Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре". Звучни запис разговора Српска Православна Епархија тимочка прославила је по први пут своју епархијску славу – Сретење Господње 15. фебруара 2020. године. Тим поводом о духовном животу ове знамените Eпископије, као и на друге душекорисне теме за хришћански етос, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. „Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана овим дискриминаторским и антиуставним законом, који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свјесног и савјесног, често и литугијски неактивног народа, у литијама на улицама у читавој Црној Гори, али тако и у Србији па и на свим просторима васељене гдје живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм, будилник, помало или прилично успаваном народу Светог Саве и Светог Симеона“- рекао је Владика Иларион говорећи о актуелним дешавањима у Црној Гори. Владика Иларион подсјећа да је на крстовданској литији у знак подршке Митрополији црногорско-приморској у борби за очување светиња, било десет пута више људи него на најпосјећенијој Литургији, што управо потврђује да Бог увијек има Своје скривене и тајне слуге, које, како каже Свето Писмо оставља Себи по избору благодати. „Осим литије у Зајечару донедавно смо свакодневно служили литургију за спас светиња. Молебан Пресветој Богородици читамо четвртком после Вечерње службе, управо да би у том термину показали конкретно заједничарење са вјерним народом који литијама свједочи своје ставове, своју вјеру, своје хришћанско и православно опредјељење. Прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори укључили смо од првих дана у сва богослужења“- каже преосвећени Владика. Владика Иларион наглашава да је парадокс то што ми који смо ван Црне Горе, који се свако на свој начин и по мјери својих могућности, трудимо да пружамо подршку праведној и хришћанској борби вјерног народа за своја основна и људска права, управо сами бивамо подржавани и благосиљани од фасцинантних и величанствених призора са литија које се одржавају свуда по Црној Гори, гдје се заиста пројављује и чојство и јунаштво. „И нека би Господ милостиво помогао да се из ове ситуације изађе без људских жртава, те да од Бога буде примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вјере православне. Увијек се морамо сјећати ријечи из Светог писма да ће сви који хоће да побожно живе у Христу Исусу бити гоњени. Али сјећајмо се и Христових ријечи упућених Свом словесном стаду, које нам изнад свега дарују утјеху: Не бојте се. Ја побиједих свијет. Нека би ове Господње ријечи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима знајући да читаво небо гледа доље на нас на земљи. Треба такође и да будемо сигурни да гдје су двоје или троје сабрани у име Моје онда сам и Ја мађу њима, како пише Свети апостол и јеванђелист Матеј. Ако је Господ са нама ко ће против нас. Нека се, зато, сви труде и наставе оно нашта нас Господ призива, а пројава славе Божије сигурно неће закаснити ни изостати“- каже Владика тимочки у интервјуу. Говорећи о својим првим монашким данима у свештеној обитељи манастира Буково, надомак Неготина, преосвећени Владика Иларион каже да је манастир и кошница гдје живе духовне пчеле стичући духовни мед, али је и арена, бојиште, духовни Газиместан, гдје је човјек готово непрестано на духовном мегдану са својим старим човјеком и својим наличјем, али и са духовима злобе у поднебесју, како нас учи Свети апостол Павле. „Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава његовог унутрашњег стања, унутрашњих дешавања у њему, унутрашњих борби или се пак негдје по Божијем промислу то дешава ради напредовања у духовном узрастању монаха, кроз невидљиву борбу“- истиче Владика Иларион. Као дугогодишњи настојатељ буковске светиње, Владика Иларион нас је поучио, следујући познатим ријечима да је послушање важније од поста и молитве, о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште. На хиротонији и устоличењу Владике Илариона 2014. љета Господњег, молитвено је учествовао и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који га је заједно са његовим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Владика каже да и до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку. Владика је говорио и о Фестивалу хришћанске кулутре који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој и о Мисионарском центру Епархије тимочке „Гостопримницаˮ који веома успјешно врши своју мисију. Разговарала: Слободанка Грдинић (радио Светигора)

У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу. Повезане вести: Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине. Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука. Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне! Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је са свештенством, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у понедјељак 9. децембра, Свету архијерејску литургију, у манастиру Калудра. Сабраном вјерном народу данашњи празник, а свечарима крсну славу, честитао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Звучни запис беседе Владика је казао да је Свети Алимпије Столпник био велики угодник Божји, који је у славу Божју, много година, провео на стубу. Подвизавао се у најтежим подвизима, лишавајући се свега што овај свијет даје ради Царства Божјег. Ради вјечног и непролазног Царства лишавао се свега пролазног, али је срце своје и мисао своју оплемењивао ријечју Божјом, силом Божјом и Светим тајнама Христовим. „Постао је велики подвижник и Бог га је удостојио великих дарова, Божанске мудрости своје и Божанске силе којом је творио чудеса и зато се кроз сву каснију историју његово име помиње са највећим поштовањем, јер је он Божји угодник који има ту слободу пред Богом да нас заступа својим светим молитвама. Зато га многи домови славе, многи домови су изабрали, управо, њега да буде заступник њихов пред Богом, покровитељ домова, породица и потомства“, навео је Његово преосвештенство. Казао је да је обновљена светиња, Манастир Светог апостола Луке у Калудри, свједок васкрсења Христовог. „И када је била порушена, послије првобитне славе, а порушена је од стране безбожника оног времена, наравно, безбожници нијесу ствар прошлости, имамо и данас нове безбожнике, али, видимо, да је ова светиња и када је била порушена она и даље остала света. Народ је долазио на њене свете темеље, овдје се Богу молио, утјеху налазио, кријепио се светом вјером на овим светим темељима“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије, посјетивши на труд и доброчинство ктитора и обновитеља г. Вељка Ралевића, који је са својим синовцем Добрашином обновио манастир Калудру. „Они су заједно овдје радили, заједно се потрудили и обновили ову светињу, те с поносом можемо рећи како је обновљена стара српска светиња, манастир Калудра да служи и овом мјесту на част и да ово мјесто добије благослов преко старе, новообновљене, васкрсле светиње. Наша мати Анастасија, која је родом из ових гора, вратила се својој Калудри, она се овдје подвизава као монахиња. Пали кандило у славу Божју, у славу Светог Луке и Светог Алимпија Столпника“. „У Калудри многи славе, прослављају Светог Алимпија. Нека им свима буде на здравље и на спасење, на радост, да Божји благослов молитвама Светог Алимпија сиђе на домове свих оних који славе, нека благослови домове и породице, посебно дјецу и потомство њихово“, благословио је Епископ Јоаникије. Након свете службе Божје и причешћа вјерног народа, освештани су и преломљени славски колачи данашњих свечара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Свете Тројице у Стањевићима код Будве добио је од Друштва добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве, плакету за несебичну помоћ и допринос у реализацији успјешно организованих акција добровољног давања крви у Будви, преноси Радио Светигора. Плакета је уручена оцу Јефрему, игуману ове светиње, на свечаности поводом Дана Будве, 22. новембра, а у недјељу, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског, 24. новембра, послије Свете литугије, у Душановој трпезерији стањевићке светиње, сабрали су се представници више удружења добровољних давалаца крви, који су искористили прилику да честитају оцу игуману Јефрему и братији ове светиње, на добијеној повељи. По ријечима монаха др Павла Кондића, сабрата манастира Стањевићи, већ дуже вријеме Друштво добровољних давалаца крви „Радивоје Пима“ из Будве на Аранђеловдан, уочи Дана Будве, организује акцију добровољног давања крви у којој учествују братска удружења из разних крајева бивше Југославије, а манастир сходно својим могућностима даје свој допринос тој хуманитарној акцији. „Више од стотину доборовљних давалаца су били наши гости и ове године. Чланови друштва из Пчињског округа, које чине припадници Пограничне полиције, најчешћи су гости, а ове године по први пут су била и друштва из Јагодине и једно из Београда“, каже отац Павле истичући да су добровољни даваоци крви људи који су психички, физички, ментално и социјално здрави, утемељени и изграђени, тако да те квалитете и тај благородан дух, не само да међу собом размјењују, већ и уносе у манастир. Цио разговор са оцем Павлом, који је водила Оливера Балабан можете да послушате на линку: https://svetigora.com/manastir-svete-trojice-u-stanjevicima-dobio-plaketu-blagodarnosti/ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој, Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће. Манастир Ждребаоник О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу. На жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања. Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох. 1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године." Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда. Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа. Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм. Ни у другом свјетском рату манастир није био поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји. ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често. ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА, јеромонах П. Павићевић Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године." У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века. У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године. То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца . Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских. Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник. 1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године. 1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла. Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија. Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796. „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“ Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио. Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа. „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“ О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Рустово. КРАТАК ИСТОРИЈАТ У планини, изнад Светог Стефана, у срцу Паштровске горе смјештен је женски православни манастир Рустово, посвећен Успењу Пресвете Богородице. По предању Паштровићи су подигли цркву за покој душе својих очева, дједова, браће и саплеменика, 1.400 паштровских мученика страдалих од стране мађарског краља Лудвига и његове војске у 14 вијеку. Испод траве у околини манастира пронађено је мноштво надробних плоча. Зато ово мјесто и јесте светиња а његова историја за нас још увијек тајна. Постоје мишљења да је на овом мјесту постојала ранохришћанска светиња те да је у средњем вијеку постојао монашки живот о чему говоре монашке гробнице из тог периода, које су пронађене у порти цркве. Према предању, у 1. вијеку овуда су пролазили апостоли Павле, Петар и Тит. У 15. или 16. вијеку десила се јака ерозија тла која је оштетила цркву. Прва обнова била је 1683. године. када су црву обновили Паштровићи, поштујући и чувајући своју светињу и светињу гробова своје старине. У великом земљотресу 1979. године, црква Мајке Божије у Рустову је веома страдала. Обнова је почела деведесетих година прошлог вијека када је благословом митрополита Амфилохија почело рашчишћавање земљишта око цркве. Са благословом Његовог Преосвештенства Митрополита Г. Амфилохија почетком 2003. године почела је изградња конака, а 2004. године је било освећење и прво монашење, када је проглашен за женски манастир. Великим трудом тадашњег настојатеља манастира Подмаине, игумана Бенедикта Јовановића, монахиња Рустова и и уз помоћ вјерног народа манастир је брзо заживио. Сестринство манастира се умножава и Рустово почиње да живи пуним духовним животом. Када је манастир поново заживио, у старом руском стилу саграђен и храм посвећен Св. царским мученицима Романовима. Црва је освештана у јулу 2006. године на празник Св. царских мученика. У храму посвећеном страдалој царској породици Романових смјештене су и кости пронађене приликом изградње манастирског конака. Манастир је познат и по двјема чудотворним иконама, икона Иверска и Благоухани цвијет. У склопу манастирског конака налази се и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског, који је уједно и манастирска слава. На дан освећења капеле посвећене овом чувеном светитељу, 27 марта, сваке године Свету литургију служи митрополит Амфлохије уз бројно свештенство. На дан славе, манастир посјећују бројни православни вјерници који након литургије и светог причешћа бивају угошћени од стране сестринства. Манастир слави и царске мученике Романове (17.јул), Успење Мајке Божије (28.август) и Ваведење (4.децембар). Манастир Рустово – Светиња од које застаје дах Будва на својој територији има 10 православних манастира и преко 80 цркава чији се настанак веже за средњи вијек, па и још раније доба, а који су праве ризнице историје, традиције и културе ово краја. РТВ Будва је посјетила манастир Рустово: Недалеко од Будве и још ближе Светом Стефану, на брду удаљеном око три километра од главног магистралног пута налази се манастир Рустово. Мало је мјеста која остављају утисак на посјетиоце као што је овај манастир који је, за овдашње прилике, тек недавно успостављен. Манастири Дуљево, Прасквица, Режевићи и Градиште су најстарији и оснивани су током Средњег вијека. Манастир Рустово је основан 2004. године око Цркве Успења Пресвете Богородице из XИВ вијека у истоименом засеоку који се налази између села Челобрдо и Куљаче. Временом је манастир ширен и дограђиван, па је тако 2006. године изграђена и освећена дрвена црква посвећена Светим царским мученицима Романовима као и капела Преподобног Бенедикта Нурсијског који је уједно и манастирска слава. Марљивошћу монахиња врло брзо је постао чувен по производима који се праве на старински начин и од састојака који се углавном сакупљају на обронцима Паштровске горе. Игром судбине, у манастир су стигле двије свете иконе Благоухани цвијет и Иверска Мајка Божија које обилазе и испред њих се моле људи у невољи. Према предању, које је у Паштровићима још увијек живо, а записао га је и Стефан М. Љубиша, око манастира је сахрањен дио Паштровића које је 1381. године, на превару, заробила и убила војска мађарског краља Лудовика или Лајоша на Паштровској гори, испод Голог врха. О томе свједоче камене надргробне плоче неправилног облика које се налазе на благој падини испред манастирске порте. То је један од разлога зашто је овај манастир светиња, иако је историја овог мјеста још увијек у малој мјери откривена, а сазнања недовољна да би се извели озбиљни научни закључци. Чудотворна икона Благоухани цвијет стигла је у манастир 2009. године као поклон једног вјерника који је од трговца старинама купио тамне даске за које му је речено да треба да се споје, пошто је то вјероватно била икона. Како је вријеме пролазило он је примијетио да се на даскама појављују ликови Мајке Божије и Исуса Христа, а монахиње и вјерници сматрају да је то дјело Господа јер се икона обнавља без људске руке. Према свједочанствима монахиња и посјетилаца манастира икона се непрестано обнавља и од њеног миомириса понекад читав храм мирише. Свједочанства о њеним чудотворним и исцјелитељским моћима су бројна и о њима се може чути и приликом посјете манастиру. Иверска Мајка Божија је чудотворна икона која помаже болеснима и људима у невољи и паровима који дуго не могу имати дјецу. У манастиру постоји књига у коју се уписују сви случајеви у којима је вјера и молитва пред Иверском Мајком Божијом помогла људима. Сестре овог манастира наглашавају да ова икона није копија оригиналне чудотвроне иконе која се налази у Иверском манастиру на Светој гори, већ је настала прије двадесетак година и урађена је у другачијем стилу, али јој је тема иста. Манастир Рустово је врло брзо након оснивања, постао познат и по његовању старих заната. Наиме рукодјеље које израђују монахиње представљају природне производе који се могу користити у исхрани или за његу тијела, а бројни имају љековита својства и користе се за отклањање различитих врста тегоба, будући да се израђују од љековитог биља које се прикупља у околини манастира, али и на другим мјестима у Црној Гори. У биљној радионици прави се вино од смокве, уље од клеке и разна друга љековита и ароматична уља, витаминска крема, гел за лице, тоник за лице, лосион за тијело, мелем од ловора, мелем од рузмарина и горске траве, мелем од боквице и руже, шампони, тоници, љековити сирупи, биљне капи, траварице и ракије, зачинска уља, винско сирће и зачинско биље и чајеви. Поред биљне радионице у којој се израђује преко сто производа у оквиру мануфактуре манастира постоје књиговезачка и ткачка радионица. У ткачкој радионици производе се од вуне, лана и памука торбице, лутке за дјецу, хеклају се капе, плету бројанице, као и предмети потребни за религијску службу. У књиговезачкој радионици од папира се израђују свеске и букмаркери, од дрвета штапови и сатови, а од коже повези и корице за књиге. За оне који се до манастира Рустово упуте пјешака, сваки корак и напор ће се исплатити када пред собом угледају ту душевну и вјеруску оазу, смјештену у зеленилу и сакривено од очију модерне Будве. На трен ћете се запитати која је година и који је вијек…У манастиру Рустово нашли су начин да зауставе вријеме и нахране душу храном која не улази на уста. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово седамнаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Рустово. За недељу дана, у понедељак 4. новембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Дуљево. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао у Горње Црнце и саградио је малу цркву око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.” Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише: ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки. Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти. Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту. МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира: МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла stefalaz@manastirpiperi.me, manastirpiperi@gmail.com. Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Рустово. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Храм Богородичиног Покрова налази се десетак километара северозападно од манастира Студенице, у густој шуми, на путу којим се од ушћа Савошнице у Студеницу иде ка Горњој Савиној испосници. Према предању, то је задужбина Немањиног најмлађег сина, св. Саве. Не постоје писани извори који би потврдили народно веровање. На старину овог култног места можда би указивало постојање спратне конструкције, при чему је подрумска просторија коришћена као костурница, што је случај и са Савином испосницом у Кареји. Почетком XVII века храм је доживео своју прву обнову – унутрашњост је украшена фрескама високог квалитета које се приписују најдаровитијем сликару тог доба, Георгију Митрофановићу. Године 1815. испосница је поново обновљена – вероватно је тада настао конак прислоњен уз северни зид храма тако да чини са њим неодвојиву целину. Четири године доцније, зограф из чувене сликарске породице, Алексије Лазовић, делимично је обновио живопис и насликао иконостас који и данас постоји. Извор: Студеница-инфо

Хиландарско братство је од празника Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2019, богатије за два нова монаха, Тому и Харитона, којима је у игуман Високопреподобни архимандрит Методије поручио да сада ступају у највећу борбу - духовну! Пожелевши им добар почетак монашког подвига, у беседи после Свете Литургије, за трпезом, игуман Методије је казао да је овим, најмлађим монасима, којима имена даје сам Дух Свети, искушенички живот био само припрема: "Многи су ратови били на земљи, милиони војника су дали животе, ко зна каква оружја су употребљавана... али поред тога знамо да је највећи рат који никада не престаје - духовни, а прва линија те борбе је - монашки живот. То ми некад не можемо да видимо јер нас Господ, знајући нашу слабост, покрива својом благодаћу. У овом рату нема никад примирја, он увек траје". Игуман Методије је, говорећи о празнику Покрова, истакао да се Пресвета Богородица увек моли за нас, а ми треба да имамо ту свест и живи однос према Њој, као што дете има према својој мајци: "Ако се Њој будемо са смирењем обраћали, будимо уверени да ће она узнети молитве пред Престолом Пресвете Тројице". Извор: Хиландар

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Бешка. ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА Манастир Брезовица (Бешка) налази се на острву, једнако удаљеном од Старчева са сјеверозападне и Морачника са југоисточне стране. Један је од највећих манастира на језеру, пружа се на пространој заравни сјеверноисточне обале острва од конака грађеног под стијеном, преко цркве Светог Георгија, економске зграде изнад пристаништа до Богородичине цркве. Манастир датира из 14. вијека. Претпоставља се да су Синаити започели живот на острву. Црква Св. Георгија је задужбина Ђурђа II Стратимировића – Балшића, а цркву Св. Благовијести је подигла његова жена Јелена Балшић, кћер „светопочившег кнеза Лазара“, у 15. вијеку. Mанастир Бешка је играо значајну улогу у духовном животу Зете, будући да се у њему одвијала интезивна преписивачка дјелатност. У манастирском скрипторијуму настао је 1439/40. године чувени Шестоднев старца Никона Јерусалимца. За манастир Бешку је Никон Јерусалимац 1441/42. године, духовник Јеленин, написао у преписци са њом велику књигу духовног руковођења која даје и типик за живљење, па и неопходна свјетовна знања, познату под називом Горички зборник. Сматрало се да је манастир рано напуштен, али се помиње у турским пописима из 1570-71. и 1582. године, па је отворено питање да ли је, и ако јесте, колико дуго био напуштен. У активне манастире на језеру Марјан Болица 1614. године убраја и Бешку. Почетком ХХ стољећа, краљ Никола је обнављао Богородичину цркву да би потврдио своју везу са Балшићима, али много више са Јелениним оцем, свецем Косовским кнезом Лазаром. У манастиру се служи од 1997. године. Обнова манастира је започета почетком 2002. г. Поводом празника Благовијести 7. априла 2006. године митрополит Амфилохије служио је Свету Архијерејску Литургију, током које је освештана обновљена црква Благовијести Пресвете Богородице. У току службе у камени кивот похрањене су мошти ктитора ове древне Светиње Преподобне Јелене Балшић, кћерке Светог кнеза Лазара, косовског великомученика. Фрескописање храма Св. Георгија завршено је 2015. године. Митрополија црногорско-приморска од 2006. сваке друге године, на слави задужбине Преподобне Јелене Балшић, додељује истакнутим ствараоцима на српском језику награду за цјелокупно књижевно дјело „Јелена Балшић”. Ово велико и свето мјесто данас је постало уточиште монахиња, вјере и поезије. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА И РЕЛИКВИЈЕ Храм Светог Георгија Храм Светог Георгија Побједоносца, задужбина Ђурђа II Страцимировића-Балшића, потиче вјероватно из посљедње четвртине XIV вијека. Као и остале цркве на острвима Скадарског језера триконхалне је основе, по угледу на моравску школу, али је мајстор западне школе, вјероватно из приморја, оставио свој потпис. Црква има пространу припрату крстастог свода и велики тродјелни эвоник на преслицу. Уз јужни зид триконхоса налази се гроб са једноставном покривном плочом, вјероватно ктитора храма. Храм Благовијести Пресвете Богородице Храм Благовијести Пресвете Богородице са два параклиса посвећена Св. Григорију Палами и Св. Марији Египћанки, подигла је 1439-40. године, Ђурђева жена Јелена, рођена Хребљановић, кћерка „светопочившег кнеза Лазара“ како пише изнад врата задужбине на ктиторском натпису из 1438. године. Конаци На задушнице 9. марта 2002. године Митрополит Амфилохије поставио је камен темељац на првом дијелу конака од кога се кренуло у обнављање храмова и великог конака подигнутог у вријеме Балшића. На Благовијести 7. април 2003. године у Благовештенској цркви Митрополит Амфилохије је служио Свету Архијерејску Литургију а по завршетку литургије је, уз молитвено учешће бројних вјерника из Зете, Бара, Црмнице и Ријечке нахије пререзао славски колач и обавио освећење новосаграђеног манастирског конака Послије 2010. године, саграђен је конак у маслињаку, и надограђено поткровље изнад постојеће радионице, и у склопу тог објекта наткривена помоћна просторија. Свете мошти Манастир Бешка чува многе светиње. У манастиру су похрањене мошти благоверне Јелене Балшић и честице моштију: Св. Јована Златоуста, Св. Великомученика Георгија, Св. Великомученика Димитрија, Св. Мученика Превлачких и Саваита, преподобног Герасима Јорданског, преподобне Марије Египћанке, преподобног Зосиме Туманског, Свете Ангелине Деспотице, Св. Максима Пећког, св.Аве Јустина, Архиђакона Стефана, св. Петра Цетињског и св. Арсенија Сремца. Драгоцености у манастиру Од драгоцјености манастир Бешка посједује неколико старијих икона. Иконе Покрова Пресвете Богородице и Тихвинске иконе Мајке Божије је манастиру подарио пољак Јан Аксентијевић, који их је наслиједио од свог оца, који је био трговац, и од неког их је откупио за вријеме револуције. Икона Св. Николаја Мирликијског је из 18. вијека, и веома је добра копија Новгородске иконе из 13. вијека. ЕМИСИЈА "ТАМО ДАЛЕКО" (РТРС): ИГУМАНИЈА ФОТИНА ЕМИСИЈА "ДУХОВНИЦИ": МАНАСТИР БЕШКА Први део: Други део: Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 21. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ком. КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА КОМ Манастир Ком са црквом Успења Пресвете Богородице налази се у близини Жабљака Црнојевића на огранку Андријске горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. Мјесто на коме се манастир налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Острво је кршевито и непогодно за живот. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко након Превлаке, Будве, Крајине и Врањине, било сједиште Зетске митрополије. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве, посвећене Успењу Пресвете Богородице, и данас су гробови Ђурђа, Љеша, Стафана и Маре (сестре Скендербегове, прећашњег Станише) Црнојевић. Падом Жабљака 1478. године Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже му сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би у XVIII вијеку скоро запустио. Тек средином наредног у њему је обновљена служба на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали зборови Цеклињана. Поштујући традицију Зетске митрополије и славне прошлости Црнојевића, Његош је на Кому произведен за архимандрита од стране призренског митрополита у зиму 1831. године. Манастир је дуго времена био запуштен. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака. Доласком оца Серафима Барадела са братијом на Скадарско језеро 1998. године, почела је обнова свих манастирских садржаја, која је посебно напредовала доласком доскорашњег старјешина манастира игумана Хризостома Нешића. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије служио је у манастиру на Кому 2. октобра 2005. године Свету Архијерејску Литургију, током које је освештао манастирски звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирска црква Успења Пресвете Богородице је једноставна једнобродна грађевина, која средином XV вијека добија бочне параклисе и пространи дрвени тријем који их обухвата. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава Зетске Свете Горе у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470, а потом осамдесетих година XVI вијека. Године 1988. извршена је дјелимична (превентивна) конзервација живописа, како оног из 1470. године у параклису, тако и живописа из друге половине XVI вијека у наосу цркве и на западној фасади. У цркви постоји надгробна плоча Љеша Црнојевића који се упокојио 1422. године. Комплекс манастира добио је веома рано изглед утврђења. Сама зграда конака подигнута је на западној страни острва, стратегијски добро лоцирана на стијени. Манастир је био опасан зидом и имао двије капије. Конак је као и читав манастир дуго времена био запуштен све до 1998. године, када почиње обнова конака и доградња економских објеката неопходних за живот манастира. На Кому су изведени радови на реконструкцији манастирских конака за које је пројектну документацију урадила и одобрила стручна служба Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Приступна стаза је уређена, а на платоу испред порте су изграђена два нова (мања) објекта и један већи. Постоје и два објекта на прилазу манастиру, на почетку и крају жичаре, монтиране за транспорт грађевинског материјала. Такође, реконструисана је капија на источном оградном зиду, затворена вратницом од жељезне решетке. Јужни крак конака је завршен и покривен медитеран цријепом. Сјеверни крак конака је продужен према истоку за око 4 м, а приступ је омогућен спољешњим степеништем са сјеверне стране. Између сјеверног и јужног крака конака, изграђен је тријем димензија 6, 60 м x 7, 25 м., покривен медитеран цријепом и завршен троводним кровом. Источну страну тријема формирају четири стуба, зидана у камену. Међу средишњим пољима је формиран пижун, (камена клупа). Под тријема је поплочан. У западном дијелу конака смјештене су економске просторије. Кућишта старих конака су обновљена, уз поштовање старог габарита. МАНАСТИР КОМ (1417-2017) - ПРИЈЕ И ПОСЛЕ ОБНОВЕ, СВЈЕДОК РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ Манастир Ком, посвећен Успењу Пресвете Богородице, са истоименом црквом, налази се на Скадарском језеру у близини Жабљака Црнојевића, на огранку Андријске (Одринскe) горе, који се у водоплавном периоду претвара у острво, док се за сушног љета до манастира може доћи путељцима кроз мочвару. У басену Скадарског језера Пресветој Богородице су посвећени следећи манастирски комплекси: Старчева Горица, Бешка, Морачник, Ком и Горњи Брчели, као и многе парохијалне цркве. Мјесто на коме се манастир Ком налази заклоњено је од сјеверних вјетрова, а нешто је изнад воде језера. Вријеме градње манастира датира негдје између 1415. и 1427, а ктитори су му Ђурађ и Љеш (Алекса) Црнојевић. На Кому је кратко, након Превлаке, Будве, Пречисте Крајинске и Врањине, било и сједиште Зетске митрополије. У низу средњовјековних споменика на Скадарском језеру, манастир Ком заузима посебно мјесто. Осим тога што је био некадашње сједиште Зетске митрополије, значај манастира Кома је и у томе што је то данас једини сакрални објекат из периода Црнојевића који је у цјелости сачуван. Манастирски комплекс се може подијелити на два дијела. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице са тријемом је повучена источно и издвојена од осталог дијела манастира. Други дио чине конаци подигнути на западној страни острва. Манастирска црква Успења Богородице је једноставно једнобродно здање, које, са окомитим крововима својих параклиса, као да је полегло у камењар острва. Половином XV вијека, око 1470. године, храм Успења Богородице добија бочне капеле – параклисе. Изградњом параклиса црква је добила пространи дрвени тријем, који је обухватао и капеле. Доградње су остварене у доба интензивног духовног живота и материјалног благостања, када је Ком уживао добра о којима говори повеља Цетињског манастира. Црква је још два пута доживјела извјесне измјене. Црква Успења Пресвете Богородице једина је од цркава на острвима Скадарског језера у којој су се сачувале фреске. Живописана је у два маха, први пут око 1470. г. У другој половини XVI вијека, по обнови Пећке патријаршије 1557. године, долази до историјског градитељског замаха када се обнављају и подижу многе цркве и манастири. Сматра се да је у то доба црква на Кому добила свој данашњи живопис, који прекрива унутрашњост храма и западну фасаду. Приликом живописања храма, затворени су оригинални прозори на апсиди и јужном зиду, како би се добиле површине за несметано исликавање одређених композиција. Није познато када је храм добио данашњи изглед. Поразна је чињеница да од некадашњег богатог опуса средњовјековног зидног сликарства храмова у Скадарском басену постоји само фреска Богородице са Христом, насликана у апсиди сјеверног параклиса цркве манастира Кома, која је производ умијећа искусног и квалитетног фрескописца који је своје активности развијао, како се претпоставља, негдје око 1470. године. Манастир Ком је слиједио традицију гробних цркава. О томе свједочи један документ из 1444. године у којем се Гојчин Црнојевић жали млетачким властима у Котору и моли да се поврате сва одузета добра манастирима и црквама на Зетском језеру које су градили његови стари и други зетски господари и у којима се сви они сахрањују. У наосу манастирске цркве и данас се налазе надгробне плоче Ђурђа, Љеша, Стефана и Маре Црнојевић. Поред цркве се налазе зграде манастирских конака, подигнутих на западној страни острва и стратегијски добро лоцираних на стијени, одакле се пружа импресиван поглед на језерску панораму. Комплекс је врло рано добио изглед утврђења. Опасан је каменим зидом и има двије капије од којих је главна на југозападној страни. У доба успона манастир Ком је био веома богат. Као сједиште Зетске митрополије, манастир је располагао са великом имовином, јер плодно земљиште, које данас плави Скадарско језеро, налазило се под усјевима, виноградима и пашњацима. Падом Жабљака 1478. године, Турци су били у непосредном сусједству, тако да већ 1485. године Иван Црнојевић у повељи о оснивању Цетињског манастира прилаже овом манастиру сва имања која су некада припадала Кому. Око 1520. манастир је опет активан, да би потом запустио. Ипак, то није било дефинитивно напуштање манастира, јер знамо да је у другој половини XVI вијека Ком изнова живописан, што указује на то да је и тада морао бити жив. Током XVII и XVIII вијека манастир је скоро запустио. Поштујући сјећање на некадашње сједиште Зетске митрополије и славну прошлост Црнојевића, будући митрополит Петар II Петровић Његош је на Кому произведен за архимандрита – рашко-призренски митрополит Захарије дошао је у манастир Ком, гдје је будућег митрополита Петра II рукоположио у чин ђакона, јеромонаха и потом у звање архимандрита 31. јануара 1831. г. Осим обнављања службе у другој половини XIX вијека, на дан Успења Пресвете Богородице, када су се на Кому одржавали и зборови Цеклињана, манастир је током XIX и скоро читавог XX вијека био неактиван и запуштен попут других манастира на Скадарском језеру, који се заједнички називају Зетска Света Гора. Између два свјетска рата постојао је план да се обнови манастир, о чему свједоче сачувани цртежи постојећег и пројектованог стања из 1938. израђени за потребе Митрополије црногорско-приморске. Послије Другог свјетског рата манастир је 1949. г. стављен под режим државне заштите као споменик сакралне архитектуре, али је и послије тога дуго времена остао запуштен, боље речено био у рушевинама. О томе најупечатљивије свједоче писма блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Данила Дајковића, упућена Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе 1972/1973, као и фотодокументација Завода из 1986. г. Осамдесетих година двадесетог вијека извршени су дјелимично истраживачки радови, санација објекта и конзервација фресака (1993). И послије поновног стављања манастира под режим државне заштите као споменика сакралне архитектуре I катергорије 1994. г. наставило се даље његово пропадање, шта је било и логично, јер осим дјелимично саниране цркве и даље су други манастирски садржаји остали рушевине. Послије неколико вјекова запустјелости, манастиру се поново враћа живот на крају XX вијека. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Радовића, манастир Ком насељавају монаси 1998. године и почиње духовна, а са њом и физичка обнова свих манастирских садржаја. Санација и ревитализација манастирског комплекса је изведена у неколико фаза. Митрополит Амфилохије служио је у манастиру Ком 2. октобра 2005. године Свету архијерејску литургију, и том приликом је послије вјековног пропадања манастирског комплекса био у прилици да освешта звоник и дио конака, а након Литургије и велики крст подигнут на врху острвског узвишења. Поред радова који су освештани 2005. г. до данас изведени су и сви други радови на обнови и реконструкцији конака и других помоћних објеката као и уређењу читавог манастирског комплекса. Од повратка монашког живота на Кому 1998. године, манастир је постао и мјесто сабирања многих поклоника и доброчинитеља из Црне Горе и иностранства. Посебно су бројна сабрања вјерника из Ријечке, Љешанске, Црмничке и Зетске регије приликом Васкршњих празника и прославе манастирске славе на дан Успења Пресвете Богородице. На крају треба истаћи да је милошћу Божијом и великим залагањем монаха и доброчинитеља са разних страна, манастир Успења Пресвете Богородице на острву Ком, у посљедњих неколико година скоро у потпуности заблистао старим средњовјековним сјајем. МАНАСТИР КОМ ЈЕ 2017. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ ПРОСЛАВИО 600. ГОДИНА ПОСТОЈАЊА Светом архијерејском Литургијом, коју је са многобројним свештенством служио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, славском литијом са читањем Јеванђеља, благосиљањем славског колача и свечаном академијом у манастиру Ком на Скадарском језеру на празник Успења Превете Богородице, 28. августа 2017. године, прослављен је велики јубилеј - 600 година ове древне светиње. Након Литије и благосиљања славског колача у славу празника Успења Пресвете Богородице којему је посвећен манастирски храм, митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи рекао да је неопалима купина, која је горела а није сагоријевала старозавјетно предуказање на Пресвету Богородицу. -Пророк је предвидио и прорекао рођење о ње Христа Бога нашега, и њен улазак у Светињу над светињама. И светиња небеска је сишла на њу и освештала њену утробу. И од ње се родио, не само човјек Исус из Назарета него се родио сами Бог, Творац неба и земље, Онај кроз кога је све постало што је постало, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је казао да је Пресвета Богородица постала и наша мајка, мајка свих људи и свих земаљских народа. -Па и онда када се упокојила и отишла из овога свијета, остала је са нама и међу нама силом Сина њенога јединороднога, рекао је Владика. Он је казао да се на овом светом мјесту шест вјекова прославља име Божје и Успеније Пресвете Богородице. -Она је остала дародавац живота свима који су се овдје кроз вјекове подвизавали и овдје се сабирали. На првом мјесту оснивачима и ктиторима ове свете обитељи Љеша, Алексе, Ђурђа, Стефана, Стефанице и Маре Црнојевића који су овдје похрањени да чекају трубе судњега дана. Али ево, ово мјесто на којем су они похрањени, посвећено имену Божјем и Пресветој Богородици, оно животвори и рађа, препорађа кроз вјекове, нагласио је Митрополит и додао да се ово мјесто увијек изнова обнавља и да по томе манастир Ком личи на ријеку понорницу. -То је управо због тога што је овдје присутан Животодавац и сила Његова, вјечна и непролазна. Све чега се он дотакао преко мајке своје, оно не ишчезава. Уписано је у књигу живота, вјечну, у царству Божјем. Али и овдје међу нама остаје да свједочи, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је подсјетио у каквом стању је била ова светиња крајем прошлога вијека. -Рачунало се тада да је завршено са њом. Али не може да она не васкрсне и да не васкрсне спомен на њене ктиторе. И ево, она васкрсава. И један од тих свједока васкрсења лозе Црнојевића јесте и овдје присутни наш кнез Станко Црнојевић Бушатлија, потомак оних коју су градили ову светињу, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је кнеза Станка Црнојевића Бушатлију потом одликовао Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца „због повратка коријену светородне лозе Црнојевића и њеном кнежевском свједочењу истине и правде Божје“. Он је такође, по предлогу настојатеља манастира монаха Филипа (Кликовца), исто одликовање уручио добротворима заслужним за обнову ове светиње: Добривоју Цвијићу из Београда, Владимиру Собољеву из Москве, Бору Ђукићу из Подгорице и Српском културном друштву „Слово љубве“ из Бара. Архијерејском похвалницом одликовани су Иван Динић из Параћина, Немања Дрекаловић из Подгорице, Бојан Ајковић из Зете и Велимир Мијовић из Бара. У склопу свечане академије промовисана је монографија о манастиру Ком која је недавно изашла из штампе поводом овог јубилеја. Говорили су митрополит Амфилохије, др Јелица Стојановић и уредник овог важног издања Јован Маркуш. У музичком дијелу програма су наступили: Црквени хор „Свети новомученик Станко“ из Никшића, Даница Црногорчевић, Марија Мараш, гуслар Стеван Вујачић и КУД „Ђурђевданско коло“ из Подгорице. Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави. Прослави великог јубилеја присуствовао је замјеник амбасадора Руске Федерације у Подгорици Сергеј Бубликов. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четрнаест у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ком. За недељу дана, у понедељак 14. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Бешка. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг

Манастир Жичу са црквом посвећеном Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Светим Савом, између 1208. и 1215. године. Жичка црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан; на северној и јужној страни постојали су проскомидија и ђаконик, вратима повезани са олтаром. Жича је осликана заузимањем Светога Саве. Повезана вест: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности Манастир Жича у Доментијановом и Теодосијевом житију Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.Тада и велику цркву Господњег Вазнесења у Жичи, која се зове Архиепископија, почеше зидати, и док многе друге цркве, мале и велике, свети сазида док остаде као архимандрит у Студеници, не само камене и дрвене, да се на сваком месту своје владавине Бог слави. ……. После овога подиже се свети и оде на од Бога му наречени престо првосветитељства, ка цркви Христа Спаса и Бога нашега у Жичи. Али црква беше велика, а још неосликана, и ову освети и светом трапезом и светим моштима светих украси и утврди, и у њој свеноћне молбе чинећи и свету службу свршавајући, од својих ученика за које је знао да су достојни и подобни за епископе освећиваше, и свакога постављаше на његово место, називајући их апостолски учитељима. ….. Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповедисвети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима. И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви. А када сабор би веома велик, свети са братом самодршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи. …. Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треб да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског. … Благочастиви краљ Стефан радоваше се неисказаном радошћу, хоћу рећи не венцу царства ни многоценој багреници, јер је знао да и то са многим красотама света пропада и пролази, него што је толико мноштво било сабрано са свију страна и што су видели цркву његову како је веома красна. Због тога се нарочито радоваше. Јер он беше ктитор те божанствене велике цркве, и беше је украсио многим својим безбројним даровима, иконама светим, свећњацима и завесама, и свим светим сасудима, и свим часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: Господе, вазљубих красоту дома твојега, освети оне који те љубе и оне који овај дом украшавају благолепијем. Ти их прослави твојом божанственом силом. Јер уистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Жичу, коју почевши и сврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном. … И призвавши благовернога брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију, звану Жичу, у манастир који је он подигао, и по заповести небеског саздатеља и свога добротвора, Преосвећени кир Сава сатвори по обичају свеноћно стајање, и двоструко прослави Онога који је њега прославио, с једне стране богогласним песмама а са друге сакрушењем срца, приносећи жртву један јединоме на душевном олтару скрушеног срца, које Бог никада не презире. И у богоподобно време сатворивши свету литургију, и после великога входа свете литургије, узевши свети венац у великом светилишту, венча благовернога брата свога, и помаза га Духом Светим на краљевство, да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ свих Српских и Поморских Земаља, да од Бога буду венчана сва три помоћника Христова. Страдања манастира Жиче Црква нове архиепископије, на којој се са толико напора, а пре свега љубави радило, није имала среће да остане нетакнута. Крајем 13-ог века Жича је страдала када је, како каже један стари књижевник, “наишао безбожни језик Кумански“. Вероватно је у питању био напад браће Дрмана и Куделина, господара Браничева, који су са Татарима и Куманима пустошили по Србији, а можда је био и нешто каснији рат са Видинским кнезом Шишманом који је продро у унутрашњост земље све до Пећи. Тада је Манастир запаљен и опустошен. Архиепископија је била пребачена у Пећ. Опустошену Жичу обновио је архиепископ Јевстатије II (1292-1309) један од најзначајнијих људи које је у средњем веку Црква имала. Највећи посао који је на уметничком пољу сам дао извршити архиепископ Јевстатије II јесте обнова и живописање Спасове цркве у Жичи. Жича је била опустошена од страних пљачкаша, да више никада и после свих обновљања не буде онаква каква беше испрва. И Јевстатијев наследник Сава III (1309-1316), заједно са краљем Милутином, обнавља највећи део живописа. И по трећи пут за Милутинове владавине Жичу обнавља Савин наследник Никодим (1317-1320), а после њега и Архиеписко Данило II (1324-1357). Први српски патријарх Јоаникије (1338-1354) само је “украшавао велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличитим свештеним сасудима и другим различитим златним и сребрним потребама, украшеним бисером и камењем…“ Тако је Манaстир доживео читав један век после најезде Монгола да сви зидови његове цркве буду украшени, кровови добро заштићени, заједничка трпезарија обновљена и ризница попуњена, као што су то оставили још Свети Сава и Стефан Првовенчани. Све до 1459. живот манастира текао је нормално. Непознато је одређеније време страдања Жиче. Жича је већ по свом топографском положају на удару пљачкашима и насилницима, па је страдала више и брже од других Манастира удаљених од путева и злих пролазника. Средином 16. века њени монаси је напуштају спасавајући се у крајевима преко Саве. Године 1562. манастир затиче пуст митрополит смедеревски Захарије. За монахе он подиже келије. Кроз читав 17-ти век постоје урезани записи на зидовима цркве, али је несигурно из тога закључити да се у манастиру одвијао нормалан живот. Упркос свему, манастир је до краја 18-ог века био настањен. Према једном списку манастира у Београдском пашалуку и околини, који потиче из заовставштине Епископа Лукијана Мушицког, а који је могао настати 1804-1805, Жича је убрајана међу запустеле манастире. Настојатељ Жиче Сава Поповић 1866. год. у песми о Жичи каже да је она у време Карађорђевог устанка “мало певала“’. Међутим, на другом месту се каже да је Карађорђе 1806.год. посетио Жичу и да је тада обећао да ће је обновити. Заиста, Карађорђе је подигао келије од четири спрата. За време устанка 1804-1813 жички монаси су учествовали у бојевима с Турцима, а са сломом устанка Жича је поново страдала. Пола века стајала је разорена. По речима Д. Давидовића и Ј. Вујића, Жича се налази у жалосном стању. Ото Дубислав Пирх путовао је по Србији 1829. и том приликом записао је: “Интересантније од вароши (Карановца) је манастир Жича који лежи у њеној близини. Жича је сада само једна велика рушевина, један део краљевске палате куле и цркве још стоји и свуда се опажа необична димензија“. 1841. Јован Стерија Поповић предлаже Попечитељству да се од народа прикупи прилог за обнову Манастира Жиче. Шта је даље урађено не зна се. По одлуцу Светога Синода од 4.4.1854. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић бива премештен на упражњену Епархију жичку и почиње са радовима на обнови овог манастира. Све до 1928 то је био најопсежнији захват на њеној оправци. Између два светска рата извршена је рестаурација и делимична реконструкција обнове Жиче. “Поуздано смо извештени да се стариј монастир Жича оправља. Ми то сматрамо као догађај који ће обшту радост побудити. Жича је монастир у ком су се негда краљеви наши крунисали.“ Код нас се прилично много дискутовало о тачном времену када је Жича престала да буде архијерејско средиште, када се седиште архиепископа преместило у Пећ. Упућујући на свој текст у заједничкој књизи о Пећкој патријаршији подсетићу само на то да је метох Светих апостола, где се чувала ризница Архиепископије и где су сахрањивани архиепископи, прихватио после 1292. старешине из пострадале Жиче. Био је то привремени боравак који се силом околности претворио у трајни. Архиепископи с краја XIII и почетка XIV века неуморно су радили на обнови Жиче. Данилу II (1324-1337) остало је још да покрије храм оловом, подигне кулу, обнови трпезарију, сагради у близини цркве “полату“. Али, ти исти архиепископи су део снага и средстава посвећивали и привременом седишту, додавши Светим апостолима још две цркве, повезавши их спољном припратом, образовавши на тај начин комплекс који ће касније добити име Пећке патријаршије. Континуитет са Жичом, њено продужавање, најбоље долази до израза у преношењу посвете: помоћна резиденција је постала и остала Дом Спасов. Архиепископи тога доба били су под двојаким притиском: да остану у Пећи, да би били ближи политичким и државним средиштима, која су у то време била у Призрену, дворцима на језеру на југу Косова (Пауни, Сврчин, Штимља, Неродимља), Скопљу, или да се врате у сада периферну Жичу и очувају везу са традицијом и својом јурисдикционом базом, од које су у Пећи били потпуно одвојени. Иако су патријарси више боравили на југу, Жича није престала бити архијерејско седиште. Патријарха Јоаникија пратио је на последњем путовању ка Пећи “сав сабор жички“ (1354), повеља о оснивању и правилу манастира Дренче донета је “в Мораве мјестје рекомјем Жича, в храмје Светаго В’знесенија прјед всеосвештенејшим патриархом српским кир Спиридоном и пред всем збором великије цркве“. Причајући о повратку деспота Стефана после Ангорске битке, Константин Филозоф каже “да је он ишао и приближавао се ка пределима српским где је прва архиепископија српска“. Није се, дакле, заборавила Жича, о чему сведочи и позната повеља за манастир Есфигмен на Светој Гори, издата 1429, у “патријархији у Житчој“. Странци, мање осетљиви за локалне традиције, које уосталом нису ни добро познавали, почели су патријаршију називати Пећком. Дубровчани говорећи о посланству у Србију (1380, 1386) шаљу га кнезу Лазару, Вуку Бранковићу, али и ad dominum patriarcam Pechi. Цариградски патријарси, навикнути да архијереје називају по градовима, службено називају крајем XIV века српске патријархе архиепископима Пећи. Но за коначно потискивање и заборављање некадашње улоге Жиче пресудно је било столеће између пада Деспотовине (1459) о обнове Патријаршије (1557), која је од тада заувек пећка. Наша знања о томе времену су преоскудна и несигурна. Упадљиво је да оба дела Дома Спасова не играју знатнију улогу: пећки архијереј сада је митрополит хвостански, а Жича преслаба да прихвати оне територије које су некад Архиепископији биле потчињене – њима се управља из Студенице или Крушевца. У то време Жича ишчезава из хијерархијске номенклатуре; али, њена некадашња улога се памти захваљујући текстовима, а то омогућава у новије доба повратак међу архијерејска седишта, несразмеран значају и угледу који је некад имала. Српска аутокефална Архиепископија Никејски цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло имали су не један разлог да изађу у сусрет Савиној жељи да српска црква буде независна, а Сава посвећен за архиепископа. Учвршћивали су на тај начин православље у Србији, чији се владар дао крунисати круном добијеном од папе из Рима; стицали су потпору у противстављању експанзији Латина и латинске цркве; налазили су савезника у борби са епирском државом и охридском архиепископијом за првенство и за наслеђе византијског царства. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан упутио је, маја 1220. Сави писмо у коме је оспоравао легалност његовог посвећења за архиепископа и независности српске цркве. Међу првим пословима које је архиепископ Сава имао да уради по повратку из Никеје било је довршење Жиче. “Црква велика, али још не беше исписана“, каже један његов биограф, а други да се Сава, већ првих дана по доласку, договарао с братом, краљем Стефаном, шта треба “за завршетак свете велике архиепископије, коју од почетка зачеше са великом љубављу“. Почетком 1220, у исто време кад се предузимало живописање Спасове цркве, краљ Стефан је упутио, несумњиво у споразуму са архиепископом Савом, папи Хонорију III писмо, чији се латински превод са српског оригинала сачувао. Стефан у томе писму уверава Хонорија о својој верности и шаљући му свог изасланика епископа Методија, моли за своју круну и земљу папин благослов. Садржину тога писма , у суштини потврђује Доментијан, по коме је Сава послао свога ученика епископа Методија у Рим с молбом папи да пошље “благословену круну“ којом ће он “да крунише свог брата на краљевство“. Папа Хонорије III, по Доментијану, одазвао се Савиној молби и послао круну. Тада Сава позове “благоверног брата свога, превеликога жупана кир Стефана у велику архиепископију Жичу“, и ту, за време литургије, у присуству властеле и свештенства крунише брата и помаже га “да се зове самодржавни господин кир Стефан краљ“. У свом настојању да учврсти и оснажи положај Српске цркве, Сава Немањић се 1219. или 1220. године запутио у Никеју, једно од средишта тада распарчаног византијског света, како би од цара Теодора I Ласкариса измолио допуштење да Српску цркву уздигне у ранг архиепископије. У присуству многобројних црквених и световних великодостојника, како тај чин описују његови биографи Доментијан и Теодосије, Сава је посвећен од стране патријарха Манојла I Сарантина за архиепископа, добивши уз то и аутокефалност за своју цркву, односно право да будући архиепископи не морају да долазе цариградском патријарху на освећење, већ да оно може бити обављено у Србији, одлуком тамошњих епископа. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, реаговао је на чин Савиног хиротонисања за архиепископа једним жучним протестним писмом, одаслатим маја 1220. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Прошлог понедељка читали сте о свештеној обитељи манастира Врањина на Скадарском језеру, а данас Вас упознајемо са манастиром Морачник. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР МОРАЧНИК - БИСЕР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЗЕТСКОЈ СВЕТОЈ ГОРИ Нa jугоисточном краку троугластог острва Морачник, једном у низу од педесетак острва, хриди и гребенова уз југозападну обалу Скададарског језера, налази се манастирски комплекс посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Комплекс је смјештен на истуреном рту на југоисточној страни острва, положен ниско, скоро до самог језера. Према називу острва, комплекс је у народу познат као манастир Морачник. Први пут се помиње 1417. године у повељи Балше III Ђурђевића, сина Јелене Балшић и унука „светопочившег кнеза Лазара“ како она назива свог оца, којом Балша дарује манастиру гумно соли у Бару, који му је по свему судећи и нови ктитор. Из повеље се види да је Морачник био метох најстаријег нашег манастира, Пречисте Крајинске, у којој је управо у то вријеме столовао зетски митрополит Арсеније. Године 1614. један путописац каже да „свако од пет острва на језеру има по један манастир српских калуђера“ а крајем истог вијека игуман Морачника Николај тражи из Венеције једне свештеничке одежде. То је уједно и посљедњи спомен Морачника као живог манастира. Несумњиво је надживио вријеме наиласка Турака и дуго се биљежи по турским тефтерима, али вјероватно да као и његов матични манастир, Пречиста Крајинска, није преживио Махмут-пашу Бушатлију и његове походе на Црну Гору крајем осамнаестог вијека. Постоје мишљења да су га тада Турци претводили у џамију. Манастир у себи „садржи скоро сва искуства, појединачно провјерена на ранијим грађевинама“ Зетске Свете Горе, монашке заједнице сабране у XIV и XV вијеку из Јерусалима, Свете Горе и Синаја, која је за собом оставила спомен на велике духовнике и теологе попут Никона Јерусалимца, писца Горичког зборника, који тамо напомиње о добром гласу који су у Светој Земљи уживали монаси са острва Скадарског језера. Триконхосна црква са куполом на Морачнику је сума цијелог градитељства балшићке епохе на Скадарском језеру и представља мало ремек-дјело мјере и склада. У хармоничну цјелину повезани су црква која има и јужни параклис, конак на истоку и кула, која се налази на југу. Све је зидано полуобрађеним каменом, али грађевине нијесу настале у истом периоду. Претпоставља се да је уз испосницу или можда цркву настала прво кула, уз коју су онда дозидани конаци. Кула је на трећем спрату имала параклис са крстастим сводом и чинила је одбрамбену цјелину са пиргом са Топхане, који се види са Морачника, и кулом са Пречисте Крајинске. Постоји могућност да је првобитна испосница била на врху острва, гдје се налази црква Преображења Гоподњег. Кроз историју је дијелила судбину осталих скадарских манастира, а 1853. године у њој су од Турака убијена три брата Лековића из Годиња: Малиша, Саво и Андрија, који су јуначки бранили манастир. Упркос рушењу, Морачник је сачувао изглед тврђаве. Послије рушења манастира крајем осамнаестог вијека, до почетка 60-тих година XX вијека је служио као штала једном броју сељана из приобалних мјеста. Манастир је дјелимично почео од стране Завода за заштиту споменика да се истражује и обнавља шездесетих и осамдесетих година двадесетог вијека. Са благословом митрополита Амфилохија од 1997. почиње обнова манастира, када почиње и да се богослужи у њему. Од 1997. године старешина манастира је јеромонах Јован Ћулибрк, данашњи владика славонски, који је поред послова на обнови добио благослов митрополита Амфилохија да се стара о обнови духовног живота, цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори). У манастиру је први пут служено на Преображење 1997. годане, а од 1998. се редовно одржава панагир и сабор на празник Тројеручице. Поједини објекти манастирског комплекса су дјелимично обновљени, а тренутно се обнавља храм Преображења Господњег на врху острва. О пословима на обнови данас се брине настојатељ манастира јерођакон Николај Башановић МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс чине: храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици, са параклисом Светог Јована Дамаскина, капела Светог Григорија Синаита, храм Преображења Господњег на врху острва, манастирски конак и економски објекти. Храм посвећен Пресветој Богородици Тројеручици Храм Пресвете Богодице Тројеручице је малих димензија, дужине 7.5 м, а ширине 4 м, основе у виду сажетог тролиста. Црква се одликује неуобичајено ниским апсидама. Код ње се појављује западни травеј, уз који су дозидане нише на сјеверној и јужној страни, које су служиле као проскомидија и ђаконикон. Како је западни травеј скоро истих димензија, основа је добила симетричну и чисту форму. Кубе је копија оног на старчевачком храму и ослања се на четири пиластра, између којих су постављени лукови. Због бочних лукова појављује се трансепт који није „лажан“ као на Старчеву. Украсни камени вијенац постављен је испод свих кровних површина, а с унутрашње стране њиме су украшени подужни зидови. Сви прозори, по један на свакој апсиди и четири на тамбуру – правоугаони су и оперважени каменим гредама. У прозорима су нађени остаци фресака, по чему се може закључити да је читава црква била живописана. Западни портал има, изнад правоугаоног отвора, полукружну линету. Црква је грађена од притесаног камена, сложеног у неправилне хоризонталне редове. Првобитно је била покривена каменим плочама, као и сви храмови Балшића на језеру. Храм је грађевински обновљен и очекује се да ускоро започне и његово фрескописање. Параклис Светог Јована Дамаскина Убрзо послије градње цркве, подигнута је правоугаона припрата а истовремено, наслањајући се на јужни зид цркве и припрате, саграђен је мали параклис са апсидом. Истраживачким радовима на Морачнику, обављеним 1985. године, констатовано је постојање плочника испред капеле, изнад кога се налазио дрвени тријем. Параклис Светог Јована Дамаскина до данас није обновљен и чека на обнову. Капела Светог Григорија Синаита Кула је вјероватно најстарији објекат на Морачнику, подигнута на овом каменитом и релативно удаљеном острву у Скадарском језеру са истим циљем са којим је подигнута и кула на Топхани, крајњем острву према граници Албаније. Истина, кула на Морачнику није подигнута истовремено када и пирг на Топхани, већ, могуће, неку деценију доцније, заправо онда када су надолазеће опасности постале извјесније и када је требато формирати неки вид чвршће предстраже за осигурање унутрашњег дијела језера. Куле на Топхани, Пречистој Крајинској и Морачнику представљале су у своје вријеме окосницу одбране Зете. Истовремено, усамљена и моћна кула на Морачнику уливала је довољно сигурности да се уз њу, у првим деценијама XV вијека, подигне црква, а одмах затим и остали објекти манастирског комплекса. На основу сачуваних зидова куле, не може се са сигурношћу утврдити њена права висина, као ни првобитни изглед крова, односно посљедњег спрата. Сачувана лежишта за спратне греде, која се уочавају на унутрашњим површинама зидова, дозвољавају да се може закључити да је кула имала четири спрата међусобно спојена унутрашњим, узаним, дрвеним степеништем. Посебно је значајно истаћи да се на посљедњем спрату у зиду налази мања полукружна апсида, што говори да је просторија на четвртом, посљедњем спрату служила и као капела. Такође је значајан и податак да је просторија била засведена крстастим сводом од кога су остале сачуване само двије угаоне конзоле, сличне онима из припрате цркве Св. Ђорђа на острву Бешки. У маси зида, сачувана је њена полукружна апсида. Кула са капелом је реконструисана. Храм Преображења Господњег Манастирском комплексу припада и храм Преображења Господњег лоциран на омањем кружном платоу, омеђеном потпорним зидовима, на највишој коти острва, удаљен од манастирске цркве око 240 м. Ради се о једноставној, једнобродној грађевини од притесаног камена са полукружном апсидом и са по једним узаним прозором на обје подужне фасаде и једним на апсиди. Лијево и десно од апсиде, налази се по једна дубља ниша за ђаконикон и проскомидију. Из сачуваних трагова изнад апсиде, запажа се да је црква била засведена преломљеним сводом. Овај мали храм се не помиње у историјским изворима ни у стручној литератури, па се о њеном патрону и времену подизања ништа поуздано не може рећи. Може се само претпоставити да је подигнута или за потребе монаштва у вријеме најинтензивнијег живота манастира, када је постојећа црква постала премала, или, пак, да се ради о маузолејној црквици коју је подигао неко од чланова властелинских породица Балшића или Црнојевића. Њена једноставна обрада, једнобродна основа и преломљени свод показују довољно сличности са црквицом коју је за свој укоп подигла Јелена Балшић 1440. године на острву Бешки, што би можда могло да укаже да је и црквица на Морачнику настала у истом периоду. Данас је у току обнова храма Преображења Господњег. Обнову храма Преображења Господњег на Морачнику, по благослову Његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, води братство Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, на челу са Велимиром Мијовићем, својим трудом и својим средствима. Конак Источно и јужно од храма Пресвете Богодице Тројеручице, доста произвољно постављени налазили су се манастирски објекти. Највећи је припадао конаку, други, са јужне стране је био манастирска трпезарија а између њих је кула која доминира комплексом. Конак је обновљен, као и кула, а трпезарија још није. Настојатељ манастира Садашњи настојатељ манастира је јерођакон Николај Башановић Рукоположен за јерођакона од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у Цетињском манастиру 26.07. 2015.г. Постављен за настојатеља 04. 09. 2015. г. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА НА БЛАГОВЕСТИ, 2014. ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ У МАНАСТИРУ МОРАЧНИК Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово тринаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастираМорачник. За недељу дана, у понедељак 7. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Ком. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Вернике који су ових дана у посети светињама Српске Православне Цркве у Црној Гори предводи свештеник Михаил Чиквин из парохије Светог Јована Богослова у Епархији бјалостоцко-Гдањској Пољске Православне Цркве. Речима добродошлице поздравио их је домаћин владика Јоаникије, указујући на веома добре односе између две сестринске Цркве, што потврђују чести сусрети међу архијерејима и свештенством. Владика је захвалио свештенику Михаилу који је предузео велики труд да вернике из Пољске доведе у Црну Гору, а потом их укратко упознао са историјатом Ђурђевих Ступова, престоним манастиром Епископије будимљанско-никшићке. -Чули сте сви за наше велике светиње манастир Острог, Цетињски манастир, манастире на Приморју, пошто многи долазе као туристи, али за манастире на сјеверу Црне Горе мало ко зна. Ово су најстарији манастири у Црној Гори. Ђурђеви Ступови су старији и од Острошког и од Цетињског манастира. У Лимској долини је било много светиња и прије Немањића. Овдје се хришћанство утемељило, већ, у доба Светих Кирила и Методија, а од 12. па до 15. вијека, хришћанство се на овом простору потпуно укорјењује, добија велики замах, граде се велике светиње. Овдје је Свети Сава основао епископију 1219./20. године, навео је Преосвећени Епископ и подсетио да је православни народ у Црној Гори страдао вековима бранећи своју веру, као и да су многи нажалост прешли у ислам. -То је слично искуству које је доживио православни народ у Пољској, од којих су многи, под притиском сила овог свијета, прешли на унију или католичанство. Али, овај свијет је пролазан, а оно што остаје јесте права вјера. Ми вас из Пољске, који сте нам дошли у посјету, доживљавамо као браћу у Христу. Биће нам изузетно драго, кад буде прилика, да се заједно Богу помолимо на светој Литургији и заједно причестимо светим тајнама Христовим, поручио је Његово Преосвештенство. После уприличеног ручка, Владика је поклонике из Пољске даривао иконама Светих новомученика величких и горњеполимских. Група православних верника претходног дана је посетила Саборни храм у Никшићу, са чијом црквеном заједницом свештеника Михаила Чиквина од раније вежу пријатељске везе. Боравак у Епархији будимљанско-никшићкој наставили су посетом манастирима Шудикови и Калудри. Извор: Инфо-служба СПЦ

У сусрет јубилеју 1500 година манастира из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју представља њен уредник публициста Јован Маркуш. Звучни запис разговора У сусрет великом јубилеју 1. 500 година манастира Рођења Пресвете Богородице-Подластва у Грбљу из штампе је изашла вриједна Монографија „Манастир Подластва“ коју је слушаоцима нашег Радија представио њен уредник публициста Јован Маркуш. Монографија манастира Подластва, обухватила је све аспекте манастирског живота и његове духовно-просвјетне мисије кроз вријеме. Ова монографија, такође представља свједочанство многовјековног трајања овог манастира све до наших времена. Монографија манстира Подластве је обухватила следеће цјелине (поглавља): Историјат Грбља и манастира Подластва Епархија бококоторска и дубровачка и манастир Подластва у Великом рату Археологија раног хришћанства на простору Јужнојадранске области Градитељски осврт на манастирски комплекс Фрескопис манастира, Рукописне и штампане књиге манастира Старе и вриједне књиге које припадају грбаљским црквама, а чувају се у Ризници Српске православне цркве у Котору Обнову манастира у 20. и почетком 21. Вијека Народна предања и култове у окриљу манастира Подластва и Живот у манастиру. Обухвата резиме на српском, руском и енглеском језику. Монографија је илустрована низом фотографија које су заступљене у сваком поглављу, пратећи и олакшавајући заинтересованој читалачкој јавности да се што боље удуби у суштину и смисао самог текста. МАНАСТИР РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – ПОДЛАСТВА Манастир Подластва, са црквом Рођења Пресвете Богородице, налази се у близини магистралног пута Будва -Тиват – Котор, на јужној падини грбаљског села Ластва Грбаљска, по којем је и добио име. Манастир Подластва се убраја међу најзначајнија духовна средишта, не само Грбља него цијеле Боке. Заједно са Михољском Превлаком,која представља 800 годишњи темељ Светосавског Православља у Зети – Црној Гори, манастир Подластва је посебно сабирно и саборно мјесто, како Грбља, тако и цилелог Приморја. Археолошка истраживања извршена на темељима цркве Пресвете Богородице у Подластви из 1984 године, имала су за резултат проналазак остатака ранохришћанске богомоље из 6 вијека, чиме је дат велики допринос у проучавању средњевјековне археологије на овим просторима . Средњовјековни центар духовности Грбља добио је још једну духовну вертикалу која га је везала дубоко за темеље хришћанства. Такав, наизглед неочекивани обрт, гдје се на мјесту чије се оснивање по традицији приписивало цару Душану 1350, добио је још већи значај јер је материјалним доказима потврђено његово 15-то вјековно трајање. Према предању, манастир је подигао цар Душан 1350. године. Према истом предању, преко овог дијела Приморја, боравећи кратко у ластовској цркви, са оближње морске обале, Свети Сава, први архиепископ српски и оснивач Зетске епископије, упутио се у Свету Гору. Исто предање тврди, да је Свети Сава пролазио кроз ово мјесто кад је пошао у Јерусалим. Такође, постоји предање о грбаљском поријеклу кнеза Лазара Хребељановића. Од настанка, манастир Подластва је био духовни и политички центар Грбља, свједок бурних догађаја везаних за буне против Млечића и Турака, што се рефлектовало на судбину манастира. Ти догађаји су за последицу имали честа страдања манастира. Усљед честих буна и устанака Грбљана, манастир је био први на удару окупатора, па су у непријатељским походима прво њега рушили, палили и пљачкали. Прво разарање манастир је доживио од стране Млечића 1452. године, послије III грбаљске буне 1448-1452, кад је према предању исто тако разрушен и манастир Светог архангела Михаила на Превлаци.Затим је манастир је обновљен 1700. године. Друго разарање манастира је било за вријеме прве аустријске окупације (1797-1805).Манстир је након тога обновљен 1812. године. Треће разарање манастира се догодило када је Аустрија други пут окупирала Грбаљ 1814.г. (1814-1918), а трећи пут је обновљен 1874. године. Четврто разарање је било 1915 године за вријеме Првог свјетског рата. Манастир је обновљен , а тадашњи митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић, заједно са свештенством, је 1936. године, освештао манстирски комплекс. Пето разарање било је у II свјетском рату. Шесто разарање манастира било je од земљотреса 1979. године када је скоро потпуно уништен. Посебно свједочанство њеног мучеништва јесте и нова гробница 80 побијених Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића у Бару на крају Другог свјетског рата (ту пренијетих и сахрањених 1992. године благословом Патријарха Српског Павла). Почетком 15. вијека саграђен је старији дио цркве Рођења Пресвете Богородице. Манастирска црква Рођења Пресвете Богородице је једноставна, издужена једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. У ткиву зидова и у оквирима отвора секундарно је употријебљен обрађени камен, који је припадао ранохришћанској базилици која датира из 6 вијека. У земљотресу 1979. године, манастир Подластва је претрпио велика оштећења. Између осталог, срушио се свод цркве. Но, ова разарања су “разоткрила” дијелове храма из прохујалих епоха. Наиме, и раније се јасно уочавао старији дио грађевине, али је тек послије земљотреса постао видљив дио првобитног готичког, благо преломљеног свода. Тај најстарији нуклеус храма имао је припрату, могуће у виду неке врсте отвореног тријема. Свјетлост дана угледао је и фрагментарно очуван старији живопис из 15. вијека, који се налазио на јужном зиду и дијелу олтарског простора, као и на јужном зиду припрате – тријема. Нажалост, фреске су веома оштећене, али сачувани ликови стојећих фигура св. Николе и св. Ђорђа, приказани испод сликаних аркада, указују на високе умјетничке домете њихових аутора. У некој каснијој обнови, манастирска црква је добила данашњи изглед. Након сложених истраживачких и конзерваторско-рестаураторских радова на цркви Рођења Богородице, скинуте су млађе фреске са дијела јужног зида и презентиране у простору продуженог црквеног брода. У истом дијелу су изложени и налази из ранохришћанске базилике – фрагменти подног мозаика и парапетне плоче. На тај начин постали су сагледиви и они слојеви споменика, који су вјековима били запретани у унутрашњости грађевине. Манастир Подластва је био и значајан просвјетитељски центар Грбља. Од прве половине XIX вијека у манастиру је била народна школа у којој су калуђери подучавали старословенски језик, црквено појање, рачунање итд. Као наставници спомињу се између осталих Висарион Љубиша (црногорски митрополит 1882-1884) и Митрофан Бан (црногорски митрополит 1885-1921). Као настојатељ манастира Подластва Митрофан Бан узео је видног учешћа у познатом устанку православних Бокеља против Аустрије 1869. године. У вријеме када је игуман Григорије Бућин био учитељ у манастирској школи у Подластви је учио митрополит Петар I Петровић – Свети Петар. Игуман манастира Подластве Јосиф Бућин био је у Цетињу кратко вријеме један од учитеља младог Петра II Петровића Његоша, прије његовог одласка у Топлу крај Хeрцег-Новог. Историјат Подластве, је запамћен по Грбаљском законику, времену Светог Петра Цетињског и његовог рата против Наполеона, као и митрополиту црногорско-приморском Митрофану Бану – Грбљанину. Грбаљска светиња обнављана у немањићко вријеме, рушена је и васкрсавала, доживјевши процват посебно у ово наше вријеме. У последњој деценији прошлог вијека, започета је обнова храма и манастирског комплекса Подластва. Поред храма,стари конак је обновљен, и том приликом је дограђен параклис Светог Великомученика Косовског Лазара. Манастир садржи иновоформирану ризницу у којој су смјештени предмети из различитог историјског периода, као и библиотека. Јован Б. Маркуш Извор: Радио Светигора

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. У оквиру десетог прилога читали сте о манастиру Прасквица, док сте у оквиру једанаестог текста могли да се упознате са значајем свештене обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. Данас Вам предочавамо све важније детаље везане за свештену обитељ манастира Врањина на Скадарском језеру. ЈОВАН Б. МАРКУШ: МАНАСТИР ВРАЊИНА Окренут ушћу ријеке Мораче у Скадарско језеро, манастир св. Николе на Врањини, смјештен је на самом размеђу водених праваца за Скадар, Зету, Црмницу и Жабљак. Основао га је по Благослову првог српског Ахиепископа св. Саве Немањића, Савин ученик и први Зетски епископ Иларион, негдје између 1221. и 1233. године. Манастир Врањина је једанствени манастир у старој Зети, а данашњој Црној Гори, који је, на темељима древног византијског храма из VI вијека, подигнут по директном благослову св. Саве Немањића. Свети Сава је лично написао Оснивачку постељу Манастира Врањине чији се препис и до данас чува. У Оснивачкој повељи св. Сава Немањић је, по Светогорском моделу, Манастиру Врањини дао најширу могућу Црквену монашку аутономију издвојивши га испод било какве духовне власти Зетског епископа и било какве световне власти. У средњем вијеку у Манастиру Врањини се на богослуужењима није се помињао Зетски епископ већ Архиепископ српски у Жичи, а касније Архиепископи српски у Пећи. Такав је Благослов дао свети Сава Немњић у својој Оснивачкој повељи. Прве посједе му је измолио св. Сава а одмах потом је Савин брат – св. краљ Стефан Првовјенчани, даривао Манастиру Врањини и прве велике посједе. Касније је ова светиња богато даривана и од стране свих осталих владара Светородне лозе Немањића. Манастир Врањину су такође богато даривали и скоро сви владари династије Балшића и Црнојевића. У сачуваном архиву садржи се двадесетак докумената, почевши од оснивачке повеље Светог Саве до повеље Црнојевића из 1527. На основу повеље цара Душана из 1348. Врањина је постала метох манастира Светих Арханђела из Јерусалима, а 1468. се као проигуман помиње старац Никон Јерусалимац, духовник кћерке Светог кнеза Лазара и супруге Ђурађа II Стратимировића, Јелене Балшић. Старац Никон Јерусалимац познат је и као знаменити средњовјековни писац чувених духовних писаних споменика Шестоднева и Горичког зборника. Дуго времена Манастир Врањину насељавали су и калуђери са Синаја тзв. Синаити, који су са собом донијели и свој Синајски Типик монашког тиховатељског тј. исихастичког живота. На путу премјештања Зетске Митрополије са Михољске Превлаке једно вријеме Зетски је митрополит столовао на Врањини. У средњем вијеку Манастир Врањина био је један од најбогатијих манастира у читавој Српској Цркви. Манастир Врањина имао је у то златно доба наше историје у свом саставу три манастирска храма, огромна имања, пуно помоћних манастирских зграда као и читава села у свом посједу као на примјер – Годиње, Орахово, Плавницу, Брчеле и многа друга. Најстарији и централни средњовјековни храм био је посвећен преносу Светих моштију св. Николе. Унеколико млађи храм, такође из XIII вијека, који се налазио нешто ниже и северозападно од главног храма, највјероватније је био посвећен Пресветој Богородици. Најмлађи и по димензијама најмањи средњовјековни храм, посвећен светоме Сави Немањићу, саграђен је у XIV вијеку и око њега се простирало велико монашко гробље. Налазио се на врху једног брежуљка западно од главног храма св. Николе а остаци овог светосавског храма се и данас могу назрети у хладу старих кошћела које чувају мир и освештаност овог мјеста. Врањина је први пут пострадала од Турака 1482. године, а највећа разарања доживела је у нападу Нуман паше Ћуприлића 1714. и Осман паше Скопљака 1843. године. Послије ових распећа Врањина никада више није повратила свој средњовјековни сјај. Остаци остатака средњовјековне велељепности разорени су од Турака 1862 године. Према казивању владике Илариона Рогановића, послије турских разарања из XVIII и XIX вијека, манастирски храм посвећен преносу Светих моштију св. Николе, био је средње величине, саграђен од једноставног камена, без куполе и звоника и без било каквог архитектонског украса. Ктиторски гроб Зетског епископа Илариона, ученика св. Саве Немањића, налазио се у припрати Никољске цркве све до 1862. године. Прије тридесетак година испред хрма св. Николе ископана су три манастирска звона из XIV. и XV. вијека која се сматрају нашим најстаријим очуваним средњевјековним звонима у Црној Гори . Љета Господњег 1886. књаз Никола I, уз обилну помоћ коју му је послао Сверуски Император Александар III Романов, саградио је нови храм и велики манастирски конак. Сматра се да је у то вријеме књаз Никола манастир Врањину припремао и за неке од својих кћери као достојно мјесто за монашки живот уколико остану неудате. У народу и данас постоји сачувано предање да су двије кћери краља Николе, Ксенија и Вјера, које се иначе никада и нијесу удавале, озбиљно размишљале да се замонаше и свој манастирски живот проведу управо на Врањини. Послије Другог свјетског рата манастиром је управљао стари и угледни игуман Роман Укмановић а након његовог упокојења почетком шездесетих година монашки живот у овој древној светињи је запустио. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару и том приликом изгореле су и многе вриједне иконе и стари намјештај из доба краља Николе. Oбнова Манастира св. Николе започела је 1. августа 1998. а већ 5. септембра 1998. године Митрополит Амфилохије је освештао новоподигнути мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Од почетка августа 2008. године за настојатеља Манастира Врањина постављен је садашњи игуман, јеромонах Петар Драгојловић, дипломац Московске Духовне Академије, који је раније уложио велики труд и на обнови манастира Орахово у Црмници. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару. Божијом помоћу, трудом настојатеља, братстав и вјерника, као и поклонима и прилозима из Црне Горе, Србије и православне Русије, у последњих неколико године манастирски храм св. Николе је веома уређен и уљепшан, како споља тако и изнутра, а Мали манастирски конак проширен је великим дрвеним тријемом са балконом. У манастиру се данас организују разни образовни и културни програми за младе полазнике вјеронауке. МАНАСТИРСКА ЗДАЊА Манастирски комплекс у свом саставу има храм Светог Николе, стари Велики конак који је у обнови, Мали конак за братство и економски објекат. Храм Светог Николе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу. Дугачка је 14,5 а широка 5 м. По димензијама и занатској изведби екстеријера издваја се од осталих храмова из времена обнове књаза Николе. Градиво за храм је прцизно клесани камен, који међусобно налијеже без спојница. Врата и два прозора на подужним зидовима и један на апсиди, си лучног облика са профилисаним и фино обрађеним оквирима. На западној фасади, изнад плоче са натписом о градњи, налази се осмокрака, ажурирана розета. Унутрашњост храма је засведена полуобличастим сводом, који је ојачан попречним луковима. Између плитких пиластера, на подужним зидовима, формирају се прислоњени лукови. Под је од камених плоча. Карактеристично је да је ентеријер мање прецизно изведен од спољње обраде цркве. Храм је опремљен руским иконостасом, класистички конципираним. Са југозападне стране храма, на нешто нижој коти, налазе се остаци Великог конака, који је уз помоћ Сверуског Императора Александра III Романова, саградио књаз Никола 1886.г. Пространи конак имао је приземље, спрат и поткровље. Велики манастирски конак је почетком седамдесетих година двадесетог вијека изгорио у пожару. Током 2010. године започело се са радовима на обнови Великог манастирског конака страдалог у пожару и за сада се стигло до половине грубих радова на Великом конаку. Приликом ископавања и раду на ојачавањима темеља конака, наишло се на изузетно вриједне археолошке остатке. Археолошке радове изводио је археолог Ђорђе Ћапин са супругом Радмилом, из Херцег Новог. Помоћ приликом ових обимних археолошких радова давао им је и тим младих археолога из Бара. Том приликом пронађен је 51 хришћански гроб са очуваним скелетима и светим моштима као и новчић Балшића из доба око Косовске битке и Венецијански новчић из каснијег периода. Гробови су се налазили у четири нивоа, обухвативши велики временски период од VI до XIX вијека. Пронађено је и 5 гробова са скелетима хришћанских подвижника из VI вијека, највјероватније из доба св. Византијског цара Јустинијана Великог као и прва словенска керамика са наших простора. Овим изузетно значајним археолошким истраживањима потврђено је и древно хришћанско предање да је св. Сава Немањић Манастир Врањину подигао на мјесту древног и разореног византијског храма из VI вијека. Новоподигнути, или Мали конак, за привремени смјештај монашког братства саграђен је 1998. године. Подигнут је се на мјесту гдје се некада налазила тзв. перјаничка кућа. У последњих неколико година много је урађено у поправци, уређењу и доградњи Малог конака. У близини Малог конака подигнут је монтажни економски објекат. Митрополит Амфилохије је 1998. године освештао новоподигнути Мали конак, на мјесту гдје је раније била тзв. Перјаничка кућа. Од тада у манастиру живи монашко братство. Манастир Врањину данас красе честице светих моштију неколико светитеља: Свете преподобномученице Анастасије Римљанке, Светог Димитрија Ростовског, преподобног Теофана Затворника и светог свештеноисповједника Луке Војенојасеницког и Кримског. Манастир је 2010. године из Москве добио на поклон веома вриједну икону светог Руског Цара и Страстотерпца Николаја II Романова која је освештана на Ганиној јами, мјесту гдје су јула. 1918. године бољшевички безбожници, послије свирепог убиства читаве породице, бацили тијела светих Царских Мученика. Манастир Врањина такође у себи чува и икону великог исцјелитеља и новог руског чудотворца, светога Луке Војенојасеницког и Кримског као и изузетно вредну копију светогорске иконе Мајке Божије Иверске. Братство Манастира Врањина се од 2009. године почело бавити пчеларством. Од прве три кошнице које су преко Манастира Превлаке, Манастира Дуљева и великог добротвора Манастира Врањине, брата Сава Вујошевића из Бара, дошле на Врањину, до данас се стигло до броја од око 70 кошница. Манастирски мед, познат по свом квалитету и изванредном укусу, дошао је и до трпеза многих људи, од Европе до Свете Земље и од Русије до Америке и Канаде. Манастир Врањина је данас убедљиво највећи произвођач меда у читавој Митрополији Црногорско-приморској. МАНАСТИР ВРАЊИНА - СВЕТИЊА ИЗМЕЂУ НЕБА И ВОДЕ На вису изнад ушћа ријеке Мораче у Скадарско језеро, бијели се црква Светог Николе, једине од три некадашње средњевјековне цркве које су чиниле надалеко чувен манастир Врањина. Са још неколико манастира на подручју језера, чија је обнова у току, Врањина чини цјелину која се у народу са правом назива Зетска Света гора. Када су дани сунчани, на хоризонту се плави и небо, и језеро и далека узвишења, међу којима је стари престони град Скадар, тако да се губе линије које раздвајају небо, воду и брда. Манастир Врањина је саграђен по благослову Светог Саве, почетком XIII вијека, а саградио га је његов ученик Иларион, потоњи први епископ зетски. По предању, Свети Сава је Илариона срео како чува овце са осталом сеоском дјецом, препознао у њему достојног ученика и повео га са собом у Хиландар. Иларион је постао монах и, касније, као један од најпобожнијих калуђера, послат је у тадашњу Зету, гдје је постављен за првог епископа. Управо је Свети Сава, како предање каже, одредио мјесто за манастир, а његов вјерни пратилац и ученик Иларион спровео у дјело. Када се Иларион упокојио на Михољској Превлаци, гдје је био епископски трон, сахрањен је на Врањини, по ранијем аманету. Неки руски путописци из XIX вијека, свједоче да су видјели Иларионов гроб, али му данас нема трагова. Неко тврди да су његови земни остаци још овдје, а неко да су сакривени у тајним катакомбама дајбабског манастира што је такође вјероватна претпоставка. - Ми ћемо радити археолошка истраживања читавог овог појаса. Тачно ћемо установити гдје су темељи прве цркве, а требало би и да нађемо гробно мјесто епископа Илариона, јер се епископски гроб сигурно разликовао од других,- прича нам игуман манастира отац Петар (Драгојловић). Првобитни манастир је основан 1223. године и имао је три цркве: цркву Светог Николе, Светог Саве и Успенија Пресвете Богородице. Данас постоји само црква Светог Николе, а и она је више пута обнављана. По неким изворима, мала црква Светог Саве била је стотињак метара западно од цркве светог Николе, величине осам пута три метра. И заиста на вису изнад садашњег конака, између старих кошћела, наишли смо на камене трагове некадашње цркве које и пропорцијама одговарају старом опису, па је сасвим извјесно и прије најављених археолошких истраживања да је на овом мјесту била поменута црква. Друга црква Успенија Пресвете Богородице, налазила се највјероватније у увалици између садашњег малог конака и цркве Светог Николе. На том је мјесту данас хлад стољетног бреста. Манастир је у вријеме Немањића, од свих владара из ове светородне лозе богато дариван. Највећи успон је имао у вријеме цара Душана у првој половини XIV вијека када је, по неким подацима, имао око 500 монаха и послушника. Тада је то био убједљиво највећи и најбогатији манастир у Зети. Језеро тада није стизало до данашњих обала, већ се мјесто њега у подножју Врањине ширила плодна долина, коју су вриједни монаси обрађивали и повећавали приходе манастиру. У доба владавине цара Душана, манастир је припојен српском манастиру Светог Архангела Михаила у Јерусалиму, чиме је цар Душан завршио идеју свог дједа и оца краља Милутина и Стефана Дечанског. Јерусалимски манастир се налазио у језгру старог града, имао је велику болницу и пратеће зграде за странце и ходочаснике. Тако је и Врањина постала метох манастира Архангела Михаила и пола својих годишњих прихода одвајала за издржавање ове светиње у Јерусалиму. По пропасти нашег царства, Грци су преузели јерусалимски манастир, откупивши претходно нарасле дугове. О Врањини су касније бринуле и зетске династије Балшића и Црнојевића, о чему свједоче сачуване повеље, а долазак Турака је најавио тешко вријеме и за народ и за његове светиње, па и за манастир Врањину. У прво вријеме Турци нијесу обраћали пажњу на манастир, али је у предању остало да је крајем XVI вијека дјелимично страдао од Турака. Том приликом му је одузет и дио имања. Касније је неколико пута нападан, али нијесу забиљежена већа страдања све до 1714. године када Нуман паша Ћуприлић, напада манастир са великом војском и сравњује га са земљом. Практично од тада, манастир више никада није био у оној слави и љепоти као што је био за вријеме Немањића. Владике Сава и Василије из владалачке куће Петровића имали су намјеру да овдје обнове епископски трон, али то није било могуће у немирним временима мрачне турске окупације. Истина, монашки живот није никада замро, јер је увијек на Врањини живио понеки калуђер који је водио рачуна о манастиру. Тек 1843. године вјековни напор на гашењу ове светиње привремено је уродио плодом. Те године је Осман паша Скопљак у рату са Црном Гором око Лесендра, изненада напао манастир Врањину и у крвавом окршају успио да побиједи оно мало људи који су га бранили. Сви браниоци су побијени, заједно са игуманом и монасима и тада је манастир поново сравњен са земљом. Послије Берлинског конгреса и ослобођења ових крајева од Османлија, књаз Никола је одлучио да обнови манастир Врањину. Међутим, сиромашни књаз сиромашне Црне Горе није имао средстава за такав подухват, па се обратио свом покровитељу руском императору Александру III Романову, који је одмах упутио велики новац за обнову. Изграђена је нова црква Светог Николе на старом црквишту и велики конак, који је често служио и као двор владарске породице Петровића. Тада је урађен и иконостас, који још увијек краси цркву. Конак у којем сада живи мала монашка заједница и игуман Петар, био је предвиђен за смјештај перјаника. Од те 1886. године манастир је поново заживео. Краљ и краљица, као и други чланови породице Петровић су често долазили овдје, а ту су се и исповиједали. Одавде је књаз и потоњи краљ Никола Петровић имао слободан поглед на Скадар, напајао пјесника у себи и јачао жудњу о испуњењу завјетне мисли свих српских владара о повратку старе српске престонице у окриље свог народа. Остала је и прича да је Никола I планирао да овдје замонаши двије неудате кћери, принцезе Ксенију и Вјеру. По завршетку Другог свјетског рата манастир је поново почео да тоне у немаштину. Ипак, све до 1960. године било је каквог-таквог монашког живота. Упокојењем игумана Романа Вукмановића 1960. године Врањина је опустела. По одобрењу тадашњег митрополита Данила (Дајковића), у манастирски конак се населила нека сиротиња, тек да неко води рачуна о цркви и конаку. Међутим, 1971. године конак је захватио пожар, о чијим узроцима постоје разна нагађања, а најближе истини је да је подметнут од стране тадашњих власти. Многе знаменитости су бесповратно уништене. Прије 12 година, кренуло се у нову обнову, а јеромонах Петар је већ четврти игуман Врањине од тада. Мали конак, некадашња перјаничка кућа је уприличена за живот монаха, а у цркви Светог Николе се поново свакодневно служи литургија и прославља име Господње. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово дванаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Врањина. За недељу дана, у понедељак 30. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Морачник. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина, а у оквиру петог прилога представили смо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. У оквиру шестог прилога представили смо Вам свештену обитељ манастира Подмаине, на празник Светог Преображења Господњег представили смо Вам свештену обитељ Манастира Стањевићи, на оданије празника Преображења представили смо Вам свештену обитељ манастира Градиште, док смо у оквиру првог септембарског прилога представили свештену обитељ манастир Режевићи. Претходне недеље читали сте о манастиру Прасквица, а данас Вас упознајемо са свештеном обитељи манастира Дајбабе код Подгорице. ДРЕВНИ СРПСКИ МАНАСТИР ДАЈБАБЕ Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружавују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. На Ћемовском пољу, између Подгорице и ријеке Цијевне, недалеко од колског и жељезничког пута Подгорица — Плавница, диже се висока Дајбабска Главица. У подножју са запада налази се село Дајбабе, а на јужној благој падини подигнут је манастир. Село је дало име и главици и манастиру. Око манастира је подигнута лијепа шума, а манастир окружују дивни чемпреси. Остала главица је гола и кршевита, те се манастир по шуми из далека запажа. Далеко испред манастира у пољу подигнута је улазна капија са крстом, а с једне и друге стране се пружају дугачке алеје засађене боровима за расађивање. Њима ће се засадити сва голет у близини манастира и претворити у вјечито зеленило. Од манастира је необично лијеп поглед на Зетско поље, Скадарско језеро и Румију, па на крајинске горе и високе црмничке планине. Одавде се брујање звона разлијеже по цијелој Зети и позива вјерне да се сјете Бога. Повјетарац са Скадарског језера разблажује љетну врућину и овдје је живот удобан, нарочито за човјека који воли да се у самоћи одмори и принесе Богу топле молитве. Манастиру је поставио темељ и основао га архимандрит Симеон Поповић, рођен на Цетињу 1855. Он је свршио духовну академију у Русији 1887 године, закалуђерио се у Кијевопечерској лаври. Кад је дошао у своју домовину постављен је за настојатеља манастира Врањине, а доцније је премјештен у манастир Острог, гдје је остао 6-7 год. Ту му дође једно чобанче из Дајбаба и исприча му да му се на мјесту данашњег манастира пријавила нека утвара, која му је рекла да је то свето мјесто и да треба да се ту подигне манастир, јер је и раније ту био. Симеон је у раној младости показивао склоност за пост и молитву, за пустињачки и испоснички живот, па по ријечима овог чобанчета дође у Дајбабе и мјесто му се допадне. Од сељана је откупио земљиште и 1896 г. подигне за себе ћелију и цркву, која је 1897 г. освећена и посвећена Великој Госпођи. Симеон није стао на томе. Он је од тада па све до данас радио на проширењу, повећавању и уљепшавању цркве, непрестано радио и дограђивао, и данас црква са ћелијама које су махом над њом, представља једно утврђење. Црква је од улаза до олтара под земљом, продубљена и ископана у стијени. Дужина од улазних врата до олтара и са олтаром износи 21.50 м. Од тога отпада на олтар 2.50, праву цркву и припрату 10, а на ходник 9 м. Ширина је неједнака; средња ши- рина око 2.60 м, а висина једва 3 м. Припрата је нешто шира и украшена фрескама које је радио архимандрит Симеон. Међу најљепше убрајају се Св. Петра Цетињског, Св. Саве и Св. Василије. Црква није потпуно молована. Олтар је издигнут од цркве за 2 степенице, а исто тако црква од припрате. Зидови и свод су неравни, они су исклесани у стијени која је и тешком му- ком прибијена и проширена. Света трпеза и проскомидија су на станцу камену. Од цркве води кроз једна мала врата узан ходник у десно и тамо се улази у двије подземне просторије, опет спојене узаним вратима. Од ових води тајни подземни ходник кроз један процијеп у нека друга одјељења из којих се излази у надземне ћелије. Ове подземне просторије још нијесу уређене и посао око тога скопчан је с доста труда и трошка. Из ходника кроз једна уска врата улази се опет на десно у два одјељења која се пружају у правцу цркве и спуштају се за 7 степеница. У другом одјељењу је смјештен Христов гроб у коме се налази плаштаница у дијамантима, дар руског цара Николаја. Изнад гроба виси велики полијелеј. Зидови овог одјељења су неравни и моловани, дужина му је 5 а ширина 2.50 м. Испред гроба је припрата, дуга 3 а широка 1 м. Ова два одјељења пред- стављају споредну цркву са јужне стране. Из ходника води лијево кроз мала врата узан пролаз у правцу цркве и завршава се проширењем, чије подножје личи на елипсу. Овај параклис дуг је 3, широк до 2 м, а висок 2.20 м. И ово је одјељење моловано. Овај пролаз је широк 1.20 м и сав је живописан. Улазна врата су висока 2.45, широка 0.80 м. Пре- ма томе што права црква има и споредна и упоредна одјељења, црква је тробродна и претставља по свом стилу један необичан тип. Чело цркве је изван земље, широко је 12.30 м и живописано је. Тамо су слике: распећа, ускрснуће и Мајка Божја. Простор пред црквом широк је 6 м и затварају га три врло широке и високе колоне. Ха крајевима су два звоника у виду четвороугао- них кула. Ха површини изнад цркве подигнуто је много мањих ћелија, а изнад ових је понајвећа ћелија за архимандрита. Све су ћелије међусобно спојене, а са црквом подземним ходницима, који су тако изукрштани и испреплетени, да се човјек тешко може снаћи у овом лавиринту подземних одјељења и путева. Сва ова конструкција оставља на човјека необичан утисак. У цркви у којој влада потпуна тама и затим на гробу Христовом човјек се осјећа друкчије него на сунчаној свјетлости. Овдје се душа пречишћа а ум узлијеће Богу, па се и нехотимице са усана отимају топле молитве. Улазећи у ове подземне просторије човјек се преображава, заборавља на свијет и ближи се Богу. Од првог дана освећења храма овамо долази силан свијет са свих страна, једнако мушки како и женске, стари и млади, католици и муслимани, да потраже лијека души и тијелу. И нијесу ријетки случајеви да су многи болесници који су с вјером дошли, пошли излијечени. Архимандрит Симеон Поповић непрестано ради на довршењу свог дјела, па и труд и своје имање залаже на довршењу и уређењу ове чудесне грађевине. Иако стар, он улаже напор да ову светињу остави довршену и све што ради, ради на корист народа и на славу Богу. Манастир Дајбабе је веома важна светиња. Он је привукао на себе пажњу свих побожних хришћана не само из Зете и Подгорице, него и из врло удаљених крајева. Овамо долази силан свијет да се помоли Богу. Улога коју овај манастир врши врло је благотворна. Његов чудотворни утицај осјећа се и код Арбанаса и код муслимана, и једни и други долазе овамо с великом вјером у чудотворну моћ његову и надом у Бога. Особито на посјетиоце утиче нека тајанственост која влада и чини чуда у овом подземном храму. ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - СКРОМНИ И СМИРЕНИ ДАЈБАБСКИ СТАРАЦ Подсјетићемо се бесједе коју је на трогодишњем помену светом Старцу изговорио још један светитељ Митрополије Црногорско-приморске, свештеномученик митрополит Јоаникије (Липовац): Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос. И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године. Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље. Епископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња. По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине. На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици. Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода. Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти. Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин! Православни митрополит Црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ. МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ - ДРАГОЦЕНИ КАМЕН НАШЕГ ВРЕМЕНА КОЈИ ЈЕ УГРАЂЕН У НЕРАЗОРИВУ ГРАЂЕВИНУ! Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9). Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави. Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа. Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију. МАНАСТИР ДАЈБАБЕ ДАНАС Настојатељ: архимандрит мр Данило (Ишматов), рођен 07. 05. 1962. у Ижјеску. Дипломирао на Академији умјетности у Москви 1990. г. и на Православном Универзитету Св. Јована Богослова у Москви 2004. г. Магистрирао на Богословском факултету у Београду 2008. г. Замонашен у Даниловском манастиру у Москви 1995. г. Рукоположен за јерођакона 1993. г. а за јеромонаха 1994. г. Одликован звањем игумана Белогорског манастира у Перму 1996. г. Одликован звањем архимандрита од архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића у храму Св. Ђорђа у Подгорици 2014. г. Постављен за настојатеља манастира Дајбабе 2013. г.) Братство: монах Симеон Ерић и Пантелејмон Аџинџал. Искушеници: ђакон Димитрије Захаров и Александар Андесилић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово једанаести у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Дајбабе. За недељу дана, у понедељак 23. септембра, представићемо Вам свештену обитељ манастира Врањина. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Данас, на празник Светог свештеномученика Евтихија, 6. септембра 2019. године, Митрополију црногорско-приморску, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра Цетињског, посјетио је Његово високопреосвештенство Митрополит кемеровско-прокофјевски Руске православне цркве г. Аристарх са сарадницима. Митрополита Аристарха свечано су дочекали професори и ученици Богословије Светог Петра Цетиињског и монаси Цетињског манастира у цркви Рождества Пресвете Богородице служењем мале доксологије. Митрополит се потом поклонио моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља, честици Часног и живорворног крста Господњег и обишао ризницу Цетињског манастира, кроз коју је госте из Русије провео свештеник Анђелко Боричић. После обиласка ризнице госте је у митропололитској резиденцији примио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Потом су митрополити Амфилохије и Аристарх са професорима посјетили Богословију Светог Петра Цетињског, гдје их је на свечаном ручку поздравио ректор протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Овом приликом Митрополит Аристарх уручио је и икону Пресвете Богородице госпођи Сенки Вулетић, поводом одласка у пензију и поводом двадесетогодишњег рада у Цетињској богословији. Примивши дар од Митрополита Амфилохија и од Митрополита Аристарха, госпођа Сенка Вулетић је заблагодарила свима на љубави за све године проведене радећи у Цетињској богословији. Потом је Митрополит Аристарх упутио поуку богословима, говорећи им о важности њиховог служења и призвања. После Митрополита Аристарха, своје поучно слово богословима говорио је и Архиепископ и Митрополит Амфилохије, који је заблагодарио Митрополиту Аристарху и гостима из Сибира на доласку у Цетињску богословију. Извор: Митрополија црногорско-приморска