Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'манастир'.
Found 126 results
-
,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“ Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба. И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана, започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија. Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“, и то сасвим оправдано! Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006. и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“ У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао. Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914. године, да би највеће доживео у периоду Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава. Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека, док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста. У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира. Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“ Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару) играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то: Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780); Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892); Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737); Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780); Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788); Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796); Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850); Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854); Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853); Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805); Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790); Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823); Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768); Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815); Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851); Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783); Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800); Севастијан II, митрополит будимски (1643); Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768); Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841); Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864). Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године. Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ задарски Димитрије Бранковић (1913-1920). И уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква. Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца. Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића. Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе да манастир буде удостојен части и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека Господ подари вечни покој у Царству Своме. Јеромонах Евгеније, сабрат манастира Раковца *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019 Извор: Српска Православна Црква -
-
Манастир Високи Дечани и Свети краљ Стефан
a Странице је објавио/ла Логос у Вести са Косова и Метохије
Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа. У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа. О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана. Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића. Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане. Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније. Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора. Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату. Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим. Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335. Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог. После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира. Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански. Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру. Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела. Извор: decani.org -
.jpg.e0101b10d3fd05b2dafa08b1366e5669.jpg)
-
Манастир Лелић: Сећање на владику Јована (Велимировића)
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије. -Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром. -Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин. Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа… -Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти. Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- (велимировића)
- јована
- (и још 4 )
-
Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
тема је објавио/ла Guest у Питајте и дискутујте (са нашим гостима)
Драги пријатељи, многи посетиоци ЖРУ-а су изразили жељу да Архимандрит Сава (Јањић) буде саговорник на многе теме које се тичу живота Цркве и српског народа на Косову. Ваш ЖРУ вам излази у сусрет, те ћете на овој теми имати прилике да питате о. Саву (Јањића) о свему што вас интересује. Он ће одговорати на ваша питања онда када му време и прилике то дозволе. Наравно, непримерне коментаре нећемо толерисати и такве саговорнике удаљићемо са ЖРУ-а. Желимо добродошлицу о. Сави. а ово је ЖРУ профил о. Саве, можете га додати за пријатеља- 2683 нових одговора
-
- 18
-
-
- сава јањић
- манастир
- (и још 3 )
-
Манастир Лелић богатији за једног монаха, искушеник Милан постао монах Герасим
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Након десет година у манастиру Лелић, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин служио је свети чин монашења. У навечерје Недеље Православља, у суботу 16. марта, на предлог игумана Георгија (Мићића), искушеник Милан (Девић) примио је монашки постриг и постао монах Герасим. „У српском народу последњих година све се мање деце рађа. Тиме су и манастирске обитељи све малобројније. Тек понека попут Дечана и Ковиља бројним се братством може похвалити. Данашње време нуди свакакве саблазни и пошасти и црноризачким путем у земљи Србији ретко ко жели да крене“, беседио је Епископ Милутин приликом свечаног чина монашења. Отац Герасим, нови сабрат лелићке обитељи, рођен је 1965. године у Какњу као Милан Девић. Више година као искушеник био је у манастирима Острог и Лелић. Извор: Радио Источник -
Манастир Стањевићи: Дођите да заједно прославимо Недјељу православља!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
-
Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава добио ново осветљење храма и манастирске околине
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Благодарећи донацији Општине Смедеревска Паланка једина света монашка обитељ у Јасеничком архијерејском намесништву, Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава у Кусатку, добио је ново осветљење храма и манастирске околине. Донацијом од стране Општине Смедеревска Паланка од 300 хиљада динара, извршено је постављање шест лед рефлектора око самог манастирског храма и три лед рефлектора на прилазима Манастиру Пиносава, чиме је побољшана цела улична расвета од улаза у Манастир до саме цркве. У току овог посла, кроз систем новопрокопаних канала, уграђена је нова електрична инсталација око манастирског храма, са новом елекричним кабловима и уређајима, као и посебно осветљење палионице за свеће. Важно је истакнути да је Манастир Пиносава од Општине Смедеревска Паланка добио и донацију од 50 хиљада динара за куповину путне ризле како би се део бочног и неасфалтираног пута кроз манастирско имање насуо тврђим материјалом. Овој донацији од стране Општине Смедеревска Паланка придружили су се и неки приватни предузетници из Србије, тако да је део лошег пута кроз манастирско имање и манастирску шуму знатно побољшан а ове године радови на побољшању још једног дела манастирских бочних путева кроз манастирско имање биће продужени. Како је прошле године Манастир Пиносава од државе добио и нови асфалтни пут до центра села Кусадак и центра села Азања, може се слободно рећи да су Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка учиниле изузетно велике и важне кораке у обнови живота и лепоте ове древне светиње Архангела Гаврила из 15. века. Обнова Манастира ће се ако Бог да, уз Божију помоћ, донацијама Владе Србије и Општина Смедеревска Паланка, као и прилозима верника из Кусатка, целе Србије и иностранства, наставити и ове године. Прошле године је скоро потпуно обновљен кров манастирског храма Светог Архангела Гаврила а радови овим поводом биће продужени током године на олтарској апсиди и куполи храма. Поред обнове духовног живота у Манастиру Пиносава који броји три члана, значајни акценат обнове ће ове 2019. године бити и на стварању још јаче манастирске економије кроз изградњу великог манастирског пластеника, проширењу пчелињака, као и стварању мини еко-фарме кока носиља. Сва средства су већ обезбеђена из прилога верног народа и појединих приватних предузећа из целе Србије. По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у плану су и припреме бизнис и акционог плана за уређење манастирског језера и простора око њега, што ће имати великих позитивних ефеката за даљи развој и обнову Манастира Пиносаве у целини. настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић) Извор: Епархија шумадијска -
Ктиторске мошти похрањене у Манастир Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на дан молитвеног спомена Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у суботу 9. марта Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља, поводом преноса ктиторских моштију и завршетка радова на проширењу и обнови манастирског конака. Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије. Током Светог богослужења у монашки чин је пострижен искушеник Михаило Ћеранић. Он је добио монашко име Пантелејмон и биће настојатељ манастира Самограда. Бесједећи сабранима владика Јоаникије је казао да је данас велики дан за ово свето мјесто и за древну светињу Самоград, у којој се вјерни народ сабира неколико пута годишње. Бог је устројио да смо се сабрали овдје, на Прво и друго Обретење главе Светога Јована Крститеља, који, по његовим ријечима, бдије заједно са Светим Пантелејмоном, великомучеником над овом светињом. „Данас се, нарочито, подсјећамо неколико детаља из његовог живота на које мање обраћамо пажњу, а у животу таквог светитеља све је важно. Наравно, највише обраћамо пажњу на његово главно дјело – крштење нашег Господа Исуса Христа у ријеци Јордану, које је он извршио, али треба да обратимо пажњу и на његову проповијед, на његове ријечи и на његов живот. За њега су многи говорили, мислили и питали се да ли је он Христос. Многи су били склони да повјерују да је он Христос о којем су древни пророци говорили. А он, знајући за такве помисли људи, није хтио да прими ту ријеч ни издалека, него је говорио да он само иде пред Оним Који ће доћи, Коме он није достојан одријешити свеза на обући Његовој“. „Нијесу говорили за њега и мислили да је он Христос само у вријеме његовог живота, него сјећате се када је Христос васкрсао па су неки говорили, а међу њима онај Ирод, који је предао Христа на смрт, говорио је за Јована Крститеља, то устаде Свети Јован Крститељ, кога ја погубих. Гризла га је савјест што је у потпуно помрачењу дозволио дае посјече његове глава у тамници као божјем праведнику. И он је био склон да повјерује да је Свети Јован васкрсао и да се он јавља апостолима Господњим. И још. када данас прослављамо Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, видимо да се његова глава појављивала, израњала из дубине земље и тиме заправо свједочила Васркрсење Христово, јер је његова глава, послије посјечења, била сахрањена на друго мјесто, даље од његовог тијела, јер су се и тада злочинци бојали ако сахране главу заједно са тијелом да ће се глава спојити са тијелом и да ће, опет, Свети Јован опет оживјети. Склањали су његову главу на недолична мјеста, и, опет, било је оних и тада који су знали да је то гријех, па је једна побожна жена склонила његову главу на друго мјесто, чесно сахранила, али се задуго није знало гдје. Прво обретење Светога Јована Крситеља је онај догађај када је неки подвижник, из првих хришћанских времена, копао да себи направи склониште и ту нашао главу Светог Јована Крститеља. Тамо је данас велики храм и велика светиња. Он је ту живио и молио се пред главом његовом, а уочи своје кончине, опет, је сакрио главу на исто мјесто, јер још није била дошла слобода хришћанству. А следећи пут, то јесте Друго обретење, такође, се помиње када је, опет, нађена његова глава. И сваки пут је било Божанско откривење да је то, заиста, глава Светог Јована Претече, она је ношена до Цариграда и по цијелој малој Азији. Говори се да се данас скрива у једној џамији у Дамаску. Не зна се да ли је то тачно, и ако јесте, то сигурно није без неког нарочитог Божјег промисла, јер као што је Свети Јован Крститељ био Претеча Христов и за свог живота, он остаје и даље Његов Претеча. То што се његова глава данас налази у Сирији може значити много“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је испричао да му је један свештеник из Антиохијске патријаршије, гдје је данас највеће страдање, да рођени муслимани Сиријци нијесу тако злочести као што се нама чини и да хришћани са традиционалним муслиманима у Сирији немају никаквих проблема, те да нико од њих није отишао у терористе. “Него су отишли они који су васпитавани на Западу, изманипулисани од стране запада, фантизовани, иструментализовани и злоупотребљени да би радили за велику империју. То народ у Сирији осјећа и зна. То лицемјерство дањашњег свијета је превршило сваку мјеру“, казао је Владика. Владика будимљанско-никшићки Јоаникије је навео да, славећи данас, истовремено, и празник Преподобних и богоносних отаца и матера, који су у монаштву Богу угодили, у ову суботу, у древној светињи манастиру Самоград био је и монашки постриг. „Наш досадашњи брат Михаило постао је отац Пантелејмон, примио је име по Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а то име значи свемилостив. Милосрђе је, на то нас Господ увијек подсјећа, најпречи начин да се спашавамо, да будемо незлобиви и милосрдни. Ко има те двије врлине и ко их је стекао он је врло близу Христа Господа, увијек, својом чистотом, добротом, незлобивошћу, а посебно милорсђем. Нека нашем оцу Пантелејмону, који је истовремено и настојатељ ове свете обитељи, славног и древног Самограда, нека Свети великомученик Пантелејмон, буде помоћник и исцјелитељ. Да исцијели његове душевне немоћи и слабости, да се његовом службом овдје зацијеле старе ране ових светиња, јер су давно разрушене. Ко зна колико је људи овдје страдало за ове светиње. Ево, полако васкрсава овај манастир, израња из дубине земље као и глава Светог Јована Крститеља. Овдје имамо двије светиње као два Обретења главе Светог Јована Крститеља. Старе, древне и давно порушене светиње, али, које ништа нијесу изгубиле од своје светости, иако су порушене. Јер, тамо гдје је сишла Божја благодат и Божја милост то је мјесто свето за свагда. Нека буде на здравље и спасење ова служба и Велики Часни спасоносни пост прије Васкрсења Христовог, који започињемо“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије. Ктиторске мошти похрањене у манастир Владика је истакао да је данас важан дан, када су обретене ктиторске мошти, које су нађене у доњој цркви Усековања главе Јована Крститеља, док је у горњем манастиру, гдје је откривен ктиторски гроб нађен само дио костију. „Археолози су, недавно, радили на откривању темеља ове древне светиње и нашли су неповријеђен гроб, један златни крст у гробу и ове свете мошти, које су заиста велика утјеха нама који се овдје сабирамо, иако они још нису прибројани лику светих, али их ми их поштујемо као ктиторе. Вјерујемо да су они угодили Богу и да их је Он обдарио својом милошу и да их је посветио“, казао је владика Јоаникије, истичући да никада не идемо испред, да свједочимо о светости прије него се сами пројаве, али да оне заслужују наше поштовање, пошто су то ктиторске кости и нађене су послије толико вијекова неповријеђене, доносећи нам велику утјеху. Владика је казао да су мошти положене у храм и да више неће бити изложене понижењу, већ на мјесту гдје се непрестано врши богослужење. Нажалост, то није случај са костима из горње цркве, гдје је, такође, био ктиторски гроб. „У њему смо нашли само неколико костију, ко зна шта је вријеме учинило или разни пљачкаши. Не можемо о томе ништа знати. Али, и тамо смо нашли неколико костију, и те мошти ћемо чесно опрати, окадити и почаствовати да буду у храму гдје се врши богослужење“, бесједио је Владика Јоаникије, пожеливши вјернима да им ове мошти буду на здравље и спасење. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- пантелејмона
- светог
- (и још 8 )
-
Манастир Ораховица је један од најзначајнијих и најранијих духовних, историјских и културно-умјетничких средишта Срба тзв. Доње Славоније, односно Подравине. Овај манастир, кога историјски извор и традиција овог краја помиње још као Ремета и Дузлук, постоји већ у у другој половини XV вијека. У емисији „Путокази“ бањалучке Телевизије „Елта“ о историјјату и значају ове светиње говори Владика пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк). Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Владика Силуан посетио грчку гиманзију и манастир у Перту
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Приликом канонске посете Западној Аустралији, Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан, у пратњи протојереја-ставрофора Милорада Соактара и протођакона Миодрага Томића, посетио је 14. фебруара 2019. године Грчку православну гимназију Светог Андреја у насељу Дианели у Перту. После обиласка школе, Епископ се званично састао са директором и члановима Управног одбора школе, где се изблиза упознао са многим важним сегментима који се тичу административног рада, односно управљања школе. Посета православној школи је веома важна имајући у виду појачани интензитет радова око завршетка изграње српског колеџа посвећеног Светом Сави у Варовилу, југозападном делу Сиднеја. У поподневним часовима Епископ Силуан је посетио и грчки манастир Светог Јована Крститеља, где је срдачно дочекан од братства манастира. Извор: Српска Православна Црква -
Манастир Буково: Свети Трифун – виноградарска слава
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Негујући традицију заједничарења, на дан Св. Трифуна у манастиру Буково окупили су се неготински винари. Након свете Литургије игуман Козма пререзао је славски колач преломивши га са председником Удружења винара неготинске крајине г-дином Николом Младеновићем, а потом се верни народ литијски упутио у манастирски виноград, на челу са игуманом, где је обављен чин благосиљања новог виноградарског рода. Обративши се окупљенима игуман је нагласио значај оваквог окупљања пожелевши свима берићетну годину и призвавши Божији благослов на све винограде Неготинске крајине. После обављеног чина, у манастирској гостопримници присустни су били у прилици да пробају млада вина неготинских винара у свечарској атмосфери каква и приличи оваквом празнику. Извор: Манастир Буково -
Монаси напустили древни грчки манастир
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Православних помесних Цркава
Након што је Манастир Ватопед на Светој гори примио „епископа“ „нове цркве“ у Украјини Павла Јуристог, седморо монаха тог братства га је напустило и прешло у руски Манастир Светог Пантелејмона који се такође налази на Атосу. Како пишу медији, у питању су руски, украјински и молдавски монаси из Ватопеда. Постоје информације да и међу Грцима који живе на територији тог манастира има доста оних који су незадовољни ставом руководстава манастира и који представнике „нове украјинске цркве“ сматрају расколницима. „Четири манастира на Светој гори — Ксенофонт, Пантократор, Нови Eсфигмен и Ватопед — у контакту су са украјинским самозванцима“, изјавио је извор из Московске патријаршије. Ректор Московске духовне академије архиепископ Амброзије је открио да је цариградски патријарх наложио да делегација „нове цркве“ посети сва братства Свете горе. „Пред нашим очима један по један манастир придружују се расколницима и врше незамисливу издају православних људи у Украјини које прогоне, уцењују, туку, истерују из својих храмова. Тако се на софистициран начин непријатељ људског рода руга људима“, пише ректор Академије на свом каналу на Телеграму. Раније је саопштено да делегацији „нове цркве“ у Украјини на челу са „епископом“ Павлом Јуристом није дозвољено да уђу на територију Манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори. извор -
Делегацију ПЦУ нису пустили у манастир Пантелејмон
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир. Извор: Светогорске стазе-
- 3
-
-
- делегацију
- пцу
- (и још 4 )
-
SCHISMATIC BISHOP SERVES LITURGY AT PANTOCRATOR MONASTERY ON MT. ATHOS The representative of the Ukrainian schismatic church “Bishop” Paul of the Diocese of Odessa and the Baltic celebrated the Divine Liturgy today at Pantocrator Monastery on Mt. Athos, reports the Union of Orthodox Journalists. The schismatic delegates also celebrated Vespers the night before. The site of the schismatic Diocese of Odessa reported yesterday that the delegation, headed by “Bp.” Paul, was visiting Mt. Athos at the invitation of Patriarch Bartholomew. Pantocrator was among the 5 out of 20 monasteries that voted to send a delegation to the enthronement of “Metropolitan” Epiphany Dumenko in Kiev on Sunday, February 3, along with Iveron, Stavronikita, Xenophontos, and Koutloumousiou. Although Mt. Athos did not send a delegation, Abbot Alexios of Xenophontos, Hieromonk Maximos of Vatopedi, and Hieromonk Chrysostomos of the St. Panteleimon’s Skete of Koutloumousiou attended as part of the delegation of the Patriarchate of Constantinople. All three concelebrated in the schismatic Liturgy. Abbot Ephraim of Vatopedi was also to attend but suffered a heart attack upon arriving to Kiev. He underwent heart surgery on Tuesday. Other monasteries, including Philotheou and Karakallou, have said that they would close their gates if Epiphany Dumenko visits the Holy Mountain. http://orthochristian.com/119222.html?fbclid=IwAR2ZnuRwOVzgw4VBZplHxoOOPppTy14gvhZd68NqepsZUEcobJHriKEIrYw
-
Манастир Јошаница: Нови великосхимник Српске Цркве
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово Преосвештентво Епископ шумадијски г. Јован служио је 2. фебруара 2019. године, на празник Светог Евтимија Великог, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у манастиру Јошаници. Саслуживали су игуман манастира Гргетег архимандрит Доситеј, јеромонах Теофило из манастира Гргетега, протосинђел Николај из манастира Саринца, протојереј Александар Гајић и ђаконом Урош Костић. Осим приношења дарова Богу и прослављања дивног светитеља, повод за свечано молитвено окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Прислуживали су чтечеви Младен Алексић и Никола Љубисављевић. Извор: Српска Православна Црква -
Гост Радија Светигоре била је преводилац Светлана Луганска из Москве, аутор књиге “Људи српске цркве“ која је 2017. године постала бестселер у Русији, а од ове године имамо и српско издање овог дјела које носи назив “Духовни огањ Српске цркве“. Звучни запис разговора Светлана је рођена у Подољску, у Подмосковљу. Завршила англистику на престоничком Филолошком факултету, потом и Светотихоновски богословски институт (данас универзитет). Први српски аутор којег је превела био је митрополит Амфилохије и тај пут, боготражитељски, траје до данас. Скоро четврт века. Године 2008. одликована је Орденом Светом Саве. Што се планова тиче, Светлана планира да преведе филм који је у Русији снимљен о нашем Митрополиту Амфилохију. Извор: Радио Светигора -
Манастир Милешева: Епископ милешевски Атанасије служио Свету Божићну Литургију
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Празник Рођења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа свечано је прослављен у целој богоспасаваној Епархији милешевској, а посебно је свечано прослављен у милешевској Световазнесењској обитељи, у којем је Божанском Литургијом началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, уз одговарање милешевског сестринства предвођеног игуманијом мати Аквилином. Верници милешевског краја који су се молитвом, постом, подвигом и врлинским животом припремали да дочекају Богомладенца Христа, приступили су чаши Христовој из које су се причестили Пречасним Тајнама Његовим. Преосвећени се у беседи поводом Божића придружио честиткама Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих Епископа наше Свете Цркве, уз подсећање да Син Божији почиње живот на земљи као бескућник, рођен је у пећини, не беше места за Њега у обичним домовима у којима живе људи, не беше места за Њега у царским палатама, и да данас на Овај Празник центар васељене нису велике престонице света, моћних земаља, него једна обична пећина, Витлејемска пећина, јер је у њој рођен Цар васељење, Цар свих времена, свих векова, најмудрији и најмоћнији, чијим се законима земља држи, опстаје и траје, Његовим законом љубави, правде и доброте, свим оним што је учинио. Радост Божића Преосвећени Епископ Атанасије је поделио са децом и у догађају ломљења божићне чеснице испред Саборног храма у Пријепољу. Извор: Епархија милешевска -
Манастир Острог: Архимандрит Мирон служио Свету Божићну Литургију
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Најрадоснији хришћански празник Рођење Господа Исуса Христа – Божић, молитвено је прослављен у Острогу. Божићну Литургију у цркви Свете Тројице служила су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Никита и јерођакони Атанасије и Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања Светог Јеванђеља прочитана је Божићна посланица Српске Православне Цркве, Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, а сабрани који су постили Божићни пост, који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници уз послужење и појање Богомладенцу Христу. Извор: Манастир Острог -
Манастир Острог: Свечано прослављени Свети Петозарни мученици
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
У тридесету недјељу по Педестници, 26. децембра 2018. Љета Господњег , када наша Света Црква ,молитвено прославља Свете Петозарне Мученике Евстратија, Аксентија, Евгенија, Мардарија и Ореста и светог Свештеномученика Гаврила српског, саборно и молитвено је било у острошкој светињи. Светом службом Божијом началствовао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, а саслуживали су му протосинђел Сергије Рекић, јеромонах Никита, сабраћа острошке обитељи, протојереј Миленко Јекић, јереј Радмило Чизмовић, парох пјешивачки и јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања из Светог Јеванђеља, пастирском се бесједом сабраном свештенству, монаштву и народу обратио архимандрит Павле ријечима: ”Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Драга браћо и сестре, Јеванђељским примерима да трпљењем спасавамо душе своје, трпљење свако дело усавршава колико год се трудили у сваком делу и колико као људи жељели да имамо мир, љубав и радост међу собом ипак не заборавимо да Господ претпе у свом животу пљувања, бијења, крст и издајство и све то ми у нашим животима ћемо да проживимо. То дело усавршава све наше трудове то је круна свих наших подвига тако и у житијима светих мученика, кажу да су то људи који нису имали страсти у себи јер само бестрасан човек може да буде мучен и претрпи за Христа, тако и ми наше трудове крунишемо трпљењем које све усавршава и приводи нас Христу Богу нашем у Царство небеско у име Оца и Сина и Светога Духа.” Сабрани који сус се постом, молитвом и исповијешћу припремили, примили су Свето Причешће. На крају Свете Литургије вјерни народ са свештенством и монаштвом цјеливао је дјелове моштију ових светих угодника Божијих чије су мошти похрањене у острошкој светињи. Извор: Манастир Острог -
Манастир Хиландар торжествено прославио славу - Ваведење Пресвете Богородице
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Света царска српска лавра на Светој Гори, Манастир Хиландар, свечано прославља своју манастирску славу, празник Ваведење Пресвете Богородице - 21. новембра по јулијанском, односно 4. децембра по грегоријанском календару. Уочи манастирске славе, служено је свеноћно бденије уз учешће Његовог Преосвештенства викарног Епископа ремезијанског г. Стефана, изасланика Свјатјејшег Патријарха српског г. Иринеја, монаха из других светогорских манастира и бројних гостију. По древном обичају из времена св. Саве и св. Симеона Мироточивог, сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Vavedenje Hilandar 2018 64 kbps.mp3 У Молитвеном сабрању у Хиландару данас су молитвено учествовали и Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, гувернер Свете Горе г. Костас Димцас, игуман манастира Ватопеда високопреподобни архимандрит Јефрем, генерални конзул Републике Србије у Солуну г. Синиша Павић, изасланици других светогорских манастира и бројни поклоници. После свете архијерејске Литургије, високопреподобни игуман Методије је у манастирској трпезарији топлом речју поздравио све сабране и заблагодарио Свјатјејшем Патријарху Иринеју што је као изасланика послао Преосвећеног Владику Стефана, јер „сваки Архијереј наше Цркве када долази у наш манастир, долази на само извориште, одакле креће благодатна вода која напаја вековима СПЦ“. После игумана Методија беседио је и високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопеда, који је подсетио укратко на историјске везе манастира Хиландара и Ватопеда. „Следеће године прослављамо 8 векова Архиепископије Светога Саве, а Свети Сава је почео из Свете Горе и манастира Ватопеда“, напоменуо је игуман Јефрем и подвукао мудрост Светога Саве и његово правило да сваки Архиепископ српски мора бити хиландарски монах, што се и одржавало две стотине година. „Молимо се Светоме Сави да настави да помаже своју Отаџбину, да се моли за Православну Цркву и Свету Гору и да нас просвећује да наставимо својим путем и не одустанемо од нашег задатка, освећења нашег“, рекао је игуман Јефрем. Г. Костас Димцас, гувернер Свете Горе, представник цивилне власти Грчке, који је говорио после игумана Јефрема, подсетио се времена када је радио као новинар и изблиза доживео рат у некадашњој Југославији. Када је касније посећивао Србе на Косову и Метохији, „проживео је бол нашег народа али и њихово васкрсење“. Изразивши радост што се први пут налази у Хиландару на празник, г. Димцас је са стране грчке Владе, потврдио да се „налазе поред вас у сваком труду који наставите у обнови манастира Хиландара. Ово дело које сте до сада урадили је чудо“, рекао је између осталог г. Димцас. Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), преневши благослове Свјатјејшег Патријарха Иринеја, у кратком слову се подсетио својих студентских дана, када је учио о смислу уласка Пресвете Богородице у Светињу над Светињама и рекао да га ноћашњи долазак у Хиландар и богослужење, на неки начин подсећа управо на тај догађај. „Важно је да се ми који смо из Србије, окупљамо око Цркве, а монаси да живе у заједници и сабирају се о великим празницима. То је сигурно онај прави пут којим ми људи на земљи доживљавамо своју веру, али и онај позив који нам је Бог сам послао да будемо савршени људи", рекао је између осталог Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве -
Манастир Ђурђеви Ступови: Аранђеловдан - Крсна слава Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Светим евхаристијским сабрањем у манастиру Ђурђеви Ступови, на празник Сабора Светог архангела Михаила и осталих бестјелесних сила – Аранђеловдан, у сриједу, 21. новембра 2018, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије прославио је своју крсну славу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени владика Јоаникије уз саслужење више свештеника и свештеномонаха Епархије и уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Владика Јоаникије је честитао данашњи велики празник свима, нарочито онима који Светог архангела Михаила прослављају као крсну славу. Он је подсјетио да је су се у прадавним временима, праискону, на небу десили сукоби и неспоразуми, слично сукобима и непоразума људи на земљи када се један од служитеља Божјих, понесен благодаћу и силом, влашћу и службом, коју му је Господ дао, помислио за себе да је раван Богу. „То је могуће зато што се Бог не намеће својом влашћу и силом, него себе оприсутњује код свих бића створених, својим смирењем. Да се Бог појавио као деспот или тиранин, ниједном створеном бићу не би пало на памет да помисли и каже да се са Богом изједначио. Али, мудрост Божанска, која обасјава Свете арханђеле није одступила од свих, него само од врховног вође Светих анђела, Сатанаила, али није од Михаила, Гаврила и осталих вођа бестјелесних сила небеских“, рекао је Владика. Преосвећени је истакао да Свето писмо свједочи да је тада устао, управо, Арханђел Михаил и рекао: Ко је као Бог? То значи нико и то је био почетак разобличавања велике лажи која је захватала небо. „То може да буде зато што се Бог, Творац неба и земље, оприсутњује својим смирењем и даје свима слободу. Да је створио Свете анђеле као машине у својим рукама то се не би могло догодити, него је желио да има слободне своје служитеље који су Му подобни у слободи. Зато се догодила велика пометња на небу, која се стално осликава и на земљи. Свети анђели Божји, које предводи Свети Арханђел Михаило, стално служе слави Божјој, стоје пред Престолом Божјим, обасјава их, непрестано, храни и обнавља Божја свјетлост, истина, правда и љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Он је нагласио да анђели Божји нијесу само присутни на небу, него као слуге Божје силазе на земљу и помажу умним бићима, чувају народе који су у правој, истинитој вјери, воде их, руководе. „У Старом завјету је откривено да Свети Арханђел Михаило чува изабрани народ Божји, то значи да он чува Цркву Божју. Свједочанства присуства и доласка у овај свијет Светих анђела имамо у животу Цркве свакодневно, и то је у Светом писму, на много мјеста, посвједочено. Арханђео је са неба донио глас Пресветој Дјеви Богородици да ће родити Спаситеља свијета, а на Њено питање како ће се то десити, јер Она не зна за мужа, он не одговара, нити, по свој прилици, зна како ће то бити, јер је то Божја тајна. Видимо велико смирење његово које је Божанско. Он не јавља како ће то бити, нити тумачи, него само јавља оно што му је Господ заповиједио да јави и толико зна. А то је велико и то је основа вјере“, бесједио је Његово Преосвештенство. Подсјетио је и на божанске ријечи „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњег осјениће те“, поручујући да су анђели прославили рођење Господа Исуса Христа узвишеном пјесмом: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“, анђели су јавили Његово васкрсење, као што су се јавили и приликом вазнесења Христовог на небо, и много пута прије и касније. „У животу свакога од нас је присутан његов анђео чувар. Заправо, када славимо Свете арханђеле сви ми славимо славу, јер прослављамо наше небеске покровитеље. Анђели Божји чувају свако свето мјесто, сваки храм Божји, сваки дом хришћански, сваку душу хришћанску, упућују их на добра дјела, стављају добре мисли у срца њихова, добре намјере. Зато, кад планирамо нешто да чинимо треба да се помолимо анђелима да расвијетле наше мисли да правилно одлучимо и да како ваља радимо у животу, јер смо као људи склони заблудама. Да знамо да нијесмо савршени, да живимо у тијелу и гријехе носимо, да се смиравамо и исправљамо, да имамо свете помоћнике, које је Господ послао, а који нас руководе ка спасењу, руководе нас да приступимо Господу Исусу Христу нашем Спаситељу“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након свете Литургије приређено је славско послужење за вјернике и пријем за бројне госте у славу Господа нашега Исуса Христа и част Светог архангела Михаила и осталих бестелесних сила. Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Владимир Путин је посетио Свето-Успењски Псковопечерски манастир
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Владимир Путин је 17. новембра посетио један од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији – Свето-Успењски Псковопечерски манастир, преноси сајт “Председник Русије”. Председник је присуствовао богослужењу, обишао је манастирски комплекс и подземни храм који се налази у пећинама у карсту. У току посете обитељи шефа државе је пратио намесник манастира – Митрополит псковски и порховски Тихон. Извор: Православие.ру -
Манастир Буково: Завршена берба манастирских винограда
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Иако не лак посао, уз добро расположење и благослов игумана Козме и братије, сви берачи међу којима су били свештеници, верници, чланови удружења Дијаспора источне Србије и бројни пријатељи манастира, у братском окружљењу и атмосфери и овога пута су помогли нашој светој обитељи. Захваљујемо свима који су својим несебичним трудом и љубављу учинили да се успешно приведе крају берба 2018. надајући се уз Божију помоћ добрим винима. Извор: Манастир Буково
