Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марковић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу, беседио је данас о Страсној седмици Часнога поста, пре тога се осврнувши на светле празнике Лазареве суботе и Цвети. Наш гост даје осврт на јеванђељска зачала која се читају на светим Литургијама, али и на стихире које се певају током ове седмице и подсећа да су све службе Страсне седмице „веома древна богослужења“. Посебну пажњу отац Глигорије посветио је Великом четвртку и Великом петку, а емисију смо употпунили појањем схиархимандрита Серафима Бит Харибија на арамејском језику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве
  2. Гост радија Слово љубве и емисије "Реч пастира" био је свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу и духовник у Окружном затвору и специјалној затворској болници у Београду. Било је речи о прослави храмовне славе на Вождовцу али и прве затворске цркве изграђене у затворима после периода комунистичке владавине у Србији, у Окружном затвору у Новом Саду. „Као што постоји рак тела, тако постоји и рак душе, па се за исцељење треба молити и онда када мислимо да смо здрави“, рекао је о. Глигорије. Говорећи о томе колико Часни Крст значи свакоме од нас у животу, наш гост је напоменуо да је „свако добро које излази из нас – потврда силе са Часнога Крста“. А како то да, по речима молитвене песме „Иже херувими“, оставимо сваку животну бригу? Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве
  3. Гост радија Слово љубве и емисије "Реч пастира" био је свештеник Глигорије Марковић, парох храма св. Цара Константина и Јелене на Вождовцу и духовник у Окружном затвору и специјалној затворској болници у Београду. Било је речи о прослави храмовне славе на Вождовцу али и прве затворске цркве изграђене у затворима после периода комунистичке владавине у Србији, у Окружном затвору у Новом Саду. „Као што постоји рак тела, тако постоји и рак душе, па се за исцељење треба молити и онда када мислимо да смо здрави“, рекао је о. Глигорије. Говорећи о томе колико Часни Крст значи свакоме од нас у животу, наш гост је напоменуо да је „свако добро које излази из нас – потврда силе са Часнога Крста“. А како то да, по речима молитвене песме „Иже херувими“, оставимо сваку животну бригу? Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  4. Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1). Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности. Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.) Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се. Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16). После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.) На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина. Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца. Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8). Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји. И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме. протојереј Светолик Марковић, преузето из: Жички благовесник 2017/3 Извор: Српска Православна Црква
  5. Идите, дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт.28, 19-20) Хришћанска је вера од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да верујемо и исповедамо једнога Бога у три лица слављенога: Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву. Ова истина наше вере, коју су Оци првог и другог Васељенског сабора исказали у Символу вере, није ништа друго до синтеза: Светог Јеванђеља, Дела Апостолских и Посланица, а које су Свети Апостоли надахнути Духом Светим записали и предали својим наследницима, тј Цркви. „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, објављујемо вам“(1. Јн. 1,1). Грчка реч аπόστολος има значење: онај који је послан, посланик. Господ Исус Христос позива ученике: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ и они прихватају позив (Мт. 4, 19-20). Одлика аутентичног доживљаја који апостоли имају је осећај Божијег призива и спонтаног одазивања на њега. Одмах, без оклевања, без друге речи и питања. Андреј узвикује „нашли смо Месију“, Филип трчи код Натанаила и говори му: „Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и пророци: Исуса“, а Натанаил се обраћа Господу и говори Му: „Ти си Син Божији,Ти си Цар Израиљев“ (Јн. 1, 41-49). Господ је на те речи одговорио: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства“. Начин на који апостоли постају ученици Христови казује да хришћански живот није лично откриће или избор, него одазивање на позив Божији. Жеља за Богом, осећај потребе за Богом и очекивање доласка Господњег доводи до тога да Господ дође и уђе у наш живот, да измени, преобрази и обнови све одлике нашег живота и сва својства наше личности. Одушевљење Апостола није само израз радости и изненађења, него је у себи садржало и елементе исповедања вере, они Исуса исповедају као Бога: Андреј као Месију, као Онога о коме пишу Мојсије и Пророци; Филип као Сина Бога живога, Натанаил као Христа. И не само да су Га исповедили као Бога већ су и људе из своје околине учинили заједничарима у својој вери. Одмах су раширили вест, објавили је. Андреј „доведе Симона Исусу“, Филип се обраћа Натанаилу и говори му: „Дођи и види“, дођи да видиш, дођи и ти да окусиш. На тај начин они испољавају најтананији и најлепши израз љубави према ближњим према браћи својој. (Колико нам данас недостаје овај аутентични хришћански доживљај. Промене у свету око нас личе на ваљак који сравњује све са земљом, људи и народи губе своју личност и карактер, свугде је присутно лажљиво лицемерје, гордост, егоизам и ситне себичности, надмена неосетљивост за ближњег.) Апостоли, ти неуки рибари и галилејски мештани, које Господ изабра да посрами мудре и учене, са свим својим манама и слабостима, они су аутентични и у падовима својим. Аутентичан је Петар, јер је непосредан. Тражи доказе и Господ га позива да корача по води. Понестаје му вере и почиње да тоне (Мт. 14, 28-29). Саветује Господу да избегне страдање, а Христос га кори говорећи да из њега говори сатана (Мт. 16, 22-23). Одбија да му Господ опере ноге и у наставку на један особен начин прихвата (Јн. 13,5-14). Када у Гетсиманском врту жели да заштити Учитеља одсеца ухо Малху и бива прекорен од стране Господа, а ухо бива исцељено (Лк. 22, 50). Пре Страдања три пута се одриче Господа и одмах се каје због тога (Мк. 14,72). Када од жена Мироносица чује поруку васкрсења, сумња, због тога трчи до гроба како би се сам уверио (Јн. 20, 3-4). Пада и устаје. Греши и каје се. Слободан је и понаша се као човек. Истински човек је онај ко грешке препознаје, исповеда и каје се. Господ Исус Христос је дошао у овај свет да га спасе од смрти, да победи смрт Васкрсењем Својим. Узевши на Себе грехе наше Он род људски ослобађа од последица греха и смрти и дарује нам живот вечни. И ту силу која побеђује смрт, грех и ђавола, Господ је дао и Својим Апостолима када их је послао у свет и рекао им: „Ево вам дајем власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10, 8). Такође им Господ каже: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче; а ко се одриче мене, одриче се онога који ме је послао“ (Лк. 10, 16). После свога Васкрсења Господ им је рекао: „Као што ме посла Отац , и ја шаљем вас“, а затим је дунуо у њих и рекао : „Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20, 22-23). Апостоли су једноставни људи пуни смирења и благодати који не само да у свему виде присуство Божије, него осећају додир Божији, као мала деца осећају и прихватају загрљај Његов, радују се топлини љубави Његове. Бог им се даје, да Га опипају, и да ускликну: „Господ мој и Бог мој“. ( „О, добра неверо Томина! Срца верних ти си привела познању“,стихира на вечерњу Томине недеље.) На дан Педесетнице по обећању Христовом Апостоли примају благодат и силу Духа Светога и убрзо потом почињу проповедати и сведочити Васкрслог Христа, чинећи многобројна чуда и исцељујући болесне. И сенка Петрова доносила је исцељење од сваке болести. Петар и Јован Богослов пред храмом исцељују богаља који проси, Апостол Петар му говори: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Дап. 3, 6-8). Апостол Петар васкрсава и Тавиту речима: „Тавито устани!“ (Дап. 9, 40). Апостоли су имали пуну свест о свом духовном положају и сили коју су примили од Бога. Апостол Павле пише, да су кроз Исуса Христа добили „благодат и апостолство“. Тај примљени дар и благодат апостоли су предали својим наследницима епископима Цркве, и кроз њих презвитерима и ђаконима, према мери сваког чина. Када говоримо о Апостолима морамо се осврнути и на личност Апостола Павла. Он није један од дванаесторице, нити један из ширег круга Христових ученика и Апостола, већ је учени Јеврејин из Тарса, најпре гонитељ хришћана, а потом ватрени проповедник благе и радосне вести. Петар и остали апостоли су углавном галилејски рибари, прости људи. За разлику од њих Павле (Савле) је један од најученијих младића онога доба, пред којим је стајала сјајна каријера. Могао је стећи висок полажај и имати велику власт у јеврејској заједници. Тај Савле, гонитељ првих хришћана, доживео је велико чудо. Сматрајући хришћане јеретицима и простацима које треба сатрти, он их прогони и убија у Јерусалиму и околини. Чувши да следбеника Христових има и у Дамаску полази у тај град, а на путу доживљава јављање Васкрслог Господа који му каже: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Тог часа је ослепео и тек је трећег дана, када је крштен у Дамаску од Апостола Ананија, прогледао. Од тог тренутка наступа велики преображај. Савле гонитељ хришћана, постаје Павле који каже у својим посланицама да ништа друго није знао осим Господа Христа, Распетог и Васкрслог. Он неустрашиво проповеда целом свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника и земаљских владара. Због своје ревности у проповедању, не само Јеврејима, него свим народима, назван је Апостол незнабожаца. Њему је главно једно: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ (Фил. 3,11). Сматра све друго за трице, само да Христа добије. На другом месту он каже: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 3,20). Свети Јован Златоусти говорећи о апостолу Павлу каже: „Шта је човек, и каквог је племенитог рода наша природа, и за какве је добродетељи способно ово биће, показао је боље од свих људи апостол Павле“. Апостол Павле који се удостојио да буде пре васкрсења узнет на треће небо, и да му буду откривене тајне које није слободно говорити никоме од оних који имају људску природу. Он који је по земљи ходећи живео са анђелима, спутан смртним телом показивао је анћелску чистоту, и као такав је свима нама образац живљења у свету, да подражавајући његов живот постанемо заједничари истих венаца, као што сам Павле говори: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах; сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују Његовом доласку“(2 Тим. 4,7-8). Свети Апостоли, силом Христовом освојили су свет, поразили моћну Римску империју. Они за ту победу нису употребљавали насиље, ни оружје, него су ишли кроз свет као јагањци међу вукове. Благодат и сила коју су примили одозго учинила их је највећим победиоцима у историји. И на крају, сви апостоли, осим Светог Јована Богослова, мученички су пострадали. Запечатили су свој призив својим мучеништвом и крвљу. Како су лако следовали и пошли за Христом, подједнако радо су му следовали у страдању, знајући да су и у Царству Његовом вечно сједињени са Њиме. протојереј Светолик Марковић, преузето из: Жички благовесник 2017/3 Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора
  7. У косметском селу Петрич, у коме сада живи само једна старица- бака Ката, окупљају се за Духове вјерници поријеклом из овог краја. Тако је било и овог Духовског понедјељка када се група Срба који долазе на своја имања у село Петрич, окупила да са својим парохијским свештеником прославе овај велики празник. Звучни запис разговора Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора View full Странице
  8. Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf
  9. У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице
×
×
  • Create New...