Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'манастира'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 224 results

  1. ризница богословља

    Вина манастира Буково у Италији

    У Италији на салону вина ”Vini da Terre Estreme” који је одржан од 2. до 4. фебруара у Тревизу своја вина излагали су винарија манастира Буково и винарија “Чокот” из Александровца жупског. Опширније можете прочитати на интернет страници http://www.vino.rs Извор: Мнастир Буково
  2. ризница богословља

    Освештан виноград Цетињског манастира

    У манастиру Добрска ћелија код Цетиња, метоху Цетињског манастира данас је, уочи празника Сретења Господњег извршено освећење манастирског винограда. Чинодејствовао је сабрат Цетињског манастира јеромонах Јустин (Мреновић) уз молитвено учешће братије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. ризница богословља

    Признање монасима манастира Зочишта

    У традиционалној акцији „Вечерњих новости“ - Најплеменитији подвиг године, онима који су несебично помогли додељене су престижна признања. Монаси манастира Зочиште су једини Срби у селу Зочишту, у манастиру који је српска светиња из XIV века, и опстају упркос сталним нападима албанских екстремиста. На дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2019. године, у Свечаној сали Скупштине града Београда Специјалну плакету Вечерњих новости игуману манастира Стефану уручио је г. Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Вечерњих новости. Златна плакета за појединачни најплеменитији подвиг уручена је полицајцу Милошу Милошевићу, чијом заслугом је спречено крвопролиће у центру Ниша 16. јуна 2018. године. Златна плакета за дечји најплеменитији подвиг уручена је Огњену Дамњановић, матуранту Економске школе из Ужица, који је спасао трогодишње дете из набујале реке Ђетиње. Златна плакета за колективни најплеменитији подвиг додељена је Јовану Мијатовићу из Банатског Деспотовца и Кикинђанима Сави Зорићу, Ђорђу Чичулићу, Стојану Мишковићу и Самиту Комленићу који су донирали кожу за тешко повређене раднике НИС-а на нафтној бушотине 20. септембра 2018. године. Златна плакета за подвиг постхумно је додељена Милораду Јовановићу који се утопио у Дунаву код Белегиша док је спасавао унуку коју је успео да изгура на обалу. Специјалне плакете су додељене младом правнику из Горњег Међурова код Ниша; учитељици Горици Димитријевић; полицајцима Немањи Тривину и Ђорђу Елеку, припадницима Јединице за подршку Полицијске управе Фоча; спортским риболовцима из Подгорице, Владету Зарубици, Веску Божовићу и Војину Радовићу; Предрагу Адамовићу, председнику Хуманитарне организације „Баштиник“ из Бањалуке; Наташи Младеновић, ученици другог разреда Средње техничке школе у Пожеги; Драгану Вујовић, ватрогасцу из Ужица; Ивану Караџићу, рониоцу српског порекла за спасавање фудбалера и тренера из пећине на Тајланду; припаднику Војске Србије у Јарчујку код Краљева; Милици Ђекић и Ирени Ивоћ, возачу градског аутобуса пореклом из Прокупља која живи и ради у Милвокију. Свечаност је почела химном „Боже правде“ у извођењу Академског хора „Обилић“, који је током програма отпевао и композицију „Ово је Србија“. На свечаности су се обратили Милорад Вучелић и академик Матија Бећковић. Жири је радио у саставу: академик Матија Бећковић, начелник ВМА пуковник проф. др Мирослав Вукосављевић, академик Душан Ковачевић, хуманиста Арно Гујон, директор „Комтрејда“ Веселин Јевросимовић, драмске уметнице Рада Ђуричин и Тања Бошковић, модна креаторка Верица Ракочевић, новинар Бранко Станковић и Милорад Вучелић. Свечаности су присуствовали министар за рад и социјална питања Зоран Ђорђевић, градоначелник Београда Зоран Радојчић; представници власти, Војске Србије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, многи пријатељи и сарадници Вечерњих новости, представници медија. Извор: Српска Православна Црква
  4. ризница богословља

    Завршено живописање параклиса манастира Рмња

    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија 7. фебруара 2019. године окончано је живописање и постављање иконостаса у параклису Светог Јована Златоуста у манастиру Рмњу. Живописање параклиса Светог Јована Златоуста започето 7. децембра 2018. године приведено је крају уз помоћ прилога добрих људи, пријатеља манастира Рмња и Епархије бихаћко-петровачке, трудом и даноноћним залагањем настојатеља те свештене обитељи архимандрита Серафима (Кужића), а делом вредних руку живописаца Стефана Дерикоњића, Бојана Аничића и Николе Басте. Извор: Српска Православна Црква
  5. ризница богословља

    Нови сајт манастира Високи Дечани

    Манастир Високи Дечани одскоро има свој нови интернет сајт decani.org на коме се могу наћи информације и фотографије о овој задужбини српског краља Светога Стефана Дечанског из 1335. године. Високи Дечани се налазе у подножју Проклетија, између Пећи, сједишта српске архиепископије и царског Призрена, једне од славних престоница Немањића. Овај манастир са јединственом црквом саграђеном у романичком стилу са елементима готике, украшеном са више од 1000 српско-византијских фресака, Унеско је прогласио за мјесто свјетске културне баштине 2004, наводећи да су његове фреске једно од највриједнијих примјера тзв. ренесансе Палеолога у византијском сликарству и драгоцјен запис о животу у XIV вијеку. Поред података о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира, на сајту decani.org је и манастирска интернет продавница, библиотека. Такође, вјерни могу да оставе имена за молитву, дају прилог за манастир, упишу се у књигу утисака и сазнају како да дођу до манастира. На Фејсбук страници дечанског манастира наводи се да ће се сајт редовно ажурирати и допуњавати информацијама и фотографијама. Интернетска презентација манастира је за сада објављена на пет језика.
  6. ризница богословља

    Нови Каленић: Обнова манастира Светог Саве

    Од свога повратка под омофор Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана марта 2017. године, Његовим благословом, приступљено је озбиљном духовном и материјалном уређењу манастира Светог Саве - Нови Каленић код Канбере. По одлуци Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић постављен је за старатеља манастира и организатора радова на обнови те светосавске светиње надомак Канбере. Од почетка радова на обнови светиње, обновљена је црква (поправка крова и уређење храма), Епископска резиденција са пратећим објектима, велика и мала манастирска сала, неопходни објекти за Дечје Светосавско летовалиште и зановљено на свесрпском саборном нивоу одржавање Светосавског фестивала. Користимо прилику да се најсрдачније захвалимо свима који су у претходном периоду, на било који начин помогли и који настављају да помажу, да наша Каленићка светиња васкрсне пуним сјајем. У новој етапи обнове током 2018. године настављени су радови на унапређењу инфраструктуре манастирског имања. Захваљујући широкогрудности г. Ратка Милићевића и г. Драгомира Иванчевића, урађено је 1850 метара пута са пуним асфалтом, а исто тако пожртвовањем господе Радована Ковијанића, Душана Глумца, Мика Миладиновића, Света Банића, Петра Иванчевића, Милана Новаковића, Миломира и Славка Зеца, Бојана Стефановића, Сретка Новаковића и Николе Бојовића обновљено је седам манастирских станова. Обнову су помогле и Црквене општине Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Светог архиђакона Стефана у Кизбори, Светог Саве у Гринзбори и Светог великомученика Георгија у Сент Албансу. Укљученост шире српске заједнице у обнову велике светиње пројава је јединства српског народа и ходење стопама Светога Саве. Украшавајући светиње, српски род се у њих уграђује. У години када прослављамо 800 година самосталности Српске Православне Цркве и 70 година од организованог црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, верници Митрополије аустралијско-новозеландске показују да су достојни наследници предака и настављачи задужбинара и ктитиора манастира и цркава, обнављајући своје светиње и одржавајући пламен наше светосавске вере на Петом континенту. Извор: Српска Православна Црква
  7. Навечерје празника и паљење бадњака: Поноћна литургија: Извор: Манастир Буково
  8. На празник Преподобног Серафима Саровског и Светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрит Никанор, игуман манастира Светог Козме и Дамјана из Гигинаца (Митрополија софијска), архимандрит Јован (Јеленков), игуман Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј Борислав Стаменковић, јереј Петар Крстић, јеромонах Арсеније (Недељковић), јереј Милан Крстић, јеромонах Нектарије (Ђурић), ђакон Ђорђе Филиповић, јерођакон Јован (Мијаиловић) и чтечеви Стефан Ћосић и Миљан Никитовић. Мноштво народа Божјег дошло је у манастир, да својим молитвама саучествује у богослужењу и принесе молитве Господу и Преподобном Серафиму, узору у монашком подвигу игуману ове Свете Обитељи оцу Серафиму (Мишићу). У току малог входа Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније је оца Серафима произвео у чин архимандрита. Отац Серафим , је сејао семе љубави, где год га је промисао Божија водила у животу, од Призрена где је као младић стасавао, преко манастира Преподобног Прохора Пчињског, где је обучен у Ангелски образ, до манастира Суково где се данас подвизава са братијом и где сеју семе љубави и речи Божије. Препознавши добар подвиг и велики труд у овој Светој Обитељи, Епископ Арсеније и одликује овим високим одликовањем оца Серафима, како би и у даљем подвигу још више напредовали и узрастали, те како би увек били „град који на гори стоји“. Архимандриту символично је уручен жезал, који прима као символ своје духовне власти међу братијом манастира. У току Свете архијерејске Литургије у чин ђакона рукоположен је господин Владимир Стевановић, вероучитељ из Ниша. Лепоти богослужења су поред братије манастира допринели и монаси из манастира Светог Николе (Јошаница, епархија Шумадијска), сестре из манастира Светог Стефана (епархија Врањска) на челу са Високопреподобном игуманијом Јефремијом, као и сестре из манастира Светог Георгија (Липар) на челу са Високопреподобном игуманијом Тавитом (епархија Шумадијска). Извор: Епархија нишка
  9. ризница богословља

    535 година Цетињског манастира

    Да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Пише: Проф. Предраг Вукић Као што је за монаха манастир средиште васионе, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице је за Цетиње и Црну Гору колијевка, духовно огњиште, духовни епицентар око кога се сплео познати ток историјских догађаја. Већ од самог настајања, 1484. године, манастир – као сједиште Епископије зетске, Митрополије зетске,Митрополије црногорске и данас Митрополије црногорско-приморске – био је и остао духовни и национални стуб, средиште и огњиште Црне Горе, којем није прекидан континуитет дјеловања иако је кроз историју пролазио кроз велика искушења и распећа. Цетињски манастир, као црквени центар кроз стољећа, украшен је великим јерарсима и светитељима на челу са Светим Петром Цетињским. Цетињска митрополија као Црква Христова остала је у току својих готово осамсто година вјерна Православној Цркви и правоживљу, апостолској вјери Отаца јединствених у православној вјери – преко трона Пећких патријараха српских који је увијек био и остао у заједници са свим Светима Једне Апостолске Цркве Христове. Цетињски манастир – са Острошким манастиром несумњиво један од најзнаменитијих храмова у историји Црне Горе и ширих српских и православних духовних простора – у историји Црне Горе, али и ширих геополитичких простора западног и централног Балкана, имао је веома значајну и вишеструку улогу. Древни манастир на Цетињу је са својим митрополитима био стољећима предводник бескромпромисне борбе за одбрану православне вјере, културе, и духовности. Стијешњен између папског империјализма и турског исламизма, Цетињски манастир је истрајно одолијевао бројним историјским бурама и похарама, и успјешно извршио своју историјску мисију – православна вјера је опстала а с њом и културни и духовни идентитет народа Црне Горе до наших дана. Упоредо с тим, Цетињски манастир је имао значајну улогу и у обликовању српске народносне и државотворне мисли, не само на овим просторима, већ много шире. Пјеснички речено, као први праг Црне Горе, као прва кућа Црне Горе, Цетињски манастир је суштински омогућио обликовање историјских процеса који су довели до стварања црногорске државе, која се успјела ослободити отоманске власти, а потом почев од битке на Крусима па до ослобођења Бара, Улциња и Никшића, седамдесетих година XIX в. територијално увећавати и на крају стећи међународно признање сопствене независности на Берлинском конгресу 1878. Слободно се може рећи: да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Цетињски манастир и његови митрополити били су носиоци трију суштинских историјских идеја на овим просторима, које су дјелимично реализоване некад са више некад са мање успјеха, а неке од њих су и оживотворене. Та три значајна вредносна чиниоца била су: православна духовност и бескомпромисна борба за одбрану вјере праотаца, српски интегрализам и црногорска државна мисао. ОСНИВАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА Након подизања дворца на Цетињу, Иван Црнојевић је двије године касније 1484. довршио и своју чувену задужбину – Цетињски манастир, који је посветио Рођењу Пресвете Богородице. Изградња Цетињског манастира има и своју предисторију. По наређењу султана Мехмеда II Освајача, турске трупе окупирале су у току 1480. Горњу Зету. Након пада Горње Зете, Иван Црнојевић је избјегао у Венецију, гдје је провео двије године. Нажалост, сви Иванови покушаји да заинтересује Венецију за свој положај и да од Млетачке владе добије помоћ за наставак рата са Турцима свршили су се неуспјехом. Млетачка влада није жељела да настави тек завршени рат са Турцима, будући да је у истом рату Отоманском царству уступила Скадар и Љеш, и да се тај сукоб завршио турском побједом. Како и сам Иван наводи у преамбули оснивачке повеље, он је посјетио римокатолички самостан у месту Лорето код Анконе, у коме се у то вријеме чувао Нерукотворени образ Мајке Божје, велика светиња хришћанског Истока коју су крсташи 1204. године, након пада Цариграда заплијенили и однијели у Италију. Како и сам господар Иван наводи, многа су се чудеса дешавала пред Нерукотвореним образом, а некима од њих је и он сам присуствовао као свједок. Он се завјетовао пред лицем Пресвете Мајке Божије да ће, ако му омогући да се икада врати у свој завичај, изградити храм посвећен дану Њеног Рођења. Свој завјет он је убрзо и испунио. У дубровачком архиву сачуван је документ према коме је дубровачкo Вијеће умољених, актом од 25. септембра 1483, одобрило Ивану Црнојевићу набавку 2000 тигли (црјепова) које су искоришћене за изградњу Цетињскога манастира. Других, нама доступних докумената о градњи манастира на Цетињу нема. Већ 1485. било је у нови манастир пресељено и сједиште Зетске митрополије. Тако је Цетиње постало и духовно средиште обновљене Црнојевића државе, Горње Зете. С тим у вези неопходно је напоменути да је цар Душан 1346, на државном сабору у Скопљу, Зетску епископију уздигао у ранг Митрополије, и да је њено сједиште све до почетка XV вијека било на Михољској превлаци. Када су Млеци окупирали Котор 1420, разорили су манастир Светих Арханђела, па је сједиште Зетске епархије измјештено у манастир Светог Марка у Будви, потом, средином XV вијека, у манастир Пречисту крајинску у залеђини Бара, затим у Врањину, па у цркву Светог Николе на Ободу, да би одмах након завршетка изградње Цетињског манастира оно било измјештено у њега. Већ од 1500. године Зетска митрополија се именује као Црногорска митрополија. Тако ће Цетињски манастир у непрекинутом историјско-правном континуитету од 1485. године па до наших дана остати сједиште Црногорске, Цетињске или касније Црногорско-приморске митрополије. Како је изгледао првобитни Цетињски манастир не знамо. Према скици основе манастира, коју је израдио млетачки инжињер Ђовани Фраческо Барбијери 1692. године, уочи рушења манастира, може се приближно реконструисати његов изглед. Цјелокупан манастир са свим здањима је био скромних размјера. „Мали али врло лијеп“, каже за цетињски манастир млетачки путописац из Котора Маријан Болица, који је 1613. године обишао Стару Црну Гору као и шире географско подручје. На основу сакупљених чињеница на терену, М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километара). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као Митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“. Према М. Болици Цетињски манастир је 1613. године имао бројно братство које се састојало од 25 монаха и 40 искушеника и ђака. У раздобљу од изградње Цетињског манастира 1484. до рушења истог на терену Ћипура 1692. године, немамо други сачувани и до сада публикован (објављен) податак из кога бисмо сазнали колико је манастирско монашко братство било бројно и у неким другим историјским епохама. У науци није расвијетљено питање да ли је параклис посвећен Апостолу Петру подигао Иван Црнојевић, или је исти Иван Црнојевић затекао када је дошао на Цетињско поље и потом га уклопио у шири манастирски комплекс. Врло је могуће да је он овај параклис затекао и да је исти знатно старији. Неопходно је напоменути да се још од дубоке старине покрај Цетињског манастира о Петровдану, 12. јула сваке године одржава црквено-народни сабор. Овај сабор није само везан за култ Светог Петра Цетињског (који се иначе празнује 31. октобра), већ је везан управо за празник Светог апостола Петра (12. јул), коме је овај параклис посвећен. Остаци овог параклиса ископани су 1986. године за вријеме археолошких ископавања на Ћипуру гдје се налазио првобитни Цетињски манастир. Врло је могуће да би се настанак Петровданског црквено-народног сабора могао везати управо за овај параклис. Иначе, сам топоним Ћипур, на коме је Цетињски манастир био изграђен, изводи се из грчког кипурије што значи врт – башта (од κήπο, врт). Занимљиво је да се ливада испред Цетињског манастира и данас назива Владичина башта, што је у ствари синоним за много старији топоним Ћипур, који се сачувао све до наших дана. ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА ГОСПОДАРА ЗЕТЕ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ ОД 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ Господар Зете Иван Црнојевић одредио је повељом од 4. јануара 1485. године границе земљишних посједа Цетињског манастира. Као земаљски господар он се постарао да резидентном сједишту Зетске митрополије обезбиједи пристојан материјални извор издржавања. Текст повеље Цетињског манастира сачуван је у скраћеној и у проширеној форми. Препис повеље унесен је у љетопис Цетињског манастира 1747. године, у коме су границе манастирског имања темељније и опширније назначене. У уводном дијелу повеље Иван Црнојевић је објаснио разлоге који су га мотивисали да подигне манастир на Цетињу посвећен Рођењу Пресвете Богородице. У повељи се потом наводе бројни топоними и локалитети које је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру у власништво, а у питању је већи дио Цетињског поља и планина Ловћен. У истој повељи је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру земљишне посједе манастира Кома и Старчеве Горице на Скадарском језеру. Док је манастир Ком подигао Стефан Црнојевић, Иванов отац и господар Зете, манастир Старчева Горица посвећен Успењу Пресвете Богородице, помиње се још 1378. године. По свему судећи, подигнут је у вријеме Ђурађа I Балшића, оновременог господара Зете. Како су продором Турака у област Скадарског језера ови манастири опустјели, Иван Црнојевић је њихове посједе уступио Цетињском манастиру, али уз напомену да им се, у случају да у ближој или даљој будућности буду ослобођени, дати посједи поново врате. У повељи се именују бројни топоними, локалитети који су уступљени манастиру Цетињском на коришћење. Осим Цетиња и Ловћена наводе се Добро, Доње Добро, Горње Добро, Стругари, Јаблано итд. Манастиру Цетињском Иван је уступио једну воденицу на Врелима, тридесет перпера прихода од соли као и дрва које су становници села Врела и Угања код Цетиња доносили о Божићу сваке године манастиру. У повељи затим наилазимо на запис: „Још приложих од дубраве коју посекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртјељци десну страну Ђинова брда до наше границе да нико ништа не смије такнут осим црква. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом од потока како тече поток у понор и до пута који иде к двору нека је цркви закипурије.“ Приложено земљиште у Доњем Добру било је раније у власништу Ратка Остојића, његовог брата и његових синоваца. С њима је Иван извршио замјену уступајући им у суседном селу Зачиру Љуботињу „земљу за земљу, лозу за лозу, дуб за дуб“. Даровао им је једну своју воденицу у Ободу, „која је била према воденици Комске цркве“. Иван је приложио манастиру и заложену земљу, односно, земљу коју су му њени власници заложили за позајмљени новац. Реч је о једном ступу земље на Горњем Добро, „што је Ђурађ Мркшић заложио Ивану Црнојевићу за четрдесет перпера, и о ступу земље на Јаблану“, коју су Остоја Родосалић и Ђурађ Мркшић били заложили за осамдесет перпера. У вези са овом у повељи је изричито наглашено да и Мркшић и Радосалић ту земљу могу добити за себе уколико манастиру исплате новац који су од Ивана Црнојевића примили, под условом да ту земљу не могу никоме другом продати ни даровати. Земљу у Стругарима, Иван је положио с тим „да стоје ондје кмети црковни који ће радити цркви“. Прописујући за њих услове „и тако учинисмо се кмети који се населе на црковне баштине за све на добро, за све кметове на добро да ни једнога данка господског не дају никому ни да им је вољан тако заповједати на работу чију, осим црква на работу своју, а они да су савршени работници црковни“. У проширеној варијанти оснивачке повеље Ивана Црнојевића, поред темељног описа граница приложеног имања, налазимо и неколико прилога којих нема у скраћеном примјерку повеље. Од мноштва тих појединости навешћемо ову. Наиме, са земљишта које је манастир издавао „на доходак“, манастиру је како од сијена, тако и од жита припадала „четврта, а од лаза седма“. Овакви економски и правни подаци имају тим већи значај, што прошлост Црне Горе са економско-правног становишта није темељније проучена. У Ивановој повељи има података који могу бити интересантни за питање приватног власништва земљом, и његовог историјског развоја код нас. На примјер из повеље јасно происходи да је у Црној Гори Ивановог доба било земљорадника који су имали свој земљишни посјед и који су са њим слободно располагали. Ово је у толико интересантније што пада у доба када су владари били господари над земљом и над људима, када управо ни властела није потпуно слободно располагала својом земљишном имовином. У споразуму са зетским митрополитом Висарионом и епископом Вавилом, а разумије се, и братством манастира, Иван оснивачком повељом одређује и начин живота у манастиру. У завршном поглављу оснивачке повеље, Иван Црнојевић анатемише традиционалном клетвеном формулом, карактеристичном за све средњовековне даровне повеље, свакога ко би макар и најмањи дио земљишног посједа који је припао Цетињском манастиру покушао насилно да узурпира и присвоји за себе: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповиједа овом земљом, или син мој или унук мој, или по Божјем допуштењу, ко год од другога племена или народа, најсрдачније молим и заклињем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вјекове нетакнуто овоме светоме храму Преславне Мајке Бога нашега, као што и ја ништа не узех светим црквама, но колико могах приложих и потврдих. Ако кога научи сијач злобе и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали, такав нека буде проклет од снажне деснице Владике нашега, Творца неба и земље и од силе Часнога и Животворећега Крста, од 12 врховних Апостола и од 70 осталих и 318 никејских Светих Отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили, и нека буде подобан Јуди издајнику и онијема који рекоше: узмите, узмите, распните Га, крв Његова на нас и на ђецу нашу, и нека таквоме Мајка Божја буде супарница на страшноме и нелицјемерноме суду“. Свршетак повеље господар Иван закључује традиционалном формулацијом: „У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић“. Господар Иван се постарао и да посебним законом регулише статус Цетињске митрополије. Желио је да имања Цетињске митрополије заштити од узурпатора па је у циљу обезбјеђивања имовинске сигурности Цетињске митрополије донио и Законик „Суд царски и патријаршијски“. Истим законом Иван успоставља и право азила при Цетињској митрополији, дајући за право свим невољницима којима је у опасности живот да избјегну под кров митрополије и да под заштитом цркве и убудуће остану. Насљедник Ивана Црнојевића, његов најстарији син Ђурађ се у изузетно тешким околностима у којима се Горња Зета налазила посветио културном и духовном уздизању. Управо његовим настојањем из Венеције је 1493. г. набављена штампарија, која је допремљена на Ријечки град (Обод) у околини Цетиња. Иста штампарија је потом пренесена на Цетиње. Радом штампарије руководио је јеромонах Макарије са седам помоћника. Занимљиво је напоменути да је Црнојевића штампарија била не само прва штампарија у Јужних Словена него и прва државна штампарија у свијету уопште. Неопходно је напоменути да је Јохан Гутенберг 1455. изумио прву савремену штампарију, тако да до њеног увођења на простору Црне Горе није прошло ни пуних 40 година. Јеромонах Макарије, који је руководио Црнојевића штампаријом у Ободу и на Цетињу, са својим господарем Ђурђем 1496. г. је напустио Горњу Зету и отишао у Венецију. Из Венеције он ће отићи у кнежевину Влашку, данашња Румунија. У манастиру Деалу код Трговишта, престонице Влашке, он ће (од 1507. до 1512) руководити првом румунском штампаријом, у којој ће организовати штампање румунских богослужбених књига на старословенском језику. Прву штампану богослужбену књигу у Румунији Литургијар штампао је 1507. г. управо јеромонах Макарије. Он се дакле с правом може сматрати оснивачем штампарства у Црној Гори и у Румунији. Потом ће се у позним годинама живота повући на Свету Гору. У архивским списима именује се 1526. г. као игуман манастира Хиландара. То је последњи помен јеромонаха Макарија. На Хиландару ће се он, по свему судећи, и упокојити. У Црнојевића штампарији штампано је свега пет књига. Октоих првогласник је прва књига изашла у Црнојевића штампарији. На њој је рађено годину дана, а уписано је да је завршена 4. јануара 1494, има 269 листова. Сачувано је десетак примјерака. Октоих петогласник је друга књига из Црнојевића штампарије, но није у цјелини сачувана. Псалтир са посљедовањем је трећа по реду одштампана богослужбена књига, од које је сачувано свега неколико примјерака. Ова књига је штампана на Цетињу. Штампање је довршено 22. септембра 1495. г. Молитвослов – Молитвеник или Требник је четврта књига из Црнојевића штампарије и један њен примјерак је дјелимично сачуван у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Четворојеванђеље, пета књига ове штампарије, познато је само по препису из 1548. г. Ђурађ Црнојевић је био веома образован човјек који је изузетно цијенио књигу. Он је написао предговоре и поговоре књига које је издала штампарија Црнојевића. Саставио је и Пасхалију у Псалтиру с посљедовањем, који је довршен 22. септембра 1495. Након одласка кнеза Ђурђа Црнојевића из Горње Зете 1496. г, штампарија је престала са радом. Када је турски султан упутио ултиматум кнезу Ђурђу Црнојевићу да мора напустити Горњу Зету у најкраћем могућем року, овај, знајући да нема алтернативе, јер се није могао одупријети надмоћној турској сили, напустио је пред крај 1496. г. Горњу Зету, и са својом супругом Елизабетом Ерицо, млетачком принцезом, преко Будве отишао у Венецију у изгнанство. У Венецији ће 22. октобра 1499. г. кнез Ђурађ написати тестамент у ком ће се осврнути и на Цетињски манастир, будући да је напуштајући Горњу Зету из њега однио нека добра. Сада својој супрузи даје у задатак да иста врати: „Али ако ме због грјехова мојих смрт претекне не могавши накнадно власторучно написати други тестамент, тада хоћу да радиш као што овај тестамент одређује. Прво, све ствари Свете Марије са Цетиња са којима смо побјегли од Турака хоћу да вратиш Светој Госпођи са Цетиња, као добра њеног власништва, што се обавезах завјетом, пошто сам био на мјесту које ти знаш, жено моја, гдје си многе сузе пролила. Споменуте црквене ствари све ћеш укупно дати, било да су од сребра, или злата, или бакра, или коситра, или свилене, или иконе, или свеци, са судовима, здјелама, кашикама, сваку ствар било именовану или неименовану, са писаном документацијом и покућством, све предај цркви Свете Госпође изнад Цетине. По овоме ће људи сазнати за праву љубав коју си носила према мени, када буду видјели да ти душу моју љубиш и послије смрти“. Да ли је Елизабета Ерицо поступила по опоруци кнеза Ђурђа Црнојевића није познато. Крајем XV вијека потпуно се урушила државна организација у Горњој Зети. Последњи Црнојевићи напустили су Горњу Зету. А пред најездом Турака народ из околних поробљених области – из Старе Србије, Косова и Метохије, Скадра и слива ријеке Дрима, Херцеговине и Босне – склањао се у области Горње Зете, у неприступачне брдске крајеве желећи да сачува своју вјеру и народност. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Поуке.орг инфо

    Представљен нови сајт манастира Високи Дечани

    https://www.decani.org/rs/
  11. Посетите нови интернет сајт Високих Дечана decani.org на којем ћете наћи обиље информација и фотографија о нашем манастиру, о историји, архитектури, фрескама, ризници, као и о свакодневном животу манастира. На истом месту можете да видите манастирску интернет продавницу, библиотеку, да оставите имена за молитву, да дате прилог за манастир, да се упишете у књигу утисака и да сазнате како да дођете до манастира. Сајт ће бити днепрекидно ажуриран и допуњаван информацијама и фотографијама. За сада је сајт објављен на пет језика. https://www.decani.org/rs/ View full Странице
  12. Драгана Милошевић

    Прослављена храмовна слава манастира Буково

    У манастиру Букову прослављен свети Николај мирликијски чудотворац, храмовна слава ове свете обитељи. Светим архијерејским сабрањем верних у Светониколајевском храму манастира Буково началствовао је Преосвећени Епископ мохачки Г. Исихије, викар Епископа бачког. Саслуживали су архимандрит Козма, игуман буковски, протосинђел Захарије, сабрат манастира Буково, јеромонах Харитон и јеромонах Дионисије, сабраћа манастира Ковиља. У литургијском молитвеном сабрању учествовало је сестринство манастира Вратна и Суводола. Појао је хор зајечарског Саборног храма Рођења Пресвете Богородице. Владика Исихије је у беседи поводом празника честитао славу манастирском братству, чији је заштитник свети Николај, истичући значај манастира Буково за читав крај, јер он духовно предводи целу нашу Епархију. Подсетио је да је свети Николај истинско светило наше Цркве, који је својим животом испунио Јеванђеље Христово. Рођен у благочестивој породици, измољен и враћен као уздарје Господу, цео живот је посветио молитви и подвигу, али и чудесним делима помоћи вернима и потребитима, зато га и прослављамо као чудотворца. Свети Николај је заштитник свих хришћана и пример пастира и Епископа, као и бранитеља Православља, у чијем канону стоји да је он Правило вере и Образ кротости. Својом вером, љубављу и ревношћу, којом је целог свог живота сведочио Христа, заувек је остао светли пример нама хришћанима на путу ка Царству Божијем. Након светог богослужења, прослава празника настављена је у манастирском конаку. фотогалерија
  13. Након четрдесетодневног парастоса блаженопошившем игуману Григорију, братство манастира Дохијара изабрало је свог новог игумана јеромонаха Амфилохија. Архимандрит Амфилохије је рођен 1961. у свештеничкој породици. На Свету Гору, код старца Григорија Дохијарског дошао је са својих 19 година.
  14. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у недељу двадесет и осму по Педесетници, 9. децембра 2018. године, у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу. Владици су саслуживали Епископ мохачки г. Исихије, монаштво и свештенство Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископ бачки је рекао да Христос никада не изазива принудну веру и принудну заједницу са Собом. Принудна заједница је пакао за људе, а заједница из љубави је рај. Оно што је са наше стране допринос и сарадња са љубављу и благодаћу Божјом, то је наша вера, али вера жива, непосредна, не теоретска, идеолошка, него вера која нас призива на заједницу са Господом, и јесте заједница са Њим. Вера рађа молитву, а молитва је заједница са Богом, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку. Архијереј је нагласио да ми данас прослављамо не само један давни догађај, него да доживљавамо оно исто што се описује у библијским описима. Ако је Христос једампут или више пута у току боравка на земљи, враћао вид слепима, он то чини увек, при чему је веће чудо враћање духовнога вида духовно слепима него телеснога вида телесно слепима. Духовно слепи без Христа смо сви, без изузетка. Зато и постоји Црква Његова, Његово живо присуство у Цркви, кроз Цркву, као Црква, да бисмо ми прогледали духовно и да бисмо тим новим, пробуђеним погледом сагледавали свет око себе, ближње своје и сами себе, објаснио је владика Иринеј. Пре почетка свете Литургије, извршен је чин освећења антиминсâ намењених за богослужбене потребе више од сто парохија Епархије бачке. Тако се зову платна без којих се не служи света Литургија и у која су увек ушивене честице моштију светих. Ми смо данас, хвала Господу, осветили три стотине антиминса за потребе свих храмова у нашој Епархији, и манастирских и парохијских, казао је Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој. У току свете Литургије, владика Иринеј је рукоположио јерођакона Јеротеја (Петровића) у чин јеромонаха. Извор: Епархија бачка
  15. О. Данило: Вратимо се Богу и Цркви, имајмо веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. У последњој недељи пред Божићни пост, новембра месеца 2018. године, у манастиру Бањска се окупио велики број верника са разних страна да својим присуством увеличају венчање Радомиру Бараћу из Јошанице и Јелени Спасић из Велике Хоче. Младенцима и гостима домаћин је био игуман Бањске протосинђел Данило. Искористили смо овај дивни повод да са оцем Данилом попричамо о овом догађају, о богатој историји манастира Бањске, али и о Призрену и манастиру Свети Архангели из којих је отац Данило начинио прве кораке ка Богу и монашком животу. Помаже Бог, оче Данило, У Бањској је данас служена Света тајна венчања, а Ви сте, као игуман ове велике светиње били домаћин и оцима који су дошли да чинодејствују у венчању, и младенцима и сватовима. Кажите нам шта је то што младе људе доводи у Бањску да се венчавају и крштавају своју децу, шта је то што их веже за ову светињу? Бог Вам помогао и добро дошли. Данашњи дан је био дан радости. Јутрос је била Света Литургија, након тога је било венчање, наших драгих младенаца Радомира Бараћа и Јелене Спасић. Данас је заиста било посебно. Наша Јелена је из Велике Хоче, а брат Радомир је из околине Лепосавића. Радомир живи на обронцима планине Рогозне где се налази манастир Бањска тако да је Бањска данас ујединила Метохију и Рогозну, север Косова и Метохије. Млади људи долазе да се венчавају у Бањској као и на другим местима где су наши манастири, наше цркве. Људи осећају ту топлину светиње и одазивају се нашим светим прецима који су нам ово подигли, изградили да се ми окупљамо, служимо Богу и молимо у њима. Овим дивним људима који су данас ступили у брачну заједницу благословом Божјим и наше свете цркве дошли су многи пријатељи, оци свештеници из других парохија, сестре монахиње из Црне Горе, сви смо се данас окупили да заједно се Богу помолимо за младенце да буду прави хришћани, достојни својих светих предака и да им на неки начин дамо подршку и узвратимо љубав који они пружају нашем народу где год он живи. Јелена је, као што знате, чланица ансамбла Косовски божури , који је састављен од наше омладине са Косова и Метохије. Они гостују по нашим крајевима, манастирима, широм Србије и Црне Горе, Републике Српске и света и проносе истину Косова и Метохије, буде наш народ да не забораве корене и на тај начин повезују све крајеве где год живи наш народ. Ансамбл Косовски Божури је са другим хуманитарним организацијама учествовао у хуманитарним концертима којим су помогли манастир Бањску? Тако је. Манастир Бањска се обнавља, а Косовски Божури су помогли. Прошле године као и ове је био организован концерт Фондације Делије за Косово и Метохију у Херцег Новом на којема су учествовали Косовски божури. Захваљујући њиховом труду ми смо обновили улазну грађевину, монументалну манастирску капију по узору на средњовековну кроз коју је пролазио и улазио у манастир Св. краљ Милутин. И данас су кроз ту капију прошли младенци. Споменули сте, оче, краља Милутина, он је подигао манастир Бањску. Можете ли наше читаоце упознати са историјом манастира Бањска? Манастир Бањску на обронцима планине Рогозне подигао је наш највећи задужбинар Св. краљ Стефан Урош Други Милутин 1313. године. Манастир је посвећен Св. архиђакону и првомученику Стефану заштитнику светородне династије Немањића. Од многобројних Милутинових задужбина Бањска се издваја по својој монументалности и архитектури. Изградњу манастира краљ Милутин је поверио свом духовном оцу и саветнику, некадашњем игуману Хиландарском и потоњем Архиепископу српском Св. Данилу Другом који је овде био први игуман и Бањски епископ. Најбољи мајстори онога времена градили су манастир Св. Стефана. Несумњиво је да су, поред домаћих мајстора, градитељи били и мајстори из Византије и из града Котора са Јадранског приморја. Манастирска црква својом фасадом од камених блокова у три боје јасно показује изразите утицаје архитектуре Тоскане и Апулије. Скулпторална декорација портала и прозора изведена је у духу романике. Ктитор је богато даривао своју задужбину са 75 села и 8 катуна Светостефанском Хрисовуљом, повељом која је до данас сачувана у Султановом сарају у Цариграду. Манастир је постао четврти по части међу царским лаврама средњовековне Србије. Краљ Милутин је и био сахрањен у овом манастиру? Св. краљ Милутин се упокојио у Неродимљу 1321. године и по његовој жељи сахрањен је у Бањској. Три године након упокојења чудесна знамења и виђења јављала су се на краљевом гробу те је игуман Сава са братством одслужио свеноћно бденије и отворивши гроб извадили су краљево тело потпуно цело и нетљено. Мошти Св. краља Милутина биле су пренете у кивот и положене пред Христовом иконом. Ту су почивале све до доласка Турака у Србију, а онда су пренете у Трепчу, данас Стари Трг, надомак Косовске Митровице. Одатле су 1460. однете у Софију у Горнобањски манастир. Данас се мошти Св. краља Милутина налазе у цркви Св. Недеље у Софији која је у народу позната као црква Св. Краља. Тако, на неки начин, Св. краљ Милутин спаја наша два православна народа: српски и бугарски. Имамо и Житије краља Милутина? Да. Житије Св. краља Милутина написао је Архиепископ Данило Други, а Службу Св. краљу Бањском нешто касније је написао Патријарх Данило Трећи који је у Бањској замонашен. И Бањска је, оче, попут многих наших светиња, кроз векове страдала? Бањска је пуно страдала заједно са својим народом. У 17. веку манастир је највише разорен. У Аустријско-турском рату и једна и друга војска користиле су комплекс манастира као војно утврђење. Турци су цркву делом претворили у џамију, а делом у стамбени простор. Ослобођење од Турака 1912. године манастир је дочекао у рушевинама. Ко је и када извршио прву обнову Бањске после тог периода? Црква Св. архиђакона Стефана у Бањској је обновљена залагањем професора и архитекте Ђурђа Бошковића 1939. године када је црква озидана печеном циглом и покривена дрвеном кровном конструкцијом. Манастир је служио само као парохијска црква више деценија, да би промислом Божјим и благословом наше Цркве и уз помоћ наше државе године 2004. године после више векова запустелости манастир оживео. Те године сте Ви оче дошли у манастир Бањску из Призрена, тачније из манастира Св. Архангели. Можемо ли да се подсетимо и тог периода Вашег живота, пре Бањске? Ја сам у Призрену, тој старој српској престоници и рођен, у делу града недалеко од друге Милутинове задужбине цркве Богородице Љевишке у коју сам често одлазио. У нашем дому се постило и одлазило у цркву. Од малих ногу редовно сам, најчешће са својом бабом, ишао на литургију и причешћивао се. Сећам се дивних Богослужења на којима је служио владика Павле (блаженопочивши наш Патријарх Павле) којег смо ми деца често сретали на улицама Призрена и прилазили му за благослов. А како су изгледали Ваши први сусрети са монаштвом? Моји први сусрети са монаштвом били су са монахињама из манастира Св. Тројице код Мушутишта. Сећам се мати Иларије, храбре и неустрашиве игуманије и сестре Херувиме, која је због свог крхког здравља долазила у Призрен код лекара и често би нашој кући и одседала када није било превоза ка Мушутишту. Од сестре Херувиме сам добио песмарицу о Св. Сави и први пут слушао о Св. Симеону и Сави, о Светој Гори где је био њен братанац монах. Сестра Херувима, та тиха и кротка монахиња благе нарави, на коју ме данас ликом потсећа мати Исидора из Гориоча, је саставни део мог сећања на детињство. У Призрену сте, оче, дочекали и 1999.годину? Страдање нашег народа и Цркве дочекао сам у родном граду 1999. године, дане када је српски народ пролазио голготу, киднаповања, убиства и прогон са својих вековних огњишта. Многи драги људи,рођаци и пријатељи са неописивим болом и тугом напуштали су своје домове. Били су то заиста дани када су живи завидели мртвима. Заједно са народом из Призрена одлазе епископ и свештенство у манастир Грачаницу која постаје седиште Рашко-призренске епархије. Благословом владике тада сам и ја дошао у манастир Грачаницу из које се након две године враћам у родни крај као искушеник у манастиру Светих Архангела. У Св. Архангелима се живот одвијао у свакодневним богослужењима и послушањима, онако како је то тада било могуће. Манастир су чували немачки војници КФОРа, а нашег народа избројати на прстима руку. А онда је дошао 17. март 2004. и ,,Мартовски погром“... Мартовски погром 2004. године је донео нова страдања по читавом Косову и Метохији. Шиптари су читав Призрен, векове српског постојања за ноћ спалили. Горела је цела Поткаљаја и Пантелија стари српски део града, све призренске цркве биле су спаљене. Манастир Светих Архангела такође није био поштеђен. Разјарена маса Шиптара када је у граду спалила све српско и цркве и Богословију кренула је ка манастиру. Војници Кфора тада брзином евакуишу и одводе братство манастира у оближње село Средску. Баш тога дана игуман Герман и ја, тада искушеник, били смо на путу. У повратку за манастир, у току пута стизале су нам вести о страшним дешавањима и да нам је конак спаљен. Тадашње манастирско братство је било упорно и тражило је да се опет врати у манастир? Да, месец дана касније, враћамо се у манастир. Више месеци смо живели под шаторима са намером и упорношћу да спаљени конак обновимо. Благодарећи Богу и добрим људима, несебичној љубави нашег народа Сиринићке жупе и пријатеља манастира Св. Архангела из Горњег Милановца и других приложника обновљен је мањи монашки конак на месту некадашње дуборезачке радионице. У новом конаку урађена је и капела Св. Лазара Четвородневног. И тако манастир наставља да живи. Исте године Ви долазите у манастир Бањску? Те 2004. године месеца јула васкрсава након више векова Милутинова Бањска. Обновљен је унутар комплекса монашки конак и формирано је ново братство од монаха из више манастира наше Епархије. Међу њима сам и ја. Долазим у Бањску где исте године уочи ктиторске славе Св. краља Милутина примам монашки постриг. Било је то прво монашење после више векова. Како је манастир изгледао те године? Осим обновљеног конака за монашко братство на осталим деловима манастирског комплекса није ништа рађено. Сама црква Св. Стефана је била у лошем стању. На зидовима од печене цигле озиданим 1939. биле су позамашне рупе и пукотине кроз које је струјао ваздух и улазиле ситне шумске животиње, а кровни покривач је све више прокишњавао. Делови малтера са сводова су свакодневно отпадали. Велики јубилеј, 700 година манастира (2013), Бањска је дочекала са црквом у таквом стању. Те исте године саниран је кров на цркви. Тек после две године (2015) дуго очекивана помоћ наше државе и Завода за заштиту споменика културе је стигла и почињу радови на конзервацији трпезарије и других угрожених делова манастира. Исте године унутрашњост цркве је обимним радовима добрим делом обновљена, оригинални делови су конзервирани, а нови омалтерсани. Захваљујући прилогу једне честите породице из Пећи реконструисани су иконостас и под и на тај начин црква доведена у примерено стање. Рекли сте оче, да је у оснивачкој повељи манастир Бањска имала у поседу многа села и катуне. Да ли данас манастир поседује земљу и од чега манастир живи? Манастир данас нема у поседу обрадиву земљу, а наша економија јесте производња манастирског пива. Неизмерно смо захвални Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије која нам је помогла отварање занатске пиваре при манастиру. Иначе. за оне који не знају, традиција пиварства у нашим манастирима датира још из средњег века. У Бањској повељи има помена о снабдевању манастира сладом и хмељем који се користе у производњи пива. Бити игуман велике светиње као што је Бањска је велика част али и велика обавеза. Успете ли понекад да одвојите време и одете у Призрен? У родни Призрен одлазим, не тако често, ал се радујем свим срцем сваки пут када одем. Најчешће одем на славу манастира Св. Архангели, мојој другој кући. Понекад, када се пружи прилика обиђем и друге светиње у Призрену. Морам признати да су у мени тада помешани радост и туга, а пробуде се и стара сећања на родни град и људе којих више нема. По предању оче, у Призрену је постојао велики број цркава? Косово и Метохија јесу Света земља српска, а град Призрен наш Јерусалим. Предање нам говори да овај древни град имао цркава колико дана у години. До данас је сачувано преко 10 цркава у самом граду међу њима и наша катедрална црква Богородице Љевишке, затим црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса, Св. Врача и друге. Да ли је и у селима у околини Призрена било цркава? Каква је данас ситуација, ако знамо да су многа села после 1999. обесрбљена? Готово да није било села у Призренском крају без цркве или црквишта док топоними многих места указују на вековно присуство нашег народа. Поменућу село Љубижду покрај самог града, у којој је до прогона Срба 1999. године било седам цркава. У Средачкој Жупи на обронцима Шаре изнад Призрена налазе се бројне старе цркве, својим фрескама и иконама веома значајне за нашу историју и сведоче о народу који је овде вековима живео и стварао. Јесте ли скоро обилазили нека од тих села, посетили светиње Средачке жупе? Летос сам неке од тих цркава обишао. Нажалост, у селима Средачке жупе је све мање наших људи, углавном је старачко становништво остало. У летњем периоду буде више нашег народа. Сабирају се посебно око празника Велике Госпојине, око цркве Пресвете Богородице, најпоштованије светиње у овој Жупи. Нажалост, има и оних који продају земљу својих предака, али с друге стране имамо и часне људе који и ако живе у туђини пуних срца преносе љубав млађим нараштајима према родном крају. Овде морам да споменем породицу Славише Радивојевића из Средске као светли пример. Они су обновили породичну цркву и породичну кућу у насељу Милачики и сваке године долазе у своје село. Ето, оче, разговарајући, прошетали смо Призреном присетили се историје Бањске, а данашњи младенци су, као и Ви животом, спојили Метохију и Север Косова. И шта би, на крају могли, поручити Србима широм света, одавде из Милутинове Бањске, са Косова и Метохије? Данас није нимало лако бити православни Србин на Косову и Метохији али ни нашим прецима није било лако живети и опстати на овим просторима. Били су то људи јаке вере у Господа спремни и на жртву када је то било неизбежно. Зато и ми данас вратимо се Богу и Цркви имајмо и ми веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. Извор: Православие.ру
  16. Братство Свете царске српске лавре Хиландара прославило је своју храмовну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Због великих радова који се тренутно одвијају у манастиру, а нарочито због обнове велике трпезарије Светог Краља Милутина, ове године је празнику присуствовао нешто мањи број гостију. Међу придошлим гостима били су Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар и званични изасланик Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, Високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман Манастира Ватопеда, гувернер Свете Горе, Константин Димцас, конзул Републике Србије у Солуну, г. Синиша Павић, монаси из светогорских манастира и келија, свештенство и полоници из Србије и других земаља. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Служба је започела свеноћним бдењем, у понедељак, 3. децембра. Благољепију и торжеству богослужења допринели су светогорски појци – за десном певницом старци, келиоти, Антипа и Дамаскин са својом братијом, док су за левом певницом појали монаси из хиландарске келије Светог Николаја – Буразери. Свечана трпеза љубави је након завршетка службе уприличена у привременој трпезарији која је постављена у манастирској порти. У складу са древним обичајем сваке године, на дан храмовне славе, игуманско место је на један дан преузео игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места. Извор: Манастир Хиландар ПОВЕЗАНА ВЕСТ: https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/манастир-хиландар-торжествено-прославио-славу-ваведење-пресвете-богородице-r11723/
  17. Празник Ваведења Пресвете Богородице прослављен је у Световаведењској обитељи манастира Бођани. Славље је почело бденијем у навечерје празника које је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки Исихије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је служио Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија. Саслуживали су и јеромонах Арсеније из грчког манастира Покрова Пресвете Богородице у Аустрији, јеромонах Дионисије (Ботев) из ковиљског манастира, протојереј Стојан Билић, сабрат Саборног храма у Новом Саду, протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, протонамесник Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, протонамесник Миливој Шемић, парох футошки, презвитер Синиша Тривић парох бођанско-вајштански, новосадски и бачкопаланачки ђакони, уз појање братства Светоархангелске обитељи манастира Ковиља, братије бођанског манастира и пријатеља. У току Свете Литургије у чин мале схиме замонашен је дугогодишњи искушеник бођанског манастира Душко Мирић. Новопострижени монах је добио име Тихон. После свете Литургије освештан је славски колач и приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија бачка
  18. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 4. децембра 2018. године, на Ваведење Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Трескавцу. Саслуживали су архимандрити Серафим (Кужић), Василије (Рожић), и Варнава (Дамјановић), јеромонах Данило (Иваниш), презвитер Чедо Ђурић и ђакон Немања Рељић. Са благословом епископа Сергија убудуће се, на Ваведење Пресвете Богородице, у неком од манастира одржавати сабор монаштва Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква
  19. Празник Ваведења Пресвете Богородице свечано је прослављен у Ваведењском манастиру у Београду где је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао светом архијерејском Литургијом. Саслуживали су протосинђел Мардарије из манастира Светог Јована Богослова у Поганову код Пирота, протојереји-ставрофори Милован Глоговац, Драгомир Сандо, Александар Средојевић, Мирослав Радојевић и Петар Дамњановић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његова Светост је, заједно са високопреподобном игуманијом манастира Ваведења мати Анастасијом, сесринством и домаћином славе г. Николом Чукићем и његовом породицом, преломио славски колач у присуству многобројног благочестивог народа. Појао је хор Мелоди под вођством гђе Дивне Љубојевић. Извор: Српска Православна Црква
  20. Поводом славе параклиса посвећеног светом краљу Милутину у манастиру Суводол, свету архијерејску литургију служио је 12. новембра 2018. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион. Саслуживали су архимандрит Јустин настојатељ манастира Манастирица, дугогогодишљи в.д. игумана у Суводолу, протосинђел Симеон, сабрат манастира Буково, јереј Милан Јанковић, јереј Марко Радосављевић и ђакон Урош Памучар. Појао је хор зајечарског Саборног храма, под диригентском управом г. Наташе Јовановић. Ове године параклис је први пут реновиран и просторно проширен, што омогућава присуство већег броја верника на богослужењима. За наредну годину предвиђена је израда фрескописа, а сестринство манастира ће благовремено објавити број жиро – рачуна за све оне који желе да помогну уређењу параклиса. У својој беседи владика је честитао славу и празник сестринству и верницима, истичући да му је посебно драго што је присутан отац Јустин, као и мати Нада која је из наше Епархије отишла у Митрополију црногорско- приморску. Изразио је велику жељу да се и ова светиња обнови како би била достојна свог ктитора светог краља Милутина. Подсетио је на трудом и радом овенчан живот светог краља, који је свој народ заштитио од упада вукова, јер га је оградио Црквом Христовом, што треба да буде пример свим владарима. Свака друга ограда је привремена и слаба и не може народ и државу да заштити без Божије помоћи. Зато је на нашем грбу знак двоглавог орла, као симбол духовне и световне власти. – Ми људи смо слаби, али ће Господ помоћи свим нашим немоћима, само ако му се искрено обратимо и молимо. Нека би нас свети краљ Милутин и свети Теоктист, брат његов, и њихова мајка Јелена, својим молитвама укрепили и помогли у сваком добром делу, рекао је владика. Извор: Епархија тимочка
  21. У десетом броју часописа Глас Епархије нишке, објављен је разговор са игуманијом Ефросинијом, настојатељицом манастира посвећеног Светом великомученику Георгију, у месту Темска, близу Пирота. Разговор су водили јерођакон Нектарије (Ђурић) и ђакон Далибор Мидић. Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир Светог великомученика Георгија. Манастир је добио име по средњевековном граду-тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  22. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×