Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'марио'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. ризница богословља

    Марио Копић: Црква и слобода савјести

    Исходиште кршћанског етоса је љубав. Она је и у сржи кршћанства, но наплављена је слојевима воље за овладавањем и доминацијом. Та је воља као таква додуше сама себи прикривена, будући да је пренесена на Господара: на Божју вољу. Штовише, та се воља за овладавањем свим другим и друкчијим сама себи представља као жеља за служењем, служењем Господару и свему ономе што је по Божјој Вољи и по Божјем Закону. Зато се кршћанска љубав сама од себе из љубави према Божјем преокреће у мржњу спрам свега онога што је, с њезина гледишта, против ње и њезине вјере. Дакако, „господ(ар)“ није једини означитељ кршћанског Бога, но пресудан је за кршћанске заједнице. Премда Пан-Креатор у кршћанској заједници нема средишње мјесто, управо јој он омогућује да се постави као религиозни Посредник и етички Надзорник. То њезино самопостављање изражава се не само у захтјеву за писањем Цркве великим словом, него и прије свега и изнад свега у њезиним настојањима да и у подручју духа придобије апсолутну, безгрешну власт. То значи да Црква човјеку не допушта бити човјек, да као религиозна Посредница и етичка Надзорница човјеку, тиме што му као својем уду одређује како треба бити, одузима слободу савјести. Овдје можемо ствар интракршћански заоштрити и рећи: ако не би било слободе савјести, ако Бог првом човјеку не би подарио ту слободу, не би било библијске повијести, не би било Криста, не би било кршћанства. То што је управо Бог допустио, наиме слободну Адамову одлуку и тиме изворни гријех човјеков, Црква фаризејски покушава унапријед већ одузети. Одузети му слободу савјести као темељ његова духовног достојанства! То што посвуда и свагда, ако јој је дакако допуштено, промиче и реализира своје религиозне и етичке вриједности преко политичке моћи (односно на њу везаних политичких странака) и правних санкција, свједочи надасве о невјеровању у себе, свједочи како о слабоћи саме вјере (маловјерности) тако и о сумњи или неповјерењу вјерника у њезине догме. Посриједи је поступак претварања етичког начела у правни закон и тиме (библијски речено) постављање закона пред љубав, права над етику. Уједно таквим поступком, препуштајући се вољи за моћ, Црква не дјелује против нихилизма, него дјелује управо као његова експозитура. Улога је кршћанства дакле изразито двозначна. Посриједи је амбивалентност која је карактеристична за конфесије као институционализиране религије, утемељене на истинама као догмама и законима/поставкама као озакоњеним напуцима, на догматизирању и санкционирању љубави у Заповијед која прецизно одмјерава до које границе можеш љубити човјека у његовој „слабости“, односно докле сеже човјекова слобода. На почетку модерног доба то је вриједило прије свега и изнад свега за слободу у погледу човјекове спознајне радозналости, а данас се с тиме сусрећемо код готово свих кључних питања „практичног“ одлучивања, односно самоодлучивања људи: од слободног одлучивања о рађању своје дјеце, преко истосполних веза-бракова, до одлучивања о властитој смрти. На свим тим подручјима Црква узима одлучивање у своје руке, одузима дакле човјеку као свом уду право на самоодлучивање или самоопредјељивање, а тиме и право на самоодређење, темељ људског достојанства. За њу је слобода само „права“ (читај: по њој прописана) слобода, а чиста савјест само клерикално прочишћена савјест. Лишена тако вјере у живу вјеру, Црква зато у помоћ зазива државу, штовише, прибјегава сили која је по дефиницији у рукама државе (судства, полиције), с гледишта етике, прибјегава дакле – насиљу. При томе не полази, рецимо, од неповредивости (светости) живота, јер још увијек толерира смртну казну или чак благосиља оружје и велича ратне злочинце, него из свог престижног тумачења изабраних божјих заповиједи, односно забрана. И тиме се, дакле узимањем права у своје руке, потврђује као експозитура и довршитељица модерног еуропског нихилизма. Непосредно извориште еуропског нихилизма јест изједначење човјека и субјекта. Као субјект човјек би требао бити посвемашњи господар не само својег тијела и своје воље, него и природе и друштва. Напосљетку живота и смрти. Укратко: као Субјект требао би заузети мјесто Бога. Нововјековни антропоцентрични субјект, не осврћући се на смртност као коначност властитог бивствовања, тако није ништа друго до узвратна пројекција Божје Свемоћи. Из тога произлази да су изопачене како прва тако и друга слика: како теоцентризам тако и антропоцентризам. Постмодерна епоха у правом значењу те ријечи је пост-теистичка и пост-атеистичка епоха. Происходи, за разлику од ултрамодернизма (који се игра животом и смрћу, којима би на крају требала припасти само виртуална стварност) и кршћанства (које човјеку обећава вјечни живот, бесконачно трајно посмртно постојање), из коначности људског бивствовања. Човјеков живот није неповредив јер га је створио троструко сакрални Господар живота, него због човјекове коначности и смртне рањивости. Зато нема Имена у име којег бисмо могли жртвовати људски живот. Како је радо понављао Курт Хиллер, могући су ратови у име овог или оног Бога, али није могућ рат у име неповредивости живота: „Ако не убијем, никада нећу засновати царство праведности…Тако мисли духовни терорист… Али ми вјерујемо да живот сам по себи стоји изнад среће и праведности неког живота“. Пустити бити најприје значи не допустити убити. Не убијај! То је једина заповијед која нема изнимку. Јер изнимку не може имати. Јер је сваки живот јединствен, уникатан, непоновљив. Само се један човјек родио, само један умро. Тврдити супротно, чиста је статистика, рекао би Боргхес. Но живот није само људски живот. Живот је живот свих живих бића. А право на живот није само право садашњих, него и право будућих родова човјека и животиња. Због коначности бивствовања, које није само одређење човјекова бивствовања, него бивствовања као таквог, неизбјежно је човјеково само-ограничавање. С обзиром на освајачку ескалацију субјективитета субјекта, то значи: потребно је разликовање између човјека као човјека и човјека као субјекта те ограничавање субјекта неповредивошћу живота и човјековим достојанством. Достојанство човјека, које извире из њега самог, јест у томе да не попусти пред свим својим жељама, да се, у бризи за себе и за друге, сам ограничава. Дакако, из човјекове аутономности или самозаконодавства може извирати и злокобна слобода безобзирности, али то није аутоматска посљедица аутономности. Бит аутономности је у слободи за слободу. Темељ човјекова достојанства је духовна слобода и зато човјека негира сваки пропис који му унапријед диктира што и како треба бити, неовисно о томе да ли се на мјесту Прописивача (само)поставила Партија/Странка, Црква, Народ или Држава. Своје достојанство може препознати и очувати само слободан човјек. Из своје савјести и по својој савјести! Но савјест није већ и свијест. Премда никаква свјесност или правовјерност не може и не смије надомјестити савјест, глас савјести одјекује у празном ако човјек нема свијести, ако нема самосвијести као свијести о самоме себи и самосвијести као поноса над тим да располаже самосвијешћу. Ако, другим ријечима, не допусти себи да буде то што у својем бивствовању свагда већ јесте. Према Хераклиту, спор је Отац свих ствари (polemos panton men pater esti). Међутим, то не значи да је рат Мајка свих ствари. Мајка свих ствари јест – љубав. У посвети писцу Лудвигу фон Фикеру, пријатељу Георга Тракла, Хајдегер је своједобно записао: „Подупири љубав! Најдубље тумачење тога што је љубав јест оно Аугустиново, у ријечима које гласе: amo volo ut sis: љубим, односно желим (ich will) da je ljubljeni to što jeste. Љубав је пустити бити (Sein-lassen) у неком дубљем смислу, сходно којем дозове/изазове бит.“ А без љубави ни Бог нема никакве будућности. Извор: Теологија.нет
  2. ризница богословља

    Марио Копић: Разапетост љубави

    Повезаност између живих и мртвих је снага сјећања што настаје из боли опроштања. Као што земља и небо припадају једно другоме, тако нас и сјећање повезује с мртвима. Сјећање на мртве не би било тако живо ако у њему не бисмо осјетили властиту смртност, ако у снази сјећања, у жудњи за (већ) мртвим не би била присутна и мисао на властиту смрт. Ако љубав према живима и животу не би свагда већ била зарезана и жељом за смрћу. Жеља за смрћу има два извора: смртни страх и жудњу за спајањем с другим, вољеним бићем. Тај двоструки жалац жеље за смрћу, због којег је сполна жеља свагда већ и смртна жеља, трајна је клица љубави као еротске религиозности и/или религиозне еротичности. Зато апсурдна није религија, није вјера као re-ligio, него је апсурдно оно наговјештавање краја религије које полази од претпоставке о уклањању страха пред „природним“ појавама и осјећајем „немоћи“. Као да постоји нешто страшније од смртног страха и од немоћи што је човјек осјећа са својом смртношћу. Недомишљеност и недосљедност тих наговјеститеља краја религије јесте у томе да истодобно нису наговијестили и крај еротике. Уколико су нешто више од побуне потлачених, комунистичка револуција (communitasкао богата земаљска замјена за убогу небеску religiositas) и сексуална револуција (sexus као богата чулна замјена за надчулни ерос) не могу једна без друге. У својем „вишку“ представљају двије стране истог мета-физичког стремљења: створити царство небеско на земљи. Створити савршену заједницу (комуну), укинути све супротности и ступити на мјесто Бога (Бесмртника). Побиједити не само страх, него и саму смрт. Поставити комуну (комунизам) као вјечну копулу и живот као перманентни koitus. Заборавити на смрт. Тај процес, тај јуриш у заборав смрти, у заборав људског бивствовања као коначног и времену изрученог бивствовања, започео је с Платоном. Платонистичка Идеја, која је с ону страну бивствовања, Пол без против-пола, чисто је свјетло, себе сама освјетљујуће свјетло. У томе је темељна и непрекорачива луциферичност метафизике. Јер ако укинемо Идеју као филозофски синоним за Луцифера, укидамо и метафизику. А с њом и пјесничку ријеч као поетску метафору. Јер мета-форе су могуће само у сјени Луцифера, то јест као чулно свијетљење Идеје. Уколико је поезија мета-форична, а не сим-болична, тада заједно с филозофијом као мета-физиком приноси (чисто) Свјетло и преноси смрт, претвара смрт у нешто друго од смрти. Како филозофија тако и поезија у том случају губе своју љубо-питљивост и преко глорификације живота настоје се претворити у чисту вољу за животом, у вољу за животом (вјечног) живота без смрти. Метафизички Бог, који се међу људима удомаћио као Бог кршћанске теологије, Бог као чисто Свјетло, као чиста Нескривеност (Истина), дакле као потпуна негација скривености (смрт смрти) није ништа друго него свој властити Луцифер. Бог као сакрална, чиста глорија, нешто је што жели бити с ону страну скривеног у нескривеном, с ону страну тајне и свега смртног. Вјера у Бога као чисто Свјетло не може зато бити друго него слијепа вјера, вјера слијепа за љепоту свијета као свијета. Свијет је у свјетлу Бога већ унапријед затамњен: раз-очараност над тим да ствари (свијета) нису Ствар сама, то јест Бог, иде испред вјерника, иде испред човјекова чуђења над тим да ствари јесу, иде испред човјекове очараности бивствовањем (при-сутношћу) ствари као ствари. Заиста прави вјерник жели стога на онај „свијет“, жели у оностранство, жели Богу. С вјером као Вјером у Бога човјек губи вјеру у свету тајну свијета; весеље над уживањем у светој игри свијета постаје потиштеност и тјескоба због рђаве савјести. Бог као Сфера, као умишљена цјеловита Цјелина, чији Атмос (Етер) зацјељује све ране свијета, и смртну рану човјекову, човјеку не пружа вјеру, него га сили у невјеру у свијет, у свијет као сим-бол с дијаболичним резом у себи. Слијеп преко Вјере у Бога за тај рез, склоњен у наду у бесмртност, смрт као шкрињу ништине затвара у шкрињу завјета с Богом. И тиме своје пјесничко обитавање на земљи. Заборавља, како би рекао Кафка, да „Мојсије није стигао у Канаан зато што је његов живот био прекратак, него зато што је то био људски живот“. Љубав као љубав, као људска љубав, не као Љубав, могућа је само као прихваћање другога и предавање другоме. Само уз пристајање на другога у његовој другости, у пристајању на разлику, на дијаболичност заједничког обитавања, са-бивствовања. Сполност је исходиште и стјециште еротске религиозности и/или религиозне еротичности, хоризонт унутар којег ми се особа коју љубим показује не само као ствар, него и као лијепа ствар, као лијепа особа. Љубав повезује, љубав је religio, односно љубав је еротска уколико је сексуална. Најтајанственија, најскривенија, најсветија је зато сексуалност: отвореност у распор људског бића као са-бивствовања, у бездан човјека као смртног бића. Екстаза сполне љубави није привидна, зато вјера у екстатичност (сполне) љубави није обмана. Обмана је Вјера у Љубав. К вјери у екстатичност љубави спада зато и невјера у обећање Љубави, у Жену/Мушкарца или Бога. Знамење љубави као љубави је њежност: Бог и/или Жена/Мушкарац не познају њежност, у најбољем случају познају милосрђе. Њежност происходи из осјећаја рањивости другог бића, из осјећања властите рањивости и првобитне рањености, то јест из смртне одвојености од другога, од мајке која је дала живот. Знамо да смо сваки дан све ближи смрти, но само чудо да јесмо није зато ништа мање. Дапаче, све је веће. Без ужаса ништине нема радости бивствовања. Отуда потресност љепоте. И разапетост љубави што спаја: невјера не долази негдје одоздо, невјера је у сржи вјере. Погледај дом свој анђеле и постат ћеш Орфеј. Извор: Теологија.нет
  3.        Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић - Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме.   Парастос код Шаранове јаме        Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог  јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично. Постављање крста код јаме под Гргиним Бријегом        А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.   Црква Св. Петра и Павла у Смиљану        Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати.    Манастир Св. Јована у Медаку   Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације "СОКО" https://sokoudruzenje.blogspot.rs/2017/07/2017.html
  4. Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић - Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме. Парастос код Шаранове јаме Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично. Постављање крста код јаме под Гргиним Бријегом А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину. Црква Св. Петра и Павла у Смиљану Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати. Манастир Св. Јована у Медаку Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације "СОКО" https://sokoudruzenje.blogspot.rs/2017/07/2017.html View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×