Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марко'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 48 results

  1. Његово Високопреосвештенство архиепископ берлински Марко (Руска загранична Црква) уздигнут је у звање митрополита, а поводом 40 година његове архијерејске службе. Животопис архиепископа Марка Ова једногласна одлука донета је на заседању Свештеног Синода ове Цркве у Њујорку од 6. до 10. децембра 2019. године, с напоменом да је архиепископ Марко архијереј са најдужом архијерејском службом у овој Цркви. Одлука је донета на предлог митрополита Илариона на претходном заседањз Сабора 28. јуна којем архиепископ Марко није присуствовао. Митрополит Марко је рођен у месту Кемницу у Источној Немачкој 1941, а преселио се у с породицом у Западну 1944. и настанио у Франкфурту на Мајни 1954. године. Студирао је словенске језике, а докторат је написао из древне руске књижевности. У Православну Цркву је ступио 1964. и касније уписао Богословски Факултет Српске Православне Цркве у Београду и 1979 г. дипломирао и стекао диплому богословља. Овде је дошао под утицај чувеног српског теолога Јустина Поповића и одлучио да се замонаши. Замонашио га је епископ штутгарски Павле 1975, а следеће године рукоположен је за јеромонаха. У новембру 1980. хиротонисан је за викарног епископа минхенског и јужнонемачког и настанио се као архијереј у манастиру Светог Јова Почајевског у Минхену, у којем је обновио монашки живот према светогорском типику. Од 1982. он је епархијски архијереј берлинско-немачки, а 1990. уздигнут је у звање архиепископа. Године 1997. постао је надзорник Духовне мисије у Јерусалиму, коју службу обавља и данас. Од 1986. до 2017. године администрирао је Епархијом за Велику Британију и Ирску. Садашња епархијска Саборна црква Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Чизвику у Лондону подигнута је на иницијативу Владике Марка и с његовим посебним старањем. Митрополит Марко је велики ауторитет по догматским, канонским и литургичким питањима. У Комисији православних епископа Немачке он је на челу Комисије за превођење богослужбених књига на немачки језик. Одлично говори руски, српски, енглески, а познавалац је старогрчког богослужбеног језика. Велики је поштовалац Српске Цркве и пријатељ је више српских архијереја: умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, бачког Иринеја, аустријско-швајцарског Андреја, бихачко-петровачког Сергија, бившег западноевропског Константина, црногорског-приморског Амфилохија... На многаја и благаја љета, Високопреосвећени Владико! Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Не тако ретко, на манастирским службама је могуће срести и српског фудбалера, Марка Обрадовића. Увек је окружен породицом, супругом Сунчицом и кћеркама, Николином и Софијом. Увек је интересантно сазнати нешто више о људима са којима заједно посећујеш храм и због тога смо разговарали са Марком о његовом односу према вери и о томе како се он суочава са поразима и о срцу, које симболично показује након сваког постигнутог гола.
  3. Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“. Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“. Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник. Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године, Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ за избор у звања наставника на универзитету 'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017. I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ Члан 1. Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији. Члан 2. Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“. Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета. Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде). Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра. View full Странице
  4. Зоран Ђуровић: СА Синод versus доцент Марко Вилотић Како је случај познат, нећу правити увод. Владика Максим Васиљевић писа: „У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...“. Вилотића као наставник (доцент) од 2016. (овде) не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Синод је овде навео исти члан БУ (132) који понавља чл. 95 ПБФ. Синодско образложење је кратко и јасно: „Следствено, ПБФ... није имао право да асистентски стаж реченога господина урачуна у рок наставничке службе (наставници су, наиме, само доценти, ванредни професори и редовни професори), као што ни он није имао право да тражи 'суботњу годину', а да за то не испуњава прописане услове“. Бацачи прашине у очи и продавачи магле су ових дана кричали, а гласноговорник Максим је тријумфалистички изјављивао: „Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ...“. Ови шибицари покушавају да се веру по стаклу пошто има непрецизно дефинисана једна одредба БУ (где се под наставницима све ставља у општем смислу), а то је чл. 123, т. 2: „Наставно особље јесу: наставници, истраживачи и сарадници“. Вилотић је 2010-2016 асистент на Групи за хришћанску философију и религиологију, а од 2016 доцент на истој групи. Дакле, потребно је утврдити шта у српском образовном систему јесте наставник. Када одемо на страницу Универзитета у Нишу и погледамо Избор у звање наставника (1114) (овде), видимо да су наставници сви од доцента па на горе. Можда би неко рекао: Добро, али нишлије су специфични, па нису релевантни, него да видимо ми шта се прописује на Универзитету у Београду! Да видимо званично мишљење. Оно, на жалост ових мешетара, постоји. Цитирам шире (овде): „На основу члана 11. став 1. тачка 13. Закона о високом образовању ('Службени гласник РС', бр. 76/05, 100/07 – аутентично тумачење, 97/08, 44/10, 93/12, 89/13, 99/14, 45/15 и 68/15 – аутентично тумачење), а на основу предлога Конференције универзитета Србије од 15. јуна 2015. године, Национални савет за високо образовање Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015. године, утврдио је МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ за избор у звања наставника на универзитету 'Службени гласник РС', бр. 101 од 8. децембра 2015, 102 од 20. децембра 2016, 119 од 29. децембра 2017. I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ Члан 1. Овим актом се дефинишу јединствени минимални услови за избор у звања наставника на универзитетима у Републици Србији. Члан 2. Звања наставника на универзитету су: доцент, ванредни професор и редовни професор“. Према томе, имамо аутентично тумачење – не тумачење Зорана Ђуровића или Синода – да су звања наставника на универзитету: доцент, ванредни професор и редовни професор. Секретар Војводић је иначе познат по бриљантности свога ума, па када сам га питао – јер је Максим написао да Ђуровић није дао податке о основној школи – како је могуће да сам завршио ПБФ а да немам ОШ?, он је одговорио: Е, ја ти то не знам! Тако је и сада отишао по правно мишљење на БУ, а могао је сам да га нађе. Но, овим лажима је требало да се дезавуише Синод и Патријарх и да се добије на времену, а да се и студенти збуне. И то све чине на крајње подао начин. Исте природе је и Мишљење Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду: „Поступајући по обраћању председника Академијског одбора за високо образовање Српске академије наука и уметности и председника Савета Универзитета у Београду, Одбор за статутарна питања данас је једногласно усвојио Мишљење, у којем је истакнуто да је утицај СА Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на ПБФ у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета. Истовремено, закључено је да ће о усаглашености извесних одредаба Статута ПБФ са Статутом Универзитета у Београду бити заузет званичан став на наредној седници Одбора“ (овде). Мишљење је ирелевантно, јер се питамо како да су се тек сада сетили да Синод даје радне дозволе запосленима на ПБФ? То је од поновног уласка ПБФ на БУ било регулисано. Реч је, према томе, само о покушају једне групе узурпатора да се отме ПБФ од СПЦ, а у томе учествују, нажалост, и неке владике, који једно потписују на Сабору СПЦ, а друго раде иза леђа. Показали су образ и част. За ове споља нас не чуди ништа, јер знамо на шта они раде. Сасвим је јасно да је ово исценирана интересно-политичка игра.
  5. Јубилеј 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског биће прослављен под покровитељством Председника Републике Србије. У манастиру Светог Прохора Пчињског у Епархији врањској, у коме се чувају чудотворне и мироточиве мошти тог светитеља, свеченом архиерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски г. Марко уз саслужење Преосвећених Епископа стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида и врањског г. Пахомија. Литургији је молитвено присуствовао и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Архиепископ Јован се после читања јеванђаљског зачала обратио мноштву верног народа надахнутим беседом. Уследила је свечена литија, а затим је братство манастира за све присутне приредило славску трпезу. После Литургије одржана је седница Иницијативног одбора за прославу великог јубилеја 950 година од оснивања манастира Светог Прохора Пчињског. Прослава ће бити одржана под покровитељством Председника Републике Србије. Тим поводом, седници је присуствовао и генерални секретар Председника г. Никола Селаковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. (Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. Извор: Авденагом
  7. На позив Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, у петак, 28. јуна 2019. године, на празник Видовдан, Епископбрегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко, служио је свету Архиерејску Литургију у манастиру посвећеном Светим Арханђелима, у близини града Прокупља. На Литургији саслуживали су свештенослужитељи Епархије нишке и Охридске Архиепископије. По прочитаном Јеванђељу , присутнима се обратио са пригодном беседом Епископ брегалнички г. Марко, а по завршетку Литургије одржан је и парастос за све који су дали своје живота на Косову и Метохији за одбрану православне вере. Касније, у оквиру манастира одржан је и културно уметнички програм на којем су присуствовали и градоначалници и представници војске и полиције из Топличког региона. На крају прославе, за све присутне братство манастира је приредило трпезу љубави. Извор: poa-info.org
  8. Господине Мираше, пишем вам не због вас, већ због оних који од ваше квази мантије и од оних у власти који вам је придржавају, не могу да виде истину. Онолико колико је Мило Ђукановић лажни цар, толико сте и ви лажни митрополит. Дио сте исте преваре. Господине Мираше, ви нисте ни свештеник, а камоли Владика и Митрополит. То што сте некада били свештеник било је у јурисдикцији Цариградске патријаршије, у Риму. Тамо вас је, овај исти, данашњи Цариградски Патријарх, Вартоломеј, лишио чина. Сада се надате - има ли веће представе апсурда - да ће вам онај који вас је рашчинио, подарити аутокефалност! Господине Мираше, ви сте ходајућа анатема. Представљате се лажно да сте Митрополит Црногорске православне цркве, док је на вама анатема Цариградског Синода, којом сте проглашени огољеним од сваке благодати. Нисте ви никакав Михаило, никакав Митрополит, већ рашчињени поп, распоп, цивилно лице, и то какво, Мираш Дедеић. Господине Мираше, ваша мантија је исувише прозирна да би прикрила велику истину и историју наше Српске православне цркве и њене овдашње Митрополије и Епархија. Господине Мираше, не могу ваши лажни чинови, којима сада желите да печатирате отимање црквене имовине, прикрити да су наше четири династије своју имовину завјештавале махом Цркви. Не могу да прикрију повељу Ивана Црнојевића у којој Цетињском манастиру завјештава 2/3 имовине. У њој господар Зетски куне: „Ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали – такав нека буде проклет“. Ово је клетва за отимаче имовине црквене. Не може ваше лажно владичанство прикрити шта је Свети Василије Острошки откупио од сељака и оставио цркви, а о чему пише у завјештајном писму: „Вели До за дванаест гроша и по, и Спижића земљу и Добропоље от пута до реке и с јазом за два гроша; а што је његово било под лозом то је приложио церкви, и што сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и у Вумила за грош и букилу пшенице, и у Петра Живковића што сам купио Зануглицу за два гроша. То све приложих и дах цркви у Острог. Kупих Велики До и све Владовића и Заугнице. Бог сведок.“ Свети Василије, као и Иван Црнојевић, потом куне: „И тко би се поткусио да нешчо отними од монастира, отнимио Господ Бог таквому разоритељу његов дом.“ Господине Мираше, ви и ваши ментори „отнимате“. Отимате, од Светог Василија Острошког. Да ли је Свети Василије откупљивао имовину сељака и припајао цркви вашој или Цркви Светог Саве у Црној Гори, Српској православној? Ако вам није познато Свети Василије рођен је као Стојан Јовановић, у селу Мркоњићи, Попово Поље, надомак Требиња. Или је и он, господине Мираше, окупатор? Да ли је окупатор Свети Сава? Да ли планирате да, рецимо, манастир Савину преименујете у манастир Мирашевину или манастир Миловину? Нису Свети Сава и Свети Василије окупатори. Ви сте. Господине Мираше, вашим лажним бђењима нећете прикрити документа из којих исијава истина, попут оног, из 1919. године, који је у посједу Митрополије у којем јасно пише да је од свих цркава само једна капела у болници Данило Први уписана као државна имовина. И 1868. године и 1878. године и за вријеме Kраља Николе наводи се шта је државно, шта је владарске куће, а шта је црквено. Господине Мираше, лажном камилавком, ви и ваши, не желите само да отмете вјековну имовину аутохтоне Цркве, већ и истину: Цетињска Митрополија је правни и сваки други наследник Зетске Епископије чији је оснивач Свети Сава, 1219. године. Премала је ваша камилавка да би прикрила истину да је цар Душан средином 14. вијека управо Зетску Епископију уздигао у ранг Митрополије. У Скопљу, на државном Сабору. Господине Мираше, нејаки су ваши лажни обреди да би прикрили огромну истину о континуитету СПЦ која је заискрила 1219. године у Жичи, гђе је Светим Савом рођена прва епархија Српске цркве, исте године када је формирана и Зетска Епископија, па све до 1766. године када је укинута Пећка патријаршија. Преголеми су вјекови СПЦ на овим просторима и у Црној Гори да би их ваше лажно кандило задимило. Господине Мираше, онај који вас слуша, вас и ваше менторе у власти, стекао би утисак да СПЦ на овим просторима постоји тек од 1918. године, односно 1920. године, када је проглашена уједиња Српска православна Патријаршија, у Београду, након уједињења. То ви називате окупацијом, а то је тек наставак онога што овђе постоји од 13. вијека. Господине Мираше, није Црква у Црној Гори никада била аутокефална. Нити је икада била, нити је то тражила. Није цетињска Митрополија била аутокефална од гашења Пећке Патријаршије 1766. године, па до 1920. године, већ је у надљудском напору за самоодржањем постојала самостално када није било њене матице. Црногорска Митрополија је у том периоду - и то је понос Црне Горе - била жива искра која је очувала континуитет Пећког трона. Није то аутокефалност и сепаратизам, већ супротно - највећа потврда припадања СПЦ и Патријаршији Пећкој. Господине Мираше, није то аутокефалност, већ највећи доказ црквено – правног, националног, духовног и историјског континуитета Пећке Патријаршије. Зато данашњи, истински црногорски Митрополит носи титулу Егзарха Пећког трона. Ту исту титулу први је добио Владика Василије 1750. године од Пећког Патријарха Атанасија Гавриловића. Успут, Владику Василија је за Митрополита рукоположио управо Патријарх Гавриловић. Да ли знате гђе, господине Мираше? У Београду. Након Пећког Патријарха, у СПЦ други по достојанству је био црногорски Митрополит. Господине Мираше, то што се ваш лажни клер позива на Његошеву бијелу панакамилавку, владичанску капу, као доказ аутокефалности, такође је лаж: само данас, петнаестак Митрополита у Руској православној цркви носе такве панакамилавке, а исти је случај био и у царској Русији. Господине Мираше, не може ваша лажна одора да прикрије да је Свети Петар Цетињски хиротонисан од Kарловачког Митрополита Мојсија Путника 1784. године у Сремским Kарловцима. Нити да је Његош хиротонисан у Санкт Петербургу 1833. године зато што цетињска Митрополија није имала помјесне епархије и Владике који би извршили хиротонију у Црној Гори. Господине Мираше, можете још вијек да прикривате, али нећете успјети да прикријете меморандум Светог Петра којим је 1807. године Руском цару предлагао стварање славјано – сербског царства на Балкану, са сједиштем у Дубровнику. Можете још хиљаду година да покушавате, али нећете успјети да избришете ријечи Његошеве, упућене Kнезу Александру Kарађорђевићу, преко Матије Бана: „Треба њприје да се српски народ ослободи у цјелини, ја бих тада отишао у моју Пећку Патријаршију, а Kнез српски у Призрен, да владамо заједно над народом слободним и уједињеним.“ Господине Мираше, можете колико год вам драго да пропагандо-бђењујете, али нећете утихнути пјесму Kраља Николе, написану 1913. године, на Савиндан: „А да би нам љепша била / слобода је ресит мора / слободи је колијевка / Немањина Црна Гора“. Господине Мираше, ни стотину таквих мантија да обучете нећете прецртати ријечи предсједника Владе Црне Горе Лазара Томановића који је 1910. године казао да је митрополија цетињска једина светосавска епископска столица која је без прекида све до данас сачувала континуитет СПЦ. Господине Мираше, ваше лажно представљање за Митрополита неће вам помоћи да истини обучете лажно рухо, попут вашег. Да има државе, ви, као анатемисани, рашчињени свештеник, не би смјели да носите ни одору ђакона, а камоли Митрополита. То што сте ступили у контакт са расколницима у Бугарској цркви, који су вам дали валдичански чин, само говори о каквом духовном полусвијету је ријеч. Господине Мираше, све што радите под мантијом, све је ништавно, неканонско. Они које крстите, нису крштени. Они које вјенчавате, нису вјенчани. Они које рукополажете у попове, нису попови, него као и ви рас-попови. Оно што ви говорите није истина, него лаж. Господине Мираше, заједно са вашим ментором Ђукановићем, скупа са вашим иностраним менторима, који украјинизују моју земљу: Даље руке од наше свете Цркве, бранићемо је животима! Извор: Фејсбук - страница предсједника Праве Црне Горе Марка Милачића
  9. Његово преосвештенство Епископ брегалнички и мјестољуститељ битољски г. Марко из Охридске архиепископије, служио је данас, 20.марта 2019. љета Господњег друге недјеље Васкршњег поста, Свету литургију пређеосвећених дарова у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, на празник Светих седам свештеномученика херсонских. Саслуживали су му протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Павле, јереји Јордан Марков из Македоније и Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички из Епархије будимљанско-никшићке и јерођакони Роман и Зосима. Прије причешћивања вјерних Пређеосвећеним даровима, сабранима се ријечима надахнуте бесједе обратио владика Марко, који је заблагодарио Господу што га је удостојио да служи у светињи Светог Василија Острошког Чудотворца у дане Васкршњег поста. – Доћи и само се поклонити Светом Василију је заиста велики благослов, али служити Литургију и причестити се на овом светом мјесту, у овој светој обитељи је заиста пуноћа радости. Посебно нам је радост што се то дешава у велику Четрдесетницу – казао је владика Марко. Говорећи о посту, који се састоји од уздржања од мрсне хране, али и уздржања говора, грешних мисли, од лоших дјела, Епископ Марко је казао да духовни пост за православне хришћане не почиње Светом четрдесетницом, нити се завршава Великом суботом. – Уздржање језика, стражарење надмислима код нас хришћана не почиње великом Четрдесетницом, нити се њом завршава. И када је Васкрс, ми се уздржавамо од грешних мисли, трудимо се, али храна која је мало свечанија за велике празнике, не значи да треба да једемо незасито, па на неки начин пост не почиње Светом четрдесетницом, него је сваки хришћанин увијек у посту, увијек у неком уздржању – казао је владика Марко. Преосвећени Епископ Марко је казао да је заједница са Богом важнија и од хране и од сваког задовољства, али као што је Адам сагријешио, често се дешава да и ми сагријешимо и дајемо више себе земаљским добрима. – Зато је и Црква успоставила ово, мало интензивније уздржање, него што је то уобичајено. На неки начин Света четрдесетница је испит самом човјеку да види докле је он стигао са уздржањем. То је као кад спортиста вјежба за неко такмичење и кад дође то такмичење, он покаже колико се увјежбао и колики је успјех спреман да постигне – рекао је владика Марко и нагласио да треба да покажемо да нам је Бог најважнији и да нам је заједница са Њим најважнија и да зато не смијемо да се одамо земаљским добрима. Потом је владика Марко причешћивао сабрано монаштво и вјерни народ, који посте Васкршњи пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали за ту Свету тајну. Владици Марку је на крају богослужења отац Сергије заблагодарио у име острошке обитељи на великом благослову који доноси из Охридске архиепископије и подсјетио да наша браћа и сестре у Македонији својим животом свједоче великопосни и посни живот Цркве. – Пост није, што рече и сам владика, само уздржање од мрсне хране, него трпљење свих искушења која долазе на човјека, на вјерника, на хрићанина, нарочито у данашње вријеме на православног хришћанина – казао је о.Сергије. Заједничарење владике Марка са острошким монаштвом и вјерницима настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Академик професор др Марко Бумбаширевић, стручњак на челу тима лекара који је оперисао водитељку Деу Ђурђевић, са истом посвећеношћу лечи и познате личности и непознате људе широм Србије којима је његова помоћ потребна Аутор: Данијела Давидов-Кесарсубота, 09.02.2019. у 12:05 Професор др Марко Бумбаширевић (Фото Д. Јевремовић) Водитељка Деа Ђурђевић, која је прекјуче хитно оперисана на ВМА после несреће када јој је аутобус откинуо руку, добро се осећа и постоперативни опоравак тече у најбољем реду. Њу је јуче посетио професор др Марко Бумбаширевић, предводник тима лекара који је обавио ову веома сложену интервенцију. У разговору за „Политику”, овај врхунски стручњак наглашава да је превио ране и да ће то учинити и данас, односно да ће наставити да обилази повређену жену док се ситуација потпуно не стабилизује. – Наравно да ћу сваког дана ићи да проверим да ли је све у реду и обавим превијање, јер је овде реч о компликованом случају за који и ми лекари кажемо да је из домена научне фантастике. Чупање и печење руке је најтежи облик повреде екстремитета. За сада у њеном опоравку све тече по плану и Деа се добро осећа. Комуницира са медицинским особљем и лекарима и морам да истакнем да се лепо и храбро носи са оним што јој се догодило – каже др Бумбаширевић. Овај угледни академик подсећа да би се исто понашао да се у овако тешкој ситуацији нашао било који други пацијент, јер он на исти начин лечи и познате личности и јавности непознате људе из било ког дела Србије који потраже његову помоћ. – Увек исто приступам сваком болеснику. Никога нисам вратио са прага болнице и такву праксу настављам и даље – додаје доктор Бумбаширевић, који је много пута апеловао на људе да буду посебно опрезни у саобраћају, да воде рачуна током вожње и на улици, приликом кретања по коловозу, јер у болницама годишње заврши више од хиљаду људи који буду повређени у незгодама на подручју Београда. У 70 одсто случајева реч о људима који имају од 18 до 65 година, а најчешће су повреде екстремитета, и то у више од 70 одсто случајева. Али када се, упркос свему, нешто лоше догоди, приликом тешких саобраћајних незгода или повреда у којима је људима сплетом околности бивала одсечена рука или нога, у помоћ је много пута позиван професор Бумбаширевић. Својим невероватним умећем он успева да помогне унесрећенима и споји откинуте екстремитете. Истовремено, није му било лако да се годинама бори са ветрењачама и докаже колико је важно да се у Србији покрене област микрохирургије. Успева у операционој сали, успео је и у овом другом. Др Бубмаширевић је члан Српске академије наука и уметности, а захваљујући њему, Београд је и у светским оквирима у овој области медицине постао познат. Захваљујући његовој упорности најбољи стручњаци из Европе у микрохирургији окупили су се лане на конгресу баш у српској престоници. Без сумње, баш због Бумбаширевићевог угледа, наш главни град је у конкуренцији за организацију овог престижног стручног скупа том приликом победио и Хајделберг, и Торино, и Лондон. – Настављам да радим у интересу струке. Поносан сам што ће Београд 2021. године бити домаћин Светског конгреса ортопеда – додаје професор Бумбаширевић, који ће председавати том конгресу. Овај врхунски специјалиста ортопедске хирургије је 2016. године у Анталији изабран за председника Европског удружења микрохирурга и тада је за наш лист објашњавао да је микрохирургија једна од најтежих дисциплина и да је омогућила обављање захвата попут трансплантација ногу, руку, лица… Три године раније у Бриселу је постављен за председника Комитета за ортопедску микрохирургију, чиме је постао кључна особа за креирање програма, округлих столова, стратегија из ове области медицине. Академик Бумбаширевић рођен је 1954. године. Докторирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1994. године. Професор је ортопедске хирургије и трауматологије, а од 2001. до 2014. био је директор Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију Клиничког центра Србије. Данас је шеф Катедре за реконструктивну хирургију и микрохирургију. Објавио је више стотина радова у водећим међународним часописима, више међународних уџбеника и националних монографија. Професор др Марко Бумбаширевић (Д: Јевремовић) На граници могућег У лекарском тиму који је направио подвиг успевши да спасе руку Деи Ђурђевић био је и професор др Чедомир Вучетић из Клиничког центра Србије. Он оцењује овај случај као нешто на граници могућег због природе повреде и додаје да се овако нешто не дешава тако често. – Овде је реч о најтежој врсти повреде, јер је дошло до кидања и гњечења руке. Важно је било да се приликом операције што пре успостави циркулација, што смо и успели. Срећа у несрећи је да се незгода догодила у близини болнице и да је повређена жена одмах довезена на операцију. Брзо је формиран експертски тим лекара КЦС и ВМА, што је леп пример добре сарадње између две болнице – каже др Вучетић. Зар да неко помишља на лекарску сујету и престиж у тренуцима када је спасавана млада тешко повређена пацијенткиња? Он истиче да је процес опоравка у оваквим случајевима дуг и да је сада важно да се успостављена циркулација одржава и да се не појави инфекција. – Три вене смо ушили. Важно је било да то ушивање иде кроз здрав, а не кроз оштећени део ткива. Недостаци су премошћени и сада треба водити рачуна да ткиво буде витално и да кост срасте, што у компликованијим случајевима може да се догоди у периоду од шест до осам недеља. Затим следи функционални опоравак, који подразумева вежбање и подразумева се доста стрпљења. Уз то, следи и реконструкција крвних судова и битних артерија – додао је др Вучетић. http://www.politika.rs/scc/clanak/422365/Marko-Bumbasirevic-umetnik-mikrohirurgije?fbclid=IwAR00BFvCRnBpds62Ctc93iZG76akyRe7AOa0WLrezi0QF4gh9nlXLVyyuXs
  11. "Сричете моју беседу о правој вери, а храмови пусти. Говорите како сам школе зидао, а вама се школе затварају. Причате како сам увео медицину у Србији, а ви не дате лекарима да поштено раде и спашавају животе. Поменете и како сам сиротиште направио, а ви од деце правите сирочад, убијајући им родитеље послом, глобом и немаштином. Слушам вас, како ме се сетите једном годишње, на дан кад сам умро, пуна вам уста мог имена. Правите церемоније и сечете крупна слова која лепите на позоришне завесе. А шта ја имам од ваших представа кад је то представљање прошлости за коју не марите? И шта ће Богу ваши посољени хлебови кад сте ви обљутавили и не дајете плод? Но, ви помињете мене, мртвог Светог Саву, реликвију прошлости, радни ненаставни дан, симбол српства, а некима и изговор за мржњу. Шта ико има од мртвог Светог Саве? Кажете да сам жив? Ако сам за вас жив, онда чините моје дело! Испуните храмове молитвом! Пожурите ка свима који су у невољи, да им пружите руку и вратите наду! Поштујте знање више од имања! Цените доброту више него титулу! Највише се за децу борите! Њима се једино још радујем. Још је међу Србима деце која се Богу моле срдачно, искрено, чисто; има још одрасле и неодрасле деце коју свет није поколебао, желе да воле, уче и учине! Поштујте своје учитеље, јер вас воде ка истини и поштењу! Зидајте болнице и не отимајте од болесних, ни новац, ни време, јер су то Јудини сребрници и минути које ћете платити својом вечношћу! Младима дајте знање и прилику да помогну својим ближњима, свом народу, држави и цркви. Ако не дозволиш паметноме да говори и да учини, сигурно је да ће ти касније будале одлучивати о животу. Штитите и волите своје и туђе мајке, јер мајка је олтар светиње. Мајка је родила свет, мајка је родила Србију и ако је не заштитите ви и не заслужујете бољу судбину него да ишчезнете. И настаће мук. Неће нико певати „Ускликнимо с љубављу“, јер нико неће знати српски језик. Биће заборављен, као и српско поштење, пожртвованост и побожност. Кад нестане трудних српских мајки и кад нестане српске деце које у овој земљи одрастају, моје име биће попут слова уклесаних у надгробни споменик. Помињаће ме само историчари мртвих цивилизација или ће ме опојати неки свештеник у песми чије га превођење и значење замара. Већ сад сам за неке од вас скрнава идеја која вас заварава да сте као народ предодређени за рај. Али нећу вас штитити само зато што мрдате усне уз оне две строфе химне које знате. Ви нисте предодређени за рај. Нико није. Ви нисте небески народ. Нити је ико други. Ваша крв није ни чистија, ни прљавија од крви било којег другог народа, нити ће ореол да сија на међи земље коју сматрате светом. Запитајте се радије зашто се та међа стално помера. Али пре тога се запитајте колико сте се сами омеђили једни од других. Не може се цео један народ посветити, јер Бог не дарује светост групама и маси, већ личностима. Нити иза граница вечности постоје привилегије: у рају се све мери показаном љубављу и ничим другим. Како би требало и свуда. О, молим вас, не сводите ме на меланхоличну прошлост, јер вам садашњост и будућност измичу пред носем! А ви не следите мој пут! Не приказујте ме као паганску легенду, не хулите на Бога Свемоћнога придајући мени ишта Његово! Ја сам човек, попут вас, исте коже и меса, истих власи косе, истих жеља да помогнем и учиним... Ако још те жеље имате... Али морате схватити. Вама можда већ сад јесам обични мртви калуђер, али ја сам жив. Жив, због Христа Којем сам служио и Који ме је као брата препознао. И ја ћу остати жив, ма колико пута ме ви сахрањивали, држали посмртне говоре и помињали испразно у вестима и политичким говорима. Жив сам, ма колико желели да ме измените, оскрнавите, извештачите, испаганите, ма колико несвесно желели да ме убијете. Јер кад год газите и пљујете по ономе што сам вам у завет оставио – по мени газите и пљујете. И знајте, Господ вас гледа, ја сам сведок верни, Господ вас сваког од вас гледа: Кад год желите да се окористите туђим сиромаштвом и недаћом. Кад год се постављате као већи и силнији над било ким. Кад год свет мерите платом и престижем. Кад год продате себе због пролазног ужитка. Кад год гурнете пријатеља у амбис због себичних интереса. Кад год заборавите старе, болесне и потребите. Кад год штитите или прећуткујете неправду и злочин. Кад год се због вас растужи отац, јер свом детету није могао да пружи. Кад год се због вас уцвели мајка, јер је своје дете сахранила. Кад год се заплаче дете због вашег поступка или речи. Господ вас све гледа, сада, увек и заувек. А много је, сувише, уплакане деце у Србији. Ја сам жив, и још има деце, одрасле и неодрасле; деце која заиста кличу с љубављу; деце која заиста утроје свој труд, љубав и наду. Због њих вам говорим: Оставите се злог пута! Одмах! И молим вас, због вас самих: не сахрањујте ме више, јер ја сам жив. И остаћу жив. Ви сами себе закопавате и убијате."
  12. Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав. Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”. Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао. Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих? Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди? Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује. Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика. Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама? Па шта? Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка.С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га одбацвати.Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се пронаћи начин да се породица избори, начин који ће Господ овако или онако указати... Као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека. Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко.Нека је сретан празник Материце.
  13. Све је мање мајки у нашој земљи. Не судимо никоме, но само жалимо. Жалимо због све мањег броја деце. Живимо у несигурним временима, то је тачно. Али живели су и наши преци, борили се кроз још тежи живот. Ратови, сиромаштво, болест, смрт – свет је био далеко несигурније место за рађање деце. Па, ето, ми смо живи. Можемо налазити оправдања, говорити како они нису знали за боље, како су били тако васпитани, како су можда децу на неки начин повредили рађајући их у таквим условима, али ја бих пре рекао да су они имали снажнију веру. Деца су се рађала, расла, борила се и радовала. И због тога, што је нека мајка у тешким околностима решила да роди наше родитеље, или нас саме, ми смо данас живи. А живот, ма шта ми умишљали, живот јесте добар.Мајчинство је по себи храброст. Другачије не може бити: мајка је храбра јер је спремна да воли и да се жртвује за другог. Бити неспреман за мајчинство значи бити неспреман за љубав. Шта би било да је девојка Марија ипак одбила да роди дете? Њен живот је већ довољно био тежак! Да је размишљала нашом, данашњом ,,логиком”, можда би упитала анђела да сачека док каже своју одлуку, док се ,,ствари не реше”. Богомајка је пристала да роди Дете. Вест је била радосна, а морала је ћутати. Ако је двема душама рекла, а певала би пред свима ону песму захвалности што је из срца топло измолила пред Јелисаветом. Догађај огроман, дар несагледив, а људи ситни и ситничави очекивали су од ње да се због тог дара стиди. Јер лакше је било поверовати у туђи грех неголи у Божију милост. Могли су је и каменовати да Јосиф није поверовао у Божији промисао. Како ли је било трпети на себи поглед пун презира упућен од стране најрођенијих? Вероватно су је омрзнули, одбацили, гледали као блудницу, називали је иза леђа и у очи погрдним именима. Вероватно је Богомајка и плакала. Њена вера је била јака, непрегледна, а нарав питома, али била је скоро па дете, млада девојка, и већ презрена.Колико ли је било болно сазнање Пресветој Богородици да ће у трудовима, у великом болу који ломи цело тело, ићи од дома до дома, молећи за чисти под на који би спустила своје дете? И да ће морати да легне у обичну шталу, да ће се мирис њене крви узмешати са мирисом балеге и вуне и да ће се њено дете родити као обични бескућник. Питала се, сигурно, да ли ће дете живети као и она, тешко и сиромашно, од самог свог рођења. Да ли је требала да се пита какав је то живот за дете, ма, треба ли уопште да роди? Пред Богомајком, али и пред сваком мајком, увек су живи и присутни анђели који су наговестили нови живот, и увек ће Бог бити присутан где год је човек спреман да воли и да се жртвује. Плач након што је родила Дете био је плач радости. Веће радости нема, нити ће бити. Све мајчине нити након што роди стајаће стабилно, испреплетане око дететовог лика. Одбачени? Опсовани? Презрени? Тежак и несигуран пут пред вама? Па шта? Пут пред мајком је несигуран, макар било стотине благовесника.Породица може срести бол, несрећу, крст. И то се све дешава са разлогом. Као што се с разлогом постаје мајка.С разлогом је порађај највећи бол за људско тело, потребно је схватити да без великог бола нема великог благослова, нити без плача може бити смеха. Бити Мајка надвисује све трагедије. Постати и остати мајка детету, а изгубити све остало – и то је добитак.Многи, на жалост, немају благослов рађања, али се труде целим својим бићем да га или стекну, или надоместе неким другим трудом, даром, жртвом. Не треба хулити на благослов Божији, за који се многи моле и труде, не треба га одбацвати.Од трена кад жена одлучи да буде мајка, увек ће се пронаћи начин да се породица избори, начин који ће Господ овако или онако указати... Као што је указао и пут до оне витлејемске штале. У свакој мајци Он види Своју.Нема радосније вести у свету, међу људима, биљкама, зверима и свом природом, никада до сад, нема радосније вести до рођења новог детета, новог човека. Мајка је највернији Божији помоћник. Најпожртвованији анђео.За Христа и за сву осталу децу овог света – света си, мајко.Нека је сретан празник Материце. View full Странице
  14. Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у КБЦ "Звездара", потврђено је РТС-у. Марко Николић је рођен у Краљеву 20. октобра 1946. године. Глуму је дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"... Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда. Извор: РТС
  15. Глумац Марко Николић преминуо је у 73. години у KBC "Звездара". Члан Народног позоришта постао је 1970. године. Играо је у позоришту, филму и на телевизији. Телевизијску славу је стекао главном улогом у ТВ серији "Бољи живот" (1987, 1990), као и улогом Карађорђа, у неколико ТВ драма и у серији Вук Караџић. Николић је био најпознатији по улози Драгише Попадића, званог "Гига Моравац" из серије "Бољи живот". Остварио је низ антологијских улога у позоришту, на телевизији и филмовима, од "Девојачког моста", "Ужичке републике", "Петријиног венца" , "Дневника увреде 1993.", "Монтевидео, Бог те видео", "За краља и отаџбину"... Добитник је награде "Павле Вуисић" за изузетан допринос уметности глуме на домаћем филму и мноштва других награда. РТС
  16. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.
  17. Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. View full Странице
  18. Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице
  19. У оквиру трећег Фестивала хришћанске културе, који се по благослов Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона одржава у Зајечару, презвитер Марко Пајчин, настојатељ храма Свете Тројице у Неготину одржао је предавање на тему "Живот и дело митрополита Михаила". Благодарећи информативној служби Епархије тимочке доносимо видео запис предавања. View full Странице
  20. „Дубоко у пукотини времена, код леденог саћа чека, кристал даха, твоје коначно сведочанство“. Паул Целан Стари грчки историчари, а са њима и рани хроничари Цркве, следовали су начелу да се о некој личности о којој се има саставити какав биографски напис, грађа за животопис може црпети и из небиографских извора, у које спадају и утисци и списи почившег. Тај литерарни хроничарски поступак из прошлости, називан речју ἀυτοσχεδίασμα, долази на ум и бележнику ових редака, у часу кад осећа потребу да остави запис поводом упокојења Владете Јеротића. Човека, чија је књига „Индивидуација и (или) обожење“ једном младом гимназијалцу отворила хоризонте изласка из агностичког у просторе сапостојања интелектуалног, са екстатичким и парадоксалним. И, опет, човека, у чијој је интелектуалној али и духовној близини и саговорништву провео једанаест лета. Стога ми читалац неће, уверен сам, замерити, што ће у запису моћи да ослухне и лични тон, али, у оноликој мери која не треба да пређе границу грађанског укуса, коју је Владета Јеротић целог века неговао. Време у којем живимо одликује и ерозија етичких, научних и уметничких вредности. Немачки социолози, када је о знању реч, користе поодавно појам који су преузели из нуклеарне физике, пишући о убрзаном времену полураспада знања. То је знао Владета Јеротић, и никада, ни у приликама ван јавне сцене, није поступао друкчије од онога како је Фјодор Достојевски, у приповедним уводима у роману „Браћа Карамазови“, поводом лика Аљоше Карамазова записао: „Живео, све видео, и никога није осудио“. Распаду знања, у смислу смене научних хипотеза, посвећивао се колико је могао. Увек са дивљењем. Ерозији вредности одупирао се високо подигнутом етичком лествицом у личном живљењу, притом, никад наметљиво ју показујући, слушајући пажљиво саговорника, из ма којег животног, религијског или интелектуалног контекста да је долазио. Знао би дуго да слуша и српског сељака, и радника, као и интелектуалца, никада не истичући своју личност. Све то није било артифицијелно нити смишљено унапред, да се скромношћу постигне ефекат моћи и владања суптилнијег типа. Имао је саосећање са невољником, разумевање за све изопачености људске. Када је, пре годину дана, са аутором ове бележнице, у свом стану, на чувеном канабету, обележио десетогодишњицу познанства, радознало се освртао на разговоре које је у болници на Бежанијској коси, којој је последњих година често допадао, водио са доктором Лалићем, чијом је реченицом – да постоје људи звери и људи биљоједи – уз осмех, sub specie aeternitatis, карактерисао антрополошке константе којима је допуштао, као хришћанин, могућност промене малих корака. Као психотерапеут, и дугогодишњи шеф психотерапеутског одељења Болнице „Др Драгиша Мишовић“, у годинама транзиције и капитализма са најдеструктивнијим лицем, никада није имао приватну праксу, иако је био најпоштованији у нашем народу. Као начелник психотерапеутског одељења, са високом платом, на позив патријарха Германа, постао је предавач Пастирске психологије на Православном богословском факултету. Директор Болнице поставио му је услов: или један посао или други! „Без икаквог размишљања“, казивао је Владета, „прихватио сам позив патријарха Германа“. Значило је то остављање социјалног статуса, високе плате, и прихватање рада на факултету, за незнатну новчану надокнаду. Свим овим етичким животним бравурама наш господствени Јеротић није се разметао, али је унутрашњим ауторитетом, стицаним подвигом и неговањем хришћанских врлина, постао чланом породице и сељака, и радника, и напаћених, и наркомана. На својим путовањима по Србији, али и доласцима међу српску дијаспору, на којима је и писац ових редака неретко учествовао, са лакоћом је просвећивао саговорнике, разговарајући о њиховим психичким тегобама, и социјалним перипетијама, изазваним кризама у браку. Као писац и предавач, успело му је оно што одсуствује у академској мисли у Срба. Да хуманистичке науке учини пријемчивим за многе, сабирајући своја знања у жижи онога што се, у немачком језику, назива „Gretchenfrage“ – Гретино питање, а што је синоним за суштинска питања која човек поставља. Подсетимо се: реч је о указивању на Гетеовог „Фауста“, и на питање које Фаусту упућује Маргарета: „Nun sag, wie hast du’s mit der Religion?“ „Реци сада, како стојиш са религијом?“ Ово питање варирао је Јеротић у својим књигама, од радова посвећених литератури, психоанализи и психотерапији, па до трагања за архетипским у пословицама које је сабирао Вук Караџић. Немајући дуго разумевања за симплификовање, које је предузимао као писац, био сам склон критици. Последњих година, налазио сам разумевање за поступак, иза којег је стајала дубока људскост и жеља да се другоме подари мудрост и утеха. Она мудрост, хохмичка, коју познајемо из старозаветне мудросне књижевности. Био је представник просветитељске традиције у Срба, зачете са Доситејем Обрадовићем, а награда са његовим именом, коју је добио, била му је најдража. Имало је у њему много доситејевског: био је аутентични европејац, у културном а не политичком значењу те речи; доживљаван је народним учитељем, подучавао о практичним стварима, нарочито младе који су ушли у брак, баш као што је Доситеј то чинио у спису „Совјети здравога разума“. Поред европејства, био је и патриота, складно спајајући космополитско са националним. Баш као и Доситеј, који из Трста долази у Србију за време Првог српског устанка и саставља песму „Востани Сербије“, и своју уштеђевину предаје Карађорђу, постајући попечитељем за просвету. У времену малограђанског табуизирања многих тема, Јеротић их није имао, па је, нарочито о проблемима брака и сложених односа мушкарца и жене, знао отворено да говори, али увек са поентом. Борио се за меру у животу, ненаметљиво неговао молитву, спомињући у молитвама и имена многих саговорника – и оних такозваних незнатних. На концу, желео бих да придодам и нешто што ћу памтити свагда. Два пута сам га, док је одлазио тихо са овога света, посетио у КБЦ-у „Бежанијска коса“, на трећем спрату, у апартману са символичким називом „Приштина“. Било је то 6. и 11. августа. Ушавши у собу, тог 6. августа, прво сам опазио тело, ископнело. Мој поглед се кретао ка његовом лицу, очекућуји сличан призор. Међутим, на омршалом телу лице је остало нетакнуто. Угледах поглед радознао, живахан, а у исти мах умирен. Са радозналошћу, која би пратила његово лице када би сазнавао новости из разних наука. Као да је био радознао да искорачи у ново стање. „Поздравите све!“, рече једва разговетно, а ја сад разумедох, у часу кад се народ Србијице опрашта од Владете, да поздравља, доиста, све. Рекох му само: „Професоре, пред Тајном сте, о којој смо свагда причали. Држите се!“ Други пут, 11. августа, био је причљивији, и разговетнији. У соби мала иконица оца Јустина Поповића, наслоњена о прозорско окно. Свестан, распитивао се са високом концентрацијом о појединостима, иако се мучио са говором. Тако се, привремено, опростисмо. А овим записом, опраштамо се и на литераран начин, како смо свагда уобичавали. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице
  21. Марко Јакшић из Народног покрета Срба на КиМ „Отаџбина“ потврдио је за Данас да Српска листа води кампању против владике Теодосија не само у Митровици него и у другим градовима. Према Јакшићевим сазнањима, сви запослени у преосталим српским државним институцијама на КиМ – у школству, општинама и здравству, добили су „сигнал“ да не иду на молебане. – Претпостављам да Српска листа неће бранити одлазак у цркву кад њени коалициони партнери у Влади Косова буду прогласили косовску православну цркву – каже Марко Јакшић. „Наш, вечног спомена достојни, блаженопочивши патријарх Павле често је у тешким тренуцима позивао народ на пост и молитву, да би нас Бог сачувао тамо где смо били у опасности. Стога, архипастирски позивамо свештенство, монаштво и верни народ наше Епархије да од понедељка 6. августа закључно са петком 10. августом сви, према својим моћима строго посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи Молебан за Косово и Метохију“, поручио је владика Теодосије. Извор: Данас
×
×
  • Креирај ново...