Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мати'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 83 results

  1. У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.
  2. Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“. Звучни запис беседе Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе. Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића). „Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија. Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком. Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац. Извор: Радио Светигора
  3. По завршеној Светој Литургији у манастиру Привина глава, Његово Преосвешенство Епископ сремски г. Василије посебно је, на молбу Зорице Зец, сараднице Информативне службе СПЦ, говорио о блаженопочившој мати игуманији Екатерини (Радосављевић), која се пре три дана упокојила у Господу. Подсетивши укратко на живот и монашки пут почивше мати Екатерине, Владика је рекао да је "највеће богатство које је мати за живота имала било то да је скупила јато монахиња и деце српске око себе, које ће њу памтити као војника Христовог". Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  4. На празник светог Павла исповедника и преподобног Варлама Хутинског, у уторак 19. новембра 2019. лета Господњег, нешто после 13 часова, упокојила се у Господу мати Екатерина (Радосављевић), игуманија свештене обитељи манастира Беочин. Новопрестављена беочинска игуманија послужила је Господу своме на благословен начин, провела је пуних седам деценија у равноангелном образу подвизавајући се и руководећи се духовним искуством које је задобила од свог духовног оца преподобног Јустина новог ћелијског, чије је духовно чадо била у младости. Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, драга наша мати Екатерина! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се прије 4 година (2015. године) на данашњи дан, упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Истичући да је данас служен парастос мати Февронији, мати Харитина каже да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке мати Харитина каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. „Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо“, прича мати Харитина и додаје да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, као каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. „Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством“, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: „Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године.. било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.“ И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: „Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.“ Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Са мати Харитином, игуманијом Пећке патријаршије, разоварао је колега Раде Дуловић. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Његово високопреосвешенство Архиепсикоп цетињски Митрополит црногопрско-приморски, егзарх светога Пећког трона г. Амфилохије недавно је говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, казао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: „Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију која је сачувана захваљујући њој и сестринству“. Високопреосвећени је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада у свом сјећању Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. **** Кратка биографија мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. У овој епизоди емисије „Косметска кандила“ мати Макарија Игуманија манастира Соколица код Звечана, и сама неугасло кандило вјере православне, говори нам о ратним страдањима наших Светиња и народа на Косову и Метохији, језивим сценама на које је наилазила а у којима су жртве били наши људи убијени на правди Бога, само зато што су били Срби Православни. Она подсјећа и на пријатељску улогу француског пуковника Жака Огара у очувању манастира Девич и осталих наших светиња и своју борбу за манастир Девич. Звучни запис емисије „Свуда монашка кандила значе јако много и свуда су она расадници и чувари наше вјере, а посебно на Косову. Ми нисмо само чувари овог манастира. Ми имамо и своје духовно посланство. На Косову монаштво има посебан значај. То је звијезда водиља у коју су упрте очи свих Срба. Јер Бог и Свети кнез Лазар воде рачуна о Косову. Господ је у нашим монашким срцима упалио кандило које стално гори у нама, то је љубав, оданост према Богу и Његовој творевини и људима својој сабраћи“-каже Мати Макарија- Она подсјећа и да је манастир Ормилија њена монашка колијевка коју су љуљали отац Емилијан Симонопетритски и игуманија, врла монахиња Никодима. „Ја то никад не заборављам“-каже мати Макрија. Она говори и о свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу). Аутор емисије: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  7. У наставку следи житије ових угодника Божјих: Свети краљ Милутин - Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља". Свети краљ Драгутин - Старији син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина. Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II, Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота. Света Јелена краљица Српска - Супруга благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ говорићемо о кандилу вјере које сија неугаслом свјетлошћу у манастиру посвећеном Успенију Пресвете Богородице, познатијем као манастир Соколица код Звечана. Ову светињу представља нам Игуманија ове Светиње, која је са својим сестрама чувала и очувала ову Светињу током рата и мира, а које је, такође, живо кандило вјере. Ова емисија постоји да нам помогне да чувамо памћење. Да никад не заборавимо чији је манастир Соклица, ко га је зидао, дозидавао и у њему живио, чувајући га кроз вијекове. Звучни запис емисије „Сестре нашег манастира најприје се вјежбају у љубави, да се угледамо на Христа. Да уђемо у суштину онолико колико је нама доступно Божанске љубави , да се међу собом волимо, да волимо своју сабраћу- православне Хришћане и све људе овог свијета, јер сви су људи Божија чеда а свако ће за себе дати одговор кад буде дошао онај дан. А Божји суд неће бити страшан. Дакле учимо се сијању љубави према људима“-каже мати Макарија. Ово је први дио разговора са мати Макаријом, у коме је она говорила о Соколичкој светињи и животу у њој, статуи Богородице Соколичке, животу православних Срба на Космету. У другом дијелу емисије мати ће говорити о ратним данима у јужној српској покрајини, свом монашком путу и свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу). Аутор емисије: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора
  9. У недељу, 27. октобра, Света Црква молитвено прославља Преподобну Мати Параскеву - Свету Петку. Тим поводом у емисији Пирг разговарали смо са протојерејем Иваном Цветковићем, старешином храма Свете Петке у Нишу. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас
  10. Јутрос, 8. октобра, у 86. години упокојила се у Господу мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор, који се налази на брду Пендели код Атине. Бесједа мати Стилијани поклоницима из Црне Горе у манастиру Пантократор - 15. 09. 2019. године (аудио) Ова дивна слушкиња Божија свједок је обнове манастира Пантократор који је основан у 9. вијеку, а похаран и уништен на Васкрс 1680. године, и по ријечима Старца Порфирија, који је и допринео његовом откривању, представља највећу светињу у Грчкој. Благодарна Богу што служи у таквој светињи, мати Стилијани је радосно свједочила Христа рапетога и васкрслога, преносећи свима љубав и благодат Његових мученике који су се сараспели Христу. Сто седамдесет девет отаца овог манастира је пострадало од Турака, приликом похаре и спаљивања манастира у којем се Света литругија служила 24 часа на 8 олтара. Три вијека послије покоља Светих отаца манастира Пантократора на Пенделију, који су прибројани лику светих, њихове мошти су на чудесан начин откривене и ова светиња је поново оживјела и сија као сунце на небу а са њима и наша мати Стилијани, која је себе уградила у њу. Посјета Пантократору, цјеливање мошти Божијих угодника, проповјед мати Стилијани тешко да икога могу оставити равнодушним. По свејодочењу сестре Наталије Ковачевић, која је као водич многе упутила на манастир и упознала са његовом историјом, молитвама мати Стилијани пред моштима Светих мученика, Бог је велики број вјерних исцјелио од разних душевних и тјелесних болести. А какву радост и љепоту је зрачила мати Стилијани увјерила се и наша група од педесетак ходочасника, у организацији Цркве Момишићких мученика у Подгодици, приликом недавне посјете светињама Грчке међу којима је био и манастир Пантократор. Били смо благословени јер смо не само упознали, већ и примили благослов мати Стилијани ,која се у овом манастиру подвизавала од његове обнове, шездесетих година прошлога вијека, и то дубоко смјестили у своја срца. Иако већ у поодмаклим годинама, Мати је одисала младошћу, каквом Господ обасјава лица вјерних и послушних слуга. Њен звонак глас и поруку коју нам је упутила и сад чујемо и осјећамо, а њен насмијани лик и љубав којом нас је обгрлила се не заборављају. Не слутећи да ћемо бити једна од последњих група из наших крајева, која је имала тај благослов и радост да се сретене са мати Стилијани у овом земаљском, пролазном свијету, она је постала свакодневно присутна у нашим животима и молитвама. Ова блажена старица нас је приликом сусрета поучила да онај који жели да је од овога свијета, рај видјети неће и помолила се да нас удостоји Господ да будемо уз Њега и да сви стигнемо у рај. Пожељела је мати да нам наше поклоничко путовање да унутрашњи мир, снагу, да ојача нашу вјеру и да нам да радости да сви заједно у једном загрљају идемо према Господу. „Посебно ви и ми који имамо нашу вјеру у Господа и вјерујемо у све догме наше вјере. Желим вам да имате снагу и јачину вјере да би нас удостојио Господ да стигнемно тамо гдје је наша вјечна домовина. Господ да буде са вама! Ми и ви још увијек држимо нашу вјеру и нека би нам Господ помогао да до краја издржимо“, казала је старица Стилијани и поручила да не треба да се угледамо на свијет модеран, око себе, већ да чувамо традицију и вјеру у Господа. Подијелила је блажена старица и сјећање на прве године обнове манастира, нагласивши да је раније било свакодневних чуда у њему, а да их је данас много мање, уз објашњење да је то послиједица отуђења од вјере: „Ово је Свето мјесто, дешава се пуно чуда. Слава драгоме Богу, долазе из Холандије, Њемачке, Америке, из цијелога свијета, сви долазе за једно чудо. И у свим тим земљама имамо чуда. Инвалиди устају, обољели од рака постају здрави. Данас смо сазнали да је једно непокретно дјете устало. Нема у православљу светијег мјеста од овога, тако је говорио Свети Порфирије.“ Помолила се мати да нас Господ укријепи у вјери: „Желим вам добру снагу, да ојача ваша вјера и да се отвори пут, кад Господ да, за Царство небеско! Ово није наш дом, није ово наша вјечна кућа овдје, као птичице смо које долазе и одлазе, зато треба да будемо спремни, кад нас Господ узме, да стигнемо на пут нашега спасења!“ Са мати Стилијани смо се растали уз двије пјесме које је сама писала, а које нам је заједно са монахињама манастира Пантократор, отпјевала на дар: „Δεν έχω λόγια να σας πω, δεν έχω λόγια να σας πω ο Κύριός μου, μόνο ένα μεγάλο, σ ‘αγαπώ! (Немам ријечи да ти кажем, немам ријечи да ти кажем Господе мој, само једно велико, ВОЛИМ ТЕ!). Вјечан спомен и Царство небеско нашој мати Стилијани! Света атинска архиепископија са посебним емоцијама обавештава да се у Господу упокојила блажена старица мати Стилијани, игуманија манастира Пантократор Пендели, у раним јутарњим часовима, у уторак 8. октобра 2019. Герондиса Стилијани, рођена је 14. септембра 1933. године у месту Неохори Месалонги. Основну школу завршила је у месту Неохори Месалонги, а гимназију у Никеји. У 21. години постала је искушеница у манастиру Сретења Господњег у Каламати, под духовним руковођењем старца Јоила Јанакопулоса, а у септембру 1958. придружује се манастиру Светог Патапија у Лутракију. Замонашена је у расу на Цвети 1959. 9. марта 1963. благословом Архиепископа атинског и целе Грчке г. Хризостома, игуманија старица Стилијани Госопуло са пет сестара прелази из манастира Светог Патапија у манастир Атинске архиепископије Пантократор на Пенделију, а међу њима и будућа старица Стилијани (Карацојани). На празник Преображења 1969. старица Стилијани је устоличена и у исто време обучена у велику схиму благословом Архиепископа атинског и све Грчке г. Јеронима. 6. септембра 1974. године упокојила се прва игуманија, а у октобру 1974. изабрана је нова игуманија, блажена старица Стилијани Карацојани, чије устоличење је обавио Архиепископ атински и све Грчке г. Серафим. Током овог периода манастир Пантократор је доживео велики духовни процват. Фромирано је велико сестринство и манастир је потпуно обновљен и изграђен. Његово блаженство Архиепископ атински обавештен је о блаженом уснућу старице Стилијани, од стране од стране Теспијског епископа Симеона. Изразио је дубоко жаљење због упокојења мати са којом је Његово блаженство био веома повезан и блиско сарађивао због чега се одмах упутио у манастир где је одржао први помен над одром блажене старице. Данас ће литургију у старој цркви манастира, где ће тело блажене старице бити пренето, служити Његово преосвештенство Епископ Симеон, а опело и Свету литургију у новој цркви сјутра, 9.октобра, служиће Његово блаженство, Архиепископ атински г. Јероним. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У оквиру Недеље породичног јединства у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда, 24. септембра 2019. године, предавање је одржала Мати Злата (Пантелић), игуманија манастира Пресвете Богородице Тројеручице у рипањском засеоку Дробњаци. Тема њеног излагања била је: „Монашки поглед на савремену породицу“. У пуној сали парохијског дома Вазесењске цркве присутне је поздравио и пожелео мати Злати добродошлицу старешина храма и главни и одговорни уредник радија Слово љубве о. Арсеније Арсенијевић. Мати Злата је у свом излагању, кроз бројне примере, приказала темељни однос живота у браку и монаштву. Она је појаснила које су то главе особине које постоје и у браку и у монашком животу. Од којих је љубав као жртва према другоме најважнија. Извор: Телевизија Храм
  12. Манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице- Подластва у Грбљу прославиће на Кстовдан, у петак 27. и суботу 28. септембра два велика јубилеја: 1.500 година постојања и 800 година аутокефалности Српске православне Цркве. Звучни запис разговора Програмом прославе 27. септембра у 18 часова предвиђена је вечерња служба са свечаним дочеком Његове светости Патријарха српског г. Иринеја. У 19 часова биће одржана свечена академија на којој ће бесједити књижевник Драгослав Бокан. Света архијерејска литургија којом ће началствовати Патријарх српски Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и више архијереја наше Цркве, са освећењем параклиса Светог великомученика косовског цара Лаза и манастирских конака са свенародним сабором одржаће се 28. септембра у 9 часова, каже у разговору за наш Радио мати Аквилина, настојатељица ове Свете обитељи. За све присутне у 12 часова биће приређена трпеза љубави уз културно умјетнички програм на коме ће наступити Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Српски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Вјерницима ће се обратити Патријарх српски г, Иринеј, Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије, г. Станко Магуд и г. Марко Бато Царевић, каже се у саопштењу Одбора за обнову манастира Подластва. Манастир Подластва Манастир Рођења Пресвете Богородице кога је 1350. године обновио Цар Душан, вјековима је духовно и просвјетитељско сједиште Грбља. На мјесту данашњег манастира постојала је црква која датира из старијег периода. Предање су потврдила археолошка истраживања из 1984. године, када је на поду манастирског храма нађен дио мозаика и фрагмент парапетне плоче који су припадали ранохришћанској базилици из V – VI вијека. Према народном предању, Свети Сава је кратко боравио у Подластви, након чега се са оближње морске обале упутио на Свету Гору. Кроз трајање храма кроз вјекове у више наврата је вршена његова обнова, доградња, преграђивање звоника, уградња розете тако да данас храм има издужену основу, дужине 12,50 а ширине 4 метра са тродјелним звоником на преслицу. Између храма и конака налази се ранохришћанска крстионица из VII вијека. У храму је на јужном дијелу олтарског зида дјелимично сачуван мањи дио старог фрескописа из XV вијека, док је у највећем дијелу храма постоји новији фрескопис, мањег квалитета, сликан преко претходног живописа. У писаним изворима манастир се према М. Црногорчевићу први пут помиње 1419. године, када је Никола Ерцеговић из Врановића завјештао овом манастиру цекин свијећа: “да му горе пред душом мртвијех, а за здравље живијех“, а затим 1427. године, за коју се везује настанак Грбаљског Законика који је донијет у овом манастиру. У току свог вишевјековног трајања манастир је разаран, паљен и уништаван, а посљедњи пут је пострадао у великом земљотресу из 1979. године. Извор: Радио Светигора
  13. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин је у петак 6. септембра освештао нов конак у манастиру Ћелије, Након овог молитвеног чина, Преосвећени је најавио и велику свечаност поводом освећења тропрестолне заветне цркве Преподобног Оца Јустина Ћелијског, којом ће Епархија ваљевска обележити 40 година од његовог престављења Господу, 125 година од рођења, као и 800 година од самосталности СПЦ. Та свечаност ће бити у недељу 22. септембра, рекао је ваљевски Архијереј, уз наду да ће поред бројних Епископа из руске, грчке и српске цркве, присуствовати и српски Патријарх Иринеј. Владика је додао да је дугогодишња игуманија манастира мати Гликерија много урадила за манастир, али да је изградња тропрестолне цркве, круна њеног прегалаштва. Извор: Радио Источник
  14. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празника. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом (празник који је нама познат под назвом Сабор Пресвете Богородице). Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин у својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У Панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:
  15. На монашком гробљу манастира Ћелија Добрска данас су сахрењени земни остаци монахиње Христине (Нинчић) (1931 – 2019.). Опело је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Владика је рекао да су ријечи из светога псалма Ја сам, Спасе, слушкиња Твоја, спаси ме – ријечи свега живота покојне мати Христине и њена молитва. Звучни запис беседе „Слушкиња Господња је била од свога рођења. Рођена у дивној и честитој свештеничкој породици Стефана Нинчића у Банату, она је сав свој живот привила уз Цркву Божију. И све што јој је Бог дао, она је вратила Господу. И своје дијете које јој је Бог подарио, дјевојчицу, а онда и сав свој живот принијела је Спаситељу на дар. И непрекидно се молила тим ријечима: Господе, Спасе, спаси ме, слушкињу Твоју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је заједно са својом сапутницом и сапатницом мати Олимпијадом дошла у двор епископа банатских, гдје су њих двије пет-шест година бринуле о том двору и Епископу, са свом сестринском љубављу. „Да би онда заједно њих двије дошле на Цетиње, код ћивота Светога Петра Цетињскога да и ту послуже Господу и своме спасењу, а онда да приме послушање, скоро већ тридесет година, да пређу овдје, у ову древну светињу старију још од Цетињског манастира и да остатак свога живота проведу овдје у вјери, у нади, у молитви, у љубави, у послушању непрекидном“, рекао је он. Казао је да је послушање било основно правило и мати Олимпијаде и мати Христине. „И узајамно су се слушале, слушале су и благослов Цркве Божије, али су слушале и своје призвање монашко у све дане свога земнога живота. И како су заједно поживјеле овдје, у овој светињи, ево их је Господ призвао да заједно, управно за празник својих небеских покровитељки Светих Олимпијаде и Христине оду у Његово наручје, у Царство небеско. Прво мати Олимпијаду, па онда мати Христину, да овдје, једна поред друге, као што су сав свој живот заједно провеле, и озаједно проведу до Страшнога суда, чекајући трубе судњега дана“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се јутрос 17/30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марија, причестивши се Светим тајнама Христовим, упокојила у Господу дугогодишња игуманија манастира Ћелија Добрска, монахиња Олимпијада, рођена Вуковић. Монахиња Олимпијада рођена је 13. јула 1935. године у селу Трлићу, Уб код Ваљева, гдје је завршила основну школу. Замонашена је 8. октобра 1961. године у манастиру Ћелије код Ваљева од стране Преподобног Аве Јустина Ћелијског, чија је келејница била 32 године. Године 1985. године прешла је у Епархију банатску гдје је постављена на послушање придворне монахиње при Епископском двору у Вршцу код тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија. На том послушању је остала све до 1991. године када прелази у Митрополију црногорско-приморску. Од празника Ваведења Пресвете Богородице 1993. године до свог упокојења била је игуманија манастира Ћелија Добрска. Свету заупокојену литургију служиће Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом у манастиру Ћелија Добрска 31. јула са почетком у 09:00 часова. Након Литургије, биће служено монашко опијело, а блаженопочивша мати ће бити сахрањена у монашком гробљу манастира у којем се подвизавала последње три деценије свог живота. ”Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја”. Вјечан ти спомен, достоблажена мати Олимпијадо! Митрополија црногорско-приморска и Сестринство манастира Ћелија Добрска
  17. О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора
  18. Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило. -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту? Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак. -И да ли сте се вратили? Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима. -Како су Енглези реаговали? Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли. -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице? Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама. -Где сте однели икону и мошти из манастира? Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира. -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице? Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица. -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја? Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца. -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине? Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света. -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије? У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију. -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве? Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско. -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима? Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима: ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“ Разговарала: Оливера Радић Извор: Православие.ру
  19. Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  20. У парохијском дому храма Светог Николе у Улцињу, у суботу 23. марта 2019. године, на радост вјерних овог града, богонадахнуто предавање одржала је Игуманија манастира Ћелија Пиперска мати Јелена (Станишић). У свом излагању мати Јелена је говорила, између осталог, о односу родитеља и дјеце, исто тако и духовних отаца и духовне дјеце, раду на себи, послушању и свом духовном оцу блаженопочившем Архимандриту Лазару (Аџићу). Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  21. Манастири су највећи благослов једног народа и у стара времена се сматрало да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Снага Цркве је у монаштву. Монаси су потпуно предани и непрестано се моле Богу, одрекли смо се свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ и наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. А онај који је са Господом мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања која пролази. Отац Лазар нас је учио да је тај невидљиви духовнни свијет, видљивији од овог видљивог. Монаси живе захваљујући благодати и дивно је да се после 500-600 година на овим просторима догодио оволики процват монаштва. Овако о манастирима и монаштву говори мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, једна од првих монахиња у нашој Митрополији након духовне обнове, аутор књиге „Положи наду на Господа“ о блаженопочившем оцу Лазару Острошком. Мати Јелена Пиперска за Радио Светигору говорила је о монаштву, обнови духовног живота у Митрополији црногорско-приморској и поукама оца Лазара Острошког, на празник Сабора Светог Јована Крститеља-Јовањдан Жељели смо да поразговарамо са Вама, о монаштву, обнови наше Митрополије, светињи на чијем сте челу, о оцу Лазару… Хвала што сте се одазвали позиву. – На почетку бих се осврнула на овај наш разговор. Наиме, 2008. године била сам у манастиру Острог, такође на Јовањдан, када је Митрополит Амфилохије бесједио о Светом Јовану Крститељу, подсјећајући да је он био претеча Господу. Када сам се вратила у свој манастир почела сам да пишем књигу о оцу Лазару. Написала сам је за недјељу дана. Вјерујем да ми је у томе помогао Свети Јован. Иако већ мјесец дана планирамо да се сретнемо и поразговарамо, схватила сам да ће ми и овог пута Свети Јован Крститељ помоћи да кажем битне ствари, како би моје размишљање било на корист слушаоцима. С друге стране, добро је за смирење да учествујем у програму Радија и пренесем неко наше искуство из манастира, како ми то живимо, како смо одлучили да одемо у манастир, да пренесемо свој опит јер је то људима интересантно, с обзиром да врло мали број људи одлази у манастир, живи и успијева да у манастиру опстане до краја. Нажалост, искушења су велика тако да је највећи успјех да човјек остане до краја вјеран Господу и оној одлуци коју је донио у својој младости, што није било нимало лако ни једноставно. Реците нам нешто о светињи у којој сте игуманија и у којој сте почели свој монашки живот? – Ја сам трећа игуманија у манастиру Ћелија Пиперска. Прва је била мати Ефимија која је сада игуманија у Манастиру Светог Луке у Жупи никшићкој, затим мати Ангелинa која је сада у манастиру Дуљево. Пиперски манастир је расадник монаштва. Сада преко десет манастира живи захваљујући сестрама које су отишле из ове светиње. У Ћелији Пиперској сам почела свој монашки живот и надам се да ћу га ту и завршити, ако Бог да. Манастир Ћелија Пиперска чува мошти Светог Стефана Пиперског који је домаћин и игуман ове светиње и који брине о свему. Доласком у Ћелију Пиперску светогорског монаха Лазара (Аџића) на празник Свете Петке 1987. године почиње обнова ове светиње. Отац Лазар Ћелију пиперску затиче у јако лошем стању, такорећи без услова за живот. Након доласка оца Лазара у Пипере долази један брат, који се касније замонашио и постао отац Стефан, да би касније, доласком сестара ово постао женски манастир. С обзиром да сам као десета сестра дошла у манастир, овдје су се шалили да сам Југ Богдан. По доласку у Ћелију Пиперску нисмо имали чак ни воду, имали смо само монофазну струју, ишли смо на извор да перемо суђе, имали смо пољски тоалет. Али смо имали и велико надахнуће, неку велику радост и одлучност, која је нама, младим људима, помогла да се одлучимо за монашки живот. Од 1987. године до данас успјели смо да обновимо манастир и да у њему створимо све услове за монашки живот. Моје је мишљење да је све то била заслуга оца Лазара. Мати, Ви сте једна од првих монахиња у нашој Митрополији након велике обнове. Доласком Митрополита Амфилохија и оца Лазара (Аџића), средином осамдесетих година, у манастир Ћелија Пиперска, покренуо се духовни огањ у нашој Митрополији. Како сте ушли у Цркву? Причајте нам о својим монашким почецима …крштењу…Сви ми имамо неки узор овдје међу људима, неког ко нам покаже пут ка Богу. За Вас и за многе вјернике у Црној Гори то је био блаженог спомена Архимандрит Лазар (Аџић). – Што се тиче тих почетака….1984-85. године кренули смо породично у Цркву: Станишићи, Никчевићи, Сенка Дурутовић, која је међу првим хришћанима из Никшића тада имала ауто и плату, па смо с њом долазили у Острог. Свој одлазак у Цркву видим као чудо Божије…Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата, с обзиром да је био гностик, није био вјерујући човјек. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Питала сам га какав је то Бог који је тако казнио Јова. Објаснио ми је да је Бог баш таквим поступком показао колико Јова, у ствари, воли. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Можда се он тада и помолио да ми се отвори ум да схватим…Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим. Одговорио је да ће ми бити потребан кум. Па добро, кажем, ти ми буди кум! Отац је пристао. У почетку нисам знала ни да му персирам, ни да узмем благослов, али је он имао стрпљења, суптилно нас уводећи у Цркву. Независно једни од других, ускоро смо почели да се сретамо на литургијама у Острогу. Најприје мало стадо, двоје-троје, а онда смо доводили своје другове, породицу, рођаке, пријатеље. За пола године, годину већ се ту скупило доста младих људи. Били смо као опијени. Није прошло дуго времена, почео је и рат у кући. Питали би нас гдје идемо и шта се то дешава. Моји родитељи нису били вјерујући, иако смо у кући славили Божић, Васкрс и ложили Бадњаке. Већ смо као четничка кућа, и потомци Баја Станишића, били обиљежени тако да се стално на нас мотрило и вршио притисак, у оно комунистичко вријеме. Само се због тог ложења Бадњака сматрало да радимо нешто против државе. Моја бака је била побожна, пренијевши ту искру и на своју ћерку, моју мајку. У томе је био пресудан један догађај. Када је мој брат био мали чуо је негдје да се продају бадњаци и дошавши кући питао нашу мајку какви су то колачи “бадњаци”. Да поменем да смо живјели у насељу Жељезара у Никшићу, у коме је било доста муслимана. Мајка се тада ражалостила што њено дијете не зна шта су бадњаци. Одмах је купила бадњаке и обећала да ће се у нашој кући, од тада, увијек славити Божић, да је дјеца не би проклињала како их није научила својој вјери. Тако је то почело. Мислим да су, ипак, пресудне биле молитве наше баке која је била јако побожна жена и истински вјерник, да и ја одем у манастир. Говорио је и отац Лазар да смо сви ми који смо се одлучили за монашки живот, ако дубље погледамо, имали у својим породицима неког вјерујућег који нам је пренио то сјеме, али и свједочанство да се не можемо одрећи својих предака и свог идентитета. Моји недјељни одласци у Острог били су велики шок за наше родитеље, посебно за оца. Али, Богу хвала, временом смо, полако, сви из породице кренули у цркву. Ја сам кренула да одлазим у манастир Острог. Mој брат, који је садa свештеник, у исто вријеме је почео да одлази у цркву у Београду и да посјећује предавања која су тада београдској омладини држали наш Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије (Јевтић). После сам свог брата, оца Драгана Станишића, упознала са оцем Лазаром. Како је даље текао Ваш животни пут? – Отац Лазар је инсистирао да прво завршимо своје школе. Говорио је да би нас то, ако не урадимо, после пратило кад у манастиру наиђу тешкоће, јер је човјек остао некако половичан па би се могло десити да напусти и манастир, ако ни то не буде могао да изгура. Ипак, све вријеме је био уз нас, пратио је наше животе, наше школовање, испите. Звали би га телефоном да се помоли да положимо испит…после би га звали да му јавимо да смо положили. Био је личност која нас је обједињавала. Осјећао је ко је за брак а ко за манастир. Поред њега смо сви били као једна породица. Никад се није мијешао о наше одлуке, мало је и говорио, молио се за нас, поштујући нашу слободу. Није имао сугестија за манастир, али би се радовао када би чуо да се неко одлучио за монашки живот. Био је мудар отац Лазар… прво смо се њиме одушевили, па нас је онда он приводио Богу. Шта се то догоди у човјеку? Како осјети да је у њему сазрела одлука да нема шта више да тражи у овом свијету и да жели да крене монашким путем? – То се не да објаснитити јер је то невидљиви свијет, који није опипљив. Иако је у то вријеме у Црној Гори све било замрло, ипак је постојала велика вјера у Светог Василија, који је био једина свијетла тачка која се тада код нас поштовала. Велики дио нашег народа није знао чак ни које је вјере. Да подсјетимо да су 1945. године, када је наша војска одступила према Словенији, сви свештеници и монаси убијени. Остала је једна пустош. Било је насиља и притисака тако да, и оно што су знале о вјери, наше баке нису смјеле да нам пренесу. Нисмо знали ни да се прекрстимо. Ништа нисмо знали о својој вјери јер није било прилике ни да прочитамо, ни да чујемо, ни да сазнамо. Зато је долазак оца Лазара са Свете Горе у Црну Гору био чудо Божије. Већ крајем осамдесетих година комунизам је мало попустио. Наши родитељи су осјећали да се држава и то „братство и јединство“ клате помало и да није све тако идеално како су их учили. Осјећали су да оно у шта су вјеровали пада у воду. Наш одлазак у цркву узнемиравао их је више у смислу шта ће други о томе да кажу него што су лично имали нешто против тога. Више нису имали ни аргументе да нас спријече, јер смо, као млади људи, видјели да је то у чему се до тада живјело било погрешно. И тако… Постепено су и они почели да одлазе у цркву како би видјели куда то њихова дјеца одлазе. Ту их је чекао отац Лазар који је, на себи својствен начин, и њих почео да уводи у Цркву, гдје су осјетили да је оно невидљиво итекако видљиво, тако да никад више нису били исти после тих служби. Наши родитељи су са шездесетак година први пут улазили у цркву, што је за њих био велики доживљај. На овај начин Бог им је надомјештао бол који су доживјели одласком своје дјеце, испуњавајући им срца радошћу. И кад су се правили да су љути на нас, ми смо осјећали да су они у ствари радосни, да нису утучени због нашег одласка. Убрзо је већина наших родитеља доживјела препород. Ипак, јесте било и болно, јер су прво морали да доживе велики крст и страдање, али потом и Васкрсење. Љубав између родитеља и дјеце је јака веза. Нама је, исто тако, било стало да се наши родитељи спасу и осјете ону радост коју ми осјећамо. Тајна Божија била је мудрост оца Лазара којом је и њих увео у Цркву, уводећи их прво на богослужење, одакле су, кад Бог уради Своје, долазили код њега на разговор. Како су на посјете цркви гледали Ваши пријатељи? – Одлазећи у цркву, ми смо се осјећали толико супериорнијим од својих вршњака, да смо их чак и жалили. У то вријеме идеали комунизма су већ били нестали, они се низашта нису ухватили, док смо ми имали тако моћног Бога чије смо живо присуство осјећали. Мисионарили смо и позивали их све у Цркву. И ово нека буде порука данашњим и генерацијама свих времена. Како сте одлучили да почнете искушенички живот? – Није то било одједном. Била сам на другој години Факултета књижевности у Никшићу, када сам отишла у манастир Ћелије ваљевске. Ту сам доживјела животни преокрет. Био је то рај за мене. Имала сам осјећај да те монахиње не ходају већ да лебде. Тада сам се први пут срела са монахињама. Остала сам у ћелијама два-три дана, а по повратку више нисам била иста. Нисам могла ни да учим, ма какви испити, каква књижевност… све ми је то постало бљутаво. Отац Лазар је, као мој духовник, схватио да је, ипак, то било само тренутно одушевљење и да још увијек нисам била довољно зрела за коначну одлуку како да наставим свој живот. Тражила сам од оца Лазара тада да одмах идем у манастир, али је он инсистирао да прво да завршим факултет. Није добро да човјек доноси одлуке док се налази у неком еуфоричном расположењу. Одлуке се доносе хладне главе, говорио је отац Лазар који је, као срцезналац и душезналац, распознавао оваква стања. Тако сам и завршила Факултет књижевности у Никшићу и уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду. Имала сам жељу и да завршим институт на Теолошком факултету у Београду, али већ на другој години више нисам могла да издржим у свијету, тако да сам морала да кренем у манастир. По ријечима оца Лазара, тако бива кад човјек осјети да га свијет више не веже ни ,,онолико колико је испод нокта“. Не може се то објаснити ријечима. Не умијем да објасним шта се то деси у човјеку да он више ни једног тренутка не може да издржи живот у свијету. Отац Лазар ме је онда послао у манастир Жичу да тамо учим иконопис, па да се после вратим у Ћелију Пиперску. И враћам се за празник Светог Стефана и тако почиње мој монашки живот. У то вријеме игуманија манастира била је мати Јефимија (сада игуманија Жупе Никшићке), а биле су ту још Никшићанке: мати Ангелина, мати Атанасија, сестра Макрина, Стефанија… Отац Лазар је већ тада био игуман у Острогу (гдје је изабран 1991.године), али је често долазио у Пипере и духовно водио наше сестринство. Био нам је духовник. Још памтим, његове савјете на почетку свог искушеничког живота. Говорила сам му да волим да маштам. Играла сам кошарку као средњошколка, па сам често маштала како примам златну медаљу. Тада ми је отац рекао: ,,Ма какво маштање. То је опасно. Никако!“. Он је то тако строго рекао да ја никад више нисам смјела да маштам јер је то ,,опасно“. И био је у праву, јер чим човјек машта он у себи ствара неки други свијет у који бјежи од оног реалног. Посебно то није добро радити у манастиру јер се овдје живи итекако реалан живот. Учио ме још и да дозволим да ми све кажу у лице, да научим да то прихватам, исправљајући се на тај начин. На добитку смо када знамо шта други мисле о нама. А ако ништа не можемо да чујемо, нити можемо да поднесемо критику, ми стагнирамо и немамо духовног напретка. Каже старац Порфирије Кавскокаливит да након упокојења растојања нестају. Када слушамо Вас како говорите о оцу Лазару схватамо значење тих ријечи… Некако нас не би изненадило да се отац Лазар сваког тренутка појави овдје на вратима. Толико је жив у Вашем сјећању и животу. И не само вашем. Чему вас је још учио отац Лазар? Његових поука никада није доста. – Отац Лазар нам је открио Бога. Преко њега смо сазнали Истину и све оно што никад не умире. Однос са духовником не престаје смрћу, ако вјерујемо у Васкрсење. А по ријечима Светог апостола Павла, ако нема Васкрсења онда смо ми најнесрећнији људи. Посебно монаси, који оду млади у манастир и тамо живе један доста тежак живот, када би сазнали да су промашили то би заиста била велика трагедија. Одушевио нас је најприје отац Лазар који нам је представио Христа, Богородицу…Највише је волио Мајку Божију. Сматрао је себе недостојним да се моли Христу, али се, знајући колико је Мајка Божија милостива, овако молио: Господе Исусе Христе, молитвама Мајке Твоје, помилуј ме. Возећи се за Грчку читавим путем је знао да понавља: Волим Мајку Божију. Спонтано нам је преносио однос са тим невидљивим свијетом, успијевајући, својим примјером и животом, да нам га прикаже видљивијим од овог видљивог, тако да смо осјећали живо Божије присуство. Прије доласка у манастир човјек мисли да је добар, да има и врлине и да воли Бога. Тек кад дође у манастир, на хиљаду примјера се покаже да си ти, у ствари, најгори. Одједном видиш своје страсти, слабости, љубомору, завист…хиљаду ствари због којих помислиш: „Па ја сам гори од било кога на свијету“. Отац Лазар нам је објаснио да тек кад почнемо да радимо на себи видимо шта све у себи држимо. С друге стране ако гледамо друге, не знајући да се боримо с помислима, страдамо не видећи у каквом смо ми стању. У манастиру служба у цркви траје четири-пет сати, затим имамо своје лично правило у трајању од два сата, и поред свега тога ми опет показујемо те своје јадне слабости, управо зато што се у нама стално води тај невидљиви рат. Отац нас је охрабривао говорећи да нас Господ воли управо такве какви смо, упућујући нас на непрестану духовну борбу. Учио нас је да се у манастиру и у свијету цијене различите вриједности. У манастиру се цијени: да си одмор игуману, да си му послушан, да не тражиш простор за себе, да се жртвујеш за другог, да волиш да помогнеш, да болесног одмијениш… док су у свијету друге ствари у првом плану. У свијету се тражи да будеш успјешан, да имаш добар посао, ауто, новац…Е, због тога није лако да ти се окрене ум. Да ти у манастиру одједном почнеш да љубиш нешто што ти је туђе, с обзиром да си другачије васпитаван одмалена. Благодаћу Божијом и повјерењем које смо имали у оца Лазара, успијевали смо да, великом борбом, успијемо у томе. Ипак смо ми долазили из породица у којима смо имали свој комфор, тако да би било немогуће опстати у манастиру, у коме тада није било ни основних услова за живот, а да није било благодати Божије. Ту се сретате са људима из разних крајева свијета, који су различито васпитани, различите културе, неко је из стабилне породице, неко није, па је жељан љубави, па тражи да се веже за неког. Отац нас је учио да је много важно да увијек имамо вертикалу према Христу. У нашем манастиру ми сви једни друге персирамо, управо зато да се не би створила та превелика блискост. Још нас је отац учио је да би било најбоље према свима сачувати однос какав смо имали првог дана када смо дошли у манастир, када смо имали поштовање према свима, када нисмо били везани, нисмо били слободни у понашању, говорећи да би то био велики успјех у духовном животу. Ипак, после заједничког живота, ми се обично зближимо, с неким више с неким мање. Отац је подсјећао да таман када помислимо да смо се зближили с неком сестром и да са њом имамо савршен однос, обично зна да се деси да дође до толиког сукоба да једна мора да оде из тог манастира. Отац Лазар је знао да каже: ,,Господ је љубоморан, јер си ти своје срце дала Њему и Он хоће да будеш Његова невјеста, да читаво твоје срце буде Његово, тако да се дешава неко искушење чим те нешто скрене с тог пута. Тако те Господ стално опомиње на завјете које си дао. Господ је показао Своје смирење кад је нас јадне и никакве, пола болесне, пола луде, прихватио да будемо Његови. Значи да од читавог свог народа није нашао боље“. Храбрио нас је отац да издржимо до краја, да се очистимо од својих страсти и слабости. Монашки живот је стална борба. Како памтите сам чин монашења? – Искрено говорећи, снажније сам доживјела облачење у искушеничко одијело. С обзиром да сам дуго чекала на то, јер сам најприје била у Жичи седам мјесеци, па у Пиперима годину и по дана, да бих коначно, после двије године обукла монашку одјећу, доживјела сам то као монашење. Морам да признам да приликом монашења нисам осјетила толику благодат, јер сам имала осјећај да сам се вјенчала са Господом оног тренутка кад сам обукла искушеничку расу, када сам у свом срцу и дала завјет Богу. Сјећам се да сам се шетала по келији и говорила: ,,Ја сам срећан човјек, како ми је ово лијепо“. Као да је то била нека вјенчаница. Како нисам имала огледала окретала сам стакло од прозора и гледале себе у монашкој раси… Била је то велика радост. Неке од сестара су, на примјер, велику благодат доживјеле на самом монашењу. Како изгледа један дан у манастиру? Сваки манастир личи један на други. Ми ујутро, у 4 сата, имамо службу, и на богослужењу проведемо два-два и по сата. Затим имамо паузу два и по сата, а онда Литургију која се, у нашем манастиру, служи четири пута недјељно: уторком, четвртком, суботом и недјељом. После 9:30 часова је доручак, или ручак, па послушање до 15:30 а онда идемо у цркву на Вечерњу службу са повечерјем. Након тога је вечера после које се повлачимо у келије. Љети имамо пуно посла и доста гостију тако да, због великог броја обавеза, није увијек могуће испоштовати овај поредак. Манастири у Црној Гори се сами издржавају, радимо разно рукодеље како би зарадили за живот и градњу светиње. С те стране, наша генерација је извукла дебљи крај јер смо били приморани да, најприје, створимо услове за монашки живот. Задњих двадесет пет година било је потребно средити све манастире у Црној Гори, од којих су остале само зидине и рушевине, у којима није било услова за живот. Наше генерације жртвовале су и своје вријеме и свој духовни живот како бисмо створили услове за монашки и унутарњи, духовни живот. Сваки монах би требао да чита дневно барем пола сата духовну литературу, али ми често ни то не стижемо због много посла који имамо. Приморани смо и да створимо новац, и да дочекамо госте, и да средимо манастир, и да обављамо остале обавезе везане за одлазак у трговину, у болницу и друго. Људи у свијету често не разумију које су то обавезе једног игумана у манастиру. Долазе нам са разних страна сестре изражавајући жељу за монашким животом. На нама је да осјетимо колико је неко здрав, колико може да се присаједини заједници, што је један мукотрпан пут, колико он може да прихвати тај манастирски дух, да се не деси да, уносећи свој дух, разбије постојећи манастирски и тако разбије и ту заједницу. Јер ти људи треба да живе заједно, да дијеле простор, да буду послушни како би, не по морању него по љубави, владала хармонија у једном манастиру. Ми свакога примамо у манастир, али се лако осјети ко је стварно за тај пут. Одмах се осјети кад је неко психички болестан, јер кад је неко елементарно здрав и има призив то се лако види јер такав човјек све прихвала и љуби. Ако човјек већ на почетку види мане у свему, ту нема среће, јер шта ће онда радити за неколико година. Живот у манастиру је стражење двадесет четири сата. Чим мало себи попустиш у храни, у спавању, обављању правила, помислима… ти си већ у невољи јер се благодат Господња повуче, а живот у манастиру без благодати је пакао. Онда је то лаж. Ту си, у заједници си, а изгубио си благодат. Монаси живе благодарећи тој благодати Божијој која их покрива. Како је говорио отац Лазар, нико не био остао у манастиру да нема благодати, јер по законима природе сваки човјек жели да има своју породицу, дјецу. Монашки живот је натприродан живот за који је потребна сарадња Бога и човјека. Као што човјек васпитава своје дијете, знајући шта је најбоље за њега, тако и Бог васпитава нас у манастиру, уз помоћ духовника, прво оца Лазара, а сад Митрополита Амфилохија. Кад се Митрополит појави у манастиру све се препороди. Након исповијести, његовим молитвама – све бива боље. Велика је стабилност кад имаш за духовнике свете људе који брину за нас и воле нас, кад имају слободу да пред Господом измоле опроштај гријеха које им исповиједимо. Нашом вјером, на молитве духовника, нама сам Бог помаже. Када сте упознали Митрополита Амфилохија? – Када је дошао у Црну Гору за владику. Колико је сада сестринства у вашем манастиру? – У манастиру Ћелија Пиперска сада живи осам сестара, двије искушенице и шест монахиња. За Вас је монаштво живи живот у живоме Христу. Из Вашег монашког опита, које су то поуке које преносите својим сестрама и нама који Вам долазимо? Које су поруке вјерницима и онима који желе да крену путем монашког живота, односно онима који још нису сигурни којим путем да крену а привлачи их монашки живот? – Отац Лазар је инсистирао да људи најприје дођу и виде. Јер и невјерујући човјек ће лишити себе једног великог богатства, ако не осјети и не види шта то све има у Цркви, шта је то Свето богослужење, шта се то тамо дешава, па да тек онда даје свој суд, било негативан или позитиван. То што код нас већина народа уопште не долази у цркву, за последицу има то што они онда одлазе код врачара, гатара, хоџа… тражећи оно невидљиво, и поред тога што не вјерују у Бога, варајући и лажући тако себе. Умјесто да помоћ потраже од главног Цара, они је траже, на примјер, код чистача или чувара, презирући помоћ коју једино сам Господар може да им пружи. И ту се показује велико смирење и трпљење Господа нашег, који трпи гледајући како Његов крштени народ одлази код других, не долазећи Њему. Из тог разлога нас је отац Лазар учио да будемо пажљиви и гостопримни, како би привољели људе да дођу и виде. Не тражимо да вјерују, али само све позивамо да дођу и виде па да онда одлуче. Неозбиљни су људи који дају свој суд о нечему што нису упознали и видјели. Отац Лазар је имао јако пуно духовних чеда. Трудио се да младе људе и њухове ближње најприје приволи да дођу у храм Божји, вјерујући да ће ту Бог учинити Своје. Отац није пуно говорио и бесједио, али је све позивао на службу, предајући људе Господу да им Он сам у срца стави то да Он постоји, да је добар и да Му опет дођу. Отац Лазар је позивао и да опет дођу у манастир, на Литургију, вјерујући да ће им ту Бог отворити ум, како би препознали да се ту дешава велика тајна. Како би људи сами осјетили да треба да посте да би се причестили и да је то пресудно, а не нека теологија, прича, бесједа, убјеђивање. Вјеровао је да је довољно да дођу да виде, да би се уз помоћ Божију преобразили. Исто важи и за манастир. Треба доћи, а за два-три дана свако може осјетити какав је дух у манастиру, и да ли им одговара такав живот и на том мјесту. Иако је све то једно, сваки манастир има свој дух. Човјек одмах може да осјети који тип људи му одговара, који дух, да ли му одговара мањи или већи манастир и слично. Од свога доласка, наш Митрополит редовно обилази све храмове у Црној Гори и у свима служи свете литургије и на сваком кораку у срца људи сади сјеме вјере у Христа Бога и то је наша највећа снага. Митрополит Амфилохије као добри пастир мудро ради свој посао, чувајући своје стадо. Јер ако он не дође у неку цркву дужи период, доћи ће неко други, ко не носи дух Божји. Он има љубави за све, има ријеч подршке, учи нас да не стављамо у први план свој монашки живот, исихију, већ да будемо гостопримни и служимо народу јер ми смо једно са народом, што је веома значајно. Иако одлазимо и на гроб оца Лазара, његово живо присуство осјећамо свакодневно у нашем манастиру. Ту је наравно и молитвено заступништво Светог Стефана Пиперског. Овдје је игуман Свети Стефан, јер из искуства знамо да кад нешто не радимо добро за два-три дана се деси да одемо одавде. Сестре кад нешто погријеше траже опроштај од Светог Стефана, обећавајући да ће се поправљати убудуће. Ако нас је отац Лазар толико волио и бринуо се о нама док је био овдје на земљи, како ли тек сад брине, ако је стекао милост код Господа. Једном смо имали пуно посла у манастиру, тако да нисам успјела да одем на јутарњу службу неколико дана заредом. И сањам ујтру оца Лазара како ме љутито пита зашто нисам отишла у цркву. Брзо устанем и одем. Послушам. Можда ми се и спавало тада, али ко зна да се опет не појави па кажем, боље је да одем (прича нам кроз радосни смијех мати Јелена). Ово је треће издање књиге о оцу Лазару коју сте написали? Почели сте на Јовањдан и написали је за седам дана. – У години за нама било је пет промоција књиге о оцу Лазару: у Гацку, Ваљеву, Београду, Никшићу и Требињу, и само је чудо Божије да су људи и после десет година заинтересовани за њу. И дан данас добијамо свједочанства о помоћи коју отац Лазар пружа потребитима, на њихове молитве. Преко ове књиге многи људи су упознали оца, завољели га и моле му се као светитељу, осјећајући да им он стварно помаже. Можда се, ако буде воља Божија и оца Лазара, та свједочења и објаве, али за сада је рано говорити о томе. На годишњицу упокојења оца Лазара, 6. децембра сваке године долазе његова духовна чеда у манастир Пипери и преносе нам тада искуства везана за њега. Скоро је једна жена, која је избјегла из Книнске крајине, причала како је по доласку овамо и након свега што је преживјела у рату, свијет видјела црно и мислила да ће и убудуће све бити горе и горе. Онда је у Острогу упознала оца Лазара, који јој је рекао: ,,Не, биће све боље и боље. Вјеруј у то“. Посавјетовао је и да нам све бива добро кад смо са Господом. Све, осим Бога, који је наше највеће добро, су само спољашње ствари. Отишла је пресрећна кући гледајући на свијет другим очима, и од тада је све тешкоће савладавала са радошћу, уз Божију помоћ. И већ двадесет година она говори да је срећан човјек шта год да је снађе у животу. Онај који је са Господом не може бити несрећан, мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања кроз која пролази. Један вјерник, исто тако, својим настројењем може да учини да се многи око њега спасу. Све се темељи на личности, што видимо и из примјера нашег Митрополита који је многе душе привео Богу живоме, препородивши наш народ. У стара времена се сматрало (нажалост данас није тако) да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Монаси, који су потпуно предани Богу, нон- стоп се моле за наш народ. У нашу Митрополију су дошли људи са разних страна, захваљујући управо нашем Митрополиту и оцу Лазару. Има у другим епархијама доста манастира који су чак и празни али, иако би тамо добили све, ми желимо да будемо баш овје, јер монах иде гдје је Дух Божји а не гдје је нешто материјално. Манастири су највећи благослов једног народа. Требало би да и владике, и свештеници, и народ добро припазе на монаштво, које је свјетлост свијету. Велика је жртва монаштво. Ми монаси смо овдје доста угрожени, немамо социјално, пензијско, пола сестара нема „папире“, што је жалосно, иако на примјер, нека сестра живи овдје двадесетак година и уградила је себе у неку Светињу. С друге стране монаси треба да буду слободни, да се не вежу за материјално. На тај начин нас Господ куша и провјерава, питајући: Добро, јесте ли ви моји и кад немате ништа? Монах мора да буде слободан. Не смијемо заборавити да овдје од Јелене, од прије Косовске битке, није било развијено женско монаштво. Није ни мушко, јер су овдје петсто година боравили Турци. Дивно је да се после 500-600 година овдје догодио оволики процват монаштва које је тренутно најаче у Српској цркви. Ми смо сложни и као једна цјелина можда и зато што имамо тај притисак споља, јер нас тешкоће уједињују и окупљају око нашег Митрополита. Постали смо једно јако језгро, које истински живи по Богу и служи Му. Снага Цркве је у монаштву. Ми монаси смо се одрекли свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ. Наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. Имамо и тешкоћа, морамо да створимо новац, да градимо манастире, много радимо, и опет иако немамо ништа материјално, ми имамо све ако имамо Бога. У прва времена хришћани су били гоњени и убијани, што је опет било по промислу Божијем јер нам, без Његове воље, ни длака са главе не може фалити. Монах не смије да дозволи да га ухвати дух малодушности и да се уплаши јер то значи да је пао духом и да је негдје погријешио у свом односу према Богу, учио нас је отац Лазар. Посјетили сте многа света мјеста? Шта посебно памтите? – Најприје ме одушевио начин монашког живота. Касније сам, већ као монахиња, обилазила манастире у Грчкој. У последње вријеме често одлазимо у манастир Ормилије, с чијим сестринством смо се спријатељиле. Они су права Христова војска, царска Христова елита, што се осјећа на богослужењима, за трпезом. То нам свједочи та њихова радост, отменост и храброст да се иде за Господом. Ми овдје не можемо пренијети њихову културу и искуство, али може човјек увијек да буде отворен и да, сабирајући искуства, гради своју монашку заједницу. Човјек не треба да буде затворен, што је нажалост одлика малих народа, малих држава, малих људи, који себе убиједе да нема боље од оног што они познају, и тако стварају отпор да нешто ново виде и сазнају. Треба доћи и видјети, па онда узмеш оно што је добро, оно што је лоше не узимаш, али и не осуђујеш, поштујући увијек слободу других људи. Кад ниси с Богом, кад нема пастира и нећеш да чујеш савјет, јавља се љубомора, завист, неслога…Сваки дан слушамо о таквим примјерима од људи који долазе у манастир. До тога долази ако нисмо са Господом, јер онда немамо одакле да црпимо енегрију. Сад се пропагира све контра и нормално је да се развија завист, љубомора и мржња, што не може донијети добра. Још ако је то колективно, е онда се шири као вирус. Ми у Цркви морамо да помогнемо народу да се бори против тога, свједочећи својим искуством и животом. Отац Лазар је говорио да ако десет посто становништва једне државе има ту позитивну енергију она ће и преовладати, али ако је испод тога онда је то тешко. Исто то важи и за манастире. Која је Ваша порука православним вјерницима данас? – Да долазе у Цркву и тамо ће им се све рећи. Тешка су времена и без недјељне Литургије и заједнице у Цркви, те силе која ту силази на човјека, тешко је опстати у овом свијету. Данас су породице растурене, много је проблема на послу, свуда је деструктивно, једино је на Литургији сила Божија која препорађа човјека. Данас је мало духовника и људи који би могли да раде са људима. Зато дођи и види, посјети храм, дођи на једну Литургију, за све остало ће Бог да се постара. На крају крајева, и тај интернет, може доста да помогне, преко душекорисних сајтова и садржаја. То је и разлог што сам пристала да говорим на Радију, иако је то жртва за монаха. Али, с обзиром да су нам дјеца често на интернету, жељела сам да им пренесем неко своје искуство. Не можемо натјерати људе да дођу у цркву, али им можемо говорити, преко разних духовних, православних сајтова. Постоје људи који су, генетским кодом, склони духовном животу. Од малена видиш да га интересују духовне ствари, као кад је неко умјетнички надарен, јер сви ми имамо неке склоности. Очигледно је и да је мали број људи које интересује Бог и духовне теме, и то је дар. Колико људи прође кроз светињу и ништа не осјети, док неког само један сусрет са светињом препороди толико да он почне да живи литургијски што му промијени живот. Тајна је Божија шта се то дешава у човјеку, какво он то у себи има настројење и жељу за Богом, па се они на крају ипак сретну. С краја на крај свијета људи сличног духа ће се срести, јер их Бог споји. Неки људи се виде два пута у животу, а ближи су и спонтанији у разговору него неко ко је годинама заједно. То су тајне Божије које зависе од нашег унутрашњег импулса који нам је Бог дао. Разлика између монаха и мирјана, или предност монаха у односу на мирјане је у томе што су монаси живјели у свијету и познају живот мирјана, док обрнуто није случај. Будите сигурни, Бог ће увијек наћи начина да нам се јави, ако Га ми тражимо и ако наше срце жели Истину и Бога, Он нас неће мимоићи, јер Господ једва чека да се сретнемо. Јовандан, 20. јануар, љета Господњег 2019. Разговор водила Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Епископ Рашко-призренски Теодосије данас је у манастиру Грачаница служио Св. Литургију и годишњи парастос блаженопочившој игуманији манастира Грачанице мати Ефросинији. Владика је Св. Литургију служио уз саслужење свештеномонаха наше Епархије и уз појање грачаничких сестара. Након Литургије на манастирском гробљу Владика је освештао новоподигнути надгробни крст мати Ефросинији, рад академског вајара Владана Мартиновића, а потом одслужио и парастос. Обративши се присутнима пригодном беседом, Владика се подсетио лика мати Ефросиније која је цео свој живот посветила Богу подвизавајући се и живећи у манастиру Грачаници. Садашњеа игуманија манастира Грачанице мати Стефанида са сестрама за све госте приредила је трпезу љубави у спомен блаженопочивше мати Ефросиније. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  23. У Господу се, после дуге и тешке болести, 17. фебруара 2019. године упокојила мати Матрона (Радојичић). Монашко опело је 20. фебруара у Световаведењском манастиру служио игуман манастира Гргетега архимандрит Доситеј, уз садејство више свештеника и сестринства манастира Ваведење и манастира Гргетег. После опела, посмртно слово на гробу уснуле мати Матроне произнео је др Богдан Лубардић, професор Православног богословског факултета у Београду. За звучни запис овог слова, као и за животопис мати Матроне који можете прочитати у наставку и фотографију, благодаримо породицама Радојичић и Симеуновић, као и сестринству Ваведењског манастира на Сењаку. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Кратак животопис монахиње Матроне Рођена је 19. јула 1950. године у Пироту од оца Милорада и мајке Стане Симеуновић као једно од њихове троје деце. У историји њене породице било је више православних српских свештеника. Након успешног похађања Девете београдске гимназије завршила је са одличним успехом три факултетска студија: прво педагогију, затим студије српског језика и књижевности на Универзитету у Београду, а касније и студије богословских наука на Богословском институту при Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. Била је удата за грађевинског инжењера Милуна Радојичића са којим је у узорном браку стекла две ћерке, Анђелу и Ану и унучад Милицу, Душицу и Анику. Радила је целог свог радног века као новинар и била главни уредник у више редакција. У тешким временима за српски народ, посветила је од краја 80-их година прошлог века, велики део свога живота сталним хуманитарним активностима у разним црквеним доброчинитељским удружењима и Колу српских сестара. Живећи смерно и са вером у Бога увек је тежила да што више људи уведе у веру. По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја замонашила се у чин расе на дан 5. јуна/23. маја 2015. г у манастиру Св. Илије у Очагама код Богатића, добивши на монашком постригу име Матрона. Касније у истом манастиру прима и малу схиму. Њене планове и активности на обнови српских православних манастира, чему је била дуже времена посвећена, убрзо је прекинула тешка и неизлечива болест (рак коштане сржи) од које је уснула у Господу 17. фебруара 2019. године. Сахрањена је по сопственој жељи и са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја дана 20. фебруара 2019. године, у манастиру Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку у Београду. Вјечнаја памјат! Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...