дешавањима на просторима Словеније и Хрватске и улози Ватикана и међународне заједнице у тим догађајима. Рат у Босни и Херцеговини по готово свим западним медијима имао је само једног кривца. Слична прича је била у доба „Милосрдног анђела“, окупације завјетне српске земље Косова и Метохије и референдумског растакања државне заједнице Србија и Црна Гора. Последњи догађај плод је договора свих политичких субјеката и квазиелита у обје државе чланице са упливима ставова свих кључних геополитичких субјеката. Данас смо свједоци да медији довршавају оно што акције силе и отворене репресије нијесу успјеле у последњих 30 година. Медијски простор постаје отворена зона за рат идејама и ставовима супротстављених интересних зона и политика. Овдје мислим на укупан медијски простор у државама бивше Југославије и већински проценат медија на Западу. Када би се направила анализа писања о истим темама прије двије деценије и данас (мислим на све медије) питање је гдје би се открила истина и коме или чему су служиле пласиране информације у форми исте. Морамо запазити да се о фундаменталним питањима за опстанак једног народа, политичким споразумима и ономе што из истих произилази мало говори, пише и зна. Посебан осврт дајем питању Косова и Метохије од Кумановског Споразума и Резолуције СБ УН 1244 преко Бриселског споразума до данашњег дана, повратку имовине и исплаћивање одштета у Словенији и Хрватској након минулих ратова и примјена Дејтонског Споразума од дана потписивања до данас. Медији континуирано раде да пригуше или смање глас СПЦ као моралног стуба, путевође и савјести народа коме је духовни темељ и вертикала. На пољу ратова из деведесетих година усавршене су нове технике медијског ратовања. Крајње је вријеме да као народ порадимо на одбрани од таквог рата нератним контраударима кроз медијски простор. Медији и систем су једна цјелина. Будимо систем који ће трајати и опстати. Вријеме је да размислимо о написаном и замислимо се о временима која јесу и долазе. МИСЛИМО О ТОМЕ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу? http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0
  7. Patrijarhu srpskom Irineju neće biti dozvoljen prelazak crnogorske granice koji je planiran za sutra, kazao je crnogorskom listu Pobjeda visoki zvaničnik crnogorske policije, prenosi RTCG. Mitropolija crnogorsko-primorska najavila je u petak da će srpski patrijarh Irinej u ponedeljak doputovati u Crnu Goru, kojem će ipak, prema saznanjima crnogorskog lista Pobjeda, na granici biti zabranjen ulazak u tu susednu državu, piše RTCG. „Neće mu biti dozvoljeno da pređe granicu“, kazao je Pobjedi visoki zvaničnik crnogorske policije. Patrijarh Irinej izjavio je pak da nema nijedan razlog da ne otputuje sutra u Crnu Goru i da nije obavešten da je na bilo kakvoj listi nepoželjnih osoba. On je za „Večernje novosti“ rekao da informacije da se nalazi na listi nepoželjnih u Crnoj Gori, pripisuje samo medijskim spekulacijama. Mediji su nedavno objavili da je pripremljen spisak nepoželjnih osoba iz Srbije, te da se na njemu nalazi i srpski patrijath Irinej, kojem će zbog ranijih izjava da je položaj Srba u Crnoj Gori lošiji nego u vreme NDH i Osmanlija biti zabranjen ulazak na crnogorsku teritoriju. Sa druge strane, iz SPC su saopštili da Irinej dolazi sa patrijarhom antiohijskim i celog Istoka Jovanom X. “U pratnji patrijarha Jovana biće arhijereji Antiohijske patrijaršije, mitropolit akarski Vasilije i mitropolit njujorški i cele Severne Amerike Josif. U pratnji patrijarha Irineja biće mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije”, naveli su u saopštenju prenosi RTCG. Ranije je izjave Irineja komentarisao i predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je, nakon Irinejevih ocena o statusu Srba i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kazao da je njegov jedini komentar na to „da niko normalan tako nešto ne može pomisliti, a kamoli izgovoriti“, ističući da očekuje „da to patrijarh demantuje“. No odmah je usledio odgovor iz Beogradske patrijaršije, odakle je saopšteno da se Irinej neće izviniti Crnoj Gori. https://www.danas.rs/drustvo/pobjeda-patrijarh-irinej-nece-preci-crnogorsku-granicu/
  8. У савременом свијету има доста искушења, а један од главних тестова за човјека је неистинита информација, сматра Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. -Лаж коју медији преносе је отров, навео је митрополит Онуфрије у литургијској проповиједи у Преображењској цркви у Болграду, саопштава информативно-образовни одјел УПЦ. Блажењејши је нагласио да је данас свијет преплављен лажима. – Лаж запљускује човјека преко интернета, путем телевизије и путем разних средстава информисања. На основу овога, митрополит Онуфрије дао је и духовну поуку, -Мање времена проводите на интернету и у гледању телевизије, а више се молите. Митрополит Онуфрије је и раније говорио да читањем Светог Писма добијамо духовна расуђивања која нам помажу да препознајемо шта је лаж а шта истина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У савременом свијету има доста искушења, а један од главних тестова за човјека је неистинита информација, сматра Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. -Лаж коју медији преносе је отров, навео је митрополит Онуфрије у литургијској проповиједи у Преображењској цркви у Болграду, саопштава информативно-образовни одјел УПЦ. Блажењејши је нагласио да је данас свијет преплављен лажима. – Лаж запљускује човјека преко интернета, путем телевизије и путем разних средстава информисања. На основу овога, митрополит Онуфрије дао је и духовну поуку, -Мање времена проводите на интернету и у гледању телевизије, а више се молите. Митрополит Онуфрије је и раније говорио да читањем Светог Писма добијамо духовна расуђивања која нам помажу да препознајемо шта је лаж а шта истина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. "POMAŽE BOG, DOBRO JUTRO" Srpska pravoslavna crkva napravila PANDAN FEJSBUKU, a ovo su najpopularniji HEŠTEGOVI “Pomaže Bog, dobro jutro!”, prvo je što na svom ekranu vidi korisnik društvene mreže crkva.net, platforme stvorene ne bi li se poruka Srpske pravoslavne crkve brže i lakše proširila u eri interneta. Oni koji vode mrežu kažu da je cilj da se ljudi vrate na bogosluženja i u crkvi vide svoju kuću, a ne samo servis za usluge. Foto: G. Srdanov / RAS SrbijaHram Svetog Save Srpska pravoslavna crkva tako je postala prva crkva u regionu koja je svoju misiju i učenje prenela na internet. Sveštenici SPC pre dve godine došli su na ideju da naprave crkvenu društvenu mrežu. Prema rečima administratora, broj korisnika raste iz dana u dan, a crkva.net trenutno broji više od 7.000 članova, dok je korisnicima od nedavno na raspolaganju i android aplikacija. Jedan od administratora ove društvene mreže Vladimir Jovanović kaže za “Blic” da od početka ima podršku SPC. - Osnivač protojerej Ivan Cvetković je član Misionarskog odeljenja SPC i projekat je izložen na sastancima odeljenja. Potvrdu da imamo podršku crkve možete naći i na zvaničnim profilima mnogih eparhija, episkopa, manastira i parohija - kaže Jovanović. Pored profila na kojima misli dele poznati duhovnici i na kojima se vernici SPC mogu upoznati sa radom svojih eparhija, korisnici mreže na njoj dele i mudre misli, duhovne poruke, angedote vezane za svece, te najavljuju i čestitaju jedni drugima verske praznike. I dok su na društvenoj mreži Tviter trenutno popularni haštagovi “NBAAllstar” i “Winter olympics”, na crkva.net to su “zadušnice”, “pravoslavlje”, “Siropusna nedelja”... Jovanović kaže da je cilj postojanja mreže da se “sve ono što je dobro u crkvi sabere na jednom mestu”. - Mi pozivamo sve ljude dobre volje da se pridruže našoj mreži, kako bi upoznali Pravoslavlje, da bi upoznali život i ljude u Crkvi. Naravno, veoma je važno i bitno da poštuju naše gostoprimstvo i da ga ne zloupotrebljavaju - dodaje Jovanović. On kaže i da mreža ne okuplja samo pravoslavce, već da su svi dobronamerni ljudi dobro došli. - Imamo dosta sveštenika koji, nažalost, nisu previše aktivni, a članstvo čine ljudi različitih profesija, godina i interesovanja - dodaje Jovanović i kaže da je cilj dalji razvoj platforme: - Ubacujemo nove opcije, novi dizajn, gledamo da bude jedinstveno, ali jednostavno. Na ruskoj mreži i patrijarh Ruska pravoslavna crkva prva je koja je napravila ozbiljnije korake ka popularnosti na internet nebu. Mreža Elitsa osnovana je još 2013. godine, a kako se navodi na naslovnoj strani, osnovana je uz blagoslov patrijarha ruskog Kirila, a takođe su dobrodošli ljudi drugih veroispovesti. blic
  11. Да чујемо и видимо
  12. Шта мислите шта се крије иза напада Курира на власт, а ево малоприје читам и коментаре на Блицу, сви коментари су против власти, а доскора нису хтјели да објаве нити један..... ~Ponizeni penzioner : SNS je najveci manipulator na srpskoj politickoj sceni. Glas naroda se ne cuje, OTVORIMO DIJALOG O TOME! ~Eurotičar : Ne možete više da lažete narod. Najgora vlast u Evropi. Samo je pitanje vremena kada ćemo vas smeniti. A onda, na sud. Pukli ste. ~sta ce ona tu : Ova Ana je potpuno nebitna osoba, služi samo da izgovara hvalospeve Vučiću. KURIROV SPECIJAL - VUČIĆ LAŽIMA OKUPIRAO SRBIJU! ZAŠTO NEMA TV DUELA SA OPOZICIJOM? VUČIĆ VOLI DA PRIČA SAMO SA SOBOM! Preko puta želi samo istomišljenike, ulizice i novinare fikuse http://www.kurir.rs/vesti/politika/2887243/zasto-nema-tv-duela-sa-opozicijom-vucic-voli-da-prica-samo-sa-sobom-preko-puta-zeli-samo-istomisljenike-ulizice-i-novinare-fikuse
  13. – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије.
  14. Неки руски медији су почели да шире информације како је блажена Матрона Московска, нарочито поштована међу руским верницима, предсказала да ће крај света бити 19. августа 2017. године, на чега је реаговала РПЦ саопштивши да су то глупости, јавља РИА Новости. – Верници треба да буду веома пажљиви са оваквим бесмислицама, које су на жалост својствене људима. На жалост неки људи просто имају склоност ка ноћним морама, запаљивим причама, и сличним глупостима – рекао је јеромонах Макарије Маркиш. – Такве изјаве само изазивају ватру међу онима који су крајње неразумни. Није питање да ли у то треба веровати, него како уопште гледати на такве ствари. – додао је Макарије. View full Странице
  15. Kao društvo u celini i kao pojedinci postajemo sve više bezosećajni i ravnodušni. Verovatno za sebe mislimo da nismo učesnici u linčovanju i ismevanju drugih. A da li je to zaista tačno? Koliko kamenja dnevno bacamo samo klikčući na "share" i na "vesti" koje to nisu, koliko učestvujemo u olajavanju i osuđivanju samo mrdajući kažiprstom? Koliko ljudi zapravo dnevno povredimo i ne razmišljajući? Na ovu temu sam naletela na jedan izuzetan tekst, o posledicama hajke na život žrtve. Zanima me da li ste nekad razmišljali o tim ljudima čije živote i muku razvlačimo po celom internetu? Kako to utiče lično na vas? Koliko razmišljamo o hrišćanskom aspektu našeg onlajn delovanja? http://www.heraznanje.com/monica-lewinsky-ne-budite-virtualni-ucesnici-u-kamenovanju/
  16. Demonstrira svoj dar... Alen Azarić i novinarka Kurira Набасах негде на нету на један текст са сајта Курир. Не бих да причам о мојим импресијама при читању текста, већ бих да се осврнем на начин како је написан и како се промовише надрилекарство, врачарије и гатање преко медија који се хвали како има највише читалаца. http://www.kurir.rs/iscelitelj-alen-azaric-uz-pomoc-boga-i-svetaca-izlecio-sam-skoro-celu-estradu-clanak-1195891 Дакле, реч је о неком типу који се зове Ален Азарић. Сам текст је написан тако да читаоца заинтересује и да код нашег црквено неписменог народа створи илузију да се ради о Божијем човеку. Такође, у старту се свима даје на знање да је он "исцелио" многе естрадне личности, што би читаоцима требало да буде јасно да се ради о истинитом "свецу". Како је текст заокупио пажњу полуписмене, нецрквене масе, а уз то са милион проблема на која не могу да нађу решења (здравље, посао...), прича се развија у правцу "исповести" дотичног Алена: Класична прича: Јавио се Бог, Богородица, светитељ и хоп: Ето њему дара. Нема удубљивања у ова питања, како се то јавио Бог (верујем да знате да сваки надрилекар и врачар каже да му се јавио Бог, никако неко други- на пример сатана). А пре тога је био безбожник. Дакле, неофит (а и тако га не можемо назвати) креће да "мисионари", да шири своју "науку" спасења без муке, све на готово- баш онако како ово време и жели да нам каже. Наравно, сада овакви "носиоци духа" су ту да нам отварају очи, да нас просвећују и дарују "здравље". Да, да... не он него Бог. Класика. Наравно, пошто видимо да су ту разне звезде, а следећа асоцијација многих јесте да ове звезде имају пара, поставља се питање: Да ли се ове услуге наплаћују. Ево и одговора: Ово је нешто што је у многим случајевима пресудно. Човек бре не наплаћује- једино што се "остави на икону" (као у Цркви). Наравно, користи се и прилика да се свештенство дикредитује јер, замислите, свештеници наплаћују- а то никако не би смели (по овом Алену). вероватно Ален мисли да свештеници, вероучитељи и њихове породице треба да изађу на испашу, па да мало попасу траву на ливаду. Логика му је "јача страна". На крају као шлаг на торти је посебно уоквирена вест: До малочас је Бог спасавао, одједном спасава Ален ("спасао сам човека..."). И сад, како да једна полуписмена, нецрквена, анти-клирикално расположена маса да оваквом човеку не верује? Све се добија брзо, инстант, ништа не кошта, попови-лопови, мртве подиже... кад прочитате коментаре испод ове "вести" на овоме што се продаје на трафици а нису новине, све ће вам бити јасно. Кад дође време онога ко се зове Антихрист, мислим да неће морати баш ни мало да се потруди. Све му је већ умешено и обешено. А ви драга браћо и сестре памет у главу. Не дозволите да вас ђаво превари. На крају бих навео пример ове скорашње трагедије да је она морончина и будала "деда који воли јорговане" убио млађану девојку од 18 година због "неузвраћене љубави". Верујем да вам није промакло то да је све време ишао код врачаре, код људи сличних Алену и екипи, и која га је упућивала, тако да се све завршило баш онако како то животомрзац-ђаво и жели- смрћу. Имате пример и онога што је решетао људи у Јабуковцу. Иста прича...
×
×
  • Креирај ново...