Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мати'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 64 results

  1. У парохијском дому храма Светог Николе у Улцињу, у суботу 23. марта 2019. године, на радост вјерних овог града, богонадахнуто предавање одржала је Игуманија манастира Ћелија Пиперска мати Јелена (Станишић). У свом излагању мати Јелена је говорила, између осталог, о односу родитеља и дјеце, исто тако и духовних отаца и духовне дјеце, раду на себи, послушању и свом духовном оцу блаженопочившем Архимандриту Лазару (Аџићу). Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  2. Манастири су највећи благослов једног народа и у стара времена се сматрало да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Снага Цркве је у монаштву. Монаси су потпуно предани и непрестано се моле Богу, одрекли смо се свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ и наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. А онај који је са Господом мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања која пролази. Отац Лазар нас је учио да је тај невидљиви духовнни свијет, видљивији од овог видљивог. Монаси живе захваљујући благодати и дивно је да се после 500-600 година на овим просторима догодио оволики процват монаштва. Овако о манастирима и монаштву говори мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, једна од првих монахиња у нашој Митрополији након духовне обнове, аутор књиге „Положи наду на Господа“ о блаженопочившем оцу Лазару Острошком. Мати Јелена Пиперска за Радио Светигору говорила је о монаштву, обнови духовног живота у Митрополији црногорско-приморској и поукама оца Лазара Острошког, на празник Сабора Светог Јована Крститеља-Јовањдан Жељели смо да поразговарамо са Вама, о монаштву, обнови наше Митрополије, светињи на чијем сте челу, о оцу Лазару… Хвала што сте се одазвали позиву. – На почетку бих се осврнула на овај наш разговор. Наиме, 2008. године била сам у манастиру Острог, такође на Јовањдан, када је Митрополит Амфилохије бесједио о Светом Јовану Крститељу, подсјећајући да је он био претеча Господу. Када сам се вратила у свој манастир почела сам да пишем књигу о оцу Лазару. Написала сам је за недјељу дана. Вјерујем да ми је у томе помогао Свети Јован. Иако већ мјесец дана планирамо да се сретнемо и поразговарамо, схватила сам да ће ми и овог пута Свети Јован Крститељ помоћи да кажем битне ствари, како би моје размишљање било на корист слушаоцима. С друге стране, добро је за смирење да учествујем у програму Радија и пренесем неко наше искуство из манастира, како ми то живимо, како смо одлучили да одемо у манастир, да пренесемо свој опит јер је то људима интересантно, с обзиром да врло мали број људи одлази у манастир, живи и успијева да у манастиру опстане до краја. Нажалост, искушења су велика тако да је највећи успјех да човјек остане до краја вјеран Господу и оној одлуци коју је донио у својој младости, што није било нимало лако ни једноставно. Реците нам нешто о светињи у којој сте игуманија и у којој сте почели свој монашки живот? – Ја сам трећа игуманија у манастиру Ћелија Пиперска. Прва је била мати Ефимија која је сада игуманија у Манастиру Светог Луке у Жупи никшићкој, затим мати Ангелинa која је сада у манастиру Дуљево. Пиперски манастир је расадник монаштва. Сада преко десет манастира живи захваљујући сестрама које су отишле из ове светиње. У Ћелији Пиперској сам почела свој монашки живот и надам се да ћу га ту и завршити, ако Бог да. Манастир Ћелија Пиперска чува мошти Светог Стефана Пиперског који је домаћин и игуман ове светиње и који брине о свему. Доласком у Ћелију Пиперску светогорског монаха Лазара (Аџића) на празник Свете Петке 1987. године почиње обнова ове светиње. Отац Лазар Ћелију пиперску затиче у јако лошем стању, такорећи без услова за живот. Након доласка оца Лазара у Пипере долази један брат, који се касније замонашио и постао отац Стефан, да би касније, доласком сестара ово постао женски манастир. С обзиром да сам као десета сестра дошла у манастир, овдје су се шалили да сам Југ Богдан. По доласку у Ћелију Пиперску нисмо имали чак ни воду, имали смо само монофазну струју, ишли смо на извор да перемо суђе, имали смо пољски тоалет. Али смо имали и велико надахнуће, неку велику радост и одлучност, која је нама, младим људима, помогла да се одлучимо за монашки живот. Од 1987. године до данас успјели смо да обновимо манастир и да у њему створимо све услове за монашки живот. Моје је мишљење да је све то била заслуга оца Лазара. Мати, Ви сте једна од првих монахиња у нашој Митрополији након велике обнове. Доласком Митрополита Амфилохија и оца Лазара (Аџића), средином осамдесетих година, у манастир Ћелија Пиперска, покренуо се духовни огањ у нашој Митрополији. Како сте ушли у Цркву? Причајте нам о својим монашким почецима …крштењу…Сви ми имамо неки узор овдје међу људима, неког ко нам покаже пут ка Богу. За Вас и за многе вјернике у Црној Гори то је био блаженог спомена Архимандрит Лазар (Аџић). – Што се тиче тих почетака….1984-85. године кренули смо породично у Цркву: Станишићи, Никчевићи, Сенка Дурутовић, која је међу првим хришћанима из Никшића тада имала ауто и плату, па смо с њом долазили у Острог. Свој одлазак у Цркву видим као чудо Божије…Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата, с обзиром да је био гностик, није био вјерујући човјек. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Питала сам га какав је то Бог који је тако казнио Јова. Објаснио ми је да је Бог баш таквим поступком показао колико Јова, у ствари, воли. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Можда се он тада и помолио да ми се отвори ум да схватим…Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим. Одговорио је да ће ми бити потребан кум. Па добро, кажем, ти ми буди кум! Отац је пристао. У почетку нисам знала ни да му персирам, ни да узмем благослов, али је он имао стрпљења, суптилно нас уводећи у Цркву. Независно једни од других, ускоро смо почели да се сретамо на литургијама у Острогу. Најприје мало стадо, двоје-троје, а онда смо доводили своје другове, породицу, рођаке, пријатеље. За пола године, годину већ се ту скупило доста младих људи. Били смо као опијени. Није прошло дуго времена, почео је и рат у кући. Питали би нас гдје идемо и шта се то дешава. Моји родитељи нису били вјерујући, иако смо у кући славили Божић, Васкрс и ложили Бадњаке. Већ смо као четничка кућа, и потомци Баја Станишића, били обиљежени тако да се стално на нас мотрило и вршио притисак, у оно комунистичко вријеме. Само се због тог ложења Бадњака сматрало да радимо нешто против државе. Моја бака је била побожна, пренијевши ту искру и на своју ћерку, моју мајку. У томе је био пресудан један догађај. Када је мој брат био мали чуо је негдје да се продају бадњаци и дошавши кући питао нашу мајку какви су то колачи “бадњаци”. Да поменем да смо живјели у насељу Жељезара у Никшићу, у коме је било доста муслимана. Мајка се тада ражалостила што њено дијете не зна шта су бадњаци. Одмах је купила бадњаке и обећала да ће се у нашој кући, од тада, увијек славити Божић, да је дјеца не би проклињала како их није научила својој вјери. Тако је то почело. Мислим да су, ипак, пресудне биле молитве наше баке која је била јако побожна жена и истински вјерник, да и ја одем у манастир. Говорио је и отац Лазар да смо сви ми који смо се одлучили за монашки живот, ако дубље погледамо, имали у својим породицима неког вјерујућег који нам је пренио то сјеме, али и свједочанство да се не можемо одрећи својих предака и свог идентитета. Моји недјељни одласци у Острог били су велики шок за наше родитеље, посебно за оца. Али, Богу хвала, временом смо, полако, сви из породице кренули у цркву. Ја сам кренула да одлазим у манастир Острог. Mој брат, који је садa свештеник, у исто вријеме је почео да одлази у цркву у Београду и да посјећује предавања која су тада београдској омладини држали наш Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије (Јевтић). После сам свог брата, оца Драгана Станишића, упознала са оцем Лазаром. Како је даље текао Ваш животни пут? – Отац Лазар је инсистирао да прво завршимо своје школе. Говорио је да би нас то, ако не урадимо, после пратило кад у манастиру наиђу тешкоће, јер је човјек остао некако половичан па би се могло десити да напусти и манастир, ако ни то не буде могао да изгура. Ипак, све вријеме је био уз нас, пратио је наше животе, наше школовање, испите. Звали би га телефоном да се помоли да положимо испит…после би га звали да му јавимо да смо положили. Био је личност која нас је обједињавала. Осјећао је ко је за брак а ко за манастир. Поред њега смо сви били као једна породица. Никад се није мијешао о наше одлуке, мало је и говорио, молио се за нас, поштујући нашу слободу. Није имао сугестија за манастир, али би се радовао када би чуо да се неко одлучио за монашки живот. Био је мудар отац Лазар… прво смо се њиме одушевили, па нас је онда он приводио Богу. Шта се то догоди у човјеку? Како осјети да је у њему сазрела одлука да нема шта више да тражи у овом свијету и да жели да крене монашким путем? – То се не да објаснитити јер је то невидљиви свијет, који није опипљив. Иако је у то вријеме у Црној Гори све било замрло, ипак је постојала велика вјера у Светог Василија, који је био једина свијетла тачка која се тада код нас поштовала. Велики дио нашег народа није знао чак ни које је вјере. Да подсјетимо да су 1945. године, када је наша војска одступила према Словенији, сви свештеници и монаси убијени. Остала је једна пустош. Било је насиља и притисака тако да, и оно што су знале о вјери, наше баке нису смјеле да нам пренесу. Нисмо знали ни да се прекрстимо. Ништа нисмо знали о својој вјери јер није било прилике ни да прочитамо, ни да чујемо, ни да сазнамо. Зато је долазак оца Лазара са Свете Горе у Црну Гору био чудо Божије. Већ крајем осамдесетих година комунизам је мало попустио. Наши родитељи су осјећали да се држава и то „братство и јединство“ клате помало и да није све тако идеално како су их учили. Осјећали су да оно у шта су вјеровали пада у воду. Наш одлазак у цркву узнемиравао их је више у смислу шта ће други о томе да кажу него што су лично имали нешто против тога. Више нису имали ни аргументе да нас спријече, јер смо, као млади људи, видјели да је то у чему се до тада живјело било погрешно. И тако… Постепено су и они почели да одлазе у цркву како би видјели куда то њихова дјеца одлазе. Ту их је чекао отац Лазар који је, на себи својствен начин, и њих почео да уводи у Цркву, гдје су осјетили да је оно невидљиво итекако видљиво, тако да никад више нису били исти после тих служби. Наши родитељи су са шездесетак година први пут улазили у цркву, што је за њих био велики доживљај. На овај начин Бог им је надомјештао бол који су доживјели одласком своје дјеце, испуњавајући им срца радошћу. И кад су се правили да су љути на нас, ми смо осјећали да су они у ствари радосни, да нису утучени због нашег одласка. Убрзо је већина наших родитеља доживјела препород. Ипак, јесте било и болно, јер су прво морали да доживе велики крст и страдање, али потом и Васкрсење. Љубав између родитеља и дјеце је јака веза. Нама је, исто тако, било стало да се наши родитељи спасу и осјете ону радост коју ми осјећамо. Тајна Божија била је мудрост оца Лазара којом је и њих увео у Цркву, уводећи их прво на богослужење, одакле су, кад Бог уради Своје, долазили код њега на разговор. Како су на посјете цркви гледали Ваши пријатељи? – Одлазећи у цркву, ми смо се осјећали толико супериорнијим од својих вршњака, да смо их чак и жалили. У то вријеме идеали комунизма су већ били нестали, они се низашта нису ухватили, док смо ми имали тако моћног Бога чије смо живо присуство осјећали. Мисионарили смо и позивали их све у Цркву. И ово нека буде порука данашњим и генерацијама свих времена. Како сте одлучили да почнете искушенички живот? – Није то било одједном. Била сам на другој години Факултета књижевности у Никшићу, када сам отишла у манастир Ћелије ваљевске. Ту сам доживјела животни преокрет. Био је то рај за мене. Имала сам осјећај да те монахиње не ходају већ да лебде. Тада сам се први пут срела са монахињама. Остала сам у ћелијама два-три дана, а по повратку више нисам била иста. Нисам могла ни да учим, ма какви испити, каква књижевност… све ми је то постало бљутаво. Отац Лазар је, као мој духовник, схватио да је, ипак, то било само тренутно одушевљење и да још увијек нисам била довољно зрела за коначну одлуку како да наставим свој живот. Тражила сам од оца Лазара тада да одмах идем у манастир, али је он инсистирао да прво да завршим факултет. Није добро да човјек доноси одлуке док се налази у неком еуфоричном расположењу. Одлуке се доносе хладне главе, говорио је отац Лазар који је, као срцезналац и душезналац, распознавао оваква стања. Тако сам и завршила Факултет књижевности у Никшићу и уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду. Имала сам жељу и да завршим институт на Теолошком факултету у Београду, али већ на другој години више нисам могла да издржим у свијету, тако да сам морала да кренем у манастир. По ријечима оца Лазара, тако бива кад човјек осјети да га свијет више не веже ни ,,онолико колико је испод нокта“. Не може се то објаснити ријечима. Не умијем да објасним шта се то деси у човјеку да он више ни једног тренутка не може да издржи живот у свијету. Отац Лазар ме је онда послао у манастир Жичу да тамо учим иконопис, па да се после вратим у Ћелију Пиперску. И враћам се за празник Светог Стефана и тако почиње мој монашки живот. У то вријеме игуманија манастира била је мати Јефимија (сада игуманија Жупе Никшићке), а биле су ту још Никшићанке: мати Ангелина, мати Атанасија, сестра Макрина, Стефанија… Отац Лазар је већ тада био игуман у Острогу (гдје је изабран 1991.године), али је често долазио у Пипере и духовно водио наше сестринство. Био нам је духовник. Још памтим, његове савјете на почетку свог искушеничког живота. Говорила сам му да волим да маштам. Играла сам кошарку као средњошколка, па сам често маштала како примам златну медаљу. Тада ми је отац рекао: ,,Ма какво маштање. То је опасно. Никако!“. Он је то тако строго рекао да ја никад више нисам смјела да маштам јер је то ,,опасно“. И био је у праву, јер чим човјек машта он у себи ствара неки други свијет у који бјежи од оног реалног. Посебно то није добро радити у манастиру јер се овдје живи итекако реалан живот. Учио ме још и да дозволим да ми све кажу у лице, да научим да то прихватам, исправљајући се на тај начин. На добитку смо када знамо шта други мисле о нама. А ако ништа не можемо да чујемо, нити можемо да поднесемо критику, ми стагнирамо и немамо духовног напретка. Каже старац Порфирије Кавскокаливит да након упокојења растојања нестају. Када слушамо Вас како говорите о оцу Лазару схватамо значење тих ријечи… Некако нас не би изненадило да се отац Лазар сваког тренутка појави овдје на вратима. Толико је жив у Вашем сјећању и животу. И не само вашем. Чему вас је још учио отац Лазар? Његових поука никада није доста. – Отац Лазар нам је открио Бога. Преко њега смо сазнали Истину и све оно што никад не умире. Однос са духовником не престаје смрћу, ако вјерујемо у Васкрсење. А по ријечима Светог апостола Павла, ако нема Васкрсења онда смо ми најнесрећнији људи. Посебно монаси, који оду млади у манастир и тамо живе један доста тежак живот, када би сазнали да су промашили то би заиста била велика трагедија. Одушевио нас је најприје отац Лазар који нам је представио Христа, Богородицу…Највише је волио Мајку Божију. Сматрао је себе недостојним да се моли Христу, али се, знајући колико је Мајка Божија милостива, овако молио: Господе Исусе Христе, молитвама Мајке Твоје, помилуј ме. Возећи се за Грчку читавим путем је знао да понавља: Волим Мајку Божију. Спонтано нам је преносио однос са тим невидљивим свијетом, успијевајући, својим примјером и животом, да нам га прикаже видљивијим од овог видљивог, тако да смо осјећали живо Божије присуство. Прије доласка у манастир човјек мисли да је добар, да има и врлине и да воли Бога. Тек кад дође у манастир, на хиљаду примјера се покаже да си ти, у ствари, најгори. Одједном видиш своје страсти, слабости, љубомору, завист…хиљаду ствари због којих помислиш: „Па ја сам гори од било кога на свијету“. Отац Лазар нам је објаснио да тек кад почнемо да радимо на себи видимо шта све у себи држимо. С друге стране ако гледамо друге, не знајући да се боримо с помислима, страдамо не видећи у каквом смо ми стању. У манастиру служба у цркви траје четири-пет сати, затим имамо своје лично правило у трајању од два сата, и поред свега тога ми опет показујемо те своје јадне слабости, управо зато што се у нама стално води тај невидљиви рат. Отац нас је охрабривао говорећи да нас Господ воли управо такве какви смо, упућујући нас на непрестану духовну борбу. Учио нас је да се у манастиру и у свијету цијене различите вриједности. У манастиру се цијени: да си одмор игуману, да си му послушан, да не тражиш простор за себе, да се жртвујеш за другог, да волиш да помогнеш, да болесног одмијениш… док су у свијету друге ствари у првом плану. У свијету се тражи да будеш успјешан, да имаш добар посао, ауто, новац…Е, због тога није лако да ти се окрене ум. Да ти у манастиру одједном почнеш да љубиш нешто што ти је туђе, с обзиром да си другачије васпитаван одмалена. Благодаћу Божијом и повјерењем које смо имали у оца Лазара, успијевали смо да, великом борбом, успијемо у томе. Ипак смо ми долазили из породица у којима смо имали свој комфор, тако да би било немогуће опстати у манастиру, у коме тада није било ни основних услова за живот, а да није било благодати Божије. Ту се сретате са људима из разних крајева свијета, који су различито васпитани, различите културе, неко је из стабилне породице, неко није, па је жељан љубави, па тражи да се веже за неког. Отац нас је учио да је много важно да увијек имамо вертикалу према Христу. У нашем манастиру ми сви једни друге персирамо, управо зато да се не би створила та превелика блискост. Још нас је отац учио је да би било најбоље према свима сачувати однос какав смо имали првог дана када смо дошли у манастир, када смо имали поштовање према свима, када нисмо били везани, нисмо били слободни у понашању, говорећи да би то био велики успјех у духовном животу. Ипак, после заједничког живота, ми се обично зближимо, с неким више с неким мање. Отац је подсјећао да таман када помислимо да смо се зближили с неком сестром и да са њом имамо савршен однос, обично зна да се деси да дође до толиког сукоба да једна мора да оде из тог манастира. Отац Лазар је знао да каже: ,,Господ је љубоморан, јер си ти своје срце дала Њему и Он хоће да будеш Његова невјеста, да читаво твоје срце буде Његово, тако да се дешава неко искушење чим те нешто скрене с тог пута. Тако те Господ стално опомиње на завјете које си дао. Господ је показао Своје смирење кад је нас јадне и никакве, пола болесне, пола луде, прихватио да будемо Његови. Значи да од читавог свог народа није нашао боље“. Храбрио нас је отац да издржимо до краја, да се очистимо од својих страсти и слабости. Монашки живот је стална борба. Како памтите сам чин монашења? – Искрено говорећи, снажније сам доживјела облачење у искушеничко одијело. С обзиром да сам дуго чекала на то, јер сам најприје била у Жичи седам мјесеци, па у Пиперима годину и по дана, да бих коначно, после двије године обукла монашку одјећу, доживјела сам то као монашење. Морам да признам да приликом монашења нисам осјетила толику благодат, јер сам имала осјећај да сам се вјенчала са Господом оног тренутка кад сам обукла искушеничку расу, када сам у свом срцу и дала завјет Богу. Сјећам се да сам се шетала по келији и говорила: ,,Ја сам срећан човјек, како ми је ово лијепо“. Као да је то била нека вјенчаница. Како нисам имала огледала окретала сам стакло од прозора и гледале себе у монашкој раси… Била је то велика радост. Неке од сестара су, на примјер, велику благодат доживјеле на самом монашењу. Како изгледа један дан у манастиру? Сваки манастир личи један на други. Ми ујутро, у 4 сата, имамо службу, и на богослужењу проведемо два-два и по сата. Затим имамо паузу два и по сата, а онда Литургију која се, у нашем манастиру, служи четири пута недјељно: уторком, четвртком, суботом и недјељом. После 9:30 часова је доручак, или ручак, па послушање до 15:30 а онда идемо у цркву на Вечерњу службу са повечерјем. Након тога је вечера после које се повлачимо у келије. Љети имамо пуно посла и доста гостију тако да, због великог броја обавеза, није увијек могуће испоштовати овај поредак. Манастири у Црној Гори се сами издржавају, радимо разно рукодеље како би зарадили за живот и градњу светиње. С те стране, наша генерација је извукла дебљи крај јер смо били приморани да, најприје, створимо услове за монашки живот. Задњих двадесет пет година било је потребно средити све манастире у Црној Гори, од којих су остале само зидине и рушевине, у којима није било услова за живот. Наше генерације жртвовале су и своје вријеме и свој духовни живот како бисмо створили услове за монашки и унутарњи, духовни живот. Сваки монах би требао да чита дневно барем пола сата духовну литературу, али ми често ни то не стижемо због много посла који имамо. Приморани смо и да створимо новац, и да дочекамо госте, и да средимо манастир, и да обављамо остале обавезе везане за одлазак у трговину, у болницу и друго. Људи у свијету често не разумију које су то обавезе једног игумана у манастиру. Долазе нам са разних страна сестре изражавајући жељу за монашким животом. На нама је да осјетимо колико је неко здрав, колико може да се присаједини заједници, што је један мукотрпан пут, колико он може да прихвати тај манастирски дух, да се не деси да, уносећи свој дух, разбије постојећи манастирски и тако разбије и ту заједницу. Јер ти људи треба да живе заједно, да дијеле простор, да буду послушни како би, не по морању него по љубави, владала хармонија у једном манастиру. Ми свакога примамо у манастир, али се лако осјети ко је стварно за тај пут. Одмах се осјети кад је неко психички болестан, јер кад је неко елементарно здрав и има призив то се лако види јер такав човјек све прихвала и љуби. Ако човјек већ на почетку види мане у свему, ту нема среће, јер шта ће онда радити за неколико година. Живот у манастиру је стражење двадесет четири сата. Чим мало себи попустиш у храни, у спавању, обављању правила, помислима… ти си већ у невољи јер се благодат Господња повуче, а живот у манастиру без благодати је пакао. Онда је то лаж. Ту си, у заједници си, а изгубио си благодат. Монаси живе благодарећи тој благодати Божијој која их покрива. Како је говорио отац Лазар, нико не био остао у манастиру да нема благодати, јер по законима природе сваки човјек жели да има своју породицу, дјецу. Монашки живот је натприродан живот за који је потребна сарадња Бога и човјека. Као што човјек васпитава своје дијете, знајући шта је најбоље за њега, тако и Бог васпитава нас у манастиру, уз помоћ духовника, прво оца Лазара, а сад Митрополита Амфилохија. Кад се Митрополит појави у манастиру све се препороди. Након исповијести, његовим молитвама – све бива боље. Велика је стабилност кад имаш за духовнике свете људе који брину за нас и воле нас, кад имају слободу да пред Господом измоле опроштај гријеха које им исповиједимо. Нашом вјером, на молитве духовника, нама сам Бог помаже. Када сте упознали Митрополита Амфилохија? – Када је дошао у Црну Гору за владику. Колико је сада сестринства у вашем манастиру? – У манастиру Ћелија Пиперска сада живи осам сестара, двије искушенице и шест монахиња. За Вас је монаштво живи живот у живоме Христу. Из Вашег монашког опита, које су то поуке које преносите својим сестрама и нама који Вам долазимо? Које су поруке вјерницима и онима који желе да крену путем монашког живота, односно онима који још нису сигурни којим путем да крену а привлачи их монашки живот? – Отац Лазар је инсистирао да људи најприје дођу и виде. Јер и невјерујући човјек ће лишити себе једног великог богатства, ако не осјети и не види шта то све има у Цркви, шта је то Свето богослужење, шта се то тамо дешава, па да тек онда даје свој суд, било негативан или позитиван. То што код нас већина народа уопште не долази у цркву, за последицу има то што они онда одлазе код врачара, гатара, хоџа… тражећи оно невидљиво, и поред тога што не вјерују у Бога, варајући и лажући тако себе. Умјесто да помоћ потраже од главног Цара, они је траже, на примјер, код чистача или чувара, презирући помоћ коју једино сам Господар може да им пружи. И ту се показује велико смирење и трпљење Господа нашег, који трпи гледајући како Његов крштени народ одлази код других, не долазећи Њему. Из тог разлога нас је отац Лазар учио да будемо пажљиви и гостопримни, како би привољели људе да дођу и виде. Не тражимо да вјерују, али само све позивамо да дођу и виде па да онда одлуче. Неозбиљни су људи који дају свој суд о нечему што нису упознали и видјели. Отац Лазар је имао јако пуно духовних чеда. Трудио се да младе људе и њухове ближње најприје приволи да дођу у храм Божји, вјерујући да ће ту Бог учинити Своје. Отац није пуно говорио и бесједио, али је све позивао на службу, предајући људе Господу да им Он сам у срца стави то да Он постоји, да је добар и да Му опет дођу. Отац Лазар је позивао и да опет дођу у манастир, на Литургију, вјерујући да ће им ту Бог отворити ум, како би препознали да се ту дешава велика тајна. Како би људи сами осјетили да треба да посте да би се причестили и да је то пресудно, а не нека теологија, прича, бесједа, убјеђивање. Вјеровао је да је довољно да дођу да виде, да би се уз помоћ Божију преобразили. Исто важи и за манастир. Треба доћи, а за два-три дана свако може осјетити какав је дух у манастиру, и да ли им одговара такав живот и на том мјесту. Иако је све то једно, сваки манастир има свој дух. Човјек одмах може да осјети који тип људи му одговара, који дух, да ли му одговара мањи или већи манастир и слично. Од свога доласка, наш Митрополит редовно обилази све храмове у Црној Гори и у свима служи свете литургије и на сваком кораку у срца људи сади сјеме вјере у Христа Бога и то је наша највећа снага. Митрополит Амфилохије као добри пастир мудро ради свој посао, чувајући своје стадо. Јер ако он не дође у неку цркву дужи период, доћи ће неко други, ко не носи дух Божји. Он има љубави за све, има ријеч подршке, учи нас да не стављамо у први план свој монашки живот, исихију, већ да будемо гостопримни и служимо народу јер ми смо једно са народом, што је веома значајно. Иако одлазимо и на гроб оца Лазара, његово живо присуство осјећамо свакодневно у нашем манастиру. Ту је наравно и молитвено заступништво Светог Стефана Пиперског. Овдје је игуман Свети Стефан, јер из искуства знамо да кад нешто не радимо добро за два-три дана се деси да одемо одавде. Сестре кад нешто погријеше траже опроштај од Светог Стефана, обећавајући да ће се поправљати убудуће. Ако нас је отац Лазар толико волио и бринуо се о нама док је био овдје на земљи, како ли тек сад брине, ако је стекао милост код Господа. Једном смо имали пуно посла у манастиру, тако да нисам успјела да одем на јутарњу службу неколико дана заредом. И сањам ујтру оца Лазара како ме љутито пита зашто нисам отишла у цркву. Брзо устанем и одем. Послушам. Можда ми се и спавало тада, али ко зна да се опет не појави па кажем, боље је да одем (прича нам кроз радосни смијех мати Јелена). Ово је треће издање књиге о оцу Лазару коју сте написали? Почели сте на Јовањдан и написали је за седам дана. – У години за нама било је пет промоција књиге о оцу Лазару: у Гацку, Ваљеву, Београду, Никшићу и Требињу, и само је чудо Божије да су људи и после десет година заинтересовани за њу. И дан данас добијамо свједочанства о помоћи коју отац Лазар пружа потребитима, на њихове молитве. Преко ове књиге многи људи су упознали оца, завољели га и моле му се као светитељу, осјећајући да им он стварно помаже. Можда се, ако буде воља Божија и оца Лазара, та свједочења и објаве, али за сада је рано говорити о томе. На годишњицу упокојења оца Лазара, 6. децембра сваке године долазе његова духовна чеда у манастир Пипери и преносе нам тада искуства везана за њега. Скоро је једна жена, која је избјегла из Книнске крајине, причала како је по доласку овамо и након свега што је преживјела у рату, свијет видјела црно и мислила да ће и убудуће све бити горе и горе. Онда је у Острогу упознала оца Лазара, који јој је рекао: ,,Не, биће све боље и боље. Вјеруј у то“. Посавјетовао је и да нам све бива добро кад смо са Господом. Све, осим Бога, који је наше највеће добро, су само спољашње ствари. Отишла је пресрећна кући гледајући на свијет другим очима, и од тада је све тешкоће савладавала са радошћу, уз Божију помоћ. И већ двадесет година она говори да је срећан човјек шта год да је снађе у животу. Онај који је са Господом не може бити несрећан, мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања кроз која пролази. Један вјерник, исто тако, својим настројењем може да учини да се многи око њега спасу. Све се темељи на личности, што видимо и из примјера нашег Митрополита који је многе душе привео Богу живоме, препородивши наш народ. У стара времена се сматрало (нажалост данас није тако) да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Монаси, који су потпуно предани Богу, нон- стоп се моле за наш народ. У нашу Митрополију су дошли људи са разних страна, захваљујући управо нашем Митрополиту и оцу Лазару. Има у другим епархијама доста манастира који су чак и празни али, иако би тамо добили све, ми желимо да будемо баш овје, јер монах иде гдје је Дух Божји а не гдје је нешто материјално. Манастири су највећи благослов једног народа. Требало би да и владике, и свештеници, и народ добро припазе на монаштво, које је свјетлост свијету. Велика је жртва монаштво. Ми монаси смо овдје доста угрожени, немамо социјално, пензијско, пола сестара нема „папире“, што је жалосно, иако на примјер, нека сестра живи овдје двадесетак година и уградила је себе у неку Светињу. С друге стране монаси треба да буду слободни, да се не вежу за материјално. На тај начин нас Господ куша и провјерава, питајући: Добро, јесте ли ви моји и кад немате ништа? Монах мора да буде слободан. Не смијемо заборавити да овдје од Јелене, од прије Косовске битке, није било развијено женско монаштво. Није ни мушко, јер су овдје петсто година боравили Турци. Дивно је да се после 500-600 година овдје догодио оволики процват монаштва које је тренутно најаче у Српској цркви. Ми смо сложни и као једна цјелина можда и зато што имамо тај притисак споља, јер нас тешкоће уједињују и окупљају око нашег Митрополита. Постали смо једно јако језгро, које истински живи по Богу и служи Му. Снага Цркве је у монаштву. Ми монаси смо се одрекли свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ. Наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. Имамо и тешкоћа, морамо да створимо новац, да градимо манастире, много радимо, и опет иако немамо ништа материјално, ми имамо све ако имамо Бога. У прва времена хришћани су били гоњени и убијани, што је опет било по промислу Божијем јер нам, без Његове воље, ни длака са главе не може фалити. Монах не смије да дозволи да га ухвати дух малодушности и да се уплаши јер то значи да је пао духом и да је негдје погријешио у свом односу према Богу, учио нас је отац Лазар. Посјетили сте многа света мјеста? Шта посебно памтите? – Најприје ме одушевио начин монашког живота. Касније сам, већ као монахиња, обилазила манастире у Грчкој. У последње вријеме често одлазимо у манастир Ормилије, с чијим сестринством смо се спријатељиле. Они су права Христова војска, царска Христова елита, што се осјећа на богослужењима, за трпезом. То нам свједочи та њихова радост, отменост и храброст да се иде за Господом. Ми овдје не можемо пренијети њихову културу и искуство, али може човјек увијек да буде отворен и да, сабирајући искуства, гради своју монашку заједницу. Човјек не треба да буде затворен, што је нажалост одлика малих народа, малих држава, малих људи, који себе убиједе да нема боље од оног што они познају, и тако стварају отпор да нешто ново виде и сазнају. Треба доћи и видјети, па онда узмеш оно што је добро, оно што је лоше не узимаш, али и не осуђујеш, поштујући увијек слободу других људи. Кад ниси с Богом, кад нема пастира и нећеш да чујеш савјет, јавља се љубомора, завист, неслога…Сваки дан слушамо о таквим примјерима од људи који долазе у манастир. До тога долази ако нисмо са Господом, јер онда немамо одакле да црпимо енегрију. Сад се пропагира све контра и нормално је да се развија завист, љубомора и мржња, што не може донијети добра. Још ако је то колективно, е онда се шири као вирус. Ми у Цркви морамо да помогнемо народу да се бори против тога, свједочећи својим искуством и животом. Отац Лазар је говорио да ако десет посто становништва једне државе има ту позитивну енергију она ће и преовладати, али ако је испод тога онда је то тешко. Исто то важи и за манастире. Која је Ваша порука православним вјерницима данас? – Да долазе у Цркву и тамо ће им се све рећи. Тешка су времена и без недјељне Литургије и заједнице у Цркви, те силе која ту силази на човјека, тешко је опстати у овом свијету. Данас су породице растурене, много је проблема на послу, свуда је деструктивно, једино је на Литургији сила Божија која препорађа човјека. Данас је мало духовника и људи који би могли да раде са људима. Зато дођи и види, посјети храм, дођи на једну Литургију, за све остало ће Бог да се постара. На крају крајева, и тај интернет, може доста да помогне, преко душекорисних сајтова и садржаја. То је и разлог што сам пристала да говорим на Радију, иако је то жртва за монаха. Али, с обзиром да су нам дјеца често на интернету, жељела сам да им пренесем неко своје искуство. Не можемо натјерати људе да дођу у цркву, али им можемо говорити, преко разних духовних, православних сајтова. Постоје људи који су, генетским кодом, склони духовном животу. Од малена видиш да га интересују духовне ствари, као кад је неко умјетнички надарен, јер сви ми имамо неке склоности. Очигледно је и да је мали број људи које интересује Бог и духовне теме, и то је дар. Колико људи прође кроз светињу и ништа не осјети, док неког само један сусрет са светињом препороди толико да он почне да живи литургијски што му промијени живот. Тајна је Божија шта се то дешава у човјеку, какво он то у себи има настројење и жељу за Богом, па се они на крају ипак сретну. С краја на крај свијета људи сличног духа ће се срести, јер их Бог споји. Неки људи се виде два пута у животу, а ближи су и спонтанији у разговору него неко ко је годинама заједно. То су тајне Божије које зависе од нашег унутрашњег импулса који нам је Бог дао. Разлика између монаха и мирјана, или предност монаха у односу на мирјане је у томе што су монаси живјели у свијету и познају живот мирјана, док обрнуто није случај. Будите сигурни, Бог ће увијек наћи начина да нам се јави, ако Га ми тражимо и ако наше срце жели Истину и Бога, Он нас неће мимоићи, јер Господ једва чека да се сретнемо. Јовандан, 20. јануар, љета Господњег 2019. Разговор водила Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је у манастиру Грачаница служио Св. Литургију и годишњи парастос блаженопочившој игуманији манастира Грачанице мати Ефросинији. Владика је Св. Литургију служио уз саслужење свештеномонаха наше Епархије и уз појање грачаничких сестара. Након Литургије на манастирском гробљу Владика је освештао новоподигнути надгробни крст мати Ефросинији, рад академског вајара Владана Мартиновића, а потом одслужио и парастос. Обративши се присутнима пригодном беседом, Владика се подсетио лика мати Ефросиније која је цео свој живот посветила Богу подвизавајући се и живећи у манастиру Грачаници. Садашњеа игуманија манастира Грачанице мати Стефанида са сестрама за све госте приредила је трпезу љубави у спомен блаженопочивше мати Ефросиније. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  4. У Господу се, после дуге и тешке болести, 17. фебруара 2019. године упокојила мати Матрона (Радојичић). Монашко опело је 20. фебруара у Световаведењском манастиру служио игуман манастира Гргетега архимандрит Доситеј, уз садејство више свештеника и сестринства манастира Ваведење и манастира Гргетег. После опела, посмртно слово на гробу уснуле мати Матроне произнео је др Богдан Лубардић, професор Православног богословског факултета у Београду. За звучни запис овог слова, као и за животопис мати Матроне који можете прочитати у наставку и фотографију, благодаримо породицама Радојичић и Симеуновић, као и сестринству Ваведењског манастира на Сењаку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Кратак животопис монахиње Матроне Рођена је 19. јула 1950. године у Пироту од оца Милорада и мајке Стане Симеуновић као једно од њихове троје деце. У историји њене породице било је више православних српских свештеника. Након успешног похађања Девете београдске гимназије завршила је са одличним успехом три факултетска студија: прво педагогију, затим студије српског језика и књижевности на Универзитету у Београду, а касније и студије богословских наука на Богословском институту при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. Била је удата за грађевинског инжењера Милуна Радојичића са којим је у узорном браку стекла две ћерке, Анђелу и Ану и унучад Милицу, Душицу и Анику. Радила је целог свог радног века као новинар и била главни уредник у више редакција. У тешким временима за српски народ, посветила је од краја 80-их година прошлог века, велики део свога живота сталним хуманитарним активностима у разним црквеним доброчинитељским удружењима и Колу српских сестара. Живећи смерно и са вером у Бога увек је тежила да што више људи уведе у веру. По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја замонашила се у чин расе на дан 5. јуна/23. маја 2015. г у манастиру Св. Илије у Очагама код Богатића, добивши на монашком постригу име Матрона. Касније у истом манастиру прима и малу схиму. Њене планове и активности на обнови српских православних манастира, чему је била дуже времена посвећена, убрзо је прекинула тешка и неизлечива болест (рак коштане сржи) од које је уснула у Господу 17. фебруара 2019. године. Сахрањена је по сопственој жељи и са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја дана 20. фебруара 2019. године, у манастиру Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку у Београду. Вјечнаја памјат! Извор: Радио Слово љубве
  5. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  6. На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора
  7. У десетом броју часописа Глас Епархије нишке, објављен је разговор са игуманијом Ефросинијом, настојатељицом манастира посвећеног Светом великомученику Георгију, у месту Темска, близу Пирота. Разговор су водили јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић. Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир Светог великомученика Георгија. Манастир је добио име по средњевековном граду-тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  8. То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква
  9. Поводом празновања Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мати им Софије које СПЦ молитвено слави у недељу, последњег дана месеца септембра, протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, рекао је да ове светитељке симболишу највеће хришћанске врлине од којих је Љубав мајка свих врлина, али да оне заједно чине нераскидиво јединство. Отац Слободан је подсетио и како су за Христову веру страдале ове светитељке. Са оцем Слободаном разговара Марина Марић. Прилог смо преузечи са интернет странице радија Источник View full Странице
  10. Током боравка у Митрополији Црногорско – приморској, игуманија манастира Девич, мати Анастасија посјетила је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и у разговору за наш радио свједочила о тренутној ситуацији и положају српског народа на Косову и Метохији. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  11. “Не смије доћи до подјеле јер ми смо овдје свој на своме. Крајњу ријеч у случају Косова даће Бог. Конфликт на Косову треба замрзнути и чекати боља времена. Предсједнику Вучићу бих поручила исто оно што му је и Владика Атанасије (Јевтић), на Видовдан, на Газиместану, поручио, а то је да се чува јер нико не смије да изда Косово. Ја се надам да предсједник Србије неће имати храбрости то да уради јер и он је Србин. Остаје нам да се не уздамо у некога са стране, у неког политичара, него да се приљежно прилијепимо уз Бога и Он ће погледати на нас”- поручује мати Макарија Соколичка, једна од чувара Светиња Свете српске земље Косова и Метохије. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  12. „Шта они имају да заштите? Немају ниједан, баш ниједан културни споменик. Осим Муратовог турбета и Синан-пашине џамије у Призрену, која је направљена од материјала срушене Цркве Светих архангела. Немају ни та два споменика, то су споменици ислама, Турске“, изјавила је мати Макарија за „Блиц“. Што се тиче унутрашњег дијалога, о чему се може водити дијалог? Прво, Србија никада не смије признати независност Косова, чак ни по цијену уласка у ЕУ, која непрестаним тражењем уступака и одрицања не показује жељу да Србију има за свога члана. Онај ко би се дрзнуо да свој издајнички потпис стави на акт о предаји Косова биће за сва времена означен као највећи непријатељ српског националног бића. Све док не признамо Косово, остаје нада. Не заборавимо да смо, једном у историји, пет вјекова били под окупацијом. Гајили смо наду, чекали и дочекали да ослободимо Србију и Косово. Историја је веома неинтелигентна, понавља се. Друго, као демократска и културна држава, морамо са достојанством и уважавањем разговарати са представницима Приштине, јер су они, без обира на њихова имена и улоге у минулим сукобима, ипак легални и на изборима потврђени заступници свога народа. Треће, и у овом тренутку можда и најважније, јесте поставити границу испод које се не може ићи у разговорима о положају Срба на Косову, а она је духовна, персонална и територијална аутономија Срба. У територијалну аутономију свакако треба укључити српске манастире, а духовна аутономија би, поред осталог, морала признати деловање СПЦ као чувара духовних и традиционалних вредности свога народа, а посебно као власника манастирске и црквене имовине. Шта је највећа разлика у животу Срба на сјеверу и на југу Косова? Живот Срба на југу и на сјеверу Косова није исти. Да би опстали као народ, јер су окружени Албанцима, јужњаци су приморани да се покоравају косовским законима. Срби на сјеверу су у другом положају. Они су у већини и још успијевају да се одупиру косовским законима. Траже иста права, јер веле да, ако су Албанци имали право да прогласе независност од Србије, онда и они имају право да захтевају независност од Приштине. Свакодневни живот и једних и других је сваким даном све тежи и тежи. Кажу, радујемо се кад чујемо поносну хвалу нашег предсједника о суфицту у државној каси, али нас растужује и забрињава дефицит у нашим новчаницима. За Србе на југу нема посла, а за Србе на сјеверу полако исчезава посао. Истина, гради се и посла има, али се на градилиштима могу видјети само Албанци. Како сместити у разум чињеницу да су споменик Св. кнезу Лазару у Косовској Митровици поставили Албанци? Срби предузетници полако гасе своје фирме, а њихови радници најављују напуштање Косова из простог разлога – трбухом за крухом. Плашим се да ће, из тих разлога, уследити нови егзодус Срба са Косова. Како се осјећају Срби на Косову? Срби се на Косову понекад осећају изданим јер, шта рећи о Телекомовој сестри фирми на Косову? Ако хоћете да имате телефон, морате да посједујуте косовску личну карту, што значи да се декларишете као поданик државе Косово. И још, како је евро званична монета на Косову, рачуне плаћате искључиво у еврима. Ако хоћете да путујете по Косову, морате да имате косовске таблице, што подразумијева косовску саобраћајну и возачку дозволу… Проблемима никад краја. Остаје питање зашто се у минулим преговорима није разговарало о обичним проблемима свакодневног живота? Јер људима, пре свега, треба обезбједити достојанство живота. Шта бисте поручили властима у Београду? Срби на Косову воле Србију и срцем и душом. Знају да без Србије ни они не би били Срби. Србијо Мајко, не заборави да се Твоја вјерна чеда на овом узбурканом мору косовском осјећају као дављеници који се хватају за грану чије име је Србија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Игуманија манастира Соколица на Косову, мати Макарија, изјавила је да је апсурдно да Албанци траже пријем у Унеско. „Шта они имају да заштите? Немају ниједан, баш ниједан културни споменик. Осим Муратовог турбета и Синан-пашине џамије у Призрену, која је направљена од материјала срушене Цркве Светих архангела. Немају ни та два споменика, то су споменици ислама, Турске“, изјавила је мати Макарија за „Блиц“. Што се тиче унутрашњег дијалога, о чему се може водити дијалог? Прво, Србија никада не смије признати независност Косова, чак ни по цијену уласка у ЕУ, која непрестаним тражењем уступака и одрицања не показује жељу да Србију има за свога члана. Онај ко би се дрзнуо да свој издајнички потпис стави на акт о предаји Косова биће за сва времена означен као највећи непријатељ српског националног бића. Све док не признамо Косово, остаје нада. Не заборавимо да смо, једном у историји, пет вјекова били под окупацијом. Гајили смо наду, чекали и дочекали да ослободимо Србију и Косово. Историја је веома неинтелигентна, понавља се. Друго, као демократска и културна држава, морамо са достојанством и уважавањем разговарати са представницима Приштине, јер су они, без обира на њихова имена и улоге у минулим сукобима, ипак легални и на изборима потврђени заступници свога народа. Треће, и у овом тренутку можда и најважније, јесте поставити границу испод које се не може ићи у разговорима о положају Срба на Косову, а она је духовна, персонална и територијална аутономија Срба. У територијалну аутономију свакако треба укључити српске манастире, а духовна аутономија би, поред осталог, морала признати деловање СПЦ као чувара духовних и традиционалних вредности свога народа, а посебно као власника манастирске и црквене имовине. Шта је највећа разлика у животу Срба на сјеверу и на југу Косова? Живот Срба на југу и на сјеверу Косова није исти. Да би опстали као народ, јер су окружени Албанцима, јужњаци су приморани да се покоравају косовским законима. Срби на сјеверу су у другом положају. Они су у већини и још успијевају да се одупиру косовским законима. Траже иста права, јер веле да, ако су Албанци имали право да прогласе независност од Србије, онда и они имају право да захтевају независност од Приштине. Свакодневни живот и једних и других је сваким даном све тежи и тежи. Кажу, радујемо се кад чујемо поносну хвалу нашег предсједника о суфицту у државној каси, али нас растужује и забрињава дефицит у нашим новчаницима. За Србе на југу нема посла, а за Србе на сјеверу полако исчезава посао. Истина, гради се и посла има, али се на градилиштима могу видјети само Албанци. Како сместити у разум чињеницу да су споменик Св. кнезу Лазару у Косовској Митровици поставили Албанци? Срби предузетници полако гасе своје фирме, а њихови радници најављују напуштање Косова из простог разлога – трбухом за крухом. Плашим се да ће, из тих разлога, уследити нови егзодус Срба са Косова. Како се осјећају Срби на Косову? Срби се на Косову понекад осећају изданим јер, шта рећи о Телекомовој сестри фирми на Косову? Ако хоћете да имате телефон, морате да посједујуте косовску личну карту, што значи да се декларишете као поданик државе Косово. И још, како је евро званична монета на Косову, рачуне плаћате искључиво у еврима. Ако хоћете да путујете по Косову, морате да имате косовске таблице, што подразумијева косовску саобраћајну и возачку дозволу… Проблемима никад краја. Остаје питање зашто се у минулим преговорима није разговарало о обичним проблемима свакодневног живота? Јер људима, пре свега, треба обезбједити достојанство живота. Шта бисте поручили властима у Београду? Срби на Косову воле Србију и срцем и душом. Знају да без Србије ни они не би били Срби. Србијо Мајко, не заборави да се Твоја вјерна чеда на овом узбурканом мору косовском осјећају као дављеници који се хватају за грану чије име је Србија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:
  15. У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице
  16. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/
  17. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Паришкој која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњу Велику Суботу). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске Службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: Испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велику Суботу, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20 јули. Извор: Православље, бр. 1154, 15. април 2015. Александар Суботић Мати Марија http://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/ View full Странице
  18. Ове године, награду Деспотица мати Ангелина за допринос лепоти и достојанству живота коју додељује Епархија сремска и Радио-телевизија Војводине, уз подршку Матице српске, добили су песник Ђорђо Сладоје и ансамбл „Вила“ из Новог Сада. -Желим, Владико, искрено да Вам захвалим за награду коју сам добио и надам се да је ничиме нећу окаљати, уз свесрдни труд да награду Деспотица мати Ангелина тек заслужим својим будућим животом и радом, изјавио је песник Ђорђо Сладоје док је примао повељу од Епископа сремског Василија. -Ова награда нас обавезује да истрајемо на неговању наше традиције и да не одустајемо од наших светиња, изјавио је уметнички руководилац ансамбла „Вила“ из Новог Сада. Још једна посебна част и радост за све присутне била је додела ордена Деспотице мати Ангелине диригенту хора Преподобна мати Ангелина гђи Ани Бојић из Никшића, за вишеродно материнство и делатну љубав према својој Мајци Цркви. Високо признање лично јој је уручио владика Василије. -Нема већег благослова од мајчинства ни веће обавезе од преношења породичних и хришћанских вредности својој деци, изјавила је гђа Ана Бојић, уз захвалност на додељеној јој награди. На крају свечаности, у знак захвалности, Епископ сремски Василије уручио је Епископу новограчаничко-средњозападноамеричком Лонгину епископску панагију да је носи с љубављу и да се моли за благочестиви народ у Срему. Да све прође у најбољем реду побринуо се настојатељ манастира Крушедол, високопреподобни архимандрит Сава. Извор: Српска Православна Црква
  19. На празник Преподобне мати Ангелине, 12. августа 2018. године, Преосвећена господа Епископи сремски Василије и новограчаничко-средњозападноамерички Лонгин служили су свету Литургију у манастиру Крушедол. Архијерејска Литургија је почела у 9,30 часова, а епископима је саслуживао велики број свештенослужитеља у молитвеном присуству многобројног верног народа. Као и претходних година Преосвећени Епископ сремски г. Василије доделио је повеље најзаслужнијим радницима на Њиви Господњој у области науке, културе и просвете. Ове године, награду Деспотица мати Ангелина за допринос лепоти и достојанству живота коју додељује Епархија сремска и Радио-телевизија Војводине, уз подршку Матице српске, добили су песник Ђорђо Сладоје и ансамбл „Вила“ из Новог Сада. -Желим, Владико, искрено да Вам захвалим за награду коју сам добио и надам се да је ничиме нећу окаљати, уз свесрдни труд да награду Деспотица мати Ангелина тек заслужим својим будућим животом и радом, изјавио је песник Ђорђо Сладоје док је примао повељу од Епископа сремског Василија. -Ова награда нас обавезује да истрајемо на неговању наше традиције и да не одустајемо од наших светиња, изјавио је уметнички руководилац ансамбла „Вила“ из Новог Сада. Још једна посебна част и радост за све присутне била је додела ордена Деспотице мати Ангелине диригенту хора Преподобна мати Ангелина гђи Ани Бојић из Никшића, за вишеродно материнство и делатну љубав према својој Мајци Цркви. Високо признање лично јој је уручио владика Василије. -Нема већег благослова од мајчинства ни веће обавезе од преношења породичних и хришћанских вредности својој деци, изјавила је гђа Ана Бојић, уз захвалност на додељеној јој награди. На крају свечаности, у знак захвалности, Епископ сремски Василије уручио је Епископу новограчаничко-средњозападноамеричком Лонгину епископску панагију да је носи с љубављу и да се моли за благочестиви народ у Срему. Да све прође у најбољем реду побринуо се настојатељ манастира Крушедол, високопреподобни архимандрит Сава. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  20. Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј служио је на празник преподобне мати Ангелине патријарашку Литургију у манастиру Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис са овог литургијског сабрања. View full Странице
×
×
  • Create New...