Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'матић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет
  2. Ова монографија настала је као плод докторских студија и ди­сертације, одбрањене 1. јула 2016. на ПБФ УБ. Примарни циљ истраживања је проблем папског примата, али је тиме његова тема истовремено проблематика примата у Цркви уопште. Колико су били битни закључци овог истраживања, кроз које ме је водио ментор, владика браничевски проф. др Игнатије (Мидић), а који су првенствено указивали на неопходност да се богословски промисли примат у православљу, показују и најновија дешавања око додељивања аутокефалије Украјинској Цркви. У данашњем метежу површних новинских чланака и насупрот диригованим романтичарским, социолошким и политичким анализама, ова студија би можда могла да помогне српској јавности да поменутом питању приступи као теолошком изазову. Под утицајем савременог плуралистичког погледа на свет и демократских принципа уређења друштва, и у православљу почиње да преовладава став да Црква такође треба да постоји као лабава (кон)федерација националних аутокефалних заједница, које немају потребе за видљивим носиоцем јединства. Устајући против римокатоличког строгог централистичког уређења Цркве, од периода формирања националних држава (а са њима и националних Цркава), све чешће се говори о томе да православљу први епископ на васељенском нивоу није потребан. Затварајући се све више у своје националне ограде, попуштајући пред налетима провинцијализма и локализма, православна Црква је своје јединство све више сагледавала на идеолошкој, него на конкретној животној равни. Говори се врло интензивно о Христу, Духу Светоме или Богу Оцу као првоме у Цркви и од тога се, нажалост, прави идеологија. Када је, пак, потребно на видљив начин пројавити јединство у Цркви, избегава се да се укаже на једну конкретну људску личност, првог епископа православног света, а то је архиепископ Цариграда, Новог Рима, васељенски патријарх. Када, насупрот идеолошком приступу, дискусија пређе на теолошку раван, на коју нас подсећају и саме одредбе васељенских сабора и канони који недвосмислено идентификују првенство цариградског владике у целој Православној Цркви, наилазимо на флуидну формулу: он је први међу једнакима. Шта значи ова формула, пред реалношћу Евхаристије? Када се сви православни патријарси нађу на једном месту и треба да служе Литургију, не поставља се питање ко ће председавати том сабрању (будући да су тобоже сви једнаки), него је то увек цариградски патријарх. Пошто нам је Света Литургија најважнија реалност хришћанског живота, осмишљавање наше вере и наде у Бога, јасно је да је препуштање руковођења тим догађајем управо том човеку, увек значило и признавање његовог првенства (тога да је он заиста примус) у Цркви Христовој. Власт коју он тиме добија, омогућује му да, у кризним ситуацијама, интервенише и помогне да се ране раскола зацеле, ма где се оне појавиле. Ова студија, иако индиректно, говори у прилог после­дњој тврдњи. Надамо се да ће отворити теолошку дискусију на ту тему и на тај начин бити у служби Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  3. Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако: Заст./упнику/ проте Пожаревачког Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест. Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест. ЕБр: 1950. 20. Децембра 1889 год. Београд. Архијепископ Београдски и Митрополит српски, Михаило Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару). Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту. Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената. 2. Историјске претпоставке Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе. Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи. Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11. Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја. Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13. Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме. 5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489. 6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5. 7) Види слику бр. 1 (у дну странице). 8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004. 9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/.... 10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године. 11) Уп. П. Пузовић, исто. 12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167. 13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57. 14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?! http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257
  4. (Извод из студије) 1. Представљање документа У другом тому зборника Божанствена Литургија, аутор, владика Атанасије (Јевтић), објавио је одлуку митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића), од 4. новембра 1902. године5, којом митрополит препоручује свештенослужитељима своје епархије да прекину са применом дотадашње праксе коришћења звонца у олтару током канона Евхаристије6. Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако: Заст./упнику/ проте Пожаревачког Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест. Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест. ЕБр: 1950. 20. Децембра 1889 год. Београд. Архијепископ Београдски и Митрополит српски, Михаило Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме „И молимтисја Боже наш“ примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује „најважније“ свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару). Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: „На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве„9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту. Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената. 2. Историјске претпоставке Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења „централног“ дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе. Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи. Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу „једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда“11. Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја. Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је „трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве“12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес „саображавања“ управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13. Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: „(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика„14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме. 5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489. 6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: „Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве“. Исто, 5. 7) Види слику бр. 1 (у дну странице). 8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004. 9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/.... 10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је „мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини“. Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године. 11) Уп. П. Пузовић, исто. 12) Уп. И. Живковић, „Проповедништво митрополита Михаила“, 167. 13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања „консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава“, јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: „Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења“. Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57. 14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?! http://casopis.sabornost.org/tekst?serija=2&id_sveska=26&id_tekst=257 View full Странице
×
×
  • Креирај ново...