Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мачке'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. "Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа." (Јн. 3, 8) "Остављам сваком да живи према својој нарави и слажем се да људи умиру према ономе што сматрају да је добро с тим да мени дозвољавају да живим са својом истином." Спиноза Ове две мисли се налазе између онога од чега зависим а не знам шта је а зависим целим својим устројсвом између неке моје стечене истине и поштења према самој себи. Београд је током последње деценије дао југословенској рок-сцени неке од најистакнутијих, најтиражнијих, најатрактивнијих и највољенијих група. Између њих "Екатарина Велика" се издваја по много чему. Више од седам година и са шест албума хода са ветром уз лице. Због евентуалне популарности или успеха није се одрекла музике која пре ње овде није свирана ни, ван уских простора, слушана па тако и није имала могућности да се медијски потврди. Екатарину Велику чине четри креативне личности: Милан Младеновић, гитара и глас, Бојан Печар, бас-гитара, Срђан (Жика) Тодоровић, бубњеви и Маргита Стефановић, клавијатуре. Пре "Екатарине" маргита звана Маги није свирала рок. Била је песпективни пијаниста класичне музике и талентовани архитекта. У њеној ломној појави крије се најинтересантнија особа женског рода коју овдасња сцена има. Клавијатуриста изузетних могућности, аранжер цији апсолутни слух отвара нове просторе у музици групе и аутор текстова који одражавају једну аутентичну духовност. Начин на који се не штеди од посвећивања музици, образовање које издваја од предрасуде о учености рокера, знање које јој даје сигурност и доза фаталне мистичности коју као жена емитује уједно су збир поузданих сила уједињавања разлицтих и тешко докучивих енергија које делују унутар "Екатарине". Ваља рећи да се Маги опробала као сарадник на другим запаженим плочама, аутор је музике за позоришне представе "Класни непријател" и "Три сестре" Недавно је правила музику за тв-драму "Плави плави". Ради неке композиције за договорени филм. Са својим бендом управо је доживела нешто што нико други није: подједнако одушевљено су дочекани и вољени у Загребу и Београду. Халу у главном граду Хрватске распродали су дан раније а у Београду шест пута препунили су дворану Дома Омладине. У Милану се налази истинкт и урлик успеха. Кичма је Срђан. Рокенрол је у Бојановим крајностима. Али тајна свега се крије у Маги. На зиду њене куће киша и нове генерације су спрали први графит Београда осамдесетих "Маргита је дечак". Нова рука је вечним словима исписала "Прозор мора пасти". Маргита у интервјуу за НИН говори о свом односу према: класичној музици, архитектури, узорима, 1968., страху, политици, песми "Земља", Екатарини Великој, публици, Новом таласу, Крају 80тих. "Знам да је мени живот могао да изгледа сасвим другачије да ово нисам урадила а сада знам да бих се убила да све ово нисам радила" Баш си тако рекла. Шта си при том мислила? Мислила сам на целокупно искуство које имам кроз "Екатарину". Када нормално живис имас пријатеље, своју породицу, имас нешто сто је релативно уредан живот. У мом нормалном стабилном животу најнестабилнији део сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности већ због стално тражења у свим могућим областима уметности и живота. Када се десила музика, однос према свим константама у мом животу се битно променио. Како пролази то време отворено ово свирам тако се у том огледалу времена све јаче и уочљивије виде ти неки слепи путеви који су се затворили јер је "повукла" ова главна линија свирања. Ти слепи мали путеви су некакви могући зивоти; почевши од тога да сам могла имати човека са којим живим, породицу као један живот, па, не знам, каријеру пијанисте, каријеру архитекте. Да ли ти је сада жао сто си две велике могућности, каријеру пијанисте и каријеру архитекте, привремено конзервирала у име рокенрола? Једино може да ми буде жао каријере пијанисте јер сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Али сатисфакција је што, свирајући на овај начин, дакле рок музику, долазим до тих једнако емотивних задовољстава. Овде се ради о једино другачијим пуњењењима него у класичној музици. Осећај моћи, осећај контроле и директне креације, без обзира што си у крањој линији репродуктивац, много је јачи у класици. Постоји ли неко од твојих исписника ко је успео? Погорелић. Исли смо код истог професора, Руса Тимкина, кад смо били мали. Моја мајка није могла да замисли да цу ја отићи у Москву и да се нећемо видети пет година а Ива је отишао. У свему смо се такмичили. Једина ствар коју је он знао а ја нисам је трик са језиком и то сам морала да научим (демонстрира)… Тамичили смо ко ће висе пута да иде на телевизију, ко це да има висе солистичких концерата. А у архитектури, где мислиш да си стала с обзиром на то да имаш једну велику награду у Јапану? Архитектура је једна чудна област. Кад мислиш да постујеш неке онако међународно освојене норме понашања и размишљања онда откријеш да они који освајају награде и добијају конкурсе, који се баве озбиљно у свим тим, не поштују ништа. Установиш један свој критеријум који гласи: То је добро зато што ја казем да је то добро. Имајући на уму тај критеријум могла сам да радим релативно добро али нисам имала шансе да радим. Оног тренутка када сам добила награду у Јапану ја више нисам могла да цртам и помажем овом или оном професору, јер… иди ради сама, шта цу ти ја? И кад си остала сама? Онда ме је јако окупирао рокенрол. Можда ми је жао што не радим архитектуру. Имам речење за постипломске студије којима сам поцела да се не бавим пре неку годину. Да ли се кајеш што си изабрала рокенрол а жртвовала две извесности? Ја сам чудна природа која се никад не каје. Уз помоћ моје професорке клавира научила сам да се у животу ништа не мора осим да се умре. Мени су се тако смириле многе несигурности, међу којима и то кајање. За жену и за јединицу, за типичан производ, ако хоћеш, нашег школског система шездесетих година, за једно створење које је било кретенски добар увеник, ови потези у животу, раскиди са свим конвенционалностима и ти драстични раскиди у каријери и у избору ствари са којима ћу се бавити, нису били једноставни. Али кад мало боље погледаш, са чим год да сам се бавила, било шта да сам радила, једине паре које сам у животу зарадиле биле су од музике. Као корепетитор, аутор позиоришне музике, коаутор у монодрами или члан "Екатарине". Какав је за тебе био шок рокенрол ако се зна да си особа из другог света образовања и васпитања? Тотални шок. Врло добро се сећам мојих почетних осећаја. Ужасно сам мазна и узасно мирна. Кад ми је добро онда ми је стварно добро и ништа ми друго не треба. Таквих осећаја највише имаш кад свираш. Можеш ли говорити о својим узорима, о ауторима којих се држиш? Отац. Увек је био део постенок континуитета. Уграђен је у телевизију, позориште и мој живот (Славољуб Стефановић Раваси). Правио је све из почекта. Спавао у позористу, ни о чему другом није размишљао и тако цео жиивот. Других узора свесно немам. Врло ме је занимала могућност везивања архитектуре и музике Грка Кенаксиса, архитекте који је радио са Корбизијеом. Радио је мандастир у Отоурету и био је опчињен прозорима. У великој стакленој површини манастира који гледа на двориште, направио је танке а широке бетонске стубице и распоредио их је као жице на харфи. Ти стубици давали су невероватну слику, игру светала и сенки, препрлетали се, ширили, развлачили. Архитектонским средствима направљена је нема музика. Узео је да прави своју музику тако што је желео да се у великим просторима слуша та музика. Ксенакис ми је узор у том смислу што нуди начин како се може повезивати једно и друго. Има начина да се у оквиру архитектуре могу спојити музика и архитектура а можес то уцинити и директно. Једном си рекла како ти је жао што ’68 ниси имала више година него што си имала. Шта си под тим подразумевала? Све. Бојим се да ово што сада радим није нека фрустрација, неко надомештање мог директног неучествовања у то време. Тада сам била други, трећи основне и писала сам задатке о Вијетнаму. Мама ме је водила да гледам демонстрације, како то изгледа. Дозивљавала сам шокове што моју маму не пуштају да ме прати у музичку школу "Станковић" коју су били окупирали студенти. Мислим да бисмо сви ми, Милан, Бојан и ја били много чистији, било би нам лакше много лакше пред самима собом да смо онда живели. Како сада доживљаваш рефлексе из тих узбуђења из 1968? Мој проблем са данашњом ситуацијом је у томе што не могу да се идентификујем ни са ким и ни са чим. Ови људи који данас доживљавају подршку и масовна обозавања и са источне и са западне стране, из било ког дела земље, то су људи који су такође живели те 1968, те 1974 или те 1981. године. Ја не да им не верујем што су они тада живели па радили ово или оно, него једноставно им не верујем што их се не сећам. Чињеница што појам смрти није до краја обрађен у марксизму, не даје за право овим људима који се смењују на власти да уништавају или поништавају сваку генерацију пре себе. Генерације после рата нису знала шта је и ко је Никола Тесла док се није десило ко је он у политичком смислу. То су ружне ствари које важе и данас. То што се нешто мења добро је и драго ми је, али бих ја да се то мало драстичније промени. Сада на МТВ иде серија еколошких реклама и опомена које се завршавају са једним покличем, који су крајем сездесетих имали МЦ 5 на концертима "Ако ниси учесник решења онда си део проблема!" Цео нас проблем је у томе што највећи део ове муке је како формулисати решење. На овим просторима та су решења и даље много компликована. Код Мађара и Пољака, јесте да су то једнонационалне и једноверске земље, али се иде ка поједностављању проблема. Код нас се јос једино иде на компликовање по сваку цену. Које су ти уметности изазовне, поред музике? У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим ће се изражавати. Књижевност је јако лепа и интересантна, али сам по природи врло нестрпљива. Ту је и балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затезе, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом. Бојиш ли се свакодневице? Бојим се да се не пробудим или се бојим да се пробудим а да су границе затворене. Страхујем да се одједном не могу препознати. А не можеш да се препознаш зато што не добијаш никакву потврду себе или некакаквих својих вредности. Та потврда би се огледала у томе, што се подразумева у земљама цивилизованог културног континуитета, сто си део просперитета у перспективи, континуираног напредовања, макар и у одрзавању тог континуитета. Проблем је са непризнавањем тебе као жене или тебе као мушкарца, стручњака или грађанина, човека. Тај се проблем састоји у томе што унапред постоје дате вредности које се већ не поштују, које се сваких десет година мењају, старе поништавају, врло брзо успостављају нове за које нико није сигуран ни које су то вредности. Бојим се бесмислености насе коначности. Не у смислу живота или смрти него у друштвеном смислу. Не мозе најбитнији човек, који је важан свим људима, да каже како неће да се бави политиком. То није фер. Шта је за онима иза? Шта је са децом, на којој ћеш станици њих оставити? Можеш ли говорити о свом односу према земљи, према отаџбини с обзиром на то да је једна важна песма коју си написала, Земља, управо на ту тему? Отаџбина је српска реч, домовина је хрватска реч. Цео живот сам говорила домовина а онда сам пре годину дана чула: Како домовина? А где је отаџбина? Немам однос према таквој некаквој отаџбини, имам однос према земљи. Према нечем одакле сви потичемо. То у музичком смислу код бенда није етно однос, вец генетски однос. Чињеница је да су све наше песме тешке, крваве и словенске. То је исто као што Португалци имају ту песму коју сви певају и плачу кад су пијани. Тако нам се и та наша "Земља" чупа сваки пут кад је свирамо. У крањој линији то је трагедија словенских живота. Какву си слику имала када си исписала "ово је земља за све нас, за све наше људе"? То је било пре ових драстичних подела. Најбаналнија слика: лежиш испод дрвета, сунце, земља ти јако мирише. Земља у Сумадији јако мирише. Начин на који је мекана, начин на који те прочима, начин на који је црна или црвена баш те плени. Вуче. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. Твоја цела истина се налази овде, испричана је јако јасно а ако не можес да је препознаш онда си луд. Земља нас није започела па оставила, она нас је издржала ужасно дуго. Све приче о сеобама, о малим чудним људима који су успели да направе велике ствари, све су то приче које је та земља истрпела уз много живих сведока који су исто део ње. А никако да се исприча прича о тој земљи. Увек се добије на парче или се прича под лажним именом или се нека цела земља своди под једног човека, што је искључено, што нико осим нас не ради. Земљу сведеш под једног човека а онда власт разводниш не на имена и презимена него на тела која су свему страна. Да причамо мало о "Екатарини" Шта музика групе заслужује? Та музика је свесно направљена да не припада ничему. Она иде од почетка уз ветар. Свако од нас је под утицајем свега сто се дешава и онога до чега лицно дође. Свако је то све унео и донео и све је то узроковало неку универзалну музику која не припада ничему, која је само наша музика. Било шта да свирамо то ће звуцити као наше. Верујем да је масовност коју наша музика поприма базирана на нашој снази. На оној свести о томе колико си јак. Толико ће ти се вратити од те публике. Људи се у тренутку залепе за један део неке емоције коју сви апсолутно подједнако препознају. Жао ми је што не живимо у некој другачијој, здравијој земљи, што сви заједно нисмо мало здравији, реалнији, презименији па да неке ствари другачије функционишу, да се другачије дефинишу. Онда бисмо другачије размисљали зашто је однос према "Екатарини" био какав је био или зашто се медији према нама тако односе, је ли све то право и постено. Постоји ли опасност да музика престане као покретачки разлог? Бојим се сталних изазова нашег свакидашњег живота, политчких и економских ситуација. Сваког дана смо пред огромним искужењима у градском зивоту. То је нешто што те ломи. Немамо неки зацртан живот, осим музике тако да сваког тренутка нешто може да излети. Међутим, оно незадовољство које је континуирано враћа те и све више везује за музику, као једино место где себи можеш да направиш излази и избор. Ми никада нисмо мислили нити нам је икада био циљ да ударимо по свему, да постанемо једног дана све или да једног дана будемо једини. Од почетка имамо, а верујем да ће тако остати, исти резон – нашу музику. Како би некоме мање верзираном објаснила "Екатарину"? Свима нам је заједнички тај словенски ген. Оно што је код свих различито то је васпитање, прича из које је дошао. Од крање рационалног и за све талентованог Срђања, до крање интуитивног човека као сто је Милан, који комуницира и ради у музици само преко своје интуиције, осећаја. Од моје интимности до Бојанове бесконачне маштовитости. Зато су четри стране ужасно јаког квадрата који се стално и брзо окреће. Као да је направио его на рупе, који нам одвојено од нас ради свашта али смо сви јако зависни од њега. Како гледаш на искушења кроз која пролази овдашњи рокенрол? Надам се да ће за педесет година бити све у реду. Мој отац је пре пола века, рецимо био у сличној позицији као ја сада. Правио је све из почетка. Оно што те не уплаши трајањем говори колико си поштен у свему томе. Нама заправо недостаје у свему несто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена. Знаш оно, зграда са натписом "Основано 1789". Не постоји нешто што траје, што се пазљиво чува и одолева на поузданим темељима. Која врста публике вас слуша? За нас је емотиван свет. Ако смо се ми делили између "Битлса" и "Стоунса" дилема оних који нас бирају јесте: ми или Бајага. Са нама добијају емотивност а са Бајагом лагодност. И једно и друго је јако лепо. Како сада видиш генерацију београдских музичара која се огласила на почетку осамдесетих: "Идоли". "Шарло Акробата", "Електрицни оргазам"? Све нас видим мало похабано. Идоли су једно велико одустајање, што је штета. Која ("Дисциплина Кичме") је геније који тера и даље оно што је Гиле ("Електрични оргазам") требало да уради. Гиле се подзадовољио а Која није. Њихови почеци су слични а разлози другачији. Милан ("Шарло Акробата". "Катарина ИИ", "Екатарина Велика") свима је нејасан. И после десет година нико не схвата како он функционисе и сви коментари на његов рачун проистичу из непознавања њега као личности. Проблем је у томе сто на почетку то нису биле групе пријатеља или људи истог социјалног порекла који су са заједничким разлогом кренули да спроведу своју идеју. Онај разлог "против свега" је убрзо изгубљен и сада су сви за музику, што знаци да прихватају у свему поштовање неких закониотости. Нисам сигурна да су тога свесни, без обзира сто јос живи та музичка бескомпромисност. Веровала сам да ће се то развијати. Како се нико није прикључио, нико се није оплодио, ниста претворило у нешто ново осим што се из "Шарла" направила "Дисциплина кицчме" и "Катарина друга". Ниста даље. Људи коју су у свему томе медијски учествовали такође су отисли на неке друге ствари, што објашњава њих и судбину свега. Да ли ти је чудно што је "Екатарина велика" једна од ретких ствари које су са подједнаким одушевљењем јесенас прихватили Загреб и Београд? Није ми чудно. Ту се не ради о политици. Да ли бих ја певала о мојој мајци коју сам страсно волела? Да ли бих певала о ружама које ми живот чине мало лепсим? Убила бих се да погрешно адресирам неке ствари. Убила бих се да свирам десет година и да због полиичке ситуације будем прихваћена од многих људи. Какве то има везе са мојим животом, мојим свирањем? Нама се на јако тежак начин дешавало само оно то смо ми хтели да нам се деси, а то је да насаш ствар буде изнад или поред текућих ствари. То људи изгледа, препознају свуда. Како видиш крај ове деценије? Крајње време је да се једном заврши. Мој осећај осамдесетих је као једно велико силажење. Силазиш, а сваки степеник је све већи, све спорије али све сигурније и дефинитвније ка доле… Очекујеш ли неки лифт? Лифт са ветром у леђа? Можда већ ради а да ми не знамо. Могу ли те, на крају, питати, како себе замишљаш за десет година? Не могу да видим. Мачке зажмуре кад гледају у будућност. НИН, интервју из 1989. године за бУКА магазин приредио, Пеца ПОПОВИЋ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...